Šta je po Ničeu istina?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Šta je po Ničeu istina?

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 30, 2009 9:55 am

Genijalni i kontroverzni nemački filolog,filozof i pesnik. Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. Jedan je od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae” (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba”. Rođen je u gradu Rekenu, u protestantskoj porodici poreklom iz Poljske. Počeo je da studira teologiju,ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle brilijantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije rezboleo, profesor u Bazelu. Zatim se leči i piše, boravi na italijanskoj i francuskoji rivijeri. Posle bolesti koja ga je zadesila(paraliza)život provodi potpuno pomračene svesti 11 godina,nakon čega izvršava samoubistvo.

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Prvo što se može zapaziti jeste to da njegova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstva oravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan,strastven i patetičan čovek. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja”. Piše da nadahnuću i asocijacijama „zadirkuje”filozofske teme,više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom” zato što,zapravo eksperimentiše idejama.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Paskal,Žan Žak Ruso,Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju,tj.saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare” Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem”, „jer nije čovek, već dinamit”. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud,Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova”. Odista Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom(Bahom) i Zaratrusom i da otvoreno istupi kao profet(prorok). „I drugi su filozofi pisali poeziju a pesnici se bavili filozofijom,ali samo još kod Platona imamo u tako značajnoj meri združene intelektualnu i umetničku odbranu kao kod Ničea. Pa ipak je ovaj dvostruki dar naškodio njegovoj reputaciji filozofa,tako da je možda još uvek potrebno insistirati na tome da je on bio filozof a ne pesnik ili aforističar sa nekoliko ekscentričnih ideja. Lakoća s kojom se on pamti radila je protiv njega: kratki odlomci ostaju urezani u sećanju, ali istrgnuti iz konteksta, i iz tog razloga su ponekad besmisleni ili podložni tome da budi ozbiljno pogrešno shvatanje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta je po Ničeu istina?

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 30, 2009 9:55 am

Njegov temperament je bio temperament umetnika i iz tog su razloga njegovi filozofski spisi neprečišćeni, u tom smislu što mešaju razum i osećajnost,logiku i retoriku, a ponekad i Dichtung und Wahrheit, na način koji zbunjuje uredan i sređen duh koji želi da otkrije ‘šta Niče misli’.„[1] Zabluda i neznanje su kobni. Tvrđenje je da je istina tu i da ima kraja neznanju i zabludi,jedna je od najvećih sablazni sveta. Ako pretpostavimo da u to veruje, onda se time parališe volja za ispitivanjem,to će reći sumnjom u istinu. „Istina” je prema tome kobnija od zablude i neznanja jer ona podriva sile s kojima se postiže posvećenost i saznanje. Strast za lenošću sada staje na stranu istine(razmišljanje,muka,beda). Tako isto red,pravilo,radost u posedovanju,gordost na svoju mudrost-ukratko rečeno-taština,ugodnije je slušati negoli ispitivati,čoveku više laska misliti: „Ja imam istinu”, negoli videti oko sebe samo mrak. Pre svega to umiruje,uliva poverenje, olakšava život- „popravlja karakter”, ukoliko smanjuje ne poverenje. „Duševni mir” i „Mirna savest”: sve su to izmišljotine koje su moguće pod pretpostavkom da je istina tu gotova stvar. „Po plodovima njihovim prepoznaćete ih”[2]… „Istina” je istina jer ljude čini boljim. Proces se nastavlja:sve dobro,sve uspešno ima se staviti na račun „istine”. To je dokaz pomoću sile:sreća,zadovoljstvo,blagostanje zajednice kao pojedinca,odsad će se smatrati kao posledica vere u moral, i obrnuto:rađav uspeh treba pripisati odsustvu vere. Zabluda je najskupoceniji luksuz koji čovek može sebi dopustiti,i kad je zabluda čak filološke prirode,onda je opasna po život. Šta je čovečanstvo do sad najviše platilo,šta je najskuplje stalo? Svoje „istine” jer su one bile zablude u fiziologiji.

Psihološke zbrke:želje za verom brka se sa „voljom za istinom”, ali i želja za neverovanjem brkala se s „voljom za istinom”. Dobiti koje su se očekivale od istine bile su dobiti koje su poticale iz vere u nju:jer bi istina po sebi mogla biti potpuno mučna,štetna i kobna.

Kako se dokazuje istina? Pomoću osećanja povećane moći-pomoću koristi-pomoću neophodnosti -ukratko rečeno,pomoću dobiti od nje(to su pretpostavke kakva bi istina morala biti,da bismo je mi priznali). Ali to je predrasuda :to je znak da se tu uopšte ne misli o istini. „Istina” po mome shvatanju,ona ne znači neophodno nesto suprotno zabludi,nego o bitnim slučajevima samo uzajamni odnos raznih zabluda,tako jedna zabluda može biti starija,dublja od ostalih,pa čak možda neiskorenjiva,bez koje organska bića kao što smo mi ne bi mogla živeti, dok nas druge zablude kao životni uslovi ne tiranišu do te mete,nego se u poređenju s takvim „tiranima” mogu štaviše odstraniti i odbaciti.

„Žašto bi jedna pretpostavka koja se ne može odbaciti morala zbog toga biti veća i „istinita”? Ovaj stav može ljutiti logičare koji svoje granice smatraju granicama stvari:ali ja sam već davno objavio rat ovome optimizmu logičara.”[3] „Šta je isina? Ko neće pristati na zaključak vernika koji oni rado izvode: „Navika ne može da bude istina jer poriče Boga. Prema tome,ona nije od Boga; dakle ona nije istina-jer Bog je istina.” Ne zaključak,već pretpostavka sadrži pogrešku:ali šta ako upravo Bog ne bi bio istina i ako bi se baš dokazalo,ako bi ljudska taština,pohlepa za vlašću,nestrpljenje,užas zanosa i strašna iluzija”[4] Istina je posebna moć. Sama po sebi,istina nije nikakva moć,ma šta rekao prosvetitelj koji se ulaže. Štaviše,ona mora da privuče moć na svoju stranu ili da pređe na stranu moći, inače će stalno propadati.

Videli smo da Niče filozof je neprijatelj svakom uključivanju u transcendentne izmišljotine. Upravo zbog toga je,kako ćemo videti,oštar protivnik religije i morala kao onih „predrasuda” koje su sputavale ljudski elan za višim,potpunijim,otmenijim,jačim i na kraju nad-ljudskim. Ali ne kao cilj i konačna svrha istorije,nego momenat u „večnom vraćanju istog”. Niče je takođe dobro video da je čovečanstvo podvrgnulo razvoju kao i ostali svet. U tom su pogledu njegova mnoga stajališta u skladau sa istorijom i dijalektičim gledanjem na ljudski razvoj,ali s jednom bitnom razlikom,da za njega razvoj ne mora značiti i napredak. Ključni njegov ogled,koji zvuči postmoderno,jeste onaj pod naslovom „O istini i laži u izvanmoralnom smislu” prvi put objavljen 1873.godine. u njemu Niče ukazuje na to da je sav jezik neumitno „metaforičan”. Ogled započinje još jednim kritičkim prikazom suprotnosti između dionizijskog stvaralaštva i apolonijskog intelekta. Ljudski um je u temelju nužnog uvek varav,jer pojedinci moraju živeti zajedno. Duševni i intelektualni život zavisi od uzajamnog dogovora,koji ipak dovodi do zajedničke stvarnosti u kojoj se takva shvatanja „spoznanje” nužno javljaju. Ta se shvatanja potom označavaju u jeziku. Takve ograničene ljudske „istine” su bezopasne,jer omogućavaju društveni život. Nažalost,one takođe mogu dovesti do jalove potrage za lažnim i iluzornim „stvarnome” svetu. Jezik nikada neće moće biti „doslovan”, u smislu da bi mogao opisati stvarnost sveta. Ničeovo radikalno gledište u vezi s odnosom između jezika i suete najavljuje mnoga središnja shvatanja filozofa 20-og stoleća,kao što su Wittgenstein i Derrida. Niče je jeziku takođe pridavao ključnu ulogu u neprestanom procesu ljudskog samozavaravanja. Reči su ono čime mislimo i često automatski pretpostavljamo da postoje bića „izvan” na koje se one odnose.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta je po Ničeu istina?

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 30, 2009 9:56 am

Misleći u sklopu subjektivno-predikatne gramatike služimo se sredstvima koja svetu nameću subjektivno-objektivni obrazac,a to nas postiče da verujemo kako transcendentno kartezijansko biće nekako postoji unutar nas,odvojeno od naših fizičkih postojanja.

Primer istine,Niče: „Pretpostavite da je istina žena-šta onda? Kaže Niče i time,čini se misli da istina valja pristupati pažljivo te da njeno dostezanje nikad ne može biti zajamčeno i sigurno Niče je poricao „korespondencijsku teoriju” istine,koja podrazumeva da mi putem naših osećanja i razuma možemo imati neku vrstu izravnog pristupa. Niče nikad ne okleva koristiti se velikim filozofskim rečima,ali itekako sumnja u njihov smisao i svrhu.”[5]

U svet koji se neprekidno kreće i menja-a takav je zapravo, svet u kojem živimo-ništa nije toliko potrebno kao čvrsto uporište. Čovek mora izmisliti „neku vrstu postojanosti”, mora projektovati (svoje) uslove održavanja kao predikate bića, kako bi uopšte mogao da preživi. Kad naš um ne bi imao čvrste oblike ,ne bi se moglo živeti,kaže Niče. I s obzirom na to da tim „čvrstim oblicima” uma ne odgovara ništa u stvarnosti ,očigledno je da „neistina” spada među egzistencijalne uslove čoveka, i da čitav život počiva na zabludi,da je „neistina”-uslov održavanja života. Sve su logičko -ontološke odredbe fikcija,zabluda,privid. U njima nema nikakve istine, a nije je nikada ni bilo,uprkost tome što se tako dugo verovalo u njihovu istinitost. Stoga Niče dosadašnji način upotrebe reči „istina” naziva „zločinačkom upotrebom”,smatrajući da je čovečanstvo već hiljadama godina samo zablude slavio kao istine. Ističe „da ništa nije istinito od onoga što je nekad važilo kao istinito,da nema nikakve istine,da se do sada -laž- naziva istinom”. Doduše vera u istinu nije bila slučajna pogreška koja se mogla izbeći: „istina je vrsta zablude”,kaže Niče,bez koje ne bi mogla živeti određena vrsta živih bića. To znači da je istina nužna,neophodna-na jednom se mestu čak kaže da je „nepobitna”-zabluda čoveka. „Istina” je samo drugo ime „bića”,oboje kazuju isto-ono što se u mišljenju pokazuje kao trajno,čvrsto i postojano. Iako odlučno odbacuje Parmenidovu metafizičku tezu-da je istinito biće samo ono umom mišljeno.U izričitom protivstavu prema tradiconalnom shvatanju,koje istinu uzima kako svojstvo ili strukturni momenat suda,Niče utvrđuje da je istina sama drugo ime -volje za moć-.To je ona njegova radikalna teza za koju mnogi još veruju da potpuno obezvređuje i obesmišljava svako saznanje, jer dovodi u pitanje samu mogućnost čistog teorijskog nastojenja prema svetu.

„O tome da je istina najneposrednije povezana sa voljom za moć,čak da je oblik i način ispoljavanja i potvrđivanja te volje,Niče kaže: „Istina nije nešto što bi bilo dato i što bi trebalo pronaći,otkriti-već nešto što treba stvoriti, to je ime za jedan proces,još više za jednu snažnu volju koja po sebi nema kraja. Još izričitija je sledeća formulacija: „Kriterijum istine je uzdisanje osećanja moći”. Očigledno je da Niče više nije hteo da čuje ni za kakvu moralistički shvaćenu istinu,za istinu zasnovanu na istinoljubivosti,na meri u saglasnost mišljenja sa samim sobom,kao i sa nekim od njega različitim predmetom.”[6] Čim čovek primeni strogi nalog pravednosti-„ne treba nikad pitati da li je istina korisna” (Antihrist:193)-i tako se izdigne iznad životnog pragmatizma,on se,u stvari,suočava sa poronom,po Ničeovom mišljenju, konačna istina saznanja je u suštini „tragična” istina.Dosad smo,ipak, dovoljno upoznali Ničeov način razmišljanja da bismo već naslutili da će on brižljivo izbeći da izvede do kraja-kao tipično metafizičku iliziju-značenje ove izvorne istine koja ruši naše suvište ljudske vrednosti i merila. Ničeovo razmišljanje o tumačenju i istina s toga predstavlja paradigmu koju treba neprestano imati u vidu,ako se njegova misao ne želi iskoristiti kao povod zanarcistička zastranjena,nego kao želje da se on shvati. Izvorna istina je haos,koji se može samo krišom primetiti,kada se na tren iskoristi izuzetna usredsređenost pogleda i zabave sva poznata polazišta,ova istina je poput onoga što nas odjednom zaslepi,kada se pojavi naprslina u našem sistemu vrednosti. Ničeanska sumnja s toga ne vodi u okrilje nekog Boga-Proviđenja,negao nas vraća na perspektivizam iluzije potrebne za ovaj život.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta je po Ničeu istina?

Počalji od MustraBecka taj Pon Mar 30, 2009 9:56 am

On priznaje da je istina uživala najveći mogućni ugled u dosadašnjoj istoriji,što shvata kao pouzdan znak da je dobro služila čoveku za praktične svrhe,ali smatra da je njeno vreme zauvek prošlo. O Ničeovom shvatanju istine još nije izrečena poslednja reč.
A možda nikada neće biti ni iskazana. Toliko je ono čudno i nastrano da će nas sigurno još zadugo uznemiravati i obespokojavati.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Šta je po Ničeu istina?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu