Druga potera za Dražom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:19 am

Vest da je uhvaćen Dragoljub - Draža Mihailović prvi je obelodanio Aleksandar Ranković. Podnoseći ekspoze u Narodnoj skupštini Jugoslavije, 24. marta 1946. godine, Ranković je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova, rekao:
”Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali organi Uprave državne bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.”
Prekidan poklicima poslanika, koji su oduševljeno pozdravljali zarobljavanje vođe četničkog pokreta, Ranković je, zatim, rekao: ”Dok su neprijatelji naše Jugoslavije izmišljali junačke podvige svog ljubimca, i kovali planove za povratak na staro, Draža je sedeo u svojoj rupi, čuvan od svega jedanaest vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama.”

VELIKA IGRA
Dvadeset osam godina kasnije (u leto 1974), Ranković će u razgovoru sa istoričarom dr Venceslavom Glišićem ovako opisati hvatanje Draže Mihailovića: ”Ja sam došao na ideju za igru sa Dražom. Kad smo zarobili četničkog kapetana Rankovića, zarobili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. U tome je značajnu ulogu odigrao jedan četnički radiotelegrafista (Bogdan Krastavčević). Mogli smo Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada smo hteli živom da mu sudimo. Tito i Kardelj bili su za to da mu se omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo. Jedno vreme čak smo Dražu štitili da ga ne ubiju naša milicija ili KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). Da bismo došli do živog Draže, bio nam je potreban Nikola Kalabić. Ovog četničkog komandanta trebalo je prethodno psihološki slomiti, odnosno proceniti da li se i koliko u njegovu pomoć možemo pouzdati. Krcun i ja pojeli smo sa Kalabićem jedno tri pileta i obećali mu život ako nam pomogne u hvatanju Draže. On je na kraju pristao i obećanje izvršio”.
Na pitanje dr Glišića šta je kasnije bilo sa Kalabićem, Ranković je odgovorio: ”Promenili smo mu ime i poslali ga u Bosnu. Ali, on je produžio da pije, i umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić! Naše službe zahtevale su da on bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao. Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća - dokrajčio.”
A, evo, i Mihailovićeve priče, date isledniku, o tome kako je doživeo hapšenje:
”Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest-četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovine na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam nervozan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

SELJACI U PANICI
Moram da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snaga zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa tog terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.
”Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.
”Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Makovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice - Bajina Bašta, i pored Solotuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljne teškoće. Sa Tare sam uputio kurira radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi”.

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

NAJVEĆA SRPSKA TAJNA
ČIinjenica da je Vlada Srbije odlučila da raspravlja o skidanju oznake poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem u julu 1946. godine, govori o tome da je Srbija krenula u novu potragu za bivšim komandantom Ravnogorskog pokreta. Prvu potragu je Josip Broz Tito završio hapšenjem, suđenjem i streljanjem Dragoljuba Mihailovića.
Ova druga potraga ima cilj da se preko državne komisije za utvrđivanje groba Draže Mihailovića, otkrije najveća srpska tajna, koja traje već 63 godine - gde je đeneral Draža streljan i sahranjen. Čitav proces se vodi u trenutku kada je porodica pokojnog đenerala podnela zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pa se zato ova inicijativa države kod jednih tumači kao deo tog procesa, a kod drugih kao traganje za istinom o Dražinom grobu. Iako stručnjaci, istoričari i publicisti tvrde da Dražin grob ne postoji, državna komisija je pronašla trojicu živih krunskih svedoka izvršenja sudske presude streljanjem u leto 1946, koji su spremni da govore. To su bivši oficiri Ozne, koji traže da ih oslobode obaveze o državnoj tajni. Istovremeno će se skinuti oznake državne tajne sa vojnih i policijskih dokumenata.
* Šta skrivaju dokumenti Ozne, Udbe, SDB i KOS?
* Šta će svedočiti ta trojica oficira Ozne?
* Kako će dokazati da su bili učesnici streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića?

Ovo su samo neka od pitanja koja nova srpska potraga za đeneralom Dražom otvara. Pitanje je samo da li je kasno za pravu istinu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:21 am

OPISUJUĆI u istrazi način na koji su ga pripadnici KNOJ uhvatili, general Draža Mihailović je rekao:
"Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali, nastavio je priču pred sudijama Dragoljub Mihailović.
"Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.
"Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan.
"Najviše sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim poternim odeljenjem, sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kad je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega, i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

NOĆI U SNEGU

BILO je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka.
"Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u sklonište, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili u Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi ste imali sreće što me je ono đubre od Kalabića izdalo.
"Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu samo da bi spasao glavu.
"Kada sam uspostavio vezu sa Kalabićem, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci koje sam upitao sumnjali su. Oni imaju jedno čulo za opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom.
Neki od njih, otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak, ili bar da budem do kraja oprezan.
Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbegli smo bar sto puta takoreći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.
"Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti.
Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima. Govorili
su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnim, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom zavišću.
"Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većinom su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.
"Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjičavim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš nijednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića Čerčila i još nekih koji su mu bili takoreći stalna lična garda. Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazvalo mi je ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.
"Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je ubedio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove mlade, hrabre i zdrave ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo.
"Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao svojim životom na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me izdaja Nikole Kalabića porazila. Kome je sve čovek mogao da veruje?
"Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska ’za Srbiju’ smanjim moju pratnju.
"Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo."
General Dragoljub - Draža Mihailović, vrhovni komandant tzv. jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar vojni u emigrantskoj vladi kralja Petra Drugog Karađorđevića, uhvaćen je u noći između 12. i 13. marta 1946. Predvođena Nikolom Kalabićem, ovu akciju izvela je grupa oficira Ozne (Odeljenje zaštite naroda).

GORSKI CAR

Gorski car slobodnih srpskih planina, kako je Dražu nazivala četnička propaganda, punih deset meseci posle završetka Drugog svetskog rata, uspevao da izbegne sve potere i zamke, uhvaćen je u svom skrovištu, u kući na putu Vardište - Priboj. Tom prilikom zaplenjena je kompletna četnička arhiva, koja će na suđenju Mihailoviću biti jedan od glavnih aduta tužioca.
- Sve se odigralo munjevitom brzinom - kaže Draža.
- Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvoga pucnja čuo još nekoliko. Kad sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu. Niko se nije odazvao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazvao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ugurali su me u automobil i do Beograda se nismo zaustavili.
Odmah posle hvatanja, Draža je pod jakim obezbeđenjem prebačen u Beograd. Istraga protiv njega vođena je u zgradi Ozne za Jugoslaviju. U velikoj sobi nalazili su se samo vođa četničkog pokreta, islednik i daktilografkinja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:22 am

Saslušanje je počelo 9. aprila 1946. Draža je ovako opisao svoj životni put:
"Zovem se Dragoljub Mihailović Draža. Rođen sam 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, srez moravički, od oca Mihaila i majke Smiljane, rođene Petrović. Od bliže rodbine imam sestru Jelicu, sada u Beogradu. Braće nisam imao, sestra Milica umrla mi je 1905. godine. Bez oca sam ostao u drugoj godini starosti, a bez majke u sedmoj. Otac mi je bio sreski pisar u Ivanjici, a deda, koji se prezivao Petrović, bio je upravnik pošte u Požarevcu. Mati vodi poreklo iz seljačke porodice, iz sela Tisovice kod Nove Varoši." (Mihailović u ovom iskazu ne pominje da je imao ženu Jelicu i troje dece - sinove Branka i Vojislava i ćerku Gordanu. Branko i Gordana bili su u partizanima, a Vojislav je poginuo kao četnik 1945. na Zelengori.)
"Posle smrti oca prešao sam u Beograd kod babe po ocu i stričeva - Tome, koji je bio glavni upravnik telegrafa u Beogradu, Dragomira, koji je umro kao poručnik 1903. godine, Velimira, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu kao potpukovnik, komandant 9. puka, i Vladimira, veterinarskog pukovnika, koji je umro u Beogradu 1929. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio sam u Beogradu, a zatim stupio u vojnu akademiju.
"U balkanskim ratovima 1912. godine učestvovao sam prvo kao podnarednik - pitomac. Bio sam ađutant kod komandanta bataljona majora Borivoja Tomića. Učestvovao sam u ratu protiv Bugara 1913, kada sam postao potporučnik. Odlazim na produžavanje školovanja, ali kad je izbila pobuna u Albaniji, septembra 1913, odlazim u ovu zemlju. Krajem decembra iste godine vraćam se u Beograd, nastavljam vojnu akademiju, u kojoj ostajem sve do juna 1914. kada sam mobilisan. Kao vodnik u pešadijskoj četi prekobrojnog - pešadijskog puka, stupam u svetski rat. Učestvujem u svim borbama koje su se vodile protiv neprijatelja. Prešao sam Albaniju i zajedno sa srpskom vojskom stigao na Krf."

Kratko u gardi

Opisujući svoju biografiju isledniku, Draža je rekao da je na Đurđevdan 1916. sa srpskom vojskom prešao u Solun i da je učestvovao u proboju solunskog fronta. U borbi blizu Lerina bio je teško ranjen, u jurišu mitraljeskog odeljenja čiji je bio komandir. Odlazi u bolnicu u Solunu, ali krajem decembra, i pored ocene da više nije za stroj, dobrovoljno se vraća u svoju jedinicu i bori se sve do kraja rata iz koga izlazi kao poručnik. Odlikovan je sa dve zlatne i jednom srebrnom medaljom za hrabrost, ordenom belog orla sa mačevima IV i V reda i engleskim bojnim krstom, po izboru u celoj diviziji.
Pošto je naglasio da je bio simpatizer Dimitrija Apisa i da je bio zapostavljen, jer ga je progonio Josif Kostić zato što nije hteo da svedoči protiv svog pretpostavljenog komandanta bataljona, zbog čega je bio pred sudom i disciplinski kažnjen, Mihailović je rekao da je u septembru 1919. premešten u Kraljevu gardu, u kojoj je ostao samo četiri meseca.
Draža Mihailović opisuje isledniku incident zbog koga je izbačen iz Kraljeve garde:
"Novu 1920. godinu dočekao sam u kafani 'Sloboda' u društvu s gardijskim poručnikom Stevanom Buhanjickim, koji se držeći zdravicu dotakao boljševičke revolucije apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola došla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene.' Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog onog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje."
Na pitanje islednika: "Jesu li vaše simpatije bile na strani oktobarske revolucije?", Draža je odgovorio: "Jesu."
U Skoplju je obavljao razne dužnosti, odakle je premešten u Niš, a iz Niša u Sarajevo. Godine 1921. konkursom je primljen u Višu školu Vojne akademije. Čin kapetana prve klase dobio je 1922. Školovanje je završio kao šesti u rangu, a zatim je pošao na pripreme za generalštabnu struku.

Ataše u Sofiji

Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku, rekao je Draža isledniku, "radio sam godinu i po dana u obaveštajnom odeljenju Generalštaba kod šefa Petra Markovića. U nastavnom odeljenju radio sam šest meseci kod Emila Belića. Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra
vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara u školi, rasporedio me je u Dunavsku diviziju, ni po molbi, ni po protekciji, već po želji mog profesora u školi koji je postao ministar vojske. U 1927. godini preveden sam u Gardu sa činom majora, imao sam položaj načelnika štaba. Na ovom položaju ostajem do 1930, kada odlazim u Francusku na učenje jezika, gde ostajem šest meseci i dobijam čin potpukovnika. Po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, gde ostajem do proleća 1935. Godinu dana bio sam komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde."
Odgovarajući na pitanje islednika: "Da li ste cenili i poštovali kralja Aleksandra?", Draža je rekao: "Od solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan na potpuno lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam sve do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu. Doba njegove vladavine smatrao sam najsrećnijim dobom srpske prošlosti."
Iz Garde Mihailović je premešten u ministarstvo vojske, gde dobija čin pukovnika. U junu 1935. odlazi u Sofiju za vojnog atašea, gde ostaje do maja 1936.

Kum obaveštajac

Iz Sofije sam", rekao je Draža isledniku, "premešten u Prag zbog afere sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, koji je pokušao da digne ustanak u Bugarskoj. Ja u to nisam bio umešan. Prebacivanje je organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u ministarstvu vojske, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga."
Pukovnik Mihailović nije se dugo zadržao ni u Pragu. Boravio je tamo do maja 1937. "U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im bio zaista prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić nije imao drugo nego neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog mog odlaska iz Praga bio je taj što je Marić (general, ministar vojske i mornarice) imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea."
Posle Praga, pukovnik Mihailović raspoređen je na dužnost načelnika štaba Dravske divizije u Ljubljani i na tom položaju ostao je do proleća 1938. godine.
Zatim je preuzeo komandu puka u Celju. Tu dužnost je obavljao do proleća 1939, kada je prešao za načelnika štaba utvrđenja kod generala Rupnika. Posle nekoliko meseci ponovo odlazi na novu dužnost. Mihailović je to isledniku ovako objasnio: "Po traženju klerikalaca, bana Natlačena, pod izgovorom da sam pogoršao odnose sa Nemcima, otišao sam u jesen 1939. za nastavnika Više škole Vojne akademije, gde sam predavao taktiku u generalštabnoj školi, a strategiju u Višoj školi."

MOSTAR PO KAZNI
Kao nastavnik Vojne akademije, pukovnik Mihailović radio je samo četiri meseca. Početkom marta 1940. postavljen je za načelnika opšteg odeljenja vrhovne vojne inspekcije, koja je, kako kaže, "imala zadatak da u pogledu nastave uvede novine u vojnoj nauci i našoj vojsci".
"Ova novoosnovana vojna inspekcija", ističe Mihailović, "zamišljena je za račun kneza Pavla. Kad se on povuče u slučaju punoletstva kralja, trebalo je da bude komandant vrhovne vojne inspekcije, zapravo kao inspektor vojske, kako bi vojsku držao u ruci, pošto je to radio i kralj Milan kao komandant aktivne vojske za vreme vladavine svog sina. U ovoj inspekciji odmah sam došao u sukob, jer mi je onemogućeno da provedem novine u našoj vojsci. Napao sam strahovito zastarelost naše vojske. To je bio razlog da budem smenjen... Tada odlazim u Mostar za načelnika štaba primorske armije, koja je smatrana mestom za kažnjene oficire."

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:23 am



Početkom 1940. godine pukovnik Dragoljub - Draža Mihailović bio je na dužnosti u Beogradu, gde je stupio u vezu sa opozicionim oficirskim krugovima. Najbliži Mihailovićev prijatelj i pobratim bio je pukovnik Žarko Popović, načelnik obaveštajnog odeljenja Generalštaba, koji ga je odmah angažovao na poslovima obaveštajne službe.
”U leto 1940. godine - rekao je Draža isledniku Ozne - povezao sam se sa Borom Mirkovićem, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim nerazdvojnim drugom i šefom obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Nas smo dvojica sa Borom održali niz sastanaka. Sastancima su prisustvovali i njegovi oficiri, koje je on naročito birao. U prvo vreme cilj sastanaka bio je zagonetan, Bora je veličao Simovića, napadao Stojadinovića, kneza Pavla i zvaničnu politiku, koja se iskristalisala. Cilj sastanka bio je prevrat i obaranje režima.”
”Video sam - izjavio je Mihailović - da oni nemaju nikakve organizacije ni snage da se suprotstave Konkordatu. Tada sam tražio vezu na drugoj strani. Preko Krste Krajšumovića, koji je moj dobar drug još iz Sofije, i na njegov predlog, pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem. Ja mislim da je to bilo u kući Tupanjanina, negde oko pozorišta. Ja sam mu izložio očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima. On mi je odgovori da mi neće primiti na dušu, da će moju izjavu sačuvati u tajnosti, da je pobuna moguća, ali da bi je trebalo izvesti za jednu noć. U protivnom, Nemci bi ušli u zemlju. Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv, i ja sam od njega otišao nezadovoljan.”
Prema tvrđenju dr Jovana Marjanovića, jednog od naših najboljih poznavalaca četničkog pokreta, može se uzeti sasvim kao pouzdano da je Mihailović godinama učestvovao u pripremama za svrgavanje proosovinskog režima kneza Pavla i Namesništva, da je učestvovao u razradi ideje o vojnom otporu Silama osovine u ratu i u slučaju okupacije, da je o ovom kompleksu problema diskutovao sa predstavnicima britanske obaveštajne službe, te da njegova pojava na istorijskoj pozornici neposredno po okupaciji zemlje nije slučajna, već da je, bio on toga svestan ili ne, ranije bila pripremljena.

Teški udarci

U Aprilskom ratu pukovnik Mihailović bio je pomoćnik načelnika štaba 2. armije, koja nije vodila nijednu ozbiljnu borbu protiv neprijatelja. Raspoređena na prostoru Slavonije i Vojvodine, ona se povlačila. Polunaoružane ustaške skupine uspevale su da jedinicama ove armije nanesu teške udarce. Druga armija kapitulirala je 15. aprila 1941. godine.
”U danima kapitulacije Jugoslavije - izjavio je Mihailović - ja nisam hteo da kapituliram i odbio sam naređenje da pregovaram sa Nemcima. Došao sam na ideju da izbijem na Drinu, ubeđen da ću tamo naći front, ali sam se razočarao, jer fronta nije bilo.”
Po Mihailovićevim rečima, on je tek 20. aprila saznao za kapitulaciju Jugoslovenske vojske, koja je potpisana 17. aprila 1941. godine. Tad se on sa nekoliko oficira, podoficira i vojnika nalazio u Bosanskom Petrovom Selu kod Gračanice. Nešto kasnije priključiće mu se i dobojski četnički odred od 30 ljudi.
”Odlučih da pođem u Srbiju - rekao je Mihailović isledniku. Računao sam da tamo nije sve svršeno, bar u pogledu naroda. Odlučio sam da se dokopam planinskog masiva Rudnik - Suvobor - Medvednik - Maljen - Povlen - Gučevo. Računao sam da organizujem narod, na prvom mestu u zapadnoj Srbiji, i onda i dalje. Doneo sam konačnu odluku da se borim protiv okupatora. Prema iznetom, odluku o otporu u porobljenoj otadžbini doneo sam kad sam došao na Drinu.”

Suđenje stoleća

Kako je zamislio i organizovao tu borbu, podrobno će se videti na suđenju Mihailoviću i grupi od 24 lica optuženim za izdaju zemlje i ratne zločine, održanom 10. juna do 15. jula 1946. godine u dvorani Vojnopešadijskog učilišta u Topčideru u Beogradu. Interesovanje za ovaj proces, koji spada u red najvećih dotad održanih ne samo kod nas nego i u Evropi, bilo je ogromno. Suđenje je pratilo više od 100 novinara, od kojih je 60 bilo iz inostranstva. Svoje specijalne dopisnike poslali su gotovo svi veliki svetski listovi, radio-stanice i agencije. Da bi stranim i domaćim novinarima omogućili da što lakše obavljaju svoj posao, u zgradi Vojnopešadijskog učilišta bila je postavljena posebna telefonska
centrala za slanje novinskih izveštaja. Ceo tok procesa prevođen je na strane jezike - na ruski, francuski i engleski. Radio Beograd je direktno prenosio tok suđenja. U očekivanju početka suđenja, već od ranih jutarnjih časova ispred zgrade Vojnopešadijskog učilišta okupila se masa sveta. Bilo ih je iz svih krajeva Jugoslavije. Dvorana je, međutim, mogla da primi 1.200 ljudi. (Računa se da je za trideset dana, koliko je trajalo ovo suđenje, proces u dvorani pratilo više od 30.000 građana). Za ovu priliku velika dvorana u Topčideru bila je posebno opremljena. Na visokom podijumu bila su mesta za članove vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, kome je predsedavao pukovnik Mihailo Đorđević. Ispred sudijskog stola postavljen je bio i sto sa mikrofonom pred koji su izlazili optuženi i svedoci i davali svoje iskaze.
Levo od sudijskog stola sedeli su branioci optuženih (Dražu su na njegov zahtev branili beogradski advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović), a desno vojni tužilac pukovnik Miloš Minić i njegov pomoćnik kapetan Miloš Jovanović. Ispred podijuma bila je postavljena crna klupa za optužene. Oko 9 časova u sudnicu su najpre ušli javni tužilac i njegov zamenik, a zatim članovi Vojnog veća Vrhovnog suda.
Kad je predsedavajući, pukovnik Đorđević naredio da se uvedu optuženi, nastao je tajac. Svi pogledi bili su uprti u pravcu odakle je trebalo da se pojave optuženi. Prvi je ušao Draža, a za njim dr Stevan Moljević, Rade Radić, Miloš Glišić, Dragomir - Dragi Jovanović, Tanasije - Tasa Dinić, Đura Dokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, dr Lazar - Laza Marković, dr Kosta Kumanudi i Velibor Jonić (ostalima je suđeno u odsustvu). Ulazak optuženih izazvao je komešanje, žamor i proteste, pa je predsednik veća morao da opomene publiku.

Tajac u sudnici

Izveštači su zabeležili da je optuženičkoj klupi prvi prišao Draža Mihailović. Ugledavši masu ljudi, iznenađen, za trenutak je zastao i kao da je hteo da se pokloni. Iako je, kako kažu, ”bio pristojno obučen, začešljan, lakohodan, ipak je odavao skršenu ličnost, koja neće biti u stanju ni da govori. Oči su mu bile okrugle, vodnjikave, sa izraženim podočnjacima a brada proseda, očigledno negovana u zatvoru. Metalne naočare kao da su uobličavale snishodljivost njegovog izraza”. Artur Gejt, američki radio novinar, ovako je svojim slušaocima opisao Dražu: ”Dok je stajao pred sudom okružen fotografima, koji su ga slikali sa svih strana, izgledao je pogružen. Dosta je ugojen, ne izgleda onako izgladneo kao kad je bio uhapšen”.
U dokaznom postupku saslušan je veliki broj svedoka, pročitano je oko 1.000 ratnih naredbi, izveštaja, depeša, pisama i drugih dokumenata (od kojih je većina pripadala Dražinoj zaplenjenoj arhivi), detaljno je pretresen odnos Mihailovića i njegovog četničkog pokreta prema kralju Petru Drugom i izbegličkoj vladi u Londonu, odnos prema okupatorima Jugoslavije (Nemcima, Italijanima, Mađarima, Bugarima), odnos prema kvislinzima (Nediću, Ljotiću, Paveliću), odnos prema Titu, komunistima, partizanima, saradnicima NOP...

NEMILOSRDNA SUDBINA
Pretres po krivici optuženog Dragoljuba - Draže Mihailovića i ostalih završen je 11. jula 1946. Dan pre toga Mihailović je posle završnih reči advokata koji su ga branili dao svoju poslednju reč. Kazao je:
”Našao sam se u vrtlogu događaja i smetnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama. Intelidžens servisom, Gestapom, i svim obaveštajnim službama sveta.
Ostao sam vojnik. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu.
Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.”

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:24 am



POSLEDNjI, trideseti dan suđenja Draži Mihailoviću, održan je 15. jula 1946. godine. U stenografskim beleškama sa ovog procesa kaže se da je dvorana Vojno-pešadijskog učilišta u Topčideru bila „dupke puna“. Optuženi su u sudnicu uvedeni u 8.15. Ulazili su onim redom kao što su na suđenje izvođeni svakog dana. Na čelu optuženih išao je Draža Mihailović. Stenografi su zapisali: „Iako obrastao u bradu, bila je vidljiva njegova uznemirenost.“
U publici je zavladao žamor, pa je predsednik Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ pukovnik Mihajlo Đorđević morao da interveniše: „Molim publiku za mir, u protivnom, biću prinuđen da naredim da se udalji iz sale svaki koji bude ma kakvim znacima davao izraze svog raspoloženja.“
Tog dana Vojno veće Vrhovnog suda - sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića, kao predsedavajućeg, i sudija potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića i sekretara poručnika Todora Popadića, osudilo je Dražu Mihailovića na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. U dispozitivu presude se kaže:

Najteži zločin

Izričući ovakvu presudu sud je smatrao da je bio veran tumač narodnih osećanja, pravde i pravičnosti, i da je žigosanjem izdaje otadžbine ostao dosledan vekovnim slobodarskim tradicijama naših naroda, koji su od pamtiveka slobodu uzdizali iznad svega, a izdaju otadžbine osuđivali kao najteži zločin.
„Draža Mihailović i ostali optuženi krivi su što su u toku natčovečanske borbe, koju su narodi Jugoslavije vodili od 1941. do 1945. godine, u odbrani svoje slobode i nezavisnosti i za svoj opstanak, protiv hitlerovske Nemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i za sve vreme rata neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju sa okupatorom, radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije, kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protiv narodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja, te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otadžbine.
„Oni su zajedno sa okupatorom - u ostvarivanju imperijalističkog plana okupatora o porobljavanju i istrebljenju naroda Jugoslavije - organizovali, naređivali i izvršavali ili podstrekavali na izvršavanje nebrojene zločine nad narodom: ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenje u koncentracione logore i na prisilni rad u korist okupatora, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku i uništavanje javne i privatne imovine, silovanje i druge ratne zločine, usled čega nose odgovornost za smrt i stradanja stotine hiljada ljudi, žena i dece.“
U usmenom obrazloženju presude predsednik Vojnog veća pukovnik Đorđević je rekao:
„Optuženi Mihailović se brani da nije sarađivao sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije i da nije podržavao okupaciju, da nije naređivao svojim komandantima i organizacijama da vrše ratne zločine, da nije organizovao terorističke bande i da nije naređivao vršenje terorističkih dela, i najzad, da u svojoj organizaiciji nije imao uticaja na svoje komandante, pa su radili šta su hteli. Međutim, utvrđeno je da je optuženi Mihailović sarađivao sa okupatorom i podržavao okupacioni sistem.
„Još avgusta 1941. optuženi Mihailović je sklopio sporazum sa kvislingom Nedićem, otvorenim slugom nemačkog okupatora u gušenju narodnooslobodilačkog ustanka u Srbiji i zavođenju reda i mira koji je bio tako potreban okupatoru. Ovo je delimično priznao optuženi Mihailović. Ovo se utvrđuje i iz iskaza Milana Nedića, datog na zapisniku kod istražnih vlasti, a koji je na pretresu pročitan, u kome je potvrdio ovu činjenicu.
„Utvrđeno je da su svi komandanti optuženog Mihailovića i sve njegove četničke formacije sarađivale sa Nemcima, Italijanima i bugarskim okupacionih trupama za sve vreme okupacije u oružanim borbama protiv narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, primajući kroz čitavo to vreme od okupatora oružje, municiju, hranu i drugo u nameri uništenja oslobodilačkog ustanka i pružanja pomoći okupatoru u održavanju sistema okupacije. Sve je ovo priznao okrivljeni Mihailović, a pored toga utvrđeno je sve ovo mnogobrojnim depešama, pismima, naređenjima i izveštajima Mihailovićevih komandanata, koji su na pretresu pročitani.
„Utvrđeno je da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa okupatorima po naređenju optuženog Mihailovića. U ovo se sud uverio iz originalnih Mihailovićevih depeša pročitanih na ovom pretresu u kojima Mihailović naređuje svojim komandantima da taktiziraju sa okupatorom, da koriste okupatora i da stupe u vezu sa okupatorom u cilju dobijanja oružja i municije i koordinacije operacija.
„Da je optuženi Mihailović, suprotno njegovoj odbrani, naređivao svojim komandantima da vrše ratne zločine, ubijanje zarobljenih partizana, paljenje, pljačke, uništavanje civilnog stanovništva itd. sud se uverio iz mnogobrojnih originalnih depeša optuženog Mihailovića u kojima naređuje svojim komandantima da napadaju, uništavaju i istrebljuju svakog onog ko ma čime pomaže partizane, a posebno da istrebljuju Muslimane i Hrvate.“
Komentarišući završne reči Dražinih advokata, pukovnik Đorđević je rekao:
„Branioci optuženog
Mihailovića istakli su na pretresu da okrivljeni nije lično sarađivao sa okupatorom, a da za saradnju njegovih komandanata sa okupatorom on ne može biti odgovoran. Međutim, utvrđeno je iz originalnih depeša i pisama optuženog Mihailovića i priznanjem optuženog Mihailovića, o sastancima sa Nemcima i Nedićem, da je on lično sarađivao sa okupatorom, a takođe da je preko svojih komandanata ostvarivao sporazum o saradnji sa okupatorom, pa je ovaj navod odbrane kao neosnovan odbačen.
„Branilac okrivljenog Mihailovića advokat gospodin Dragić Joksimović istakao je da okrivljeni Mihailović nije izvršio integralnu izdaju naroda sarađujući sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije, nego da može biti reči samo o tome da je on izvršio izdaju u odnosu prema partizanima. Da je sud usvojio ove navode branioca Joksimovića u stvari bi opravdao saradnju okrivljenog Mihailovića sa okupatorom i izdajstvo naroda, jer branilac Joksimović, braneći Mihailovića da nije izvršio integralno izdajstvo, već izdajstvo samo jednog dela naroda, i to onog dela koji se borio isključivo protiv okupatora, stao je time u odbranu onih, koji protiv okupatora, ne samo da se nisu borili, nego su okupatora i okupaciju podržavali, a to znači u odbranu onog malog broja koji su se nalazili u izdajničkoj organizaciji okrivljenog Mihailovića i organizacijama drugih slugu i pomagača okupatora.
„Sud nije mogao stati na stanovište branioca Joksimovića i opravdati podržavanje okupatora i saradnju sa okupatorom protiv naroda Jugoslavije, pa je stoga ovaj navod branioca Joksimovića i odbacio. Branilac Joksimović je istakao da se optuženi Mihailović, iz ideoloških razloga borio protiv oslobodilačkog ustanka, to jest, da je Mihailović bio nosilac jedne ideologije, a narodnooslobodilački pokret druge, pa se borba okrivljenog Mihailovića protiv oslobodilačkog pokreta osnivala na suprotnosti ideologije. Uz to, on je isticao da je okrivljeni Mihailović bio jedini legalni predstavnik koga je priznavala legalna vlada i da je narodnooslobodilački pokret bio ilegalan. Zbog toga je on istakao da se optuženi Mihailović ne može smatrati krivim za izdaju naroda i države.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:24 am


DOK ovo ispisujem, zalazi sunce, a moja žrtva iščekuje da mine noć, poslednja noć patnje, i da zora donese tišinu i spas. Ja čekam surovu kaznu. Od mojih, od sebe, od Boga, ako ga ima (...).
Proklinjem čas kad sam upisala medicinu, na veliko navaljivanje oca i ujaka. Želela sam da studiram književnost. Da pođoh za srcem, ne bih postala ubica, i to u belom mantilu. Ali, otišla bih, sigurno, ma šta studirala, u partizane (...).
Pakao i moj zločin počeli su 20. marta uveče. U naš pusti stan došao je drug Krcun, pošto se prethodno najavio telefonom. Zaboravih spomenuti da su mog oca i majku Nemci streljali u Jajincima, četrdeset i treće, i da sam bila njihovo jedino dete. Slobodana Penezića sam upoznala još četrdesete, na jednom ilegalnom sastanku SKOJ-a. Mene je Partija prebacila u Rudo, krajem četrdeset i prve, gde smo se ponovo sreli. Raspoređena sam u sanitetsku službu Vrhovnog štaba i primljena u Partiju nekoliko meseci kasnije (...).
Dođe Krcun, jer ga više ne mogu nazvati drugom i grozim se te reči. Poveri mi "najsvetiju partijsku dužnost", kako je rekao. Dužnost da, kao komunista i doktorka, pomognem u "demaskiranju zločina Draže Mihailovića".

Vlastiti sram

NAKOSTREŠIH se od strašne mržnje na spomen tog imena. Ono je za mene bilo simbol izdaje, klanja, svega satanskog i životinjskog. Vest da je monstrum uhvaćen proizvela je u meni delirijum sreće koju sam, i kao žena, te večeri podelila sa Krcunom. Učinila sam to u zanosu, kao pijana, i mnogo više strastveno i uspaljeno kao komunista, nego kao devojka. Doneo mi je medicinsku literaturu o drogi "meskalin", uz napomenu da je dejstvo potvrđeno u praksi, nad "izdajnicima svetskog komunizma". Mislim da je spomenuo Zinovjeva, Kamenjeva, Tuhačevskog i još neka imena kojih se sada ne mogu setiti. Reče da je "meskalin" dao "izvanredne rezultate" i u nas, prilikom isleđivanja naših narodnih izdajnika. Mihailović će taj mentalni i nervni otrov dobijati u injekcijama, jer tada najbolje deluje. Od mene se, naglasio je, zahteva jedino da dajem injekcije, a spravljaće ih specijalni stručnjaci.
Moja obaveza je da ubedim "pacijenta" u tešku bolest i tada mi je Krcun dao i već pripremljen naziv nepostojećeg bacila na izmišljenom latinskom jeziku. Moram da budem nežna, ali i službeno stroga, u odnosu sa Mihailovićem, kako bi on stekao puno poverenje u mene. Poverio mi je i to da je Mihialović ranjen u stomak, prilikom zarobljavanja, kao i da je zadobio niz drugih povreda. O tim povredama, međutim, ne smem nikome kazati ni reči. Ne smem nikome poveriti ni da lečim Mihailovića. To znamo samo "crna zemlja, on, ja i još nekoliko drugova". Pristala sam, naravno. Sa oduševljenjem i neopisivom provalom ponosa što je Partija odabrala baš mene.
Ova ispovest pred sobom nalaže mi da kažem i ovo. Krcun te večeri, niti ma kada kasnije, nije izgovorio puno ime i prezime svoje žrtve. Ponekad bi rekao "Draža", i to sa vidljivim gađenjem, a najčešće je koristio izraze: "izdajnik", "zločinac", "sluga buržujska", "đubre četničko", "velikosrpski ološ". Mrzeo je sve četnike i svakog ko je imao ičeg dodirnog sa njima, ali Mihailovića je mrzeo drukčije. Divlje, neuračunljivo, uz životinjsku želju da ga on, lično, masakrira (...).
Što se mene tiče, moram priznati da sam, 23. marta, kad sam prvi put videla svog pacijenta, takođe buktala od mržnje prema njemu, i u svojoj pameti i u srcu. Gadilo mi se i da ga pogledam. Sad, posle skoro četiri meseca svakodnevnog viđanja sa njim, ja osećam samo vlastiti sram. On je, možda, u nečemu i grešan i kriv, mada ne znam tačno u čemu, a ja sam zločinac po svemu. Trovala sam um i razarala osećanja jednog, pre svega, dobrog čoveka. Na strašnom sudu, na svakom sudu, mogu se zakleti u njegovu dobrotu. Nije umeo da mrzi. Nikoga. Čak ni Krcuna, bez obzira na životinjski zločin koji je nad njim počinio. Ja sam doznala šta su mu učinili negde početkom aprila i od tada se u meni sve uskomešalo. Neka je - razmišljala sam - hiljadu puta zločinac, ali peći mu pacova na utrobi i samleti mu celo telo u zatvorskoj ćeliji, to je više nego divljaštvo i na to niko nema pravo. Mihailović nije nikada spominjao svoje muke. Naprosto, on se stideo, ali ne svojih patnji nego saznanja da ljudi mogu biti toliko zli i da to zlo postaje sistem vladanja. Razdirali su ga taj stid i strah od pakla kroz koji će proći stotine hiljada, odnosno mi svi (...).

Dobar postupak

NIJE znao da ga trujem. Verovao je da ga lečim i da je obamrlo pamćenje posledica bolesti. Istovremeno, želeo je da se proces okonča što pre, ne znajući da je upravo "meskalin" proizvodio oboje: i haos u svesti i odsustvo svake volje za otporom.
Mene je 23. marta, kad sam ga videla prvi put, šokirala svežina, jasnoća i lepota njegovih misli. Mrzela sam ga i divila mu se, u isti mah, nestrpljivo iščekujući da "meskalin" sve to naruši i prekrati nadmoćnost masakriranog neprijatelja nad mojim partijskim uzorima i svetiteljima. Da mu nisu, da mu ja "meskalinom" nisam razorila misli i volju, on bi trijumfovao na
suđenju. Zapravo, ubili bi ga već odavno, jer mu na megdan poštenog suđenja oni izaći ne bi smeli.
Raskoljnikov Dostojevskog stalno je navraćao do mesta svog zločina. To je razlog zbog kojeg, da bi prikrio zločin koji ga je podsvesno mučio, sudija Đorđević pita senku od Mihailovića: "Da li je u istrazi postupano korektno prema vama?" Poluonesvešćena žrtva, kojoj se intimno žuri u smrt, odgovara": Postupak je bio dobar". Pri tom je, moguće, mislio na ko zna koji postupak i ko zna prema kome. On se nije sećao gotovo ničega, čak ni meseca kad je počeo Drugi svetski rat. Bila sam u sudnici, njemu iza leđa, ali ne kao lekarka, u belom mantilu, nego kao devojka sa sela. Tako sam bila i odevena. Sva publika sastavljena je od proverenih kadrova Partije. Jedan pisac, odeven u radničku bluzu, gađao je Mihailovića čičkovima. Na vešti mig tužioca ili sudije, na njihov povišeni glas ili preteće upereni prst u optuženog, mi u sali, mi koji smo glumili narod, skakali smo pomamno i urlali kao rulja u rimskom Koloseumu, kad su gladni i razjareni lavovi rastrzali decu hrišćana.
Da ostane zapisano i ovo. Među stotinama svedoka, unapred odabranih, koji su svi psovali Mihailovića, pojavila se i jedna heroina. Vukosava Trkuljac. Zapamtimo svi ovo ime. Oslovila je Mihailovića sa: "Gospodine đenerale!" Predsednik suda je, užasnut, viknuo: "Nije on nikakav đeneral, već optuženi." Možda je ta žena imala nameru da odrecituje naučeno svedočenje, ali se, odjednom, u njoj sve prelomilo. Odgovorila je: "On je optužen od vaše Partije i vaše sile, a ne od mene!" Poklonila se Mihailoviću. Mi, narod, skočili smo kao opareni vrelom vodom i zaurlali: "Napolje, kurvo! Napolje, bando!"
Toga dana donela sam odluku. U velikoj potaji pripremila sam špriceve kakvi su bili oni punjeni "meskalinom", koje sam dobijala u Krcunovoj laboratoriji. Napunila sam ih običnim vitaminskim rastvorom. Tri poslednja dana suđenja, moja žrtva bila je lišena "meskalina". Zbog toga je Mihailović uspeo da, u završnoj reči, govori četiri sata bez prekida, prilično jasno i koncizno, iako je i tada, ogromnim naporom volje, jedva uspevao da sastavlja pokidana sećanja. Delovao je kao mrtvac koji se, čudom nekim, digao iz groba (...).
Nema priznanja ni pokajanja koje može da me odbrani od sebe. Reći ću i nešto užasno što mi, ovog trena, pade na pamet. Znala sam, znali smo svi mi da naša ideja ne vodi u raj nego u mučilište. Pisalo se o zločinima u Rusiji pre rata, o njima su govorili najumniji ljudi, ali mi nismo verovali, mi nismo hteli da verujemo. Na tajnim skupovima SKOJ-a, odobravali smo i likvidaciju prvih glava naše Partije u Moskvi i, bez trunke sumnje, prihvatali da je reč o trockistima, petoj koloni, izdajnicima. Gde nema sumnje, ne može biti ni pameti. Mi smo svi idioti. Ovim povlačim reči od malopre da su naši snovi bili nevini. Naši snovi su od krvi. Od ludila. Na moje oči, baš u partizanima, streljani su i maljevima ubijani seljaci, popovi, đaci, trgovci... Pune su jame naših čestitih ideala i nevinih snova. Koja nevinost i zbog čega? Zar zbog toga što sam, i kao lekar, intimno verovala da je Staljin besmrtan, da on, ni biološki, ne može umreti?! (...)

Snovi od krvi

KomunistiČka uverenja, luda Stevka, ne dopuštaju lična uverenja. I u tome je sve. Početak i kraj. Tvoja Tanjuša, druže Krcune, nije mogla da ostane oboje: i čovek i komunista. U tom sporu neko je morao da ubije i neko da bude ubijen. Stevka je ubila Tanju, čovek komunistu. Moralo je tako ili obrnuto. Moja izdaja i moja sabotaža su posledice jedne ljudske pobune. Ja time, Krcune, nisam prebegla u četnike, nego samo pobegla od sebe. I presudila sebi (...).
Iz mene ne sikće mržnja ni osveta. Ja sam tebe, na neki način, volela. Te tvoje oči, kao da su stalno napunjene suzama. I retku kosu. I korak kao u tigra. Uvek spreman na skok. Pa i psovke tvoje, plahovitost i neobuzdanost. Ne mrzim te, sigurno. Daleko bilo. Ja poravnavam račune sa sobom. Samo sa sobom. Tebe spominjem, jer se nikad ne bih oglednula da me ti nisi dovukao pred ogledalo. Ili bi se to desilo kasnije. U svakom slučaju, ti si kriv što sam upoznala i jasno sagledala svoje nakazno lice. U stvari, ti nisi kriv već zaslužan. Uvukavši me u sve ovo, ti si me iscelio i spasao.
Znam da ne razumeš, ali se nadam da ćeš, jednoga dana, i ti razumeti. Ima dobra, ima čoveka i u tebi. Nisi ti ono što jesi. Već se kolebaš i sumnjaš, ždere te muka. Priznaj, Slobodane. Puknućeš iznutra, eksplodirati kao bomba. Taj fitilj je zapaljen i tinja. Buknuće. Mora. Ne možeš ga ugasiti ni rakijom ni vinom. Nije zločin u tebi, nego si ti u zločinu. Iskorači. Beži. Što pre (...).
U Beogradu, 16. jula 1946. godine.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:26 am



ČIM zakorači u sudnicu, kao po komandi, iz stotina grla, zasuše ga vriskom i urlikanjem.
- Uaaa! Smrt zlikovcu! Na vešala! Džukelo bradata! Mi smo sud! Zadaviti gada! Slugo okupatorska...!
Sudari se i sa crnim objektivima fotografskih aparata i filmskih kamera, sevanjem bliceva, znojem i usplahirenošću na licima onih koji su ga slikali kao zver, sa mikrofonima pod nosem, sa perima u rukama novinara, sa nečijim glasom koji nadvisi sav taj prolom dernjave i pometnje:
- Dočekan izlivima narodnog prezira zbog nebrojenih i strašnih zločina koje je počinio, dočekan suzama majki čije je sinove poklao, dočekan gnevom naroda, fašista i sluga okupatora, sluga međunarodne reakcije... - i tu se taj prodorni glas izgubi, jer se jedan plećati muškarac, u šumadijskom odelu, progura do njega i, prinevši mu stisnutu pesnicu do samih usana, urliknu:
- Ja ću ti suditi!
Kako to reče, zabaci glavu unazad i pokaza na debelu i rumenkastu masnicu ispod grla.
- Ovo mi je od tebe! - zaškripa zubima i okrete se prema kamerama novinara: - Trag od njegove kame. Slikajte, slikajte!
- Sedite, molim vas - govorio je neko. - Razumem vašu ogorčenost, ali sud mora da radi. Optuženi, priđite ovamo.
KRADOMICE, on prelete pogledom po zgranutoj svetini poskakaloj sa sedišta, koja je psovala i propinjala se u želji da ga rastrgne. Među tim crnim maramama seljanki, korotama na gunjevima muškaraca, vojničkim kapama, radničkim bluzama, devojačkim kikama i varoškim odelima ne opazi nikog poznatog i bi mu lakše zbog toga. Zastrepeo je bio da su mu u sudnici supruga, sin i kćerka, sve troje, ili neko od njih...
- Dragi slušaoci, narodna mržnja je snažna i neobuzdana, što se mora razumeti, s obzirom na razmere zločina ovog čudovišta u ljudskom obliku. On sav drhti pred prisutnim narodom i nema hrabrosti da priđe optuženičkoj klupi. Iz njegovih zlikovačkih očiju seva strah, a ne stid, jer ovaj monstrum ne ume da se stidi. Radio Beograd će prenositi suđenje direktno i vi ćete se uveriti, ceo svet će se uveriti...
Trzajem ruku, on odgurnu stražare sprovodnike, koji ga držahu za mišice, i odlučno, kao da ide u smotru svoje vojske, koraknu napred. Zaustavi se na sredini dvorane, ispred klupe za optužene, polako se okrete poludesno i, sa osmehom pomešanog prkosa i nemoći, u stavu mirno, blago se nakloni sudijama.
To iznenadi sve i, namah, zavlada tajac.
Okrete se, iza toga, polulevo i nakloni tužiocu. Zatim se, na desnoj peti, okrete za celu polovinu kruga i pokloni dvojici svojih branilaca.
- Optuženi, sedite! - reče sudija Đorđević. (...)
Ta kratka pometnja pruži mu priliku da se osvrne i na zidove dvorane, na parket, na plafon i viseći luster u obliku topovske granate. Kroz prozorska okna ne uspe da vidi ništa, ali ipak dokuči da je sala u visokom parteru. Iznutra preuređena u sudnicu, još je mirisala na sveži malter i kreč kojima su prekriveni izrezbareni grbovi negdašnje vojske i države, zidni reljef Kajmakčalana i slova u zlatotisku ispod njega: „Junaci, juriš u Otadžbinu“! Ali, tu sijalicu, to svetleće topovsko đule, nisu bili uklonili i on prepozna dvoranu.
Sude mu, razumede, u Domu garde i on se, tako ukipljen, oseti neizmerno očajnim i poniženim da mu zadrhta brada i neka mučnina krenu iz utrobe, kao da će da povrati. A onda, dok je i dalje zurio u nemu svetinu, u toj sali mu se, munjevito, prikazaše mnoga poznata lica pitomaca Kraljevske vojne akademije, dok im on, đeneralštabni pukovnik, drži predavanje. Zima je bila, a košava podizala oblake snega pršljivca Topčiderskim brdom. Rumeni od vetra koji ih je šibao, pitomci su u ovu istu salu, te večeri, unosili sneg u šapkama, šinjelima, u obrvama. Potporučnik Roksandić je duvao u promrzle šake, a Ljuba Desetka... tako su ga, seti se, prozvali na gađanju iz pištolja, Ljuba Desetka je...
- Optuženi, sedite! - ponovi sudija Đorđević.
- Zahtevam da sud umiri ove građane koji se vladaju prostački i nedopustivo! - reče branilac Joksimović.
- Vi ne smete da vređate narod - tresnu pesnicom o sto tužilac Minić. - Prisutni narod samo izražava ono što oseća i misli.
- A ja, tužioče, zahtevam...
- Ja sam za vas drug tužilac - prekide ga Minić.
- Dernjavom publike ne može se poreći činjenica da moj branjenik nije po činu pukovnik, već armijski đeneral. On je u taj čin proizveden legalnim ukazom svog kralja i Vlade. On je komandovao legalnom vojskom i bio jedan od najslavnijih vojskovođa antifašističke
koalicije. Moj branjenik je...
Dvorana eksplodira od urlika, zvižduka, škripe stolica. Loptice zgužvanog papira, kape i šajkače poleteše prema braniocu. Čak i jedan seljački opanak i kišobran...
- Optuženi, da li se dobro osećate? - prekide tužiočev pismeni sastav predsedavajući sudija Đorđević.
- Da... dobro - prenu se on, postiđen što je njegova muka primećena. - Vruće je, a optužnica mi je poznata.
- Mora biti poznata i sudu i celom narodu - pecnu Đorđević.
- Pa i vama je poznata. A što se naroda tiče, on zna celu istinu - odjednom mu se razbistri misao i pojavi volja da se bori.
- Nastavite, druže tužioče - reče sudija.
- ...Krajem marta ili početkom aprila 1944. godine, Mihailovićev komandant Srbije general Trifunović, zvani Dronja, održao je u selu Vranićima kod Čačka, u kući Čolića, sastanak sa nemačkim agentom Milanom Aćimovićem i savetnikom upravnog štaba nemačkog vojnog zapovednika u Srbiji, Nemcem Šterkerom, i pregovarao u cilju stvaranja sporazuma sa Nemcima o saradnji u borbi protiv partizana i o liferovanju od strane Nemaca četnicima oružja i municije. Za ove pregovore Mihailović je bio izdao naređenje generalu Trifunoviću, pa je kao pregovarača bio odredio i narodnog izdajnika Živka Topalovića, bivšeg rukovodioca Socijalističke partije, koji je 1943. godine pristupio Mihailoviću i postao član njegovog komiteta, ali nije stigao...

Opšte rasulo

„NIJE stigao kurir, gospodine pukovniče“, raportira mu kapetan Majstorović. „Na liniji je đeneral Alimpić, ali veze su jako slabe.“
„Halo, halo. Ovde pukovnik Mihailović. Da li me čujete, gospodine đenerale?“
„Dražo, gde si? Kakvo je stanje kod tebe?“
„U Doboju. Pokušavam da sprečim rasulo. Hrvati masovno beže iz jedinica. Beže i komunisti, samo njih je malo. Ima slučajeva i napada s leđa. Šta radi Vrhovna komanda? Kao da im je svraka popila mozak... halo, halo... Moramo ka Drini i stati na Drini. Da Srbija bude iza nas. Halo, halo...“
„Ništa, moj Dražo, više ne moramo. Gotovo je.“
„Šta je gotovo? Srbija ne može pasti. Srbija ne sme pasti... Šta se to dešava? Halo, halo. Zašto ćutite, gospodine đenerale?“
„Ne ćutim, nego plačem. I razmišljam da se ustrelim. Dražo moj, potpisana je... Đeneral Kalafatović je potpisao bezuslovnu kapitulaciju!“
„Milivoje, sunce ti krvavo, šta to govoriš? Jesi li pri čistoj pameti?“
„Naređeno mi je da ti naredim da odmah sa trupama kreneš u Maglaj i predaš se Nemcima!“
„Ko je to naredio, mater mu kukavičku i blesavu?!“
„Vrhovna komanda. Kralj i Vlada su napustili zemlju!“
„Okačim ja njihovu naredbu znaš na šta. Nikada! Dok sam živ, neću se predati Nemcima. Reč kapitulacija ne postoji u srpskom jeziku! Ne prihvatam... halo, Milivoje.“
„Čujem, nastavi.“
„Odbijam kapitulaciju! Idem ka Drini i produžujem da se borim. Prenesi Vrhovnoj komandi da Jugoslovenska vojska postoji i da...“
„Nemci su, Dražo, u Beogradu. Nemci su uzeli i Srbiju!“
„Ne verujem! Nemoguće... Pa i ako su, to će biti samo privremeno. Ne pada tako lako Srbija. Nema predaje... Halo, halo... Milivoje, da li si razumeo?“
„Veza je prekinuta. Idu nemački tenkovi!“ - raportiraju mu.
„Udarićemo na njih. Hoću da se odmah okupe vojnici i oficiri...“ - trže ga snažni aplauz.
Dvorana je, pljeskanjem, pozdravljala vojnog tužioca Minića, koji se, znojav i umoran, svali na stolicu.
- Branioče Đonoviću, imate li nešto da izjavite - upita sudija.
- Optužnica nije utemeljena na činjenicama, što ću, nakon saslušanja svedoka, i da dokažem.
- A vi, branioče Joksimoviću?
- Svi navodi tužbe su obična montaža. Sa prezrenjem odbijam svaki redak ovog ideološkog manifesta, nazvanog optužnicom, uz to i pravnički i jezički jadno sastavljenog.
- Vi vređate sud i zakon - poskoči tužilac Minić.
- Ja od neistina branim svog klijenta. I ništa više.
- Proglašavam pauzu u trajanju od dva sata - reče sudija Đorđević.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:28 am



OPTUŽENI Mihailoviću, juče ste saslušali optužnicu javnog tužioca. Jeste li razumeli optužnicu?
- Ne.
- Šta niste razumeli?
- Ne mogu se razumeti izmišljotine.
- Osećate li se krivim?
- Ne.
- Dakle, konkretno: Jeste li osnovali četničku organizaciju, kojoj ste dali naziv Jugoslovenska vojska u Otadžbini?
- Četnik je naziv koji je došao od samog naroda. Vojska koja ostane bez fronta obrazuje četničke odrede.
- Kada ste imali prvi razgovor, prvi kontakt sa partizanima?
- Tek kad je Sovjetski Savez ušao u rat.
- Kada je to bilo?
- Pa, negde u leto. Moguće i pre.
- Da li ste imali kontakt sa partizanima u martu ili februaru četrdeset i prve? Vi se morate sećati meseca vašeg prvog susreta sa njima.
- Ne znam tačno da li je to bilo u martu ili kasnije. Znam da partizana nije bilo sve dok Hitler nije udario na Rusiju.
- Jeste li sa partizanima vodili kakve pregovore?
- Jesam, i to vrlo duge razgovore o svemu i svačemu. Ja sam ih opominjao da ne pljačkaju po selima i upozoravao...
- Detalji nisu važni. Jeste li se sporazumeli o tome da se uzajamno ne napadate?
- Ne. Nije mi ni na kraj pameti bilo.
- Znači da se niste sporazumeli o uzajamnom nenapadanju?
- Apsolutno da. Tačno. Sporazumeli smo se da pomažemo jedan drugoga.

Sve razumeo

DA zaključim: postignut je sporazum o međusobnom nenapadanju?
- Nije bilo reči o tome.
- Kako nije bilo reči?
- Zašto bi se napadali? Ja sam njih primio rado kad su se odmetnuli u šumu i rešili da tuku okupatora.
- Ja ću vas podsetiti na iskaz dat u istrazi.
- Ne morate. Da mi se oprosti što se ne sećam, iako sam izjavio što sam najbolje mogao.
- Kakav je postupak bio prema vama prilikom davanja iskaza?
- Vrlo dobar.
- Postupak je, znači, bio korektan?
- Nikako.
- Da li ste bili u zatvoru maltretirani? Da ili ne?
- Apsolutno da. Postupak je bio vrlo dobar.
- Da li vam je neki iskaz iznuđen?
- Nije.
- Znate li za ponudu izvesnih američkih advokata da vas brane?
- Odbio sam.
- Dragovoljno ili prinudno?
- Nisam želeo van zemlje da tražim odbranu.
- Drugarice Vera, pišite. Optuženi je u potpunosti razumeo optužnicu, postupak prema njemu u istražnom zatvoru bio je veoma korektan, nije bilo nikakvog maltretiranja ni iznuđivanja iskaza, a potpuno dragovoljno odbio je ponudu američkih advokata da ga brane, jer ima puno poverenje u sud u svojoj zemlji...
Da li ste vi, u avgustu, napali jednu četu valjevskog partizanskog odreda u selu Planinici? I jeste li vi lično predvodili napadače?
- Jesam.
- Pa kako to: ratujete protiv okupatora, a ubijate partizane zbog toga što su digli i poveli ustanak protiv okupatora?
- Ja sam to objasnio vama u zatvoru.
- Meni? To ste vi objašnjavali istražnim organima.
- Vi ste to bili. I tužilac Minić. I Penezić. Dobro znate da niko nije poginuo i da su svi zarobljeni partizani pušteni.
- Jeste li ili niste napali partizane u selu Planinici?
- Svakako.
- Zbog čega?
- Čuvao sam sela od pljačke. Zbog toga me je narod i prihvatio. Ja bih, u tom cilju, napao i moje ljude.
- Znači da su vaši ljudi pljačkali, pa biste ih zbog toga napali?
- Ti u Planinici bili su obični lopovi. Jajare. Iz istih razloga, napao sam još ranije i jednu Pećančevu četu.
- Zašto? Kosta Pećanac je bio četnički vojvoda.
-
Pljačkali su.
- Zar je Pećanac pljačkaš?
- On nije, nego ta njegova četa.
- Prema tome, Pećanac i njegovi ljudi bili su pljačkaši.
- Sigurno.
- Da li se u to vreme bio rasplamsao ustanak u Srbiji?
- Ja tačnog vremena i vezivanja događaja ne mogu da se setim.
- Vi ste smatrali da je ustanak preuranjen?
- Ne znam zašto na tome insistirate. Pojam preuranjen može imati razna značenja. Kad neprijatelj ima slabe snage, nije preuranjeno. Ja sam lično napadao Gornji Milanovac, Stragare, Rudnik, Požegu. Napadao sam i...
- Kada? Hoću tačan datum.
- Ne mogu da se setim. Kod mene je bilo mnogo događaja, tako da sam istrošen.
- Kako istrošen?
- Fizički i duhovno. Pretrpeo sam jezive muke...
- Kad ste zauzeli od Nemaca Čačak i Požegu?
- Ne sećam se.
- Je li to bilo u aprilu 1941?
- Ne znam.

Imao dva topa

OptuŽnica vas tereti da su vaši ljudi, Glišić i Ignjatović, napali partizane u Požegi.
- Pa kako to? Ja sam bio ubeđen da smo mi oslobodili Požegu. Lično sam predvodio napad na Švabe. Koliko se sećam, partizani su napali moje ljude i zarobili Glišića. Hteli su da ga streljaju, pa sam ja poslao Titu pismo u Užice i molio...
Kad ste se i gde sastajali sa maršalom Titom?
- Nikada i nigde.
- U istrazi ste izjavili drugačije. Uostalom, cela Srbija zna za te sastanke.
- On tada, koliko se sećam, nije bio maršal i, uopšte, u vojničkom smislu bio je...
- Optuženi Mihailoviću! Kad ste se sastajali sa maršalom Titom? Koliko puta?
- Tri puta.
- Gde?
- Jednom u kući vojvode Mišića, a dva puta u selu Brajićima.
- Jeste li sa maršalom Titom, 26. oktobra 1941, sklopili sporazum o zajedničkoj borbi četnika i partizana protiv okupatora?
- Njemu je bilo lako sve da potpiše, jer ni dana nije držao dogovor. Mi potpiši, a on odmah...
- Da li ste 26. oktobra preuzeli obavezu o zajedničkim akcijama protiv okupatora?
- Valjda jesam. Datuma se ne sećam.
- A da li vam je poznato da je Boža Javorac, u noći između prvog i drugog novembra, napao partizane u Ivanjici?
- On nije bio moj. On je bio divlji.
- U istrazi ste izjavili da ste naredili da se skine opsada Kraljeva. Sigurno se sećate da su vaše snage napale partizanske tenkovske jedinice i artiljeriju i da su tom prilikom poubijale posadu?
- Partizanske tenkovske jedinice?! Pa to je smešno. Toga nije ni bilo... Nemam pojma.
- A jesu li napali artiljeriju?
- Ja sam imao dva topa, a partizani dva, koja sam im ja dao. Njima je upravljao jedan moj oficir, ali mu se ne sećam imena.
- Ničega što je po vas optužujuće vi se, izgleda, ne sećate. U kom cilju je izvršeno pomeranje Račića prema jugu?
- Deroko. To je bio on.
- Ne razumem?
- Moj kapetan Jovan Deroko je komandovao onim topovima koje su partizani dobili od mene. Oni su ubili Deroka na Ljubiću.
- To je gnusna izmišljotina! - prodera se tužilac.
- U kom cilju je izvršeno pomeranje Račića prema jugu? - povisi glas sudija Đorđević.
- U cilju kretanja prema jugu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:29 am


DA li je čak i engleski oficir Bejli zahtevao od vas da tučete okupatora, a ne partizane? - gotovo dreknu tužilac.
- Da.
- Molim da se ovo priznanje o saradnji sa okupatorom unese u zapisnik.
- Zapravo, ne. Apsolutno ne, vojni tužioče.
- Vi ste upravo priznali izdaju.
- Hteo sam da kažem ne. Čudno se nešto sa mnom događa. Ima trenutaka kad mislim „da“ a kažem „ne“, ili mislim „ne“ a kažem „da“. Možda od tifusa i virusa.
- Da li je, dakle, Bejli od vas tražio da obustavite napade na partizane i da zajedno sa partizanima omogućite uspešno iskrcavanje saveznika na Jadranu, koje je tada bilo planirano?
- Apsolutno. Bio sam dobro obavešten i znao za tajne pregovore sa Nemcima...
- Znali ste za vaše tajne pregovore sa Nemcima! Pa to je sasvim normalno.
- Nisam to rekao. Mislio sam da kažem da sam znao za vašu delegaciju u Zagrebu... ne mogu... eto, pobeže mi misao. Hoćete li me podsetiti na ono što sam bio započeo?

Šta znači „Z“

ŠTA je Bejli od vas tražio?
- A, da. Setio sam se. Zahtevao je da budem oštriji u likvidiranju komunizma. Posle me je taj čovek klevetao i radio protiv mene.
- Vaš cilj je, znači, bio da tučete okupatora, ali da, istovremeno, vodite borbu i protiv komunizma - zagleda se u njega branilac Joksimović.
- Protiv komunizma ili komunista, ne znam tačno. Molim predsednika suda da li ovo nije za tajnu sednicu?!
- U Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji pred sudom je slobodno kazati sve.
- Bejli je rekao: uništiti partizane.
- Uništiti partizane! - skoči tužilac. - Je li tako?
- Jeste.
- Imali ste i crne trojke. Slovo „Z“ značilo je zaklati?
- Da.
- Slovo „Z“ značilo je zaplašiti i pod to slovo stavljani su isključivo saradnici okupatora - povika branilac. - Tako ste, doslovce, izjavili u istrazi.
- Apsolutno tačno. To ne poričem ni sada i tako sam i odgovorio.
- Odgovorili ste „da“, a ne obrnuto - reče sudija.
- Naravno „da“. Imao sam trojke u svojoj vojnoj organizaciji, ali ne za klanje ljudi, kako sam lažno optužen.
- Kažite, napokon, da li je slovo „Z“ značilo „zaklati“ ili nije značilo - dočeka tužilac. - Da ili ne?
- Ja ne želim da govorim protiv zapisnika.
- Dobro. Vratićemo se na ovo, kad dođu svedoci. Na šta se odnosila velikosrpska teza Ilije Birčanina i ostalih?
- Ja je ne razumem. To je pad s konja na magarca.
- Je li to značilo raskomadavanje Jugoslavije? Da li je i Fotić zastupao to gledište u Americi?
- Ja ne znam. To je pad s konja na magarca, sa većeg na manje.
- Koliko ste imali komandanata?
- Dosta.
- Otkuda jedinstvena linija u saradnji sa okupatorom?
- To nije moja linija.

Komunizam - zlo

OPTUŽENI Mihailoviću - uskoči branilac Đonović. - Vi ste, za vreme rata, na teritoriji koju ste kontrolisali, štampali nekoliko listova.
- Tačno.
- Da li je u tim vašim novinama pravljena kakva razlika između velikih saveznika?
- Nikada. Prema Amerikancima i Sovjetima, prema svima podjednako.
- Jeste li bili ubeđeni monarhista?
- Ne mogu da kažem. Poštovao sam zakletvu.
- Kako se desilo da se veliki broj republikanaca, i to najuglednijih, nađu u vašem pokretu?
- To je, gospodine Đonoviću, zbog mog slobodoumlja.
- Pa i vaš sin i kćerka su, još pre rata, bili za komuniste. Jeste li to znali?
- Njihov slobodni izbor. Mene je to rastužilo, ali je... Govorio sam uvek da je komunizam veliko zlo.
- Zbog toga ste pristupili Hitleru - razbesne se tužilac. - Hitler nije zlo, ali partizani jesu.
- Nisu.
- Kako to, odjednom, nisu?
- Jesu, ali nisu kao Nemci. Zapravo, jesu. Nemci su slomljeni i otišli.
- Tako ste govorili i vašem prijatelju, američkom pukovniku Mekdauelu.
- Ne mogu da se setim.
- Mekdauela?
- Molim da me podsetite. Molim da ovo dovršimo.
- Bežite od optužnice - nasmeja se tužilac. - Uzalud, ne možete pobeći. Vaši zločini su odavno dokazani.
- Meni je svejedno... Molim da oprostite, nisam razumeo pitanje.
- Jedan sin vam je poginuo - reče branilac Joksimović. - Mlađi ili stariji?
- Apsolutno tačno.
- Mlađi ili stariji?
- Sve to zavisi od situacije na terenu. Nekad mlađi oficir može da ispadne stariji i obrnuto.
- Molim da se ovo konstatuje - povika Joksimović. - Kako se osećate, gospodine đenerale?

Lekcija odbrani

BRANIOČE Joksimoviću - namršti se sudija. - Kao advokat, vi biste morali znati da na optuženičku klupu ne sedaju ni generali, ni pukovnici, ni ministri, ni šoferi, ni ribari. U sudnici postoje samo sudija, tužilac, branilac i optuženi. Da
li to znate?
- Naravno da znam - odgovori Joksimović.
- Onda se optuženom Mihailoviću ne možete obraćati kao generalu.
- To mi je jasno - reče Joksimović, i obrati se Draži: - Optuženi gospodine đenerale, da li me poznajete? Ko sam ja?
- Ne pravite me bar vi ludim.
- Pa recite ko sam?
- Molim da ovo dovršimo.
- Jeste li umorni? - upita sudija Đorđević.
- Nikada. Molim samo da mi se dopusti vremena i odobri uvid u moju arhivu.
- Pitam vas: jeste li umorni, jeste li iznureni? Ako se osećate tako, da prekinemo.
- Apsolutno ne. Ne osećam se krivim uopšte. Nimalo. Molim da dovršimo i da pismeno odgovorim na sve tačke optužbe.
- Šta ćemo sa svedocima? - naruga mu se tužilac. - Strah vas suočenja sa vašim žrtvama. Budite bar toliko hrabri da im pogledate u oči. Vaše žrtve su ogromne... naime, ogroman je broj onih koje ste unesrećili.
- Po tom pitanju mi se slažemo. Žrtve u ovom ratu su zaista ogromne... Izvinite, šta ste maločas kazali?
- Da su vaši zločini strašni i da nemate hrabrosti da se suočite sa svedocima.
- Jedva čekam. Vi da mi pričate o zločinima. Vi, jamari i koljači. Lopovi i palikuće. A šta je, tužioče, bilo kod Tare? Pasje groblje, kako ste ga vi nazvali. Ko pobaca onoliku sirotinju i decu u crnogorske, ličke i hercegovačke jame? Ko je klao srpske sveštenike? Ko je sa Nemcima sklapao paktove? Da čujemo svedoke, jedva čekam da...
- Pretres se prekida zbog zamora optuženog - prekide ga sudija Đorđević, jedva nadvikujući urlike i psovke publike razjarene takvim istupom optuženog.
- Protestujem! Ovo je svinjarija! - udarao je šakom o sto branilac Joksimović. - Zahtevam da umirite publiku, kolega predsedniče.
- Zbog čega protestujete? - upita sudija, pošto se stiša dernjava u sali.
- Zbog toga što prekidate pretres baš u trenutku kad je moj branjenik došao sebi. On je, sve do maločas, delovao kao da je omamljen i ošamućen. On nije razumevao pitanja niti je, stiče se utisak, bio svestan značenja mnogih svojih reči. Moguće da je bio pod dejstvom nekih omamljujućih napitaka ili nečeg sličnog i da je delovanje tih otrova na njegovu svest upravo prošlo. To zaključujem po njegovim malopređašnjim rečima i držanju. Vi ste to osetili i, upravo zbog toga, prekidate pretres. Ne, nikako, zahtevam da nastavimo - opet tresnu šakom o sto.
- Optuženi Mihailoviću - obrati mu se sudija sa osmehom. - Da li ste vi pri čistoj svesti?
- Ne dopuštam takva pitanja. Vi ste drski. Vi mene vređate.
- Ne ja, nego vaš branilac. On želi da vas predstavi ludim.
- Meni nedostaje moja arhiva. Dokumenti.

ODBIJAM PODVALU
INAČE, mentalno se osećate zdravim?
- Svakako.
- Ako se mentalno ne osećate zdravim, sud će vas odmah uputiti na psihijatrijsko posmatranje.
- Naravno. U to ne sumnjam.
- Kako da razumem vaš odgovor?
- Odbijam podvale da me proglasite ludim. Molim da završimo. I molim uvid u moju arhivu.
- Branioče Joksimoviću, vaše neosnovane sumnje pobija vaš branjenik. On želi i zahteva da se pretres odloži.

JELI SAMO PUŽEVE
DOBRO, da se dotaknemo četvrte ofanzive. Izjavili ste da ste tek iz istražnog materijala saznali da su vaši komandanti sarađivali sa okupatorom.
- I da sam znao, ja se ne sećam zbog svega što sam prepatio. Tifus, pa onaj virus, pa muke u...
- To smo već raspravili. Prema vama je postupano veoma humano. Ne udaljavajte se od optužnice.
- Nisu posredi samo ta zverstva nego i glad.
- Hoćete da kažete da ste gladovali u istražnom zatvoru?
- Nikada. To stanje je sjajno, u poređenju sa prošlom godinom.
- Tada ste gladovali?
- Strašno. I ja i moji ljudi.
- A šta ste to prošle godine prepatili? Možda je to od interesa za sud. Gde ste živeli?
- U šumi.
- Da li u kući?
- Ne.
- Nego?
- Napolju.
- Jeste li imali bunker ili zemunicu?
- Nekad da, neki put ne.
- Čime ste se hranili?
- Onim što se kupovalo, ali vrlo teško.
- Jeste li imali uvek hrane koju ljudi jedu?
- Jedno vreme jeli smo samo puževe.
- Jeste li imali novca?
- Novca sam imao, a umirao od gladi zajedno sa novcem.
- Znači, to vam se dešavalo posle oslobođenja a pre hapšenja?
- Jeste.
- Sud ne zanima čime ste se vi hranili u odmetništvu od svog naroda - ustade tužilac. - Recite vi meni otkud Nedić u Sandžaku?
- Išao tamo da me ubije.
- Vas da ubije vaš saveznik? - zacereka se Minić.
- Ne on, nego Vučko Ignjatović, koji se odmetnuo od mene.
- Zašto Ignjatovića niste streljali, jer su ga vaši ljudi posle bombe bačene na vas uhapsili?
- Ostojić je hteo, ali ja sam kazao: „Ne.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:30 am



PRETRES nastavljamo saslušavanjem svedoka - reče sudija Đorđević. - Pre toga, sud dopušta izveštaču Radio Beograda, koji direktno prenosi suđenje, da uzme izjave od prisutnih stranih dopisnika, kao i fotoreporterima i filmskim snimateljima da to beleže. Sud moli da to ne traje duže od desetak minuta.
- Dragi slušaoci, masa naroda kulja u sudnicu - odjeknu glas radio-reportera, a đeneral, presamićen na optuženičkoj klupi, dlanovima krije lice od bliceva koji sevaju. - Seljaci, radnici, intelektualci, žene, starci. Nošnje iz svih krajeva naše zemlje. Srbijanske šajkače, ličke kapice, slavonski šeširi. Mnogo je žena u crnini. To je narod koji već danima prisustvuje suđenju Draži Mihailoviću. Ljudi i žene danima sede i ne skidaju pogleda s mirnog i sabranog lica predsednika veća i sa ovog bradatog čudovišta što pred narodnom pravdom govori o svojim krvavim tragovima, ostavljenim po svim putevima kojima su ga nosili njegovi zločinački planovi. Među svetom koji prati ovo suđenje, ima dosta onih koji su pismeno zahtevali od ministra Rankovića i ministra Krcuna da se sa lica zemlje ukloni monstrum Draža Mihailović. Lica tih ljudi i žena nismo mogli da vidimo. Samo smo zamišljali kako izgledaju i kako se grče kad pominju Dražu. Sad su ta lica ovde, pred nama, i pred novinarskim beležnicama i aparatima iz celog sveta. Ali, dragi slušaoci, da čujemo izjave stranih dopisnika...

Poslednja bitka

Bežeći od svega što čuje, on se, ko zna otkud i zbog čega, seti jutra kad mu je, na rukama, izdahnuo drugorođeni sin Ljubivoje. Beba. Nije, pomisli on, imao ni pet meseci. Gde smo tada stanovali? Na Vračaru ili na Senjaku? A u kuću sadašnju... da li su mi je srušili? Na zastakljenoj verandi, Jelica zaliva cveće, a kćerka Gordana i poćerka Radmila kikoću se u staji... Kako li su one volele naše kobile kasačice... eto, vidim ih, kao da su ovde, ali imena ne mogu da se setim. U toj staji, na periferiji Beograda, držao je on i ždrepca Ždralina i često je, jašući ga, odlazio do Doma garde... Do doma moje sramote, do ovog užasa od suđenja - pomisli...
Ja sam Sergej Borozenko, heroj Sovjetskog Saveza i specijalni dopisnik ”Pravde” - govori u mikrofon taj novinar opkoljen gomilom snimatelja, pa đeneral ne može da ga vidi, iako je to poželeo. - Optuženi Mihailović je lukavi i podmukli neprijatelj, koji bije svoju poslednju bitku pred sudom, ali činjenice i dokumenti definitivno ga demaskiraju...
- Kolega, iz koje ste vi redakcije?
- Pjotr Nikitin, dopisnik lista ”Izvestija” - govori na ruskom, kao i heroj Borozenko, pa đeneral ne obraća pažnju na reči prevodioca, jer ruski dobro razume. - Jasno je da je Draža Mihailović bolesno vlastoljubiv čovek. On je hteo da postane balkanski diktator, ukrotitelj naroda...
- Ja sam Džon Gibons, dopisnik londonskog ”Dejli vorkera”. Na ovom procesu srušene su mnoge legende o Mihailoviću. Ističem pravičnost suđenja i da su vlasti učinile sve moguće kako bi obezbedile tačno i brzo informisanje javnosti...
- Kao američki dopisnik, cenim izvanredni duh saradnje vlasti sa nama. Na mene su ostavili utisak ozbiljnost i držanje suda, kao i obziri koji se ukazuju optuženome. Hvala vam.
- Vaše ime, molim vas?
- Vilijem King, dopisnik ”Asošijeted presa”.
- Biću kratak. Držanje Mihailovića mene podseća na držanje nacista pred sudom u Nirnbergu. Inače, ja sam Kenet Sajers iz britanskog ”Nju kronikla”.
- Mihailović je zločinac. Meni se ne sviđa ponašanje njegovih branilaca. To je dovoljno.
- A vi ste?
- Ču Čing Jang, dopisnik kineske novinske agencije.
Molim da počnemo sa ispitivanjem svedoka - reče sudija Đorđević. - Neka uđe svedok Milica Opačić.
- Dragi slušaoci - govori reporter Radio Beograda - već danas će se u Moskvi, Londonu, Vašingtonu, Pragu, Varšavi i Sofiji slušati i čitati o Milici Opačić, majci narodnog heroja Steve Opačića, iz Golubića kod Knina. Ona upravo sada ulazi u sudnicu. S dubokim borama po licu, sva uzdrhtala od gneva, sa šarenom torbom pod miškom, ona počinje da svedoči. Čujmo reči ove majke.
- Slušam, druže sudija i druže tužioče, ovog skota ovde kako govori, pa mi krv udara u lice i dođe mi da skočim i svu mu bradu počupam. Dođoše jednog dana četnici u naše selo, pobiše narod, popališe
kuće, posjekoše voćnjake i na deblu jednog oraha urezaše slova: ”U ime kralja - klati valja!” - stisnutom pesnicom zamahnu prema optuženom. - Zaklaše mi brata od šezdeset i dvije godine, isjekoše mu ženu na komadiće, a mojoj bratanici, studentkinji, otkinuli noge i onda je živu spalili - udari u plač i zanese se. Pritrča neka kineska novinarka da je pridrži, a fotoreporteri se skupiše oko nje...
- Ja sam isto iz Miličinog sela - svedoči Andrija Pavčević. - Uhvatili me bili čupavci i boli noževima kuda su prije stigli. Jedva sam ostao živ...
- Čija je slika koju držite u ruci? - pita tužilac svedoka Miodraga Pokimicu.
- Ovo je moj sin Dušan. Bio je đak i otišao u partizane. Pao je u ruke četnicima i oni su mu prvo zabijali eksere u ruke i noge, pa onda... onda, nožem preko grla! Telo su mu bacili u reku i ja sam ga tražio, tražio... U vodi sam našao dosta zaklanih drugova moga Dušana.
- Gde ste bili u Prvom svetskom ratu? - upita tužilac.
- Borio se, gde bi drugo. Bio sam odlikovan ”Karađorđevom zvezdom”, ali sam tu medalju bacio kad su četnici ubili mog Dušana. Ne treba mi medalja kralja koji kaže da su četnici njegova vojska.

Klali na mostu

NEKA uđe svedok Šukalo Suljo - reče sudija.
Taj crnoputi muškarac srednjih godina, isturenih jagodica i uočljivih brkova, u građanskom odelu, bez kravate i košulje zakopčane do pod grlo, u sudnicu uđe kao da je zaplašen i sa oprezom. Sve se osvrćući, davaše podatke o sebi. Zbunjenosti i straha oslobodi ga tužilac, podsećajući na Mihailovićeve zločine nad muslimanima u Foči.
- Klali su nas na mostu, po spisku, i ozgore, zaklate, bacali u Drinu.
- Po kakvom spisku? - upita sudija.
- Po spisku koji je sastavio Draža.
- Šta je pisalo? Možete li se setiti?
- Pisalo je da se pokolju muškinje preko dvije godine, a ženskinje iznad dvadeset. Sve redom.
- Koliko je tako ljudi na tom mostu pobijeno?
- Poklato je u našoj Foči oko dvije hiljade...
- Neka uđe svedok Lajo Latif, a vi, druže Šukalo, možete ostati u publici, ako želite...
- Šta vi, optuženi, kažete na sve ovo? - upita sudija Đorđević, brišući maramicom zamagljena stakla naočara.
- Sramota. Zločin i greh golemi. Šta drugo da izjavim? Prekršena je moja naredba i preki sud je, koliko se sećam, poveću grupu mojih ljudi osudio na smrt.
- Jesu li streljani?
- Apsolutno. Svi.
- Navedite njihova imena i prezimena - reče tužilac.
- To ja ne znam. To znate vi, javni tužioče.
- Ja?
- Kod vas je moja arhiva i presude tim ljudima koji su osramotili moju vojsku i moj narod...
- Neka uđe svedokinja Vukosava Trkuljac.
- Izvolite - reče ona, prilazeći sudijskom stolu.
- Poznajete li ga? - uperi tužilac kažiprst ka optuženičkoj klupi. - Da i vas nije hteo da pretopi u sapun?

Poštena reč

Najpre, da uzmemo vaše generalije, drugarice Vukosava - nasmeši se sudija.
- Kako vi kažete. Ja ću vam pošteno reći sve što znam o đeneralu Mihailoviću.
- On za vas nije đeneral - namršti se sudija. - On uopšte nije đeneral.
- Nego šta je? - začudi se seljanka.
- On je optuženi.
- Boga mi, za mene nije.
- Šta rekoste?
- Đeneral Mihailović je đeneral Mihailović. On je optužen od vaše partije i vaše sile, a ne od mene! - okrete se, nenadano, i pokloni pred đeneralom.
Njegov pogled zaiskri čuđenjem i zbunjenošću, a neka toplina pokrenu srce u brze otkucaje. Smešaše se tuga i radost, ponos i sumnja u maloprešnje misli iz kojih ga je ova žena trgnula.
- Napolje, kurvo! - vrisnu neko njemu za leđima.
Svi u sali poskakaše sa sedišta i zagrajaše na Vukosavu. Dvojica mladića probiše se između sudskih stražara i dograbiše je za kosu.
- On je đeneral, a vi me odmah obesite! - vikala je ona dok su je stražari i razbesneli narod izguravali iz sudnice.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:31 am


NEKA se ovo čudo što pre završi! - razmišlja nad mikrofonom položenim na drveni stalak ispred njega, nalik pultovima u poštama na kojima se, stojećki, popunjavaju uplatnice, adresiraju pisma i sastavljaju telegrami. Povremeno kašljucka i belom maramicom kupi graške znoja sa čela. Na tom stalku, koji je tek danas namešten u sudnici, poređane su njegove zabeleške i podsetnik za ono što će da kaže.
Želeo je da licem bude okrenut publici, kao što su i sudije, ili da stoji bočno, kao tužilac i branioci. Nisu mu dozvolili. Stalak za kojim stoji i čeka da se raziđu reporteri i snimatelji, postavljen je tako da on gleda pravo u sudije, a okupljeni svet u sudnici i ne vidi.
Prvi put u životu govoriće leđima okrenut slušaocima, a on je spadao u ljude čije su misli i rečenice najviše i presudno zavisile od lica, od pogleda, od protesta, odobravanja, smeha, žamora ili dobacivanja onih kojima se obraćao.

Završna reč

Sve je besmisleno i ponižavajuće, moj Dragiću - osmehnu se, tužno, svom braniocu, odnekud uveren da on razume tu nemu poruku. Najradije bih da odustanem i ne izustim ni reči. Ovo je pozorište u kome igram bednu ulogu. Znam, unapred, presudu i neka ona dođe što pre. Ispada da se upinjem da spasem sebi život, a ja, zaista, jedva čekam da se ovo čudo završi. Šta se to ne zna, a saznaće se tek sada od mene? Sve znaju ovi koji mi sude, narod zna, u Vašingtonu i Moskvi znaju. Ja, naprosto, moram biti kriv. Da je Hitler pobedio, i njegovi pravnici i propaganda bi proizveli hiljade i hiljade dokaza dovoljnih da skinu glave i Ruzveltu i De Golu i Trumanu i Staljinu. A optužnici protiv Čerčila bih se i ja, sa zadovoljstvom, pridružio. Taj debeli je...
Optuženi Mihailoviću, izvolite dati vašu završnu reč - povika sudija Đorđević.
- Završnu reč neću dati ja - odgovori on. - Završnu reč daće neko drugi, onda kada ni mene ni vas ne bude bilo.
- Kako to da razumem? - zbuni se sudija.
- Neko će ove moje reči razumeti kao odbranu, a neko kao optužnicu - preču sudijinu upadicu, naglo trgnut iz dotadašnje bezvoljnosti. - Ja, međutim, ne želim da branim sebe niti da optužujem one koji mi sude. Kazivaću istinu i ništa više. Doduše, neću moći da, sa svom preciznošću, navodim datume i dokumente, a neću biti u stanju ni da se setim mnogih imena i događaja.
- Tražite, znači, unapred izgovor - uskoči vojni tužilac. - Vi, zapravo, već na početku, priznajete da vam se ne sme verovati, jer dokaze nemate.
- Imam ih i oni su u vašim rukama. Vi ste zarobili moju ratnu arhivu i svi dokazi su tamo. Dozvolite mi pristup toj arhivi i ja ću vas ubiti dokazima! - podviknu Miniću i začudi se što iz dvorane ne dopreše psovke i zvižduci.
- Nikoga vi više nećete ubiti - odbrusi tužilac.
- Što su ljudi manji, to sve više nastoje da se pokažu većim - zagleda se đeneral u svoj podsetnik. - Na tom trudu, da se manjina predstavi kao većina, poslednji kao prvi, a zločinac kao pravednik, utemeljena je cela optužnica. Njeni noseći stubovi počivaju na konstrukciji da su partizani pokrenuli ustanak protiv okupatora, da je narod oduševljeno išao za njima i da su moji ljudi, kao „manjina“ odbačena od naroda, jedino tukli tu partizansku „većinu“, čineći pri tom užasne zločine i sarađujući sa okupatorom i ustašama. A kako je bilo? Krenuću redom.
Mene je kapitulacija zatekla na ratnim položajima kod Doboja i ja sam odbio da položim oružje. Nisam prihvatio kapitulaciju i produžio sam da se borim, onoliko koliko su tadašnje prilike i neprilike dozvoljavale. Ljudi oko mene bili su zakonita vojska naše države. Ostali smo pod istom zastavom, istom komandom i zakletvom. Zahvaljujući tome, nestanka legalne vojske nije ni bilo. Po našim okupiranim pokrajinama narod je dizao pogled iz blata i sramote.

Brade i kokarde

NEKI moji potčinjeni komandanti smatrali su da moramo obnoviti Srpsku vojsku, koja se po planinama i okupljala. Ubedio sam ih u veličinu Jugoslavije kao ideje i državne zajednice, bez obzira na teške i neslućene ratne izdaje i zločine drugih. Da se ne pojavi komunistička sekta, koja je prisustvo okupatora zloupotrebila u njene partijske ciljeve, da ti ideološki fanatici i sebičnjaci ne pokrenuše krvavo kolo građanskog rata, moj cilj bio bi
ostvaren u celini. Rat bi trajao kraće i podneli bismo mnogo manje žrtava. Na nesreću našu, srpskim i jugoslovenskim komunistima otadžbina je bila daleko odavde, u Sovjetskom Savezu, i oni su, od prvoga trenutka, delali kao teroristička formacija strane države. Partizani su bili strani plaćenici, a da toga...
- Ne dozvoljavam da gnusnim lažima bacate ljagu na Narodnooslobodilačku vojsku! - skoči tužilac.
- Psovkama i drekom ne možete osporiti činjenicu da ste vi, tužioče, kao i sve sudije u ovoj sudnici, obučeni u strane uniforme. Vi ste i danas oružana trupa Crvene armije. Možda neki toga nisu ni svesni, kao što ni mnogi partizani nisu znali da su bili strani, sovjetski plaćenici.
- A vi biste - reče Minić - hteli da nosimo brade i kokarde?!
- One su naše, a ne tuđinske. Moji ljudi i ja smo u svojim uniformama, u svojim opancima, pod svojim kapama i znamenjima branili svoju otadžbinu. Jedinu koju smo imali. A komunisti? Izašli su u šumu tek kad je Hitler udario na Sovjetski Savez. Onda, međutim, kad je Hitler udario na Srbiju i Jugoslaviju, oni su držali stranu Hitleru, jer je njihova sovjetska Rusija tada bila u paktu sa nemačkim rajhom. Gde su bili partizani kad je, juna četrdeset i prve, planula istočna Hercegovina? Masovnu pobunu predvode moji ljudi: Samardžić u Nevesinju, Kureš u Bileći, gardijski kapetan Milorad Popović u Gacku. Moje snage su tada zarobljavale tenkove i obarale avione.

Bez mitingovanja

Prvu oružanu akciju komunisti su izveli 7. jula, u Beloj Crkvi, i jednu sličnu akciju u Crnoj Gori. U Beloj Crkvi ubili su dvojicu žandarma, dvojicu Srba, a neki Čelević je, na Cetinju, na stari dvorac kralja Nikole podigao Musolinijevu zastavu, uz počasnu paljbu italijanske vojske. Imena toga Čelevića ne mogu da se setim, ali znam da je u partizanima dogurao do generalskog čina i da je, takoreći sutradan nakon što je taj komunista pljunuo na obraz Cetinja i Crnogoraca, sva Crna Gora ustala na oružje. Prva velika bitka zbila se u selu Košćele i trajala je ceo dan.
Musolinijev bataljon „Duka od Oaste“, predao se mojim ljudima, zajedno sa komandantom i slavnim bataljonskim trofejima iz Abisinije. Napadom je rukovodio kapetan Kusovac, ne znam da li je još živ. On me je pismeno tada izvestio da partizanski odred, pod komandom Dapčevića, takođe budućeg Titovog generala, nije hteo da pritekne u pomoć kapetanu Kusovcu, nego se povukao daleko od poprišta. Istoga dana, moje snage udarile su na Virpazar, Sutomore i Petrovac. Njima komanduje kapetan Jakša... Jakša, mislim da se prezivao Novaković. Među palima bili su i moji poručnici Đuković i Plamenac. Partizana ne beše nigde. Ni tu, uz naše more, ni u napadima na Danilovgrad, Nikšić i Podgoricu. Istini za volju, moram reći da se stotinak partizana bilo pridružilo napadu na Podgoricu, koji je vodio pukovnik Bajo Stanišić, ali su pobegli već narednog jutra.
Sa bezbedne razdaljine pratili su i bitke mojih trupa na Bioču, Lijevoj Rijeci, Mateševu, Beranima i Kolašinu. Italijani su, ako se tačno sećam, imali više od hiljadu poginulih i pet puta toliko ranjenih i zarobljenih. Tih julskih dana, partizanski metak nije se ni čuo u Crnoj Gori. A i otkud bi, kad je njihov partijski štab još bio u Beogradu, nedaleko od zgrade nemačke komande i kad je njihov generalni sekretar i vrhovni komandant tek polovinom septembra otišao u šumu, a i tada u organizaciji i uz zaštitu mojih ljudi. U samoj Srbiji...
- Vi mitingujete! - planu tužilac.
- Optuženi, držite se strogo optužnice i govorite kraće - opomenu ga sudija Đorđević.
- Ja, gospodo, branim nešto mnogo skuplje od ičijeg života. Dopustite mi uvid u...
- Dosta više sa tom vašom ratnom arhivom - izgubi Minić prisebnost. - Nikada je nećete ni videti. Uostalom, tamo nema... Nisam želeo ni da preturam po tim falsifikatima.
- Otkuda onda znate da su falsifikati? - umeša se branilac Joksimović.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:31 am

OPTUŽENI, nastavite - reče sudija Đorđević.
- U samoj Srbiji, snažan pohod na okupatora počeo je mojim napadom na Hitlerove garnizone u Loznici i Koviljači, premda manje akcije i razne sabotaže nisu ni prestajale od mog dolaska na Ravnu goru. Čini mi se da sam Loznicu napao krajem avgusta. Lično sam vodio trupe. Krupanj sam uzeo nekoliko dana kasnije, ali u svakom slučaju pre nego što je vođa partizana napustio vilu Ribnikarovih u Beogradu. Nemački gubici bili su značajni, što je navelo Hitlera da potpiše onaj tevtonski dekret o stotinu ubijenih Srba za svakog ubijenog Nemca - malo se iskosi i prelete pogledom po jednom delu dvorane. - Nikako ne stoji da je prvi oslobođeni grad u Srbiji bio Krupanj i da su ga oslobodili partizani. Oni su tada bili posve beznačajni i uglavnom su pljačkali po planinskim selima i palili opštinske arhive u varošima koje sam ja preotimao od Nemaca.
Grupica njih je, zaista, uzela učešća u mom napadu na Krupanj. Prvi put od aprilskog sloma, komunisti su tada opalili na okupatora. Pre toga, nisu nigde. Ni u Srbiji, ni u Crnoj Gori, ni u Bosni, ni u Hrvatskoj, ni u Hercegovini. No, ako partizanima nikako ne može pripasti prvenstvo u napadu na okupatora, svakako im pripada jadno prvenstvo u pokretanju građanskog rata. To, konačno, nije ni sporno i sporno je samo u optužnici protivu mene. Datum početka građanskog rata nova vlast proslavlja kao državni praznik.
- Koji je to datum? - uzvrpolji se Minić.
- Kako koji?! Sedmi jul, vojni tužioče.
- Tog slavnog dana partizani su digli ustanak protiv okupatora u Srbiji.
- Tog dana, vojni tužioče, u Beloj Crkvi i pedeset kilometara naokolo nije bilo nijednog Nemca. Vaši su pucali u Srbe, u susede.
- Pucali smo u sluge okupatora, u Nedićeve žandarme.
- Ni to nije tačno. Nedićeva vlada je formirana krajem avgusta, a ti siroti žandarmi ubijeni su početkom jula.
- Pa, šta?! - dočeka Minić. - Bili su žandarmi... stari poredak, buržoazija.
- Sad ste već bliže istini - osmehnu se đeneral.
- Ubijeni su samo zbog toga što su za komuniste značili simbol predratne vlasti i države, a vaš cilj je bio da okupaciju zemlje iskoristite za prevrat, za vaše revolucionarne ciljeve.

Počeli pokolj

OPOMINjEM vas da teško i nedopustivo prekoračujete vaša prava koja imate kao optuženi - odlučno će sudija Đorđević.
- Usred mojih najžešćih borbi sa Švabama, Italijanima, ustašama i balistima, komunisti su započeli pokolje oficira, sveštenika, sudija, uglednih domaćina. Tako su ubili kapetana Deroka, učitelja Mašića, protu Lazara... eto, pobeže mi prezime. Pa trgovca Čedu Milića, sudije Lazarevića i Bakića, a đenerala Iličkovića i ženu mu, inače Ruskinju, ubija njegov rođeni sestrić. Naravno, po nalogu Komunističke partije. Kapetana Kovačevića ubili su njegovi sinovi, komunisti, od kojih je jedan kasnije postao i partizanski general. Sad se setih i učitelja Anđelića. On je bio komunista, ali razuman čovek. Ubili su ga njegovi partijski drugovi zbog toga što se usprotivio bratoubijanju i pretvaranju nacionalnog otpora u naš međusobni pokolj. U mojoj arhivi je lista od stotinu i nešto dubokih jama, urvina, bunara i drugih masovnih grobnica komunističkog terora počinjenog samo u jesen i zimu četrdeset i prve i s početka četrdeset i druge godine. Na tom spisku je...
- Bezočno lažete! - nanišani tužilac prstom u njega. - Tako nešto ne postoji.
- Na tom spisku je, vojni tužioče, i takozvano Pasje groblje kod Kolašina. Vaši junaci su svima pobijenim izvadili srca i strpali ih žrtvama u ruke. Zatim ste...
- Da li se to vi meni obraćate? - ustade Minić.
- Da li to vi mene, lično, optužujete?
- Ne vas, lično, nego vašu partiju, vaše pokolje i vašu lažnu optužnicu. Njih ja optužujem... I ne prekidajte me. Zaboravih o čemu sam govorio.
- O Pasjem groblju - reče branilac Joksimović.
- Da, tako je. Hvala vam. Ubili su, posle svega, i nečijeg psa, razapeli ga na krst i napisali: ”Pasje groblje!” Malo im je bilo što su svoje rođake i susede nazvali psima, nego su, raspinjanjem psa na krst, naročito naglasili svoje bezbožništvo i otpadništvo od Hrista. Pre komunista, takve mržnje i takvih ludih ljudi nije nikada bilo u našem narodu. Ovim, svakako, i ne pomišljam da amnestiram ijedno zlodelo budala koji su činili zločine u moje ime. Ja sam ih proganjao i kažnjavao, naravno one kojih smo uspevali da se domognemo. Prema njima sam bio bez milosti. Partizanima sam opraštao, ali njima nisam nikada. Ja znam da u jednome ratu...
- Ništa vi niste opraštali partizanima - upade tužilac.

Svedoci su živi

NAROD zna. Partizani znaju. I Titu sam dva puta poklanjao život. A jednom, čini mi se, i vama, gospodine Miniću!
- Bezočno i gnusno lažete!
- O svemu postoje dokumenti, a ima i živih svedoka. Ima, konačno, gospodo sudije, i među vama onih koji su mi padali u ruke. Ne bi me začudilo...
- Oduzmite mu reč! - viknu potpukovnik Janković, koji je sedeo levo od predsedavajućeg sudije pukovnika Đorđevića.
- Ne bi me iznenadilo da je među sudijama i Danilović sa Žabljaka. Taj je zaklao majku kapetana
Bojovića i suđeno mu je preda mnom. Kapetan Bojović mu je oprostio i on je oslobođen. Uvek sam verovao da je na svetu mnogo više dobrih nego zlih ljudi i pokajanju davao prednost nad kaznom. Ja znam da u jednome ratu, pa bio on nacionalni ili građanski, sukobljene strane nemaju mnogo milosti. Znam i to da je moja savest mirna, jer nema ljudskog stvorenja, a kamoli vođe jedne gerile, koji bi na mom mestu bolje čuvao i sačuvao i svoju savest i svoju dužnost i svoju dušu.
Među mnogim mojim komandantima vladalo je u ratu uverenje da je nesreća u činjenici što ja nisam bio patrijarh, a patrijarh Gavrilo komandant gerile. Zaleđe ove kritike bilo je baš u tome što sam u pomirljivosti i praštanju išao dalje i od najvećih hrišćana. Da su i partizani takvi bili, Nemci i ustaše bi nas mnogo teže osetili, a upokojene stotine hiljada Srba danas bi bile sa nama. I ne bi, gospodo, bilo nikakve potrebe za tim da naš beli Beograd, umesto nas, oslobađa sovjetski general Tolbuhin. Ali, tako ne beše i evo me u žalosnom položaju da meni, mojoj vojsci i mome narodu za izdaju sude izdajnici, za zločine zločinci. Tek iz optužnice saznajem...
- Oduzeću vam reč i prekinuti proces, budete li nastavili sa vašim bezočnim i prljavim izmišljotinama! - pocrvene od besa sudija Đorđević.
- Za mnoge zločine mojih komandanata i ljudi prvi put sam čuo iz optužnice. Moguće je da je nečeg od svega toga i bilo i da nisam u ratno vreme baš o svemu bio obavešten. Mislim, ipak, da su posredi podmetanja i falsifikati. Ako se Javorac, Škava i slični, meni stavljaju na savest, iako je poznato da su od mojih sudova osuđeni i streljani, onda je jasno koliko su časne namere tužioca i da se njegovim konstrukcijama ne sme verovati. Niko, uostalom, ne može dokazati da je ijedan zločin počinjen s mojim znanjem i dopuštenjem i da ima slučaja da ti zločini nisu od mene javno žigosani, čim bih saznao za njih, a počinitelji skraćivani za glavu, ako sam bio u prilici da ih se domognem.
- Odlučno odbijam sve te montaže protiv Ravnogorskog pokreta, Jugoslovenske vojske u otadžbini i njenih komandanata. Pavle Đurišić se junački tukao sa Italijanima i od njih očistio gotovo celu Zetsku banovinu. Njemu su partizani objavili mučki i kukavički rat, a ne on njima. Nemci su ga zarobili i deportovali u logor, čak u Poljsku. Đurišić je uspeo da pobegne i, probijajući se mesecima preko Evrope, stigne nadomak Beograda, gde je opet pao nacistima u ruke. Doveden je, što vi dobro znate, u najstrašniji nemački zatvor i tu mučen sve dok đeneral Nedić nije uspeo da za ovog junaka izmoli slobodu. Iz zatvora se, bez oklevanja, uputio na bojno polje.

Mučenje junaka

Sve najbolje mogu reći i za pukovnika Baja Stanišića, koga su komunisti ubili u manastiru Ostrog, za Voju Lukačevića, Neška Nedića, Zaharija Ostojića, Zvonka Vučkovića, đenerala Trifunovića, da ih dalje ne nabrajam. U čemu je, pitam, zločin Živka Topalovića, vođe Socijalističke partije? Samo u tome što je pristupio ravnogorskom Nacionalnom komitetu i bio učesnik Kongresa u selu Ba. Ja sam na taj kongres, u ime kralja i Vojske, pozvao sve značajnije političke stranke u predratnoj našoj državi, pa i Komunističku partiju. Posle svih njihovih pogroma i nedela, ja sam im bio pružio ruku pomirenja, ali su je oni odbili. I jedino komunista nije bilo u selu Ba. Svi drugi su došli, čak i Mačekovi ljudi. To sve objašnjava. Za današnji boljševički režim izdajnici i zločinci su svi oni koji nisu bili uz tu terorističku manjinu. Svi su zločinci, osim zločinaca samih! - prelistava beleške ispred sebe i osluškuje graju u dvorani.
- Vi ste me, javni tužioče, pre neki dan upitali: ”Šta je mislio Sekula Drljević?” Otkuda ja mogu znati intimne misli toga izroda, kad ga nikad u životu nisam ni video. Odgovor na vaše pitanje mogli biste potražiti od prvih ljudi Komunističke partije, jer su oni pre rata drugovali i paktirali i sa Drljevićem i sa Pavelićem i sa Artukovićem. Prošle godine, na Lijevče polju, Sekula Drljević i njegove ustaše napali su zajedno sa partizanima moje snage pod Đurišićevom komandom.
- Nije to bio ni prvi ni poslednji put da Pavelićevi i Titovi ljudi u ovom ratu rade zajedno. Ko je partizanski general Franjo Pirc? To je onaj vazduhoplovni oficir koji je u aprilskom ratu izdao svoju otadžbinu i zastavu, prišao Nemcima i bombardovao Moskvu. Od Hitlerovog i Pavelićevog pilota pa do Titovog generala. A ko je Titov general Maretić? Lično ga poznajem. Pobegao je i taj poručnik iz aprilskog rata i proizveden je u nemačkog kapetana, a potom u Pavelićevog pukovnika. Isti je put i...
- Držite se navoda optužnice! - dreknu sudija Đorđević. - U protivnom... - ne dovrši, jer mu neki major dodade ceduljicu. On se, ubrzo, nasmeši i taj papirić prosledi tužiocu. Na cedulji je pisalo: ”Neka govori šta god hoće, radio-prenos je isključen. Krcun.”
- Budite ljubazni, optuženi, pa mi odgovorite na jedno pitanje - smireno će sudija. - Zbog čega zloupotrebljavate našu demokratiju? Zašto klevećete časne ljude, koji ovde nisu ni prisutni, a izbegavate da govorite o vašim zločinima?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:32 am



NEĆU da govorim o nečemu čega nema niti da ćutim o izdaji i zločinima kojih ima. Nije Sulejman Filipović, komandant ustaškog pokolja nad Srbima u Foči i Goraždu, moj general, nego vaš. Nisam ja, nego Tito, unapredio ustaškog pukovnika Mesića u generala i još mu poverio četrdeset i četvrte da komanduje onim užasnim masakrima nad seljacima Pomoravlja. A Rukavina? I on je sad partizanski general. Kao i onaj Velebit. Sin kod Tita, otac kod Pavelića, a oba skupa protiv mene. I nisam ja, četrnaeste, sa austrijskom vojskom vešao po Mačvi, nego je to činio današnji vođa partizana.
Ovim ne izražavam bilo kakva antihrvatska osećanja, jer ih nikada nije bilo u meni. Samo podsećam na kolaboraciju ustaša i komunista, tim pre što je meni pripisana i saradnja sa Pavelićem. Ja sam tokom celog rata u svojoj vojsci imao i Hrvata, ali nikada nijednog ustaše. Meni su pristupali ljudi i oficiri koji nisu u aprilskom ratu izdali Jugoslaviju, kao poručnik Vučković i đeneral Matija Parc. Meni su prilazili i katolici i muslimani koji su se pobunili protiv ustaške kame, a i protiv komunističkog terora. Četiri najkrvoločnije ustaške divizije - Vražju, Tigar, Handžar i Plavu - formirali su Nemci. Nije mi poznato da su se partizani ikada tukli sa njima, ali mi jeste poznato da su te trupe sadejstvovale često i sa partizanima i sa Nemcima u borbama protiv mene. Svi detalji o tim zajedničkim ofanzivama na moju teritoriju poznati su tužiocu. Sve je to u mojoj ratnoj arhivi.
- Izmišljate - odmahnu rukom tužilac. - Proziran manevar da prikrijete svoju saradnju sa okupatorom.

Ogromne žrtve

JOŠ u martu četrdeset i treće, gotovo ceo partizanski vrh, osim Tita, našao se u Zagrebu i sklopio sa Nemcima i ustašama pakt o međusobnom nenapadanju i zajedničkom napadanju na moje snage. Taj sporazum su krvavo platili i moj narod i moja vojska. Ipak, nikada nisam ni pomislio da se domognem nemačke pomoći u obračunu sa partizanima, iako mi je često nuđena. Znao sam da je cilj okupatora bio da uništi obe gerile, a pre svega ovu koju sam ja vodio, jer je bila brojnija i po Nemce mnogo opasnija. Vaspitan sam i u svome domu i pozivu da Nemcima ne verujem, čak ni onda kada bi nam donosili poklone a ne bombe. Osećanje prema njima iz Prvog rata preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlučnošću, radilo se o Kajzerovim ili Hitlerovim generalima.
Ako su neki lokalni komandanti, koji su se kitili mojim imenom, pokušavali da Nemce ili Italijane pridobiju za saveznike protiv partizana, nemilosrdno sam reagovao i kažnjavao. Po tom pitanju, razumevanja ili gledanja kroz prste nikada nije bilo. Izbegavao sam nepotrebne sudare sa okupatorom, unapred osuđene na neuspeh i strašne odmazde nad civilima, i spremao strategiju opšteg i munjevitog udara po svim neprijateljskim garnizonima i sili. Sukoba sa Nemcima bilo je, naravno, neprestano i nanosili smo im više gubitaka nego iko u okupiranoj Evropi. Oni partizane nisu ni osećali. Za vreme bitke kod El Alamejna, u severnoj Africi, moje su snage mesecima čvrsto držale prugu Beograd-Niš-Skoplje-Solun i sprečile desetine hiljada hitlerovaca da priteknu u pomoć Romelu. To je Srbiju u crno zavilo.
Što na bojnom polju što pri nemačkim represalijama, život je izgubilo više od stotinu i pedeset hiljada Srba. Samo su logori na Banjici i u Jajincima odneli desetine hiljada glava. Saveznička komanda je upućivala proglase patriotama Evrope da se ne zaleću, da čuvaju živote i čekaju odsudni poziv za odsudni boj. Istovremeno, od mene je zahtevano da se ne uzdržavam i da ne štedim srpske živote. Štedeo sam decu i domaćine Srbije koliko god sam mogao, unapred znajući da će mi to i Englezi i Amerikanci i Rusi uzeti za zlo. Nikada se neću pokajati zbog toga što nisam goloruke terao na bunkere i tenkove, nego sam udarao kad je to imalo smisla i cilja. Da ne beše partizana, a posle i Čerčilove i Staljinove zavere protiv Srba, ja bih sa Nemcima završio još četrdeset i četvrte, a sa Pavelićem sigurno i mnogo ranije. U jednome danu, koji sam spremao, zatresao bi se Balkan pod mojom vojskom i sva Hitlerova sila od Soluna do Ljubljane bila oborena na pleća. To je bila moja...

Sebe krivim

FANTAZIRATE - zakikota se tužilac. - Snila baba što bi bila rada!
U cerekanju njemu iza leđa oseti iskrenost. Uzvrpolji se u mestu, kao da čepa sneg. Tražeći nekakvu zabelešku u papirima ispred sebe, rukavom zakači mikrofon, koji se prevrnu, a maramica mu ispade iz ruke. Sagnu se da je podigne, a u magnovenju prikaza mu se juriš njegove vojske na neku varoš, ali ne imade vremena da zadrži pred očima ni izgled ulica, ni krovove. On i Veljko nagazili su na spletene poskoke kraj stene, a gruvali su bacači i topovi, razlegali se ljudski povici, bolničari trčali preko kamenjara sa nosilima... Veljko izdahnu, naduven kao mešina. Ujela ga zmija za stopalo... Veljko, sine, ni opanaka nisi imao - uzdahnu, dižući maramicu. Eto,
samo da si imao cokule ili opanke...
- Ako ste umorni, da objavim kraću pauzu - kaže mu sudija.
Ne može da se pribere. Neko mu raportira o nemačkoj predaji. Ko? Američki pukovnik Sajc? Ili je to kapetan Mensfild? Blizu hiljadu mrtvih Švaba i ustaša. Veljkova glava kao bure! A opanci šiljkani i torbe...
- Samo recite, ako ste umorni - ponavlja pukovnik Đorđević.
- Nosili su torbe šarenice i šumadijske opanke! - izlete mu.
- A ko to - čudi se sudija?
Šta mi bi? Ne mogu više. Šta da dokazujem i kome? Skratiti, sve skratiti. Ovo je mučenje. Još će i da mi se rugaju. Buncam, javno, o svojim utvarama i poludelim mislima. Priberi se. Izdrži još malo! - kuraži sebe samoga.
- Korpus partizana upao je u moju zasedu - primače se mikrofonu. - Dolazili su iz Bosne. U klanac, zaposednut mojim trupama, ušli su kao pijani, bez izvidnice, prethodnice i pobočnica. To me, svakako, nije iznenadilo, jer su ih, od prvog dana, vodile vojničke neznalice, nepismeni i šloseri. Samo se čekala moja komanda, ali komande nije bilo i oni su produžili ka Zlataru. Nije bilo moje komande, jer nisam nikako mogao da naredim vatru po tim seljačkim gunjevima, vunenim čarapama, opancima i torbama šarenicama. Iste takve gunjeve, opanke i torbe i mi smo nosili. U koga da pucamo? U sebe, u svoje šiljkane, u svoj jezik i rod. Nisam mogao. Ne samo tada, nego mnoštvo puta i pre i posle toga. Ne kazujem ovo da bih se danas, pred partizanskim sudom, branio od ma čega. Naprotiv. Ja sebe najsnažnije okrivljujem. Morao sam, kao komandant, biti surov i slep, poput kuršuma. Ako već nisam mogao da mrzim neprijatelja, nisam smeo ni da brkam vojničke i ljudske razloge. Mene su, nažalost, ponela i vodila osećanja...
Okupator i ustaše bili su moja ratna meta. U okršaje sa njima unosio sam celu moju snagu, vojničko znanje i ljudsku volju. Poleta i žara za borbu sa partizanima, sa Nedićevim i Ljotićevim ljudima, nije bilo, jer je svaki metak završavao u telu rođaka, brata, oca, suseda ili sina. Svaki grob u tom obračunu bio je grob u istoj kući. O đeneralu Nediću i Dimitriju Ljotiću neću da govorim. Neću, jer ste ih vi ubili. Hoću, ipak, kazati da se nikada i nigde kao izdaja naroda ne sme proglašavati pristajanje na manje zlo, ako je cilj spasavanje od zla većega.

Bure i oluje

Samo su stotine hiljada mrtvih Srba i velike podele i smutnje u najbrojnijem jugoslovenskom narodu garantovale slom demokratije i komunističko osvajanje vlasti. Otuda i Titovo stalno šurovanje sa ustašama i takmičenje sa njima ko će više jama napuniti našim glavama. U mnogim mestima Hercegovine, Bosne i Like, partizanski pogromi su prevazilazili ustaške. Ovo su činjenice. Nasuprot ovakvoj čudovišnoj strategiji, ja sam se povijao pod bremenom teških obaveza da tučem okupatora i ustaše, da gasim vatre opasnih deoba unutar nacije i obezbedim vaskrs države. Verovao sam da mogu izaći na kraj sa svim zlima i stizao još i da, u ratno doba, utirem put za uniju Balkana, sa Srbijom i Jugoslavijom kao stožerom.
Takvim viđenjem budućnosti svoje otadžbine, izazvao sam bes silnih na ovom neljudskom svetu. Pri tome, pre svega, ističem Britaniju i Sovjetsku Rusiju. Snažni Balkan, čije bi srce činili Srbi, oni nisu želeli. Staljin je na ovim prostorima hteo svoje kolonije, a Čerčil strepeo od ruskog izlaska na toplo more. Taj gospodin je Jugoslaviju smatrao proširenom Srbijom, a Srbiju prirodnim ruskim vazalom. U Titu, kao Hrvatu, video je barikadu ruskom prodoru na Jadran i budućeg saveznika Britanije. Nije pridavao nikakvo značenje činjenici da je vođa partizana Staljinov pitomac, naročito nakon što mu se Tito i zakleo da nije komunista. Moja odlučnost da kaznim sve ustaške koljače, u Londonu je protumačena kao spremanje kolektivne odmazde nad Hrvatima i proširenje Srbije sve do granica Slovenije. Inteligentniji i veštiji podvalama, Staljin je u Teheranu predložio posleratnu prinudnu upravu nad Hrvatskom i time samo raspalio Čerčilovu srbofobiju. Tito je promovisan u jedino mogućeg zaštitnika od srpske ekspanzije i pobede. Zbog toga je trebalo, pre svršetka rata, slomiti Srbiju i mene...
Osloni se dlanovima na drveni pult pred sobom, pretvarajući se da traži nešto u papirima. Reši da završi, pa odmahnu rukom braniocu koji je hteo da nešto kaže.
- ...U meni, ni pred Bogom ni pred narodom, nema osećanja krivice. Mirne savesti mogu da pogledam u oči svima. Mnogo sam hteo i mnogo bio započeo, ali su svetske bure i oluje odnele i moje delo i mene.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:33 am

Od lupnjave gvozdenog potkova cokula o glatki betonski pod zatvorske ćelije, nije čuo okretanje ključa u bravi, škripu vrata dok su otvarana, ni bat čizama nenadanih posetilaca.
- Dobro veče, đenerale! Kako mi se osećaš, Gorski care?
Leđima okrenut vratima samice, on prepozna glas i ruganje Slobodana Penezića. Zastade za tren i produži da šeta. Dokorača do klozeta čučavca u ćošku. Krenu rukom prema slavini, kao da će da je odvrne, ali se predomisli i polako se okrete, na levoj peti, po vojničkoj navici.
U pratnji dvojice zatvorskih stražara, sa mašinkama uperenim u đenerala-robijaša, smeškao se Penezić, raskrečen i podbočen.
- Jao, Dražo, došlo mi da te poljubim. Dolazim ti pravo od maršala. I znaš šta mi je rekao: ”Druže Krcune, ponosan sam na tebe!”
- Suđenje je završeno. Ostavite me bar noćas na miru. Odlazite - pokaza rukom prema vratima...
- Što mi lepo izgledaš - povika Penezić. - Trči, Boro, kod druga upravnika, po aparat za slikanje. Da pošaljem generalu De Golu sliku njegovog školskog druga sa akademije... Boro, vrati se - predomisli se namah. - Dovedi mi odmah Nikolu Kalabića! Da se banda sa bandom u oči pogleda.
Krcun stoji i, odozgo, pušeći, merka kako žrtva reaguje. Lovi izraz očiju, grimase na licu. I čeka hoće li Draža nešto da progovori.
- Kalabić te izdao, a sad će Kalabić i da te zakolje! - podbada Penezić. - Ume to dobro tvoj Nikola, tvoj Čika Pera... Samo te neće preklati namah, nego jedno uvce, pa nos, pa bajonetom u oko! Otegnuće se tebi ova noć i Boga ćeš moliti da što pre svane, mater ti jebem izdajničku!
- Izvolite bandita, druže generale! - ugura stražar zatvorenika u ćeliju.
- Pa, majku ti jebem blesavu, ovo nije on! - razdera se Krcun na stražara. - Kako se zoveš, slugo okupatorska? - primače se zatvoreniku.
- Nikola Tarabić - odgovori on drhteći. U seljačkom suknu i zarastao u bradu, osvrtao se unezvereno.
- Rekao sam da mi dovedeš Nikolu Kalabića, a ne Nikolu Tarabića - opet se obrecnu na stražara. - Bilmeze, nemaš mozga koliko svraka.
- Pričinilo mi se da ste rekli Nikolu Tarabića, druže generale. Osim toga...

Islednik Krcun

HAJDE dosta, dosta - odmahnu Krcun. - Velike mi važnosti da li je ovaj ili onaj. Svi su isti, mater im jebem gejačku. Kad im se zabečim u oči odmah znam... Lukave ti i neprijateljske oči, zemljače - primače se seljaku. - Uh, bre, bazdiš kao tvor - odmače se korak unazad. - Zemljaci smo, mora da si iz Kremana.
- Jesam, ali poreklom, gospodine - gužva seljak kapu, a tresu mu se kolena.
- Jebao ti gospodin mater, svinjo kulačka! Ja sam za tebe drug. Drug general, drug ministar. Je li jasno?! - prodera se Krcun.
- Jasno, druže... ovaj... druže ministre i druže generale!
- Šta su ti oni Tarabići... pop onaj što je znao unapred?
- Familija smo... ovaj... svi smo od jedne kuće, druže ministre i druže generale.
- Poznaješ li ovo bradato đubre? - pokaza na Mihailovića.
- Ne poznajem - obori seljak pogled.
- Lažeš, bando! - dreknu Krcun. - Priđi, malo ga bolje zagledaj.
- Ne poznajem ga, druže generale - podrhtava mu glas.
- Kad si i zbog čega uhapšen?
- Pre deset meseci, na ozimom oranju, druže generale.
- Na oranju. Zgrabili te moji, znači, zbog oranja - udari ga u stomak pesnicom. - A nisi bio u četnicima? Nisi bio za Kralja i Dražu?
- Bio sam i u partizanima, druže generale - drži ruke na stomaku i premešta težište tela s noge na nogu.
- A kad si, đubre bradato, bio u partizanima?
- Od oktobra četeres i četvrte pa do kraja rata... ja i moj brat Milovan. Obojica, druže generale.
- Je li ti brat u zatvoru?
- On je poginuo na Sremskom frontu, druže ministre.
- Pa ti si naš, sunce ti jebem kalaisano - potapša ga Penezić.
- Naš... uvek sam bio naš, druže generale - ohrabri se Tarabić. - Trunem ovde nevin već deset meseci, a gladna usta čekaju na mene. Nema ko ni da pokosi, ni da poseje, ni da pošije - jedva se uzdržava da ne zaplače...
- Koliko si dugo bio u četnicima? - upita ga Penezić bez dreke. - Priznaj pošteno, neću ti ništa... Uzmi, zapali jednu - pruži mu cigaretu.
- Tri godine... ovaj, od leta četeres i prve pa sve dok nisu... do Jelove Gore - skupio se u guku straha i molećivo gleda Krcuna. - Sve sam priznao na zapisnik... pogrešio sam, ali sam posle u partizanima... brat mi je poginuo za današnjicu, druže generale.
- Ti si dobar čovek,
ti si naš - hrabri ga Penezić.
- Sigurno su te četnički zlikovci mobilisali nasilno?

U službi kralja

JESTE, tako je bilo - spremno će seljak i, kradomice, pogleda u Dražu. - Ovaj... kako da reknem... nije bilo baš na silu, nego se narod pobunio... jedni tamo, a drugi onamo...
- A je li, duše ti, kojih je bilo više? - smeška se Krcun. - Onih tamo ili onih onamo?
- Onih tamo... sem dve kuće, svi su iz našeg kraja... pošli smo bili za Kraljem...
- U London?! Jeste li tamo pošli, pička ti materina?!
- U Kraljevu vojsku, druže generale. Sve sam priznao na zapisnik... Pogrešio sam... nepismen, pa nisam znao koja se strana bori za narod i jednakost.
- A sad znaš ko je za narod, za bratstvo i jedinstvo, za jednakost i sreću svih ljudi? - žmirka Penezić.
- Znam, kako ne bih znao, druže ministre. Sad to zna cela Srbija.
- Jesi li, duše ti, koga ubio dok si bio u četnicima?
- Nikoga, krsta mi!
- Ali si, svakako, gledao kako četnici kolju i pale... kako, skupa sa Nemcima, napadaju partizane?
- Toga nije bilo... ovaj, sad se zbori da je bilo, ali ja to onda... verujem da je tako bilo, ali nisam video. Nisam, krsta mi.
- Dobro, zemljače moj, pod čijom si bio komandom? Nemoj mi reći da ne znaš i da nisi video.
- Bio sam pod komandom... - opet baci kradomični pogled prema Mihailoviću.
- Svi smo bili pod njegovom komandom, druže generale.
- Ime! Kaži njegovo ime, prezime i čin, mater ti jebem kulačku i petokolonašku! - izvuče Krcun revolver iz kožne futrole.
- Bio sam pod komandom đenerala Draže Mihailovića - zadrhta Tarabić.
- Je li ovo tvoj komandant? - zgrabi ga za ruku i povuče prema ćošku. - Je li ovo đeneral Draža?
- Ja ga ne poznajem. Ovaj... ja đenerala Dražu nikada nisam video.
- Pa sad ga vidiš, majku ti jebem četničku! Eto, pa se nagledaj. Vidi dobro svog Čiču... Stani mirno pred komandantom! - snažno ga ošamari. - Ne stoji se tako pred đeneralom, seljačino neotesana. I nabij tu usranu kapu na glavu.
- Vi ste ludi. Vi ste zver! - reče Mihailović. - Zašto tučete i mučite čoveka? Pucajte, ludače, u mene!
Seljak obori glavu i prekri šajkačom oči. Prigušeno je jecao i krio suze.
- Pljuni ga! - smače mu Penezić kapu sa lica.
- Pljuni đubre izdajničko i kapitalističko!
- Ne mogu - promuca Tarabić.
- Moraš ili ću ti razneti glavu! - prislanja mu revolversku cev uz slepoočnicu. - Popišaj ga! - poskoči veselo. - Kakvo pljuvanje... Lepo se primakni i zapišaj svog đenerala po bradi i brkovima - gurka seljaka napred.
- Ne smem od Boga, druže generale - cvokoću mu zubi.
- Kojeg Boga, jebao te on. Mi smo i Boga streljali. Lepo uhvatili bandu... znaš li ti, budalo, da je i Bog bio peta kolona? Đubre buržujsko, strani agent, sluga okupatora, četnički zlikovac, kulak, nenarodni element. Pa i trockista, taj tvoj usrani Bog bio je i trockista. Da li je ovako ili nije ovako? - nišani mu među oči.
- Vi bolje znate. Nepismen sam, druže generale.
- Popišaj svog đenerala ili ću ti prosuti mozak!

I Bog streljan

Pusti čoveka, ljudska nakazo! - viknu Draža.
- Ti me popišaj, kukavice! Čini što ti zapovedaju luda pamet i mržnja životinje. Ali lično ti, razbojniče - izgubi kontrolu nad rečima i mislima, ne shvatajući da se, prvi put od hapšenja, Peneziću obratio sa ”ti” i, čak i rečnikom, smanjio razdaljinu između sebe i generala nove vojske koja ga je pobedila.
- Zapišaj ovu bradatu bandu što laje! - pocrveneo Krcun od besa. - Samo jedan piš, jedan mlaz i odmah si slobodan. Smesta ideš kući.
- Ne mogu... ubijte me, ali ne mogu. Bruka grdna... imam decu, ali imam i dušu... Bog sve vidi i sve zapisuje... nemojte me terati, nemojte, preklinjem vas svim na svetu, gospodine generale. Kako mogu tako nešto da učinim. Kako možete...
- Mogu, evo ovako - povuče Krcun oroz i grunu pucanj.
Draža se prenu i otvori oči u trenutku kad je seljakovo telo padalo na pod. Još malo batrgao je nogama, a crvena mrlja širila se na čelu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:34 am

SVUDA mrak. U meni, u ćeliji, u Srbiji. Tražim zračak svetlosti, nadu neku, ali nema ničega. I nikoga. Đeneral, Čiča, Gorski Car. Pa pesme, zakletve na vernost, vernost do smrti i u smrti. Bože, koliko je to sve bilo laž i koliko li bejah naivan! Jadni sam ja đeneral i Gorski Car, moja Jelice. Čekam sramotnu zakazanu smrt. Ne, nije me strah, već stid. Tolikih smrti sam se nagledao i toliko je vojnika na moje oči poginulo. Ali to je drugo, to je drugačije. Doleti kuršum bez najave, i ništa ne znaš, ništa ne zaboli, ništa ne osetiš...
Neću reći živeo kralj. Nipošto, nipošto. Ne mogu. Nije mene pobedio onaj pegavi. Ono mi maršal, Bog, vasiona. Više se moj konj razumevao u ratovodstvo od njega. A zastavu da poljubim? Koju? Zar njihovu, crvenu? Samo moju, samo našu, ali to neće dopustiti. Ne daju ništa zlikovci. Nemcima da sam pao u ropstvo, streljali bi me u đeneralskoj uniformi, ispod moje zastave. Verujem da bi mi dopustili tu poslednju želju da celivam zastavu. A ovi...

Crni Dragoljube

DRAGOLjUBE, crni Dragoljube! Kakva Srbija, koja Srbija? Ako me streljaju... Živela Srbija! Smešno, besmisleno. Nema Srbije. Mrtva je Srbija. Njoj je Tito heroj, genije. Vojničku mapu ne ume da čita. Čuj mapu, ni srpski ne govori. Ne zna se ni ko je, ni odakle je. Zna se, zna se. Kult tuđinca! Prođe stranac kroz naše selo, a ono svi na sokak i na prozore.
U celoj Srbiji ne beše ni hiljadu partizana. Kad me zarobiše, mislio sam da neće proći ni tri dana, a sva će Srbija na oružje, na ustanak. Samo da sazna, da se pročuje da sam u njihovim šakama. Ludi Dragoljube! Te Srbije nema, nikada je nije ni bilo, ti si je izmislio. Četiri meseca čamim i trunem, a niko u Srbiji ni da se pomeri. Oru, idu na pijace, bave se stokom, svađaju oko međa... a naročito se dodvoravaju novoj vlasti. Prave se nevešti, ni luk jeli ni luk mirisali. Kakav Draža i Ravna gora! Morali su u četnike, ja ih terorisao i prisiljavao, a oni u duši vazda bili za Tita, Staljina i Rusiju. Da, ludi Dragoljube! To je Srbija. To je tvoja nada da će ove noći, ove noći ili ujutru... mnogi su oteti, spaseni baš sa strelišta... da će neka jedinica, neki tvoji ilegalci...
Oplencu, od groma izgoreo! Od onakvog dede i onakvog oca... Lele, kako lažu naše pesme! Pošla majka sina da potraži, pa se javlja đeneralu Draži... Biva, sin joj beše kod mene, sa vojskom, u šumi... Ama, šta dete? Mnogo mlađi od njega ovde su krvarili, vešani, streljani. Pa u njegovim godinama...
Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore... Ne mogu, noge me ne drže, moram da prilegnem. Sve su moje straže mrtve... Ne jauči, ne jauči, priguši sve u sebi, Dragoljube! Nemoj da te čuju, da se slade. Ali, ja ne jaučem. Ko to jauče? Glas Krste Kljajića! Bože mi pomozi! Doktor Miša naživo testerom odseca smrskanu ruku Krsti Kljajiću....Ujutru će da svetluca rosa na Krstinom grobu. Ti si, Krsto, svoje obavio. Od zrna, u jurišu. Muški, vojnički...
Nikola, Nikola! Komandant Garde da izda... E, Nikola, toga nije bilo pre tebe. Ne znam šta da su ti obećali, ne znam na kakve muke da su te stavili, to nisi smeo da učiniš. Jebem ti život, ako ništa nije skuplje od njega! Nismo večni. Svi čekamo svoju poslednju noć i stigne ona svakoga. Živećeš, Nikola, još deset, dvadeset ili celih trideset godina. Pa šta? Pre trideset godina, bejah... Beše rat... uvek u Srbiji rat. Ja bio vodnik, komandovao mitraljescima...

Teško nama

NASRED joj čela bradavica... doveli baš nju iz Takovskog sreza, da svedoči protivu mene! Ona i brat njen komunac zaklali sveštenika. Toga se jasno sećam. Doveli je moji, svezanu, u selo Jančiće, tada bejah u Jančićima. Osudiše je na smrt... udarila u kuknjavu, u lelek, savila se oko mojih nogu. To je, kaže, njen brat učinio, a ona... ona samo gledala. Jadna ona, kuku njoj, ima petoro dece, a muž joj zarobljen u aprilskom ratu i odveden u Nemačku. Naredih da je puste, zbog te dečice. A sudija Gerasimović iskolačio, drhti mu brada. Ne izdrža čovek, no mi sasu u lice: Činiš golemi greh, Čiča! Na suđenju... šta sve ta žena nije nalagala. To smo mi. Nikakvi ljudi, nikakav narod. Teško i nama i meni...
Spavaj, Srbijo, ne probudila se! Za tebe je bič, za tebe je čizma, za tebe je smrt i strah! Uvek si pristajala za krvnikom svojim, kao naklana ovca za kurjakom... Ali, ja sam kriv, ja sam za sve kriv. Cmizdrim kao... kao da ne kažem šta, na suđenju. Ubicama i krvolocima pričam da nikada nisam izdao nijednu naredbu o ubijanju. Da nikada niko nije ni čuo ni pročitao moju zapoved: Ubij zarobljenog, ubij ranjenog, ubij civila... pa bilo da je reč o partizanima, Nemcima ili ustašama. Nikada.
Kazujem zlikovcima golu istinu, a oni bulje u mene, podrugljivo, s prezirom, kao u budalu. Trebalo je da budem ubica, da u smrt guram sve i svakoga, kao i komunisti. Da mi cilj bude što više zgarišta, vešala i grobova po Srbiji. Da još i ubijam one kojima se uzalud ne gine. Da više držim do moje lule nego do njihovih života... Eh, da mi je sada lulu ili cigaretu. Da povučem sav dim, sav otrov, i u pluća, i u mozak, i u krvotok...
Tako je trebalo. Sav bi narod u šumu, za mnom, a Čerčil i Radio London i Radio Moskva bi me slavili, u zvezde okivali. A ja? Ja bio budala, majka, zaštitnik. Sve podredio tome da što manje naroda izgine. Podmećem mine u nemačke vozove, ali da eksplodiraju u Bugarskoj, Grčkoj ili Turskoj. Da izbegnem odmazdu po Srbiji. Umesto da baš podstičem odmazdu i uzaludno prosipanje krvi. Da uživam i mislim: Gini, marvo, za smrt si i rođena!
Bolje je onaj austrijski kaplar poznavao Srbe od mene. Vojnička neznalica, probisvet. Sutjeska, Sutjeska, epopeja na Sutjesci! Hvališe se onim čega bi se svaki podnarednik
stideo. Poginulo mu više od deset hiljada vojnika, a Nemci nisu izgubili ni stotinu njihovih. I on to slavi kao pobedu... Više su moji ubili Nemaca u napadu na Višegrad nego komunisti u svim njihovim slavnim epopejama. I šta?
Evo me samog i bednog, da samlji i bedniji ne mogu biti. Štedeo živote i poštedeo. Zbog čega? Zbog toga da bi Srbija noćas spavala i da bi slavila onog stranca i njenog krvnika! Stao joj čizmom pod grlo i davi, davi. Što žešće davi, što više hapsi i strelja, to mu se ovaj naš narod... kakav narod, ova stoka od naroda, podaje i predaje i peva mu pesme i kliče i traži još, još, još! Malo im terora, malo im straha, hoće još...

Drina u krvi

OTVORI oči, Hriste moj, i učini nešto. Primeti me i čuj moju molitvu. Ne molitvu, nego, nego... vapaj, bol. Pomozi, pomozi mi bar malo i spasi... sveži njihove krvave ruke i namere! Čuo si... da li, Bože, ču Penezića: Satreće sve i svakoga, zakoroviće Srbiju, jer je njihova ideja iznad svega?! Oni će, reče onaj ludak, izgraditi komunizam, pa makar u krv pretvorili i Drinu i Savu i Moravu! Ludi su, ludi su. Ustavi ih, Gospode! Pomozi mi da pamet ne odskoči od mene i da me ujutru ludog ne izvedu pred njihove cevi...
Moguće, moguće! Možda će preko radija prenositi i moje streljanje? Ipak će me streljati. Roštilj neće da ponove. Zašto bi? Streljaće me. Daj mi, Bože, snagu da bistrog uma i čvrstog koraka i snažnog glasa, bude li radio-prenosa... Ali, šta da kažem? Šta da kažem, kad mi se ne govori? Moram... upravo to. Ja ću na mom streljanju ujutru da komandujem! Bude li radio-prenosa, izdaću moju poslednju naredbu. Kazaću... mora to biti kratka i brza komanda, da nemaju vremena da isključe mikrofon. Kazaću: Živela Ravna gora, slava junacima! Ama jok, to ne znači ništa i ne služi ničemu. Ja ću da se osvetim Srbiji! Osvetim, nego šta. Dreknuću: Sram te bilo, Srbijo! Na oružje, Srbijo!
Lepo zvuči, samo je može biti malo podugačko i mogu... ništa oni ne mogu. Izgovoriću to u zaletu, brzo. Pročuće se moja samrtna komanda i zatalasati ovu baruštinu smrada i straha. Ustaće svako kome je Ravna gora u srcu. Pokrenuće ljude moja smrt i njihova sramota što me nisu oteli, oslobodili. Sa mojim imenom na usnama krenuće hiljade, hiljade, hiljade. Biće krvi gavranu do krila! Neće mi ga drug maršal dugo posle toga carovati i neće... Hoće, hoće! Narod je goloruk i gladan, a oni siti i naoružani. Napraviće krvnici kasapnicu. Pobiće i spaliti pola Srbije! Ni prstom neće mrdnuti ni Amerika, ni Francuska, a Englezi... oni će još i da likuju. Pre bi od njih Staljin uzeo u zaštitu ovu našu sirotinju. Ne, nipošto ne smem gurnuti Srbiju u takvu nesreću. Neka sa mnom, ujutru, sve bude završeno. Sve. Završeno i svršeno. Pobedili su! Ujutru, u zoru, telefoniraće njihovom maršalu i podneti raport... Koga to još ubiše 17. jula? Ne znam, a znao sam. Ponovo zaboravljam i beži mi i najjasnija misao, kao na suđenju...
Nikola! Proklet neka si, dabogda... Jesam li, Bože, grešan prema njemu? Ona sila od čoveka, ona planina. Strašno je poverovati da bi on izdao. Opet, a ko mene nije izdao i napustio? Kralj prišao Titu, Čerčil, Truman, moji sin i kćerka... Svi. A ja sav bes i nemoć sručujem na Nikolu. Kad su i veći i bliži, što da me ne izda i Nikola?! Samo pobedi i ne brini hoćeš li naći u Srbiji prelivode.
Ima li igde, igde takvog slučaja? Da kralj izda svoju vojsku i zapovedi da ona pređe pod komandu jednog stranca, čiji jedini cilj beše da skloni kralja i sruši Kraljevinu? E nema, Petre, u istoriji takvog primera. Lepo sam ti govorio: Ne ženi se kralj u ratu, još u tuđoj zemlji, a ovde ti nestaje naroda... Morao si doći ovamo, na bojište, među nas što krvarismo sa tvojim imenom i u srcu i na usnama. Sve bi tvojim dolaskom okrilatilo i sve bi bilo odlučeno. A ti? Ti naredbu vojsci da ne sluša mene nego Tita, da pristupi tvojim najvećim dušmanima...! Izdaja i bruka. Najgora moguća, nezamisliva...
Petre, nesrećo naša! Petre... Ali, ne, ne. Ovo je meni u duši, ali ujutru, na streljanju, ja ću... Hoću, hoću! Đeneral Draža neće izdati svog kralja! I uzviknuću: Živeo kralj! Ja ne gazim oficirsku čast i zakletvu, Vaše kraljevsko veličanstvo! U stavu mirno, ja ću pred smrt podići ruku, da vas pozdravim, i cupnuću ovim robovskim cokulama, bez vezica... eto, i bez vezica, kao prosjak da sam. Vama vaša čast, a meni moja, veličanstvo! To dugujem vašem ocu i dedi, svojoj zakletvi, Srbiji...

LEČENjE ILI TROVANjE

Raportiram, kome to ja raportiram? Nije raport, a i jeste... Misli proklete, što ste tako brze i zbrkane? Gde baš sada da se toga prisetim: Stojim mirno pred pukovnikom Jevremom Brankovićem i prosim njegovu kćer! Ali Jevrem tada nije bio živ! Da li su me lečili onim injekcijama ili su me trovali? Kako beše mlada i lepa, Jelice! Ne rekoh ti... Vojo, sine moj! Bolje što to ne rekoh Jelici. Oko mu ispalo meni na dlan, dok je umirao. Pogođen s leđa, kroz potiljak... Kakvo dete, pa i moj Voja beše dete, mlađi od tebe. Evo, sad nisi dete. Gde si noćas, šta smeraš, šta radiš? Da si na oca ili dedu, ti bi onog časa, čim sam zarobljen, u avion i padobranom u Srbiju. Pa da se raščulo kako se kralj vratio...
E, da je što nije, ne bih ja noćas i ne bih nikada... Kakav Bog, crna mi je on uteha i nadanje. To gore, na nebu, pod zemljom, ne znam gde. Ali ovde i noćas... Srbija hrče u snu, a moji veliki i verni saveznici... Možda je De Gol... on i Truman pritisli Staljina da Staljin pritisne... Amerikanci imaju atomsku bombu, a Rusi je nemaju. Đavola nemaju. Da nemaju, ne bi smeli da ovako zategnu prema Zapadu. Ništa od moje očajničke misli i želje, od, od...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:34 am

DOSADNE ptice, zašto su poranile? - unervozio se general Krcun, poglednu u sat, obrisa graške znoja sa čela i otkopča bluzu i košulju pod grlom. - Još nije zora, a one se rascvrkutale. Nikad nisam voleo kad ptice, noću, pevaju. Kao student, zapijem se do zore ili kartamo ili se kurvamo, pa kad legnem, da malo odspavam, razgalame se ptice kao da su poludele... evo, kao ove noći - opet pogleda u sat, sede, pripali cigaretu i ustade.
- Vreme je, drugovi! - reče hodajući. - Instrukcije znate i zakletvu znate. Ovo što ćete, što ćemo obaviti, mnogo je veća tajna od svake tajne. Tu večnu i najveću tajnu dugujemo drugu Staljinu, maršalu, Partiji, sebi, svojim mrtvim drugovima. Dok smo živi, moramo je držati u sebi i odneti je, sa sobom, u grob. Ćutati pred svakim, pred majkom, ocem, bratom, ženom, decom... ćutati i u snu - prekinu šetnju po sobi, ukipi se otvorenih usta, tražeći još neku reč, naročitu reč, ali je ne mogaše naći, pa samo odmahnu rukom. - Na izvršenje! - komandova odsečno.

TIHO U SMRT

JEDAN iza drugog, uputiše se zatvorskim hodnikom. Ne gaze tvrdo, vojnički, nego što je moguće tiše, kao da idu u zasedu ili krađu. Kako se primakoše ćeliji, dvojica stražara otključaše vrata i salutiraše prispelim oficirima.
- Polazi! - reče jedan od njih, a druga dvojica priđoše zatvoreniku, zgrabiše ga ispod pazuha i podigoše sa drvenog kreveta.
- Mogu i sam - odgovori on i pokuša da se istrgne.
- Ne možeš - odbrusi oficir. - Više ti ništa ne možeš.
- Šta se osvrćeš? Bleneš gde je drug Krcun. Čeka te, videće te, ali ti njega videti nećeš - govori mu neko od sprovodnika koji idu iza njega.
- Ja bih da mu odsečemo jezik! Da ne bi, slučajno, klicao Srbiji, kralju i Americi! - kaže jedan od one dvojice koji ga, čvrsto, stežu za tanke mišice. I to kaže tako što se primakao zatvorenikovoj glavi i šapnuo mu pretnju u uvo.
- Prvo naš roštilj, a onda njegova, četnička, kama! - zapreti neki promukli glas.
- Da mu iskopamo oči, da ne vidi kud ga vodimo! - zacereka se mladić sa ožiljkom iznad leve obrve.
- A ja bih... - ne završi taj šta bi, jer pade komanda da ćute.
Đeneral zna da ga vode na pogubljenje, ali ne zna ni gde će ga ni kako ubiti. Do njega su, preko stražara, doprle priče da ga, sigurno, neće streljati. Vojničke smrti za njega neće biti. Obesiće ga o granu drveta u dvorištu zatvora. Ili ga udaviti u Savi i, sa betonskim tegovima na nogama i rukama, baciti u reku. Ili još strašnije, baciće ga u jamu sa fekalijama. Ili će ga, opet, leći pod roštilj, ali ovoga puta do kraja, da mu pacov pojede utrobu, da ga pacov ubije!
Hteo bi, ali ne može da suzbije drhtavicu. Načuo je od jednog stražara i da će ga ubiti, najmanje, pet puta. Po jedan predstavnik svakog naroda u novoj Jugoslaviji. Jedan Srbin, jedan Hrvat, jedan Crnogorac, jedan Makedonac, jedan Slovenac. Svako od njih ubiće ga na svoj način. Nožem, konopom, ekserom, budakom, testerom, ali niko metkom. Znao je da mu te razne načine smrti, pre smrti, šalje general Krcun, da ga, i tako, muči i zastrašuje, pa je naručena nagađanja zatvorskih stražara odbacivao kao psihološki scenario svojih dželata.

NEMA STIDA
ODBACIVAO ih je naročito i zbog toga što su mu dojavljivali i neke druge planove. Da ga, uopšte, i neće ubiti. Objaviće da je ubijen, a držaće ga i dalje, kao sužnja, u svom zatvoru, prisiljavati ga da osudi sebe i da se pokaje. Po drugoj priči, sa noćašnjeg pogubljenja odvešće ga u Rusiju i tamo će, pod drugim imenom, proživeti ostatak života.
Đeneral je, međutim, sve do maločas, bio uveren u samo jedno: da će ga ubiti, i to da će ga ubiti po sudskom i vojničkom protokolu. Nadao se, zapravo, da mu oficirsko streljanje neće biti uskraćeno. Ali, od kada mu onaj oficir prišapnu odsecanje jezika, pa reče još i zašto, i otkako ču i druge pretnje, on sve više počinje da strepi od grozne i sramotne smrti koja ne priliči ni vojniku ni čoveku.
Odjednom, nimalo ne sumnja u takvu spremnost svojih ubica. Boga se ne boje, a sebe se ne stide. Za tim slutnjama, stigao je i strah, strah satkan od svih mogućih strahova i gašenja svake nade i smisla. Strah od smrti, ka kojoj korača, a podsvest je prizivala neko čudo da smrti, možda, i neće biti ili neće stići tako brzo. Strah od zamišljanja vrste smrti i mesta gde će se ona zbiti. Strah od sebe što svoje strahove ne može da sakrije i na suočenje sa krajem života izađe kako se pripremao i kako je želeo.
Kako da cupne vojničkim cokulama bez vezica, prinese desnu ruku čelu, pozdravi svog kralja i uzvikne... Kako da išta uzvikne, ako ga bace u jamu sa fekalijama ili sa krečom, ako ga polože pod roštilj, ako mu sekirom rascepe lobanju, ako ... Samo da ga streljaju!
Ponavlja, u sebi, tu svoju molitvu, dok posrće, jer ga izdaju noge i podrhtava mu svaki mišić na mršavom telu. Streljanje, blaženo streljanje! - gorela je njegova misao, a sve ostalo se gasilo. Čak i pogled, pa nije video ni kud su
izašli iz zatvorskog hodnika, ni kud su ga dalje vodili, a često i vukli, jer su njegove noge otkazivale, ni gde su ga doveli i koga je sve tamo zatekao.

SVE SE GASI
OČi su se probudile tek kad su upaljeni snažni vojnički reflektori i razbili noć. To svetlo ga je, međutim, istoga trena zaslepelo, a reflektori mu ličili na sunca spuštena na zemlju. U tim suncima, pomislio je, bili su general Krcun, tužilac Minić, sudija Đorđević, oficiri, vojnici, pacovi, čelične sajle, maljevi...
Ništa nije video. Nije video ni neke povezane ljude, nekoliko koraka udesno od mesta na kome se on zaustavio, niti je čuo sašaptavanje, naredbe i neko komešanje. Bio je živ, ali već i mrtav, kad je, kako je razumela njegova misao, nečijom čizmom ili kundakom ili metalnom šipkom, gurnut u lepljivu zemlju, u jamu nekakvu, gde su ga vezali za stablo, kolac, banderu, šta li je, a pomislio je, ako je to uopšte bila misao živog čoveka, da ga uprežu u drveno ralo, da ore po toj jami. Od konopca, kojim su ga privezivali za taj kolac ili ralo, učinilo mu se, za trenutak jedan, da su sajle izubljene kao testera, a možda i zmije, neki dugački poskoci. Izgubio je i te poslednje tračke svesti, glava mu je klonula napred, a očni kapci pali kao zavesa...
Plotune nije mogao čuti, niti osetiti ni nož, ni ekser, ni budak. Samo su živi, iznad jama, čuli jauke i kako neko od ubijenih uzvikuje: Živela Srbija! Živeo kralj! Živela... Tada je mrtvac ućutao.
Iz gomile, iznad gubilišta, neko je opsovao majku izdajničku, a mlinari su sipali krečno brašno. Sišli su u jamu, izručili brašno pored Đenerala, premestili ga na taj namet kreča i onda ga zatrpali i sa gornje strane. Reflektori su ugašeni, a pticama, koje su pevale pomamno, pridružili su se petlovi. Beograd je spavao, a general Krcun žurio da pošalje šifrovanu poruku maršalu.
- Možete biti ponosni na svoje srpske drugove. Stop. Sve završeno. Stop. Uživajte u našem moru i suncu. Stop.

"NOĆ ĐENERALA"
U nastavku feljtona u kojem "Novosti" nastoje da otkriju grob Dragoljuba - Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, objavljujemo najinteresantnije delove iz romana "Noć đenerala", Vuka Draškovića.
Knjiga štampana 1994. godine, izazvala je izuzetno interesovanje javnosti.

KOMANDANTOVA JE UVEK POSLEDNJA
Nisam došao ni da laskam ni da tešim. Ja, đenerale, noćas, pred tvoju smrt, tebe optužujem.
Morao si i mogao si, a nisi hteo, da već početkom jula 1941. godine, malobrojne partizane, koji su se tek okupljali po našim planinama, suočiš sa naredbom: Biće streljan svako onaj ko ne bude poštovao jedinstvo Vojske i Zastave!
Na taj moj zahtev, i ne samo moj, ti si odgovorio: Kako da Dragiša, streljamo svoju decu?! Tako, gospodine pukovniče, rekoh ti ja, pisac i advokat, što ti predstavljaš legalnu Vojsku i Krunu, a oni osnivaju partijsku gerilu. To se svuda žigoše kao rebelija, kao pobuna. Čupaj korov sad ili nećeš moći nikad više. Neka oni u svojim srcima nose crvene zvezde i zastave, ali ne mogu postojati ni dve vojske ni dve komande.
Važno je, reče ti, da se i oni tuku protiv okupatora, a narod će, kad rat mine, odlučiti pod koju će zastavu. Ti, pukovnik, potezao si argumente koji su, možda, priličili meni, piscu, a ja sam se ponašao kao pukovnik. Ti si bio komandant i tvoja je bila poslednja. Obrnuto da beše, do kraja jula partizana ne bi bilo, niti bi to zlo seme pustilo korene ma gde u našoj državi.
Mene Krcun ne zanima. On je zločinac, ali je zločin tvoj, đenerale!
Istorija ume da razdvoji posledicu od uzroka. Istorija može da oprosti sve, samo ne presudne greške. Kočevje, jama kod Miljevine, Lijevče Polje... Bi li, đenerale, bilo tih zločina da ti ne dopusti formiranje partizanske gerile? Da si ti, onoga jula, streljao nekoliko desetina, spasao bi živote nekoliko stotina hiljada. Ti ne bi ni upoznao Krcuna, niti bih ja, sa oblaka iznad Banjaluke, ikada gledao svoju glavu na vrhu njihovog noža!
Govorio si da voliš moje metafore. Uopšte, rado si slušao književnike, jer su ti laskali. Sjala je sreća u očima tvojim kad ti, onog jutra, pred planinskom kolibom, rekoh da si munja u noći, bunar u pustinji. A Ivo Andrić kad ti napisa da si i Obilić i Gavrilović i Starina Novak. Kako si se smeškao i leteo. Tobože, bilo ti malo nelagodno. Hteo si da budeš skroman. Glumac. Loš glumac, Dražo.
Sad ti je zlo od mojih metafora. Odjednom ti se ne dopadaju. Boli te što više nisi ono što si bio. Što si, zapravo, mogao i morao da budeš. Tu ti ja ne mogu pomoći.
Dražo, ovde je teskobno. Gluvo i pusto. Barem meni. Tvom sinu nije. Zvao sam ga da te noćas poseti. Ne htede. Njega, kaže, dole ne privlači ništa. Njega ništa, a mene sve. Hteo bih da pišem o sebi, o tebi, o nama, o njima. Nažalost, to se ne može. Ovde nema ni slova ni reči. Sve je nemo i prazno i beskrajno.
Idem. Spremi se za put i moju optužnicu. Kriv si da krivlji biti ne možeš...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od MustraBecka taj Uto Jun 16, 2009 4:36 am

U VOJNIM i policijskim arhivskim dokumentima, koja sam proučavao deset godina, nisam našao zapisnik sa izvršenja sudske kazne streljanjem, a ni službenu umrlicu Draže Mihailovića. Mislim da ta službena dokumenta nisu pisana i da zato i ne postoje - kaže Dušan Stupar, autor doktorske disertacije "Partriotizam ili izdaja - ravnogorsko četništvo 1941-1945".
Stuparu vredi verovati, jer je svojevremeno bio visoki funkcioner Službe državne bezbednosti, pomoćnik načelnika SDB dr Obrena Đorđevića i jer je, kao istoričar, od 1979. do 1989. izučavao četnički pokret. Radeći potom svoju doktorsku disertaciju Dušan Stupar je proučio 36 originalnih dokumenata Vojnog arhiva i Arhiva Jugoslavije, strane arhive, kao i neregistrovanu građu Arhiva RSUP Srbije, odnosno Službe državne bezbednosti.
- Dokumenta četničkog pokreta Draže Mihailovića, oko 100.000 primeraka, nalaze se najvećim delom u Vojnom arhivu u Beogradu. Reč je o originalnim dokumentima vojne, političke, propagandne, vojnoobaveštajne i druge prirode. Ima tu i dokumenata nemačkog rajha, Kraljevine Italije, Velike Britanije SAD i NDH. Međutim, ideološko-političke manipulacije, ignorisanje dokumentacije u pristupu genezi i biću Ravnogorskog pokreta u publikacijama emigracije, ali i u domaćoj publicistici, stvorile su mnogobrojne mitske predstave o Draži Mihailoviću. On je, prema njima, navodno prvi gerilac Drugog svetskog rata u Evropi, strateg četničkog ratovanja, apostol spasa i vaskrsa srpskog nacionalnog bića.

Slike istorije

* Šta je svrha takvih manipulacija?
- Svrha je da se prevrednuju istinska istorijska događanja, kako bi Draža Mihailović i njegovi sledbenici mogli da se rehabilituju. To znači da partizanski pokret treba da se izvrgne neargumentovanoj kritici i stavi pod sud kvislinške istine. Poplava takvih publikacija je našu naučnu istoriografiju dovela u ozbiljnu, tešku i duboku krizu.
* Ministarstvo pravde Srbije je na predlog emigracije krenulo u akciju utvrđivanja sudbine, odnosno groba Draže Mihailovića?
- Mi kao narod ne poštujemo svoju istoriju, jer zbog politike izvrćemo činjenice i prekrajamo istoriju. Pričom da država traga za grobom Dragoljuba Mihailovića čini se pokušaj da se ovaj četnički komandant rehabilituje i predstavi kao oslobodilac i demokrata. Poslao sam svim našim poslanicima moju knjigu, da vide šta je Draža radio, koga je sve ubijao, kako su četnici klali ljude, ali mi niko od poslanika nije odgovorio. - Kao istoričar smatram da nema razloga da se Draža Mihailović rehabilituje tako što će mu neko naći grob i podići spomenik. Šta će na to reći potomci 1,5 miliona ljudi poginulih za slobodu.
* Objasnite nam kako su delovale vojne formacije četnika Draže Mihailovića i koliko su zla nanele srpskom narodu?
- Četnički pokret nije bio jedinstvena vojna formacija već skup jedinica četničkih vojvoda i komandanata, koji su imali neograničenu vlast na svojim teritorijama. Nikola Kalabić je, na primer, vladao u Mionici i jednom prilikom je naredio svom dželatu Čerčilu da ubije jednog podoficira, jer ga je ogovarao da se švaleriše po selima. Četnici nisu bili posvećeni borbi protiv fašista, već protiv komunista, odnosno svih pripadnika NOP. A to znači da su u toj borbi koristili sva sredstva, pa čak i klanja simpatizera NOP. U toj borbi protiv komunista i članova NOP, četnički pokret je ušao u saradnju sa okupatorima, Nemcima, Italijanima i ustašama.
* Kakav je autoritet kod četnika imao Draža Mihailović kao komandant?
- Iako je uzdizan kao vrhunski vojskovođa, Dragoljub Mihailović to nije pokazao, jer su četnici imali slab borbeni moral i jer četnički komandanti nisu slušali svoje operativne oficire. Rat četnika
protiv Nemaca nije bio pravi, jer je imao samo pokazni karakter. Inspirisan je od britanskih i američkih oficira i izvođen je pred članovima njihovih misija. Zato u tim borbama četnici nisu imali uspeha. Takve greške su izolovale Dražu Mihailovića od četnika u BiH i Crnoj Gori, i on je, da ne bi bio zarobljen u bosanskim gudurama, napravio još veću grešku. Odlučio je da izvede proboj u Srbiju, što je izazvalo stradanje desetak hiljada srpskih mladića, silom mobilisanih u četnike i na kraju hapšenje Dragoljuba Mihailovića.

Vezan za kolac

* Znamo da je na sudskom procesu u Beogradu general Mihailović osuđen na smrt. Šta ste našli u dokumentima o izvršenju te sudske presude?
- Našao sam svedočenje jednog od učesnika streljanja Draže Mihailovića u kome piše: "U tri sata ujutro 17. jula oficiri Ozne su ušli u njegovu ćeliju. Flaša rakije je bila prazna. Dva oficira Ozne su ga povela u kola, kojima su otišli do broda sa kojim su se zajedno prevezli do rečnog ostrva. Pedesetak metara od obale bila je iskopana raka. Dva oficira Ozne su ga spustila u raku. Još jednom je pročitana presuda i odluka Prezidijuma od 16. jula, posle čega je izvršena kazna u prisustvu zakonom predviđenih lica. Posle izvršenja kazne, bačen je živi kreč, raka je zatrpana.
* Priča se da Mihailović nije streljan sam već sa još sedmoricom osuđenika?
- U arhivama sam pronašao svedočenja koja govore da je Dragoljub Mihailović bio sam u raki, vezan za kolac sve do trenutka izvršenja kazne. Moguće je da su oficiri Ozne posle streljanja na Dražin leš nabacali tela drugih streljanih osuđenika i zatrpali ih.
* Da li na osnovu tih svedočenja i dokumenata može da se zna gde je grob Draže Mihailovića?
- Posle nekoliko godina, lica koja su prisustvovala streljanju generala, zbog čestih poplava na Adi ciganiliji, nisu mogla da se orijentišu i prepoznaju gde je mesto streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića. Grob Draže Mihailovića ne postoji, jer pretpostavljam da ga je reka Sava potopila i odnela.
* Ima ljudi koji danas tvrde da su oni streljali Dražu. Da li ste u arhivama našli imena oficira iz streljačkog stroja?
- Znam da su Oznini oficiri Raša Nešovanović i Radenko Mandić zarobili Dragoljuba Mihailovića. Postoji i njihova fotografija, ali ne znam ko je pucao u Dražu.
Imena ljudi koji su streljali Dražu Mihailovića su državna tajna. Lista sa imenima ljudi iz voda ne postoji i svako pominjanje nekih ljudi je obična manipulacija.

TRAŽIO JE POMILOVANJE
* Ima indicija da je Draža verovao da će mu Broz pokloniti život, ako on podrži Titovu državu?
- Da je takav dogovor postojao pokazuje i tekst Dražine molbe za pomilovanje, u kome obećava da će da pomaže "novoj državi", odnosno Titovoj vlasti. Draža Mihailović je bio svestan svojih nedela i to je indirektno priznao u ličnom zahtevu za pomilovanje, koji je poslao Prezidijumu FNRJ 15. jula 1946. godine. Napisao ga je penkalom sa zelenim mastilom. U njemu četnički komandant priznaje da oseća "iskreno pokajanje". Potpisao se sa "Učtiv Dragoljub - Draža Mihailović".
* Kako je Dragoljub Mihailović proveo poslednji dan života?
- Draži su 15. jula 1946. saopštili da je Prezidijum FNRJ odbio njegovu molbu za pomilovanje. Rečeno mu je da kaže poslednju želju. Da vidi decu. Rekao je da ne želi, jer su se Gordana i Branko njega odrekli. A da on tako nešto nikad ne bi uradio. Poslednja želja mu je bila da vidi ženu i brata u zatvoru u Đušinoj. Kad mu je rečeno da će da bude streljan ujutro, naručio je litar rakije. Popio je ceo litar. Zbog toga su ga faktički odneli na streljanje. Uhvatili su ga ispod ruku i nosili, tako da je Draža samo vrhovima prstiju dodirivao zemlju.
(Kraj)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Druga potera za Dražom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu