First topic message reminder :


bigoo.ws

Protekla nedelja nije bila obeležena bombastičnim proizvodima, koliko najavama onoga što ćemo u neko dogledno vreme imati prilike da vidimo na IT tržištu, bez obzira da li se radi o čipovima, trendovima ili softveru. I te najave nisu bile baš “naivne”, pošto su mnoge od njih zaista značajne u odgovarajućem segmentu. Iz Intela su “procurele” najave mobilnih Core i7 procesora, koji bi trebali biti lansirani već krajem septembra zajedno sa Calpella mobilnom platformom i PM55 čipsetom. Osim toga, izašle su i prve egzaktne specifikacije procesora koji će se pojaviti početkom naredne godine za desktop tržište, a koji će biti izrađivani korišćenjem 32-nanometarske proizvodne tehnologije. MSI sprema ploču sa Lucid čipom, oko koga se dizala i diže se velika prašina, a koga nikako do sada nismo imali priliku da isprobamo u praksi. Corsair je istupio sa flash drajvom rekordne brzine, a Samsung sa fotoaparatima sa frontalnim LCD ekranima, koji bi trebali da omoguće korisnicima nove vidove primene. Sony je izbacio novu Li-Ion baterije koje imaju veći kapacitet, trajnije su i brže se pune. Toshiba se priklonila Blu-ray grupaciji i zatražila zvaničan prijem u BD Asocijaciju, najavljujući da će do kraja godine izbaciti i prve uređaje. Microsoft, kao po običaju, šeta ivicom žileta, pa kuka kada mu bude određena basnoslovna kazna, a ovaj put je zbog zloupotrebe jednog patenta od strane najvećeg proizvođača softvera na planeti, pored velike odštete, izrečena ni manje ni više - mera zabrane prodaje Microsoft Word softvera u SAD. Kad smo kod Microsoft-a, najavljeno je da će Office aplikacije i prateći softver uskoro biti dostupni i na Nokia telefonima, odnosno Symbian platformi. Konačno, objavljene su statistike koje ukazuju na veliki rast prodaje smartfonova, ali i pad prodaje mobilnih telefona. Pogledajmo šta je obeležilo prethodnu nedelju:

Intel izbacuje mobilne "i7" procesore;
Septembar će biti veliki mesec ne samo za desktop platformu, koju tada čeka dolazak Socket 1156 podnožja, Core i5 procesora i P55 čipseta. I mobilno tržište će dobiti svoje novitete u vidu prvih mobilnih procesora baziranih na Nehalem mikroarhitekturi. Radi se o lansiranju Calpella mobilne platforme, čiji će deo biti pomenuti procesori. Do sada se znalo samo da će se to odigrati u drugoj polovini ove godine. Sada su se pojavile informacije da će nova platforma biti lansirana već 23. septembra. Za Calpella platformu Intel će izbaciti PM55 čipset, kao i tri 45-nanometarska četvorojezgarna procesora koji će koristiti mPGA-989 socket. Prvi talas mobilnih Nehalema, kodne oznake Clarksfield, će uključiti modele: Core i7 720QM na 1.6 GHz, 780QM na 1.8 GHz i 920XM na 2.9 GHz.

Model Core i7 720QM će koštati 364 dolara. Ovaj procesor će imati 6 MB L3 keš memorije, integrisan dvokanalni DDR3-1333 memorijski kontroler, TDP od 45 W, kao i Turbo Mode koji će omogućiti povećanje radnog takta na 2,8 GHz. Slična priča važi i za i7 780QM, samo što će on imati 8 MB L3 keš memorije i dostizaće 3 GHz preko Turbo Mode-a. Njegova cena će biti 546 dolara. Konačno, Core i7 920XM će koštati 1054 dolara i imaće TDP od 55 W, a u Turbo režimu njegov takt će ići do 3,2 GHz. Očekuje se da će notebook računari sa ovim procesorima postati dostupni do kraja godine.

Izvor: TC Magazine

Poslednji put izmenio ka5an dana Pet Okt 30, 2009 7:06 pm, izmenio ukupno 2 puta

Kada se sumiraju svi utisci, Windows 7 zaista odaje utisak nečeg novog. Zbir naizgled ne tako krupnih poboljšanja u odnosu na Vistu, kada se sakupi na jedno mesto prestavlja stvarno dostignuće vredno hvale. Takođe, Windows 7 se pojavljuje u dobro vreme. Prethodna generacija, Windows Vista je konačno ispeglala sve nedostatke u drajverima i Windows 7 dolazi na prilično čistu teritoriju što se kompatibilnosti tiče. Opet, hardver je u međuvremenu napredovao i Windows 7 sa svojom osnovnom zahtevnošću koja je manja od Vistine (što je za novu generaciju Windows-a vrlo atipično), može praktično da nađe svoje mesto u svakom računaru počevši od netbook klase, pa do modernih desktop 3D monstruma.



Bez ikakve sumnje, Windows XP je konačno dobio pravog naslednika i u vrlo skoroj budućnosti očekujemo da na većini Windows kućnih računara vidimo novi Aero Peek, Aero Snap i Aero Shake u akciji...

Predstavljanjem „The Ultimate Force“ serije modela ASUS je otvorio još jednu kategoriju matičnih ploča u svojoj ponudi, a sve to je započelo sa Sabertooth 55i koji smo nedavno imali prilike da testiramo. Iako se radi o veoma dobroj matičnoj ploči Sabertooth 55i nije nas baš mnogo impresionirao, najviše iz razloga što ploča nije uspela da u dovoljnoj meri iskaže razlike i prednosti koje bi opravdale izbor kupaca za ovu ploču. Jednostavno, ukoliko želite high-end matičnu ploču od ASUS-a već na raspolaganju ima ROG (Republic Of Gamers) seriju modela. Kako „The Ultimate Force“ nije „Republic Of Gamers“ naslednik, onda Sabertooth 55i modelu ostaje da se bori za prostor negde između, a taj prostor u poslednje vreme i nije previše interesantan za većinu prosečnih kupaca. Druga strana je pristupačnija P7 serija modela kojih već ima veliki broj, čak toliko veliki da veoma lako može da zbuni kupce prilikom odabira ASUS matične ploče. Tako na raspolaganju stoje P7P55D modeli sa sufiksima Pro, Deluxe, Premium, Evo i LE, uz još par modela i varijacija. Da bi smo videli šta ASUS u osnovni nudi sa P7 modelima, na test smo uzeli osnovni P7P55D model kako bi proverili stanje u ovoj kategoriji ploča. Što se tiče ROG serije, Maximus III Gene je poslednji dodatak „Republic Of Gamers“ ponude pa smo ovom prilikom probali i ovaj model kako bi na kraju sklopili kompletnu sliku o TUF, ROG i „običnim“ P55 modelima.
[img]Predstavljanjem „The Ultimate Force“ serije modela ASUS je otvorio još jednu kategoriju matičnih ploča u svojoj ponudi, a sve to je započelo sa Sabertooth 55i koji smo nedavno imali prilike da testiramo. Iako se radi o veoma dobroj matičnoj ploči Sabertooth 55i nije nas baš mnogo impresionirao, najviše iz razloga što ploča nije uspela da u dovoljnoj meri iskaže razlike i prednosti koje bi opravdale izbor kupaca za ovu ploču. Jednostavno, ukoliko želite high-end matičnu ploču od ASUS-a već na raspolaganju ima ROG (Republic Of Gamers) seriju modela. Kako „The Ultimate Force“ nije „Republic Of Gamers“ naslednik, onda Sabertooth 55i modelu ostaje da se bori za prostor negde između, a taj prostor u poslednje vreme i nije previše interesantan za većinu prosečnih kupaca. Druga strana je pristupačnija P7 serija modela kojih već ima veliki broj, čak toliko veliki da veoma lako može da zbuni kupce prilikom odabira ASUS matične ploče. Tako na raspolaganju stoje P7P55D modeli sa sufiksima Pro, Deluxe, Premium, Evo i LE, uz još par modela i varijacija. Da bi smo videli šta ASUS u osnovni nudi sa P7 modelima, na test smo uzeli osnovni P7P55D model kako bi proverili stanje u ovoj kategoriji ploča. Što se tiče ROG serije, Maximus III Gene je poslednji dodatak „Republic Of Gamers“ ponude pa smo ovom prilikom probali i ovaj model kako bi na kraju sklopili kompletnu sliku o TUF, ROG i „običnim“ P55 modelima.



Matična ploča na testu – ASUS P7P55D

Krenimo prvo od bazičnog P55 modela koji predstavlja osnovu za gotovo sve ostale P7 modele koji se nalaze u ponudi, a bazirane su na dotičnom Intel čipsetu. U ovoj kategoriji ploča gotovo i da ne treba pričati o propratnom paketu, jel dotični i ne postoji, pa je tu samo bukvalne neophodnosti. Tako odmah fokusiramo našu pažnju na layout P7P55D, gde se odmah mogu videti određene razlike u odnosu na Deluxe ili EVO modele. Tako je Deluxe P7P55D model opremljen StackCool 3+ sistemom koji ima zadatak da poboljša hlađenje PCB-a ispod procesorskog soketa, a takođe tu je i „2 oz“ bakarni sloj za dodatno hlađenje. Dotični sloj bakra je Gigabyte prvi počeo da promoviše, a sada vidimo da i ASUS prihvata to rešenje. No, pored toga Deluxe model poseduje nešto što ASUS zove „24-hybrid phase“ naponsku jedinicu, dok standardni P7P55D poseduje „16-hybrid phase“ rešenje. I ova 16-phase naponska jedinica zvuči sasvim dovoljno, a po specifikaciji, „16-hybrid phase“ je kombinacija 12-phase osnovne naponske jedinice sa dodatnim 2-phase sistemom koji je direktno zadužen pomoć memorijskom kontroleru i memoriji kako bi se ostvarili što veći stabilni radni taktovi. Međutim, kada se pogleda PCB to sve izgleda malo drugačije.
ASUS P7P55D fizički poseduje 6-phase naponsku jedinicu, uz dodatak dva 1-phase sistema za napon memorije i memorijskog kontrolera u procesoru. Očigledno da ASUS kroz T.Probe ili slične funkcije želi da predstavi 6-phase jedinicu kao 12-phase. Sami MOSFET-i su prekriveni malim pasivnim hladnjacima, bez ikakvih heatpipe dodataka, a kada uklonimo hladnjake (koji su veoma loše pričvršćeni za MOSFET-e) možemo videti šta se tu u stvari nalazi. ASUS je ovde duplirao broj MOSFET-a iako je zadržao standardnu konfiguraciju sa dve osnovne oklopljene prigušnice, pa nam je sada jasno šta se smatra HybridPhase naponskom jedinicom. Po pravilima, ovo na kraju i dalje ostaje 6-phase jedinica, sa tim da je ostavljena mogućnosti da se kombinacijom MOSFET-a ostvari nešto bolji i pouzdaniji rad u odnosu na klasično 6-phase rešenje. Sve ovo je posledica rata koji se vodi između proizvođača ploča, a trenutni boj je na polju naponskih jedinica. Što veća i glomaznija naponska jedinica, to veći brojevi mogu da budu ispisani na kutiji, što na kraju PR ljudima daje mogućnost da govore o tome kako je to dobro, neophodno, zanimljivo i tako dalje. U praksi, i dobro konstruisana 6-phase naponska jedinica može savršeno da obavlja svoj posao, a HybridPhase je više priča koju su izmislili PR ljudi za potrebe marketinga, sa istina određenim efektima i u praksi.
Uglavnom, 6-phase rešenje koje primenjeno na P7P55D deluje veoma dobro, sa setom standardnih R68E elektrolitskih komponenti, kao i setom FP5K kondenzatora koji smo mogli da vidimo i na Sabertooth 55i modelu. Naravno, TUF brandinga nema, ali se ipak može videti da ove dve ploče dele određeni set komponenti, iako bi Sabertooth 55i po tom pitanju ipak trebao da bude jedinstven. Nestajanjem potrebe za northbridge-om ostavljena je mogućnost za dosta slobodnog prostora na PCB-u oko samog procesorskog soketa, pa to sve P55 ploče i koriste. Isti je slučaj i sa P7P55D, tako da ima dovoljno prostora za V8, V10 i slične glomazne kulere. Novi sistem za povezivanje memorijskih modula u slotove koji se od skoro obilato primenjuje u potpunosti isključuje mogućnosti da grafička karta u slotu može da oteža proces instalacije ili uklanjenje modula iz slotova. Pored primarnog grafičkog PCI Express x16, tu je još jedan grafički slot za SLI/Crossfire akcije, ali je ovaj slot limitiran na x4 brzinu, pa se stoga ne mogu očekivati maksimalne dual grafičke performanse. Pored dva PCI Express x1 slota, mnogo bitnije je prisustvo čak tri standardna PCI slota.
Kako je realno očekivati da se SLI ili Crossfire neće koristiti na P7P55D ploči, može se reći da su sva tri PCI slota apsolutno na raspolaganju. Ostatak stvari je manje-više standardan: 8 SerialATA II porta (jedan eSATA na I/O panelu), šest USB 2.0 konektora (plus šest preko dodatnih bracketa), jedan LAN (Realtek 8112L 10/100/1000 čip) i standardni set audio konektora (VIA VT1828S 7.1 HD audio čip). Na kraju, tu su i dva firewire 1394a porta preko VIA 6308P čipa.

Gigabyte ne prestaje sa inovacijama, pa su među prvima na tržištu prisutni sa matičnom pločom koja podržava SATA III i USB 3.0 standarde. U kompaniji navode da je njihova implementacija novog ATA standarda sa novijom verzijom Marvel čipa bolja od one koju priprema konkurencija, što još nismo mogli da proverimo u praksi, zbog nedostatka adekvatnog drajva. Ipak, kako su se njihovi udarni P55-bazirani modeli pokazali na drugim poljima;
Intel Core i5 procesori i P55 čipset su sa nama već nekoliko meseci, a za to vreme smo imali priliku da testiramo dosta modela matičnih ploča svih vodećih proizvođača. Nakon pojave inicijalnih i shodno tome logično skupih modela, ploče koje smo testirali su ipak uglavnom bile iz one jeftinije kategorije - kada kažemo jeftinije mislimo to u odnosu na Core i7 platformu. Ova situacija je sasvim logična, jer je Core i5 kao platforma i namenjena širem segmentu, kupcima koji u ovoj kategoriji proizvoda nemaju želju da za hardver potroše velike količine novca. Tako modeli kao što je Asus P7P55D ili Gigabyte P55-UD3(4) predstavljaju ploče sa najboljim odnosom cene i mogućnosti, pa samim tim i tačno pogađaju metu kada je u pitanju P55 čipset. U okolnostima koje je oko sebe postavila Core i5 platforma, malo je teže naći neko dobro obrazloženje za prisustvo dosta skupljih P55 matičnih ploča. Asus Maximus Gene III je zahvaljujući svojoj specifičnosti i usmerenosti ka određenoj grupi korisnika jedini model iz kategorije skupljih koji smo do sada testirali, a da ga možemo preporučiti bez ikakvih rezervi. Sve ostali testirani modeli su bili veoma dobri, ali dodatne mogućnosti koje su sa sobom doneli nisu (bar u praksi) bili dovoljno snažni, kao argumenti, da bi se opravdala njihova primetno veća cena. Sada nam na red dolaze dve matične ploče koje pripadaju najvišoj klasi P55 modela, što i ovoga puta znači da ih krasi i viša cena (testirani modeli u maloprodaji, u trenutku pisanja teksta imaju cenu od oko 200 i 230 eura). Naravno, sada treba videti zbog čega su ove ploče (gotovo) dva puta skuplje u odnosu na sjajni GA P55-UD3.



a sada postoji samo jedan model u Gigabyte ponudi koji je iznad P55-UD6 i P55A-UD6, a to je najnovija X58A-UD7 ploča namenjena, naravno, za LGA1366 procesore i shodno tome se smešta u najvišu kategoriju. Dakle, matične ploče koje sada prikazujemo predstavljaju apsolutni vrh ponude za sve zainteresovane Core i5 (odnosno LGA1156) kupce. Gigabyte P55-UD6 je na tržištu pristan već duže vreme, ali do sada nikako nismo stigli da mu se posvetimo, a u međuvremenu, kompanija Gigabyte „dodaje slovo A“ u oznaku ploče što označava da je sada ovaj model obogaćen sa još dve dodatne mogućnosti, a to su USB 3.0 i SerialATA III podrška. Ovo je ujedno i jedina razlika između P55-UD6 i P55A-UD6 modela, tako da po svim ostalim karakteristikama ova dva modela možemo tretirati kao, u osnovi, jednu matičnu ploču. Naravno, ako do sada niste ni čuli za USB 3.0 i SeriaATA III nećete biti jedini iz prostog razloga što hardver koji podržava nove standarde tek treba da se nađe u prodaji. Sam USB 3.0 standard je prvi put predstavljen još pre dve godine na Intel Developer Forum manifestaciji, dok je pre skoro godinu dana grupa kompanija koja promoviše USB 3.0 objavila početak implementacije novog standarda.



Osnova standarda je bazirana na PCI Express x1 modelu koji koristi 8B/10B i LFSR sisteme za kodiranje, tako da po ovom pitanju nema nekih noviteta. Pojava privih USB 3.0 kompatibilnih uređaja najavljena je tokom 2010. godine, a glavna prednost se logično odnosno na drastično povećanje brzine transfera. USB 3.0 SuperSpeed magistrala po specifikaciji nudi brzinu od 4.8 Gbp/s, što kada se prevede u performanse u realnom rade treba da bude oko 400 MB/s, a to je gotovo deset puta veća brzina transfera u odnosu na aktuelni USB 2.0 standard. Pored toga, USB 3.0 nudi "više struje" za sve povezane uređaje što bi trebalo da omogući upotrebu većeg broja USB uređaja bez dodatnog napajanja. Ovo može biti posebno interesantno za eksterne SSD diskove, jer je sada i brzina transfera veća u odnosu na ono što nudi SerialATA II.
Kako Serial ATA ne bi ostao u zapećku, na scenu se uvodi SerialATA III. Specifikacija ovog standarda predstavljena je na leto 2008. godine, da bi zvanična specifikacija bila usvojena krajem maja 2009. godine. Dakle, od usvajanja nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena pre nego što vidimo SerialATA III na matičnim pločama. Osnovno poboljšanje se odnosi (opet) na povećanje brzine transfera na teoretski maksimum od 6 Gb/s. Da, sama specifikacija novog standarda navodi da SerialATA III ili 3.0 naziv ne sme da se koristi, već da je pravi naziv SerialATA 6 Gb/s, kako bi se navodno manje iskusni i manje obavešteni korisnici manje i zbunjivali novim nazivom. Mi koji smo ipak pratili malo razvoj SATA standarda smatramo da ćemo se pre zbuniti sa dodatnim „6 Gb/s“ sufiksom, ali ako grupa kompanija smatra da je bolji ovakav naziv, prihvatamo ga. Pitanje koliko je ovo povećanje neophodno se sasvim logično nameće, jer se svi aktuelni standardni, magnetni hard diskovi muče da ispune maksimum prve, SerialATA I specifikacije. Ipak, pojava i brz napredak SSD diskova je uslovila pojavu nove SerialATA specifikacije koja bi u budućnosti mogla da izvuče maksimum iz ovih diskova. Naravno, za sada ni u najavi nema hard diskova koji će podržavati novi standard, tako da jedino ostaje mogućnosti da se sa SSD diskovima povezanim u RAID niz eventualno ostvare performanse koji bi opravdale postojanje SerialATA 6 Gb/s standarda.



Jedan od ključnih problema za implementaciju dva nova standarda na matične ploče je nedostatak podrške za iste - od strane čipsetova. U kompaniji Intel najavljuju USB 3.0 podršku tek za 2011. godinu, što znači da će, do tada, na sve matične ploče za Intel platformu morati da budu implementirani i posebni čipovi za USB 3.0 podršku. Za sada jedino NEC ima odgovarajući čip, koji se logično nalazi i na P55A-UD6 ploči. Ostaje malo nejasno zašto Intel nema želju da podrži novo standard, mada moguće da je to zbog njihovog "LightPeak" interfejsa koji žele tokom 2010. da promovišu kao svojevrsnu zamenu za USB. Slična situacija je i kod konkurenta – AMD će ponuditi novi southbridge koji je najavljen za početak 2010. godine i koji neće imati USB 3.0 podršku, pa će tako i ovde NEC moći da profitira od prodaje svog USB 3.0 čipa. Što se tiče Serial ATA 6 Gb/s, nekih zvaničnih informacija nema kada će AMD i Intel u svoje čipsetove implementirati novi SATA standard. Ako je već situacija takva da USB 3.0 uređaja još nema, a nema ni SerialATA 6 Gb/s diskova, a to nije ni podržano od strane platformi, zašto bi proizvođači ploča uložili napor da ove nove standarde već sada ponude korisnicima. Kada su vendori u pitanju, situacija je jasna - borba na tržištu matičnih ploča je oštrija nego ikada, pa se bilo koji novitet mora ispratiti, bez obzira na nivo korisnosti u realnom radu.

ViewSonic je čvrsto rešio da uđe u segmente tržišta u kojima doskora nije bio prisutan, pa tako u poslednjih nekoliko meseci imamo situaciju se srećemo sa gotovim računarima, media plajerima, ali i notebook i netbook računarima ovog proizvođača. Pred nama je sempl modela od koga se puno očekuje.



ViewSonic smo doskora poznavali pre svega kroz kvalitetne monitore, koji su na domaćem tržištu važili i još uvek važe za natprosečno kvalitetne i pouzdane. Međutim, ViewSonic je tokom prethodnih godina konstantno širio svoju ponudu, pa tako imamo da sada u svom portfoliju imaju pomenute monitore (odnedavno i 3D monitor), LCD televizore, all-in-one računare, obične i 3D projektore, media plejere, ali i notebook, netbook i nettop računare, koji su se pokazali kao lukrativno tržište, te sada svi žele parče kolača na istom. Štaviše, ambicije ViewSonic-a tu ne prestaju, pošto je pre nekoliko nedelja zvanično najavljen i prvi “pravi” notebook računar, i to ultra-tanak predstavnik CULV platforme. Mi se toplo nadamo da ćemo imati još puno prilika da pišemo o ovom brendu i njegovim proizvodima, kao i da će naše tržište imati priliku da uživa u još raznovrsnijoj ViewSonic ponudi, pre svega zahvaljujući potpisanom ugovoru o distribuciji sa kompanijom Pakom Distribution System, koji je važeći već treću godinu zaredom. Da li će i u kategorijama u kojima nismo navikli da ga gledamo ViewSonic pokušati da ponudi nešto više, kao što smo to navikli u prethodnim godinama? Dobar pokazatelj je svakako bio PC mini VOT120, nettop računar kompanije ViewSonic koga smo imali priliku da isprobamo. On je ostavio izuzetno pozitivan utisak na nas, pa moramo reći da naša dalja očekivanja nisu bila mala. Sada imamo priliku da isprobamo jedan notebook, koji, ne možemo da odolimo a da ne primetimo, svog uzora traži u MacBook računarima kompanije Apple. Pred nama je ViewBook, i to model oznake VB130, 13,3-inčni notebook koji je predstavnik novog talasa tankih, lakih, energetski efikasnih računara. Da li se za njega može reći da odskače od ostale konkurencije po nekom aspektu i koji je to kvalitet koji bi ga mogao preporučiti? Ispitajmo zajedno.

Hardver, specifikacija
Po tradiciji, krećemo od hardvera? Već smo jasno naglasili da se računar bazira na novoj Intel CULV platformi, odnosno platformi koja je dizajnirana tako da isporuči štedljive čipove niskog stepena zagrevanja po relativno pristupačnoj ceni, i na taj način omogući širenje tankih notebook uređaja. ViewBook VB130 je baziran na Intel GS45+ICH9-SFF kombinaciji čipsetova. Procesor je iz ultra low voltage kategorije. Radi se o Intel Celeron ULV 723 procesoru, koji je dizajniran pre svega da bude izuzetno štedljiv. Tako imamo da je njegova termalna disipacija, odnosno potrošnja, deklarisana na svega 10 W po TDP rejtingu. Procesor je jednojezgaran i proizvodi se u 45-nanometarskoj izradi. Radi na 1,2 GHz, ima 1 MB L2 keš memorije, kao i 800 MHz FSB. Za grafiku je zadužen Intel 4500M HD čip, integrisan u northbridge, koji pozajmljuje deo sistemske memorije. Od ovog rešenja ne možete očekivati naprednije 3D performanse, jer je projektovano za ispunjavanje bazičnih prohteva i održavanje niske potrošnje. Ima 64 MB sopstvene memorije, a ostatak “pozajmljuje” od sistemske memorije. Nje (sistemske memorije) pak ima ukupno 2 GB u ViewBook računaru koji je predmet ovog prikaza, a taj iznos se može proširiti do maksimalnih 4 GB, zahvaljujući prisustvu dva SO-DIMM slota.
Ekran ovog uređaja raspolaže LED pozadinskim osvetljenjem, te radnom rezolucijom od 1366 x 768 piksela, odnosno 16:9 odnosom stranica. Računar koristi hard disk kompanije Fujitsu, a konkretna oznaka modela je MJA2250BH G2. On raspolaže kapacitetom od 250 GB i prilično je brz za ovu kategoriju uređaja (videti rezultate). Disk radi na 5400 obrtaja u minutu, raspolaže SATA interfejsom i ima 8 MB keš memorije. Optički uređaj nije prisutan i to je veoma važno naglasiti, iako će već najavljeni, Viewbook Pro prenosnici većih dijagonala imati ove drajvove. Očigledno su u kompaniji ViewSonic smatrali da je bolje ne insistirati na optičkom uređaju, te ponuditi korisnicima lakši računar, a sebi uprostiti dizajn i olakšati estetsku problematiku, što nam je sa jedne strane razumljivo, ali sa druge i ne baš. Ipak su trinaestice dovoljno velike da se nađe prostora za neki slim drajv, ali šta je tu je. Podržani su Gigabit Ethernet, WiFi Draft N standard, kao i Bluetooth. Računar poseduje tri USB 2.0 porta, VGA izlaz, ali i HDMI izlaz pomoću koga se notebook lako može povezati na neki od eksternih displeja velike dijagonale. Tu je i web kamera od 1,3 megapiksela, kao i 7-u-1 čitač memorijskih kartica. Računar ima dva stereo zvučnika. Operativni sistem sa kojim smo mi testirali računar je Windows 7 Home Premium, ali će računar biti dostupan i sa nešto pristupačnijom Basic varijantom.
Ovde napominjemo da je testirani primerak sample. ViewSonic će ponuditi procesore do Core 2 Duo kategorije, radnog takta od 2,2 GHz, a u planu je i izmena tastature i njenog podnožja u vidu dodavanja dodatne folije koja će još više smanjiti ugibanje, kao i određene intervencije. Touchpad će u finalnoj verziji podržavati multi-touch tehnologiju, a u planu su i neke sitnije izmene na polju dizajna i određenih rešenja. Cena najjačeg modela bi trebala da ide do 520 evra, a očekuje se da će taj model raspolagati i baterijom veće autonomije.

Pre skoro pola godine smo objavili prvi test jednog kućnog Blu-ray plejera – u pitanju je bio LG BD370, koji nas je prilično oduševio svojim mogućnostima. Tada smo pomenuli da očekujemo da će i drugi proizvođači morati da odreaguju i da što pre ponude proizvode koji će mu biti konkurentni, što se u neku ruku i ispunilo, ali ne na način koji smo očekivali. Iako su i drugi proizvođači (prvenstveno Samsung) ponudili jeftine Blu-ray plejere, jedini pravi konkurent modelu BD370 stigao je upravo iz LG-ja. Kakva su poboljšanja?
Pre otprilike šest meseci, na ovim stranicama predstavili smo vam LG BD370 Blu-ray plejer koji nas je, jednostavno rečeno, oduševio svojim osobinama, ali i dizajnom, što ne treba da bude iznenađenje, s obzirom na to odakle nam dolazi. Tada smo pomenuli da očekujemo da će i drugi proizvođači morati da odreaguju i da što pre ponude proizvode koji će biti konkurentni ovom modelu. Naše predviđanje se ispunilo, ali ne na način na koji smo mislili. Naime, iako su i drugi proizvođači (prvenstveno Samsung) ponudili jeftine Blu-ray plejere, jedini pravi konkurent modelu BD370 stigao je upravo iz LG-ja. Naslednik ovog popularnog modela nosi oznaku BD390 i donosi nekoliko veoma korisnih noviteta.
LG BD390 Blu-ray plejer je gotovo po svemu sličan prethodno testiranom modelu. Ovakva odluka proizvođača zaista ima smisla, jer zašto bi se menjao „pobednički tim“. Dovoljno je samo da se u prelaznom reku dovedu neka pojačanja. Ma kako izgledalo da je BD370 jedan od najjačih „klubova“, ispostavilo se da „pojačanja“ vrede zaista mnogo. Ovde ćemo ipak završiti sa sportskim rečnikom i preći na polje koje nam mnogo bolje leži – tehnologiju, jer to je jedini pravi način da se predstavi ovaj Blu-ray plejer.



Jednostavnost dizajna na kojoj LG insistira demonstrirana je i na ovom modelu. Njegova prednja maska je gotovo u potpunosti jednoobrazna i napravljena je od plastike koja je refleksivna čime se dobija utisak (zatamnjenih) ogledalskih površina. Maska je napravljena iz dva dela pri čemu se iza leve polovine krije loader, a na desnoj je postavljen displej (koji se ne vidi kada je plejer ugašen) i osnovni tasteri za reprodukciju, zajedno sa konektorom za USB. Kada plejer radi, kroz oznake tastera probija diskretno LED osvetljenje tako da se i u mraku može lako razaznati njihova funkcija. Na gornjoj ivici iznad prednje maske nalazi se metalizirana traka koja na svojim krajevima krije dva tastera – levo je taster za uključivanje plejera, a desno taster za otvaranje loadera.
Ako je sadržaj i izgled prednje maske bio donekle očekivan, pogled na zadnju stranu plejera doneo je uzdahe oduševljenja. Kod brendiranih uređaja uopšte, bilo da se radi o DVD ili Blu-ray plejerima gotovo da nikad nećete pronaći analogne surround audio izlaze. Taj deo se obično prepušta digitalnim (optičkim ili S/PDIF) konektorima, što ima smisla, ali ne i u našim uslovima. Naime, vrlo mali broj domaćih korisnika audio/video tehnike i računara poseduje zvučne sisteme koji na sebi imaju ove konektore. To je i logično, jer najprodavaniji zvučni sistemi kod nas koštaju između 40 i 60 evra, i kod kojih se štedi čak i na samim zvučnicima, a da ne pominjemo dodatnu opremu i konektore. LG BD390 ne samo da poseduje analogne surround audio izlaze, već ih nudi u 7.1 varijanti. Koliko je nama poznato, ovo je prvi samostalni uređaj (ne računamo zvučne kartice u računarima) koji nudi ovakvu opciju. Naravno, ukoliko ne posedujete 7.1 audio sistem možete u setapu plejera uključiti standardni 5.1 sistem prenošenja zvuka. Sa druge strane, ako već posedujete odgovarajuće zvučnike, možete da iskoristite i pomenute digitalne audio izlaze.
Naravno, ako posedujete stereo zvučnike, postoje i analogni stereo audio izlazi, a na raspolaganju su još i kompozitni, komponentni i HDMI video izlazi (podržava 1080p rezoluciju), kao i mrežni konektor. Ovaj plejer poseduje čak i mogućnost bežičnog povezivanja sa ruterom, a antena je skrivena u telu kućišta, što je veoma zgodno rešenje. Povezivanje bežičnim (i žičnim putem) je izuzetno jednostavno. U slučaju bežične konekcije potrebno je uneti osnovne parametre (SSID bežičnog rutera, kao i ostale podatke koji će omogućiti pristup bežičnoj mreži), dok je kod klasičnog povezivanja mrežnim kablom potrebno samo da se on fizički utakne u plejer i ruter pošto će za sve ostalo da se pobrine DHCP.

Kompanija ASUS je letos želela da unese inovaciju na tržište netbook računara po pitanju dizajna, i to joj je u potpunosti uspelo. Stvorena je nova serija ovih računara, koja je izašla pod jedinstvenom oznakom Seashell (morska školjka), i koja je pobrala brojna priznanja i nagrade, uključujući i naš sajt, gde smo jednom od modela dali sasvim zasluženu Advanced Design nagradu. Radilo se o modelu Eee PC 1008HA, koji je po našem mišljenju bio jednostavno najlepši netbook koga je bilo moguće kupiti. Iskreno rečeno, i dan-danas mislimo tako, i situacija se nije mnogo promenila. Konkurencija je uspešno odgovorila po mnogim pitanjima, ali po pitanju dizajna – nije, makar ne dovoljno uspešno da bismo to okarakterisali adekvatnim odgovorom. No, ASUS želi da ode korak dalje.



Granica između netbook i notebook računara još uvek nije jasno definisana. Neki misle da bi tu granicu trebalo odrediti po dimenzijama (sve ispod 11 inča je netbook, sve od 11 i više inča je notebook), neki smatraju da tu granicu treba postaviti po principu korišćenog hardvera (Atom platforma označava netbook, sve ostale platforme, uključujući i one niske potrošnje, bez obzira na dimenzije su notebook), treći misle nešto treće...Jedno je sigurno, linija razgraničenja nikada nije bila tako zamućena kao danas. ASUS je želeo da upravo u tom razdvajajućem domenu ponudi nešto novo – atraktivno dizajniran 12-inčni računar, pristupačan i ekonomičan, te energetski efikasan zahvaljujući manjoj potrošnji. Prosto rečeno, proširio je Seashell familiju i na 12,1-inčne mobilne računare, izbacivši nekoliko predstavnika. Jedan od njih, oznake 1201HA, se našao na našem testu. Da li je ovo samo logičan korak, je li 1201HA naslednik 1008HA, da li će ponoviti njegov uspeh i da li je u međuvremenu došlo do nekih pomeranja, te da li je ASUS učinio određene korake koji bi mogli uzrokovati da se novajlija kao celina ne pokaže tako dobrim kao 10-inčni prethodnik svojevremeno? Polazimo, po tradiciji, od hardvera, i već tu uočavamo određene razlike, koje su vrlo značajne za konačan zaključak.

U kategoriji testova o storage sistemima u poslednje vreme ne pišemo tako često, najpre zbog toga što se po pitanju klasičnih magnetnih hard diskova relativno malo toga dešavalo. Međutim, kako SSD manija počinje da uzima maha, pogledali smo kako se kod nas najčešće sretani modeli „ponašaju“ i kako mogu da se uporede sa jednim tipičnim magnetnim diskom u standardnom i RAID 0 režimu rada.



U kategoriji testova o storage sistemima u poslednje vreme ne pišemo tako često, najpre zbog toga što se po pitanju klasičnih magnetnih hard diskova relativno malo toga dešavalo. Kada je u pitanju brzina rotacije ploča, razvoj se generalno zaustavio na brzini od 7200 obrtaja u minuti i jedino je WD (Western Digital) sa Raptor modelima uspeo da mainstream tržištu približi performanse diskova koji su već duže vreme dostupni u serverskom segmentu. Logično, Raptor diskove je pratila i visoka cena, što je i bio direktan uzrok činjenice da ovi diskovi nisu doživeli veću rasprostranjenost na tržištu. Performanse su bile primetno bolje, pa su svi oni koji drže do performansi su uložili u Raptor, jer su hard disk performanse najveće usko grlo kod modernih PC računara. Ostalim korisnicima je ostao izbor standardnih 7200 RPM hard diskova kod kojih je jedini značajan napredak bio na polju povećanja gustine zapisa na magnetnim pločama. Zahvaljujući tome, brzina klasičnih hard diskova je bar malo uspevala da raste, da bi danas stigli do modela ukupnog kapaciteta od 2 TB kod kojih je brzina transfera u proseku na granici od 100 MB/s. No, i pored ovog poboljšanja svi žele još brže rešenje, jer sva nova velika brzina procesora momentalno nestaje čim se mora pristupiti hard disku. Naravno, hard diskovi su usko grlo gotovo ceo računarski vek, a ne samo tokom zadnjih par godina, pa je tako sasvim razumljiva želja korisnika da se uvek ima najbrže moguće rešenje koje će obavljati skladištenje podataka. Setimo se samo vremena od pre desetak godina kada su se na tržištu pojavili prvi ATA66 pa kasnije ATA100 hard diskova, pa čuveni Promise PCI kontroleri preko kojih se (uz pomoć laganog moda) mogao ostvariti RAID 0 režim i tako dalje, sve do trenutno situacija kada se konačno nalazimo na početku revolucije kada su u pitanju hard diskovi.
Kompletna priča oko SSD uređaja je aktuelna već neko vreme, ali se tokom ove godine, naročito u drugoj polovini, cela stvar značajno zahuktala. Prvi SSD modeli nisu bili nešto specijalno reprezentativni, jer se od njih očekivane mnogo bolje performanse, ali tokom 2009. godine su na tržištu počeli da se pojavljuju sve bolji SSD uređaji. Velike potencijale SSD-a demonstrirao je OCZ na CeBit-u predstavljajući svoj prototip flash SSD uređaja kapaciteta čak 1 TB i maksimalne brzine transfera od čak 700 MB/s i to preko PCI Express x8 interfejsa. Ipak, tako nešto u prodaji se neće naći još dugo, ali predstavlja dobar pokazatelj koliko daleko može da ide SSD tehnologija, i to u veoma kratkom periodu. Aktuelna tehnologija bazirana je na SLC ili MLC flash memoriji se veoma brzo širi, pa se tako na tržištu pojavljuju modeli sve više proizvođača, no i pored toga prisutnost SSD uređaja na domaćem tržištu je veoma ograničena. Nazivno, dosta uvoznika poseduje SSD uređaje na stanju, ali kada dođe do momenta kada iste treba da kupite, onda se ulazi u klasičnu situaciju "nije nam još stiglo, biće sledeće nedelje". Zbog toga smo planirani veliki test SSD diskova morali da dosta odložimo, i da zbog malog broja dostupnih uređaja sve svedemo na manju meru. Ista situacija je i po pitanju klasičnih hard diskova velikog kapaciteta, odnosno modela veličine preko 1 TB. I ovde je originalno bio planiran uporedni test, ali kada jednostavno diskova nema, tu se ne može ništa učiniti. Ipak, trenutna cena hard diskova i SSD uređaja omogućava jedno interesantno poređenje performansi ova dva različita sistema za skladištenje podataka. Tako hard disk kapaciteta 1.5 TB okvirno košta kao i jeftiniji SSD modeli, dok se za cenu jednog SSD uređaja iz više klase mogu kupiti dva 1.5 TB hard diska. Sa obzirom da ovi 1.5 TB hard diskovi nude dosta dobre performanse, odlučili smo da upravo kroz performanse uporedimo šta se i koliko dobija sa SSD diskom protiv dva 1.5 TB u RAID 0 režimu.

Kompanija Fujitsu počinje ofanzivu nakon perioda zatišja, tokom koga je dovršavano restrukturiranje nakon koga je Fujitsu-Siemens postao samo Fujitsu. Japanski, a opet evropski proizvođač lansira nove modele notebook računara, koji pristižu i na naše tržište.
Japanski,a evropski Fujitsu računari stižu sa pečatom poznatog japanskog proizvođača, ali se i dalje prave u Nemačkoj. Makar je takav slučaj sa najnovijim modelom notebook računara ove kompanije koji je došao do nas i koji je predmet ovog prikaza, a to je LifeBook A1130. Radi se o mainstream notebook računaru koji ima ambiciju da korisnicima ponudi dobre performanse i sveukupno upotrebljiv notebook za pristojnu sumu novca, ali bez želje da eksperimentiše sa platformama niske potrošnje, niti sa ekstravagantnim dizajnom, što je prava retkost u današnje vreme. A1130 je notebook tradicionalnog dizajna, naoko dopadljive spoljašnjosti i unutrašnjosti, ali da li će biti pravi izbor i za vas? To ćemo pokušati da odgonetnemo zajedno kroz ovaj prikaz. Ono što je u startu primetno jeste otklon od tipičnog, pomalo “dosadnjikavog” notebook računara, na kakve nas je Fujitsu Siemens navikao u proteklim godinama. Stičemo utisak da je LifeBook A1130 proizvod koji ima želju da spoji tradicionalno i moderno u jednom zabavnom okviru. Kao potvrda ovih konstatacija neka služi i forma računara, koji prati aktuelne trendove prelaska na 16:9 ekrane, ali i dizajn, koji ovako “na prvu” čini da nas A1130 pre podseća na neki računar Satellite serije još jednog japanskog proizvođača, nego na mašinu koju smo navikli da gledamo pod Fujitsu Siemens brendom. I ne kažemo da je to loše, naprotiv. Ispitajmo najpre kako se ponaša hardverska platforma, pošto primera radi nakon dužeg vremena imamo priliku da se družimo sa “punokrvnim procesorom”, odnosno Intel Centrino platformom, što uopšte nije tako loše nakon dugog niza rešenja za niže klase.



Računar se bazira na Intel Centrino platformi, čiju osnovu čine čipovi kompanije Intel. Srce sistema jeste GM45 čipset sa integrisanom grafikom. Procesor je Core 2 Duo T6600. Radi se o 45-nanometarskom procesoru, čija je toplotna disipacija deklarisana na 35 W, a broj tranzistora iznosi 410 miliona! No, najveći broj naših čitalaca će pre svega zanimati podatak o radnom taktu – on iznosi 2,2 GHz. Radi se o dvojezgarnom procesoru, sa 2 MB L2 keš memorije (1 MB po jezgru), odnosno FSB-om od 800 MHz. Za grafiku je zadužen Intel 4500M HD čip, integrisan u northbridge, koji pozajmljuje deo sistemske memorije. Od ovog rešenja ne možete očekivati naprednije 3D performanse, jer je projektovano za ispunjavanje bazičnih prohteva i održavanje niske potrošnje, iako formalno podržava DirectX 10.1. Ima 64 MB sopstvene memorije, a ostatak “pozajmljuje” od sistemske memorije. Maksimalno će “pozajmiti” 1295 MB memorije računara. Kada spominjemo memoriju, navedimo da je ona DDR2 tipa, te da je u ovom notebook-u ima ukupno 4 GB. Raspoređena je u SO-DIMM slota;

LCD - 15,6", 1366 x 768
Procesor - Intel Core 2 Duo T6600, 2,2 GHz, 2 MB L2, 800 MHz FSB
Čipset - Intel GM45+ICH9-M
Grafika - Intel GMA 4500M HD
Sistemska memorija - 4 GB DDR2
Hard disk - Htachi 320 GB (5400 RPM, 8 MB keša, SATA)
Optički uređaj - DVD RW
Mreže, povezivanja - 10/100 Ethernet, WiFi Draft N, Bluetooth
Konekcije, portovi - 3 x USB 2.0, VGA izlaz, ExpressCard, LAN konektor, 2-u-1 čitač kartica, audio konektori, web kamera 1,3 mpx
Operativni sistem - Windows Vista Home Premium
Dimenzije - 370 x 265 x 42 mm
Masa - 2,85 kilograma
Cena - 79,990 rsd
Garancija - 3 godine

BrilliantView LCD ekran ovog notebook-a raspolaže radnom rezolucijom od 1366 x 768 piksela, te 16:9 odnosom stranica. Računar koristi hard disk kompanije Hitachi. On ima kapacitet od 250 GB, radi na 5400 obrtaja u minutu, raspolaže SATA interfejsom i ima 8 MB keš memorije. Optički uređaj je takođe prisutan i to u vidu DVD pisača. Gigabit Ethernet, nije podržan, pa tako zatičemo samo 10/100 Ethernet, ali su zato tu WiFi Draft N standard, kao i Bluetooth. Računar poseduje tri USB 2.0 porta, VGA izlaz, a tu je i web kamera od 1,3 megapiksela, kao i 7-u-1 čitač memorijskih kartica koji podržava SD i SDHC formate. Za zvuk je zadužen Realtek ALC269 čip. Računar ima dva stereo zvučnika. Operativni sistem sa kojim smo mi testirali računar je Windows Vista Home Premium, ali je za očekivati da će računar biti dostupan i sa novijim Windows 7 operativnim sistemom. U svakom slučaju, za sve koji budu kupili ovaj računar u dogledno vreme (tj. do 31. januara 2010. godine) sa ovim OS-om postoji opcija besplatnog apgrejda na Windows 7.

Korisnici mogu tražiti razne stvari, ali ništa bez dopadljivog, maštovitog, drugačijeg, da ne kažemo i seksi dizajna – tako barem praksa pokazuje. Živimo u vremenu kada mobilni računari po prodaji daleko nadmašuju stone računare. Kako prodati desktop uređaj, i kakav on mora biti da bi imao “prođu” kod probirljive desktop publike? Da li je možda rešenje dizajnirati nešto sasvim drugačije i privoleti neku drugu publiku desktop rešenjima? Može biti. Ono što korisnike najviše odbija od ideje desktop računara jeste velika “kanta”, odnosno kućište, koje je uglavnom velikih dimenzija i nezgrapno, pa često uzrokuje egzibicije oko rasporeda, prostora i pogodnosti. Još kada se u celu priču uključe još uvek neminovni kablovi…To možda nije pravilo kod starijih i iskusnijih korisnika računara, ali kod uslovno rečeno nove generacije korisnika svakako jeste. Oni koji se sećaju kako su jurili pozajmljenim kolima do prodavnice na drugom kraju grada zato što je stigao novi big tower tada praktično jedinog dostupnog (od iole jačih) Chieftec brenda polako “izumiru” (u figurativnom smislu te reči, naravno), a odavno je prošlo doba kada je takav profil korisnika odlučujuće uticao na trendove u PC industriji. Danas je prvi računar sa kojim se deca susreću ili laptop ili neki lepo dizajnirani desktop PC sa tankim i velikim TFT monitorom, a odatle sve sledi.



Dizajneri su se dosetili kako kreirati desktop računar koji bi bio dopadljiviji širim slojevima korisnika, koji bi izazvao pažnju i interesovanje većeg broja ljudi, a samim tim i imao bolje preduslove za prodaju. Rešenje je bilo delimično se pokloniti pobedničkom talasu, ali ipak u najvećoj meri ostati svoj. Do toga se došlo kroz kreiranje nove klase računara, koji su popularno nazvani all-in-one PC računari. Prvi ovakav uspešan koncept je demonstrirao Apple u trenucima kada se desktop još uvek opirao, ali su svi znaci ustupanja primata mobilnim računarima bili itekako jasni. Čuveni iMac je stekao reputaciju i prepoznatljivost kao jednostavan računar, “u kome se nalazilo sve.” Sličnih koncepata je bilo i ranije, ali ne želimo da idemo previše u prošlost, posebno što je diskutabilno koliki je uticaj ranijih rešenja bio na kretanja u ovom segmentu PC industrije. Kod iMac računara je korisnik ispred sebe imao tastaturu, miša, monitor i…nešto malo veće ivice oko monitora, oko i iza koga je sve bilo smešteno. Ostalo je istorija. Određena doza kompromisa prilikom kreiranja prvih all-in-one PC računara je došla u vidu ugradnje mobilnih čipova i/ili komponenti, što je bilo shvatano kao kompromis u trenucima kada su mobilne komponente prilično zaostajale za desktop komponentama, prostora je nedostajalo, a čipovi su se prilično zagrevali.
Danas, međutim, važe neka druga pravila i odnosi. Desktopovi nemaju više veliku prednost po performansama i upotrebljivosti, mobilni čipovi su više nego brzi i dovoljni za razne vidove potreba, toplotna disipacija se stalno smanjuje zahvaljujući napretku u tehnologiji izrade, kako mikročipova, tako i celih komponenti, kuleri su sve bolji… Jednostavno, razlika u performansama se dovoljno smanjila da bi se mogao iskazati stav da nije sve u njima, odnosno da bi kod korisnika nestao strah u vezi sa eventualnim “zaglavljivanjem” ukoliko se opredele za mobilne računare. Stoga je omogućeno kombinovanje na takvom nivou, da se sa pravom pitamo zašto takvih poluhibridnih rešenja nije bilo ranije, i zašto ih nije bilo više.

Ono na šta takođe treba obratiti pažnju jeste trend ekrana osetljivih na dodir. Touch maniju su pokrenuli mobilni telefoni i ona se sada prenosi na ekrane naših računara, dodatno podstaknuta nativnim interfejsom za dodir koji stiže uz Windows 7. MSI je to dodatno obogatio MSI Wind Touch 3D UI-jem, koji zaista predstavlja nešto veoma interesantno. Naravno, od vas zavisi da li će vam ovako nešto uopšte biti primamljivo za korišćenje – miš je i dalje precizniji i uobičajeniji, odnosno deluje prirodnije u kombinaciji sa tastaturom. Ipak, gotovo svi korisnici koji su počeli da koriste ovakve računare priznaju da ih vremenom sve više nešto vuče da “čačkaju” svoje ekrane. Nekome je to nezamislivo, a ima onih koji su spremni da, figurativno rečeno, “ubiju” ako im neko prstima dodirne ekran. Očito, ima i onih koji misle sasvim suprotno, i ovo je naprava kreirana upravo po njihovoj meri.

Šta još razlikuje računare sa ovog prikaza u odnosu na neke ranije modele? Svakako, na prvom mestu hardver. Umesto Atom procesora i relativno slabašne platforme, sada imamo priliku da se družimo sa snažnim mobilnim platformama (koje se uglavnom koriste u all-in-one PC računarima zbog štedljivosti i drugih pogodnosti koje dolaze do izražaja u kompaktnim sistemima). Dalje, tu su veći ekrani, boljih karakteristika.

Nakon što je na tržište izašao prvi DirectX 11 akcelerator i pokazao šta može (Radeon HD5870), dok je u međuvremenu NVIDIA Fermi odložen i realno se može na tržištu očekivati tek pola godine kasnije, postalo je jasno da se kompaniji AMD nije posrećilo više puta za redom. Njihova Sweet Spot tržišna strategija je provereno ispravna. To su pokazali i “128-bitni” Radeon HD5770, ali i nešto skuplji Radeon HD5850, kao i ultimativni kralj visoke klase - Radeon HD5970. Već smo predstavili Radeon HD5870, ali je najveći broj modela koji se prodaju zapravo kopija referentnog modela. Ipak, do nas je stiglo i blago overklokovano, Vapor-X izdanje HD5870 kartice iz kompanije Sapphire, a u međuvremenu su se pojavili i noviji, brži drajveri.



Sapphire je jedan od proizvođača koji se od pojave „HD“ generacije Radeona prilično izdvojio iz mora sličnih vendora koji nikada konstantno ne prave iznenađenja ili odstupanja od referentnih izdanja, već samo povremeno umeju da iznenade. U ATI Radeon areni, Sapphire je sa serijama kakve su Atomic, Toxic ili Vapor-X postao jedan od omiljenih brendova, a odavno je poznata i njihova vrlo bliska saradnja sa kanadskom kompanijom ATI, koja je nekad bila nezavisna od velikog AMD-a. Najbrži SingleGPU video akcelerator iz AMD-a, nakon blažeg overkloka nudi procesing moć od čak tri TeraFLOPS-a i trenutno parira, bar u “teoriji” – Tripple SLI režimu napravljenom od tri najjače NVIDIA Tesla kartice zajedno. Ipak, AMD je još uvek fokusiran uglavnom na gaming i nedavno predstavljen Radeon HD5770 je svakako poslužio da se DirectX 11 spusti “u mase”, a to je osnovni preduslov da izdavači konačno na tržište puste prve igre koje koriste benefite nove verzije Microsoft-ovog “igračkog” API-ja. Prve igre, demo i benchmark programi sa “prirodnom” podrškom za DirectX 11 su se već pojavili (Unigine, CMR Dirt 2, STALKER Call of Pripyat), a DirectX 11 akceleratori su dostupni i po cenama koje su manje od 150 evra. Radeon HD5770, kao što smo saznali u prethodnom testu, poseduje oko milion tranzistora, ali je izrađen u 40-nm procesu i praktično predstavlja derivat Cypress tehnologije. Po “snazi” je u rangu sa RV870, odnosno Radeon HD4890 GPU-om, s tim što sa video memorijom komunicira putem 128-bitne magistrale, što je, kao i ranije sa Radeonom HD4770, donekle kompenzovano višim radnim učestanostima. Radeon HD5700 GPU je takođe proizveden u 40-nanometarskom procesu, baš kao i pripadnik prethodne generacije, RV770 – Radeon HD4770, koji je i jedini čip iz prethodne, DirectX 10.1 serije, koji je izrađen u ovom procesu, a istovremeno je i prvi GPU sa kojim se AMD “prebacio” na sitniju litografiju. Juniper se sastoji od oko 1.04 milijarde tranzistora, što je više od 50% manje u odnosu na 2.15 miliona ovih osnovnih poluprovodničkih elemenata, koliko ih ima kod Cypress jezgra. Istovremeno, ova cifra je i nešto veća od 956 miliona tranzistora kod RV770 GPU-a (Radeon HD4890), koji je izrađen u 55-nm procesu. Svakako, usvajanje novijeg Shader Modela i dodatne optimizacije na nivou keš memorije i SIMD jedinica su učinile da GPU koji ima sličnu “snagu”, bude, mereno sirovim brojem tranzistora, nešto kompleksniji, bez obzira na to što čak ima i dva puta manji broj memorijskih kontrolera. Juniper izgleda kao jedna polovina Cypress-a, što se čak prenelo i na memorijski kontroler. Dakle, sada je tu 800 streaming procesora, unutar istih SIMD jedinica, kojih je sada deset u jezgru. Kao i kod Radeon HD4890, HD4870 i HD4850 grafičkih procesora, Radeon HD5700 GPU poseduje 10 teksturnih jedinica, a “prepolovljen” je i render back-end, pa je broj ovih jedinica kod Juniper-a – 16, ali su one naprednije od 16 ROP-ova kod prethodne generacije (takođe savetujemo da pogledate prethodnu stranu). Memorijski kontroler se sastoji od dva crossbar dela, ili stanice, širine po 64-bita, što daje ukupnu širinu magistrale od 128 bita. Cypress poseduje četiri ovakva kontrolera. Radeon HD5770 je prva kartica sa Juniper GPU-om koju smo testirali, a po defaultu, grafički procesor, radi na 850 MHz, baš kao i kod modela Radeon HD4890, što daje compute moć od čak 1.36 TeraFLOPS-a. Impresivno je da ovaj mali “super kompjuter” sada može biti vaš za manje od 150 evra! 1GB GDDR5 memorije bi trebalo da radi na 1200 MHz, a kako je GDDR5 praktično quad-data rate memorija, ova cifra pomnožena sa četiri daje efektivnh 4800 MHz, što je ipak impresivna cifra. Doduše, brza memorija je sada vrlo dobrodošla, jer je magistrala dva puta uža, pa bi Radeon HD5770 mogli da posmatramo i kao karticu sa 256-bitnom magistralom i GDDR3 memorijom na efektivnih 2.4 GHz. Istini za volju, GDDR3 memorija ima nešto oštrije tajminge, ali to kod video kartica nije od tako presudnog značaja za performanse kao kod sistemske RAM memorije.
I dok je AMD radio na ubrzavanju i usavršavanju klasičnih igračkih akceleratora, što omogućava igranje dosta kompleksnih igara (kojih ipak, nažalost, još uvek nema), NVIDIA je, donekle u ćorsokaku sa skupim i ne-modularnim GT200, okrenula se promociji ubrzanja fizike i zatvorenom GP-GPU standardu, koji naziva CUDA. Previše vremena je izgubljeno sa TSMC-om na osvajanju 40-nm litografije, zbog koje ni Evergreen GPU-ovi nisu isporučivani partnerima u količinama u kojim bi potražnja bila sasvim podmirena. Ako se prisetimo i činjenice da se grafički adapteri danas sve češće koriste i za akceleraciju general-purpose aplikacija, a ne samo grafike, jasno je da GPU kao takav postaje sve bitniji, jer će biti važan i korisnicima koji se uopšte ne igraju. Ono što je sigurno, jeste da ćemo u narednih par „sezona“ videti mnogo toga novog i uzbudljivog kada je grafika na računarima u pitanju. Ne može se reći da je NVIDIA u prethodnom periodu bila neuspešna, jer je bez žestokog ulaganja u R&D, uspela da povrati novac koji je uložen u razvoj GT200 i to na sasvim “desetoj” strani. Tako će prvi batch Fermi čipova otići upravo u Tesla super-računare, koji su već poručeni od strane brojnih institucija i upravo zbog toga će DirectX 11 kompatibilni GeForce malo zakasniti na tržište. Za sada bi mogli da procenimo da ćemo ih videti u našim test laboratorijama tek negde pred proleće 2010. Godine.

RV790 GPU je nekada impresionirao brojkama: 959 miliona tranzistora, 800 stream jedinica organizovanih u okviru 10 SIMD klastera, 40 teksturnih jedinica, 16 render back-end unit-a. I postao je sasvim običan kada se pojavio Cypress. Korisnici, koji su pratili i posmatrali koliko je svaka nova generacija Radeon akceleatora donela u odnosu na prethodnu, sada očekuju da se sirova snaga, bar ona na papiru, udvostruči. AMD i ATI ih svakako nisu razočarali, pa je RV870 zaista veliki i moćan čip koji čini da se prošlogodišnji najjači modeli - RV770 i RV790 sada posmatraju kao običan mainstream. U AMD-u jesu naveli kako smatraju da kreiranje monolitnog čipa više nema smisla i da će njihov GPU uvek biti pozicioniran da bude „srce“ performance serije kartica, baš kao što su to bili RV670 i RV770. Dalja strategija je da se prvo kreira ultra-high end klasa sa CrossFire –on-board modelom (HD5970), a onda i da se od RV870 čipa, napravi jednako pametna, ali manje mišićava verzija GPU-a, baš kao što je to i ranije bio slučaj. Ova strategija nema razloga da ne upali i treći put, a trenutno smo u njenoj drugoj trećoj fazi, jer je AMD upravo predstavio i najjači - DualGPU model - Radeon HD5970. Dakle, AMD je još jednom uspeo da stigne do cilja pre NVIDIA-e. Ovoga puta, konkurencija ne zaostaje malo – i, ako smo pre par sezona imali foto finiš, crveni tim je u poslednjoj trci bežao sa bar dva kruga prednosti...

Čitaoci kojima RV7xx arhitektura nije poznata bi ipak trebalo da pogledaju neki od narednih testova na ovoj ili ovoj lokaciji. Osim gore preporučena dva testa, predlažemo da pogledate i naše prethodne testove Radeon HD4800 familije (dodatni link - 1, 2, 3), a posebno Radeon HD4870X2 akceleratora, u kome je cela priča o DirectX 10 generaciji GPU-ova dopunjena i osvežena. Ako vas zanima arhitektura Cypress GPU-a i čitave Evergreen familije, pogedajte sledeća četiri testa: AMD Radeon HD5870, AMD Radeon HD5770 , AMD Radeon HD5850 - Sapphire i AMD Radeon HD5970. Ovom prilikom nije potrebno da priču o arhitekturi dopunjujemo ili proširujemo, pa obavezno pogledajte prethodne testove čije smo linkove upravo dali.

Kućne mreže već neko vreme ne postoje samo zbog deljenja Interneta i
nekolicine fajlova. Potpuno je normalno očekivati da će se u tom
okruženju regulatno razmenjivati i HD multimedijalni sadržaj, što
podrazumeva i potrebu za kvalitetnim gigabitnim rešenjima za žičnu i
802.11n rešenjima za bežičnu vezu. D-Link DIR-855 poseduje oba...


D-Link DIR-855 je wireless ruter nove generacije sa očiglednom ciljnom
publikom među zahtevnijim kućnim i SOHO korisnicima gde bi bio osnovni
gradivni element multimedijalnog centra koji bi spajao sve uređaje u
jednu celinu. Iako je na tržištu već više od godinu dana, još uvek je u
grupi najmodernijih kućnih bežičnih rutera, a periodične revizije firmware-a su mu donele i neke nove funkcionalnosti, što samo pokazuje koliko je inicijalno dobro parče hardvera bilo u pitanju.
Glavne karakteristike su mu gigabitni LAN, dual-band wireless, USB port sa podrškom za D-Link Shareport tehnologiju, kao i LED displej za očitavanje dodatnih informacija o stanju rutera.
rednja strana rutera je vrlo čista i osim power LED-a i LED displeja sa
tasterima za navigaciju njegovim menijima ne sadrži ništa više.
Verovatno je u pitanju stvar ukusa, ali malo nam nedostaje klasičan
sistem sa diodama koje su vezane za portove i sijaju kada veza postoji
i trepere prilikom protoka podataka. LED displej, iako sadrži više
informacija, nije toliko pregledan u svakom trenutku i zahteva kretanje
po barem dva podmenija da bi se saznali potrebni detalji.



Sama navigacija po sistemu menija je dovoljno intuitivna, a informacije
su korisne, mada se do njih vrlo lako može doći i preko web interfejsa
u mnogo preglednijoj formi. Relativno niska rezolucija ograničava
količinu teksta i monohromatske grafike koja može u jednom trenutku da
se nađe na displeju. Ovo rešenje je očigledno bilo neki međukorak ka
DIR-685 koji poseduje potpuno multimedijalni sistem od kojeg već
korisnik ima mnogo više koristi, mada i ovako kućnim korisnicima koji
cene spoljni izgled može delovati atraktivnije od „običnih“ rutera.
Zadnja strana je za razliku od prednje vrlo gusto naseljena
komponentama. Za početak, odmah u oči upadaju tri antene koje
omogućavaju dual-band wireless funkciju pri velikim brzinama. Tu su zatim četiri gigabitna LAN porta i gigabitni WAN port, kao i USB konektor sa Shareport
funkcionalnošću koja je dodata u jednoj od prvih revizija firmware-a
rutera. Tu su naravno i taster za hardverski reset, kao i konektor za
napajanje.