Pokažite strancu svoj Beograd

Nikola Savičević : Kafa na Terasi

1. dan
Šetnja po Kalemegdanu uz doručak i kafu na Kalemegdanskoj terasi. Provođenje po beogradskim muzejima i pokazivanjeznamenitih zgrada, spomenika i ulica i objašnjavanje njihovog značenja i uloge kao i uloge našeg grada u evropskoj kulturi i istoriji. Ručak u kultnom restoranu "?", a uveče uživanje u boemskoj Skadarliji u restoranu "Tri šešira".
2. dan
Doručak pored reke na nekom mestu koje odiše rustičnim ambijentom. Obilazak Starog i Novog dvora kao i Kuće cveća, stadiona "Marakana" i "Partizan". Veče završiti na nekom džezu, bluzu, salsi ili u klubu "Tramvaj".
3. dan
Odlazak čamcem na reku i pokazivanje grada sa reke. Klopa na plaži Velikog ratnog ostrva uz pokazivanje Zemuna. popodne odlazak u Muzeja viona na aerodromu, a potom odlazak na Avalu. Veče završavamo na narodnoj muzici.
4. dan
Pre polaska odlazimo na krov zgrade CK radi pravljenja nezaboravnih fotografija uz poklon karte Beograda i lutke dživdžana.

Vuk Kuzmanović: Navodič

Siguran sam da nečija predubeđenja igraju veliku ulogu ne samo u otkrivanju novih mesta nego i uopšte . Izigravao sam par puta vodiča strancima i svaki put je bilo odlično samo ja stvarno ni u jednom trenutku nisam imao ništa isplanirano. To nas je nekad dovodilo do besciljnog pešačenja ali ja verujem da je samim tim sve bilo i vrednije .

Skoro sam vodio dve sestre Turkinje po gradu koje su tu bile na evropskoj razmeni sociologa. Na dan ljudskih prava smo se vozili 26-icom koju smo uhvatili na Dorćolu i išli do kraja i nazad. U autobusu je nastupila pozorišna trupa koja je iz prve ruke pokazivala istoriju nacionalnih manjina a i svih onih koji su se zadesili ovde, sve sa pesmama između.

Kada smo mi ušli pričali su Španskim jevrejima koji su izbegli ovde u 16. veku a nastanili se na Dorćolu, preko Cigana i njihovim bežanjem iz postojbine gde su se zakleli da će uvek biti u begu, Slovaka , Mađara … . Beograd je ako ništa drugo, veoma raznolik na svaki način.

Zanimljiv mi je bio podatak koji sam kasnije detaljnije istražio, prvi budistički hram sagrađen u Evropi bio je upravo ovde i nalazio se u današnjoj budimskoj ulici. Njegovi tvorci Kalmici – narod mongolske krvi koji je prebegao iz tadasnjeg SSSR-a u tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju poneo je sa sobom i svoje religijsko ubeđenje i dobio ne samo ekonomsku pomoć i od naše pravoslavne crkve, države nego i od našeg biznismena koji je bio velikodušan. Zaboravio sam mu ime. Sada su potomci tih Kalmika svi u Nju Džersiju a hram je srušen ( ja bih zeleo da vidim njegov povratak sa ili bez Kalmika ).

Vodio sam Dujgo i Isil svuda po gradu i moram da kazem da mi je u stvari najbolje bilo kada smo se čudili našim sličnostima i razlikama. Prevodili smo međusobno dečije pesme i brojalice i njima je bilo smešno kada bi naleteli na primer na reč paramparčad koja kod njih ima isto znacčnje samo nema “d” na kraju.

Vratile su na neki način kući kojoj nikad nisu bile. Zaboravile su samo da su već bile ovde pa su ih sećanja koja su navirala pomalo i zbunila . Možda su i stvarno bile nekada ovde u nekom prošlom životu. Osetim ponekad žal što na primer njima nisam pokazao sve što sam želeo – iako smo bili stvarno svuda na Skadarliji, Kališu, u malim zabijenim uličicama gde kada podigneš pogled zabezeknut vidiš nešto sasvim neočekivano i novo, u restoranima u kafićima, u klubu ni na nebu ni na zemlji .

Srđan Petrović: Senke po nama

Razlivene boje otopljene poslednjim užarenim zracima. Smiruju. Kaldrma neprijatno odzvanja pod umornim cipelama. Sve remeti tišina kojoj ostavljamo stope. Sa leve strane, na fasadi, natpis “ NE DAMO KOSOVO”, strancu krajnje nejasan, zbunjujuć, neprihvatljiv.Napisan je drhtavom rukom maloletnika. Vijuganje ulice prati linija balkona. Smenjuju se sveže i oronule fasade. Eklektika. Razgranata procvala trešnja na uglu sa Srebreničkom ostavlja senke svuda po nama. Rukama ih probijamo. Stružemo patinu prošlosti sa kojom se bori ovaj grad, umoran od nametnutih pobeda. Zastajemo na ivici ponora gde se, do 6. aprila 1941. godine nalazila gradska biblioteka. Potom je dim prekrio beogradsko nebo. Na broju 7, u praznom dvorištu, dve okrnjene šoljice kafe prisećaju se starih ukućana čuvajući tragove njihovih usana. Na Kosančićevom vencu, fasadu jedne kuće krasi bista. Pitaš me čija? Ovaj grad ti možda neće pružiti odgovore na sva pitanja, ali će ti postaviti neka nova.

Nikola Novaković: Gde ljubavi počinju

Devojci i sestrama, prvo sam pokazao kako sve ljubavi u Beogradu počinju kod stare žute zgrade sa satom, kraj perona i vozova, novih puteva i ljudi. Bar kad čekaš nekog tamo. Bila je topla i vedra jesenja noć.
Grad je spavao. I ja sam bio pospan.
Ujutro smo na ulici sreli profesora iz škole…brat iz Crne Gore. Ah, kako je svet mali!
Sišli smo na stanici kod hrama svetog Save.
Škljoc!

Ljuljamo se sa brojem 9 na čelu, idemo dalje. Preko mosta!
Hajde da vidimo te piramide! A i Kineze.
Svakojaka čuda. I Teslina kugla? Daa…
Ovo je novi Beograd… Čudno. Nikad mi nije izgledao tako velik. Kako sam to pomislio, naiđosmo na Babilon. Kod nas? Na reci?
Splav. Kažu samo u Beogradu. Posle krepkog pića, krenusmo brodom preko reke.
Spontanim putem, mi u šumi.
Mislim se gde je grad…Tad, sretnemo moreplovca… iza njega, reka.
Sat nek čeka, reka nije prepreka!
Izađosmo mi na drum, kad ono ,neki šum. Autobus 23. Vrum!
Ispred nas - zid. Oh, kakav vid!
Pa ovo je umetnost Beograda, tu kod Stonehenga. A nisam tražio galerije!

Beograd je svet. A svet je mali.

Nemanja Carević: Oblaci preko reke

Koračajući Knez-Mihajlovom prema Beogradu, posetilac neka pazi! Jedna joj je strana slana a druga slatka. Neka bira! Desnu kiša spira u slani Dunav, levu u slatku Savu. Ako sladoled drži, ne bi bilo lepo da mu se usput oslani. I neka zna: baš tu, gde sada stoji, izvađen je veliki mamut koji je ovom ulicom nekad izlazio na obalu mora. Zato ovde na more toliko miriše! Nepregledno Panonsko more pljuskalo je beogradski greben sve dok ga Dunav nije istočio. Malo kasnije ovom ulicom prošli su Rimljani. Beograd u je opet bilo suđeno da na granici bude. Toliko im se ovde dopalo, da su rešili da ne idu dalje i da ovde povuku LIMES. Grad je tužno gledao preko reke. I Romeji, koji su ga voleli kao svoj Carigrad, držali su ovde granicu tako tvrdu da ni oblaci nisu mogli preko reke! I ove pogranične kapije kroz koje prolazimo gradili su Srbi, pa Mađari, pa Turci, Austrijanci… Ali, sada pogledajte ove mostove i grad preko reke. Da, i to je Beograd ! Posle toliko vekova on je pobedio svoju granicu!

Dejana Batalović :Ja srce BeGe

Tenkovi i topovi na staroj tvrđavi usred grada na kojoj možete: igrati tenis, košarku, klizati se na ledu, ljubiti se, izaći u kafić, u klub, šetati se, posetiti muzeje, gledati na reku, gledati izložbu, otići na piknik, u zoološki vrt, u crkvu, naići na tragove koje su ostavila topovska đulad...

Ogromne palačinke u 4.15 ujutru za 1,5 evro.
Poslastičarnica koja je otvorena u ponoć i radnje koje rade non-stop.
Kišobrani koji se stvaraju niotkuda čim krene da pada kiša, po poslednjoj modi i jesenjem sniženju:).
Penzioneri koji strastveno igraju šah u parku u centru grada.
Ceo red splavova koji leti vrvi od ljudi i muzike.
Tek kada su nas posetili drugari iz Zagreba shvatila sam kolike su Terazije, iako svaki dan prolazim njima.
Čak sam shvatila da su i trolejbusi stari 100 godina, kojima stalno idem na faks zapravo privilegija, jer ih van Beograda retko gde ima!
Zazvučaće patetično al’ šta da radim...ali... potrebno je da dođe neko sa strane da bi nam otvorio okice do kraja da vidimo koliko stvari uzimamo zdravo za gotovo.

Milena Gligić : Beograd u 24h

Beograd je najlepši kada se budi.

7: pogled sa nekog od mostova, ružičaste senke na zgradama, miris svežeg vazduha.
8: pospani ljudi, gužva u saobraćaju.
9: otvaraju se radnje i kafići.
10: starci i roditelji s decom su izmileli na sunce i gotovo sve klupe u parku su zauzete.
11: krajnje vreme za ustajanje onima koji su bančili i pijančili.
12: hm, možda ipak još sat vremena.
13: Ada, Savski ili Zemunski kej, ekipa, pivce i provod zagarantovan.
14: nasumična šetnja po gradu, otkrivanje novih uličica i zdanja.
15: ručak u nekom od restorana. Za plići džep – kafana “Toplice”.
16: kafa s prijateljem.
17: jurcanje po prodavnicama.
18: zalazak sunca na Kališu, razdragana dečurlija, omladina raštrkana po zidićima, matorci zadubljeni u šahovske table.
19-21: izložba, koncert, pozorište, bioskop.
22: večera kod “Bucka”.
23-2: obilazak klubova (bar jedna živa svirka).
3: cirka u parku.
4: dremka na klupi.
5: “zoručak” (doručak u zoru).
6: pravac krevet dok se mešaju novi dan i mirisi protekle noći.

Slađana Ristić : Jedna subota

Buđenje i pravac pijaca. Kažu da se tu najbolje upoznaje duša grada. Naša je u ovom trenutku živahna, bučna i prilično zelena. Šnjuramo među tezgama, objašnjavam vezu između “žene” i “kese”. I da, bezbedno je probati Draganin sir direktno iz kantice.

Nakon toga, standardni obilazak. Prevozom samo do nekle, ipak ne želimo previše avanture za jedan dan. Nastavljamo peške. Kališ delije uspavano, reke lenjo... Još je rano. U Knezu je zanimljivije, čeka nas sudar domaćeg i melosa Anda, lepih žena i traženja “nekog dinara”; prava slika kontradikcija od kojih je ovaj grad satkan. Od bleštave beline Hrama oči odmaramo u pomalo zaboravljenoj Banjičkoj šumi. I opet krajnosti, mir i tišina na 3 metra od bulevara.
Popodne vožnja bicikle; kome još treba turistički autobus. Zahtevna tura, od 25. Maja pa do Ade i nazad plus jurnjava po ulici je rezervisana samo za najjače.
Veče provodimo uz svetla grada. Sa ušuškane terase, mesta za koje samo lokalci znaju uživamo u treptajima grada. Kafé koji više podseća na afričku antikvarnicu nam pruža predah uz toplu čokoladu sa mlevenom plazmom. I opet centar, Skadarlija i naravno svetla, ovog puta sa reke.

U povratku svraćamo na svirku, ulazimo, opšta gungula, a spolja je delovalo tako mirno. Klub napuštamo u sitne sate, zajedno sa članovima benda. I naravno svraćamo u pekaru na štapiće sa belim lukom.

Maja Anđelković – Šeguljev : Maslačak

April je. „April u Beogradu“, najlepša pesma svih vremena, najlepše doba u Beogradu. Sunce u očima, zdravlje u kosi, ljubav u duši, srce treperi kao list.
Na Kalemegdanu napajamo dušu, naša se srca ulivaju sa Savom u Dunav, upijamo toplotu proleća i pozdravljamo „Pobednika“.Moja kćerka vitla maslačkom kao mačem i donosi grančicu hrasta. Večni smo kao to drveće oko nas.
Na Tašmajdanu spomenik deci poginuloj u bombardovanju 1999. „A sta je to bonbandovanje?“ pita Olja. Srećno dete...
Prolazimo Skadarlijom. „Dva jelena“, „Dva bela goluba“, „Tri šešira“. Starogradska muzika uvek budi onaj slovenski bol u duši...
Vraćamo se kući. Pokazujem joj Narodno pozorište, Etnografski muzej. „Onaj čika na konju je knez Mihailo“, kažem, „a ulica u kojoj uvek kupimo kokice je njegova“. Prolazimo Terazije i Beograđanku.
„Zašto nije bela“, pita moja kći, „kada se već zove Beograđanka?“ „ Kao i grad, potonula je u svoju sudbinu i sada se bori.“
Ispred hrama Svetog Save mnogo dece. „Šta je to hram?“ „Večnost, slava, budućnost, sadašnjost, prošlost.“
To je Beograd.

Eni Šušak : Pismo

Dragi stranče,

U ovom gradu možeš popiti kafu, otići u pozorište, bioskop, odličan klub u kome ćeš se nezaboravno provesti, ali to možeš i u svakom drugom gradu. Dok budeš prolazio Knez Mihajlovom, nemoj gledati izloge, koji šljašte i privlače ti pažnju. Podigni malo pogled ka zgradama, i bićeš iznenađen njihovom lepotom. Svoju šetnju isplaniraj tako da na Kalemegdan stigneš neposredno pred sumrak. Tačno u onom trenutku kada su dve reke spojene zlatnom trakom sunca.
Beograd sigurno nema ni u pola onoliko muzeja i galerija koliko si viđao po drugim gradovima Evrope, to je zato što je ceo grad jedan veliki muzej. Sprijatelji se sa nekim od domaćina, sigurna sam da ti neće biti teško, zamoli ga da te odvede u neku od kafana sa kariranim stolnjacima u kojima konobari porazgovaraju sa tobom kao starim prijateljem. Ako ikako stigneš, kreni peške preko Brankovog mosta, i na sredini zastani, makar samo za trenutak da uživaš u pogledu na Ušće.

Produži svoj boravak koliko je god moguće, pa čak ni tad nećeš videti sve što bi trebalo, ali ćeš sigurno osetiti makar deo toga. Kako se tvoj odlazak bude bližio, biće ti žao što moraš da ideš, jer ćeš osetiti da za sobom ostavljaš nešto jako vredno.
Onda, kada jednom budeš video Beograd, ti i ja više nećemo biti stranci.