Sedi da ti pričam

Taxi/priča

Novogodišnje,za mnoge tek zaspalo jutro,zasuto šarenim novogodišnjim kapama,konfetama,odbačenim pivskim konzervama,masnim papirima u kojima su se nalazili specijaliteti sa roštilja,...
Nigde nikoga,osim starije gospodje u prvoj novogodišnjoj šetnji u pratnji njenog kučenceta.
Sporim pokretom ruke zustavlja taxi,i onako s' vrata započinje razgovor;

-Dobro jutro,srećna Vam nova godina...
-Dobro jutro gospodjo,neka je srećna i Vama...
-Vozite li životinje?
-Svakodnevno,gospodjo!
-Ne,mislila sam na kuce; dogovori mu uz jedva uzdržan smeh.
-Vozim i kuce,
-Koliko košta kuca?
-Ne znam koliko ste je platili,ali je sigurno skupa,jer ima iskren osmeh.!?!
-Ma,neee;Koliko košta da me odvezete do Kalemegdana sa kucom!?!
-Mogu vas odvesti samo sa kolima,gospodjo!
-Dobro,u društvu kuce,koliko košta vožnja do Kalemegdana,upita ona već pomalo nervozno usled gramatičke dvosmislenosti.
-Ne znam?
-Kako ne znate,kad ste taksista!?!Ko bi to bolje od Vas mogao znati!?!
-Taksimetar,gospodjo!
-Koliko košta ta vožnja po taksimetru?
-Ne vozim po njemu,zdrobio bih ga kolima!
-Koliko će taksimetar otkucati do Kalemegdana meni i mojoj kuci?
-Za kucu je dodatak 300dinara,a za Vas ne znam,jer ga još nisam ni uključio,pa Vas dovezao na Kalemegdan?
-Dobro,otprilike koliko će me koštati ta vožnja?
-Otprilke,izmedju 600 i 700dinara.
Pristade gospodja,i udobno se smesti na zadnje sedište,dok je njemu poverila da smesti kucu u prtljažni prostor vozila.
-Da,skupo me koštala kuca,ali nisam znala da je to zbog njenog iskrenog osmeha.
-Iskrenost je danas retka pojava,pa se zato i skupo plaća,gospodjo,jer sve šta je retko,to je i skupoceno.
-Usamnjenost je masovna pojava,pa se skupo plaća!
-Jeste,ali nju plaćamo svakodnevno,pa se na nju nekako i navikne čovek.
-Meni je suprug preminuo pre sedam godina,i od tad živim sama,pa znam šta je samoća.Posle njegove smrti sam kupila kucu,pa i nisam više toliko usamnjena.Imate li Vi suprugu?
-Nemam,imam devojku,koju volim i koja me voli.Samo,u poslednje vreme je bolesna,a ne želi da se leči,a ja nikako da je nagovorim na to!
-Ne voli Vas.
-Voli me!
-Ne voli Vas,jer da Vas voli,onda bi Vas poslušala i lečila se i zbog Vas i zbog same sebe!
-Nagovoriću je već nekako...
-Nećete,jer Vas ne voli!
-Vi želite da ja posumnjam u njenu ljubav?
-Ne,to uopšte ne želim! Želim da Vam malo otvorim oči,da se jednog dana ne iznenadite.
-JA ću se svakako iznenaditi,znao to ili ne.
-Znam,a to je zato što Vi nju volite!
Uz milion misli zaustavi svoj auto,pošto su stigli na odredište.
-Koliko sam Vam dužna?
-Ništa,gospodjo.želim da Vas po nečemu zapamtim,i setim se Vaše pogrešne prognoze,
-Evo Vama "hiljadarka",pa me se setite uz kafu u nekom dobrom restoranu,a i sama se nadam svom promašaju,i želim Vam sve naj lepše u novoj godini!
-I ja Vama želim nekoga,ko će Vam oduzeti Vašu usamnjenost,i sledećeg puta vas odvezem u neki dobar restoran na ručak,ili večeru!

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica.
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi.
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to nece biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem.

MOLITVA



Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges

Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći. Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati. Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“ Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći. Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?

Jedan čovek star 92 godine, mali, dobro držeci i ponosan, koji je svakog jutra u osam sati bio komplet obučen, sa kosom moderno nameštenom i savršeno obrijan, iako je skoro sasvim slep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-to godišnja žena skro je umrla i time selidbu u dom učinila neophodnom. Posle mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmešio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile okačene na prozoru.

"Sviđa mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
"Gosp. Džons, još uvek niste videli sobu, sačekajte još malo."
"To nema nikakve veze sa ovim" odgovorio je.

"Sreća je nešto o čemu odlučujete unapred. Da li ce mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen nameštaj, već kako ja rasporedim svoje misli...Već samo odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoce koje imam sa delovima tela koji više ne rade, ili mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene, misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Baš za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun. Sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savet vam je da uložite mnogo sreće u banku sećanja! Hvala vam za vaš deo u banci secanja. Ja još uvek ulažem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.

Zapamtite pet jednostavnih pravila za sreću:
1. Oslobodite svoje srce mržnje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Živite jednostavno.
4. Pružajte više.
5. Očekujte manje.


savrshen podsetnik:)
Kod mene je ne moguce samo osloboditi um od briga.
ovo ostalo je jednostavno...meni vbar.

Пошто је стигао у место Систо и одсео у уобичајеној гостионици у коју је навраћао два-три пута годишње, Кристофоро Шродер, трговац дрвенаријом, одмах је легао у кревет јер се није осећао добро. Затим је послао по лекара, доктора Лугозија, кога је познавао годинама. Лекар је дошао и изгледало је да се зачудио. Искључио је могућност да је реч о некој тешкој болести, затражио је бочицу урина да је погледа и обећао да ће се вратити истог дана.
Сутрадан ујутру Шродер се осећао много боље, толико да је хтео да устане не чекајући лекара. Бријао се кад је неко закуцао на врата. Био је то лекар. Шродер му је рекао да уђе.
- Добро ми је од јутрос - рекао је трговац не окрећући се и наставио да се брије пред огледалом. - Хвала што сте дошли, али сада можете и да одете.
- Полако, полако! - рекао је лекар, а затим се закашљао да би изразио извесну збуњеност. - Овде сам с једним пријатељем.
Шродер се окренуо и на прагу, поред доктора, угледао неког господина четрдесетих година, чврстог, прилично простачког, руменог лица, како се некако подмукло смеје. Трговац, човек увек задовољан собом и навикнут да буде газда, изнервирано је погледао лекара упитним погледом.
- Мој пријатељ! - поновио је Лугози - Дон Валерио Мелито. Касније морамо заједно да посетимо једног болесника па сам му рекао да пође са мном.
- Клањам се - рекао је Шродер хладно. - Седите, седите.
- Ионако - наставио је лекар да би се даље оправдао - данас, како изгледа, нема више потребе да вас прегледам, све је добро са урином. Само бих желео да вам мало пустим крв.
- Пуштање крви? А зашто пуштање крви?
- То ће вам добро чинити - објаснио је лекар. - Осећаћете се после тога као други човек. То је увек добро за опуштање. А затим, то траје свега два минута.
Рекавши то, извукао је испод огртача малу стаклену теглу у којој су биле три пијавице. Ставио је теглу на сто и додао:
- Ставите по једну на зглоб сваке руке. Довољно је да их на тренутак чврсто држите и оне се одмах прилепе. И, молим вас, учините то сами. Шта да вам кажем? Већ двадесет година сам лекар, а никада нисам могао да узмем у руку пијавицу.
- Дајте овамо - рекао је Шродер са оним својим непријатним надмоћним изгледом. Узео је теглу, сео на кревет и ставио на зглобове руку две пијавице као да је целог живота само то радио.
У међувремену је непознати посетилац, не скидајући широки огртач, оставио на сто шешир и неки дугуљасти пакет који је одјекнуо металним звуком. Шродер је приметио, уз осећање неке непријатности, да је човек сео на праг као да му је стало да буде што даље од њега.
- Дон Валерио, ви о томе појма немате, али он вас већ познаје - рекао је лекар Шродеру, седајући и сам, ко зна зашто, близу врата.
- Не сећам се да сам имао част - одговорио је Шродер који је, седећи на кревету, држао руке опуштене на душек, дланове окренуте нагоре, док су му пијавице сисале крв. Додао је:
- Али, кажите ми, Лугози, да ли од јутрос пада киша? Још нисам погледао напоље. Баш би било непријатно да пада јер цео дан морам да идем наоколо.
- Не, не пада киша - рекао је лекар не придајући томе никакве важности. - Али Дон Валерио вас заиста познаје, био је нестрпљив да вас поново види.
- Рећи ћу вам - рекао је Мелито непријатно дубоким гласом. - Рећи ћу вам. Никада нисам имао част да се лично упознам с вама, али знам о вама нешто што сигурно не можете замислити.
- Заиста не бих знао - одговорио је трговац, сасвим равнодушно.
- Пре три месеца? - упитао је Мелито. - Покушајте да се сетите: зар пре три месеца својим кочијама нисте прошли путем Старе границе?
- Па, може бити - рекао је Шродер. - Сасвим је могуће, али не сећам се тачно.
- Добро. И не сећате се да сте се оклизнули на једној окуци и да сте излетели с пута?
- Да, истина је - климнуо је трговац ледено гледајући новог и нежељеног познаника.
- I један точак је одлетео ван пута и коњ више није могао да врати кола на пут?
- Баш тако. А где сте ви били?
- Ах, то ћу вам рећи касније - одговорио је Мелито праснувши у смех и намигујући лекару. - Онда сте сишли, али ни ви нисте могли да извучете кочију. Зар није било тако, реците?
- Баш тако. И падала је страшна киша?
- I те како је падала киша - наставио је Дон Валерио, веома задовољан. - I док сте се ви мучили, није ли вам пришао неки чудан тип. Дугачак човек, сав црн у лицу?
- Па, сад се већ више и не сећам! - прекинуо га је Шродер. - Извините, докторе, да ли још дуго треба да држим ове пијавице? Већ су се надуле као жабе. Мени је доста. Затим, рекао сам да имам много посла.
- Још неколико минута! - рекао је лекар. - Мало стрпљења, драги Шродеру! После ћете се осећати као други човек, видећете. Није ни десет сати, забога, имате времена колико хоћете.
- Није ли то био један висок човек, сав црн у лицу, с чудним шеширом на глави? - наваљивао је Дон Валерио. - I није ли имао нешто као звонце? Зар се не сећате да је непрестано звонило?
- Добро, да, сећам се - одговорио је врло неучтиво Шродер. - И, извините, шта тиме хоћете да кажете?
- Ама ништа! - рекао је Мелито. - Само сам хтео да вам кажем како вас већ познајем и како имам добро памћење. Нажалост, тог дана сам био далеко, с друге стране једне јаме, био сам удаљен бар пет стотина метара. Био сам испод једног дрвета, где сам се склонио од кише, па сам могао да видим.
- А ко је, дакле, био тај човек? - упитао је Шродер оштро, као да хоће да покаже како Мелито, ако има шта да каже боље да то каже одмах.
- Ох, не знам тачно ко је био. Видео сам га издалека! Али, шта ви мислите, ко је он?
- Мора да је био неки јадник, несрећник - рекао је трговац. - Изгледао је глувонем. Кад сам га замолио да дође да ми помогне, почео је да мумла, нисам разумео ниједну реч.
- Онда сте му ви пришли, и он се повукао уназад, затим сте га ухватили за руку и присилили сте га да гурне кочије заједно с вама. Зар није тако? Реците истину?
- Какве то везе има? - одвратио је Шродер почевши да сумња. - Нисам учинио никакво зло. Напротив, после сам му дао две лире.
- Јесте ли чули? - шапнуо је Мелито лекару. Затим гласније, обраћајући се трговцу:
- Ништа лоше, ко то каже? Али признаћете да сам ја видео све.
- Немате због чега да се узнемиравате, драги Шродеру - рекао је лекар видевши да се трговцу смрачило лице. - Дични Дон Валерио, који је овде присутан, велики је шаљивџија. Само је хтео да вас запрепасти.
Мелито се окренуо према лекару климајући главом. У том покрету, огртач му се мало отворио и Шродер, који га је гледао нетремице, пребледео је.
- Извините, Дон Валерио - рекао је гласом који је био много мање неусиљен него обично. - Ви носите пиштољ. Требало је да га оставите доле, чини ми се. И у овим крајевима постоји тај обичај, ако се не варам.
- Забога, извините, молим вас! - узвикнуо је Мелито ударивши се руком по челу како би изразио љутњу. - Не знам заиста како да вам се извиним! Заиста сам заборавио. Никад га не носим, иначе, и зато сам заборавио. А данас треба да јашем напоље, ван села.
Изгледао је искрено, али, у ствари, задржао је пиштољ за појасом, и даље одмахујући главом.
- I реците - додао је и даље се обраћајући Шродеру. - Какав је утисак на вас оставио онај јадник?
- Какав је утисак требало да остави? Јадник, несрећник.
- А оно звоно оно што је непрестано звонило, зар се нисте питали шта је то?
- Па - одговорио је Шродер контролишући своје речи. Осећао је неку замку. - Могао је бити Циганин; често сам их видео како звоне звонима како би привукли људе.
- Циганин! - узвикнуо је Мелито почевши да се смеје као да га та идеја неизмерно забавља. - Ах, ви сте мислили да је Циганин?
Шродер се раздражено окренуо према лекару.
- Шта је? - упитао је грубо. - Шта значи ово саслушавање? Драги мој Лугози, та ми се прича нимало не свиђа, изјасните се ако желите нешто од мене!
- Не узнемирујте се, молим вас... - одговорио је лекар збуњено.

- Ако хоћете да кажете да се тој скитници десила нека несрећа, и да сам ја крив, будите јасни - наставио је трговац, говорећи све гласније. - Будите јасни, драга моја господо. Хоћете ли да кажете да га је неко убио?
- Ма какви убио! - рекао је Мелито осмехујући се, потпуно владајући ситуацијом. - Шта вам пада на памет? Заиста ми је жао ако вам сметам. Лекар ми је рекао: Дон Валерио, дођите и ви горе, горе је витез Шродер. Ах, ја га познајем, одговорио сам ја. Добро, рекао ми је он, дођите и ви горе, биће му драго да вас види. Заиста ми је жао што вам сметам.
Трговац је схватио да је претерао.
- Извините ви, изгубио сам стрпљење. Али заиста ми је ово личило на право правцато саслушање. Ако има нечега, кажите без околишења.
- Па, добро - умешао се лекар веома опрезно - па добро, заиста има нечега.
- Нека пријава? - упитао је Шродер све сигурнији у себе док је настојао да поново причврсти за зглобове пијавице које су пале за време његовог малопређашњег испада. - Има ли нешто сумњиво против мене?
- Дон Валерио - рекао је лекар - можда ће бити боље да ви говорите.
- Добро - почео је Мелито. - Знате ли ко је био онај јадник који вам је помогао да извучете кочије?
- Ама не знам, кунем се, колико пута треба да вам поновим?
- Верујем вам - рекао је Мелито. - Питам вас само да ли претпостављате ко је био.
- Не знам. Циганин, помислио сам...
- Није био Циганин. Или, ако је некад и био сад више није. Тај човек, да будем јасан, тај човек је нешто што почиње на Л.
- Нешто што почиње на Л - потврдио је Мелито уз злобан осмех.
- Лопов? То сте хтели да кажете? - рекао је трговац озаривши се, сигуран да је погодио.
Дон Валерио је праснуо у смех.
- Ах! Лопов! Ово је заиста добро! Били сте у праву, докторе; господин Шродер је веома духовит човек!
И у том тренутку се кроз прозор чуо звук кише.
- Поздрављам вас - рекао је трговац одлучно, склањајући две пијавице и враћајући их у теглу. - Сада пада киша, ја морам да идем, иначе ћу закаснити.
- Нешто што почиње на Л - наваљивао је Мелито, устајући и сам и пребирајући испод широког огртача.
- Не знам, кажем вам. Не волим загонетке. Одлучите, ако имате нешто да ми кажете... нешто што почиње на Л? Можда ловац... - додао је подругљиво.
Мелито и лекар пришли су један другом и леђима се ослонили на врата. Ниједан од њих више се није осмехивао.
- Ни лопов, ни ловац - рекао је лагано Мелито. - Био је лепрозни болесник.
Блед као смрт, трговац је погледао ону двојицу.
- Па шта? Шта ако је био лепрозан?
- Нажалост, он је то сигурно био - рекао је лекар трудећи се да се сакрије иза леђа Дон Валерија. - А сада сте то и ви.
- Доста! - заурлао је трговац дрхтећи од беса. - Напоље одавде! Не волим овакве шале! Напоље одавде обојица!
Тада је Мелито извукао испод огртача цев пиштоља.
- Ја сам алкад, драги господине. Биће боље за вас ако се смирите.
- Показаћу ја вама ко сам! - урлао је Шродер. - Шта бисте сад хтели са мном?
Мелито је посматрао Шродера спреман да спречи могући напад.
- У том пакету је ваше звонце - одговорио је. - Одмах ћете изаћи одавде и звонићете све док не изађете из села, а затим све док не изађете из краљевства.
- Показаћу ја вама звонце! - одговорио је Шродер. и даље је покушавао да виче, али глас му се угасио у грлу, ужас због открића следио му је срце. Најзад је схватио. Прегледајући га претходног дана, лекар је посумњао па је отишао да обавести алкада. Три месеца раније, алкад га је случајно видео како хвата за руку неког губавца у пролазу, и сада је он, Шродер, био осуђен. Прича с пијавицама послужила им је само да добију у времену. Рекао је:
- Идем и нису ми потребна ваша наређења, ниткови, показаћу ја вама, показаћу ја вама...
- Обуците капут - наредио је Мелито, а лице му се осветлило неким ђаволским задовољством. - Капут, а затим одмах напоље.
- Сачекаћете да узмем своје ствари - рекао је Шродер, ох, колико мање поносан него раније. - Чим се спакујем, одлазим, будите у то сигурни.
- Ваше ствари морају бити спаљене - упозорио га је смејући се алкад. - Узећете звоно и то је све.
- Бар моје ствари! - узвикнуо је Шродер који је до тог тренутка био тако задовољан и неустрашив. И преклињао је судију као дете. - Моје одело, моје паре, то ћете ми бар оставити.
- Капут, огртач и доста. Све остало мора бити спаљено. За кочије и коња већ смо се побринули.
- Како? Шта хоћете да кажете? - промуцао је трговац.
- Кочије и коњ су спаљени, као што прописује закон - одговорио је алкад уживајући у његовом очају. - Не замишљате ваљда да губавци шетају около у кочијама, зар не?
И почео је да се смеје. Затим је грубо рекао:
- Напоље! Напоље одавде! Ниси ваљда мислио да ћу овде сатима да разговарам с тобом? Одмах напоље, псето!
Онако велик и крупан, Шродер је сав дрхтао кад је изашао из собе пред упереном цеви пиштоља, док су му се вилице опуштале, поглед отупео.
- Звонце! - довикнуо је Мелито и он је поскочио. Бацио је пред њега на земљу тајанствени пакет који је метално одјекнуо. - Извуци га и вежи око врата.
Шродер се сагнуо с напором, као оронули старац, подигао пакет, лагано га одвио, извукао бакрено звонце с дршком од дрвета, ново новцато.
- Око врата! - урлао је Мелито. - Ако не пожуриш, забога, убићу те!
Шродерове руке су дрхтале и није било лако да изврши наређење. Ипак, успео је да око врата стави каиш за који је било привезано звонце које му је тада пало на трбух, звонећи при сваком покрету.
- Узми га у руке и звони, забога! Бићеш добар, зар не? Ти си кршан момак. Хајде, баш си леп губавац! - рекао је Дон Валерио док се лекар, запрепашћен, повлачио у један угао.
Шродер је несигурним корацима почео да се спушта низа степенице. Глава му се љуљала на једну и на другу страну као код неких кретена који могу да се сретну на путевима. После два степеника се окренуо тражећи лекара и дуго га је гледао у очи.
- Нисам ја крив! - промуцао је Лугози. - То је несрећа, велика несрећа!
- Хајде! Хајде! - подстицао га је Дон Валерио као звер. - Треси звоно, људи морају знати да ти долазиш!
Шродер је наставио да силази низа степенице. После кратког времена био је на вратима гостионице и лагано кренуо преко трга. Десетине људи склањале су се док је пролазио поред њих. Трг је био велики и дуго је требало да га пређе. Наглим покретима он је тресао звонце које је испуштало јасан и весео звук: ден, ден, звецкало је.

Nenaslovljena

Voda iz slavine slivala se u tankom mlazu, i curila niz prste gospodje J.T. cije su se ruke pokretale nervozno pod mlazom, struzuci one bolje soljice za kafu, one zaostale iz starog servisa. Tako, lica okrenutog zidu, ka bledim keramickim plocicama iznad sudopere, gospodja T. mogla je da se slobodno prepusti svojim sumornim mislima. A, da ju je tada iko mogao pogledati u lice, u ocima bi procitao izraz najdubljeg ocaja - gospodja T. strasno je brinula za sudbinu svoga sina. Skola mu je, eto, isla od ruke, ali od kada je diplomirao na prestiznom fakultetu, nije nasao posao, kao njiegove kolege. Prijatelja skoro da nije imao, pogubivsi ih sve tokom skolovanja, devojku takodje nije imao, i svi ovi elementi zajedno cinili su da se gospodja stalno oseca zabrinutom u vezi svog sina, da sumnja na najgore, da je on mozda poremetio umom zbog ucenja, zbog fakulteta, ili da je cak mozda i homoseksualac….

B.T. nije narvno bio homoseksualac, a i heteroseksualac bio je opet samo teorijski. On je bio uglavnom depresivan: “Nemam cak ni hobi”, govorio bi u ocaju, samom sebi, drzeci glavu rukama, naslanjajuci se laktovima na stari pisaci sto, dok se inhalirao vrucim cajem koji bi mu donosila mama. Zureci u prazno, u zidove sobe, tako je provodio sate, izaci napolje zaista nije imalo smisla. Zaradjivati novac jos manje. B. nikako nije zeleo da se ukljuci u dinamiku one uzasne masine u kojoj su bili svi koje je poznavao, da se osmehuje sefovima, da ih pita kako je bilo kada se vrate sa godisnjeg odmora, da se vrti oko svoje ose na ergonomicnim kancelarijskim stolicama, da se udvara sekretaricama, da kupi auto na kredit, i jos mnogo toga sto bi toliko ushitilo mlade duhove njegovih bivsih kolega, prijatelja i poznanika. Najradije bi lezao u krevetu, pustajuci da ga preplavi slatki ukus depresije, sklapao bi oci, cekajuci da se telo smiri, dok ga jedino jos cinjenica da dise ne bi ucinila razlicitim od namestaja u sobi. Slusao je skoncentrisano otkucaje sopstvenog srca pomesane se cikom dece iz nedalekog skolskog dvorista, secao se vremena dok je jos bio dete i mastao o velikom svetu, prepun planova i optimizma.
Sve je to sada bila daleka proslost i B. T. mogao je jos jedino da posmatra kako tone, pretvarajuci da to nije on da to nije nejgov zivot vec da se radi, kao u fizici, o takozvanom, objektivnom posmatracu, koji bez emocija, hladno i precizno, belezi tok jednog fizickog procesa. Vremenom, dok su sa ostatak njegovog mladog zivota otpadali komadi smisla, dosao je do zaklucka da njegovo vidjenje sveta nije subjektivno i licno, vec da se radi o Istinni, dostupnoj i razumljivoj samo malobrojnima…

Rana jesen je bila ostrija i vlaznija nego inace i B.T bi sacekao noc, hladnu i kisnu, prazne ulice bez prolaznika. Tada bi samo lutao i obilazio dobro poznata mesta. Mnogo se sve promenilo od kada je bio dete, i svaki put kada bi naisao na nesto sto je ostalo isto, zamislio bi se, i zatim dodirnuo dobro znan kamen, ogradu mosta, staru fasadu ili nesto drugo, ocutao koji trenutak lamentirajuci nad proteklim vremenom, nad komercijalizacojom njegovog grada, nad laznim svetom ciju je koprenu jasno razaznavao i cije je je trikove prozreo, ne pozelevsi da zakoraci unutra. Setnja bi se obicno zavrsila u jednoj od onih novih, mnogobrojnih gradskih pekara. B. bi se dugo koncentrisao pre nego otvori vrata. Uvek se trudio da udje skoro necujno, ali vrata su uvek bila nepodmazana, kriva i lose odrzavana i skripnula bi bucno kada bi zakoracio u radnju. Tako da je od samog pocetka sve bivalo neprijatno i on bi na brzinu kupio takozvani kroasan sa cokoladom, jeftino, preslatko i nezdravo pecivo, ionako sopstvenog novca nije imao, a nije zeleo da finansijski mnogo optrecuje svoje, roditelje. U pekarama su tih godina radile mrsave, visoke devojke, izbegle sa “ratom opustosenih podrucja”. Sve su one iz vidjenja poznavale B., ali onako iscepan i neugledan, nije im bio zanimljiv niti je ulivao bilo kakvu perspektivu i sigurnost. A On je nekada dolazilo da zapocne razgovor sa njima. “Ali o cemu?”, pomislio bi i rec bi zastala u grudima, da bi taj neprijatani osecaj nastavio da traje jos neko vreme, nadogradivsi se na gomilu besmislenih situacija koje su cinilie njegov zivot.

I tako bi B. kupio svoj kroason i polako se vratio kuci. Tu bi ga docekali smrknuti pogeldi roditelja:

“Trazis li ti posao?”, pitao bi otac besno.

“Trazim, ali ne nalazim nista sto mi odgovara”, promucao bi B. i izgubio se u svoju sobu. Tamo bi legao na krevet i prepustio se potonucu u svet nirvane, u provaliju u kojoj nije bilo vazno da li covek ima hobi ili nema, da li je bogat i popularan ili klosari pred zgradom “Crvenog krsta”. Ne, tamo je sve bilo nevazno, zapravo tamo nije bilo nicega i upravo zato bilo je zanimljivo tonuti ispraznjnog uma i opustenog, bolje reci, mlitavog tela. I nije bilo jednostavno stici Tamo, odupreti se sumu sveta, pustiti da svi spoljasni zvuci zamru, oteti se instinktivnim trzajima ostataka zelje za zivotom, sakrivene u nekom nedostupnom kutku uma. A ta zelja za zuvotom, bila je tako dosadna a ipak je B. nije mrzeo jer mrznja zahteva energiju koju on nije imao. I bila je uporna i neoriginalna ta njegova zelja za zivotom, slala bi mu slike, neumesne predloge i ideje. Kao:

“Mogao bi danas opet u setnju”
ili
“Napolju je divan dan”
ili
“Zasto ne bi pozvao nekoga telefonom”

Na ovakve, neumesne sugestije svoje podsvesti B. se uglavnom nije obazirao. Uspravio bi se eventualno u krevetu, mozda bi i pogledao kroz prozor, ali snazna zudnja za nistavilom, za traganjem i Istinom kako ju je video povukla bi ga nazad na da legne. Ne, nije on po ceo dan samo lezao u krevetu, nekada bi recimo dugo stajao na terasi posmatrajuci nebo ili bi se poput bebe dugo i posveceno cudio sopstevnim prstima…

Citalac ovih redova ce se logicno zapitati zasto je B. uopste ziveo i da li je mozda pomislio i na samoubistvo, kao na kauzalnu posledicu svog zivotnog stava. I u pravu bi bio citalac , B. jeste pomislio i to vise puta, ali bi svaki put isto tako i odustao. Jer, sta je samoubistvo, do jos jedan besmislen akt koji zahteva pored ostalog i energiju i volju. Reklo bi se, samoubistvo je cin slabica, delo onoga koji ne moze da izdrzi svakodnevni besmisao, zivot u praznini, plivanje kroz blato… A time bi i roditelje mnogo razalostio. A zalostio ih je i ovako i onako - oboje su bili penzioneri i B. skoro nista nije doprinosio njihovom skromnom kucnom budzetu…

Dani su prolazili, nastojao je stoga da jede sto manje, novu odecu i obucu nije kupovao, cipele je naucio da popravlja sam, kao i da izvodi sitne popravke u stanu, samo sve to skupa nije bilo dovoljno i njemu je bivalo sve teze da podnosi taj pritisak, da ipak nesto zaradi, a da nikako ne odstupi od svojih shvatanja, i to je zivotarenje za njega bivalo sve bolnije i nepodnosljiviije, a situacija u kojoj se nalazio samo jos jedan izgovor da i dalje pravac delovanja trazi u praznini i dremezu koji je toliko voleo…

Jednoga dana, nevoljno, skoro gadeci se kao covek koji mora da dotakne izmet B. je odlucio da zaradi. Internet je tih godina dozivljavao pravi bum, pa je i on odlucio da se ukljuci u globalnu mrezu informacija, naravno na svoj nacin. Cuo je kako su ljudi preko noci postali bogati, ali on nije mastao o tome kako da se obogati. Neki od njih bili su vec slavni, ali ni slava ga nije zanimala. Tih dana beznadezno je sedeo pred kompjuterom, njegova web prezentacija bila je ocajno siva stranica, standardna boja HTML teksta. Nije znao sta da napise. sta da unovci, koja je to roba kojom bi mogao da opcini kupca, koje je to znanje kojim bi mogao da se podici. Sve iz njegove struke, a on je zavrsio elektrotehnicki fakultet, sve sto je tamo naucio bese kao isparilo, isvetrilo iz mozga, i kao da nikad i nije silio sebe da sedi u amfiteatrima da slusa profesore, postovane od strane ambiciozne i mlade publike prepune divljenja.Tako da je sedeo i dalje pred sivim ekranom, svestan samo zelje da se vrati u krevet, da se prepusti nistavilu i nestane, sve dok ga mama ne pozove na veceru, za koju se zaklinjao da ce je iz solidarnosti jednom preskociti, ali mu nikada nije polazilo za rukom.

Dani su prolazili, osmog dana dogodi se nesto nebicno. Zagledanog u prazno, B. odjednom privuce paznju nekakvo neobicno kretanje. Nije to bila paznja svesnog, zivog coveka, vec zivotinjsko opazanje bez imalo svesti. Neka muva, crna, debela zunzara, kretala se kraj bele zavese, pokusavajuci da izadje iz sobe. Njeno naizgled bezglavo letenje isprva je zacudilo B., a onda je ostavio kompjuter, ustao i pomerio zavesu. Muva zurno odlete napolje i zapahnu ga miris svezeg vazduha.

"Sloboda je pokret,
sloboda je kretanje,
sloboda je kretanje bez razuma i smisla,
sloboda je radost jer zivis..."

B. se u zivotu nije bas mnogo kretao, a nije bio ni pesnik, jer ni poezija naravno nije imala smisla, pa su ga stihovi koji su mu se tako nenadano javili jako iznenadili i uplasili. Sta se to desavalo sa njim? Otrcao je brzo u kupatilo da se pogleda u ogledalo, tamo nije video nista neobicno, i dalje je licio na sebe, ona ista rascupana kosa, zapusteno lice. Ali u sebi, u sebi, osecao je nesto novo, snazno i neizmerno, nesto obicno a ipak veliko. Vratio se u sobu, seo za kompjuter, ruke su ovoga puta pisale same:"

"Radite u firmi, prepustili ste se. Teraju vas ambicije, sopstvene ili tudje!
Ipak, cini vam se intimno da sve to nema nikakvog smisla.
Hteli bi ste nesto da promenitie, ali se ne usudjujete.
Javite mi se, i uz skromnu nadoknadu koju cete odrediti sami, pomoci cu vam da nastavite dalje ka licnom krahu"

"CRNA MANTRA - METOD LICNOG SAMOUNISTENJA"

Reci su ga uplasile. B. je netremice gledao u ekran, kao da je sve to napisao neko drugi, kao da se cudi odakle je to izaslo, kao da nije znao sta zivi u njemu, kakav misoni parazit, kakave ideje. Odmah je pokusao da se obeshrabri, da diskredituje sebe jer stvarnost je bila bolna, to nije bilo to, u svakom slucaju bilo je glupo, bombasticno, besmisleno. Uhvatio za glavu, ovako vise zaista nije imalo smisla, ovako ga sve to nije nikuda vodilo, do u bledo kopiranje onih koji su vredno radili, pokusavali, grcili se, trudili, se tezeci nekakvom poslovnom uspehu, imitiranje onih koje je najvise prezirao. Obrisao je datoteku i legao u krevet. I te veceri, dok su se senke spolja smirivale, a narandzastu svetlost sunca lagano smenjivala vestacka svetlost upaljenih lampi u stanovima spolja, on se po ko zna koji put, ponovo osetio nesposobnim.

Jutro naravno nije bilo nista bolje. Posle dorucka uputio se na reku. Svidjalo mu se da posmatra camce. Dan je bio suncan i sedeti tu, na klupi, to je barem bilo besplatno. Odozgo sa nasipa, kretanje bezbrojnih brodova i camaca izgedalo je nekako veselo, razdragano, bez smisla, onako kako je B. voleo. I opet mu se ucini da bi sve moglo biti dobro, samo kada bi se svet prepustio spontanost, kada bi odnosi medju ljudima postali vedri i razigrani, onako kako je bivalo u detinjstvu, neponovljivom detinjstvu… Nekoliko sati je tog dana proveo na reci posvetivsi se posmatranju i detaljnoj analizi sasvim banalnih stvari - istrosenih djonova, mrlja od pseceg izmeta na travi, trulom drvetu koga je nanela voda, nekim zardjalim limovima, strukturi betona… A kada se vratio kuci pokusao je da smugne u svoju sobu pored oca koji je citao novine u kuhinji, ali otac ga bese primetio i novine su se na trenutak spustile da bi ga otac registrovao i uputio mu jos jedan od onih optuzujucih pogleda.

"Mozda bi trebalo da odem da zivim negde na selo, gde me ne znaju, da se posvetim fizickom radu, da nadjem neku jedru i priprostu zenicu, da izrodimo decu i…" Uzasna slika rasplakanih beba pojavila se u njegovoj glavi, prica u kojoj je on primoran da odustane on odustaje od svega sto mu je bilo najdraze - od slatkog obozavanja besmisla, od mraka i zivota bez hobija. Njegov hipotetcki sin bi recimo mogao da zavoli fudbal i B. bi se onda prinudno vucarao po stadionima i bio primoran da slusa horske pojeve navijaca lisen koncentracije da se zagleda u sopstvenu dusu, u svoj licni mrak.

"Treba uciniti nesto, ali sta?"

Priblizio se ponovo kompjuteru. Zazmurio je i napisao:

"Ja sam mlad i zdrav, ne radim, zivim sa roditeljima, depresivan sam ali ne bih da obilazim psihijatre. Ako i vi zelite da umrtvite sopstvenu zelju za zivotom, pomoci su vam savetom uz minimalnu nadoknadu."