Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O fanatizmu, ortodoksiji i istini

taj Pon Mar 30, 2009 9:51 am
Tema o fanatizmu, vezana za privrženost ortodoksnim učenjima, veoma je aktuelna. Istorija je ritmična, u njoj ogromnu ulogu igra smena psihičkih reakcija. I mi smo uključeni u ritam kada preovlađuje tendencija za prinudnim jedinstvom, za opštevažećom ortodksijom, za ustrojstvom koje guši slobodu. To je reakcija protiv 19. veka, protiv njegovog slobodoljublja i čovečnosti. Stvara se masovna psihologija netrpeljivosti i fanatizma. Pri tom dolazi do neravnoteže i čovek dovodi sebe do manijakalne opsednutosti. Individualni čovek postaje žrtva kolektivnih psihoza. Dolazi do strahovitog suženja svesti, gušenja i potiskivanja mnogih suštinskih čovekovih crta, celokupnog sklopa emocionalnog i intelektualnog života čoveka. Jedinstvo se ne postiže kroz punoću već kroz sve veću i veću ograničenost. Netrpeljivost je srodna ljubomori. Ljubomora je psihoza pri kojoj se gubi osećanje stvarnosti. Duševni život se naslanja i fiksira na jednu tačku ali ova tačka, na kojoj se vrši fiksacija, poima se sasvim nerealno. Čovek kod koga je netrpeljivost dospela do usijanja fanatizma, poput ljubomornog čoveka, svuda vidi samo jedno, samo neverstvo, samo izdaju, samo narušavanje vernosti, podozriv je i bolesno sumnjičav, svuda otkriva zavere protiv voljene ideje, protiv predmeta svoje vere i ljubavi. Čoveka koji je fanatčki netolerantan, kao i ljubomornog čoveka, veoma je teško vratiti stvarnosti. Fanatik opsednut manijom gonjenja svuda unaokolo vidi đavolje spletke ali on uvek sam progoni, kinji i kažnjava. Čovek opsednut manijom gonjenja, koji oseća da je okružen neprijateljima, jeste veoma opasno stvorenje, on se uvek pretvara u progonitelja, ne gone njega već on sam progoni. Fanatici koji su izvršili najveća zlodela, nasilja i surovosti, uvek osećaju da su okruženi opasnostima, uvek osećaju strah. Čovek uvek vrši nasilje iz straha. Afekt strha je duboko povezan sa fanatizmom i netolerantnošću. Izlečenje od straha bilo bi i izlečenje od fanatizma i netolerantnosti. Fanatiku se đavo uvek čini strašnim i moćnim, on veruje više u njega nego u Boga. Fanatizam ima religijske izvore ali on lako prelazi na nacionalnu i političku sferu. Nacionalni i politički fanatik takođe veruje u đavola i njegove spletke ma koliko mu religijska kategorija đavola bila savršeno tuđa. Protiv đavolje sile se uvek formira inkvizicija ili komitet javnog spasa, svemoćna tajna policija, Čeka. Ove strašne ustanove uvek je stvarao strah od đavola. No ispostavljalo se da je đavo uvek moćniji, uvlačio se i u ove ustanove i rukovodio njima. Nema ništa strašnije od straha. Duhovno izlečenje od straha čoveku je najpotrebnije. Netolerantni fanatik vrši nasilje, izopštava, baca u tamnicu i kažnjava, ali on je u suštini slab a ne jak, ophrvan je strahom i njegova svest je strašno sužena, manje veruje u Boga od tolerantnog čoveka. U izvesnom smislu bi se moglo reći da je fanatična vera slabost vere, bezverje. To je negativna vera. Arhimandrit Fotije iz vremena Aleksandra I uglavnom je verovao u đavola i antihrista. Božja moć činila mu se ništavnom u poređenju sa moći đavoljom. Inkvizicija takođe malo veruje u snagu hrišćanske istine kao što i GPU malo veruje u snagu komunističke istine. Faktička netolerantnost je uvek duboko neverovanje u čoveka, u lik Božji u čoveku, neverovanje u snagu istine, tj. na kraju krajeva, neverovanje u Boga. Lenjin takođe nije verovao u čoveka u snagu istine kao i Pobedonoscev, oni pripadaju istoj rasi. Čovek opsednut idejom o svetskoj opasnosti i svetskoj zaveri masona, Jevreja, jezuita, boljševika ili okultnog društva ubica, prestaje da veruje u Božju moć, u moć istine, i ima poverenje samo u sopstvena nasilja, surovosti i ubistva. Takav čovek je u suštini predmet psihopatologije i psihoanalize. Manijakalna ideja, izazvana strahom, i jeste najveća opasnost. Danas se fanatizam, patos opšteobavezne ortodoksne istine, ispoljava u fašizmu, komunizmu, u ekstremnim oblicima religijskog dogmatizma i tradicionalizma.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: O fanatizmu, ortodoksiji i istini

taj Pon Mar 30, 2009 9:51 am
Fanatizam uvek deli svet i čovečanstvo na dva dela, na dva neprijateljska tabora. To je ratna podela. Fanatizam ne dopušta koegzistenciju različitih ideja i pogleda na svet. Postoji samo neprijatelj. Neprijateljske sile se unifikuju, zamišljaju kao jedinstveni neprijatelj. To savršeno podseća na to kao kad bi čovek vršio podelu ne na ja i mnoštvo drugih, već na ja i ne ja, pri čemu bi ne ja predstavljalo jedino biće. Ovo strahovito uprošćavanje olakšava borbu. Za komuniste danas postoji samo jedan neprijatelj na svetu fašizam. Svaki protivnik komunizma samim tim je već fašist. I obrnuto. Za fašiste svaki protivnik fašizma je samim tim već komunist. Pri tom broj fašista i komunista u svetu prekomerno raste. Ljudi iz mržnje prema komunizmu staju na stranu fašizma, iz mržnje prema fašizmu na stranu komunista. Ujedinjavanje se vrši s obzirom na odnos prema đavolu koji predstavlja drugu polovinu sveta. Nudi vam se besmisleni izbor između fašizma i komunizma. Nepojmljivo je zašto moram da biram između dve sile koje podjednako negiraju dostojanstvo ljudske Ličnosti i slobodu duha, podjednako praktikuju laž i nasilje kao načine borbe. Razume se da treba stati na stranu neke treće sile: tako u Francuskoj čini pokret vezan za "Esprit" i "La Fleche" koji je podjednako neprijateljski raspoložen prema kapitalizmu, fašizmu i komunizmu. Fanatična netolerncija uvek stavlja pred lažni izbor i vrši lažne podele. Zanimljivo je da patos fanatične netolerancije u naše vreme nije rezultat strasne vere i ubeđenja već veštačke uzrujanosti, često i stilizacije i predstavlja plod kolektivne hipnoze i demagogije. Postoje, razume se, pojedini komunisti i fašisti koji veruju i ubeđeni su do fanatizma, naročito među ruskim komunistima i nemačkim nacistima, manje među italijanskim fašistima koji su skeptičniji i podložniji promišljenijoj politici. No kod komunističke i fašističke mase nema nikakvih čvršćih i promišljenih verovanja i ubeđenja. Ova se masa stilizuje pod fanatizam usled sugestije i oponašanja a često i interesa. Savremeni patos netolerancije se veoma razlikuje od srednjovekovnog kada je doista postojala duboka vera. Prosečni čovek našeg vremena nema ideja, on ima instinkte i afekte. Njegova netolerancija je izazvana uslovima rata i žudnjom za redom. On poznaje samo istinu koja je korisna za organizaciju. Dvočlana podela sveta, izazvana zahtevima rata, ima svoje neminovne posledice. Naša epoha ne zna za kritiku i idejni spor i ne poznaje borbu ideja. Ona poznaje samo razobličavanja, ekskomunikacije i kazne. Onaj koji misli drugačije posmatra se kao zločinac. Sa zločincem nema raspre. U suštini nema više idejnih neprijatelja, postoje smo ratni neprijatelji koji pripadaju neprijateljskim državama. Sporenje je trpeljivost, najljući učesnik u sporu jeste trpeljiv čovek koji dopušta koegzistenciju drugačijih ideja nego što je njegova, on smatra da se sučeljavanjem ideja može lakše razotkriti istina. Ali danas u svetu ne postoji nikakva idejna borba, postoji samo borba interesa i pesnica. Komunisti, fašisti, fanatici "ortodoksnog" pravoslavlja, katoličanstva ili protestantizma se ne spore ni sa kakvim idejama, oni trpaju protivnike u suprotni tabor na koji su upereni mitraljezi. Patos ortodoksne doktrine, koja se pokazuje korisnom za borbu i organizaciju, dovodi do potpunog gubitka interesovanja za misao i ideje, saznanje i intelektualnu kulturu, i poređenje sa srednjovekovljem ispada veoma nepovoljno po naše vreme. Pri tom se ne zapaža nikakvo idejno stvaralaštvo. U tom pogledu se naša netolerantna epoha pokazuje kao krajnje nedarovita i uboga, u njoj stvaralačka misao zamire i ona se parazitski hrani prethodnim epohama. Najuticajniji mislioci savremene epohe, kao što su Marks, Niče i Kirkegor, pripadaju 19. veku protiv koga se sada vrši reakcija. Jedina oblast u kojoj se zapaža izvanredno stvaralaštvo jeste oblast tehničkih otkrića. Mi živimo pod znakom socijalnosti, i u toj oblasti se dešava mnogo toga pozitivnog, ali danas ne nastaju nikakve socijalne ideje, socijalne teorije, sve one potiču iz 19. veka. Marksizam, prudonizam, sindiklizam, čak i rasizam plod su misli 19. veka. Glavno preimućstvo sadašnjeg veka jeste u tome što je on više okrenut realnostima, što razobličuje realnosti. Ali razobličujući stare, novi vek stvara nove idole.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: O fanatizmu, ortodoksiji i istini

taj Pon Mar 30, 2009 9:51 am
Za fanatika ne postoji raznolikost sveta. To je čovek opsednut jednim. Odnosi se okrutno i bespoštedno prema svemu i svačemu osim prema jednom. Fanatizam je psihološki povezan sa idejom spasenja ili propasti. Upravo ta ideja fanatizuje dušu. Postoji jedno koje spasava, sve ostalo ubija. Stoga se treba u celini predati tom jednom i nemilosrdno tamaniti sve ostalo, ceo mnogoliki svet koji preti propašću. Sa propašću, vezanom za svet mnoštva, povezan je i afekt straha koji je uvek u osnovi fanatizma. Inkvizitori su bili savršeno uvereni da su njihove surovosti, mučenja, spaljivanja na lomačama i dr. izraz čovekoljublja. Oni su se borili protiv propasti za spasenje, čuvali duše od sablazni jeresi koje su pretile propašću. Bolje je zadati kratkotrajne bolove za zemnog života nego li propast mnogih za večnost. Torkvemada je bio nekoristoljubiv, usamljeni čovek; on ništa nije želeo za sebe, sav se predavao svojoj ideji, svojoj veri, mučeći ljude on je služio svom Bogu, sve je činio samo u slavu Božju, krasila ga je čak i blagost, on nije ni prema kome gajio zlobu i mržnju, bio je svoje vrste "dobar" čovek. Uveren sam da je isto tako "dobar" čovek, ubeđeni vernik i nekoristoljubiv bio i Đeržinski koji je u mladosti bio strastno verujući katolik i želeo da postane kaluđer. To je interesantan psihološki problem. Vernik, nekoristoljubivi, idejni čovek može da bude krvolok, da čini najveće okrutnosti. Predati se bez ostatka Bogu ili ideji koja zamenjuje Boga, zaobilazeći čoveka, pretvoriti čoveka u sredstvo i oruđe u slavu Božju ili za realizaiju ideje znači postati fanatikom krvolokom pa čak i moralnom nakazom. Upravo je Jevanđelje otkrilo ljudima da se ne može graditi odnos prema Bogu bez odnosa prema čoveku. Ako su fariseji stavili subotu iznad čoveka i bili razobličeni od strane Hrista, onda svaki čovek koji postavlja otuđenu ideju iznad čoveka ispoveda religiju subote koju je odbacio Hristos. Pri tom je svejedno da li je to ideja crkvene ortodoksije, državnosti i nacionalizma ili ideja revolucije i socijailzma. Čovek opsednut pronalaženjem i raskrinkavanjem jeresi, ekskomunikacijom i progonjenjem jeretika, davno je obeležen i osuđen od strane Hrista iako on to i ne primećuje. Patološka mržnja prema jeresi jeste opsednutost "idejom" koja je stavljena iznad čoveka. Ali sve ortodoksne doktrine sveta ništa su u poređenju sa poslednjim među ljudima i njegovom sudbinom. Čovek je slika i prilika Božja. Svaki sistem ideja plod je ljudske misli ili besmisla. Čovek se ne spasava niti propada stoga što se pridržava nekog sistema ideja. Jedina prava jeres jeste jeres života. Razobličitelji i progonitelji jeresi upravo su i bili jeretici života, jeretici u odnosu prema živom čoveku, prema milosrđu i ljubavi. Svi inkvizitori su bili jeretici života, bili su izdajnici životne dogme o čoveku. Kiril Aleksandrijski bio je veći jeretik života od jeretika koje je razobličavao. Iza razobličavanja jeretika uvek se krije grešna pohota vlasti, volja za moć. Patološka opsednutost idejom spasenja i propasti, od koje se treba lečiti, može se preneti i na socijalnu sferu. Tada ova panična ideja rađa revolucionarni fanatizam i stvara političke inkvizitorske ustanove. Netolerantnost i inkvizicija pravdaju se pretećom socijalnom propašću. Stoga moskovski procesi komunistima veoma podsećaju na suđenje vešticama. U oba slučaja okrivljeni priznaju da su imali zločinačke odnose sa đavolom. Čovekova psihika se malo menja. U suštini fanatizam uvek ima socijalni karakter. Čovek ne može biti fanatik ako je stavljen pred Boga, on postaje fanatik samo onda kada je stavljen pred druge ljude. Fanatik uvek ima potrebu za neprijateljem, on uvek mora nekoga da kažnjava. Ortodoksne dogmatske formule oformljene su ne iz odnosa prema Bogu već iz odnosa prema drugim ljudima, stoga što su se pojavila jeretička mnjenja. Fanatizam uvek označava društvenu prinudu. Ili može da poprimi forme samospaljivanja, kao na primer, kod ekstremnih pravaca ruskog raskola, ali i u tom slučaju on takođe znači društvenu prinudu sa obrnutim znakom. Fanatizam ekstremne ortodoksije u religiji ima sektaški karakter. Osećanje zadovoljstva zbog pripadnosti krugu izabranih jeste sektaško osećanje. Fanatizam podstiče volju i organizuje je za borbu, za nanošenje i podnošenje muka. I kod najosećajnijeg, najkrotkijeg fanatika koji sebe smatra čovekoljupcem, koji se brine za spas duša i društva, postoji elemenant sadizma. Fanatizam je uvek povezan sa mučenjem. Ideološki fanatizam je uvek ortodoksna pomama.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: O fanatizmu, ortodoksiji i istini

taj Pon Mar 30, 2009 9:52 am
Kategorija ortodoksije, koja je protivstavljena jeresi, primenjuje se danas na tipove mišljenja koje nemaju ničega zajedničkog sa religijom, npr. na marksizam, ali je ona religijskog porekla. Premda je pomenuta kategorija religijskog porekla, ona je ipak društvena pojava i označava dominaciju kolektiva nad ličnošću. Ortodoksija je umstvena organizacija kolektiva i označava eksteriorizaciju svesti i savesti. Ortodoksija utemeljuje sebe u suprotstavljenoj jeresi. Jeretik je čovek koji ne misli u saglasju sa umnom organizacijom kolektiva. Ljudi koji sebe prvenstveno smatraju ortodoksnim i koji razobličavaju jeretike, tj. one koji drugačije misle, vole da govore kako oni brane istinu i istinu stavljaju iznad slobode. To je najveća zabluda i samoobmana ortodoksnih. Patos ortodoksije, kojim se hrani fanatizam, nema ničega zajedničkog sa patosom istine i upravo mu je suprotan. Ortodoksija se formira oko teme spasenja i propasti, ortodoksni su sami preplašeni i plaše druge. Istina pak ne zna za strah. Upravo su branitelji ortodoksije najviše izopačavali istinu i bojali je se. Čuvari religijske ortodoksije izopačavali su istoriju. Čuvari marksističke ili rasističke ortodoksije takođe iskrivljuju istoriju. Ovi ljudi uvek stvaraju zlonamerne legende o neprijateljskoj sili. Istina se zamenjuje korisnošću, interesima organizovanog poretka. Čovek koji je fanatizovan nekom jedino-spasavajućom idejom, nije u stanju da traga za istinom. Traženje istine pretpostavlja slobodu. Nema istine izvan slobode, istina se daje samo slobodom. Izvan slobode postoji samo korist a ne istina, samo interesi vlasti. Fanatik bilo koje ortodoksije traži samo vlast a ne istinu. Istina nije data gotova i ne prima se pasivno od strane čoveka, ona je beskonačni zadatak. Istina ne pada na čoveka odozgo kao neka stvar. I istine otkrovenja ne treba shvatiti naivno realistički. Istina je takođe put i život, duhovni život čoveka. Duhovni život jeste sloboda i on ne postoji izvan slobode. Fanatici ortodoksije u suštini ne poznaju istinu, jer ne poznaju slobodu, ne poznaju duhovni život. Fanatici ortodoksije smatraju da su oni krotki jer su poslušni crkvenoj istini i optužuju druge zbog oholosti. No to je strašna zabluda i samoobmana. U redu, neka se u crkvi sastoji punoća istine. Ali zašto ortodoks uobražava da upravo on poseduje tu istinu crkve, da je upravo on poznaje. Zašto je upravo njemu dat taj dar definitivnog razlučivanja crkvene istine od jeresi, zašto je upravo on njen izabranik. Upravo je to oholost i umišljenost i ne postoji oholijih i umišljenijih ljudi od branitelja ortodoksije. Oni sebe poistovećuju sa crkvenom istinom. Postoji ortodoksna crkvena istina. Ali, gle čuda, možda je ti, fanatiče ortodoksije, ne poznaješ, ti poznaješ samo njeno iverje zbog svoje ograničenosti, okamenjenosti srca, bezosećajnosti, svoje privrženosti formi i zakonu, pomanjkanja darovitosti i dobrostivosti. Čovek koji je doveo sebe do fanatične opsednutosti nikada i ne pretpostavlja takvu mogućnost kod sebe. On je, razume se, spreman da prizna da je grešnik, ali nikada neće priznati da se nalazi u zabludi, u samoobmani i umišljenosti. Otuda smatra mogućim, i pored sve svoje grešnosti, da može da kinji i progoni druge. Fanatik smatra sebe vernikom. Ali možda njegova vera ne stoji ni u kakvom odnosu prema istnni. Istina je pre svega izlaženje iz sebe, fanatik pak ne može da izađe iz sebe. On izlazi iz sebe samo u zlobi protiv drugih ali to nije izlaženje ka drugima i drugome. Fanatik je egocentrik. Fanatikova vera, njegova nesebična i nekoristoljubiva predanost ideji, nimalo mu ne pomaže da prevlada egocentrizam. Fanatikova askeza a fanatici su često askete uopšte nije u stanju da nadvlada zaokupljenost sobom, uopšte nije u stanju da ga vrati realnosti. Fanatik bilo koje ortodoksije poistovećuje svoju ideju, svoju istinu sa sobom. On i jeste ta ideja, ta istina. Ortodoksija to je on. Na kraju krajeva, to se uvek pokazuje kao jedini kriterijum ortodoksije. Fanatik ortodoksije može da bude ekstremni privrženik principa autoriteta. Ali on uvek neprimetno poistovećuje autoritet sa sobom i nikakvom autoritetu koji je u nesaglasju sa njim neće se podčiniti. Sklonost autoritetu u naše doba ima upravo takav karakter. Autoritarno orijentisana omladina ne priznaje nad sobom nikakvih autoriteta, ona sebe smatra nosiocem autoriteta. Ultrapravoslavno nastrojena omladina, koja ne voli slobodu i razobličava jeresi, smatra sebe nosiocem pravoslavlja. To je primer u kojoj meri je ideja autoriteta protivurečna i neosnovana. Autoritet u praksi nikada ne ograničava svoje fanatične poklonike, on ograničava druge, njihove protivnike i prisiljava ih. U stvari, niko i nikada se nije podčinjavao autoritetu ako je smatrao da nije saglasan sa njegovim poimanjem istine. Ispovedanje bilo koje ekstremne ortodokije, bilo kog totalitarnog sistema, uvek znači želju za pripadanjem krugu izabranih, krugu nosilaca istinskog učenja. To laska oholosti i umišljenosti ljudi. U poređenju s tim slobodoljublje znači skromnost. Veoma je prijatno i laskavo smatrati sebe jedinim poznavaocem šta je to istinsko pravoslavlje ili istinski marksizam-lenjinizam (psihologija je istovetna). Robespjer je bezgranično voleo revolucionarnu čestitost, on sam je bio najčestitiji čovek u revolucionarnoj Francuskoj i čak jedini čestiti čovek. On je poistovetio sebe sa republikanskom čestitošću, sa idejom revolucije. Bio je to savršeni tip egocentrika. Upravo ta pomama za čestitošću, to poistovećivanje sebe sa njom bilo je i najodvratnije kod njega. Poročni Danton bio je hiljadu puta bolji i čovečniji. Egocentrizam fanatika ma koje ideje, ma kog učenja, izražva se u tome što on nije u stanju da sagleda ljudsku ličnost, što je ravnodušan prema ličnom putu čoveka, ne može da uspostavi nikakav odnos sa svetom ličnosti, sa živim, konkretnim ljudskim svetom. Fanatik poznaje samo ideju ali ne poznaje čoveka, ne poznaje čoveka ni onda kada se bori za ideju čoveka. Ali on ne poima ni svet ideja drugačijih od njegovih sopstvenih, nesposoban je da stupi u kontakt sa idejama. On obično ništa ne razume niti je u stanju da razume; upravo ga egocentrizam lišava sposobnosti poimanja. On uopšte ne želi da se uveri u istinitost bilo čega, on se uopšte ne interesuje za istinu. Interesovanje za istinu vodi iz zatvorenog kruga egocentrizma. Egocentrizam nipošto nije istovetan sa egoizmom. Egoist u životnom smislu reči ipak može da izađe iz sebe, da obrati pažnju na druge ljude, da se zainteresuje za svet tuđih ideja. Ali fanatik egocentrik, nekoristoljubivo, asketski, bezrezervno predan bilo kojoj ideji, to uopšte nije u stanju, ideja ga usredsređuje samo na samog sebe.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: O fanatizmu, ortodoksiji i istini

taj Pon Mar 30, 2009 9:52 am
Za naše smutno vreme karakteristične su ne samo eksplozije već i stilizacija fanatizma. Savremeni ljudi uopšte nisu toliko fanatični i uopšte nisu toliko privrženi ortodoksnim učenjima kako to može izgledati. Oni hoće da se prikažu fanaticima, da imitiraju fanatizam, da izgovaraju reči fanatika. Pretendenti na poznavanje ortodoksne istine nalaze se u stanju nemišljenja. Ljubav prema mišljenju, prema saznanju takođe je i ljubav prema kritici, prema dijaloškom razvitku, ljubav prema tuđoj misli a ne samo prema svojoj. Fanatičkoj netolerantnosti protivstavlja tolerantnost. Ali tolerantnost je složen fenomen. Tolerantnost može da bude rezultat indiferentnosti, ravnodušnosti prema istini, nerazlikovanja dobra i zla. To je toplohladna, liberalna tolerantnost i nju ne treba protivstavljati fanatizmu. Mogućna je strasna ljubav prema slobodi i istini, vatrena privrženost ideji, ali uz ogromno interesovanje za čoveka, čovekov put, čovekovo traženje istine. Sloboda se može shvatiti kao neodvojivi deo same istine. Ne treba čovek sve da trpi. Prema savremenoj netrpeljivosti, fanatizmu, savremenoj ortodoksomaniji uopšte se ne treba odnositi trpeljivo, obrnuto, treba se odnositi netrpeljivo. Neprijateljima slobode nipošto ne treba davati neogrančenu slobodu. U izvesnom smislu potrebna nam je diktatura stvarne slobode. Savremene pak diktature u svim svojim oblicima počivaju na duhovnom temelju koji pokazuje tešku duševnu bolest. Potrebna je kura duhovnog lečenja.
Sponsored content

Re: O fanatizmu, ortodoksiji i istini

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu