Vaspitanje i razvoj deteta

Šta je to dobar roditelj

Svaki roditelj bi trebalo da čuje mišljenje i onih koji predlažu da se dete fizički kažnjava, kao i onih koji su protivnici te ideje. Takođe, saslušajte mišljenja i predloge svih dobronamernih baka, tetki, prijateljica. Pogledajte tekstove na internetu. Čitajte knjige o roditeljstvu. Razgovarajte, razmenjujte iskustva sa drugim mamama. Ali, ono što ćete retko gde čuti ili što će vam neko predložiti, a što je veoma važno, jeste da oslušnete i svoj unutrašnji glas.
Vaša lična intuicija, osećaj koji imate za svoje dete, je od neprocenjive vrednosti.
Savremena psihologija i pedagogija složne su u stavu da je fizičko kažnjavanje (batine, šamar, udarac pesnicom...) ne samo neopravdano, već uvek kontraproduktivno. Na ovaj način, možete promeniti neko dečje ponašanje, zaustaviti ga u određenom trenutku, a možda čak i sprečiti da se ono ponovi. Međutim, dete ne menja svoje ponašanje zato što je razumelo zašto nešto ne treba da čini, već iz straha od vas. Istovremeno, bitno ste narušili vaše odnose, tako da se taj “čvor” kasnije teško može ispraviti, čak i kada dete postane odrasla osoba.
Sa druge strane, modeli vaspitavanja se ponavljaju. Odnosno, ako ste vi bili udarani ili, naprotiv, veoma hvaljeni – a iz sadašnje pozicije roditelja mislite da je upravo takav vaspitni stav vaših roditelja imao efekta, vrlo je verovatno da ćete sličan pristup formirati prema svom detetu. Takođe, ponešto ćete želeti i da izbegnete upravo zato što ste to upamtili kao negativno.

Opravdanost

Zaista, kada odmerite potencijalno dobre rezultate i sasvim izvesne negativne posledice koje bi fizičko kažnjavanje imalo po dete, jasno je da ne postoji dovoljno dobar razlog da ga udarite. Ipak, postoje slučajevi kada je ono toliko malo da ne razume vaša verbalna ubeđivanja a neophodno je brzo, hitno reagovanje. Tada, udarac po ruci može biti opravdan samo ukoliko nemate vremena da detetu objasnite tzv. “pec, sec, boc opasnosti”.
Odnosno, to su situacije kada sprečavate dete da se fizički povredi. Ali, čak i tada, odmah nakon toga, objasnite mu zašto ste to uradili, šta je moglo da mu se dogodi. Iako možda mislite da vas dete ne razume, što uporniji i strpljiviji budete u objašnjavanju opasnosti – razumeće vas čim mu njegov sopstveni tempo razvoja dozvoli. Dakle, za verbalno objašnjenje niste nikada poranili.

Autoritet

Dobar roditelj ima autoritet i ume da uspostavi granice. Roditeljski autoritet znači da uspevate da odnosima poverenja i poštovanja dogovarate sa detetom određene modele njegovog ponašanja. Ovaj autoritet se ne podrazumeva, već stiče, i zasnovan je ne na detetovom strahu od vas, već na poverenju koje ima da ono što zahtevate ima svoje opravdanje.

Vaspitni cilj

Dobre roditelje prepoznaćete i po vaspitnom cilju koji imaju. Njihova najveća želja jeste dete koje je stabilno, samopouzdano, optimistično, kooperativno. Ovo dete ne mora biti izrazito poslušno i disciplinovano (ne sluša svaku reč samo zato što je vi izgovarate), već spremno na saradnju. Ono, baš kao i kooperativan roditelj, ume da čuje, ponekad posluša, ponekad ne posluša, i ume da izrazi bez straha svoje prave želje. Ne boji se da će biti odbijeno ili manje voljeno samo zato što ne odgovara zamišljenoj, idealnoj slici njegovih roditelja. Između ovakve dece i roditelja povremeni sukobi i konflikti su neophodni, ali se zajedničkim odrastanjem oni prevazilaze a uspostvalja odnos poverenja i međusobnog poštovanja.

Kvalitetno vreme

Najpre, važno je da ne zapostavite sebe. Kada dete postane centar vašeg sveta, to ima mnogo prednosti, posebno u prvim godinama njegovog života. Međutim, ako to plaćate time što ste zbog preteranog posla, stresa i obaveza postali nervozni, napeti, nezadovoljni – ne samo da niste dobar roditelj, već istovremeno pravite još mnogo drugih grešaka. Vaše raspoloženje će osetiti i dete, pa je moguće očekivati i da sebe prepozna kao glavni razlog vašeg stalnog nezadovoljstva. Umesto toga, pokušajte da ne zapostavite sebe. Zadržite svoj posao, viđajte se sa prijateljima kada god vam to vreme dozvoli, ne odričite se svojih interesovanja. Neće biti lako, ali jeste moguće.
Upravo takav pristup će vam omogućiti da ono vreme koje provedete sa detetom bude najkvalitetnije moguće. Zatim, to vreme koje je vaše zajedničko ispunite onim aktivnostima koje su po izboru vašeg deteta, koje vas obostrano ispunjavaju zadovoljstvom.

Savršeni roditelji

Ipak, ma koliko se trudili da budete što bolji roditelj – nikada nećete postati savršen roditelj. To ne postoji. Na sreću, našoj deci oni nisu ni potrebni. Kada bi videli svoje roditelje da baš nikada ne povise glas, da su uvek smireni i dobro raspoloženi, verovala bi da i sama moraju biti upravo takva da bi bila voljena. Time potiskuju sve one emocije koje ne vide kod svojih roditelja a koje imaju oni sami. A to, pre ili kasnije, prouzrokuje brojne zdravstvene i emotivne probleme.
Osim toga, dovoljno je teško ostvariti ambiciju da budete dobar roditelj. Omogućite detetu maksimalnu ljubav, razumevanje i podršku, pokušajte da kod njega formirate osećanje doma, (sigurnost i poverenje da postoji mesto gde je uvek dobrodošlo). Dozvolite mu da bude samostalno u odlučivanju, da otvoreno i bez straha iskazuje svoje mišljenje. Ulažite stalni napor da održavate vašu međusobnu bliskost i poverenje. Ovakvim pristupom vi činite ono što je u vašoj moći da budete dobar roditelj.
Konačno, dobar roditelj se ne rađa, već postaje. Počnite da se učite svom roditeljstvu na vreme, od prvih dana vaše bebe.

Razgovor kao prioritet

Dobar roditelj daje prioritet razgovoru. Ima vremena i strpljenja da svoju decu sasluša. Ume da govori i ružne istine ali bez vređanja ili ponižavanja deteta. Kaže svoje mišljenje, ali poštuje i detetovo.

Pokazivanje emocija

Dobar roditelj se ne boji da pokaže svoje emocije, posebno one pozitivne. On ne veruje da će pokazivanjem ljubavi detetu doprineti da ono postane razmaženo. Ume svoje dete da zagrli i da prizna koliko ga voli. Istovremeno, poštuje njegove emocije. Jasno mu je da dete mora imati svoj prostor gde će biti upravo onakvo kakvo je, gde neće morati da igra različite uloge, već će biti opušteno, svesno da je prihvaćeno takvo kakvo jeste. Zato se ne uznemirava povremenom dečjom agresivnošću, jer razume da dete može da ima i pozitivna i negativna osećanja prema njemu.

Međusobno odrastanje

Dobar roditelj zna da mora da prati odrastanje svog deteta kroz sve njegove razvojne faze. Kao što on vaspitava dete, tokom njegovog odrastanja, mnogo toga će naučiti i sam roditelj. Uostalom, staž jednog roditelja je veliki baš koliko dete ima godina. Zato je, na izvestan način, roditeljstvo međusobno vaspitavanje i odrastanje.
Autor: Jelena Holcer, pedagog
Izvor: magazin "Mama"

Tata na porodiljskom

Nije neuobičajeno kada vidite mamu koja se nedavno porodila kako šeta sa bebom u naručju ili kolicima. Takva slika može da se vidi svuda u svetu, ali... u Švedskoj postoji i druga slika. Na osnovu zakona o socijalnom i zdravstvenom osiguranju, kojim je regulisano i trudničko bolovanje, postoji i deo koji se odnosi na mogućnost da kod kuće sa bebom ostane tata.
Prema slovu zakona, kojim se reguliše odsustvo sa posla kada u porodicu dođe novorođenče - roditelji imaju ukupno 480 slobodnih dana da ga odgajaju. Oni mogu taj period da podele tako da mama ostane kod kuće 420 dana, a da nakon toga tata ostane narednih 60 dana. Ili obrnuto!
Novac koji dobijaju, takođe je precizno izračunat, a dodeljuje se na sledeći način: prvih 390 dana im se uplaćuje 80 odsto plate - mamine ili tatine, u zavisnosti ko čuva bebu, a u preostalih 90 dana dobijaju 60 kruna po danu.
Sve je više očeva koji ostaju sa bebom kod kuće, a mame se vraćaju na posao. Naravno, dobrim delom je u pitanju i porodična ekonomija, jer na posao odlazi onaj roditelj koji ima veću platu, a kod kuće sa bebom ostaje onaj drugi.

Najinteresantnije iskustvo u životu

Bila sam iznenađena ovim načinom razmišljanja, kao i naporom države da na pravi način uključi i očeve u život bebe. Stoga sam postavila pitanje mom komšiji Peteru, kojeg viđam skoro svaki dan kako s ponosom šeta sina Johana: "Kako se oseća kao muškarac koji je prihvatio činjenicu da manje zarađuje od svoje supruge i da je on taj koji je preuzeo vodeću ulogu u vaspitanju bebe?"
Odgovorio mi je sa osmehom da je to najinteresantnije iskustvo u njegovom životu. Otkako mu je supruga zatrudnela, nije bio mnogo angažovan tokom njenog graviditeta. Sve se odvijalo po planu, ona je sve odlično podnosila. A onda je došao porođaj i trenutak kada se Peter prvi put susreo sa svojim sinom. Tada je shvatio da je to malo biće deo njega i zažalio što je zbog posla bio jako malo sa svojom ženom u vreme njene trudnoće.
Dosta je propustio, a s obzirom na to da supruga mnogo bolje zarađuje od njega, predložio joj je da on ostane kod kuće sa bebom, a da se ona vrati na posao. Pružena mu je prilika da nadoknadi sve propušteno, da iz dana u dan gleda kako Johan raste i da zajedno čekaju mamu s posla.

Nije atak na mušku sujetu

"To nije bio atak na moju mušku sujetu. Jer mi, Šveđani, nismo sujetni. Mi želimo da učinimo sve da našim ženama bude dobro i da porodica funkcioniše na najbolji mogući način. Što se tiče bebe, u početku je bilo jako teško. Učio sam kako se kupa, presvlači i hrani. Bio sam uplašen da Johana ne povredim, jer je bio tako sićušan. Ali, sada sam sasvim siguran u sebe, i već nagovaram suprugu da imamo još jednu bebu.
Mogu samo da kažem da je ovo 'kul'... naporno je, ali divno. Nas dvojica, dok je mama na poslu, možemo da radimo šta hoćemo - da se igramo, šetamo, da uživamo u vremenu koje imamo.
Znam, jednog dana ću se vratiti na posao, a moj posao je vrlo zahtevan, jer sam često na putu. Vrlo ću malo vremena da provodim sa svojom porodicom, sa Johanom posebno. Zato želim da sada uživam u vremenu koje imamo za nas dvojicu!"

Tata na Kalemegdanu, mama na poslu

Dok smo pričali, mom komšiji je zazvonio mobilni. Javila se supruga da pita šta rade njeni omiljeni dečaci. Usledio je kratak Peterov "raport", a potom je dodao kako je spremio divnu kašicu, koju je Johan u slast pojeo.
Ne znam da li bi ovakav način odgajanja dece bio primenljiv na naše, balkansko tle, ali nije loše da se okrenemo oko sebe i pogledamo kako se to radi u nekim drugim zemljama. Možda ćemo jednog dana da se susretnemo sa tatama koji će s ponosom gurati kolica na Kalemegdanu, dok su im supruge na poslu...

Autor: Zorica Salijević
Izvor: magazin "Mama"

Postoje li zaista "super-majke"?

Univerzitet u Kembridžu objavio je studiju koja ukazuje da u nekim zemljama na Zapadu opada broj ljudi koji veruju da žene mogu istovremeno da grade uspešnu karijeru i da budu dobre majke.
Univerzitet u Kembridžu objavio je studiju koja ukazuje da u nekim zemljama na Zapadu opada broj ljudi koji veruju da žene mogu istovremeno da grade uspešnu karijeru i da budu dobre majke.
Istraživači su, naime, pratili raspoloženje javnog mnenja u Britaniji, Americi i Nemačkoj i ustanovili da se poslednjih godina povećao broj ljudi koji veruju da kada žena radi, porodični život i deca trpe.
Da li, dakle, polako nestaje uverenje nastalo posle pojave feminističkog pokreta 60-ih godina prošlog veka, da žene mogu da budu "super majke", uspešne i na poslu i kod kuće? I da li su, makar u Britaniji, Americi i Nemačkoj ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnom uverenju da je ženi mesto kod kuće?

Ne opada podrška jednakosti polova

Jedan od autora studije, profesorka sociologije na Kembridžu, Džeklin Skot, kaže da nije baš tako:
"Promena ne ide u pravcu opadanja podrške jednakosti polova. Hoću da kažem da još preovlađuje stav da žene treba da rade. Ono oko čega ljudi nisu toliko sigurni jeste pitanje da li je moguće da majka radi, a da to ne izazove probleme u funkcionisanju porodice".
Kako, dakle, objasniti tu promenu? Profesorka Skot kaže da u različitim zemljama na to utiču različiti faktori:
"Muškarci donekle sporo prihvataju deo tereta kućnih poslova. Dakle, kada se žena posle porodiljskog bolovanja vrati na posao, ona neminovno mora da smanji količinu kućnih poslova koje obavlja. Njen partner, međutim, najčešće prihvati samo deo tog tereta koji žena više ne može da nosi. Posledica toga je veliki stres, naročito među ženama koje su na rukovodećim položajima u firmama. One ne mogu da traže da rade skraćeno radno vreme jer bi time dovele u pitanje ne samo izglede da budu unapređene i da dobiju veću platu, nego i svoj status unutar firme".

Burna debata

Istraživanje je na BBC-jevoj internet stranici na engleskom jeziku, kao i u kontakt programima na radiju, izazvalo burnu debatu.
Dosta žena javilo se da kaže da je biti uspešna i na poslu i kod kuće vrlo teško, a na to ukazuje i Britanka Džastin Roberts koja je svoj dobro plaćen posao u investicionoj banci napustila čim je ostala u drugom stanju.
Nije, kaže ona, ni želela da pokuša da "izbalansira" obaveze na poslu sa odgajanjem dece jer je na primeru koleginica koje su pre nje postale majke videla koliko je to teško.

Veoma težak posao

Ona danas vodi internet stranicu za majke koje se suočavaju sa sličnim problemima.
"Mislim da je veoma teško. Na toj internet stranici svakako se vidi napetost; mnoge majke kažu da jednostavno moraju da odustanu od vrlo uspešnih karijera zato što jednostavno ne mogu sve da postignu. Zaista je tužno kada vidite žene koje odustaju od karijere nakon što su se godinama školovale i sticale znanje i iskustvo. Jedna žena se na našem sajtu nedavno žalila da je doktor nauka, ali da u mestu u kojem živi skraćeno radno vreme može da radi jedino ako se zaposli kao čistačica. Potom je rekla da joj čak ne bi smetalo ni da to radi, ali da je jako loša kao čistačica i da bi je to činilo depresivnom", kaže ona za BBC.
I Džastin Roberts i profesorka Džeklin Skot veruju da bi majkama bilo lakše da nastave da grade karijeru ako bi im poslodavci omogućili da rade skraćeno radno vreme kako bi imale više fleksibilnosti da postignu sve što žele i na poslu i kod kuće.
Deo rešenja je, po svemu sudeći, i da muškarci kod kuće "zasuču rukave" više nego što su to do sada činili...

Preuzeto sa BBC Serbian

Bez forsiranja dece

Dugo je važila priča da decu treba stimulisati što je moguće više, da što ih vi više forsirate, šaljete ih na najrazličitije aktivnosti, bolje će im u životu biti jer će više toga umeti. Sad, za decu jeste korisno da nauče što više, ali je preterano forsiranje kontraproduktivno.

Nije nikakva retkost da ambiciozna mama upiše dete i u muzičku školu, i u baletsku školu, i na dva jezika, i na neki sport, i na još ponešto. U principu, jeste dobro za dete da nauči što više toga, i deca, naročito ona inteligentna, jesu veoma radoznala, ali ih ipak ne treba preopterećivati.
Naročito je opasno preforsirati ih u ranom uzrastu. Ukoliko ih izlažete suviše raznolikom okruženju, ukoliko pokušavate da ih naučite jako mnogo različitih stvari, vi im, istovremeno, neprestano stavljate do znanja koliko zapravo malo znaju, što i te kako može da bude demotivišuće za dete.

Pored toga, preterana angažovanost na previše različitih strana ne dopušta deci da se dosađuju - a deci je, verovali ili ne, neophodno da se bar povremeno dosađuju, jer od toga postaju samostalnija i kreativnija. Ako su stalno zatrpana novim sadržajima koje moraju da savladaju, dolazi do prezasićenja, i dete gubi interesovanje za bilo šta, a o porivu da pokuša da i samo nešto stvori nema ni govora. Plus, ako im napravite tačnu satnicu kad će šta da rade, deca nemaju priliku da nauče da sama organizuju sopstveno vreme. Njihov mozak će, sasvim moguće, pohraniti veliki broj podataka, ali će izrasti u osobu koja nije sposobna za samostalne projekte niti za stvaranje, već samo može da odradi ono što joj drugi zadaju.

Zato, ostavite detetu dovoljno vremena da može i da se dosađuje. Podstičite njegova interesovanja, naravno, ali neka uvek ima vremena i za igru i dosadu - a kad se na dosadu požali, nemojte mu vi uvek nalaziti zanimaciju, već ga podstaknite da je nađe samo. Na taj način, vaš mališan izrašće u zdravu, jaku, samostalnu i kreativnu ličnost - u suštini mnogo korisnije za njega nego da bude fizički zdrava hodajuća enciklopedija koja svira i dva instrumenta i govori nekoliko jezika, ali nema u sebi ni trunke samostalnosti ni kreativnosti.

Najčešće greške u vaspitanju dece

Za pravilan razvoj deteta veoma je važno da mu stvorimo topao i prijatan dom i da znamo pravilno da ga vaspitamo. Možemo slobodno da kažemo da je porodica prva škola za život u kojoj dete stiče osnovno znanje o ljudima, o njihovim međusobnim odnosima i o životu i njegovim problemima. Tu stiče prva iskustva koja će kasnije u životu primenjivati. Zato je i vaspitanje dece u porodici jedan od najtežih i najodgovornijih zadataka svakog člana porodice.

Razmaženo dete

Najčešća i najteža greška u vaspitanju dece je popustljivo vaspitanje. Razmaziti dete ne znači često ga milovati i pokazivati mu ljubav i nežnost, već preterano mu pomagati, obavljati umesto njega sve one zadatke koje ono može već samo da uradi. Razmažena deca vrlo brzo pokazuju posledice maženja. Ona postaju samovoljna, nesamostalna, sebična, preosetljiva, a često i nedruželjubiva jer ne idu u društvo vršnjaka. Beže od sistematskog rada, izbegavaju dužnosti i uvek traže ko će umesto njih da ih obavi. Takva deca mogu da pate i od raznih neuroza, npr. noćnog straha, noćnog mokrenja u krevet, grickanja noktiju, mucanja i sl.

Prestrogo vaspitanje

Kada roditelji izgube strpljenje s razmaženim i hirovitim detetom, često prelaze na strogost, uvereni da će se stanje popraviti. Strogo ili autoritativno vaspitanje primjenjuju i oni roditelji koji žele brzo i bez razmišljanja da postignu poslušnost, a i oni koji svoje dete ne vole jer im predstavlja teret, pa su prema njemu nestrpljivi i nasilni.
Previše strog roditelj teroriše dete, zastrašuje, pa i fizički zlostavlja. Uz to je sklon da detetu prebacuje njegove mane i greške, viče na dete i nadzire svaki njegov čin. Na takvo vaspitanje dete može da reaguje na dva načina. Ili se otvoreno suprotstavlja roditelju tj. prkosi mu i svađa se s njim ili zauzima naoko pasivan stav iza kojeg se krije neprijateljstvo i nepoverenje prema roditelju.
Previše strogo i grubo vaspitana deca izmišljaju razna obrambena sredstva da bi izbegli kaznu i neprilike. Takva sredstva mogu biti laž ili razna lukavstva.

Osim toga, grubo vaspitana deca i sama postaju gruba, neljubazna, bezobrazna i okrutna.

U lošem vaspitanju retko kad nailazimo na samo jednu vaspitnu grešku, obično se radi o kombinaciji grešaka. Tako, uz maženje ili previše strog postupak vidimo još i neprestano zanovetanje, međusobno upoređivanje dece i nesigurno vaspitanje, tj. čas popustljiv, čas strog, čas ljubazan, a čas hladan stav prema detetu.

Posledice neispravnog vaspitanja se vide već u detinjstvu. Pogrešno vaspitanje obeshrabruje dete, čini ga nesamostalnim, koči njegov osećaj za zajednicu i dovodi ga do toga da izbegava dužnosti i rad.

Uspeh u vaspitanju može da se postigne samo onda kada smo samokritični prema svojim vaspitnim greškama, ako u dete imamo poverenja i ako ga volimo. Da bismo ga što pre osamostalili, moramo ga učiniti nezavisnim, tj. moramo mu omogućiti da samostalno obavlja sve one dužnosti koje, u skladu sa uzrastom, može samo da obavlja. Uz to, dete je potrebno hrabriti i ulivati poverenje u njegove sposobnosti. Po potrebi, treba mu i pomoći, ali nikad ne treba detetove dužnosti u celini preuzeti na sebe.

Roditeljstvo i razvoj emocionalne inteligencije

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja.

Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.
Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod "svešću" i "savešću". Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku «autoriteta», «gomile» ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, «ispiranju mozga» i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.
Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle "svojom glavom" i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo - adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: «Šta ja mogu da uradim?», «Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?», «Šta iz svega mogu da nučim?» Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.
Odgovorom na drugu vrstu pitanja: «Kako bih se ja osećao da... ?» i «Kako bi se drugi osećali da ...?» učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.
Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je "normalno" da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo "sebični" ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina "sebičnosti" u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.
Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo «zagušenim gomilom» znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).
Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.
Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim «hemikalijama» kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.
Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.
Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.
Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i «da je dobro čuti šta ono misli». Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.
Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.
Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da «detetu daju lekcije» jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja «prelazna» čak i između «potpunih» stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.
Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti ... Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.
Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju...
Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu...

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.
Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:
 bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
 sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
 sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
 sposobnija da bolje rešavaju konflikte
 manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
 manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
 manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
 srećnija, zdravija i uspešnija

Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.
- Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
- Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
- Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): "Ona glumica u seriji je ljubomorna", "otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu", i slično.

2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:
- Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
- Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.

Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, «sastavljena samo od emocija» odnosno «sunđeri» koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah «usisati». Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako »ne idu zajedno»!)
U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.
Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele «da ga čuju», da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Naučite decu da dele

Kada dete počne da ide u vrtić ili da na neki drugi način češće stupa u kontakt sa svojim vršnjacima, nije nikakva retkost da pokaže izvesnu dozu sebičluka kada se radi o deljenju svojih igračaka s drugima. Ovo je naročito česta pojava ako dete ni kod kuće nikada nije ni sa kim delilo igračke - jedinče je ili ima brata ili sestru koji su toliko stariji da se ne zanimaju za istu vrstu igračaka. Šta uraditi u takvoj situaciji? Kako dete naučiti velikodušnosti?

Ono što neki roditelji pokušavaju jeste da dete prisile da podeli igračke s drugima - da mu jednostavno uzmu igračku i daju je drugom detetu. Ovo je loša ideja, jer se tako kod deteta izaziva osećaj straha i nesigurnosti - zašto mu mama i tata uzimaju igračku? Dete će se samo bojati da će mu igračka biti oteta, pa će još manje želeti da je s nekim deli.

Još jedan pokušaj roditelja jeste da dete nazovu cicijom, ali i to ima slab efekat. Dete to najčešće ne shvati kao pokudu - samo prihvati da je ono cicija i tako se i ponaša.

Ono što sva deca vole jesu pohvale. Zato je dobra ideja pohvaliti ga kad samo podeli svoju igračku s drugim detetom (a to će se pre ili kasnije sigurno desiti). Isto tako, korisno je skrenuti mu pažnju na to koliko uživa kad se igra s tuđom igračkom i navesti ga na razmišljanje o tome da je najlepše kad svi dele igračke, jer tada ima najviše različitih igračaka - i to za svakog.

Kada se ide u goste kod ljudi koji i sami imaju dete, vršnjaka vašeg mališana, dobro je ne poneti omiljenu igračku vašeg deteta, kao ni neku drugu igračku čiji bi gubitak ili oštećenje (a to se uvek može desiti) ražalostili ili naljutili vaše dete. Isto tako, nije dobro ni predlagati detetu da svoju omiljenu igračku deli s nekim. Zgodno je da dete ima bar neku igračku koja će biti "samo njegova" i koju nikada i ni sa kim neće deliti, izuzev ako samo to ne poželi.

Vaše dete više nije beba

Upravo kao što je treći rođendan označavao i prelaz između perioda u kome se vaše dete još uvek nalazilo u pelenama i ranog detinjstva, sada kada mu je pet godina ono će postepeno prestajati da bude beba.

Razume se ne na dan svog petog rođendana, već tokom te sledeće godine dete treba da se oprosti sa navikama nejakog mališana i da postane zrelije.Međutim, roditelji ponekad odlaze u krajnost. Jedna vrsta roditelja dozvoljava da osobine koje karakterišu bebu i dalje traju, pa ih čak i neguje. Oni sprečavaju dete da se prihvatiodgovornosti za koju je odraslo.

Drugi tip roditelja nastoji da stvori malog čoveka od petogodišnjeg deteta, očekujući od njega da obavlja stvari koje daleko premašuju mogućnosti njegovog uzrasta. Sada je bitno da roditelji nađu zlatnu sredinu u svom odnosu prema detinjoj zrelosti koja je u razvoju.

Roditelj koji pokušava da kod svog petogodišnjeg deteta sačuva osobine karakteristične za bebu, mora shvatiti da ono nije više beba, već dete koje uskoro kreće u školu. A roditelj koji je nestrpljiv da njegov mališan što pre odraste mora se podsetiti da je on još samo dete koje ide u zabavište.
Dok je vaše dete bilo mlađe od pet godina povremeno vraćanje infantilnim navikama nije se preterano ozbiljno shvatalo. Prepuštali ste vremenu da s dete samo odiči od izvesnih nezgodnih navika, s tim što sete mu koji put blago i posredno pritrčali u pomoć. Međutim, ako se sisanje palca, mokrenje u krevetu i mucanje nastavi i u šestoj godini, morate sada tome obratiti veću pažnju.

Na prvom mestu, odvešćete dete lakaru na opšti pregled provere radi; možda ste prevideli neki fizički uzrok koji izaziva ova stanja.Tako, na primer, ne možete pomoću psihologije odučiti dete da mokri u postelji, ako ono ima neku deformaciju bubrega ili zapaljenje, zbog čega mu je nemoguće da ovo savlada.

Ako lekar ustanovi da ne postoji nikakav fizički uzrok, morate razmisliti o emocionalnoj tenziji sredine u kojoj dete živi. Dete koje odjednom ponovo počne da sisa palac, ili koje nastavi to da čini i kada uže duboko u šetu godinu, izuzimajući pri tom kratko vreme pre spavanja, na izvestan način nije se prilagodilo i vrlo često nije srećno.

Možda je uzrok ovakvoj potištenosti prejak emocionalni pritisak u kući ili u školi, odnosno nesposobnost deteta da nađe zajednički jezik sa svojim drugovima i drugaricama. Ma šta bilo po sredi, pomozite kako najbolje umete. Sem toga vodite računa da ne sramotite niti sekirate svoje dete zbog toga. Ono si i samo ne oseća sasvim sigurno, inače ne bi sisalo palac. Stoga nemojte bez potree uvećavati njegovu potištenost i osećanje nesigurnosti. Pristupite rešavanju ovog problema staloženo i sa razumevanjem.

Kad god ga vidite da sisa palac, dajte mu znak pogledom ili podizanjem obrve da prestane, jer ćete mu na taj način daleko više pomoći nego ako ga glasno pred svima opominjete.
Dogodi li se da vaše dete nastavi da muca i u šestoj godini, porazgovarajte o tome sa svojim lekarom.Nejasno izgovaranje pojedinih glasova ili slogova je veoma česta pojava koja će iščeznuti čim dete ne bude više osećalo pritisak.

Kako televizija utiče na decu

Prosečno dete, do 18. godine života provodi više vremena gledajući televiziju, nego obavljajući neku drugu aktivnost, sem spavanja, ocenjuju naučnici.

Vrsta televizijskog programa koji deca gledaju može veoma različito da deluje. Dokazano je da deca koja gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine nego deca koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Stručnjaci takođe aktivno raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u osmoj godini česta.
Istraživači su zabeležili nasilje u 85 odsto filmova koji se svakodnevno prikazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali "psihološki štetnim" i izdvojili su crtaće i dečje programe koji često "nerealno" prikazuju nasilje bez posledica ili kazni.

Američko lekarsko udruženje okrivljuje nasilje na ekranima kao delimično odgovorno za veliki porast malolentičkog nasilja (126 odsto) između 1976. i 1992. godine. Smatra se takođe da televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u organizovanim dečjim aktivnostima van kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizilazi iz gledanja televizije u proseku četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, navike sedenja i gledanja televizije. TV zavisnici se ne zovu "kauč-krompiri" bez razloga. Fizička pasivnost usled gledanja TV-a sigurno je pogubna za pravilan telsesni i mentalni razvoj.

Ipak, možda najveća mana televizije je sklonost da čak i njene najbolje emisije podstiču mentalnu pasivnost - otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao. Istraživači J. L. i D. G. Singer s Univerziteta Jejl ispitivali su kako televizija utiče na spontanu i kreativnu igru kod predškolaraca. Deca su bila podeljena u tri grupe i tokom dve nedelje prikazivane su im kulturno najkvalitetnje emisije. Ti obrazovni programi su kod dece s najmanje aktivnom maštom podstakli blagi nivo kreativne igre, ali su potisnuli kreativnu igru kod sve druge dece koja su od početka imala življu maštu.

Istraživači su zapazili sličan uzorak potiskivanja kreativnosti kod osnovaca četvrtog i petog razreda, posebno kada su gledali programe koji sadrže fantastiku ili nasilje. Jedna porodica se zabrinula zbog svoje dece od dve i pet godina i njihovog praćenja televizije kada se mlađe dete jednog dana probudilo i odmah upitalo: "Mogu li da gledam crtani?" Tako su na mesec dana isključili televizor da vide šta će se dogoditi. Roditelji su bili toliko impresionirani povećanom kreativnošću svojih devojčica, povećanom nezavisnošću i voljom da rade kućne poslove, da je isključivanje postalo trajno. Dozvolili bi samo povremeno neki program ili bi iznajmljivali filmove kao porodičnu aktivnost vikendom. "Poput većine stvari", napisala je ta majka u časopisu „Parents”, "televizija nije ni sasvim dobra, ni sasvim loša. Ne morate da je ubijete; samo je pripitomite."

Kod televizije se u biti radi o vremenu: kao što se preporučuje da naše dnevne namirnice uključuju samo male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao dopunu ishrani od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao "začin" koji bi u malim količinama trebalo dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu (ili odraslom). Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent ishrane prezasićene šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um i teži da bude propraćena gojaznošću, apatijom i manjkavostima u pismenosti.

Četiri sata dnevno provedena u pasivnoj razonodi su četiri sata koja nisu posvećena aktivnijim, energičnijim bavljenjima: to je jednostavna računica.

Zamišljeni prijatelj

Vaše dete ima novog najboljeg druga Jovana. Jovan je uvek spreman za igru, ima ista interesovanja kao i vaše dete, nikada ne traži neku posebnu igračku i nikada ne mora da ide svojoj kući... Jovan je zapravo plod mašte vašeg deteta, njegov zamišljeni prijatelj.
Veliki broj dece (oko 65 odsto) ima zamišljenog prijatelja u periodu od treće do pete godine života. U tom periodu dete počinje da formira sopstveni identitet i da testira granice između fantazije i stvarnosti.
Iako se ranije verovalo da deca prerastu „druženje” sa zamišljenim prijateljima kada krenu u školu, istraživanja pokazuju da skoro jedna trećina dece nastavlja da se „igra” sa ovakvim drugarima i posle sedme godine života.
U mlađem uzrastu zamišljeni prijatelji su uglavnom fizički objekti (plišane igračke), a češće ih stvaraju devojčice nego dečaci.
Neki roditelji budu zatečeni saznanjem da njihovo dete ima zamišljenog drugara razmišljajući da li je to signal da dete ima neke probleme. Poneki roditelji čak žele dete da obeshabre u ovakvoj vrsti igre.
Osnovna poruka stručnjaka je da roditelji mogu da budu mirni! Zamišljeni prijatelj je najčešće ništa više nego proizvod kreativnog dečijeg uma. Deca koja imaju jako razvijenu maštu često postaju radoznali i kreativni ljudi.
Zamišljeni prijatelji imaju nekoliko pednosti: oni pomažu deci da se oprobaju u nekoliko različitih uloga u važnom periodu njihovog socijalnog razvoja. Zamišljeni prijatelji takođe deci pomažu da iskuse osećaj kontrole, discipline i moći bez nervoze koja je prisutna u interakciji sa stvarnim osobama.
Na primer, ukoliko čujete da vaša ćerka grdi svoju zamišljenu drugaricu, nemojte odmah da pomislite da to čini zato što ste vi prema njoj bili suviše strogi. Verovatno se radi o time da vaše dete pokušava da razume koncept autoriteta, dobrog i lošeg, kazne.
Zamišljeni prijatelj može da pomogne vašem detetu da se izbori sa neprijatnim osećanjima. Na primer: dete koje je prolilo čašu mleka može kriviti zamišljenog drugara, što je detetov način da se izbori sa osećanjem krivice – savršeno normalna strategija.
Nervoza, u kombinaciji sa velikim promenama u životu deteta, kao što je rođenje mlađeg deteta ili razvod roditelja, takođe mogu biti impuls za stvaranje zamišljenog prijatelja.
Kada ima razloga za zabrinutost? Ukoliko vaše dete ima zamišljenog prijatelja i u isto vreme odbija normalnu interakciju sa drugom decom, ukoliko se isključivo igra samo sa zamišljenim drugarom, onda bi trebalo povesti više računa o tome da li su sve detetove potrebe podmirene.
Generalno gledano, postojanje zamišljenog drugara je znak da se dete trudi da razume važne stvari iz sveta koji ga okružuje.
Nemojte obeshrabriti dete, ali nemojte se ni previše unositi u priču. Pratite detetov scenario, sa određenim limitima: možete nežno, ali dosledno objašnjavati detetu da je „Jovan ipak samo zamišljeni prijatelj”.
I na kraju, pokušajte da uživate u ovoj veoma prirodnoj fazi detetovog razvoja: vaš sin ili ćerka odgovaraju na izazov normalnog ljudskog razvoja na inventivan i maštovit način.