Miloš Crnjanski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:35 am


Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u
Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne
srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene
Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je
prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje
hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi
Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak
Pijarističkog liceja.
U Temišvaru će mladiškolarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje
prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu
"Golub", 1908. godine.
Pisanje ga zaokuplja –
okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u
„Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati – „U početku beše
sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće,
1913, i filozofiju u Beču.
U Beču ga zatiče i
Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u
Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi
u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“.
Objavljuje prve knjige – zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake
(1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).
Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku,
1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći
s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će
pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje
kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na
Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije.
Bavi se angažovano i novinarstvom – u „Vremenu“, „Politici“, „Našim
krilima“, „Jadranskoj straži“.
Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlja pisanje. Roman
"Seobe", koji je objavljivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve
godine kasnije objavljuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu
Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige:" Ljubav u Toskani",
"Sabrana dela", u dva toma, "Knjiga o Nemačkoj", "Sveti Sava".
Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedeljniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.
Ući će i u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavaije – u Nemačkoj
(1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz
Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko
vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U
Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u
Beograd.
Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralački bogate. Napisaće tamo veliki "Roman o
Londonu" i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu "Seoba". Kao i svoj
"Lament nad Beogradom" (1956), ali koji će najpre objaviti u
Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlji će se pojaviti više
njegovih knjiga: "Seobe", "Dnevnik o Čarnojeviću", dramu "Konak" (koja
će se 1958/59. izvoditi u Narodnom pozorištu u Beogradu), "Itaka i
komentari", Druga knjiga "Seoba"... a nedugo po povratku i "Sabrana
dela" u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i "Kod
Hiperborejaca". Počinje da objavljuje delove svojih memoara "Embahada"
u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.
Početak
osme decenije obeležiće njegovi novi romani "Kap španske krvi" (1970) i
"Roman o Londonu" (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu
za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje "Knjizi
o Mikelanđelu", kojim se, u stvari, bavio celog svog života. Napunivši
30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije,
30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno
objaviće se njegove velike knjige "Knjiga o Mikelanđelu" (1981) i
"Embahade" (1985). Ali u rukopisnoj zaostavštini ima još neobjavljenih
stranica najvećeg srpskog pisca – sve one naći će se jednog dana u
DELIMA MILOŠA CRNJANSKOG u izdanju zadužbine Miloša Crnjanskog.
Zadužbina
od 1981.g. dodeljuje dve književne nagrade: "Nagradu Miloša Crnjanskog"
za prvo objavljeno delo ( roman, pripovetka, poezija, drama, esej,
putopis, memoaristika ) i nagradu "Stražilovo" za najbolji studentski
rad o delu Miloša Crnjanskog.

KNJIŽEVNA DELA:
Objavljena
dela:"Maska", "Priče o muškom", "Lirika Itake", "Itaka i komentari",
Dnevnik o Čarnojeviću", Odabrane pesme", "Kod Hiperborejaca", "Seobe I,
II", "Sveti Sava", "Naše plaže na Jadranu", "Boka Kotorska","Ljubav u
Toskani", "Pisma iz Pariza", "Roman o Nemačkoj", "Roman o Londonu",
"Konak", "Kap španske krvi", "Knjiga o Mikelanđelu", "Embahade", poeme
:"Stražilovo", "Serbia", "Lament nad Beogradom"
Među
onima koji su 20-ih godina nazvani "posleratnim piscima", Crnjanski je
bio ne samo najodlučniji pobornik literature "novih oblika, nove
osetljivosti", već i najefikasniji stvaralac takve literature. Sa
knjigama "Lirika Itake", "Priče o muškom", "Dnevnik o Čarnojeviću", sa
novim sumatraističkim pesmama, sa poemom "Stražilovo" u tri nastavka, u
tri razna časopisa, sa poetskim proglasima, esejima, putopisima,
postaje vodeće ime proze i poezije. "Itaka" sa političkim, patriotskim,
rušilačkim elementima, unosi u poeziju temperament besomučnosti,
zaludnosti, autentičan anti-ton, ironiju koja je krik lišavala
patetike. Stihovi su znali da budu neartikulisani, deklarativni, opori,
nebrižljivog jezika iako disciplinovano uritmovani. Ove "Vidovdanske
pesme", nazvane tako po principu, a ne po Kosovu, poseduju, pored
sentimentalnih prizvuka jednu vrstu kontrastne, oficirsko-erotske
poezije udvaračkog dekadenstva. Glavna tema je ipak kritika rata, koji
je obeležio čitavu generaciju apsurdom i osećanjima ličnog poraza.
Crnjanski 1959.g. objavljuje i komentare ovoj zbirci, koji objašnjavaju
vreme u kojem je ona nastala i ujedno postaju dokumentarna varijanta
"Dnevnika o Čarnojeviću".
"Dnevnik o Čarnojeviću"
nalikuje na poemu, istrzanu i napregnutu, čija anarhičnost je razvedena
tako da se tokovi neposredne deskripcije i poetskih osećanja prepliću,
da su pesnikova kazivanja data sa jedne strane u prenaglašenoj čulnosti
i oporosti ratne realnosti, a sa druge, u sublimnoj tragičnosti jedne
poetske zamišljenosti. Sav od "ponegovane rezignacije", sa cinizmom
koji brani toplinu za tragično od sentimentalnosti, i koji prelazi u
ironiju, u humor koji nije ruganje, već osmehnutost svemu, i sa lirikom
koja bi da svu neveselost ove knjige obavije blagošću, "Dnevnik o
Čarnojeviću", ostaje na vrhovima naše proze.
"Seobe"I,II,
su jedan moderan ep u kojem je pisac kroz istorijsko-migracioni motiv,
kroz lutanja i zaludnost podunavskih Rasciana, dao odiseju jednog
naroda, koji traži obećanu zemlju. To je jednim delom istorijski roman
koji predstavlja tragičnu soluciju malog naroda u velikom svetu, koji
ga podređuje u potpunosti svojoj volji i političkim interesima. Ali
kako je Crnjanski sam isticao, to nije istorijski roman, iako je u
njemu prikazana prošlost 18 veka, niti je to rekonstrukcija istorijskih
romana u stilu Valtera Skota i Aleksandra Dime, to je:"...roman o
ljubavnom trokutu dva brata i jedne žene u jednom vremenu, roman svakog
muža koji u ratu mora da ostavi kod kuće svoju ženu, i roman žene koju
je muž ostavio...roman čitavog naciona, jednog dela našeg naroda i onog
što se zvalo pozadina u ratu...roman čoveka koji stari i kojem je žena
dosadila i koji je željan da čitavom jednom kraju našem, stotinama,
hiljadama ljudi, nađe lepšu budućnost." "Seobe" donose jedno novo
osećanje svog tla i naroda, kao bića: pomno, svesrdno a bez
nacionalizma u rodoljublju, tragično, ali bez leleka, i zato poetski
preneto u jedan širi vid ljudske zakonitosti, u osećanje svoje
postojbine kao dela tragičnosti svekolikog sveta, sa večitim odnosima i
neminovnostima u njemu.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:38 am

"Prvo izdanje "Dnevnika o Čarnojeviću" Miloša Crnjanskog, na putu do svojih prvih čitalaca, pratio je reklamni tekst koji u celini glasi: "Jak lirski roman, u kome su opevani svi duševni sudari piščeve duše za vreme rata, sudari jedne savremene pesničke duše iz pokolenja Čarnojevića. Lirski napisan, roman Crnjanskog predstavlja sobom novopronađenu formu izraza, odgovora modernom ukusu današnje književne publike. Roman je dirljiv dnevnik jedne subjektivne duše, i označava pobedu nad objektivnim romanom."
Sva tumačenja, uporno pisana dobra pola veka (a naročito ona što su sklapana posle objavljivanja nezaobilaznih "Seoba", uzimajući u obzir čak i komentare samog pisca), uključivala su u razumevanje "Dnevnika o Čarnojeviću" i sva naknadna dela Crnjanskog. A naš posao je da delo pročitamo u času nastanka (objavljivanja), pokušavajući da ga razumemo koristeći samo one elemente koji su njegovi sastavni delovi, one elemente koji tu knjigu čine zrelom, promišljeno komponovanom i, bez sramežljivosti i skromnosti, čelnom u proznoj biblioteci stvorenoj na ovom tlu i u ovom jeziku. I u tom čitanju preskačemo odmah prvu i poslednju rečenicu, koje su toliko puta citirane - u kritičkim, novinskim i esejističkim radovima mnogobrojnih tumača - da su se već i u poslovice (ili poskočice) srpskog modernizma pretvorile, pa danas izgleda kao da i ne pripadaju više samom delu.
O "Dnevniku o Čarnojeviću" do sada je napisano dosta tekstova, posebno posvećenih tom "malom velikom delu" Miloša Crnjanskog. Toliko da bi, sabrani na isto mesto, od svih bilo moguće složiti knjigu bar sedam puta deblju od one koja im je bila povod i u slavu koje su ispisani. Ovde treba pomenuti tek neke od njih.
Za jednog od tumača, to je "knjiga duboke i večite poezije". Drugi su pronalazili kako je reč o "indiferentnoj" prozi sa "bezvoljnim" junakom, ili o "mladalačkom delu" (nasuprot, možda, "staračkom") sa odsustvom svake kompozicije, ali o romanu koji je sav lirski, fragmentaran i ispovednički. Drugi su, takođe, otkrivali kako je to proza "haotična i razobručena kazivanja" sa apsurdnim junakom koji sav gori u žaru filozofije apsurda, te kako je to knjiga trasirana tek kao "put popločan ženskim telima željnim milovanja", ili: kako je reč o romanu svaštarski prepunjenom labavo povezanim rečenicama u kojem je položaj glavnog junaka povlašćen (!), pa još i kako delom dominiraju raspusne, maloletne, pobožne, polumrtve (i ko zna kakve sve ne!) žene, jer nemaju u romanu snažnih, rasplodnih, muških likova. Drugi su, opet, kao u horu, zvonili na sve strane kako je reč o knjizi ispovednog (dnevničkog) tona koji nije namenjen drugome, kao i da je tu reč o "lirskom", sentimentalnom romanu, zato valjda što ga je napisao liričar.
Ali, ono što važi, i kad padne slovo o bilo čijem umetničkom delu, sva ta tumačenja nisu "Dnevnik o Čarnojeviću" pomerili ni za tačku, tj. zapetu.
Na jednom mestu u knjizi, onda kada je "priča" već krenula, junak se pita: "Kome ja ovo pišem?", a na samom početku, obeleživši svoje stanje u trenutku beleženja čarolijom lutanja i slatkog i mirnog tumaranja i snevanja, on je sam "ponosno" počeo da zapisuje svoje uspomene "za one, koji su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani", za one koje je ponela ratna kaljuga i bura "što je zavrtela mozak svetu". Da bi, negde pred sam kraj svoje priče, zapisao još i ovo: "Tetke me pitaju kome toliko pišem, a ja im kažem: 'mrtvacima', one se prekrste i misle da sam 'štuknuo pameću'."
Junak "Dnevnika o Čarnojeviću" je, najčešće, još uvek dete koje, posle svih gadosti, a kojima je stiglo do zrelosti, ne želi da odraste, dete koje veruje u to da nikad neće odrasti. Dete koje bi htelo da zaboravi sve što ga je učinilo odraslim i da mu tek sneg, bolesti i selidbe ostanu kao ono najlepše što čoveka podseća na postojanje, na trajanje.
Okrenut je detinjstvu, daljinama, ženama i ratnim (ratničkim, vojničkim) prizorima, kao da je u istom času okrenut na sve četiri strane sveta. Sa belim rukavicama, zagledan u crkve koje se bele, na belom snegu, umotan u bele čaršave bolničke, pred belinom ženskih tela, sav u belim snovima i bunilu, posut belim cvetovima, pred belim kućama, zagušen belinom magle pod kojom sve na zemlji nestaje i nad kojom se ni nebo više ne smeši...
Junak "Dnevnika o Čarnojeviću" - to je junak u službi, u službi vojskama i tetkama na drvari, u službi crkvi i domovini, u službi pohotnim ženama i majci koja ceo život rinta, u službi lekarima... u službi koje se gadi! A pri tom ima i čudnu sposobnost da se stopi sa trenutkom o kome govori posle rata, kao da u tom času (ponovo u samom času zbivanja koje ga opominje kao da se još jednom događa) govori, oseća i reaguje, verujući da su svi trenuci večni. Jer, njegova je deviza, i na javi i u snu (zar ima razlika?!): "Sve što činiš, negde ostavi trag!"
A evo u šta sve veruje junak Crnjanskog.
Veruje da će "grdna magla" ("grdna magla sa istoka" - magla sa dušom) "razneti taj učmao život, bez srži i bez bola", da i kad srce prestane da kuca onda počinju da "kucaju uspomene", da "tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze", "da je naša moć tako beskrajna", da groznice i snovi "nisu mnogo luđi od jave", pa i da će "doći lepše stoleće, ono uvek dolazi"...
Junak koji u sve to veruje (i koji se stalno pita šta je to život, gde je život, zašto živeti) nije "bezvoljan", nije "labav", nije "indiferentan", već junak koji je prošao kroz pakao jednog rata i koji zna da će sva krv i blato biti zaboravljeni, da će sve opet biti "po starom" i pokriveno raskošnim bačkim ćilimom na kome piše "da je sve bilo samo jedan ružan san". U onom smislu u kome je moguće i za celu svetsku literaturu kazati da je - jedan ružan san.
A u toj literaturi, knjiga Miloša Crnjanskog je, sva u preplitanju, u onoj struji, u onoj oluji za koju je moguće upotrebiti i reči: "pletisanka", u duhu Laze Kostića, "među javom i med snom".
"Dnevnik o Čarnojeviću" je, u stvari, jedna od onih knjiga za koje možemo reći da je u pitanju roman u romanu. Priča o Dalmatincu, sinu drvara Egona Čarnojevića koji je "i leti i zimi nosio beo šešir", kojeg "po manastirima sremskim" svi poznaju i koji je prodavao konje u Vlaškoj, ta priča je priča o dvojniku, ili još bolje: o udvajanju junaka.
Tumači ovog dela zaboravili su i jedan bitan detalj: da ta priča počinje kao sećanje na jednu prvu aprilsku noć. I da ta noć šale, šegačenja, određuje i domet te priče kao prvoaprilske izmišljotine, prvoaprilskog izmotavanja, prvoaprilskog bunila u kojem junak "Dnevnika o Čarnojeviću", podsmevajući se uzdrmaloj crno-žutoj monarhiji koja se raspala u ritovima i rovovima, u ratu, sanja svoju smrt. Smrt kao od šale.
Isto tako je neko "kao od šale napisao nemački" i sve one podatke (sumnjive, kao što su sumnjivi i oni tumači koji su ih uzimali zdravo za gotovo) na tablici pod raspećem iznad bolesničkog kreveta u krakovskoj bolnici.
Kao što i sam junak, na kraju svoje priče, kada traži voz za jug a seda u onaj koji odlazi na sever, kaže da on "već davno tera šegu sa samim sobom". Kao kakva "frajla", kao "siromah Jorik", ili "dečko" (Pubi), dolnjak u proznom špilu.
Priča o priči, ispričana na dvadesetak stranica Dnevnika o Čarnojeviću, zapravo pokriva celu knjigu Crnjanskog, uvlači u sebe sve junakovo, pa i sam naslov ovog romana - i ime junakovo, u njemu upisano."
Miroslav Josić Višnjić, "Pr(a)vo izdanje 'Čarnojevića' drugi put"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:39 am

Kratak sadržaj

"Dnevnik o Čarnojeviću" odbijaju da štampaju u cjelini i predlažu piscu da izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski nasumice odabira dijelove teksta. Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako objavljena.
Zbog toga, a i zbog činjenice da je ovaj roman lirski, ne može se govoriti o fabuli. Knjiga, ustvari, predstavlja splet razmišljanja glavnog junaka ili, možda, lirskog subjekta o mnogim motivima iz života, pa naravno i o životu samom.
Roman počinje opisom i razmišljanjem o ratu Petra Rajića u kome se vidi besmisao rata kao i "indiferentni stav glavnog junaka" (kako kažu neki kritičari). Od tog pakla se udaljava razmišljajući o djetinjstvu, majci i periodima bolesti koji mu, kako kaže, "behu najlepši doživljaji". Sjeća se majčine smrti i njegove ženidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove tetke i žene iz mjesta. Njegova žena, puna života i strasti, bila je previše za ratom izmučenog čovjeka. Njegova bolest se pogoršala i on odlazi ne liječenje u Krakov. Tu upoznaje još jednu ženu koja mu pruža samo čulnu ljubav.
Emocije on traži i pronalazi u liku jednog sumatraiste, Čarnojevića koji je okrenut prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi. On predstavlja Rajićevo drugo Ja. Tekst o Čarnojeviću koji zauzima najkraći dio romana, predstavlja centralni njegov dio i objašnjava smisao čovjekovog života, daje razlog čovjeku da živi, te ispoljava osnovu poetike Miloša Crnjanskog, tzv. "sumatraizam".
Rajić se vraća iz sanatorijuma sa shvatanjem da je sreća u lišću (prirodi ), utjeha u nebu i odlukom da će smrt dočekati smiješeći se.

Ukratko o glavnom junaku

"U ulozi nosioca ovih sudova (o čoveku i svetu), pojavljuje se po pravilu, lik glavnog junaka. Glavni junak 'Dnevnika' zamišljen je kao neko ko se 'oslobodio i odrodio od svega', kao neko koga 'ništa više ne vezuje ni za dobro ni za zlo'. Ovom junaku život liči na komediju: 'sve sam čekao da će još nešto doći u životu, da ovo dosad beše samo komedija. Sad vidim, da posle sažaljenja ne dolazi ništa novo.' Čarnojevićeve noći prolaze 'u groznicama i snovima...koji nisu mnogo luđi od jave'. Na jednom drugom mestu, ovaj moderni Čarnojević se pita: 'ali zar je život više nego senka' i odmah odgovara: 'ne, senka je više nego život'.
Glavni junak 'Dnevnika', osim toga kaže: 'ja ne volim plač nego tugu'. U stvarnosti se plač i tuga razlikuju isto onako kao što se razlikuju jedno neposredno reagovanje od stava koji iza sebe ima izvestan sud vrednosti. Emotivna karakteristika glavnog junaka ' Dnevnika' je, dakle, ekvivalent za jedan aksiološki, univerzalni odnos prema svetu.
O tom odnosu govore i neke druge karakteristike Čarnojevićevog lika. Jedna od njih je čežnja za zaboravom u nekim dalekim, polarnim predelima, čežnja za onom zemljom 'gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen'. Druga je saznanje da ljubav ima u sebi nečeg neprolaznog u metafizičkom značenju te reči. 'Čini mi se jedino ona i jesen ostaje, sve je drugo samo varka.'
(...)Ali najveća uteha junaka ovog romana je nebo. '...ako umrem', to je poslednja rečenica knjige, 'pogledaću poslednji put nebo, utehu moju i smešiću se'. ..............................................................................................................................................

Zahvaljujući ispovednom ispovednom obliku umetničkog kazivanja, pisac obezbeđuje vrednosnim iskazima glavnog junaka povlašćen položaj. Sve druge likove 'Dnevnika' vidimo spolja, jedino je lik glavnog junaka oblikovan iznutra.
Osim toga, ispovedna tehnika omogućuje piscu i da na indirektan način pridobije čitaoca za gledište glavnog junaka. Svi ostali likovi oblikuju se iz perspektive glavnog aktera 'Dnevnika o Čarnojeviću'"

N. Milošević, "Metafizički vid stvaralaštva Miloša Crnjanskog"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:40 am

"Kome ja ovo pišem?"

"Kome ja ovo pišem?" Ovo pitanje postavio je sebi junak romana "Dnevnik o Čarnojeviću" Petar Rajić, ili jedan sadašnji Čarnojević, osuđen od davnina na lutanja, ili sam pisac postavlja sebi ovo pitanje da otkrije smisao svog rada, svoje umjetnosti i svog života.
Čovjek jednostavno ima potrebu da piše, da na papir prenese svoje misli, želje, strahove. Naročito ako nema s kim da porazgovara o svemu ovome, kao što je slučaj Rajićev. Njega okružuju ljudi kojima najveću važnost imaju svjetovne stvari koje ih okružuju. U njemu, pak, postoji jedan drugi život, onaj koji proživljava mali broj ljudi - boriti se protiv svoga roda, proživiti sve tragedije i besmislenosti rata i, možda, želja da to sve nekome kaže, da utješi nekoga ko je stradao kao on.
Jer, književnost koja nas uči lijepom izražavanju, našem jeziku, ponekad običajima, vjeri i mnogim drugim stvarima, može nam pomoći da se izborimo sa nekim teškim trenucima u životu ugledajući se na junake velikih (i onih manjih) djela i način na koji su oni riješili slične poteškoće. Tako Rajić kaže: "Posle su me tukli. O, ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da čitam romane, pa sam često mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Zato Rajić piše ovaj dnevnik mladićima, onima kojima je, kao i svim Čarnojevićima, sudbina odredila stalnu borbu i lutanja.
A osim lutanja, u krvi njegovih potomaka postoji još jedno veliko zlo, tragedija našeg naroda, to što se sve zaboravlja i gazi. "Da, zaboraviće se i igraće pijani kolo nad zgarištima."
Možda u tome postoji i želja da se što prije zaborave sve strahote kroz koje je narod prošao u toku teških vremena. Postoji, ipak, i ona druga strana, a to je ono vjekovno nastojanje da se priklonimo zapadu, istoku (u vidu Rusije) i, ono što je Ćosić primijetio u svom "Vremenu smrti", da se Srbi stide svog siromaštva (samim tim i svog života,sebe). Šta god bio uzrok ovom stalnom zaboravljanju, postoji ta tendencija gaženja prošlosti (jer se "u prošlosti ne živi"). Ali, isto tako, narod koji nema prošlosti nema na čemu da izgradi ni sadašnjost, a kamoli neku daleku i neizvjesnu budućnost. Zato kad Crnjanski kaže da piše "mrtvacima" on nije "štuknuo pameću" kako kažu njegove tetke. On zapravo piše o onima čije žrtve zaslužuju da se pamte. Piše njima u slavu, i ako uspije da neko od naših generacija pročita ovaj njegov pomen, učinio je nešto veoma značajno za pretke i istoriju.
Osim ovog istorijskog aspekta, svako djelo sadrži i neke druge istine o životu, kojih u ovom djelu ima mnogo, a koje ću obrađivati u daljem radu, ali ovdje hoću da istaknem taj poučni karakter svakog djela.
"Zvona su zvonila, jer sam ja udesio da stignem kad zvona zvone. A ja sam učen čovek; znam, da se sve lepo mora namestiti i da o Božiću nikad mi nije Božić, nego naša sluškinja, turala u cipelice orase, srebrne i zlatne."
Ovim Crnjanski ističe značaj knjiga za oblikovanje čovjeka. O tome koliko knjige uspijevaju da čovjeka odvoje od zabluda iz djetinjstva i da stvaraju jednog izvajanog, obrazovanog i samosvjesnog pojedinca koji će znati i moći da se ostvari u svom životu.
Rečeno je da riječi lete, a da ono što je napisano ostaje. Zbog toga je značajno zapisati svoje misli, jer će jednom nekom, možda, pomoći pri savlađivanju makar i najjednostavnije prepreke u životu.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:41 am

"Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači."

U srpskom narodu postoje mnoga predanja, mitovi, priče koje se prenose sa koljena na koljeno, pričom i zapisima. Jedan od najslavnijih i najslavnijih je mit o Kosovskom boju. Kroz istoriju nas prate priče o junačkoj pogibiji srpskih prvaka na Kosovu na dan koji je sada najveći dan u istoriji srpskog naroda (Vidov-dan, naravno). Govori se o velikoj moralnoj pobjedi Srba tada na Kosovu, iako su pali pod tursku vlast koja je trajala pet vijekova.
"Kad bi ti znao koliko je skupa
i jedna nevidljiva trunčica prašine,
u životu koji se glavom plaća!
U tom životu i varnica koja se gasi,
i pahulja koja se topi,
vrede više nego kruna u tvom!"
riječi su kneza Lazara Bajazitu (iz nove verzije drame "Kosovski boj", Ljubomira Simovića). I sasvim je onda normalno da čovjek koji odraste na ovakvim pričama "glasno brani čast svog naroda, on veruje u vojsku, govori o sinu svome."
Postoje, ipak i oni drugi (kao što uvijek i svagdje postoje dvije suprotstavljene strane) kojima su pričane druge priče. Postoji Rajić kome je majka "sedela na postelji i pevala pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo i sela su gorela. O, koliko sam zbog toga vriskao." Možda je ovo i bolje. Dijete plače, boji se zbog ovakvih priča, ali bar nauči da u ratu nema ničeg sjajnog i uzvišenog.
Iz Simovićevog djela su i riječi Bajazitove upućene knezu Lazaru:
"Ostavi ti te varnice i pahuljice!
I činjenicama pogledaj u oči!
A činjenice, očigledne i opipljive,
činjenice bez glave, činjenice bez nogu i ruku,
leže na krvi po celom Kosovu!"
To je stvarnost naša, njihova i bilo kog drugog naroda u ratu. I kad to spozna, onda se takav čovjek onom drugom "ruga, priča mu krađe po štabovima, blato i kišu".
A u "Dnevniku" opet počinje od Vidov-dana. "Bio je veseo dan, Vidov-dan", u kom je jedan gospodin govorio "sve nešto nejasno i dugo o Kosovu".
Onda opet pogibija, ovog puta bez sjaja. "Sede ranjenici krvavi, prljavi,drhte, hladno im je. Jedan mrtvac potrbuške u lokvama krvi. Svukli su ga svega golog." Oni koji su na to bili pripremljeni, sada su "mirni", "naviknuti" i samo umorni. Oni drugi koji nisu uspjeli da vide sjaj borbe, vjeruju još u lik Kosovke djevojke koja će ih nahraniti i napojiti, ali "pred kućama stajahu prljave žene", a devojčice od dvanaest godina, deset godina, nude se."
I to je pad. Potpuni slom, potpuno rušenje mita. I onda se ćutljivi očevi vraćaju od kuća "razjareni i govore o ubistvu." Više ne žele da junački poginu za državu, narod, porodicu. Sad žele za njih da ubijaju. Zašto? Možda da bi uplašili neprijatelja, natjerali ga da ode sa njihove teritorije i prekine rat ili da oni prekinu rat poubijavši svoje protivnike.
Zašto se mržnja budi u ratom uništenom čovjeku? To se ne zna. I sam Crnjanski je rekao: "Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači."
Simovićev knez Lazar govori:
"Mi smo se tukli u različitim bitkama!
Ti si pobedio u tvojoj, ja sam u svojoj!"
Samo je zaboravio da u bitkama nikad nema pobjednika. U ratovima svi gube.
A Crnjanskov Rajić kaže:" Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi."
Nadao se da će oni iza njih srušiti sve zablude i shvatiti sve istine o ratu, jer u ratu nema boljeg vremena.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:42 am

"Ne, nije ljubav Bog,..."

Kada se kaže Ljubav, djeca pomisle na majku, oni malo stariji na ljubav prema djevojci, suprugu,...majke na ljubav prema djeci, a tek poneko (i najčešće, mali broj njih) riječ ljubav veže za prirodu.
Pošto je Crnjanski svoju knjigu napisao za sve generacije, opisao je u njoj sve tri ove ljubavi i razvijao ih je onim redom kojim ih mi spoznajemo.
Prva u "Dnevniku" je opisana ljubav majke i ljubav prema majci.
Svaki čovjek majku će opisati kao jedno uzvišeno biće, kao brižnu ženu, punu ljubavi i nježnosti za svoje dijete. Takva je majka koju bi svako poželio. Ali, želje se ne mogu svima ispuniti. Rajićeva majka je bila "vesela i lepuškasta udovica" koja "se glasno smejala. Primetio sam, da se taj kikot, koji sam mrzeo, ponavljao uvek, kad bi se obukla u tu crnu svilenu haljinu, koja je bila jako tesna." On je imao majku koja ga nije dočekivala kada se vraćao kući, a mnogo je to želio. Želio je da osjeti beskrajnu ljubav majke, a pronašao ju je tek u svojim snovima o Čarnojeviću i njegovoj majci.
Čarnojevićeva majka, za razliku od njegove "nije bila nikad zaljubljena, nju nikad niko nije milovao, tukli su je, mamili pijani i obesni i ona je jednako ribala" da bi plaćala dugove i da bi njega školovala. Tako je zamišljao majku Petar Rajić. Silno je želio majku koja će se posvetiti samo njemu, koja bi se brinula o njemu, a ona je to učinila samo jednim svojim gestom - kada je "umrla, a nije dala da ga bude".
Kada je otišao od kuće na školovanje, počeo je sa drugovima da traži i onu drugu vrstu ljubavi. "Obuzimala me mladog neka strast koja sve voli." I ta strast i čulnost je ono što se osjeća u mladosti. Ništa više nije potrebno. "Vi mislite da sam ja pokvarena? Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. (...) Njoj se nije sviđalo što sam tako divlji."
I dalje, kako je odrastao i sazrijevao, u njegovom životu su se nizale žene koje su mu samo čulnost i davale. Prvo su to u ratu bile "neke prljave žene", pa njegova žena čija ga čulna ljepota ne zavodi nego samo "začudi", zatim Poljakinja koja muža vara s njim, a njega sa mužem, te Izabela koja se javlja u njegovim razmišljanjima o Čarnojeviću. Vremenom ta ljubav počinje da mu smeta: "Ja sam sa dosadom počinjao da je ljubim, ali me je njena strast sve više gušila." Tražio je osjećanja, čistu ljubav koja bi ga sveg ispunila. Njemu, čovjeku povrijeđenom ratom, trebala je žena koja bi ga mogla razumjeti, s kojom bi razgovarao i o zemljoradničkim zadrugama, i o umjetnosti i nebu, a ne samo o onome oko čega "se okreće svet".
"Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolju hoću da izađeš." Tražio je ženu bez maske, a lijepu, čulnu, a čednu.
Našao ju je u liku Marije, nedostižne žene iz njegovih snova. "Pod prozorom stajaše Marija i pevaše. Prala je rublje. Iz njenog lika i golih ramena bleštaše zora...Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: 'Marija'. Ona se trže, pokri ramena, podiže rublje i reče nešto tiho."
Tako čistu i uzvišenu on je vidi iz perspektive svoje neutoljene, ali čiste žudnje.
Čistu ljubav osjetio je prema prirodi, kada je uvidio da neće naći ženu svojih želja i snova.
"Ja je ne ljubim. Ja ljubim nebo, moja je ljubav blaga, u snu, i neprolazna." Okrenuo se prirodi, jer je samo ona stvarna i neprolazna. Svi ostali mogu da se pretvaraju (kao žene prije braka), jedino je priroda iskrena i čovjek u njoj može da nađe mirenje i utjehu za sve svoje bolove i razočarenja.
No, bez obzira kakva ljubav bila i prema kome god je osjećali, moramo biti svjesni da volimo zbog toga što nas "ljubav svuda nađe".
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Vedrana taj Pon Maj 18, 2009 3:43 am

"Gde je život?..."

Rekla je "da je željna 'da živi, živi'. A kad bih je ja zapitao, šta hoće time da kaže 'da živi, živi', ona bi porumenela, zaćutala, pa se nasmejala." Ko zapravo zna šta je život?
Čovjek se rodi, tačnije majka ga rodi, povije, krsti, a da on uopšte nema svijesti o tome. Poslije ga šalju u školu, počne da radi i ponaša se prema nekim utvrđenim normama, koje su prije njega ustanovili neki drugi ljudi. Drugi vrlo često odlučuju umjesto njega: šalju ga u rat, ožene ga ("Svi su znali da me treba oženiti i oženiše me. O meni se isto tako mnogo rešavalo kao i svemu drugom i o ratu.") I tako, živeći prema propisanim pravilima, jednako prolazi dan za danom, naročito u bolestima kad mora mirno da se sjedi na jastucima, jer "kažu od toga zavisi život". Čovjek u jednom trenutku uvidi da je njegov život u njegovim rukama, a nije njegov.
Neki se pomire s tim i nastavljaju da se kreću niz struju, nastoje da taj vremenski period koji im je dodijeljen završe u miru i onako kao što su se i rodili - bez njihovog znanja i uticaja.
Postoje, međutim, i ljudi koji se, kao i Rajić, zapitaju: "Zašto dragi moj? Zašto je bila naša mladost?" Tada on, iako je fizički vezan za bolesnički krevet, dopušta slobodu svom umu i kroz lik sina Egona Čarnojevića uspostavlja vezu sa prirodom koja uvijek stvara i svakom svojom promjenom utiče na čovjeka i na njegov život.
Shvata on da je "velika razlika da li samo nosite svet u sebi, ili da li to i znate." Okrenuvši se prirodi i lišću koje gleda sa svog prozora, on otkriva da je sve u prirodi povezano. Lišće ima životni ciklus kao i čovjek: rađa se, razvija i na kraju opada, kao što svaki čovjek umire. I, kao što list, prije nego što svene, ima funkciju u ovom svijetu, tako i svaki čovjek ostavlja u njemu trag, dubok ili plitak, širok ili ne, nebitno. To je, ipak, trag za vječnost. "Sve što su činili, tvrdio je da negde, daleko, na jednom ostrvu ostavlja traga."
Upravo ta povezanost svih bića na svijetu, predstavlja okosnicu sumatraizma, koga Crnjanski objašnjava kroz Čarnojevićev lik koji s ponosom uzvikuje: "Ja sam sumatraista."
Njegov život nije zavisio od ljudi koji su ga okruživali, a bio je "prijatelj svakom na svetu". Govorio je: "Svi smo jednaki. Svud je moja otadžbina. Svud ima ljubavi, jer svud ima trave i žila i lišća uvenula." On je, za razliku od mnogih ljudi, spoznao svrhu vog života, bio ga je svjestan. "Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri. I on se smešio mirno."
Kada je Rajić spoznao u sebi ovakvog Čarnojevića, ne nekog lutalicu bez cilja, nego čovjeka koji bira boju neba ispod koga će biti, čovjeka koji vjeruje u smisao svoga postojanja na zemlji, shvata da, iako je rođen bez svog učešća i bez svoje volje, njemu je data mogućnost i snaga da mijenja i upravlja svojim životom. Ako već nije mogao da utiče na trenutak rođenja, on će moći da oblikuje trenutak svoje smrti tako što će "pogledati poslednji put nebo, utehu moju, i smešiću se."
Smiješiće se da bi pomogao jednom cvijetu da se otvori, a i zato što zna da će "umesto njega da žive rumene neke jele pune kakadua lepih na jednom ostrvu dalekom".
A nebo će, i poslije njegove smrti, da bude plavo i rumeno i da svojim mirom i trajnošću pruža utjehu nekom novom Čarnojeviću, koji će pun životne snage da hoda, a da ne gazi po zemlji.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:16 am

ПЕСНИК ПРОГНАНИК

У животу Милоша Црњанског није био пресудан ни фудбал, ни бокс, ни
фискултура. Његов живот обележили су ратови, лутања, изгнанство,
немири, повратак у земљу и књижевна признања која је добио готово пред
крај живота

Црњански као уредник недељника ''Идеје'' 1934/35.

Био је последњи минут утакмице. Стадион се орио од узвика: Гооол! Фудбалер
је скинуо дрес и утрчао у публику да с њом прослави победу свог тима.
Добио је укор судије, али није марио. Његов тим „Банат” из Панчева
извојевао је победу, а центарфор који је с публиком славио постигнути
гол био је касније познати писац Милош Црњански. Много година потом у
једном разговору рекао је:
„Уживам у томе што сам створио нашој
књижевности, где није лако створити нешто. Толике су њене жртве били
људи који су можда били исто тако талентовани, можда и много више, али
су пропали! Мене је, изгледаће вам смешно, спасао спорт!”
Волео је
спорт, али је каријеру жустрог, пргавог и темпераментног фудбалера
завршио у двадесет деветој години. Међутим, до краја живота посећивао
је фудбалске утакмице, а био је и професор гимнастике у панчевачкој
гимназији. Његови савременици тврде да је волео и бокс, највише у
кафани, и да је то чак осетио и Мирослав Крлежа.
„Лутам још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али под водама завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.”


Родна кућа у Чонграду, варошици у Мађарској, ''чиновничком Сибиру за неподобне српске службенике

Одлука о смрти
Писац романа „Сеобе”, „Дневник о Чарнојевићу”, „Роман о Лондону”, поеме
„Стражилово”, рођен је у Чонграду крајем октобра 1893. године.
Гимназију је учио код фратара у Темишвару, у Ријеци је студирао
експортну академију, у Бечу започео студије уметности и филозофије
1912. и 1913. године, да би дипломирао 1922. године на Филозофском
факултету у Београду. Читао је руске, немачке и мађарске писце на
њиховом изворном језику, али то образовање није га спасло од хапшења
1914. године, кад се из Беча вратио у Нови Сад. Послали су га на
ратиште. Тамо је преболео колеру, да би потом био упућен на фронт у
Галицији. Неко време радио је у манастирској болници у Бечу, а потом и
као телефониста у Сегедину.
После дипломирања на београдском
Филозофском факултету, отишао је у Париз како би наставио школовање. А
онда се у Риму упознао са Ивом Андрићем. Оженио се београдском
лепотицом Видом која му је била веран сапутник током свих његових
тешких година лутања, изгнанства, сиромаштва и туге.
С ожиљцима на
души из Првог светског рата, све до 1941. године, до почетка Другог
светског рата и нове животне голготе, био је новинар, професор и аташе
за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину и Риму.
Од тада постаје емигрант у Лондону, где најпре ради као службеник при
југословенској влади у егзилу, а од 1945. тражи посао који би му
обезбедио лакши живот. Током двадесет година изгнанства, патње и
непризнавања његовог дотадашњег књижевног рада, био је, између осталог,
и дописник из Лондона аргентинског листа „Ел Ецономист”.
У земљу се вратио крајем 1965. године, а свој сусрет с Београдом поздравио „Ламентом над Београдом”.
„У теби нема бесмисла и смрти...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
-----
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.”


Уз писање ишло је и сликање па је овако видео себе

Кад су му коначно била отворена врата повратка у домовину, стигла су и прва
признања. Већ 1966. године добио је НИН-ову награду за дело „Роман о
Лондону”. Реч је о реалистичној причи о усамљеном брачном пару, о
меланхоличном кнезу Рјепнину који је у себи готово угушио нагон за
животом и који се, загледан у прошлост, покорава нагону самоуништења.
Судбина кнеза Рјепнина пратила је и његовог аутора готово на исти начин.
Кад се Црњански са супругом Видом вратио у Београд, добио је четворособни
стан у некадашњој улици Маршала Толбухина. Тај стан никада није постао
његово власништво, у њему су Вида и Милош имали станарско право.
Познаваоци писца кажу да је његова радна соба била аветињски празна. У
њој је био само радни сто и његова чувена писаћа машина.
Пишчева равнодушност, знана из доба изгнанства, враћала се и у домовини, па се
у јавности често расправљало о узроцима његове смрти. Међутим, и лекар
и медицинско особље које се бринуло о песнику, кажу да је он
једноставно одлучио да умре одбијајући да узима храну.
„Црњански, ви морате да једете, иначе нећете моћи да живите”, говорио му је лекар.
Црњански би му одговорио: „Ја више не желим да живим.” Умро је 30.
новембра 1977. године. Нису нађени здравствени разлози за његову смрт,
а они који су проучавали његово дело кажу да је умро на антички начин.
Без обзира на то што је „Роман о Лондону” овенчан наградом, већина
књижевних критичара слаже се да је најбоље дело Милоша Црњанског роман
„Сеобе”. У том делу Црњански је раскинуо с дотадашњим начином писања
романа. Он ни историјски, ни природни, ни животни простор не приказује
онако како се до тада чинило. Његов циљ био је да створи емоционалну,
симболичну атмосферу, да живот учини нестварним да би могао дубље да га
осети и прикаже. То је свет изгубљених људских судбина изнад времена и
простора, који је приказао поетски надахнуто, као да у једном даху
ствара песму.
„Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ
неколико дана пада нека киша којој нема краја, у којој се сливају са
њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.”
Због начина писања, али и размишљања и ставова о животу, Милош Црњански имао
је много непријатеља. У изгнанству је био силом прилика, јер је био
противник тадашњег политичког уређења. У случају повратка, могао би да
очекује тешку казну, па чак и смрт, као неки његови савременици.
Његов темперамент навео је велики број људи да се током једне полемике 1932.
године удаље од њега. Он им је одговорио: „Мени нису потребни ничији
потписи, ја ћу се бранити сам.” Ма како га то у животу спутавало, с
друге стране бранио је свој став да човек мора бити спреман на све, да
уради оно што мора да би га људи прихватили. Желео је успех и сматрао
да је мање постигао него што му припада, па је стога чинио и разне уступке.
Ипак, изнад свега, као и сваком другом човеку, била му је
потребна подршка, љубав, припадање. О томе сведоче његова бројна писма.
Ево једног упућеног Иви Андрићу.
„Ја сам исувише поносит у флиртовима мојим, а да бих показао да ме боли што ми тако дуго нисте
писали – да нисте болни и да се не бојим за Ваше здравље. Не заборавите
да ја волим Иву Андрића из књига а не из живота, пошто се у животу ја
увек претварам, на папиру никада.(...) Радим колико могу. Овде је све
учмало, и што је горе сепарирано. Прикупио сам нешто мало сарадника,
итд. Ћоровић је прилично ’ладан према мени – но можебити да је
разочаран. Живим – и чиним оно што држим да ми је дужност, не више, не
мање. Разочарао сам се само у Србијанцима.(...)”

Пуцањ у празно

Због своје нарави пргави Милош Црњански умало није завршио као Пушкин. Причу
о истинском двобоју са срећним крајем касније су испричали сам Црњански
и његов секундант и пријатељ, песник Душан Матић.
Све се догодило недалеко од Вршца. Милош се посвађао с петорицом својих ваздухопловаца
и официром Тадијом Сондермајером око тога да ли су бољи немачки авиони,
како је тврдио Сондермајер, или француски, како је тврдио Црњански.
Током свађе Милош их је пљескао својим белим рукавицама по лицу,
позивајући их на двобој. Сви су одбили сем Сондермајера који је одлучио
да брани официрску част. Био је командант ваздухопловства и
југословенски јунак, јер је на фронту оборио три противничка авиона.
Црњански је наговорио позоришног редитеља Бранка Гавелу и књижевника Душана
Матића да му буду секунданти. А онда је требало наћи оружје за двобој.
Неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац с дрвеном
кутијом украшеном седефом. За двобој је било још рано па су одсели у
вршачком хотелу који се, као и данас, звао „Србија”. На велико
запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника.
У одређено време кренули су на заказано место. Изабрали су Вршац јер су
у том делу земље још владали стари аустроугарски закони који нису
забрањивали витешки чин двобоја. Све је ишло по уобичајеном обреду.
После кратког договора о условима, сведоци Сондермајера и Црњанског
заузели су места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета
окренути леђима. А онда су кренули бројећи кораке и окренули се.
Право да први пуца имао је Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо
као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер дигао је
руку, нанишанио у главу, одакле су га гледале светле, уплашене очи
Црњанског. Три пута повукао је ороз и – ништа.
– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – рекао је Сондермајер.
Касније су секунданти закључили да се официр спетљао, да није знао како се пуца
из старинског оружја породице Дунђерски, што је спасло изазивача
Црњанског. Секунданти су од обојице затражили прихватање задовољења, а
официру Сондермајеру допуштено је да опали увис како би се доказало да
је пиштољ исправан. Хитац је одјекнуо у врховима крошњи и поплашио
чавке на вршачкој пољани.
Изнад крошњи остао је „широки плави круг и
у њему звезда”, како је касније певао велики српски романсијер и песник
Милош Црњански који ни данас нема место за задужбину коју је створила
његова верна супруга Вида.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu