Vek i po srpske fotografije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Vek i po srpske fotografije

Počalji od MustraBecka taj Pet Apr 17, 2009 6:44 pm

Zoran Gluščević

Pronalazak fotografije (1839) zatekao je srpsko društvo na samom početku njegovog građanskog razvoja. Srbija je posle Drugog ustanka protiv Turaka 1815. stekla neku, više prividnu nego stvarnu autonomiju, ali je tek hatišerif (sultanova naredba koja je imala snagu trenutnog i neopozivog izvršenja) od 1830. ukinuo feudalni turski sistem (spahiluke), povukao Turke u gradove, uveo slobodu trgovine i time omogućio materijalni i kulturni uspon. Zato je Srbija morala "uvoziti" sve tekovine civilizacije i proizvode tehničkog i tehnološkog razvoja od svojih zapadnih suseda, u prvom redu iz Austrije. Iznenađuje brzina s kojom je mlado srpsko društvo, gotovo u celini seljačko, pokazalo otvorenost prema evropskoj civilizaciji trudeći se da "uhvati korak" s Evropom i nadoknadi ono što je izgubljeno u vekovnom ropstvu pod Turcima. Istaknuti pojedinci koji su se školovali na strani bili su nosioci progresa.

Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo. To u prvom redu važi za Anastasa Jovanovića (1817-1899), prvog srpskog fotografa koji se školovao u Beču za litografa i grafičara, i tamo je i kupio, tad najsavremeniji, model 3 Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere. On je stvorio prvi srpski fotografski panteon najznačajnijih Srba svog vremena. Njegovi portreti srpskih velikana, ali i običnih anonimnih ljudi, predstavljaju najvišu umetničku sintezu stručnog znanja, obrazovanosti, opservatorske moći i vizuelne sposobnosti da se u jednom detalju lica - a to je najčešće oko, po onom nepisanom pravilu da je oko "ogledalo duše" - izrazi ne samo karakterološka osobenost nešto i egzistencijalna dramatika portretisane ličnosti. Velikane srpske prošlosti predstavio je s tako studioznom invencijom da nam ti likovi često ostaju zapamćeni neuporedivo više po ovim portretima nešto po svemu što su o njima zapisali njihovi savremenici. Portretne studije istaknutog političara Tome Vučića Perišića, srpskog vladara kneza Mihaila Obrenovića, najvećeg srpskog pesnika Njegoša, romantičara Branka Radičevića i jezičkog reformatora Vuka Karadžića predstavljaju vrhunac ne samo srpske nešto i evropske portretne umetnosti 19. veka.

Milan Jovanović (1863-1944), brat slikara Paje Jovanovića, nastavio je portretnu tradiciju Anastasa Jovanovića. Stekao je fotografsko obrazovanje u Beču i Parizu. Na svojim portretima ostvario je fotovizuelnost visokih estetskih zahteva. Izradio je portrete poznatih srpskih stvaralaca, glumaca i pisaca s kraja prošlog i početka ovog veka (Miloš Cvetić, Pera Dobrinović, Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović, Ljuba Nenadović, Milovan Glišić, itd.).

Sledeći uspon srpska fotografija doživela je u vreme oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine. Ratna drama kroz koju su prošli ne samo srpska vojska nego i ceo srpski narod dala je maha dokumentarnoj fotografiji najvišeg ranga. Balkanski ratovi 1912-1913. kao i Prvi svetski rat 1914-1918. stavili su na probu stručnost, veštinu i darovitost priličnog broja foto-amatera koji su na izložbama uoči rata pokazali svoje umeće. Vrhovna komanda srpske vojske uvela je foto-službu u srpsku vojsku počev od pukova pa naviše s ciljem da se dokumentuje i sačuva za buduća pokolenja sve što se bude dešavalo u ratu. Zahvaljujući zalaganjima srpskih ratnih fotografa stvorena je autentična dokumentacija o stradanjima i patnjama srpskog naroda kao i njegovoj ogromnoj vitalnosti, koja je na kraju krunisana pobedom. U nizu izvrsnih ratnih fotografa kao što su slikari Dragiša Glišić i Vladimir Becić, Dragiša Stojadinović, vojni sveštenik Šuković, Ljubiša Valić i drugi ističe se Rista Marjanović.

Rista Marjanović, profesionalni fotograf, bio je i foto-reporter koji se stručno novinarski obrazovao u Parizu. Njegove ratne fotografije objavljivali su strani listovi u toku rata, i izlagane su zajedno sa savezničkim na izložbama u pariskom Luvru 1916, u londonskom Muzeju kraljice Viktorije i kralja Alberta, kao i u nizu gradova po Americi 1917. godine.

Ratne fotografije Riste Marjanovića prikazuju sav užas ratnog vihora, koji se kao lavina sručio na srpski narod 1914. godine: umirući tifusari, koji kao senke smrti prate vojsku u povlačenju, razorena sela i gradovi, spaljena ljudska staništa, uništena domaćinstva, razvejana ognjišta, povešani civili, unakaženi leševi, stradanja i strahote vojske i naroda u albanskim gudurama, ali i trijumf patnje i izdržljivosti: vaskrs srpske vojske, pobedničko nastupanje, pobedonosni marševi, poraženi neprijatelj...Sve to, sa bezbroj karakterističnih i neponovljivih pojedinosti, s nadahnućem dokumentariste koga vodi moć kompozicione vizuelizacije, uhvatila je njegova foto-kamera. On je težio, iako se to nije moglo postići sa svakim prizorom, da kompozicionu strukturu, dakle elemenat subjektivne imaginacije koji je estetski kodifikovan, ugradi u prizor, postižući time trajne vizuelne i estetske efekte. On postiže vizuelnu i izražajnu sintezu autentičnosti i prirodne stilizacije i tako dokumentarnost uzdiže do znaka. On je isto tako bio i majstor masovki, preteča reditelja velikih masovnih scena na filmu: vojničku kolonu umeo je da snimi pod takvim uglom koji od nje čini gotovo živo čudovište, te je tako, u ekspresionističkom maniru, učinio vojnu kolonu simbolom rata kao prepotopske nemani. Vizuelnom snagom specifične fotografske izražajnosti dokumentarno je uzdignuto do umetničke ekspresije.

Između dva svetska rata i amaterska i profesionalna delatnost dobile su nov polet, što je omogućeno i napretkom fotografske tehnike, koja je znatno uprostila proceduru snimanja. Inovacije u fotografskoj slici još uvek ne zahtevaju velike finansijske izdatke, pa je jedna grupa foto-amatera, nadrealista po umetničkim opredeljenjima, ispoljila svoju darovitost ne samo u oblasti verbalne umetnosti nego i one fotografske. Tu je najistaknutije ime Nikole Vuča, koji je znao obogatiti nadrealističku fotografiju inovacijama. One su u skladu s teorijom nadrealizma a zasnivaju se na primeni čisto fotografskog medija, čime je istorija fotografije obogaćena novim dokazima da fotografija poseduje specifičnu vizuelnu izražajnost i tehniku, koja je potpuno osamostaljuje u odnosu na likovnu umetnost.

Komunistički sistem uveden u Jugoslaviji i Srbiji 1945. godine uništio je privatni sektor i tržišnu privredu, zbog čega je stradalo i zanatstvo. Fotografija je izgubila pravu profesionalnu podlogu a zamenjena je foto-amaterizmom. Svako se lako i brzo mogao obučiti fotografskom radu, čime je stvorena masovna ali diletantska osnova. Odsustvo velikih profesionalnih foto-ateljea, koji prate u svetu silovit progres u tehnici i tehnologiji, svelo je u Srbiji na minimum mogućnosti daljeg razvoja fotografskog medija, naročito u oblasti eksperimenta i inovacije. Iako je podignut masovni prosek, profesionalno zaostajanje za svetskim razvojem postalo je očigledno. Otuda je trebalo vremena da se od tog diletantsko-amaterskog nivoa izdvoji nekoliko generacija profesionalnih fotografija školovanih po najvišim tehnološkim uzorima Zapada, okupljenih u stručnom profesionalnom udruženju USUF. Osnivač USUF-a i njegov vodeći stvaralac, Nikola Radošević (1926) školovao se u Parizu, kod Kloda Anžea, a paralelno je završio i Famous Photographers School (SAD). Postdiplomske studije iste škole završio je u Minhenu. Diplomu majstora fotografije stekao je u Hamburgu 1973, a u rodnom mestu pronalazača fotografije Nisefora Niepsa, u Šalonu na Saoni, diplomu Maitre de Photographie 1974.

Za formiranje njegove umetničke fizionomije bila su presudna dva uticaja: Đulijeta Masina i vizantijska Bogorodica, neorealistički film i vizantijska umetnost. Neguje sve fotografske discipline, ali najveća umetnička dostignuća i najveća svetska priznanja i nagrade, u najstrožoj konkurenciji profesionalnih fotografa sveta, postigao je u dve discipline: portretu i simboličkoj fotografiji. Kao portretist, Nikola Radošević produžuje tradiciju Anastasa Jovanovića i Milana Jovanovića. On radi portrete najznamenitijih srpski pisaca našeg vremena. Te portrete odlikuje dubinska karakterologija, otkrivajući nešto nepoznato i nagoveštavajući neku nerazrešenu tajnu, dinamičan intenzitet unutrašnjeg života ozračen kontekstom dela, izuzetan tretman pozadine u skladu s tajnom ličnosti, stilskim postupkom i specifičnostima foto-medija. U sferi slobodne umetničke imaginacije njegove foto-slike dostigle su najvišu simboličku sublimaciju, jedan moderan simbolički foto-izraz u kojem su fiksirani osnovni problemi čoveka i vremena u kojem živimo. Iz najdublje simbioze tradicije i inovacije nikle su simboličke vizije koje čine čast ne samo srpskoj kulturi nego vizuelnoj umetnosti našeg vremena uopšte.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu