Uvod u psihologiju

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 4:39 am

First topic message reminder :

POREKLO IMENA:

Termin psihologija čije je doslovno značenje proučavanje duše postoji od 16 veka.Psihologija označava princip života,duh,nešto što udahnjuje život telu. Psihologija je odgovorna za ponašanje ljudi. S obzirom na grčko poreklo naziva ( starogrčki mit o Psyche ) običaj je da se kao opšti simbol psihologije,psihičkog i psihološkog koriszi grško slovo Ψ .
Danas je uobičajno da se psihologija definiše kao nauka o psihičkim pojavama i ponašanju ljudi i životinja.Razuđenost pojava kojima se psihologija bavi otkriva se već pri pokušaju klasifikacije pojava psihičkog života.
Postoje dva moguća autora imena nauke:
Rudolph Göckel (Rudolf Goclenius) je 1590 napisao rad sa naslovom “Psychologia...”
Marko Marulić je nešto ranije napisao raspravu “Psichiologia ...”, ali rad nije sačuvan
Uobičajno je da se psihičke pojave prema sadržaju dele na:
Kognitivne (saznajne)
Emotivne (osećajne)
-učenje
-pripadaju elementarna osećanja prijatnosti i nepri-
-pamćenje jatnosti,složenije emocije kao što su gnev,iznenađenje
-opažanje i dr,ali i neke trajnije dispozicije emocionalnog ispoljavanja
-inteligencija,kao što je temperament.
-mišljenje
Motivacione
U motivacione pojave spadaju razni fizički ili organski motivi (glad,žeđ) ,lični (npr.radoznalost) , i socijalni motivi (npr.altruistički motiv) ,želje,svesne namere i druge. Svaka od ovih pojava može postojati i različitim u različitim oblicima,kao proces,trenutno stanje ili trajnija dispozicija.
Neke večne dileme psihologije:

• Duša – telo
• Analogna je dualitetu ideje i materije u filozofiji
• Povezana je sa: ulogom biologije, fiziologije i genetike – problem redukcionizma
• Nasleđe – sredina/vaspitanje
• Prirodna nauka – društvena nauka
• i u jednom i u drugom slučaju se proučava ponašanje
• Nomotetski – idiografski pristup
• odnos mnoštva i pojedinca
• Molarni – molekularni pristup
• odnos celine i delova
• Zdravo – bolesno


Poslednji izmenio Vedrana dana Čet Jun 11, 2009 5:04 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole


Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:02 am

Geni i DNK

Gen je napravljen od DNK.Svaki gen nosi informacije o sintezi jednog
proteina.Proteini se prave od aminokiselina.Ima 20 aminokiselina.Dakle, DNK
azbuka mora:

Biti
bazirana na rečima od 3 slova
Takvu
reč čini sekvenca od 3 nukleotida iz jednog niza
Pošto
postoje 4 baze, to znači da ovakva azbuka daje mogućnost formiranja 64
reči, dovoljno da se opiše svaki protein
Sve naše ćelije imaju sve hromozome, dakle i gene.Međutim, samo 5-10% gena
u jednoj ćeliji je aktivno jer ostali u njoj nemaju svrhu.“Human genome
project” je mapirao sve gene za kodiranje proteina u čovekom genomu.Određen je
hromozom u kome se gen nalazi i njegovo mesto u hromozomu.Određene su “reči”
njegove azbuke, odnosno sekvence nukleotida (ukupno ih ima oko 3 milijarde).Određena
je funkcija gena – protein koji proizvodi.Najveće iznenađenje ovog projekta je
to što čovekov genom sadrži svega 20-25.000 gena, znatno manje od 100.000
koliko se očekivalo.

Geni i ponašanje

Genotip je specifični sklop gena jedne individue.Fenotip
je skup osobina jedne individue.

Fenotip se razlikuje od genotipa zato što:

Genotip
se vidi samo iz DNK, a fenotip se vidi posmatranjem jedinke
Isti
genotip može dati različite fenotipe zbog uticaja sredine
Isti
fenotip može proisteći iz različitih genotipa, recimo zbog interakcije
gena
Genotip stičemo rođenjem, a fenotip zavisi od
genske interakcije i od sredine
Prirodna selekcija deluje na genotip preko
fenotipa
Dominantni i recesivni efekt

U hromozomima postoje dve kopije svakog gena – od
svakog roditelja
Koji gen će se ispoljiti u fenotipu zavisi od toga
da li je dominantan ili recesivan

Ako
su obe kopije gena dominantne, osobina će se ispoljiti
Ako
su obe kopije gena recesivne, osobina će se ispoljiti
Inače
će se ispoljiti osobina dominantnog gena
Recesivni gen i dalje postoji u jedinki i prenosi se na potomke – čeka povoljnu
kombinaciju da se ispolji
Npr. gen za crne oči je dominantan, a za plave
recesivan
Dete
može imati plave oči samo ako od oba roditelja dobije gen za plave oči
Plavooko
dete može imati dva plavooka roditelja, jednog plavookog i jednog crnookog (ali
sa recesivnim
plavim genom) ili čak dva crnooka roditelja sa recesivnim plavim genom
Crnooko
dete, međutim, ne može imati dva plavooka roditelja...
Otkrivene su neke urođene bolesti za koje je odgovoran jedan gen.Fenilketonuriju
izaziva jedan poznat recesivni gen (dakle, potrebna su oba roditelja).Gen
onemogućava razlaganje aminokiseline fenilalanina koja se gomila u telu, teško
oštećuje mozak i ubija osobu do 30. godine.Ako se pravovremeno otkrije (npr.
kod roditelja) šanse za normalan život, uz dijetu, su velike.
Hantingtonovu bolest uzrokuje jedan poznat dominantan gen.Bolest se obično
javlja oko 30-40 godine života, pre toga bez najave, i tokom 10-15 godina teško
oštećuje mnoge motorne funkcije, govor i memoriju.

Polno specifični geni

Normalna
žena ima dva slična hromozoma u 23. paru, nazvana X hromozomi

Normalan
muškarac u 23. paru ima dva nejednaka hromozoma X i Y

Kod
muškaraca, odnos dominantni-recesivni gen je u 23. paru narušen

Mnogi
geni iz X hromozoma, makar i recesivni, biće uvek ispoljeni jer nemaju
dominantnu kopiju u Y

Primer
je slepilo za boje

Poligenski efekt i interakcije

Većina naših osobina je poligenska.To znači da u
formiranju te osobine učestvuje više parova gena, obično veći broj.Između gena
postoje interakcije

Jedan
gen može da prigušuje druge

Jedan
gen može da ostvari funkciju samo ako postoje drugi geni...

Npr. kokoš ima gene za zube, ali su oni prigušeni

Iznenađujuće mali broj gena kod čoveka se može
objasniti jedino velikim brojem kombinacija i interakcija gena u formiranju
našeg fenotipa.

Interakcija gena i sredine

Dijabetes
ima poznatu genetsku osnovu. Međutim, ako jedan MZ blizanac oboli, drugi ima
svega 50% šanse da oboli

Slično
važi za shizofreniju

To
dokazuje da u formiranju fenotipa učestvuje veliki broj faktora, pre svega
sredina

Istraživanje naslednosti

Time se bave teorija evolucije,
bihejvioralna genetika, bihejvioralna neuronauka, molekularna genetika,
komparativna biologija i sl.Metode koje se koriste su:

Selektivno ukrštanje

Sprovodi se kod biljaka i
životinja.Ukrštaju se roditelji sa visoko, odnosno nisko prisutnom osobinom
koja se istražuje.U meri u kojoj se potomci jednih i drugih roditelja
sistematski razlikuju po toj osobini, za nju možemo smatrati da je nasleđena.Iz
iskustva sa domaćim životinjama i poljoprivrednim kulturama se zna da je veliki
broj fenotipskih karakteristika nasledan.

Blizanačke studije

Kod ljudi se naslednost ispituje
poredeći:
Blizance odgajane zajedno
sa decom iz iste porodice
Blizance odgajane zajedno
i odvojeno
Decu odgajanu zajedno i
odvojeno
kontrolišući pri tome i
druge varijable, npr. pol
Npr. korelacije IQ između parova
dece su:
MZ blizanci = 0,86
DZ blizanci (istog pola)
= 0,60
Braća/sestre = 0,47

Genetsko inženjerstvo / manipulacija

Zahvaljujući novim tehnologijama, može se
manipulisati sa DNK biljaka i životinja.Npr. hemijskom ili direktnom
intervencijom se može onemogućiti “dejstvo” nekog gena.Npr. može se
inaktivirati gen za receptor za neki neurotransmiter.Zatim se posmatraju
promene u ponašanju.

Heritabilnost


Osobina

Heritabilnost

visina

0,80

težina

0,60

inteligencija (IQ)

0,70

školske ocene

0,40

ekstraverzija

0,36

savesnost

0,28

saradljivost

0,28

neuroticizam

0,31

emocionalnost

0,40

aktivitet

0,25

socijabilnost

0,25

impulsivnost

0,45

Postoji više vrsta koeficijenata heritabilnosti, a
namenjeni su oceni stepena naslednosti neke osobine.U tabeli je heritabilnost
prikazana kao proporcija.Npr. 80% IR u visini je nasleđeno (a ne 80% visine
jedne osobe).

Vedrana
Moderator
Moderator

Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:05 am

Nasleđe ili sredina, priroda ili
odgoj

Evolucijom se, na osnovu fenotipa, konstruiše
genom, odnosno genotip.U stvaranju fenotipa učestvuje sredina.Dakle, sredina
deluje i na nivou vrste i na nivou jedinke.U tom smislu, učešće sredine u
ponašanju nije sporno.Međutim, suština živog sveta je adaptabilnost.Da bi
organizmi bili adaptabilni, oni moraju biti tako građeni.Dakle, prilagođavanje
sredini mora biti ugrađeno u naše gene.

Geni i ponašanje

DNK -> Proteini -> Soma(građa: neurona,
sinapsi, receptora, žlezda...).Ovaj tok informacija je jednosmeran

Soma <-> Sredina (fizičko i socijalno
okruženje).Soma i Sredina su u interakciji:

Fenotipska plastičnost – sposobnost da se isti
genotip razvije u različite fenotipe pod uticajem sredine

Jedinka bira sredinu koja joj odgovara, ili je
prilagođava sebi

Roditelji, takođe, mogu da stvaraju sredinu za
decu, prema sebi, a ne samo da im prenose gene

Soma <-> Ponašanje <-> Sredina

Konačno, Ponašanje (ponašanje i mentalni procesi)
je u interakciji i sa Somom i sa Sredinom.Fenotipska plastičnost nije svojstvo
jedinke, nego genotipa.Nju kontroliše suprotan mehanizam – kanalisanje razvoja,
koje predstavlja genetsku kontrolu nad fenotipskim promenama i mutacijama.Npr.
kada postanu aktivni “polni geni”, oni kanališu ostale gene i postavljaju im
mnoga ograničenja.
Kad se doda još dominantnost –recesivnost i
poligensko delovanje, vidi se složenost odnosa gena i ponašanja.Mogli bismo
rezimirati da je glavni princip interaktivnost glavnih elemenata – some,
sredine i ponašanja.Ali je interaktivnost genotipski programirana.

Percepcija

Šta je saznanje ili kognicija?

Neisser:Svi procesi pomoću kojih se čulni inputi
pretvaraju, redukuju, obrađuju, pohranjuju, dozivaju i koriste
Ovi procesi se ubrajaju u kogniciju čak i ako se
odvijaju bez prisustva nadržaja – npr. predstave i halucinacije
U kogniciju spadaju: opažanje, pamćenje, govor,
mišljenje. . .

Šta
sve predstavlja
percepciju:

Organizacija
oseta i njihovo tumačenje

Stvaranje
iskustva

Opažanje
realnosti

Primena
ranije formiranog modela stvarnosti...

Šta
sve mora da postoji da bi imali percepciju:

Sklopovi
oseta

Pažnja

Pamćenje
– memorija, prethodno znanje i iskustvo

Motivacija
i emocije. . .

Nekada se čulna osetljivost proučavala odvojeno od
percepcije i ta tradicija još postoji.Danas se celo područje proučava u okviru
kognitivne psihologije, pri čemu:percepcija i čulna osetljivost spada u niže
kognitivne procese i nalazi se na početku obrade čulnih podataka.Iako procesi
formiranja opažaja – percepta nisu svesni, svest utiče na percepciju.

Percepcija –današnja taksonomija


Čula
i stvaranje oseta

Čulna
memorija

Pažnja
– selektivna

Prepoznavanje
oblika, složaja ili sklopova

Memorija
– kratkotrajna, operativna
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:05 am

Čula i stvaranje oseta


Čula su organi u kojima se neka vrsta fizičke
energije pretvara u nervne impulse.Pored ove uloge, organi čula imaju i druge
funkcije: fokusiranje, 3D identifikacija izvora, zaštita itd.Osnovu naše
nadražljivosti čine specijalizovane receptorske ćelije koje se nalaze u
organima čula.
Fizička energija ili hemijska supstanca, kada
postanu prisutne u našim čulima se nazivaju draž.
Receptorske ćelije draž pretvaraju u nervne
impulse koji stižu u mozak i nazivaju se oset, osećaj ili senzacija.
Mozak obrađuje pristigle osete, daje im “smisao” i
formira opažaj ili percepciju.

Osnovni principi nadražljivosti

Prenošenje aspekata spoljnog sveta i vlastitog
tela u tihu i tamnu šupljinu lubanje, do mozga, složen je proces.Prvi korak je
transdukcija:

Pretvaranje
fizičke ili hemijske energije u nervne impulse

Receptori
su specijalizovane nervne ćelije

Kada
su nadraženi, generišu akcione potencijale

Akcioni
potencijali (impulsi) putuju različitim nervnim putevima do mozga

Transdukcija

Intenzitet draži se kodira na sledeće načine:

Slabe
draži proizvedu

retke impulse
u vremenski nepravilnim intervalima

Jake
draži proizvode brze i jednolične rafale

Jake
draži aktiviraju veći broj receptora - neurona

Kvalitet draži, npr. boja, visina zvuka,
temperatura ili bol... kodiraju se

Tako
što se koriste specijalizovani nervni putevi

Tako
što impulsi stižu do specijalizovanih centara u mozgu

Pored
toga što su čulni receptori specijalizovani, oni mogu na poseban način da
okidaju nervne impulse. .

Psihofizika

Psihofizika se bavi,određivanjem svih vrsta
osetljivosti,zakonitostima koje povezuju draži i osete,senzornom adaptacijom i
svim drugim pitanjima draži i oseta.U početku se ona smatrala posebnom naučnom
oblašću koja povezuje fiziku i psihologiju.Ima svoje metode od kojih su mnoge
izvršile uticaj na merenje psihičkih pojava uopšte.Otkrila je nekoliko ključnih
zakona kojima je definisan odnos draži i reakcije i koji predstavljaju jedine
zakone u psihologiji koji liče na fizičke zakone.

Osetljivost – detekcija

Apsolutni donji prag: minimalna magnituda draži
koju možemo dosledno osetiti.Iako neuroni rade po sve-ili-ništa principu, mnogi
faktori utiču na to da kriva osetljivosti bude u obliku stepenice

Greške,šum,
usmerenje...

Zato se prag operacionalno definiše kao ona
magnituda draži koju možemo da detektujemo u 50% slučajeva.
Apsolutni donji prag :Najtačnije određivanje apsolutnog praga
je pomoću teorije signalne detekcije.Na osnovu proporcija odgovora i njihovih
odnosa može se detaljnije analizirati prag.
Apsolutni gornji prag :Kada se intenzitet draži povećava iznad
neke granice, receptori više nisu u stanju da prenesu to povećanje.Vrlo često
se u tom trenutku aktiviraju drugi receptori, recimo za bol.
Prag razlike – diskriminacija : Razlikovanje intenziteta dve draži je
jednako važno kao i detekcija bilo koje od njih.Diferencijalni prag se takođe
definiše kao ona razlika u intenzitetu draži koju prepoznajemo u 50% slučajeva.Taj
prag, odnosno razlika, naziva se jedva primetna razlika (Just Noticeable
Difference).JND je, zapravo, stepen psihičke promene koji odgovara izvesnom
stepenu fizičke promene.

Diferencijalni prag
Weberov
zakon: ΔI/I = c

ΔI je priraštaj u intenzitetu draži (JND),
I je intezitet stare draži, a c je konstanta, tzv. Weberov količnik

Dakle,
JND stoji u stalnom odnosu prema jačini draži

Npr.
za težinu je c=0,02=1/50

Ako
dignemo teg od 50 g, moći ćemo da osetimo razliku tek ako je drugi teg 51 g ili
više

Ako
je teg težak 500g, razlika mora da bude najmanje 10g itd.
Weberov količnik za visinu tona je 1/333
(najmanji), a za ukus soli 1/3 (najveći) – kod čoveka.Weberov zakon nije
potpuno tačan, ali je kasnijim radom Fechnera dobio univerzalno značenje, pa se
često naziva i Weber-Fechnerov zakon.Mnogi smatraju da je JND važnija od apsolutnog
(donjeg) praga, te da je ona samo specijalan slučaj JND
JND se takođe može analizirati putem teorije
signalne detekcije.

Čulna adaptacija

Nakon ponovljenog ili intenzivnog draženja
osetljivost opada.Povišava se apsolutni prag i JND.U manjoj ili većoj meri,
adaptacija je prisutna kod svih čula.Nakon što draž prestane, osetljivost se
vraća na prvobitni nivo.Adaptacija nije svesna i ponavlja se uvek na isti
način, ako treba i uzastopno.Međutim, kod nekih čula možemo svesno da vratimo
osetljivost (sluh), a kod nekih ne (miris).
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:06 am

Vrste čula


Mnogo podela.Klasičnih pet: vid, sluh, ukus,
miris, dodir.

Eksteroceptivna
primaju spoljne nadražaje

Interoceptivna
primaju nadražaje iz tela, bola i istezanja

Proprioceptivna
se bave položajem delova tela međusobno (nekada se izjednačavaju sa
interoceptivnim)

Čulo ravnoteže se nekada uvrštava u klasičnih 5, a
nekada u proprioceptivna.Neposredna (miris, ukus, dodir) i posredna (vid, sluh).

Kožna osetljivost

Koža je čulni organ.Sadrži receptore za najmanje
tri čula:

Za
dodir - pritisak

Za
temperaturu

Za
bol

Kombinacije ovih i nekih drugih čula daju ostale
kombinacije: svrab, golicanje. . .
Svi receptori su u obliku nervnih završetaka sa i
bez telašaca, kvržica i pločica, kao i završetaka omotanih oko korena dlake.
Pritisak (dodir) se pripisuje:završecima oko dlake
(gde ima dlaka),Majsnerovim telašcima-diskovima pri samoj površini kože (u
epidermisu, gde nema dlaka) i Pačinijevim telašcima duboko u koži, u masnom
tkivu.Bol se pripisuje slobodnim nervnim završecima duboko u koži – dermisu,
blizu sloja masnog tkiva.
Hladno Krauzeovim kvržicama dublje u koži -
dermis
Toplo Rufinijevim telašcima dublje u koži –
dermisu
Nažalost, i dalje nismo sigurni da je ova podela
tačna, odnosno potpuna.Na primer, jaka toplota okida i receptore za hladno
(iznad 450C).Takođe, koža je elastična tako da se istezanje (dodir) prenosi na
veliki region.To otežava otkrivanje specifičnih receptora.
Gustina receptora u koži znatno varira.Od gustine
receptora prvenstveno zavise pragovi.Npr. donji prag za dodir je najniži na
obrazu-nosu-gornjoj usni (oko 1,6 mg), a najviši na nožnom palcu (oko 3,2 mg).Osetljivost
je visoka i na jagodicama prstiju – čitanje Brajevog pisma.JND je niža za
hladno (0,150C) nego za toplo (0,40C).Na osećaj hladno-toplo jako utiče
adaptacija.


Bol

Vrlo je neprijatan, ali evolucija kaže da to tako
treba.Smatra se da slobodni nervni završeci predstavljaju receptore za bol u
čitavom telu.Međutim, neki su povezani sa mozgom sporim, a neki brzim putevima.Draž
koja je dovoljno jaka oštećuje tkivo, tkivo luči neurotransmitere, a ovi
okidaju slobodne nervne završetke.
Brzi nervni putevi dovode do prvog, fazičkog,
lokalizovanog, svetlog bola, koji označava nastanak povrede.Spori nervni putevi
dovode do drugog, toničkog, difuznog, tupog bola, koji traje dugo.Bol je daleko
od prostog prenošenja impulsa od receptora do mozga.Zato naš osećaj bola varira
od situacije do situacije, kao što postoje i individualne pa čak i kulturne
razlike.
Postoji više mehanizama koji utiču na doživljaj
bola.U kičmenoj moždini i moždanom stablu postoje “neuralne kapije”.Kroz
neuralne kapije prolaze samo spori putevi.Kapija može da pojača protok impulsa
ka limbičkom sistemu ili da ga smanji – spreči.Pojačava ga verovatno tako što
spori neuroni masovno luče neki neurotransmiter koji okida i susedne neurone.
Smanjuje/sprečava ga tako što učestvuju drugi
neuroni, verovatno iz korteksa.Oni luče endorfine koji zatvaraju kapije.Dokazi
za postojanje kapija:morfijum je veštački endorfin,elektrostimulacija zatvara
kapije,akupunktura verovatno takođe stimuliše neke neurone koji zatvaraju
kapije (ako se osobi ubrizga anti-endorfin, akupunktura ne deluje),drugi čulni
impulsi, recimo trljanje ili temperatura, zatvaraju kapije.
Glijalne ćelije u kičmenoj moždini utiču na provodljivost
impulsa bola.One su verovatno odgovorne za to što kada imamo infekciju ili
stres – sve nas boli.Postoji i periferna regulacija bola.Povrede ili upale mogu
toliko da senzitiziraju receptore za bol da okidaju na najmanji dodir.

Bol i kultura

Postoje brojna zapažanja o dobrovoljnom izlaganju
bolu, ponekad neverovatnom, kod pripadnika različitih kultura
Bol ima jaku komponentu koja nije uslovljena
stimulusom (npr. neuralne kapije). To može biti jedno objašnjenje tolerancije
na bol.Drugo objašnjenje može biti sociopsihološko, vezano za način iskazivanja
emocija, zabranu da se bol pokazuje, odnos prema pojedincu, životu i sl.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:07 am

Vid

Oko je slično fotoaparatu, ima sočivo pomoću kojeg
fokusira sliku na fotoosetljivu površinu.Oko je organ čula vida, a nadražuje ga
svetlo.Svetlo ima dva fizička tumačenja: talasno i korpuskularno, ali u domenu
čula vida koristi se talasno.Dakle, svetlo pripada spektru elektromagnetske
radijacije.Spektar je definisan talasnom dužinom zračenja
U okviru tog spektra, svetlo zauzima mali deo, a
od tog malog dela, mi možemo da vidimo jedan još manji deo.

Oko registruje svetlo koje objekti oko nas
emituju ili odbijaju.Intenzitet svetla utiče na svetlinu vizuelnog oseta, a
talasna dužina na boju.Oko je skoro savršena lopta koja se sastoji od dve
odvijene komore ispunjene tečnošću.Oko je obavijeno zaštitnom beonjačom, ispod
koje se nalazi tamno pigmentirana sudovnjača.Svetlo kroz rožnjaču (korneu)
ulazi u prvu komoru.Na dnu ove komore se nalazi obojena dužica (iris) koja se
skuplja i širi i tako otvara ili zatvara zenicu.
Zenica propušta manje ili više svetla kroz sočivo.Sočivo
se nalazi na početku druge komore i vezano je ligamentima za cilijarni mišić.Mišić
reguliše konveksnost sočiva kako bi slika koja pada na mrežnjaču (retinu) bila
oštra.Kada je cilijarni mišić opušten, on zateže ligamente, sočivo je
spljošteno i oštro vidimo udaljene predmete.Kada gledamo bliske predmete, mišić
se zateže, popušta ligamente i sočivo se prirodno skuplja.
U drugoj komori se nalazi specijalna tečnost –
staklasto telo.Očna jabučica je gustim spletom mišića povezana sa kostima očne
duplje, tako da je pokretljiva u svim pravcima.
Dno oka prekriva mrežnjača – retina.Ona ima
tri sloja

Prvi
su ganglijske ćelije, čiji aksoni tvore optički živac

Drugi
su bipolarne, horizontalne i amakrine ćelije koje povezuju receptore međusobno
i sa ganglijskim ćelijama

Treći
sloj čine gusto zbijeni receptori
Postoje dva tipa receptora, štapići i čepići.Svetlo ulazi kroz prvi sloj, a sloj sa
receptorima je sasvim na dnu, uronjen u sudovnjaču.

Retina – razlika čepića i štapića

Bipolarne ćelije povezuju receptore sa ganglionima.Više
štapića je povezano sa jednim ganglionom, jedan štapić je povezan sa više
gangliona.Jedan čepić je tipično povezan sa jednim ganglionom (posebno u fovei).
Rezultat

jedan
isti izvor svetla na štapiću će aktivirati više ganglijskih neurona, a na
čepiću samo jedan neuron

bićemo
osetljiviji na svetlo ako ona pada na štapiće

ali
će nam slika biti mutna jer se nervni putevi ukrštaju
Čepića ima oko 6 miliona, a štapića oko 125
miliona.Čepići su gusti u centru retine, najgušći u fovei, žutoj mrlji, na dnu
optičke osovine.To je zona najjasnijeg vida i u njoj nema štapića..Izvan ove
zone je čepića vrlo malo.Kako se odmičemo od fovee, broj štapića naglo raste, a
onda polako opada sve do periferije.Štapići su osetljiviji na svetlo nekoliko
stotina puta od čepića.Međutim, jedino čepići mogu da kodiraju talasnu dužinu
– boju.
Zato boju možemo da vidimo samo kad je svetlo
jako, a u tami vidimo samo nijanse sivog.Na jakoj svetlosti, štapići ne emituju
nikakve smislene nervne signale.Na retini, nedaleko od fovee, prema nosu,
postoji slepa mrlja, potpuno bez receptora. Na tom mestu izlazi optički živac
iz oka. Na tom mestu smo potpuno slepi, ali se to “popunjava” tokom obrade
signala.

Optičko raskršće


Vidni nervi su II kranijalni nervi i po građi su drugačiji od ostalih
nerava.
Nakon što izađu iz oka, u bazi mozga, u zoni hipofize i hipotalamusa se
delimično ukrštaju – chiasma opticum.
Aksoni iz nosne zone retine se ukrštaju, a sa spoljne strane retine ne.
Dakle, polovina vlakana ide kontralateralno, a polovina ipsilateralno.
Rezultat je da slika sa desne polovine retine oba oka stiže u okcipitalni
korteks leve hemisfere, a slika sa leve polovine retine u desnu hemisferu.

Adaptacija
na mrak i na svetlo

Na jakom svetlu čepići i štapići okidaju vrlo često i troše rezerve
hemikalija potrebnih za recepciju.Kad uđemo u tamnu sobu, treba im vremena da
obnove resurse.Oporavak počinje odmah, kod oba tipa receptora.

Čepići obnove resurse posle 5 minuta, ali je njihova osetljivost na svetlo
generalno niska, tako da ukupno povećanje osetljivosti vida nije veliko
Međutim, štapići nastavljaju sa oporavkom još
30-tak minuta, u kom periodu im se osetljivost može povećati za 100.000
puta
U mraku se receptori napune hemikalijama.Kad
izađemo na svetlo, toliko su osetljivi da zaguše nervna vlakna.Potrebno je
kratko vreme, oko 1 minuta, da se resursi, rafalnim okidanjem, istroše da bi se
osetljivost smanjila.U hemikalije koje su relevantne za rad receptora spada
vitamin A.

Viđenje boja

Stari filozofski problem – da li boja postoji u
fizičkom svetu, ili postoji samo u našim glavama.Ono što mi zovemo boja, to je
samo talasna dužina svetlosti – boja se formira u našem mozgu.Mi smo u stanju
da vidimo deo elektromagnetskog spektra u opsegu talasnih dužina od oko 400 do
700 nm.


Mešanje boja


Suptraktivno
ili mešanje pigmenata -CMY (engl. cyan, magenta, yellow)

Kada
se mešaju boje, recimo tempere..., mi vidimo boju koja ostane nakon što sve
zamešane tempere apsorbuju svoj deo spektra

Od
bele boje svetlosti se oduzmu boje zamešanih tempera

Aditivno
mešanje ili mešanje svetlosti-RGB crvena, zelena i plava

Ako
pomešamo svetlost nekoliko obojenih sijalica, mi ćemo videti zbir njihovih boja

Aspekti i kvaliteti viđenja boje

Konstatnost boje: svetlo koje odbija objekt, bez obzira na
osvetljenje, na mutan vazduh, na prisustvo drugih boja itd. vidimo u istoj boji.
Boja-nijansa je kvalitet koji opisujemo nazivom boje:
zelenkasta, limun-žuta i sl.
Svetlina boje zavisi od količine odbijene svetlosti, pri čemu
je bela boja najsvetlija, a crna najtamnija
Zasićenje ili čistoća boje. Zasićene boje su čiste, nemaju primesa
bele ili sive, a nezasićene odaju utisak da imaju
U rasponu 400-700 nm razlikujemo oko 150 nijansi.To
znači da nam je JND za boju 2 nm.Pošto svaka nijansa može da ima različite
svetline i zasićenost, u stanju smo da razlikujemo preko 7 miliona boja.Za oko
7500 boja postoje službeni nazivi.

Young – Helmholtzova teorija
viđenja boja

Trihromatska teorija boja, nastala početkom XX
veka.Bazirana na aditivnim primarnim bojama (zelene, plave i crvene) iz kojih
se mogu dobiti sve ostale.Dakle, mora da postoje tri vrste čepića, za svaku od
te tri boje.
Dalja istraživanja su pokazala da je ta
pretpostavka tačna.Svaki tip čepića sadrži pigment (protein) koji je dominantno
osetljiv na jedan deo spektra:

Kratke
talasne dužine (ljubičasta i plava)

Srednje
(zelena i žuta)

Duge
talasne dužine (narandžasta i crvena)
Teorija je podržana analizom slepoće za boje, a
zatim i pronalažnjem gena odgovornih za proizvodnju crvenog, zelenog i plavog
pigmenta.
Da li je Y-H teorija tačna – problemi

Naknadne
slike u boji

Ako
fiksiramo jednu crvenu površinu 30 sec, pa prenesemo pogled na beo papir,
videćemo istu površinu, ali u zelenoj boji

Naknadne
slike su u komplementarnoj boji

Komplementarne
boje se nalaze na suprotnim strana tzv. kruga boja

Nemamo nazive kao što su zelenkasto-crvena i žućkasto-plava

To
je zato što su te boje suprotne, oponentske i ne možemo da ih vidimo simultano

Teorija oponentskih procesa


Heringova teorija zadržava postojanje 3 tipa
receptora na prvom nivou.Međutim, svaki od ovih receptora reaguje na dve
talasne dužine (ima dva različita pigmenta), na različit način:


Crveno
– zeleni receptor

Plavo
- žuti

Belo
– crni receptor (noviji dodatak toj teoriji)

Ako na retinu padne crveno svetlo, crvene
komponente receptora se aktiviraju, čime smo onemogućeni da istovremeno vidimo
zelenu boju. Ako
izuzmemo crno-beli receptor, dva osnovna receptora su u stanju da identifikuju
4 boje.Svaka od ovih boja se kodira na specifičan način i impulsi se šalju u mozak.Kombinacijom
ove 4 boje (plus crno-bela) se dobijaju sve ostale boje, svetline i zasićenja.Naknadne
slike nastaju tako što se jedna komponenta receptora “umori” i kad pogled
prenesemo na neutralnu površinu koja odbija sve talasne dužine, “odmorna” komponenta
prevlada.

Moderna dvostepena teorija

S obzirom da su obe prethodne teorije uglavnom
tačne, danas su one spojene u jednu.Na prvom stepenu su tri RGB čepića.Drugi
stepen sadrži tri oponentska procesa (mehanizma).Dva hromatska, crveno-zeleni
(R-G) i žuto-plavi (Y-B) i jedan monohromatski, belo-crni (W-Blk).
Kad je proces ekscitiran, on šalje mozgu signale
za prvu komponentu boje (R, Y, W), a kad je inhibiran šalje signale za drugu
komponentu.
Povezanost prvog i drugog stepena je kompleksna,
sa tri tipa veza: => jaka ekscitacijska, -> slaba ekscitacijska i =( jaka
inhibicijska


Receptor
R => R-G proces, -> Y-B proces

Receptor
G =( R-G proces, -> Y-B proces

Receptor
B =( Y-B proces

R,
G i B -> W-Blk proces

Žuto svetlo na retini proizvodi dve slabe ekscitacije
na Y-B, pa signalizira žutu boju. R-G proces prima jak ekscitacijski i jak
inhibicioni impuls, što se poništava i on ne signalizira ni jednu boju. Takođe,
W-Blk proces signalizira osvetljenost. . .
Ovim modelom se može predstaviti većina pojava
naše vizuelne nadražljivosti.
Ne postoji slaganje oko toga gde se nalaze procesi
koji pripadaju drugom stepenu.Hering je smatrao da se oni nalaze u retini, u
postreceptorskim neuronima.Kasniji nalazi ukazuju da se oni nastavljaju u
talamusu, “razvodnoj tabli” za korteks.

Oštrina vida

Definicija oštrine vida ima dva aspekta:

Prostorni
(da se vide detalji na slici)

Kontrastni
(da se vide razlike u svetlini)

Viđenje ivice ili konture, tj. regiona gde se
menjaju svetlo i tamno, se smatra prvim i osnovnim zadatkom vida.


Slepilo za boje

Najčešće je nasledno i posledica je nedostatka
pigmenta u nekom tipu receptora, ali može nastupiti i zbog oštećenja oka,
nerava ili mozga.Nasleđuje se preko X hromozoma, pa je nekoliko puta češće kod
muškaraca.Najčešći tip slepila za boje prouzrokovan je nedostacima u crvenim
ili zelenim receptorima (crveno-zelenom procesu) – oko 7%.Znatno ređi je
poremećaj u žuto-plavom procesu.Ova dva tipa se nazivaju dihromatskim.Najređa
je potpuno slepilo – monohromatsko.

“Obrada slike”

Prvu obradu vrše neuroni u retini – transdukciju,
viđenje boje i osvetljenosti, adaptaciju na mrak i svetlo itd.Kao u slučaju primarnog senzornog
korteksa, svaka tačka retine ima svoju reprezentaciju u primarnom vizuelnom
korteksu okcipitalnog režnja.Fovea zauzima najveću površinu.
Ne postoji jedna zona u kojoj je mapirana retina,
nego ih je najmanje 10 – to verovatno
igra ulogu u paralelnoj analizi i integraciji slike.
Obrada koja se vrši u korteksu počinje, izgleda,
sa detekcijom nekih važnih odlika slike.Te odlike su linije u različitim
položajima, oblici, boje, dubina, pokreti...
Pojava svake od tih odlika okida posebne grupe
neurona u vizuelnom korteksu – paralelno.Drugim rečima, pretpostavlja se da
postoje specijalizovane grupe neurona za prepoznavanje određenih odlika.Dakle,
simultano se obrađuju, verovatno u više vizuelnih zona, oblik, boja, udaljenost
i pokret.
Tako prerađena slika prelazi u vizuelni
asocijacioni korteks gde se povezuje sa znanjem i pamćenjem.Delovi temporalnog
režnja, npr., imaju intenzivnu aktivnost u zadacima prepoznavanja ljudskih lica
(fuziformni girus).
Amigdale imaju ekstenzivan vizuelni input i
“burno” reaguju na neke i samo neke vizuelne signale-slike.


Poslednji izmenio Vedrana dana Sub Mar 28, 2009 7:08 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:08 am

Čulo sluha


Spoljno,
srednje i unutrašnje uvo

Spoljno
(Outer Ear): ušna školjka (prikupljanje i usmeravanje), slušni kanal
(sprovođenje)

Srednje
(Middle Ear) uvo predstavlja šupljinu u lobanji, obloženo je sluzokožom i
Eustahijevom tubom je povezano sa ždrelom

bubna
opna

slušne
koščice – čekić, nakovanj i uzengija (malleus, incus i stapes)

Unutrašnje
(Inner Ear) uvo je šupljina u lobanji i sistemom kostiju i membrana podeljeno
je u dva osnovna sistema:

vestibularni
(čulo ravnoteže) i

kohlearni
(čulo sluha)

Sistem
za transdukciju čula sluha je puž

Puž
ili cochlea se sastoji od spiralno uvijene kosti (oko 2,5 zavijutka, 3,5 cm)

Uzduž
je podeljen na dva stepeništa bazilarnom membranom

Gornje
stepenište (vestibularno) počinje ovalnim oknom, koje ima membranu i za koje je
pričvršćena uzengija

Donje
stepenište (scala tympani) počinje ovalnim oknom, na kome je membrana, proteže
se duž puža i u dnu puža je povezano otvorom sa vestibularnim stepeništem

Zvuk
“ulazi” preko membrane ovalnog okna, prolazi kroz vestibularno stepenište,
dolazi do kraja puža, prelazi u timpaničko stepenište i stiže do mebrane
okruglog okna, gde biva amortizovan
Gornje stepenište je opet podeljeno uzduž tankom
opnom na dva dela, tako da puž u stvari, na poprečnom preseku, ima tri komore:
gornje stepenište, srednji kanal (ductus cochlearis) i timpaničko stepenište.
Sve komore u pužu su ispunjene limfom.
Puž je na početku širok i kasnije se sve više
sužava, dok je bazilarna membrana najuža kod ovalnog okna, a najšira na kraju
puža.
Srednji kanal je zapravo ključno mesto
transdukcije. U njemu je smešten Kortijev organ.Kortijev organ se
proteže duž bazilarne membrane i sastoji se od hiljada receptorskih ćelija.

Puž – pretvaranje zvuka u nervne impulse

Receptorske ćelije imaju dlačice. Dlačice izlaze u
srednji duktus. Preko dlačica, dodirujući im vrhove, pruža se poseban poklopac
(tektorijalna membrana).Receptorske ćelije su sinapsama povezane sa neuronima
čiji aksoni čine slušni živac. Slušni živac preko “razvodne table” talamusa
šalje impulse u auditivni korteks potiljačnog režnja.Slušne koščice imaju
zadatak da prenesu treperenje bubne opne na membranu ovalnog okna.Mebrana
ovalnog okna prenosi treperenje na tečnost u pužu.
Kretanje tečnosti pomera bazilarnu membranu.To
uzrokuje da se dlačice receptorskih ćelija češu o poklopac, što okida njihove
akcione potencijale, koji okidaju lučenje neurotransmitera i time se okidaju neuroni
slušnog živca.

Šta je zvuk?


Zvuk
koji čujemo izaziva mehanička energija koja se, poput talasa, prenosi od izvora
kroz medijum

U
fluidnim medijumima, kao što su vazduh ili voda, zvuk se prostire u vidu
longitudinalnih talasa koji predstavljaju naizmenično zgušnjavanje i
razređivanje čestica (molekula)

Vrh
talasa u prenosnom medijumu predstavljen je najvećim zbijanjem, a dno talasa
najvećim razređenjem čestica

Talasi
imaju talasnu dužinu i amplitudu (jednako kao i svetlosni talasi)


Učestanost – visina


Talasna
dužina zvučnih talasa se iskazuje kroz njihovu frekvenciju (učestanost) i to u
hercima (Hz), broju ciklusa u sekundi

Talasne
dužine tj. učestanosti čujemo kao visinu tona

Mladi
ljudi mogu da čuju treperenje u rasponu od 20-20000 Hz, sa jnd manjom od 1 Hz
kod niskih tonova, a od 100Hz iznad 10kHz

Sa
starenjem, sposobnost čujenja visokih tonova opada do 12kHz

Amplituda - jačina


Što
se tiče amplitude talasa, nju prepoznajemo kao jačinu zvuka

Izražava
se u decibelima (dB)

Skala
u decibelima je logaritamska i predstavlja odnos neke date amplitude i jedne
referentne amplitude – u slučaju zvuka referentna amplituda je donji apsolutni
prag = 0 dB

Pošto
je skala logaritamska, povećanje od 10dB znači da je zvuk jači 10 puta
Zvukovi jači od 85 dB, izazivaju trajna kohlearna
oštećenja, prvo nakon dužeg izlaganja (više od 8 sati), kasnije momentalno
(iznad 140dB).Nismo jednako osetljivi na zvuk u celom frekventom opsegu.Najosetljiviji
smo oko 1000Hz.


Boja tona


Boja
tona ili tembr potiče od toga što je veoma teško proizvesti čist ton. Zato
različite boje potiču od smese tonova različite učestanosti (slična je
zasićenju kod boja)

Ako
u zvuku dominira jedna frekvencija, a ostale predstavljaju harmonike, kažemo da
se radi o tonu

Ako
je zvuk sastavljen od različitih, nepravilnih frekvencija, kažemo da se radi o
šumu

Kako čujemo visinu tona

Kao i kod vida, postoje dve konkurentske teorije.Prva
je opet Helmholtzova i naziva se teorija mesta.
Prema toj teoriji, bazilarna membrana se ponaša
kao zastava na vetru.Kod visokih frekvencija najviše treperi početni, uski deo
membrane, kod srednji srednji deo, a kod niski završni široki deo.
S obzirom da receptori u svakom delu mebrane
okidaju različite neurone, mozak može da odredi visinu tona.Kasnija
istraživanja, bazirana na bušenju rupa u membrani, potvrdila su da mlazovi
tečnosti kroz te rupe zavise od mesta rupe i od frekvencije tona.
Takođe, novija istraživanja su potvrdila da su
neuroni iz slušnog živca mapirani u posebnim delovima auditornog korteksa.
Međutim, toj teoriji protivreče neki podaci.Pre
svega, tonovi nižih, pa čak i srednjih frekvencija izazivaju treperenje velikog
dela bazilarne membrane.Drugim rečima, niska jnd se ne može objasniti tom
teorijom.Zato je formulisana frekventna teorija.
Po toj teoriji, čitava bazilarna membrana treperi
i receptori reprodukuju frekvenciju ulaznog tona tako što okidaju u istom ritmu.Glavni
nedostatak ove teorije je što neuroni, u najboljem slučaju, mogu da okinu do
1000 puta u sekundi.
Frekventna teorija je kasnije dopunjena principom
plotuna.Naime, jedan neuron ne može da prenese ton viši od 1000Hz, ali
grupa neurona, koordinisano mogu.Danas se uglavnom smatra da obe teorije važe,
teorija mesta na visokim frekvencijama, a frekventna teorija (uz princip
plotuna) na nižim frekvencijama.

Kako lociramo izvor zvuka

Koristimo nekoliko principa.Princip vremenske
razlike koristi to što zvuk prvo dolazi do bližeg uva, pa zatim do daljeg.Sposobni
smo da otkrijemo vrlo male vremenske razlike, od 10 mikrosekundi, pa možemo da
odredimo položaj izvora sa tačnošću od par stepeni.
Princip razlike u jačini se bazira na tome što je zvuk jači na
bližem, a slabiji na daljem uvu.
Treći princip je aktivni, mi pomeramo glavu
da bismo detektovali neku od ovih razlika.

Gluvoća

Iako većina ljudi misli da je slepilo teže od
gluvoće, treba imati u vidu izjavu Helen Keller koja je bila i slepa i gluva i
koja je rekla da vas slepilo odvaja od stvari, a gluvoća od ljudi.
Dva osnovna tipa gluvoće su: konduktivna i
nervna.
Konduktivna je posledica oštećenja mehanizma
sprovođenja zvuka do kohlee: bubna opna i slušne koščice.Ovaj tip se može
korigovati pomagalima.
Nervna gluvoća je posledica oštećenja receptora
ili slušnog živca. Ona se ne može korigovati.
Najčešći uzrok nervne gluvoće je izlaganje
prejakom zvuku.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:09 am

Čulo ukusa i mirisa


To su hemijska čula koja su bazirana na
prepoznavanju molekula, a ne na nekoj formi energije.Evoluciono i funcionalno
su tako prepleteni da ih neki tretiraju kao “skupno hemijsko čulo”.Osnovni organ čula ukusa je jezik, iako on ima i druge funkcije (u žvakanju).Na obodu i dnu jezika, i vrlo malo u sredini,
raspoređene su gustativne papile, a u njima hemoreceptori u obliku flaše.Ima
oko 10.000 papila na jeziku, različitih tipova, a u svakoj ima promenljiv broj
hemoreceptora.


Čulo ukusa – gustativno čulo


Postoje četiri osnovna ukusa: za slatko, slano,
kiselo i gorko.


Na
vrhu jezika ima najviše receptora za slatko

Na
prednjim ivicama za slano

Na
zadnjim ivicama za kiselo

I
u dnu jezika za gorko

Međutim, podela nije oštra, a receptora za ukus
ima i u drugim delovima usne duplje.
Ljudi obično nemaju problema da svaki ukus, ma
kako složen, razlože na ova četiri osnovna (i teže da tako urade).
Svo bogatstvo ukusa koje mi osećamo formiraju se
od ova četiri osnovna.U novije vreme se smatra da postoje i receptori za
masnoću.Tačan mehanizam prepoznavanja hemikalija i okidanja akcionih impulsa
nije poznat.Međutim, izgleda da hemoreceptori nisu specijalizovani, nego su
neuroni koje oni okidaju specijalizovani .Bilo mestom na kome se nalaze, bilo
svojom građom.
Osim toga, izgleda da postoje međusobne
ekscitacije i inhibicije neurona, čime se postiže razlikovanje i kombinovanje
ukusa
Međutim, “ukus” formiramo i na osnovu dodira,
temperature, bola (ljute paprike), mirisa pa i izgleda.Tako je jezik, osim
receptora za ukus, bogato opremljen i receptorima za temperaturu i dodir.Možemo
da osetimo ukus samo onih materija koje su rastvorljive u vodi: šećeri, soli,
kiseline i “opasne” materije kao što su alkaloidi.
Donji prag za ukus je nizak, ali jnd je relativno
visoka (oko 0,2 – ako hoćemo da osetimo začin moramo dodati još 20%) i zavisi
od mesta u usnoj duplji.
Osim kvaliteta (4 vrste) i jačine ukusa, mi ukuse
jasno delimo po prijatnosti.Prijatnost-neprijatnost je urođena i formirana
evolucijom:


Prijatni
su ukusi hrane

Neprijatni
su ukusi najčešćih otrova

Među
ukusima hrane, najprijatniji su oni koji su najkorisniji – šećeri (brze
kalorije)


Čulo mirisa – olfaktorno čulo


Osnovni organ je nos, iako on ima i druge funkcije.Periferni
deo olfaktornog sistema čini mirisna oblast nosa.
To je površina od oko 480mm2, žuto-smeđe boje, u
zadnjem delu gornjeg nosnog prolaza.U toj sluzokoži (olfaktornom epitelu)
smeštene su mirisne i potporne ćelije.Mirisne ćelije završavaju
dlačicama-trepljama koje su uronjene u mirisne mehuriće koje stvaraju potporne
ćelije.
S druge strane, aksoni mirisnih ćelija prolaze
kroz kost i vezuju se sa sinapsama u olfaktornom bulbusu.Bulbus je ispupčenje
moždane mase.Nervni putevi dalje vode do mirisnog korteksa koji se nalazi sa
unutrašnje strane slepoočnog režnja.Iako je čulo mirisa kod čoveka nerazvijeno,
vidi se njegova evoluciona važnost na osnovu veoma direktne veze sa korom.Zanimljivo
je i da postoji direktna veza bulbusa i dela kore za koji se zna da učestvuje u
formiranju dugotrajne memorije.
Osetljivost zavisi od supstance i generalno je
niska: osećamo mešavine čak u odnosu 1:50 milijardi.
Ipak, to je 100 puta manje nego kod pasa, zato što
mi imamo oko 10 miliona, a psi milijardu receptora.Molekule koje nastaju
isparavanjem dolaze u naš nos bilo udisanjem, bilo izdisanjem kroz nos.Te
molekule moraju biti topive u masti jer su mirisni mehurići ispunjeni masnom
supstancom.
Tačan način prepoznavanja molekula nije poznat.Smatra
se da možemo da razlikujemo 10 do 40 hiljada mirisa, pa čak i do 100.000.
Po svemu sudeći, postoji veliki broj različitih
receptora, možda oko 1000.Receptori imaju strukturu sličnu postsinaptičkoj
membrani – funkcionišu po principu ključeva i brava.Dakle, isti receptor može
da reaguje na mnogo različitih mirisnih supstanci.
Ni time se ne može objasniti veliki broj
različitih mirisa koje osećamo, pa je verovatno da se to rešava specifičnim nervnim
kodiranjem različitih mirisa.Na primer, svaka mirisna supstanca pali samo
određene zone u olfaktornom bulbusu.

Miris, komunikacija i ponašanje


Miris kod životinja ima mnoge funkcije:


izbegavanje
opasnosti,

nalaženje
i biranje hrane,

Komunikaciju
sa drugim jedinkama

Parenje
i razmnožavanje...

U novije vreme se izučava socijalna i seksualna
funkcija mirisa kod čoveka.Ključnu ulogu u takvoj komunikaciji igraju hemijske
materije – feromoni.Kod životinja, recimo mrava, postoji složen sistem
komunikacije pomoću feromona.
Mnogi sisari imaju vomeronazalni organ koji je
namenjen detekciji feromona.Te životinje luče feromone u znoju i urinu.Kod
životinja oseti prisustvo feromona druge životinje, receptori vomeronazalnog
organa šalju signale u hipotalamus i limbički sistem.Odatle se pokreće lučenje
polnih hormona, seksualno ponašanje, ovulacija ili agresija.
Kod ljudi postoje nalazi da možemo da prepoznamo
odeću sa našim mirisom, kao i da li je odeću nosio muškarac ili žena.Nije
potvrđeno da li miris može da igra ulogu u izboru partnera (u odnosu na čulo
vida, npr).Menstrualna sinhronija je pojava da žene koje zive zajedno teže da
sinhronizuju cikluse.Neki eksperimenti to potvrđuju, kao i da bi sinhronizacija
mogla biti rezultat razmene feromona.Međutim, mnoge žene koje inače žive
zajedno, u bliskim odnosima, nemaju sinhronizovane cikluse.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:10 am

Čulo ravnoteže


Vestibularni organ je deo unutrašnjeg uva.Ima dva
glavna dela:


Tri
polukružna kanalića

Dve
membranozne kesice

U polukružnim kanalićima se nalazi limfa, a na
jednom kraju kanalića postoji greben iz koga vire trepljaste receptorske ćelije.Treplje
su prekrivene pihtijastom kupolom.Kanalići su raspoređeni u 3 ravni (3D).Adekvantna
draž je ugaono ubrzanje.Kada okrenemo glavu, pokrene se limfa usled inercije,
pomakne kupolu, kupola pomakne treplje i receptori okinu.
Membranozne kesice sadrže vlaknaste ćelije, koje
su prekrivene pihtijastom masom.U želatinoznoj masi su raspoređeni kristali.Adekvatna
draž je linearno ubrzanje.Kad se telo pokrene u nekom pravcu, kristalići
pritišću ili povlače vlakna i okidaju receptore.Pošto su oba receptorska organa
osetljiva samo na ubrzanje, ne možemo da osetimo ravnomerno kretanje (ako
podatak ne dobijemo od nekog drugog čula).

Kinestetičko (proprioceptivno)
čulo


U mišićima, ligamentima i zglobovima postoje
nervni završeci koje pobuđuje naše kretanje.Verovatno u tome učestvuje i kožno
čulo (dodira), posebno u nekim delovima tela (prsti).Ovi receptori nisu
objedinjeni u jednom organu, adekvatna draž je istezanje.Vrlo su precizni i
informišu CNS o međusobnom položaju delova tela (tzv. koordinacija).U saradnji
sa vestibularnim čulom kontrolišu našu telesnu orijentaciju u prostoru i kretanje
kroz prostor.


Obrada oseta


Problemi sa osećajima


Okolina je neprekidno promenljiva.Naš položaj u
odnosu na okolinu je promenljiv.Drugim rečima, oseti se sastoje od neprekidnog
niza nadražaja koji se smenjuju velikom brzinom, nesistematski, neplanirano,
neočekivano...
Ako okrenemo glavu vidimo potpuno drugačiju scenu,
ako izađemo iz prostorije, ako grupa ljudi uđe u prostoriju. . .
Nasuprot tome, način na koji mi opažamo okolinu je
stabilan, logičan, promene slede poznate pravilnosti, sve ima svoj smisao.Jedino
objašenje je da mi ne koristimo sirove ulaze iz čula, nego ih obrađujemo.

Neki osnovni principi rane kognicije

Izgleda da su naš mozak i kognitivni aparat, u
celini, upravo karakteristični po “spajanju suprotnosti” i kombinovanju
protivrečnih rešenja, koristeći ono što je najbolje u svakom.Ovde ćemo
spomenuti dva takva dualna principa koji su uočeni kod nižih kognitivnih
procesa.
Prvo takvo rešenje – dilema je: serijska ili
paralelna obrada.Serijska obrada podrazumeva da čulne informacije prolaze
kroz kognitivne nivoe, jedan za drugim, kroz jedan “kanal”.Paralelna
obrada podrazumeva istovremenu obradu na više nivoa, kroz različite “kanale”.
Dosadašnji nalazi govore da


Postoje
elementi i jednog i drugog tipa obrade

Koriste
se uzajamno, kako kad i kako gde

Druga dihotomija je: od detalja ka celini – od
celine ka detaljima
Na engleskom se to naziva: bottom-up i top-down
procesiranje.Prvi tip funkcioniše tako, npr. dok čitamo ovo, što od
karakterističnih složaja draži (odlika) formira slova, pa reči, pa rečenice.Bottom-up
procesiranje je isključivo diktirano onime što je prezentirano čulima.Rezultat
tog procesiranja je, takođe, diktiran dražima.
Top-down procesiranje kontroliše naša pismenost,
poznavanje konteksta, znanje, pažnja, potrebe itd. na osnovu kojih formiramo
svesne ili nesvesne hipoteze ili očekivanja.Rezultat ovog procesiranja je
određen višim kognitivnim procesima i konativnim faktorima.
Po svemu sudeći, u percepciji se koriste oba tipa
obrade, uzajamno, naizmenično, kako kad i kako gde.Konačan rezultat opažanja je
sadejstvo draži i očekivanja.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:11 am

Čulna memorija

Ona je prvi korak ka stabilizaciji oseta i danas
se njeno postojanje smatra potvrđenim.Nekada se naziva senzorni registar ili
tampon (buffer), zato što se koristi informatička terminologija.Najpoznatija su
ikonička (vizuelna) i ehoička (auditivna).
Ikonička memorija čuva integralnu sliku, sa svim detaljima, ali
vrlo kratko, tako da nakon 0,5s više ne postoji.Detalji u slici nemaju
značenja, na njima još nije izvršeno nikakvo prepoznavanje.
Ehoička memorija je slična: čuva doslovnu zvučnu sliku, neko
ograničeno vreme.
Nalazi se razlikuju u zavisnosti od prirode zvuka:
od 150ms do 20s, tipično 2-4s.
Generalno, dugotrajnija je od ikoničke.Mesto čulne
memorije nije poznato, veruje se da sami receptori, posebno retina, mogu da
čuvaju podatke, a da je za drugi deo odgovoran CNS.

Pažnja


Usmeravanje
mentalne aktivnosti na jedan čulni sadržaj, a zanemarivanje ostalih

Uobičajena
paradigma je “koktel efekat”, kada na koktelu, u opštem žamoru, slušamo samo
sagovornika, sve dok nam nešto drugo, recimo naše ime, ne odvuče pažnju

Pažnjom
postižemo nekoliko ciljeva

Smanjujemo
broj čulnih infromacija koje moramo da obradimo

Odbacujemo
manje važne, a zadržavamo važne čulne informacije

Povezano
sa prethodnim, razdvajamo bitno od nebitnog (šuma)

Snimanje
mozga je pokazalo da draži na koje ne pazimo “ulaze” u CNS, ali ne stižu do
svesti (frontalni korteks)

Dakle,
postoji slaganje oko toga šta je pažnja, ali ne i oko toga kako pazimo

Izvesno je jedno: kognitivni resursi su ograničeni
i ne mogu da obrade i sprovedu u delo sve čulne podatke. Da bi to rešio, CNS-u
stoje na raspolaganju dve strategije:

odabrati
jedan sadržaj i posvetiti mu se potpuno – selektivna pažnja

odabrati
dva ili više sadržaja i posvetiti im se površno – podeljena pažnja

Većina istraživanja podrazumevaju svesnu pažnju,
tj. svesno usmeravanje kognitivnih procesa
Danas se govori i o nesvesnoj pažnji:


Vrlo
je brza i efikasna i odvija se verovatno paralelno

Može
biti rezultat učenja - automatizmi

Ali
postoje i mehanizmi koji su urođeni i nalaze se na nižim nivoima obrade

Selektivna pažnja


Najjednostavnija
forma selektivne pažnje, često nesvesne, predstavljaju pokreti očiju ili glav

Vid
nije stacionaran, nego se sastoji iz fiksacija i sakada

Fiksacije
su kratki periodi tokom koje su oči relativno mirne i usmerene ka jednoj tački

Traju
oko 1/3 sekunde i tokom fiksacije se prenosi najveći deo vizuelnih informacija
do očnog živca


Sakade - pokreti očiju


Najbrži
pokreti na ljudskom telu – oko 1000 stepeni u sekundi

Traju
20-200 ms

One
nisu nasumične i zavise od mnogih faktora, kao što su

poznatost
objekta

“opasnost”
– oružje na slici biva intenzivno skenirano

instrukcije,
hipoteze ili pitanja sa kojima se pregleda slika

Npr.
prilikom posmatranje lica najviše fiksiramo tačku između očiju, dva obraza, a
nešto manje bradu i usta

Pored
velikih sakada, postoji i konstantno vibriranje oka - mikrosakade

Mikrosakade
se sastoje od kratkih oscilacija, manjih od jednog stepena, napred nazad

Služe
verovatno osvežavanju slike na retini

Sakade
se izvode sa oba oka sinhronizovano

Tokom
sakada ne postoji potpuni prekid vizuelnog prenosa, ali mi ih nismo svesni


Pažnja - teorija filtera

Broadbent je prvi sistematski istraživao pažnju.Koristio
je, kao i mnogi drugi posle njega, čulo sluha jer se pomoću slušalica lako
prezentiraju dva odvojena zvučna signala (dihotička prezentacija).Broadbent je
postavio teoriju filtera.
Filter je nervni mehanizam koji se nalazi na spoju
dva kanala (tampona) i propušta informacije samo sa jednog a drugi blokira.
Međutim, mi na koktelu možemo da čujemo da neko
izgovara naše ime i da “promenimo kanal”.

Pažnja - teorija prigušivanja

Pošto možemo da čujemo nešto na drugom kanalu, Treismanova
je predložila teoriju prigušivanja.Po njoj, filter ne blokira ostale kanale,
nego ih samo prigušuje.
Zato možemo da “promenimo kanal”, ali je ova
teorija zahtevala i komponentu rečnika, na osnovu koje, u prigušenom kanalu,
prepoznajemo važne sadržaje i skrećemo pažnju na njih.
Nedostaci ove teorije:


Priroda,
lokacija i mehanizmi rečnika u ovoj teoriji nisu dovoljno objašnjeni

Kapaciteti
kanala odluke (koji primaju rezultate percepcije) moraju biti znatno veći nego
kod Broadbenta

Pažnja - teorija pozne selekcije


Po
teorijama rane selekcije (Broadbent i Treisman), u čulnoj memoriji (kanalima)
su neobrađeni podaci a filter određuje koji podaci će ići dalje na
“osmišljavanje”

Deutch
i Norman predlažu teoriju po kojoj svi podaci idu na “osmišljavanje” u više
nervne centre, pa se tamo odlučuje o kanalu kome će biti posvećena pažnja i na
koji će se reagovati

Danas
se smatra da sve ove teorije mogu biti tačne, ali tako što važe za različite
nivoe obrade informacija

Npr.
iako na koktelu možemo da skrenemo pažnju na drugi razgovor, postoji i
“nepažljivo slepilo
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:12 am

Prepoznavanje oblika


Prepoznavanje oblika, složaja i objekata


Kako
prepoznajemo draži, kako im dajemo smisao, pridajemo značenja...?

Prepoznavanje
oblika se danas može podeliti na više načina

Sa
klasičnog, psihološkog stanovišta nameću se dva nivoa:

Prvi
je prepoznavanje objekata, koje draži pripadaju kom objektu – uglavnom je
bottom-u

Određivanje
šta dobijeni objekt jeste – uglavnom je top-down

Sa
savremenog, neurofiziološkog i kognitivno-psihološkog stanovišta podela bi
mogla biti nešto drugačija:

Detekcija
osnovnih odlika slike na nervnom nivou – npr. linije i boje (bottom-up)

Kategorizaciju
odlika u objekte, na osnovu nekih poznatih sklopova, kao što su brojevi ili
slova (top-down)


Prepoznavanje oblika po geštalt
teoriji


Prvi koji su analizirali sposobnost prepoznavanja
oblika bili su geštaltisti, početkom XX veka.Oni su sledili psihološku podelu i
analizirali su prvenstveno povezivanje draži u celinu.Ideja vodilja geštalt
teorije je da je celina više od delova.Kasnije je uočeno i da celina (kontekst)
utiče na to kako vidimo delove.
Prva perceptualna pravilnost koju su geštaltisti
uočili je odnos figure i pozadine.
Figura je određenija, tačnije lokalizovana,
solidnija, bolje integrisana, manja je i izgleda kao da se nalazi ispred
pozadine.Pozadina je slabije strukturisana, nije omeđena, neodređeno se
prostire.Da bi se uopšte uočila, figura mora da ima konturu koja je
odvaja od pozadine, a kontura je bazirana na kontrastu (ivicama) po svetlini
ili boji
Draži koje čine konturu vidimo kao deo figure.
Problematika percepcije figure i pozadine se
obično ilustruje iluzijama.
Na prvoj slici je prikazana Rubinova iluzija kod
koje naše opažanje osciluje između dve figure: vaze i dva lica
Na drugoj slici isto postoje dve figure:
saksofonista i lice
Naša percepcija brzo prelazi od jednog do drugog
geštalta, ali ne možemo oba videti simultano.
Da bi objasnili načine na koji vizuelne draži organizujemo
u geštalt i kako formiramo figuru, geštaltisti su formulisali principe ili
zakone percepcije.Objavljeno je mnogo principa geštalta, od početnih nekoliko,
do današnjih stotinak (uključujući varijante, različite primere itd.).Svi oni
se, u suštini, odnose na načine na koji grupišemo draži u celinu – geštalt.Principi
geštalta su popularni u grafičkoj industriji, dizajnu, fotografiji itd.

Princip blizine:po ovom načelu elementi u opažajnom polju teže da
se grupišu na osnovu prostorne i vremenske blizine.Što su dva elementa bliža
veća je verovatnoća da će se opaziti kao celine (važi i za izdvojene akustičke
stimuluse).

Princip sličnosti:elementi koji su slični po nekom svojstvu
(obliku,boji i dr.) sjedinjuju se u veće organizacione jedinice.

Princip kontinuiteta:odnosi se na opažajnu tendenciju da se u
celinu grupišu oni elementi koji se kreću ili menjaju u zajedničkom
jednoobraznom pravcu.

Princip zatvorenosti forme ili klozure:elementi se tako
grupišu da celekupna figura bude što zatvorenija ili potpunija.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:12 am

Prepoznavanje sklopova


Koristi se
u savremenoj kognitivnoj psihologiji i I.T.
Bazira se na neurofiziološkoj podeli – kako
formiramo objekte
Top-down analiza je uključena, ali na elementarnom
nivou i bazira se na kategorizaciji draži
Kategorizacija
je top-down strategija
·
Kategorije
mogu biti nervne (urođene), stečene ili mešovite

Svesne
ili nesvesne, verbalne ili neverbalne.
·
U
psihologiji se obično nazivaju predstavama


Teorije detekcije odlika


Nobelovci Hubel i Wiesel su 1979. utvrdili
da određeni neuroni u vizuelnom korteksu odgovaraju samo na određene draži
prezentirane na onaj deo retine koji pokrivaju ti neuroni.Neuroni većinom
uopšte ne reaguju na prosto osvetljavanje retine, nego na “specifično
orijentisane delove linija”.

Proste ćelije okidaju na linije određene debljine, pod
određenim uglom, na njihovom delu retine.

Kompleksne ćelije okidaju na linije određene orijentacije, koje se
nalaze bilo gde u njihovoj zoni retine.

Hiperkompleksne ćelije odgovaraju na linije
određene dužine.
Ova teorija je posebna po tome što kategorije
nalazi u nervnoj strukturi korteksa.Ona je kasnije dopunjena teorijama
poređenja odlika (feature-matching).Najpoznatiji takav model je Selfridgeov
Pandemonijum za prepoznavanje slova (1959). Model se sastoji od demona:

Demon
slike prima čulne draži
Demon
odlika otkriva nervne odlike slike
Kognitivni
demoni “vrište” kada prime određene kombinacije nervnih odlika
Demon
odluke sluša koji kognitivni demon najglasnije vrišti
Selfridgeov model dodaje kognitivne (misleće) demone
koji sadrže naučene (memorisane) sklopove.Međutim, osim za slova, model ne daje
rešenje za to koji su osnovni sklopovi.Biederman je to rešio tako što je
predložio skup od 36 osnovnih geona.Od 36 geona i njihovih
transformacija naš perceptivni sistem može formirati milijarde oblika,
koristeći samo kombinacije sa tri geona.

Teorije prepoznavanja složaja

Pored teorija, tačnije modela, baziranih na
osnovnim odlikama slike, postoje i drugi, slični, i vrlo često posvećeni
rešavanju praktičnih problema računarske percepcije.Zapravo, najjednostavniji
oblik svih ovih teorija je model poređenja sa uzorkom.Po tom modelu mi slike
koje vidimo poredimo sa uzorkom ili prototipom, odnosno sa svesnim ili
nesvesnim predstavama.

Dobre strane teorija prepoznavanja složaja

Za razliku od teorije geštalta, mnogo su bolje
percepciju utemeljile u CNS.Na taj način je psihološki pristup percepciji, pa i
geštaltistički, dobio jaču podršku.Uverljivo je tumačenje da mozak prvo
prepoznaje neke osnovne odlike slike (linije, ivice, boje...), a da se zatim
skupovi tih odlika stepenovano usložnjavaju, na osnovu poređenja sa
pre-memorisanim oblicima.

Problemi teorija prepoznavanja složaja

Zasada u njih
nisu uključeni viši nivoi za top-down analizu.Npr. nijedan od tih modela ne
obuhvata celinu, kontekst, iskustvo, orijentaciju...
Npr. slova se
brže prepoznaju kada su u rečima nego izolovana.Kontekst utiče na to da li ćemo
u sredini videti 13 ili B.Muškarci vide: četku ili stonogu, metu, glavu.Žene
vide: češalj ili zube, tanjir, šolju.


Opažanje dubine

Sposobnost da vidimo 3D je zapanjujuća, s obzirom
da na retinu pada 2D slika.Mi rekonstruišemo dubinu na osnovu signala o dubini
– različitih vizuelnih informacija koje logički ili matematički ukazuju na
dubinu.Signali se klasifikuju na monokularne i binokularne.


Monokularno viđenje dubine


Senke
i senčenje – sistem senki koje objekti ostavljaju na podlozi ili jedni na
drugima je važan signal dubine

Relativna
veličina – manji objekat je dalji

Prekrivanje
– ako objekat A prekriva objekat B, A će nam izgledati bliže

Relativna
visina – objekat koji je niži izgleda bliži horizontu

Linearna
perspektiva – ako linije izgledaju kao paralelne, a ukrštaju se, vidimo dubinu

Tekstura
ili zrnatost – ako se smanjuje izgleda dalje

Jasnoća
– ako nešto vidimo mutno, izgleda dalje

Relativno
kretanje ili paralaksa – objekti koji se kreću sporije izgledaju dalji

Binokularno viđenje dubine


Ključne
informacije o dubini dobijamo binokularnim gledanjem

Binokularni
disparitet

Levo
i desno oko primaju različitu sliku

Deluje
samo za bliske objekte, preko 3-4 metra je zanemarljivo

Mozak
obrađuje razlike između leve i desne slike i na osnovu toga ima informaciju o
dubini

Konvergencija

Na
osnovu podataka iz očnih mišića mozak zaključuje da li oči fokusiraju blizak
ili udaljen predmet
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Sub Mar 28, 2009 7:13 am

Opažanje pokreta


Vrlo je evoluciono važno, pokret je nešto što će
prvo privući pažnju.Nažalost, ne postoji saglasnost oko toga kako opažamo
pokret

Prema
jednom mišljenju, ne postoji pokret u našem opažanju, nego samo sled slika
za koji nesvesno zaključujemo da predstavlja kretanje
Po
drugom mišljenju, mi kretanje neposredno opažamo

Retina je jako osetljiva na pokret, dovoljna je
promena od 1/5 prečnika čepića da se detektuje pokret.Relativno kretanje
objekta u odnosu na pozadinu takođe predstavlja informaciju o kretanju.Ako se
stave sijalice čoveku na zglobove, ispitanici će u trenu, za 1/10s shvatiti da
se radi o čoveku koji hoda.

Pronađeni su neuroni u korteksu koji reaguju na
posebne vrste pokreta, u posebnim pravcima.Postoji selektivna adaptacija na
pokret (ako duže gledamo isti pokret) i naknadne slike (ako prenesemo pogled,
činiće nam se pokret suprotnog smera).U opažanju pokreta učestvuju i druga
čula: podaci o kretanju očiju, glave, tela u celini.


Fi-fenomen – stroboskopsko kretanje


Wertheimer je izveo eksperiment sa dve sijalice u
mraku koje se naizmenično pale.Ako su razdaljina i frekvencija paljenja dobro
odabrane, ispitanici će videti jedno svetlo koje se kreće levo-desno.Na
fi-fenomenu se bazira film, svetlosni ukrasi, reklame itd.


Dva vizuelna puta u mozgu


Danas figuriše stav da postoje dva osnovna
vizuelna (auto)puta.Prvi je Šta-put, vodi od primarnog vizuelnog
(potiljačnog) korteksa na dole do temporalnog režnja.Taj put učestvuje u
prepoznavanju oblika, boja i identiteta objekata.
Drugi je Gde/Kako-put, vodi od vizuelnog
korteksa, ka gore, u temeni režanj .On učestvuje u određivanju mesta u prostoru
koje objekti zauzimaju, prepoznavanju pokreta, ali i u upravljanju pokretima.

Putevi su obilno povezani, tako da ne postoji
opšta saglasnost o ovim njihovim odvojenim funkcijama.

Konstantnost opažaja



Konstantnost
boje i svetline

Konstantnost
oblika

Konstantnost
veličine

Stalnost
postižemo tako što korigujemo sliku na osnovu iskustva i okolnih predmeta

Ako
nemamo iskustvo ili ne vidimo okolinu, konstantnost nestaje
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Pon Jul 13, 2009 3:39 am

PREDMET I GRANE PSIHOLOGIJE


Značajne promene društvenih prilika u evropskim i drugim zemljama zahtevaju efikasno prilagođavanje novom načinu mišljenja i rada u raznim segmentima društva. Prosveta kao veoma važan elemenat razvoja društva, takođe, se mora prilagoditi ovom procesu ako već ne predvodi, shodno uticaju na znanje i veštine koje pruža nosiocima progresa odnosno promena. Razvoj novih tehnologija, brže i efikasnije prohodnosti i razmene znanja i informacija predstavljaju svakako osnovu na kojoj će se graditi veze između regija i država.
Kao naučna disciplina u razvoju psihologija se najpre javlja kao akademska i eksperimentalna disciplina koja se kasnije produžava i grana kao primenjena psihologija. Stoga se može razlikovati naučna psihologija (akademska, teorijska i laboratorijska) i primenjena psihologija (praktična i pomagačka struka). Ove dve grane psihologije su povezane, ali imaju različite karakteristike i prioritete. Naučna psihologija se zalaže za fundamentalna konceptualna i metodska otkrića i poziciju psihologije među drugim naukama. Bavi se fundamentalnim pitanjima psiholoških pojava i metoda proučavanja i modifikovanja. Primenjena psihologija svojim pragmatičnim doprinosima nastoji da potvrdi korisnost psihologije u svakodnevnom životu, kao i opravdanost profesionalne psihologije kao pomagačke i konsultativne delatnosti među savremenim naukama. U neposrednom odnosu sa klijentima razvija se kao profesija koja treba da pomogne u rešavanju problema i omogući razvoj potencijala individue ili grupa u institucionalnom ili vaninstitucionalnom kontekstu.

Od polovine XX veka primenjena psihologija je razvila posebne tematske i strukovne grane prilagođene pružanju pomoći u rešavanju praktičnih pitanja u mnogim oblastima života. U zavisnosti od oblasti u kojima se primenjuje psihologija se deli na školsku, kliničku, forenzičku, industrijsku, vojnu, sportsku, političku, pravnu, saobraćajnu itd. Pojava i razvoj primenjene psihologije bitno je uticala na pravce razvoja savremne psihologije i njen društveni status. U svim zemljama daleko najveći broj psihologa se bavi primenjenom psihologijom (U Srbiji preko 95%, prema Krstić ''Psihološki rečnik''). U razvijenim društvima sveta (pre svega SAD) jasno je prepoznata mogućnost da se korišćenjem znanja psihologije poboljša životna efikasnost i stanje dobrobiti ljudi, da se preveniraju ili razreše psihološki problemi kako bi privreda zemlje više napredovala i kako bi se poboljšalo zdravlje i dobrobit nacije. Sve oblasti primenjene psihologije su po pravilu multidisciplinarne ne samo u teoriji, nego i u metodici i praksi. Psiholozi postaju članovi timova u kojima svoja opšta znanja psihologije kao nauke, primenjuju u specifičnim oblastima života.
Savremena psihologija u svetu ima veću ulogu i značaj nego što je to u našoj zemlji. Psiholozi su čelnici mnogih značajnih službi u kompanijama, čelnici marketinških agencija, klinika i službi koji se specijalizovano bave pojedinačnim aspektima mentalnog zdravlja. Psiholozi su čelnici univerziteta i komisija za prijem kadrova i studenata. Oni često predvode naučne timove koji se bave diferenciranim problemima koji utvrđuju orijentacije futurističke prirode i razvojnog karaktera.

Psihologija u našoj zemlji nije izborila takvu poziciju iz više razloga. Pre svega nema toliko dugu tradiciju kao u nekim drugim sredinama. Tradicionalno je vezana za školovanje budućih nastavnika i profesora više nego drugih kadrova i konačno, studije nemaju dovoljan aplikativan karakter. Ovo podrazumeva akademsku i poslovnu samostalnost, jer su fakulteti u sastavu filozofske struke što suprimira razvoj psihologije, kao primenjene nauke i struke koja ima tržišnu propulzivnost tj. ekonomski relevantnu vrednost.
Činjenica je da bi fakulteti psihološke struke mogli da se pojave kao subjekti tržišnog nadmetanja sa relevantnom uslugom za državne organe, političke stranke, velika preduzeća i institucije, zdravstvene organizacije i fondove, ministarstva obrazovanja i nauke i sl.
Još jednom :

Predmet

Psihologija se sredinom XIX veka izdvojila iz filozofije zahvaljujući Vuntu. Vilhelm Vunt, nemački filozof i psiholog, je 1874, objavio svoju knjigu „Principi fiziološke psihologije” kojom je psihologija odvojena od medicine i filozofije.
Godine 1879. Vunt je osnovao prvu psihološku laboratoriju (u Lajpcigu).
Tu je ispitivao osećaje i opažaje, a pre svega prag osetljivosti, vreme realcije i dr.
Reč PSIHOLOGIJA je grčka kovanica : „psiho” ”logos”
ZNAČENJE TERMINA : nauka o duši, duh. nauka

PSIHOLOGIJA

Svaka nauka je definisana predmetom i metodama. Predmet predstavljaju pojave kojima se ta nauka bavi, a metode su načini otkrivanja i proučavanja tih pojava.

PREDMET

Psihički život čine: psihički procesi – opažanje, učenje, mišljenje, osećanja, motivacija...
psihičke osobine – navike, sposobnosti, interesovanja... manifestacije u ponašanju – u postupcima i reagovanjima...

PSIHIČKI ŽIVOT :

-Psihički procesi
-Psihičke osobine
-Manifestacije u ponašanju

Psihologija se bavi proučavanjem psihičkog života.
To je nauka koja proučava psihički život ljudi i životinja, a na osnovu proučavanja ponašanja i neposrednog iskustva.

DEFINICIJA

Razlikujemo:
Teorijski zadatak – upoznavanje karakteristika i zakonitosti psihičkog života.
Praktični zadatak – primena rezultata psiholoških istraživanja u praksi.
Zadaci u psihologiji su povezani.

ZADACI PSIHOLOGIJE

-TEORIJA
-PRAKSA

I Teorijske discipline:

Opšta psihologija – proučava osnovne psihičke pojave (opažanje, učenje, mišljenje, emocije)
Fiziološka psihologija – proučava organsku osnovu psihičkog života
Razvojna psihologija – proučava razvitak psihičkog života od rođenja do smrt.
Socijalna psihologija – proučava društveno ponašanje ljudi
Psihologija ličnosti – proučava psihološka obeležja pojedinca

II Praktične discipline

Pedagoška psihologija – proučava psihološku stranu vaspitanja i obrazovanja
Psihologija rada – proučava vezu između čoveka, posla kojim se bavi i uslova rada
Mentalna higijena – bavi se očuvanjem duševnog zdravlja
Klinička psihologija – bavi se razumevanjem i rešavanjem problema pojedinca.
Dakle, to su GRANE PSIHOLOGIJE, kojima ćemo se dalje baviti
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Pon Jul 13, 2009 4:19 am

BIOLOSKA PSIHOLOGIJA


Zašto mi radimo ono što radimo i zašto smo ono što jesmo?

Ako Vas ovo pitanje doista zanima, Vi ste zasigurno psiholog u duši, jer upravo su profesionalni psiholozi oni koji grade svoju karijeru pokušavajući odgovoriti u različitim situacijama na ova pitanja. Biološki psiholozi su pak oni koji pokušavaju proniknuti koliko biologija može pomoći u davanju odgovora na ova pitanja. Npr., kao psiholog Vi ćete željeti saznati ponešto o ljudskom ponašanju kao što su agresija i nasilje, te saznati nešto o crtama ljudske osobnosti kao što su plahost ili povućenost/komunikativnost. Možete si postaviti pitanja kao "koji čimbenici dovode do agresije?", "dali gledanje nasilja na televizijskom programu ima utjecaja na agresiju u djece?", "dali su crte osobnosti stabilne tijekom života?", itd. Kao biološki psiholog Vi ćete se usredotočiti na pitanja kao "koja su područja mozga aktivna tijekom emocija kao što su bijes i ponašanja koja su nasilna?", "jesu li pojedine kemikalije ili neurotransmitori uključeni u agresivnost?", "jesu li primjećene spolne razlike u sklonosti nasilju uzrokovane hormonima ili razlikama u građi mozga?", te možda i najvažnije pitanje "postoje li razlike u građi mozga između djece koja imaju određene poremećaje ponašanja i one koja su dobro socijalizirana i edukacijski uspješna, te jesu li te razlike uzrokom razlika u ponašanju?".

Ako bismo željeli pružiti neku strogu definiciju, onda bi se moglo kazati da je biološka psihologija grana psihologije koja se bavi proučavanjem (neuro)biološke podloge ponašanja. To uključuje izučavanje neuroanatomije i fiziologije, utjecaja različitih hormona i drugih kemikalija (endogenih ili egzogenih), te genetike i nasljedstva na ponašanje. U znanstvenoj podjeli, biološka psihologija je grana znanosti o mozgu nazvane neuroznanost (prema posljednjoj klasifikaciji znanosti neuroznanost predstavlja posebno polje znanosti ravnopravno sa npr. društvenim znanostima, medicinom, biologijom itd). Neuroznanstvenici su istraživači koji su uključeni u različite projekte kojima se pokušava otkriti strukturno-kemijska organizacija mozga, dok su biološki psiholozi specifično zainteresirani za biologiju ponašanja (tzv. neurobiologija).

Tri su bazična problema koja je potrebno integrirati kako bi se odgovorilo na pitanja kojima ćemo razumjeti sami sebe:
1. Odnos uma i tijela: Što je um i može li ga se lokalizirati? Kakakv je odnos uma i mozga? Što je svijest? Da li je ona specifična čovjeku? Što je strukturno-kemijska podloga različitih mentalnih stanja?
2. Pitanje odnosa prirode naspram iskustva (biološko-okolinsko, unutarnje-vanjsko, genetsko-okruženje, nasljeđeno-stečeno, urođeno-naučeno...). Kako dolazi do ekspresije gena i kako to utječe na ponašanje? Kakvo je muđusobno djelovanje gena i određenog okruženja? U kojem opsegu geni utječu na osobnost, inteligenciju, temperament i različita psihološka stanja?
3. Pitanje posebnosti čovjeka prema kontinuitetu filogenetskog razvoja? U kojoj se mjeri ljudski mozak može uspoređivati sa mozgom ostalih živih bića? Može li se odnos mozak-ponašanje generalizirati na osnovi razumjevanja adaptivnih aspekata genetski razlika između različitih vrsta? Koje se funkcionalne promjene prisutne u moždanim strukturama koje su zajedniček svim vrstama (npr. amigdala, hipotalamus ili frontalni korteks)? Koje su promjene u mozgu omogućile stvaranje ljudske posebnosti u obliku inteligencije i adaptivnog ponašanja, jezika, emocija i psihopatologije? Jesu li zajedničke crte u psihologiji između čovjeka i njegovih (filogenetski) najbližih srodnika antropoidnih primata odraz nadogradnje zajedničke psihologije ili sličnosti između dvije različite psihologije? Da li se elementi ljudske psihologije koji su posebno dobro (specifično?) razvijeni obrađuju kroz posebno usložnjene neuralne sustave koji postoje već i kod drugih primata, ili se radi o potpuno novim neuralnim sustavima? Npr. da li je prefrontalni korteks kod resus majmuna već preteća ljudskog prefrontalnog korteksa, ili su promjene kod čovjeka toliko dramatične da se zapravo radi o dvije različite strukture istog naziva?

Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo poušati razjasniti ili barem bolje razumijeti na kolegiju Biološke psihologije. Glavna pitanja postavljati će se na temu biologije ljudskog ponašanja, te će se izbjegavati svi životinjski modeli koji nisu dobar pokazatelj i za razumijevanje ljudske psihologije.
Ljudsko ponašanje je rezultat složenog međudjelovanja između "prirode" (gena i fizioloških mehanizama), te "vanjskih snaga" (okolinskih čimbenika i učenja). Uloga ovog kolegija je da Vas prvenstveno uputi u to kolika je uloga "prirode", tj. biologije u ovoj interakciji.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Vedrana taj Pon Jul 13, 2009 4:23 am

Psihologija Motivacije


Motivacija kao skup motiva predstavlja neophodno gorivo za uspeh svake ljudske aktivnosti. Kao što samo ime kaže (motivacija), realizacija ljudskih motiva sadržana je u neophodnosti stavljanja tih motiva u akciju

Davno je još kazano da se ništa veliko ne može učiniti bez velikih ljudi, a da se velikim postaje jedino na osnovu neizmerne želje, vere u sebe i izgradnjom samopozudanja na putu do konačnog ostvarenja postavljenog cilja.
Svi ljudi imaju želja, no one su često bolan kapital, izvori frustracija i nezadovoljstva ako motivi koji uz njih stoje nisu pokrenuti i stavljeni u akciju. Uspeh je jedna od osnovnih ljudskih potreba i svaki čovek oseća ( svesno ili nesvesno) želju za uspehom.

Istovremeno ogromna većina ljudi poseduje potrebni arsenal intelektualnih, iskustvenih i emotivnih činilaca da to realizuje, no na nesreću, toga nije svesna ili nije obučena kako da sopstvene potencijale iskoristi.
Drugim rečima, puno ljudi teorijski zna šta treba da radi u životu, ali ne radi i ne primenjuje ono što zna da treba da radi.

Ovo je činjenica koja se relativno lako može opravdati kad znamo da većina ljudi živi po skupu navika i moždanih mapa (paradigmi) formiranih tokom života, sa dubokim korenima u ranoj mladosti. To sve zajedno formira ljudske zone komfora, odnosno ponašanja koja su skup stereotipa, pa za sopstvene navike često verujemo da su sudbinska kategorija jednog zadatog manje-više nepromenljivog života.

Od stotiinu ljudi 95% se miri sa ovakvim "zadatim životom" i time parališe sebe u realizaciji svoje životne misije, ostvarenju bilo kakvog uspeha i sreće u životu. Onih preostalih 5% ljudi svesno ili nesvesno uviđa da je menjanje životna neminovnost, da smo živi zato što smo u stalnim promenama, počev od elementarnog metabolizma do činjenice da se skoro sve ćelije našeg tela, sa izuzetkom nervnih, bezmalo promene svakih 11 meseci.

Zato je važno shvatiti da je nužni preduslov psihološke ravnoteže svakog čoveka menjanje navika kao forma, ne sudbinskog, već svesno usmerenog i lično kontrolisanog sopstvenog života.

Navike počivaju na ljudskim željama i znanjima kojih u našem okruženju ima na pretek.
Znanja imamo, ali nam još nedostaje umeće ( Know-how), odnosno dovoljna količina promenljivog znanja koja bi, profesionalnom i ličnom životu, dala efikasniju dimenziju.

Motivacija je upravo sve ono što ljudsko znanje i umeće pretvara u uspeh, odnosno u ostvareni, željeni cilj.

Promena navika je često sputana i nerealizovana zbog straha od neuspeha i neprepoznavanja sopstvenih snaga. Kad god je taj strah poput mraka razbijen svetlom jasnih ciljeva, strah od neuspeha postaje nebitan, a izazov ciljeva vodi željenoj promeni.

Jasno definisani ciljevi (formulisane vizije) veliki su motivi i pokretači u smeru pozitivnih menjanja. Realizacija svakog cilja počinje odlukom, a to je prvi korak.

Praksa uspeha nas uči da je najvažnije odgovoriti na pitanje "Šta"? Šta je cilj? Šta se želi? Jer, kad god postoji jasna vizija cilja i neizmerno samopouzdanje, put do njega se uvek nađe. Mada ovo može da izgleda neverovatno, postaje razumljivije kad se zna da 80% ljudske ličnosti čini podsvest - koja u sebi nosi nemerljivu snagu našeg životnog iskustva i naš je verni pratilac na svakom mestu, u svakom trenutku.

Za ljude koji su okrenuti aktivnosti (a ne čekaju u svojim zonama komfora da im se nešto desi da bi reagovali) stoje na raspolaganju neiscrpne snage čovekove slobode izbora, odnosno mogućnosti da svugde i uvek opredeljuju svoje ponašanje, definišu svoje odluke i ciljeve.

Za ovo im na raspolaganju stoje samosvest kao mogućnost spoznaje sebe u aktuelnom trenutku i imaginacija ( mašta) kao kreativna radionica za formiranje projekcija onoga gde i kako se želi biti.

Odluka i istrajnost uz stalno menjanje navika ( prilagodljivost) neminovno vode postavljenom cilju, odnosno motivacionom uspehu.

Ono što ovaj proces čini fascinantnim jeste činjenica da se svaki čovek, posle svakog samostalno postavljenog i ostvarenog cilja, oseća snažnije ( motivisanije) sa povećanim nivoima samopozudanja i samopoštovanja.

Budite uvek bolji od prethodnog sebe.

Pošto su koreni svih motiva duboko skriveni u čovekovoj podsvesnoj težnji zadovoljstvu, treba reći i to da je tajna uspeha biti ličnost nezavisna i samosvojna, uravnotežena , spremna da svoje kvalitete ugradi u zajednička dela pozitivnih ljudi.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

REGRESIJA I KORELACIJA

Počalji od Vedrana taj Pet Sep 18, 2009 8:35 am

Statistiki analitiki metod za procenu znaajnosti slaganja dve pojave. Pouavaju se karakteristike slaganja: oblik, smer i jaina. Korelacija je metod kojim se ispituje jaina i smer povezanosti, a regresija ispituje oblik i smer povezanosti izmedju 2 obeležja na jednoj jedinici
posmatranja. Korelacija se izraunava raunski. Regresija se može prikazati i raunski i grafiki. Zavisno od broja promenljivih iju istovremenu povezanost ispitujemo razlikujemo:
- jednostruku i
- multiplu povezanost.
Po svom obliku povezanost može biti linearna i krivolinijska.
Po smeru povezanost može biti pozitivna, kada se veliine ponašaju po istom principu,odnosno negativna (kada jedna raste, druga opada).
Jaina povezanosti:
- potpuna povezanost  funkcionalna (kada jednoj vrednosti prve promenljive odgovara iskljuivo jedna vrednsot druge promenljive).
- nepotpuna povezanost stohastika (kada prosenoj vrednosti jedne promenljive odgovaraju prosene vrednosti druge promenljive)
Uslovi za primenu metoda korelacije i regresije
a. dva obeležja na jednoj jedinici posmatranja
b. priroda podataka uslovljava izbor parametarskih i neparametarskih modela.
- korelacija i za parametarske i za neparametarske podatke
- regresija samo za parametarske podatke.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Uvod u psihologiju

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu