Odakle zlo u ljudima?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Pon Apr 20, 2009 12:47 am

Volja za zlo(m)

Ne samo zbog borbe protiv nasilja nad ženama, ne samo zbog traženja odgovora na pitanje "kako smanjiti nasilje u poratnim i post-konfliktnim društvima", a nikako samo zbog toga što je izgradnja društva BEZ nasilja deo EU integracija, već zato što me istinski zanimalo šta su ljudi pisali i mislili o zlu, kako su ga sagledavali filozofi, pisci, umetnici ili ljudi uopšte, zbog tog zanimanja je nastao ovaj post.

Odakle ljudima volja za zlo?

Traganjem po literaturi izdvojilo se nekoliko pristupa koje sam (za sada) uspela da sagledam.

1. Zlo kao odsustvo dobrog - najčešće se na to nailazi i najčešće u tekstovima religijskog pristupa. Prosto se definiše kao "odsustvo boga" koji je "dobro" i onda se pletu rasprave. Nedovoljno dobro. Lakoća kojom se tim pristupom volja za zlom "izmešta" negde drugde, a ne traga se za njom u čoveku samom, povlači za sobom i izostanak svake odgovornosti čoveka za počinjena zla ostavljajući religijama da to sa verujućima rasprave.Zlo se tada, najčešće, smatra kao "iskušenje" kojem se podlegne ili ne. I nije malo zla počinjeno i u ime religija ili baš zbog instrumentalizacije religija.

2. Banalnost zla, za koju autori poput Hannah Arendt tvrde da je prosto deo "konformističkog" stava pojedinca da se ne protivi većini mase koja manipulacijama, propagandom, zavodljivom retorikom podržava zlo, nesvesna posledica koje zlo izaziva.Nedovoljno dobro. Manipulacija masa je sredstvo, ono je veština, hlandokrvna, a moje pitanje se tiče "volje za zlom" (filiozofi bi kazali "bića", "jastva") u pojedincu.

3. Zlo iz naivnosti i neznanja, kao zlo koje nastaje "indoktrinacijom" pojedinca, koji u drugim slučajevima ne bi nikada činio zlo. Neznanje o zlu koje se dešava oko nas, bez ikakve naše reakcije posle služi kao opravdanje ili objašnjenje za nečinjenje i sprečavanje zla kojeg smo inače svesni. Nedovoljno dobro. Objašnjava samo pojavne oblike zla, ali ne i njegove uzroke, mesto odakle se rađa volja za zlo.

4. Humano i animalno zlo neki autori razlikuju tvrdeći da je bez obzira na stepen civilizovanosti i broj društvenih pravila o zabrani činjenja zla, taj skup pravila dostupan samo našoj humanizovanoj strani, ali da naša animalna, instiktivna strana predstavlja stanište zla i ne može da razlikuje dobro i zlo. Nedovoljno dobro. Retki su (ako ih uopšte i ima) primeri da životinje ubijaju iz zadovoljstva, koristoljublja, nepotrebno, iz mržnje, iz osvete...Čovek to radi.

5. Zlo od ljudi i "zlo" od prirode imaju različite uzroke, a umeju da imaju jednak tretman među ljudima. Prirodne katastrofe, koje odnesu mnogo života i izazovu stradanja i uništenja, ljudi nekako prežive, ali ne smatraju prirodu "zlom" prema njima. Ratovi koji izazovu mnogo veća stradanja ljudi ponekad tretiraju kao elementarnu nepogodu, kao da nema učešća ljudskog odlučivanja u proizvodnji smrti i stradanja. Kažu "uvek se ratovalo i ubijalo"....Nedovoljno dobro. Smrti od zemljotresa možda nisu u ljudskim rukama, ali ratovi jesu.

6. Zlo kojim se nepovratno uništava životna sredina prečesto se smatra neminovnošću ekonomskog razvoja, a nikako nije neminovna. Zatrovati, zagaditi, uništiti prirodu oko nas je posledica racionalnih odluka, a nikako slučajnosti i neminovnosti. Pravdati se standardom života za to uništavanje budućnosti drugih ljudi (koji će možda tek biti rođeni) je - nedovoljno dobro.

7.Zlo kao "državna proizvodnja" je na prvi pogled najlakše tumačiti.Ratovi, masovna ubistva, nasilje nad različitima od sebe, "industrije smrti" beležene kroz istoriju, genocidi, diktature, razne politike kao mašine za ubijanje, sve nam je to pred očima i za većinu događaja imamo obrazloženja i naknadna objašnjenja. Ali nemamo pravog odgovora na to šta je osnovni uzrok volje za zlom koja se tako lako pokreće i čini nam se tako jezivo prirodnom za ljudsko postojanje.
Zlo nikako ne može postojati u "onostranom" ili van čovekove volje. Ono može biti objašnjavano kroz svoje pojavne oblike mržnjom, koristoljubljem, zavodljivom propagandom, novcem, pohlepom, željom za potčinjavanjem drugog ljudskog bića kao sopstvenom potvrdom, životinjskim nagonima u ljudskom biću....ali to je sve nedovoljno dobro.

-------------------------------------------
Premalo filozofa se bavilo "bićem zla" u čoveku, previše ih je pobeglo ili u teološke ili u političke rasprave i otuda premalo knjiga, eseja, tekstova, bilo kakvih dela mudrih ljudi koji bi pomogli u suočavanju sa izvorom i uzrokom zla u ljudskom ponašanju.
Bar ja nisam uspela da dođem u priliku da čitam, a da mi izostane komentar "i ovaj pristup mi je - nedovoljno dobro".
Kad god sam imala problem da na postavljeno pitanje ne mogu nikako da nađem odgovor, radila sam jedinu razumnu stvar - "preformulisala" bih pitanje. Pa sam tako umesto pitanja "Gde je uzrok (biće) zla u čoveku?" smislila pitanje "Zašto ljudi ne tragaju za uzrokom (bićem) zla u njima samima?"
I na to pitanje je odgovor lako naći - nikako ne žele da se suoče sa posledicama sopstvenog počinjenog zla. Pa ma šta to zlo bilo.
I postoji mnogo knjiga, drama, slika, filozofskih dela, muzike koje su nam ostavili mnogi ljudi koji su uočili koliko je, po sve nas, taj odgovor, odgovor na moje promenjeno pitanje - tragičan.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Jul 11, 2009 7:46 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Zaš to su ljudi zli?

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 7:35 pm

Verovatno smo se svi mi suocili sa cinjenicom da ljudi mogu biti zli… da mogu postati zli… da nam mogu naneti zlo… Onda se pitamo zasto su neki takvi, zasto ne cene dobro, zasto nalaze zadovoljstvo u zlu… dok se drugi trude biti covecni i dobri iskreni …. Sta je ono sto neke tera da potanu takvi ili da zele biti takvi???? I Sta je to sto ih cini zlima?
Zna se da postoje UNIVERZALNO DOBRO I ZLO... samo je sada drugi problem sto ljudi usled svoje urodjene nesavrsenosti i sklonosti naginjanja ka zlu ne vide jasno tu granicu ili ne zele da je vide i to sto se nase shvatanje tih pojmova razlikuje, time se ne menja sustina...
I nije bitno sta je za nekoga dobro ili zlo, vec treba razmisljati o tome ... ako zeli biti covek, i analizirati svoje postipke, htenja, motive.... i ukoliko poznaje sustinu osobina po kojima se moze definisati zlo i ukljuci i svoju savest , sposoban je znati sta je zlo a sta dobro, mozda ne 100% objektivno, ali moze uspeti u tome. Ali to je u slucaju samo ako zeli biti DOBAR iakosu mu bitne prave vrednosti, onda ce se truditi da zna da definise zlo... da ne bi presao na stranu zla....
Mislim da oni kojima je to relativno i koji se ne trude da shvate sustinu zla i dobra, da se tako samo izgovaraju za ono sto jesu, tj za svoja (zla) dela.... ili im je tako samo lakse jer se onda ne osecaju odgovorno… Jer ako neko neku stvar ne definise kao zlu....(subjektivno), to mu moze sluziti kao opravdanje da cini zlo, pod izgovorom da nije to zlo.....
Ljudi su skloni racionalizaciji, tj da za lose postupke traze dobro smisljene argumente i da tako obmanjujuci svoj um obmanjuju i druge, ali to je sve prvenstveno na njihovu stetu....... Skloni su da LAZU SEBE, a samim tim tako lazu I sve oko sebe… Ali odgovorni su za tu svoju samoobmanu…
Dobro je razmisljati o tome sta je dobro, sta je zlo... ukljuciti i svoju savest koja nam svedoci o tome kakvi smo.... i onda mozemo iskontrolisati svoje postupke, tako cemo bolje poznavati sebe i druge ljude... i moci ce mo da ne budemo zli... ukoliko to zelimo...... Znaci dovoljno je nekada samo ukljuciti svoju savest… kazem svoju, ne tudju…
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 21, 2009 9:04 am

Ili Bog želi da uništi zlo a ne može, ili može a ne želi; ili ne može i ne želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može a ne želi, onda je zao. Ali ako Bog i može i želi da ukloni zlo, zašto onda na svetu postoji zlo?

Epikur, filozof
Činjenica da patnja postoji nesumnjivo predstavlja najveći izazov za hrišćansku veru, i predstavljala je u svakoj generaciji. Njena raspodela i stepen izgleda da su potpuno nasumični, a zbog toga i nepravedni. Osetljive duše se pitaju da li se to uopšte može pomiriti s božijom pravdom i ljubavlju.
Džon Stot, teolog

Kao mlad reporter, idealista, koji je upravo završio žurnalistiku, dobio sam jedan od mojih prvih zadataka u Čikago Tribjunu, danapišem niz od trideset članaka u kojima je trebalo da opišem profil siromašnih porodica u gradu. Pošto sam odrastao u homogenom predgrađu, gde je biti „siromašan“ značilo voziti samo jedan kadilak, brzo sam se udubio u problem siromaštva i očaj stanovništva Čikaga.
Teškoće, patnje, bol, neljudsko ponašanje čoveka prema čoveku – bila je to svakodnevna pojava koju sam sretao kao novinar. To nije bilo razgledanje fotografija iz dalekih krajeva koje se mogu videti u časopisima; bio je to stvarni životni bol, veoma blizak i ličan.

Gledao sam u oči mladu majku kojoj su upravo rekli da su njenu jedinu ćerku zlostavljali, mučili i na kraju ubili. Slušao sam svedočanstva u sudnici koja su opisivala strahote koje su izvršene nad nevinim žrtvama. Posetio sam bučne i haotične zatvore, otpad društva; siromašne staračke domove gde stari ljudi venu kad ih napuste oni koje vole; dečije bolnice gde se slabašna deca uzalud bore protiv neumoljivog napredovanja raka; delove grada gde su prodaja droge i ubistva uobičajena pojava.

Ali ništa me nije toliko šokiralo kao poseta siromašnom delu grada u Bombaju, u Indiji. S obe strane bučne, zagađene, krcate ulice, nepregledno dugačke, nalazile su se kartonske kutije i straćare, smeštene upravo pored puta gde su autobusi i automobili ispuštali izduvne gasove i garež. Gola deca su se igrala u kanalima s otpadnom vodom koja je proticala tim krajem. Ljudi bez ruku i nogu ili s deformitetima pasivno su sedeli u prašini. Insekti su zujali unaokolo. Bila je to užasna scena, mesto gde se, kako mi je jedan taksista rekao, ljudi rađaju na trotoaru, ceo život provedu na trotoaru i tu prevremeno i umru.

Zatim sam sreo dečaka od deset godina. Bio je mršav i neuhranjen, kosa mu je bila prljava i zamršena. Jedno oko mu je bilo obolelo i poluzatvoreno; drugim je odsutno gledao. Iz krasta na licu curela mu je krv. Ispružio je ruku i promrmljao nešto na hindu jeziku, verovatno je prosio. Glas mu je bio slab, beživotno jednoličan, kao da nije očekivao nikakav odgovor. Kao da više nije imao nikakvu nadu.

Gde je bio Bog na tom očajnom mestu? Ako je imao silu da u jednom trenu izleči to dete, zašto mu je okrenuo leđa? Ako voli ove ljude, zašto im ne pomogne? Da li je, pitao sam se, ovo stvarni razlog: zato što samo prisustvo tolike patnje zapravo opovrgava postojanje dobrog i milostivog Oca?

Smisao patnje

Svako doživljava bol i tugu. Nedavno smo izašli iz veka koji je, bez presedana, poznat po svojoj okrutnosti i nehumanosti, u kom se žrtve tirana, kao što su Hitler, Staljin, Pol Pot i Mao Ce Tung, broje na desetine miliona. Ostajemo nemi pred užasnom okrutnošću, ali opet naiđemo na priču koja oličava užas i tada ponovo zadrhtimo.
Nedavno sam čitao izveštaj italijanskog novinara koji je tokom Drugog svetskog rata razgovarao s raspoloženim Antom Pavelićem, pronacističkim vođom u Hrvatskoj. Pavelić je ponosno pokazao korpu nečega što je ličilo na ostrige. Rekao je da je to poklon od njegove vojske – dvadeset kila ljudskih očiju. Mala uspomena na pokolj Srba, Jevreja i Roma.

Čitamo izveštaje o tome – o užasnom zlu kao što su holokaust, ubistva u Kambodži, genocid u Ruandi, mučenja u Južnoj Americi – i ne možemo a da se ne upitamo: Gde je Bog? Gledamo televizijske reportaže o zemljotresima i uraganima u kojima su poginule hiljade ljudi i pitamo se: Zašto Bog to nije sprečio? Čitamo statistiku da milijardu ljudi u svetu nema osnovne potrebe za život i pitamo se: Zašto se Bog ne pobrine? Ako je Bog ljubav, ako je svemoćan i ako je dobar, onda takva patnja sigurno ne bi trebalo da postoji. A ipak postoji.
Čarls Templton je takođe tražio odgovor na ovo pitanje. On se odrekao vere u Boga onog trenutka kad je video fotografiju u časopisu Lajf, na kojoj jedna Afrikanka u naručju drži svoje dete koje je umrlo zato što nije pala kiša. U svojoj knjizi u kojoj optužuje hrišćanstvo, Templton navodi mnogobrojne tragedije iz drevne i savremene istorije, a zatim kaže:

− „Bog ljubavi“ sigurno nije stvorio užas koji smo opisali – užas koji se dešava svakog dana, koji traje od početka vremena i koji će trajati sve dok je sveta i veka. To je neverovatna priča o patnji i smrti, i pošto je priča stvarna – ona je zapravo istorija sveta – jasno je da ne postoji Bog ljubavi.

Ne postoji? Da li postojanje patnje neizostavno znači da Bog ne postoji? Zar je ova prepreka veri u Boga nepremostiva? Da bih mogao celim srcem da verujem u svemogućeg Boga ljubavi, treba li da zanemarim stvarnost zla i bola oko sebe? Za mene kao novinara to jednostavno nije bila opcija. Morao sam da imam objašnjenje za sve činjenice, za sve dokaze, bez ublažavanja.

Zato sam nazvao fakultet u Bostonu i zakazao sastanak s piscem knjige Smisao patnje – knjige čiji je naslov rezimirao upravo ono što sam nastojao da saznam.

Intervju: dr Piter Džon Krift

O Piteru Kriftu volim da govorim kao o „nefilozofu“. Ne radi se o tome da on nije filozof; on je zapravo prvoklasni mislilac, s doktoratom na Univerzitetu Fordam, koji je završio postdiplomske studije na Jejlu, i s trideset osam godina iskustva kao profesor filozofije na Univerzitetu Vilanova i (od 1965) na fakultetu u Bostonu. Držao je predavanja iz predmeta kao što su metafizika, etika, misticizam, seksualnost i orijentalna, grčka, srednjovekovna i savremena filozofija, stekavši počasti kao što su Vudro Vilson i Jejl Sterling Feloušips.

Ono što me je privuklo Kriftu bila je njegova dubokoumna knjiga o patnji, u koju je vešto utkao otkrića do kojih je došao proučavajući živote Sokrata, Platona, Aristotela, Avgustina, Kjerkegora, Dostojevskog, Mojsija, Jova i Jeremije. Sve vreme on daje smernice koje konačno upućuju na Boga i Isusovu patnju.
Nije bilo drugog pristupa nego direktno ga suočiti s otvorenim Templtonovim prigovorima hrišćanstvu, oličenih u fotografiji na kojoj ucveljena majka u naručju drži svoje mrtvo dete u suvoj i pustoj Africi.

U klopci

„Da li je moguće verovati da postoji Stvoritelj koji voli ljude i brine se za njih kad je sve što je ovoj ženi trebalo bila kiša? Kako je Bog ljubavi mogao da učini tako nešto toj ženi?“ „Ko daje kišu? Ja je ne dajem; ni vi. On je daje – ili sam bar tako mislio. Ali kad sam video tu fotografiju, odmah sam znao da se to ne bi dogodilo kad bi postojao Bog ljubavi. Nema šanse. Ko bi drugi osim zlikovca ubio bebu i ucvelio njenu majku – a sve što joj je trebalo bila je kiša?… A onda sam počeo… da razmišljam o bolestima koje su harale delovima planete i nasumično ubijale… i tada mi je postalo savršeno jasno da je za inteligentnu osobu nemoguće da veruje u Boga ljubavi.“

Krift je pročistio grlo. „Kao prvo“, započeo je, „usmerio bih pažnju na njegovu reč nemoguće. Čak je i Dejvid Hjum, jedan od najpoznatijih skeptika u istoriji, rekao da je skoro neverovatno da Bog postoji. To je bar u nekoj meri razuman stav – reći da postoji mala verovatnoća. Ali reći da je nemoguće da postoji Bog ljubavi koji daleko više zna od nas, uključujući i našu budućnost, koji bi možda mogao da toleriše takvo zlo koje Templton vidi u Africi – smatram da je to intelektualna oholost.“

To me je iznenadilo. „Zaista?“ upitao sam. „Kako to?“

„Kako ograničeno ljudsko biće može biti sigurno da bezgranična mudrost ne bi tolerisala određeno kratkoročno zlo da bi se ostvarilo dugoročno dobro koje mi ne možemo da predvidimo?“, upitao je.
Shvatio sam o čemu je govorio, ali bio mi je potreban primer. „Obrazložite to“, podstakao sam ga.
Razmišljao je nekoliko sekundi. „Pogledajte to na ovaj način“ rekao je. „Da li biste se složili da je razlika između Boga i nas veća od razlike između nas i, na primer, medveda?“
Klimnuo sam glavom.

„Dobro. Zamislite medveda u klopci i lovca koji je, iz čistog sažaljenja, odlučio da ga oslobodi. Pokušava da stekne poverenje medveda, ali to ne ide, pa mora da ga uspava opijumom. Međutim, medved misli da lovac pokušava da ga ubije. Ne shvata da on to čini iz sažaljenja.
Zatim, da bi mogao da izvadi medveda iz zamke, lovac mora da ga gurne dublje u klopku kako bi opustio zategnute opruge. Da je medved polusvestan u tom trenutku, onda bi se još više uverio da je lovac njegov neprijatelj koji želi da mu nanese patnju i bol. Ali medved pogrešno razmišlja. On je doneo pogrešan zaključak zato što nije ljudsko biće.“

Krift je zaćutao za trenutak da bih razmislio o ilustraciji. Zatim je zaključio: „Kako bilo ko može biti siguran da to nije analogija koju možemo upotrebiti za odnos između nas i Boga? Verujem da ponekad Bog prema nama postupa na isti način, a mi ne možemo da shvatimo zašto nam to čini, baš kao što ni medved ne može da shvati motivaciju lovca. Kao što je medved trebalo da veruje lovcu, tako mi treba da imamo poverenje u Boga.“

Vera i predrasuda

Zastao sam da razmislim o Kriftovom argumentu, ali on je nastavio pre nego što sam stigao da odgovorim.
„Međutim“, rekao je, „naravno da ne želim da ponizim Templtona. Njegov odgovor je veoma iskrena i saosećajna reakcija na činjenicu da postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga. Samo u svetu u kome je teško verovati, vera može da postoji. Ne treba mi vera da prihvatim da su dva i dva četiri ili da prihvatim podnevno sunce. Postoje pitanja koja su daleko iznad toga. Ali Biblija nam opisuje Boga kao skrivenog Boga. Treba da uložite napor vere da ga pronađete. Postoje smernice koje možete slediti.

A ako nije tako, ako postoji nešto više ili manje od samih smernica, bilo bi mi teško da shvatim kako bismo imali slobodu da se odlučimo za njega. Kad bismo imali apsolutne dokaze umesto smernica, onda ne bismo morali da poričemo postojanje Boga, kao što ne poričemo postojanje Sunca. Da nema nikakvih dokaza, nikada ne bismo ni govorili o njemu. Bog nam daje dovoljno dokaza, tako da oni koji žele da ga upoznaju mogu to da učine. Oni koji žele da slede smernice, upoznaće ga.

U Bibliji piše: ‘Tražite i naći ćete.’ To ne znači da će ga svako naći; ne znači da ga niko neće naći. Neki će ga naći. Ko? Oni koji traže. Oni čija su srca odlučila da ga pronađu i oni koji slede određene smernice.“
Prekinuo sam ga. „Samo malo – malopre ste priznali da ‘postoji nešto što može da se upotrebi protiv Boga’ – da zlo i patnja jesu dokaz protiv njega“, istakao sam. „Zar niste sami priznali da zlo opovrgava postojanje Boga?“ rekao sam i udario rukom o sto. „Slučaj je završen!“ izjavio sam trijumfalno.

Krift je malo ustuknuo na moj nastup. „Ne, ne“, rekao je, odmahujući glavom. „Pre svega, dokaz nije neizostavno siguran ili ubedljiv. Kažem da u svetu postoje dokazi za i protiv Boga. Avgustin to jednostavno kaže: ‘Ako Bog ne postoji, zašto onda ima toliko dobra? Ako Bog postoji, zašto onda ima toliko zla?’

Nema sumnje da je postojanje zla argument protiv Boga – ali u jednoj od svojih knjiga naveo sam dvadeset argumenata koji ubedljivo ukazuju na postojanje Boga. Ateisti moraju da odgovore na svih dvadeset argumenata; teisti moraju da odgovore samo na jedan. Međutim, svako ima pravo da saopšti svoje mišljenje. Vera je aktivna; ona zahteva odgovor. Za razliku od razuma, koji se verno klanja dokazima, vera je pristrasna.“
Poslednja reč me je zaintrigirala. „Šta mislite kad kažete ‘pristrasna’?“

„Pretpostavimo da uđe policajac i kaže mi da je uhapsio moju ženu zbog ubistva trinaest komšija kojima je odsekla glave, i da za to postoje svedoci. Ja bih se nasmejao. Rekao bih: ‘To je nemoguće. Vi je ne poznajete onoliko koliko je ja poznajem.’ On bi rekao: ‘Gde su vam dokazi?’ Ja bih rekao: ‘Moji dokazi su drugačiji od vaših. Ipak, postoje dokazi da se to nije desilo.’ Znači, ja sam pristrasan.

Međutim, moja predrasuda je razumna predrasuda zato što je zasnovana na dokazima koje sam sakupljao u svom iskustvu. Onaj ko poznaje Boga ima dokaze – a stoga i predrasude zasnovane na tim dokazima – koje onaj ko ne poznaje Boga nema.“

Zlo je dokaz da Bog postoji

Krift je zastao nekoliko trenutaka pre nego što je dodao ovu neočekivanu napomenu: „Uostalom, dokaz o zlu i patnji može da se upotrebi u oba smera – on zapravo može da se upotrebi u korist Boga.“
Uspravio sam se u stolici. „Kako je to moguće?“, pitao sam.

„Razmislite o sledećem“, rekao je Krift. „Ako je Templton u pravu što je ozlojeđen zbog ovih događaja, to znači da zaista postoji razlika između dobra i zla. Činjenica da koristi standard za dobro da bi osudio zlo – činjenica da s pravom tvrdi kako ova užasna patnja ne bi trebalo da postoji – znači da ima predstavu o tome kako bi ovaj svet trebalo da izgleda, da ta predstava odgovara nečem stvarnom i da zato postoji realnost koja se naziva Vrhovno dobro. A to je drugo ime za Boga.“

Ovo je zvučalo kao filozofska varka. Oprezno sam pokušao da sumiram Kriftovu poentu da vidim da li sam ga razumeo. „Mislite da Templton možda nenamerno svedoči o postojanju Boga, jer time što prepoznaje zlo on pretpostavlja da postoji objektivan standard na kom zasniva svoj sud?“
„Tačno. Ako jednom studentu dam devedeset a drugom osamdeset bodova, pretpostavka je da je standard sto bodova. Poenta je u sledećem: ako Bog ne postoji, odakle nam standard dobrote na osnovu kog zaključujemo da je zlo zlo?

Štaviše, kao što je K. S. Luis rekao, ‘ako je svet tako loš… kako je ljudima ikad palo na pamet da njegovo postojanje pripišu mudrom i dobrom Stvoritelju?’ Drugim rečima, samo prisustvo ovih ideja u našem umu – ideja o zlu, dobru i Bogu kao standardu dobrote – govori upravo o tome da Bog postoji.“
Ovo je bio zanimljiv kontraudarac, pomislio sam. „Šta mislite, postoji li još neki način na koji zlo može da svedoči protiv ateizma?“ upitao sam.

„Da“, odgovorio je. „Ako ne postoji Stvoritelj, a prema tome ni trenutak stvaranja, onda je sve posledica evolucije. Ako ne postoji početak ili prvi uzrok, onda je svemir oduvek postojao. To znači da je svemir imao neograničeno vreme za evoluciju – i do sada bi sve trebalo da bude savršeno. Bilo bi dovoljno vremena da se evolucija završi i da zlo nestane. Ali zlo i patnja i nesavršenost i dalje postoje. To dokazuje da ateisti nisu u pravu u pogledu nastanka svemira.“

„Onda ateizam nije pravi odgovor na problem zla“, rekao sam.
„To je lak odgovor – rekao bih čak i jeftin odgovor“, kazao je. „Jeftin je zato što oholo govori kako je devet od deset ljudi u istoriji imalo pogrešno mišljenje o Bogu i da su zapravo verovali u laž.

Razmilite o tome. Kako je moguće da je preko devedeset procenata svih ljudi koji su ikada živeli – obično u daleko gorim uslovima nego mi – moglo da veruje u Boga? Objektivan dokaz – ravnoteža između zadovoljstva i patnje na svetu – ne bi mogao da opravda veru u apsolutno dobrog Boga. A ljudi širom sveta ipak veruju u to.
Zar su svi oni ludi? Možda i možete da kažete tako nešto ako pripadate eliti. Ili moramo, kao Lav Tolstoj, da učimo od seljaka. U svojoj autobiografiji on se hvata u koštac s problemom zla. Shvatio je da u životu postoji više patnje nego užitka, više zla nego dobra i da je stoga život očigledno besmislen. Bio je toliko očajan da je bio u iskušenju da izvrši samoubistvo. Rekao je da nije znao kako je uopšte dotad izdržao.

Zatim je dodao: ‘Ali čekajte – većina ljudi ipak izdrži. Mnogi žive u težim uslovima nego ja i ipak misle da je život predivan. Kako je to moguće? Svakako ne zbog objašnjenja, nego zbog vere.’ Naučio je ovo od seljaka i pronašao je veru i nadu.“
Iz knjige „Dosije: vera“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od danka- taj Ned Apr 18, 2010 9:53 am

Jer postoji dobro...Covek nije savrseno bice ..covek je bolesno,nistavno i palo bice ,pa prema tome i bice zla..

Covek se razvija od svog postanka,a,razvija se neprestano,kako u pravcu dobra,tako i u pravcu zla...Svedoci smo posedovanja covekove ''prirodne energije''..ali imamo prilike da jasno vidimo njene obe strane ...stvaralacku i ruzilacku...
avatar
danka-

Ženski
Rak Majmun
Datum rođenja : 28.06.1980
Godina : 36
Lokacija : Beograd
Poso/dokolice : pobeci ti mogu samo u tebe...
Raspoloženje : nemam se cega bojati...dotakla sam dno..od tvog srca ne mogu pasti nize...
Datum upisa : 09.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Uto Apr 20, 2010 1:29 am

Premalo filozofa se bavilo "bicem zla" u coveku, previse ih je pobeglo ili u teoloske ili u politicke rasprave i otuda premalo knjiga, eseja, tekstova, bilo kakvih dela mudrih ljudi koji bi pomogli u suocavanju sa izvorom i uzrokom zla u ljudskom ponasanju.
"Zasto ljudi ne tragaju za uzrokom zla u njima samima?"
Mozda nikako ne zele da se suoce sa posledicama sopstvenog pocinjenog zla.
Mozda zato sto bi odgovor bio porazan.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od danka- taj Uto Apr 20, 2010 1:40 am

Do sada,zaista nije nikome uspelo,(zbog same njegove prirode,)da da jedan sveobuhvatan odgovor koji bi jednom i za sva vremena zavrsio sa
tim pitanjem...Samo po sebi,zlo je tema koja je neiscrpna,a i tajna sa kojom ne mozemo lako izaci na kraj...

Medjutim,da bi smo postigli i uspostavli ravnotezu, moramo govoriti i o dobru...
Ali,pogledajmo na sva ta sredstva razaranja,koje su uglavnom pronasli bezazleni dzentlmeni,razumni i ugledni gradjani,koji predstavljaju sve ono sto mnogi od nas zele da postanu..I,kad sve odleti u vazduh i izazove neopisivi pakao razaranja,zanemimo nemocni da pronadjemo krivca...stvari idu u losem pravcu ,a to su sve neki tamo ljudi ucinili...

Civilizovan covek i njegove zatamljene nagonske snage,daleko su destruktivnije i opasnije od nagona ''primitivnog coveka,koji svoje nagone u skromnoj meri zivi...(Jung..)Pa tako ,ni jedan rat iz istorijske proslosti ne moze se po nevoljama i paklenim mukama takmiciti sa ratom civilizovanih naroda...

Frojd je govorio da je covek po prirodi zao...

E,sada psihijatrija smatra da se radjamo sa
klicom i dobra i zla,a,sta ce prevladati zavisi od mnostva cinilaca u nasim zivotima...

Konfliknost covekove prirode,njegova slozenost i specificnost same sustine covekovog bica potice (hriscanski govoreci od Adamovog sagresenja )-od samog postojanja ljudskog roda ...Psiholozi,konfliktnost covekovog psihickog zivota smatraju posledicom,s jedne strane,njegove ''mesovite'' genetike ,a s druge ,nesklada izmedju daleko veceg prostranstva covekovog nesvesnog zivota i jegove svesti kao nosioca Ja-principa,uvek ugrozenog ,prema misljenju psihoanaliticara ,od nagonskih pobuda,koji nadiru iz nesvesnog,od uticaja spoljasnje sredine i od nekad preslabog,a nekad prejakog unutrasnjeg cenzora,nazvanog-Nad-ja...

Destruktivnost i samodestruktivnost coveka (jedno ne ide bez drugog...)kroz citavu ljudsku istoriju,koja je jednom za uvek postavila egzistenciju naroda u znaku religioznog iskusenja-borba Dobra i Zla bice unutar coveka i njegove istorije sve zesca i tragican je ishod ljudske nemoci da bez ''pomoci Bozije''Koga ne priznaje,dovede svoju unutrasnju borbu do samog kraja...

Ali,taj kraj se ne nazire...covek zakuvava sile unutar svojih mracnih pecina ,cini se vise ka zlu,pa takav istupa i prema spolja...

Poznata istorija coveka i covecanstva ukazuje na ogroman napredak i razvoj ,uprosceno receno,od ''tocka i vatre'' do atomske energije...

Ali najusporeniji tok razvoja bio je i ostao onaj razvoj covekovog emotivnog zivota ,i to razvoj,od afektivne neobuzdanosti i trenutnog zadovoljstva sex. i agresivnog nagona coveka ,do postepenog ucenja kako se nagoni i emocije mogu ili moraju da kontrolisu...Ne zaboravimo da su svi stadijumi covekovog razvoja samo prividno prevazidjeni...oni su stalno prisutni u nasem nesvesnom bicu,kao ''Arhajsko nasledje''(pattern of behevior)..koje moze da se u bilo kojem periodu covekovog razvoja ''povampiri'' i povede neko obesno kolo u nama i oko nas...naravno vukuci na stranu zla...

Uzroci cinjenja zla coveka prema drugome su mnogobrojni,a ja sam sklona da se priklonim onim razmisljanjima (psihijatrija V.J.)da to covek cini zbog greha...,koji je u prisnom srodstvu sa ontickim svojstvom svakog coveka-krivicom...
Razvijamo se od samog svog postanka neprestano..u raznim pravcima..a,posto smo i dobri i zli...krecemo se i jednom i drugom stazom...Ali stazama zla cini mi se vise...(nove tehnike unistavanja drugog coveka,nova oruzja,lekovi,droge,''ispiranje mozgova'',zlouopotrebe svih sredstava komunikacija,televizije,kompjutera,kloniranje,tran splatacije...)

Imas li kraja ovom ''ludilu''???I ima li izlaza iz sveg ovog danasnjeg trijumfa principa zla u coveku i van njega??

Prepoznaj covece svoj greh,kada cinis zlo drugom coveku...(cinimo zlo i sebi i drugima svesno i nesvesno...)Kada to prepoznamo,znacemo sta nam je valja ciniti..Valjda cemo znati!
avatar
danka-

Ženski
Rak Majmun
Datum rođenja : 28.06.1980
Godina : 36
Lokacija : Beograd
Poso/dokolice : pobeci ti mogu samo u tebe...
Raspoloženje : nemam se cega bojati...dotakla sam dno..od tvog srca ne mogu pasti nize...
Datum upisa : 09.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Uto Apr 20, 2010 1:44 am

Za sve je krivaC

Kada je titan Prometej, prijatelj i zaštitnik čovečanstva, naučio ljude da koriste vatru, služe se spravama, obrađuju polja, grade kuće, leče bolesne, a zatim da čitaju, pišu i računaju, ljudima je svanula zora srećnog života.

Postali su razumniji, ali i toliko moćni da su prestali da se boje svojih bogova. Naravno, to se nije svidelo Zevsu, najvišem bogu. Pošto ipak nije mogao da uništi čovečanstvo, kako je to najpre nameravao, Zevs je umesto toga odlučio da na ljude pošalje zlo i da im bar na taj način zagorča život. Zato je naredio bogu Hefestu da od zemlje i vode napravi predivnu devojku, a kada je Hefest to i učinio, udahnuo joj je život i zamolio sve bogove da je bogato daruju. Bogovi su bili široke ruke, pa su joj pored dobrih darova dali i takve kojih su sami hteli da se reše.

Vrhovni bog Zevs dao je devojci ime Pandora i zapovedio bogu Hermesu da je sa svim tim darovima, zatvorenim u čvrstoj škrinji, odvede na svet Prometejevom bratu Epimeteju. Zevsova namera se na kraju ipak ostvarila. Naime, Epimetej se zaljubio u Pandoru, uprkos Prometejevim opomenama, i njome se i oženio.

Pandorina sudbonosna kutija nije bila dugo pod ključem. O tome kako je došlo do njenog otvaranja postoje dve verzije. Prema jednoj, Pandoru je na to nagovorio Epimetej, a prema drugoj, ona je sama podigla poklopac i u taj čas su iz kutije izletele sve nevolje, sva zla, bolesti, muke i stradanja i razletele se po čitavom svetu. Pandora je brzo zatvorila poklopac, ali u kutiji je ostalo još samo ono što su beda i patnja potisnuli na samo dno - nada.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od danka- taj Uto Apr 20, 2010 3:37 am

ejjj2 ...Ovo je prelepo cestitam...divna pricica... ljubb ...
..
Jer da nije nade,srce mi puklo....T.fuler...
avatar
danka-

Ženski
Rak Majmun
Datum rođenja : 28.06.1980
Godina : 36
Lokacija : Beograd
Poso/dokolice : pobeci ti mogu samo u tebe...
Raspoloženje : nemam se cega bojati...dotakla sam dno..od tvog srca ne mogu pasti nize...
Datum upisa : 09.04.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od bezobradjanka taj Pet Sep 17, 2010 4:27 pm

O dobru i zlu

Ne stavljamo u isti lonac ono što je zlo u čovjeku s onim što je dobro.
Viktor Frankl

Isticanje glavne zablude koja sprečava ljude da prepoznaju potencijalne Hitlere prije no što ovi pokažu svoja prava lica. Ta zabluda leži u vjerovanju da sasvim destruktivan i zao čovjek mora biti vrag – i tako izgledati; da mora biti lišen svake pozitivne osobine… Takvi vragovi postoje, ali su rijetki… mnogo češće ce intenzivno destruktivna osoba pokazati ljubazno lice; ljubav za porodicu, djecu, životinje… Teško da postoji čovjek koji je do krajnosti lišen svake ljubaznosti, svake dobre namjere. Da postoji – bio bi na granici bolesti, izuzev ‘moralnih idiota’ od rođenja. Zbog toga, sve dok se vjeruje da zao čovjek nosi rogove, neće biti moguće zlog čovjeka otkriti.”
Erih From, Anatomija ljudske destruktivnosti

Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena a zlo je ako ne poslušamo savjest kad se javi.
Selimović

U većini slučajeva su ljudi, čak i zločinci, daleko bezazleniji i prostodušniji nego što o njima mislimo.
Dostojevski

Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće.
Selimović

avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od bezobradjanka taj Pet Sep 17, 2010 5:04 pm

Ponerologija (grč. poneros trudan, mučan; rđav, poročan, logia)učenje o zlu, naročito o zlu u čovečijoj prirodi.


Ponerologija

Ponerologija se koristi naučnim napretkom koji je ostvaren tokom poslednjih dekada i godina, posebno na području biologije, psihopatologije i kliničke psihologije. Ona pojašnjava neke nepoznate uzročne veze i analizira genezu zla. Prilikom začinjanja ove nove discipline, autor je takođe koristio svoje profesionalno iskustvo, kao i rezultate svojih vlastitih istraživanja na tom području.

Ponerološki pristup pomaže kod razumijevanja nekih dramatičnih tegoba čovječanstva, na oba nivoa, makrosocijalnom i individualnom. Ta nova disciplina će omogućiti dosezanje prvo teoretskih a onda i praktičnih rješenja za probleme koje smo pokušavali rješavati nedjelotvornim tradicionalnim metodama, što je rezultiralo jednim osjećajem bespomoćnosti pred talasima istorije. Te metode su bile bazirane na istoriografskim konceptima i pretjerano moralizirajućim stavovima, koji precjenjuju ulogu sile kao sredstva za suprostavljanje zlu. Ponerologija može pomoći u izjednačavanju takve jednostranosti uz pomoć modernog prirodnog razmišljanja, zamjenjujući naše shvatanje uzroka i geneze zla činjenicama, koje su potrebne za izgradnju stabilnijih temelja za sprečavanje procesa ponerogeneze i suprostavljanje njegovim posljedicama.

Sinergična aktivnost, kad je nekoliko tih mijera zajednički usmjereno ka istom važnom cilju, kao npr. kod tretmana neke bolesne osobe, obično daje bolje efekte od krajnjeg zbira faktora koji su u tome sudjelovali. U izgradnji drugog krila u odnosu na one dosadašnje aktivnosti koje su bile rezultat moralističkih napora, ponerologija će omogućiti ostvarivanje rezultata koji su takođe bolji od zbira njihovih korisnih efekata. Učvršćivanje povjerenja u poznate moralne vrijednosti kao i korištenje sredstava koja do sada nisu bila korištena, pogotovo u nekom širem obimu, omogućiti će da se dođe do odgovora na mnoga, do sada neodgovorena pitanja.

Društva imaju pravo na odbranu od bilo kakvog zla koje ih zlostavlja ili im prijeti.

Nacionalne vlade imaju obavezu da koriste efikasna sredstva za te svrhe, i da ih koriste što je moguće vještije (naravno, ukoliko sama vlada ne predstavlja zlo koje prijeti ljudima i zlostavlja ih, prim ured.) Da bi sprovele u djelo tu svoju bitnu ulogu, nacije se moraju koristi informacijama koje su tada dostupne u datoj civilizaciji u vezi prirode i geneze zla, kao i sredstvima za borbu protiv njega, kojima se može ovladati. Opstanak društva se mora obezbijediti a do zloupotreba vlasti i sadističke degeneracije veoma lako dolazi.

Mi sada imamo jednu racionalnu i moralnu sumnju u vezi pravilnog shvatanja i suprostavljanja zlu, kad su prošle generacije u pitanju. Jednostavna opservacija istorije nam to potvrđuje. Opšti stav koji se razvija u slobodnim društvima zahtijeva da se nasilne represivne mjere humaniziraju i ograniče, tako da se postave prepreke za njihovu moguću zloupotrebu. Čini se da je razlog za to taj što moralno osjetljivi ljudi žele da zaštite sebe od destruktivnih uticaja prenošenih svjesnošću o tome da se ljudi još uvijek surovo kažnjavaju, pogotovo smrtnom kaznom. Tako se oštrina tih metoda suprostavljanja zlu ublažava ali istovremeno se ne uvode nove efikasne metode za zaštitu građana od pojave sile i zla. To stvara jedan procjep između potrebe za protivdejstvo i sredstava koja imamo na raspolaganju, koji se sve više širi;

Kao rezultat toga, mnoge vrste zla mogu se razviti na svakom društvenom nivou. Pod takvim okolnostima, razumljivo je to što neki glasovi bučno zagovaraju povratak zastarjelih i surovih metoda, koje su veoma štetne za razvoj ljudske misli.

Ponerologija proučava prirodu zla i kompleksne procese njegove geneze, odakle otvara nove načine za suprostavljanje njemu. Ona ukazuje na to da zlo ima određene slabosti u svojoj strukturi i genezi, koje se mogu iskoristiti kod sprječavanja njegovog razvoja, kao i prilikom eliminacije njegovih plodova.

Ukoliko se ponerogenične aktivnosti patoloških faktora - devijantne individue i njihove aktivnosti – podvrgnu jednoj svjesnoj kontroli naučne, individualne i društvene prirode, mi možemo neutralizovati zlo toliko efikasno kao i uz pomoć stalnih poziva za poštivanjem moralnih vrijednosti. Starinske metode u kombinaciji s ovim potpuno novim, mogu proizvesti rezultate koji su povoljniji od aritmetičke sume tih dvaju metoda. Ponerologija takođe obezbjeđuje mogućnost za preventivno ponašanje na nivoima individualnog, društvenog i makrosocijalnog zla. Taj novi pristup trebao bi omogućiti društvima da se osjećaju ponovo sigurnima, ne samo na unutrašnjem nivou, nego i u vezi sa internacionalnim prijetnjama.

Metode suprostavljanja zlu koje su uzročno uslovljene, i podržavane sve većim napretkom u nauci, biće naravno sve kompleksnije, isto kao što su kompleksni priroda i geneza zla. Bilo kakvo posmatranje u smislu postojanja jedne poštene veze između kriminala kojeg je čovjek počinio i kazne koju je dobio, predstavlja ostatke jednog arhaičnog razmišljanja, što je nešto čak mnogo teže za shvatiti. To je razlog zašto ova vremena zahtijevaju od nas da dalje razvijamo ovu disciplinu o kojoj se ovdje govori i poduzimamo detaljna istraživanja, pogotovo u vezi sa prirodom mnogih patoloških faktora koji sudjeluju u ponerogenezi.

Jedno pravilno ponerološko čitanje istorije je važan uslov za razumijevanje makrosocijalnog ponerogeničnog fenomena, čije trajanje prevazilazi mogućnosti za opservaciju pojedinca. Autor je koristio tu metodu u narednom poglavlju, rekonstruišući fazu u kojoj su karakteropatični faktori dominirali u početnom periodu stvaranja patokratije.

Podučavajući nas o uzrocima i genezi zla, ponerologija jedva da pominje čovjekovu krivicu. Tako, ona ne rješava dugovječni problem ljudske odgovornosti, mada baca dodatno svjetlo od strane njegove uzročnosti. Kad pokušavamo da ispravimo naše shvatanje kompleksne uzročnosti fenomena i spoznamo veću individualnu ovisnost od operacija vanjskih faktora, postajemo svjesni činjenice koliko mi malo poznajemo to područje. Na toj tački, bilo koje moralno prosuđivanje o nekoj drugoj osobi kao vrednoj krivnje, pada nam u oči kao nešto što je bazirano na emocionalnim reakcijama ili vijekovima staroj tradiciji.

Mi imamo pravo i obavezu da kritički prosuđujemo svoje vlastito ponašanje i moralnu vrijednost naših motivacija. To je uslovljeno od strane naše svijesti što je jedan fenomen koliko rasprostranjen, toliko i neshvatljiv, unutar granica prirodnog razmišljanja. Čak, ukoliko bi se i naoružali sa svim sadašnjim i budućim dostignućima iz ponerologije, da li bismo ikada došli u poziciju da izdvojimo i odredimo individualnu krivicu neke druge osobe? U teoretskom smislu, to se čini još nesigurnijim; u praktičnom smislu, čak nepotrebnijim.

Ukoliko se stalno suzdržavamo od moralnog prosuđivanja drugih ljudi, mi prebacujemo našu pažnju na praćenje uzročnih procesa koji su odgovorni za kondicioniranje ponašanja druge osobe ili društva. To popravlja naše šanse za postizanje valjane mentalne higijene i naše sposobnosti za poimanje psihološke realnosti. Takvo uzdržavanje nas takođe osposobljava da izbjegnemo jednu grešku koja veoma efektivno truje umove i duše, konkretno, nametanje moralizirajućih interpretacija aktivnostima patoloških faktora. Takođe, treba da izbjegavamo svako emocionalno upetljavanje a vlastiti egotizam i egocentričnost bolje da kontrolišemo, pomažući tako sprovođenje jedne objektivne analize tih fenomena.

Ako jedan takav stav pogodi neke čitaoce kao previše blizu moralne indiferentnosti, moramo naglasiti da ova, ovdje navedena metoda analize zla i njegove geneze, potencira zauzimanje jedne vrste razumne distance od njegovih iskušenja, kao i aktiviranje dodatnih teoretskih i praktičnih mogućnosti za protivdejstvo. Takođe, trebali bi uzeti u obzir i zapanjujuću konvergenciju između zaključaka do kojih smo došli prilikom analize ovog fenomena i određenih ideja starih filozofa, koji su lijepo navedeni u bibliji:

"Ne sudite, da vam se ne sudi. Jer kakovijem sudom sudite, onakovijem će vam se suditi; i kakovom mjerom mjerite, onakom će vam se mjeriti." (Mat. 7:1-2)

Te vrijednosti, na žalost, često zasjenjene prijekim potrebama vlada, kao i aktivnostima naših instiktivnih i emocionalnih refleksa koji nas navode na osvete i kažnjavanje drugih, nalaze bar jedno djelomično racionalno opravdanje u ovoj novoj nauci. Samo sprovođenje u praksi takvog jednog rigoroznog razumijevanja i ponašanja, može potvrditi te vrijednosti na jedan evidentan i naučan način.

Ova nova disciplina može se primjenjivati na mnoge aspekte života. Autor je koristio ta dostignuća i isprobavao njihovu praktičnu vrijednost tokom individualne psihoterapije na njegovim pacijentima. Kao rezultat toga, njihova ličnost i budućnost bili su preuređeni na mnogo bolji način od onoga koji bi bio baziran na prijašnjim metodama. Imajući na umu posebnu prirodu vremena u kojem živimo, kada moramo sprovoditi jednu višestruku mobilizaciju moralnih i mentalnih vrijednosti da bi se suprostavili zlu koje prijeti svijetu, u idućim poglavljima autor će sugerirati prihvatanje upravo takvog jednog stava, čiji bi krajnji rezultat bio jedan, u istoriji nečuven, akt opraštanja. Imajte na umu takođe to da razumijevanje i oproštaj ne isključuju popravljanje stanja i poduzimanje profilaktičkih mijera.

Raspetljavanje Gordijevog čvora današnjih vremena, napravljenog od ovog makrosocijalnog fenomena koji ugrožava našu budućnost, može se činiti nemogućim bez korištenja ove nove discipline. Taj čvor se više ne može presjeći mačem. Psiholog ne može sebi priuštiti to, da bude nestrpljiv kao Aleksandar Veliki. To je razlog zašto smo mi to ovdje predstavili u okviru jedne nezamjenljive oblasti, adaptacije i selekcije podataka, tako da bi omogućili rasvjetljenje problema koje ćemo kasnije diskutovati u ovoj knjizi. Možda će nam budućnost omogućiti da usavršimo jedan opšti teoretski rad.

avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 3:23 pm

Doktor Džekil i Mister Hajd u svima nama

Da li je čovek dobar ili loš po svojoj suštini? Upravlja li ljudskom dušom beli ili crni konj, kako je to Platon metaforično predstavljao? Rađamo li se možda ispravnima i pravičnima, pa nas vremenom društvo čini niskim i zlim? Je li ljudska priroda uopšte evoluirala od onog stepena primalnog i "emocionalno nepismenog" praistorijskog "divljaka" i varvarina i jesmo li nešto naučili o svom unutrašnjem životu kroz istoriju?



1886. godine škotski pripovedač i pesnik Robert Luis Stivenson objavio je čuvenu knjigu, toliko puta ekranizovanu i obrađivanu, „Čudesni slučaj Dr. Džekila i Mr. Hajda“ - novelu o naučniku doktoru Džekilu koji otkriva napitak kojim odvaja dobar deo svoje ličnosti od lošeg. Tada se u njemu rađa njegov zli alter ego – Mr. Hajd. Ta horor priča samo je metafora o arhetipskoj podvojenosti ljudske prirode na dobro i zlo, od kako je sveta i veka.

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 3:25 pm



Norveški psihoanalitičar i psihijatar Sverre Varvin objašnjava mehanizme zla:

- Kada ste vi kao osoba ili vaša etnička grupa ili porodica loše tretirani, kada se prema vama loše ponaša, kada ste poniženi- onda stvarno imate loše reakcije i to je jako teško podnositi. Kada se situacija pogorša, sa novom vrstom napada ili poniženja- onda to projektujete na druge po principu „ja sam žrtva, drugi je ugnjetač“.

Profesor Stanislav Matačić dodaje:
- U takvim vanrednim situacijama dolazi i do povećane solidarnosti, pa dobro postaje još bolje. Isto tako, i zlo postaje još veće zlo. Mislim da smo i jedno i drugo mogli sami videti tokom svih ratova koji su nas zadesili. U takvim situacijama ugroženosti, kao da se jasnije izražava i dobro i zlo - u miru, kada preovladava ravnoteža, lakše je čoveku nositi se sa ekstremima u sebi.

To je po Sverreu Varvinu, jedna od najvažnijih reakcija i na ličnom i društvenom planu. Kada je u pitanju grupa - kao što je situacija npr. u Šri Lanki, Kongu ili ovde na Balkanu, to postaje grupna psihologija. Ljudi prestaju da razmišljaju, i svi se slažu da ona druga grupa poseduje ili predstavlja zlo, kaže on.

-To je razlog zašto je važno rasvetljavati i diskutovati šta je zlo, šta je agresija u nama, u meni i stvarno razumeti da smo mi ljudska bića. Treba da se nosimo sa sopstvenom agresijom sve vreme, sa našom tendencijom da mislimo da je onaj drugi taj koji je loš, a ja sam dobar. Mislim da je refleksija, sposobnost da sve to promislimo vrlo važan deo procesa.

Varvin podseća na važan činilac sa kojim se susreo u svom dugogodišnjem iskustvu psihoterapije sa traumatizovanim pacijentima:

- Mislim da je jedan od najvažnijih delova tog procesa da lideri nacija prihvate da su ljudi bili žrtvovani, da je velikoj grupi ljudi nanesen bol, gubici... Mislim da je deo društvenog procesa da se moraju oplakati žrtve. Lideri treba to da znaju. To je bila jedna od najgorih lekcija sa kojom se suočila Evropa posle Drugog svetskog rata. Jer bilo je nemoguće oplakati žrtve rata. Trebalo je samo nastaviti sa životom, graditi i pripremati nove ratove.

Dakle, nemoguće je izlečiti se ili pobeći od agresije ili zla. Kada su ljudi poniženi - onda dobijaju višak agresije. Da bi im se pomoglo - mora se prepoznati da im je nanesen bol, i mora se izbeći ponovno ponižavanje. Utehu pruža stanovište većine poznavalaca ljudske duše da je ljubav za dobrim u čoveku ipak a priori jača. I najjači deo ljudske prirode.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Odakle zlo u ljudima?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu