Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:03 pm
ZIMA 1864. Iako bolešljiv, Vuk je okapavao nad rukopisima ne bi li još što od smrti oteo, kako je imao običaj reći. Jeo je malo, a krajem januara, desetak dana pred smrt, molio je prijatelja iz Zemuna da mu pošalje recept kako se spravlja kapama.
Kao da je kraj slutio: profesoru književnosti, Rusu V. M. Kaškadamovu, diktirao je početkom februara t. g. pismo za ministra prosveta U Peterburgu: “već umirući”, kako napominje, istakao je privrženost jednoplemenoj i jednovernoj Rusiji, uz molbu da se njegova penzija prenese na ženu i kćer mu, i da im se pomogne u štampanju nove knjige, pesama valjda.
Te prve februarske nedelje Vuk je, kao i obično radio. “Do pred podne”, po rečima Aleksandra Sandića, “kazivaše, po svom običaju, nešto u pero svojemu pisaru i čitaču Tirolu. Uto je došao poznati bečki lekar profesor Jozef Škoda, pregleda ga i naredi da se starac mane posla”. Po ručku Vuk je prilegao i zaspao “ko okupan”.
Predveče, oko četiri sata, prenuo se žedan, prizvao Minu i poželeo vode sa lovćenskog izvora Korita Ivanbegovih: da se nje napije - rekao joj je - čini mu se “namah bi ozdravio”. Zatim je u slast ispio čašu bečke vode što mu kći prinese. “Pogleda po sobi: zape očima za krasne gusle javorove vrh postelje svoje s pročelja o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, misliš, zaspa, a ne da je izdahnuo.”
Dopisnik “Srpskog dnevnika” pak piše da je Vuk bolovao, “kao što stari ljudi obično boluju, od slabosti, pravo bolestan ne beše. Vuk je - nastavlja on - ceo dan bio van postelje i uveče oko 6 sati započe čitati petu knjigu pesama, koju je pripravio da izda, i u čitanju zaspa na veki.”
Po zabeleškama kćeri Mine, poslednji Vukovi trenuci protekli su drukčije. Imao je velike bolove. Žedan, u bunilu, tražio je krastavce iz svog brdovitog zavičaja. “Traje li još uvijek
ista noć? Neće nigda proći”, buncao je. Minu je nazivao sokolom. “Stalno čujem kako oko mene udaraš svojim krilima.” A pre nego što je legao u krevet, rekao je: “Sjutra me nećete u njemu zadržati.” Zahtevao je da mu donesu korekture i dodao: “Žuri mi se. Što se zimi ne svrši, nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo putovati.”
U bečkom Protokolu umrlih zabeleženo je: 7. februara 1864: Vuk Stefanović Karadžić, doktor, vitez ruskog odreda sv. Ane 2. klase s carskom krunom, itd., “oženjen, pravoslavne vere; mesto rođenja - Tršić u Srbiji, mesto boravka i mesto smrti - Beč, Marokanergase 3. Uzrok smrti - edem pluća”.
Golub Dobrašinović, najbolji savremeni poznavalac života i dela Vuka Karadžića, ovako opisuje smrt oca srpske pismenosti. U knjizi “Vuk u slici i reči” (izdavač “Prosveta”) Dobrašinović je opisao životnu stazu velikog reformatora na način kako to pre njega niko nije učinio. Kombinujući reč i sliku, autor je napravio uzbudljiv film koji do tančina osvetljava jednu od najznačajnijih ličnosti u istoriji srpskog naroda. Iz ove knjige “Novosti” će u više nastavaka objaviti najzanimljivije delove.
Karadžići, po predanju, starinom su iz Crne Gore, određenije - iz Vasojevića, iz Lopata kraj Lijeve Rijeke; geneaološki, pak, potiču od sina Vasova, od Đura Radulova Rajevića.
Pri provali Turaka krajem 17. veka, “Karadžići se za navek iseliše iz Lijeve Rijeke”. Po drugom kazivanju, Turci su tada odveli neke Karadžiće kao roblje u Podgoricu. Posle dvanaestak godina provedenih u Zeti (i nekoliko godina u Nikšiću, prema nekim drugim podacima), tri brata (Ristan, Mitar i Boro) naselili su se negde oko 1640. u Petnici, selu pustom i bez ziratne zemlje, ali bogatom vodom i šumom (i pećinama u okolnom stenju, po čemu je i dobilo ime).
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:03 pm
U PETNICI razgranalo se jako bratstvo Karadžića, poznato po junacima, vojvodama i dobrim guslarima (po narodnom kazivanju stoga što su decu zadajali mlekom iz gusala). Kuće Vukovih predaka bile su na kraju sela, pod Oblim Kršem (meštani i danas neke sačuvane zidine vezuju za Vukovog dedu i oca).
Vukova grana, po predanjima, potiče od Ristana, najstarijeg od trojice braće, i preko Tome - Joksima - Stefana dopire do Vuka.
Vek docnije, po prilici sredinom četrdesetih godina 18. stoleća, Vukov deda Joksim, zvani Bandula, prešao je u Tršić. “Ja samo toliko znam”, pisaće Vuk kasnije svojoj rođaci u Rusiji, “da je moj đed Joksim, sin Tome Karadžića, poslije onog vremena kada je Mlatišuma odlazio u Kuče (1730-1740), iz Drobnjaka, iz sela Petnice saselio u Srbiju i namjestio se u Jadru, u selu Tršiću, đe sam se i ja rodio.”
U novom prebivalištu, u Srbiji, nije se, međutim, mnogo marilo za bratstveničku pripadnost: prezime se uzimalo po ocu.
Vuk, stoga, i započinje svoju spisateljsku karijeru kao Stefanović. Tek 1819, u Peterburgu, kao gost ruskog naučnika Petra Ivanoviča Kepena, zapisaće u njegovom albumu:
“Vuk Stefanović od kolena Karadžića (koji i danas knezuju u Ercegovini nad Drobnjacima, i imaju svoje dvore i kule u selu Petnici) rodio se u Srbiji, u predelu Jadru, u selu Tršiću blizu vode Drine i gore Gučeva...”
I posle toga javlja se Vuk u “knjižestvu” kao Stefanović (ili Stevanović). Tako se i u pismima potpisuje. (Prvi put u konceptu pisma knezu Milošu od 2. do 14. jula 1820. zapažamo inicijale VSK).
Tek za boravka u Nemačkoj, u lajpciškom izdanju narodnih pesama (1823-1824), konačno će preuzeti prezime svoga bratstva i otada će na naslovnoj strani knjiga s ponosom isticati “(...) skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić (Jadranin iz Tršića, a od starine Drobnjak iz Petnice)”.
Poreklu Karadžića i postanku prezimena
dato je u literaturi prilično prostora, očevidno Vuka radi. Najčešće se vezivalo za tursku reč kara (crn) - svojstvo tmastih dinaraca.
Kao čitav Jadar, i Tršić je pripadao Bosanskom pašaluku, odnosno Zvorničkoj nahiji. Predstavljao je spahiluk nekog Sulejman-bega Alajbegovića iz Hercegovine.
Jednom godišnje on bi “uvraćao” u selo da pokupi dažbine (po 10 groša od oženjene glave).
Nesnosniji od njega bio je, međutim, čitluk-sahibija: uzimao je “od žita devetak, a u ime devetka od povrća i od sijena Tršićani (gdje sam sa ja rodio)”, piše Vuk “davali su mu na poresku glavu po pet oka graha, po jednu oku težine (vune) i na kuću po junjgu masla; osim toga beglučili su mu ljeti u polju, i to od prije najviše u nedjelju, a poslije kad je zulum veći nastao, i u druge dane, pa ne samo ljeti nego i zimi, kad bi mu što zatrebalo, n. p. sjekli i nosili drva...”
Gdekoji su globili svoje seljane, a često ih i silom pretvarali u svoje “čifčije”. Vuk je zapamtio - ističe u Rječniku - kako je Ali-paša Vidajić 1803. godine hvatao Klupčane iz susednog sela te bi ih “vezao i bio dok mu se nijesu prodali”.
Vukovi roditelji reklo bi se, bili su, dosta imućni. Samo s porodom nisu imali sreće: deca su im umirala, petoro su već bili sahranili.
O Mitrovdanu, 6. novembra 1787, plač novorođenčeta uneo je radost u kuću Stefanovu. Nisu ga nazvali Mitar ili Dimitrije, po prazniku na koji je rođen; niti, po običaju, dedovim imenom Joksim; ili Živkom da bi, po verovanju, zaživeo.
Dali su mu ime Vuk misleći - objasniće on docnije u Riječniku - da su im decu jele veštice, a “na vuka da neće smjeti udariti”.
Mladom Vuku su zacelo susedi i prijatelji dolazili na babine, uz “čast” i običajne napeve o roditeljima; čuvali ga prvih dana po rođenju, osobito treće i sedme noći da bi, na radost svih, ostao živ i “dočuvan”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:04 pm
RANE godine Vukove tekle su uz oca Stefana i majku Jegdu, brata Mihaila (poginuće u vreme Ustanka), strica Toma i dedu Joksima. Za dokonih i dugih zimskih noći i čestih posela, razlegao bi se ukraj vatre unjkavi glas gusala. “Ja sam se rodio i odrastao u kući”, pisaće on kasnije, “gde su, koje ded i stric, koje različni drugi Ercegovci, koji su gotovo svake godine na Zimovanje dolazili, po celu zimu pesme pevali i kazivali...” A pesme su spevavali i Vukovi najbliži: otac, stric i ded.
Živeo je Vuk životom svojih vršnjaka. Uz dečje igre (klis i druge), uključen od malih nogu u “privređivanje”: za toplijih dana - uz koze i ovce, po pasištima, plandištima i šumama.
Međutim, za razliku od mnogih, izrana je ušao u tajne pismenosti: i ne seća se, reći će svom biografu, kad je bio nepismen. A tada “ni u sto sela škole nije bilo”, satima se moglo ići a da se ne sretne pismen čovek. U carstvo slova uveo ga je Jevta Savić Čotrić, njegov rođak (trećebratučed).
U dva-tri maha Vuk ga naziva svojim prvim učiteljem. “Znao je pisati i čitati”, kaže Vuk za njega, “bolje od sviju popova i kaluđera i mnogijeh starješinskih pisara po Srbiji, i od samoga Karađorđijeva prvog sekretara, Janićija Dimitrijevića.”
A kad mu je Jevta Savić kupio neki “moskovski bukvar”, “sa pticom”, vazda ga je, veli, uza se nosio. Koze bi prigonio u leštar i šumu ukraj puta Loznica - Valjevo, pa “dok one planduju”, pričaće Vuk kasnije, “ja pazim da vidim kakvoga putnika varošanina ili popa ili kaluđera, i čim spazim koga u plavim čakširama, strčim na put i, pokazavši mu svoj bukvar, upitam da mi kaže kako se zove ovo ili ono slovo. Nu, najčešće sam dobijao odgovor: ’Bogme, sinko, ne znam ni ja!’ A kad vidim popa ili kaluđera, bio sam siguran da zna; i oni bi mi pokazali, a ja bih posle tuvio i mučio se.”
Vuku je bilo osam godina kad je “mađistor” Grgur Grgurević, po nekim podacima i sam iz Tršića, otvorio
privatnu školu u Loznici. Stefan mu je odveo i svog sina nagodivši se, po onovremenom običaju, koliko da mu plaća za “učevinu”. U školi je Vuk provodio od jutra do mraka, samo, veli, što bi na ručak trknuo. Ponovio je “bekavicu”, s ostalim drugovima sricao uglas “az, buki, vjedi, glagolj...” i u duhu onovremene predupredne pedagogike dobijao uobičajeni subotnji obrok batina, makar i ne bio kriv.
Uto je ispreka došla kuga ili “kuma”, kako su ovu bolest u narodu zvali da bi je umilostivili. Zamišljali su je kao ženu u beloj marami koja dolazi ljudima u pohode zbog zla njihova i najradije, verovalo se, “izgrebe i otruje” prljave sudove. Bolest je preneta u Zemun iz Beograda, raširila se zatim po fruškogorskim mestima, ponajviše u Irigu, po kome je i ime dobila (“iriška kuga”): od blizu pet hiljada Irižana, više od polovine pomrlo je tokom 1795-1796, a da bi se pošast suzbila, spaljeno je više od četiri stotine kuća.
Zbog kuge su se đaci rasturili kućama. Ne mnogo zatim, otac je Vuka odveo u obližnji manastir Tronošu da bi se pripremio za popa ili trgovca.
Ovde je Vuk, poput ostalih vršnjaka, više bio služinče nego đak: “... ljeti su čuvali koze, ovce, jariće, svinje, sadili i pljeli luk, išli uz plug; kupili sijeno, šljive itd., a veći su išli s kaluđerima po pisaniji; a zimi, pošto bi svi ujutru donijeli drva, i potom veći napojili kaluđerske konje, a manji počistili sobe, skupili bi se u kaku sobu (koja se u Tronoši zvala džagara) te bi im kakav kaluđer ili đakon pokazivao da uče čitati, ili bi svaki učio kod svoga duhovnika. Mnogi ljeti zaborave što zimi nauče: i tako su gdjekoji učili po četiri do pet godina, pa još nijesu znali čitati.”
I Vuk je imao duhovnika, vinoljubivog i bahatog - pričaće u poznim godinama svojim suzavičajnicima - naređivao je da mu u čašu punu-puncatu vina dospe malo vode, a kad bi se to prelilo, grdio ga je, neretko i tukao.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:05 pm
PO svoj prilici, Vuk u Tronoši ni zimu nije sačekao da bi časlovac i psaltir, a time i "svu knjigu" završio: otac ga je kući vratio - da čuva njihove koze kad već to čini u manastiru.
I sa toliko "nauke" mladi Vuk se pročuo među suseljanima, pa i dalje, u okolini: umeo je da "čati", pa i da piše. A kad bi u selo navratio spahija ili trgovac, "tefterio" im je. Stoga su mu i sedi domaćini ustupali počasno mesto za sofrom, a žene ga ljubile u ruku kao duhovnika.
Već prva godina 19. veka navestila je bliske namire u Beogradskom pašaluku. Osione dahije ubile su beogradskog vezira hadži-Mustafu, nazvanog "srpska majka", preuzele vlast i udarile u nasilje i namete. Dotad pokorna, na Karađorđev poklič iz Orašca digla je raja glavu - da mre stojeći ako to već mora biti.
Ubrzo se i Jadar pobunio, podigao ga je na oružje Đorđe Obradović Ćurčija, hajdučki harambaša, rodom ispreka. Među ustanicima našao se i Vukov otac. Ne zadugo. Umesto njega, Ćurčija je uzeo njegovog šesnaestogodišnjeg (pismenog) sina - sebi za pisara.
Dim je ubrzo pritisao sela po Jadru, spaljena je i Vukova kuća.
"Kad su Bego i Musaga u mjesecu avgustu 1804. prešli iz Bosne s vojskom, te mnoga sela po Jadru popalila i poharala", sećaće se Vuk docnije, "onda je i moja ili upravo reći još mojega oca kuća sa svima zgradama i šta je u njima bilo izgorela, i stoka oterana. Potom je moj otac gotovo za celih onih deset godina pod vladom pokojnog Karađorđija svake jeseni kuću pravio, a u proleće je Turci palili; i 1813. godine poginuo mi je na vojsci rođeni i jedini brat.
Ja sam 1804. godine, u samom početku bune, bio pisar kod poznatoga harambaše Ćurčije koji je onda bio prvi starešina u Jadru i Rađevini. U početku godine 1807, kad se Jadar nanovo počeo odmetati od Turaka, bio sam pisar kod oberkneza Jefte Nedeljkovića, kojega je pokojni Karađorđije bio postavio za starešinu onoga
kraja. Po tom sam celo ono leto bio pisar kod pokojnoga Jakova Nenadovića i kod njegova sinovca sadašnjega sovjetnika, gospodina prote. Onoga sam leta kašto na Drini noću prema mesecu pisao pisma za vrbama, a oko mene su taneta iz turskih topova zujala."
OBESKUĆEN, Vuk je želeo da ostvari davnašnju želju - da nastavi učenje. Tamo iza Save bilo je mnogo redovnih škola. U Karlovcima, središtu mitropolije, već više godina radila je gimnazija s "blagodejanijem" za siromašne đake. Otac se, međutim, protivio toj nameri. Preostaje mi jedino hajdučija - uzvratio je Vuk. Stoga je i dobio blagoslov da ode u karlovačko učilište.
Preko sela Skele, jamačno i na skeli, zaputio se marta 1805. u Sremske Karlovce. U prvo vreme Vuk je ovde privatno pohađao školu. Naredne godine redovan je đak "Kliričke škole", i "sa jošt nekoliko Serbijanaca u blagodejaniju otca i pokrovitelja muza serbskih nahodio" se. Učitelj mu je bio Lukijan Mušicki, kaluđer-pesnik, koji će za svoga đaka zapisati da je naučio "serbski i nemecki dobro čitati, slavensku gramatiku soveršil, celu aritmetiku i katihizis".
Kad je pak hteo da se upiše u gimnaziju, nisu mu dozvolili. Po rečima njegovog biografa I. I. Sreznjevskog, zato što je godinama prerastao. Sa onim što je naumio - rekli su mu - dovoljno je spreman za Srbiju i "može u njoj biti što god hoće". Novija istraživanja osporila su taj podatak: iz "Matica" gimnazijskih vidi se naime da su i pre i posle toga primani i stariji đaci (među njima, 1801. dvadesetogodišnji Milovan Vidaković, naš budući romansijer).
Sam Vuk piše u svojoj prvoj knjizi da ga je "bijedno siromaštvo" rastavilo od nauke, koju je pretspotavio svemu blagu i sladostima ovoga sveta. Najpre će,ipak, biti razlog tome što nije školu redovno pohađao, pa ni svoje pravo na upis nije mogao potvrditi svedodžbama, a svakako ni sistematizovanim znanjem.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:05 pm
U PROLEĆE 1807. Vuk se iz Sremskih Karlovaca vratio u Srbiju. U oslobođenom Beogradu obratio se proslavljenom Dositeju “za savjet kuda će i kako će ići da se uči, ili da ga preporuči Srpskom senatu ne bi li mu što pomogli u tom”. Spisatelj ga je primio “kao njega mitropolit Vidak u Beču”, istaći će Vuk docnije. Razočaran susretom, otišao je “unutra u Srbiju”, gde je obavljao pisarske poslove kod ustaničkih starešina.
Kad je Jevta Savić 1808. postao “sovjetnik”, on je sa sobom u Beograd poveo i Vuka. Pismeni mladić iz Tršića postaće pisar u najvišem ustaničkom telu, u Praviteljstvujuščem sovjetu. Sredinom septembra 1808. godine otvorena je u Beogradu škola “kakove Srbi pre nigda nigde nisu imali”. U prisustvu najviših ustaničkih velikodostojnika, mitropolit je osvetio vodu “u najvećoj sobi, gde će biti škola”. Zatim je, sedeći, Dositej Obradović pročitao odlomak “o dostojnom počitaniju k naukam” iz svoje rukopisne knjige “Sobranije raznih naravoučitelnih veščej”.
U najvišoj ustaničkoj školi, dakle, našli su se, ne bez izvesne simbolike, stari spisatelj Dositej i tada još neznani velikoškolac Vuk, jedan na zaranku, a drugi na uranku života; prvi je upoznavao sunarodnike s Evropom, a drugi će pak, za koju godinu, početi da upoznaje Evropu sa svojim sunarodnicima. Uz sinove uglavnom najviših vlastodržaca našao se u školskoj učionici i Vuk Stefanović. Sedeli su unaokolo, pokraj zidova, na slamnim stolicama.
Vuk je tek koji mesec pohađao školu. Reumatična bolest, koja se javila još dok je bio pisar u Sovjetu, opet mu se vratila i sve više pogoršavala. Prvo su ga bolele i ruke i noge, zatim ga je počela naročito boleti leva noga, tako da mu je naposletku čašica u kolenu prirasla za kost. Vukova “suđaja” i ovog se puta isprečila njegovim obrazovnim htenjima: po četvrti put je ostavio učionicu. Vratio se u zavičaj, u vlažnu kotlinu,
gde je, možda, i “zapatio” ovo oboljenje. Sreo se tom prilikom i sa svojom “zaručnicom” Ružom Todorovom (po dogovoru njihovih roditelja, ona mu je odranije bila namenjena za ženu). “A kud si se ti odbio u svijet, ostavio oca i mater”, rekla mu je poljubivši ga u ruku. “Da te nije bolest doćerala, ne bi ni sada kući došao.”
S nadom u mineralne kupke, pošao je bolesnik Vuk u Mehadiju (u glasovitu banju Herkulanu, nedaleko od grada Oršave u Rumuniji). Početkom 1810. smestio se u novosadskoj bolnici, pribežištu ubogih. A kad je hteo “u toplice poći”, obratio se dobrotvorki Mariji ot Stanisavljevič za pomoć: “štedro” mu je darovala 150 forinti. S tim novcem potražio je, s proleća 1810, leka u toploj, sumporovitoj vodi Budimske banje, Racbada - kako su je zvali. Iz ovih su dana i najstariji sačuvani Vukovi lekarski recepti. Zahvalni Vuk je uzvratio divnim uzdarjem svojoj “dobrodeteljki”: prvu knjigu njoj je posvetio “za znak vovjeki nezaboravljene blagodarnosti i glubočajšeg visokopočitanija”.
Duhovno radoznao, Vuk se tada upoznao sa Savom Mrkaljem (te godine ugledalo je sveta Mrkaljevo poznato delo “Salo debeloga jera libo azbukoprotres”) i Lukom Milovanovom, prethodnicima u reformi srpskog pravopisa.
Lečenje je, međutim, bilo zaludno - izjalovile su se nade u ozdravljenje. Sa zgrčenom levom nogom u štuli i sa štakom ili štapom ispod pazuha, Vuk se, s jeseni te godine, vratio u Beograd. “Da nisam imao štule”, reći će docnije, “možda bih poginuo od Turaka, kao mnogi moji vrsnici, a moja štula me je nagnala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem ono što sam čuo i video.”
S rođakom Jevtom Savićem (ili za njim), Vuk je s proleća 1811. prešao u oslobođenu Krajinu, gde je naimenovan za sudiju i upravitelja u Brzoj Palanci. Ovde je postao lični prijatelj mladog i već proslavljenog vojvode Hajduk Veljka.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:05 pm
U Beč, “carski” grad, Vuk je kao “izbeglica iz Turske” prispeo krajem novembra 1813. (“oko polovine jeseni”), sa sestrom od strica Savkom, ćerkom Nikole Čarkadžije (njen i Vukov otac su od dve sestre) i mužem joj, Stefanom Živkovićem Telemakom, ustaničkim pisarom i potonjim prevodiocem. Bez preporuka i školskih svedočanstava, s nešto ušteđevine i teškom drvenom štulom, smestio se u južnom bečkom predgrađu Landštrase, u obitavalištu “trećeg staleža”, sitnih trgovaca i zanatlija.
Do kraja života promeniće Vuk dvadesetak stanova; nikad, međutim, ovo predgrađe. Dve poslednje trećine svoga života proveo je u Beču, tu je i porodicu zasnovao.
Nijedno mesto posle Tršića nije bilo od tolikog značaja za Vuka kao Beč. Za njegov književni rad, osobito za jezičko
-pravopisnu borbu, bio je to bogomdan grad, bez premca u to vreme: sa razvijenim štamparstvom i zapaženom kulturnom baštinom našom (ovde su 1793-1794. izlazile Novakovićeve “Slavenoserbskija vjedomosti”), a upravo koji mesec pre Vukovog prispeća dvojica studenata, dva Dimitrija, Davidović i Frušić, pokrenuli su avgusta 1813. “Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene”, koje su živele skoro deset godina.
U njima je Vuk zapodeo i prve polemičke bitke počevši upravo s kritikom jezika njihovog.
Po jednom, ne i pouzdanom podatku njegove kćeri, Vuk se, po dolasku u Beč, zaposlio u redakciji “Novina serbskih”. Sigurno je, međutim, da je njima namenio svoje književno prvenče, u vidu “novogodišnje čestitke Crnom Đorđu”. Da li je u toj poslanici izložio misli o slomu ustanka, da li je u tom “vojvoda srpskih opisaniju” dao portrete ustaničkih prvaka (tako će ovaj spis predstaviti uglednom Savi Tekeliji)? Ili je, pre će biti, uzroke poraza tražio u razdoru starešina (“Otimanje ondašnjijeg velikaša oko vlasti” podnaslov je i njegove poslednje istorijske knjige o tim danima, “Pravitelstvujuščeg sovjeta serbskog za vremena kara-Đorđijeva”).
Zbog predstojećeg Bečkog kongresa, međutim, spis nije dobio “imprimatur”.
Neznan i zagubljen, ipak je od izuzetnog značaja za našu kulturu: dospeo je, naime, u ruke cenzoru veoma učenom i ne manje duhovno radoznalom Jerneju Kopitaru, koga je privukla “neobičnost jezika” ovog teksta. Poželeo je da upozna spisatelja.
“Ovde je neki Vuk koji prekrasno piše srpski”, javiće ubrzo svojim prijateljima. Videći “da sam ja čovjek od naroda i da sam drukčiji od sviju Srba koje je on donde viđao i poznavao”, pisaće Vuk docnije, “dođe k meni da me vidi. I tako poznavši se sa mnom, nagovori me malo pomalo ne samo da pišem narodne pjesme, nego i riječi i gramatiku.”
Taj susret, s kraja 1813. godine od istorijskog je značaja za našu kulturu. Pogrbljeni, učeni Kranjac, “čudovište od nauke” (kako će za nj reći J. Grim) i hromi, umni Vuk prijateljevaće tri decenije: saradnja korisna i po njih ponaosob, po južnoslovensku kulturu uopšte.
Najveće Kopitarevo delo, po nekima, upravo je Vuk (njegova kulturna revolucija, tomovi naših narodnih umotvorina itd.).
Kopitar je uputio Vuka u rad, programirao njegovo delo: usmerio ga na prikupljanje narodnih umotvorina (pre svega pesama), na obradu gramatike i rečnika govornog jezika i saobražavanje azbuke njegovim potrebama. Pomogao mu je neposrednom saradnjom, strpljivo ga uvodio u svet nauke, popularisao njegova dela svojim recenzijama i posredovanjem svojih znanaca predstavio ga učenoj Evropi. Uzimao ga u zaštitu od zlonamernika: blažio njegove materijalne tegobe novčanim pozajmicama; učio ga, podsticao, bodrio, zadivljujuće nesebično, na teškom i mučnom putu nacionalnog preporoditelja.
Sa svoje strane, i Vuk, vanredni poznavalac jezika i naroda, odvažan, uporan, trezven, genijalno je oživotvorio zamisli svoga prijatelja. Uvek će, istina, zahvalno isticati da je Kopitar glavni uzrok zbog kojeg je on postao književnik. Ali i sam je ne jednom uzvraćao uzdarjem svome učitelju za njegove naučne poslove.

Feljton je napravljen prema knjizi ”Vuk u slici i reči” Goluba Dobrašinovića. Izdavač ”Prosveta”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:06 pm
PRVU knjigu, sa sto lirskih i osam epskih pesama, Vuk je završio početkom februara 1814. Ostavio ju je Cenzuri i 1. aprila uputio se u Peštu.
S rukopisom prve srpske gramatike, Vuk se u leto 1814. vratio u Beč. Uto se iz štampe pojavilo i njegovo prvenče, “Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica” (štampao ju je o sopstvenom trošku, u 1.500 primeraka).
Pojavu “Pismenice” Kopitar je razdragano pozdravio. “Dobro došla, prva srpska gramatiko sa ćiriličkim slovima!” - bile su prve reči njegovog nadahnutog prikaza. “I dvostruko dobro došla što si napisana verno po govoru prostoga naroda!” Svoj ushit sveo je na kraju u niz studioznih, iskrenih i, uglavnom, opravdanih zamerki.
Ovim dvema knjigama srpski govorni jezik počeo je izranjati iz anonimnosti vekova, da bi našao svoje mesto među ostalim jezicima učene Evrope.
Uz stvaralački, Vuka je s jeseni 1814. obuzeo još jedan nemir - ljubav prema plavookoj Aneti. Od čamotinje po rastanku s njom - pisaće joj tih dana iz Budima - morao je poći u obližnju Sent-Andreju, da nađe smirenja i okrepljenja među tamošnjim prijateljima.
S porodicom Kraus (u to vreme su je činili majka i dve kćeri) Vuk se upoznao 1813. godine, kako će reći biografu I. I. Sreznjevskom. Ukoliko je Vuk pod tim podrazumevao iznajmljivanje stana kod Krausovih, to je moglo biti u leto naredne, 1814. godine. Naime, prvih meseci po dolasku u Beč živeo je kod Stefana Živkovića i rođake Savke.
O glavi porodice, krojaču Andreasu Krausu, nema iz tih dana ni pomena: jamačno je bio umro.
Na osnovu nekoliko sačuvanih pisama, koja je uputila svojoj kćeri Ani, moglo bi se zaključiti da je majka Ana-Marija, rođena Daniel, bila preduzimljiva i razborita žena, naklonjena Vuku i s mnogo razumevanja za njega.
Mlađa kći Krausovih, Marija-Ana, rođena je oko 1798. godine, 5. februara. Podatak iz venčanice potvrđuje ovu godinu (u posmrtnoj listi
pak naznačeno je da je Ana umrla u 78. godini, što bi upućivalo na 1799, kao godinu rođenja).
Prilikom Vukovog nastanjenja kod njih, imala je petnaest godina. Mogla je pre toga da završi osnovnu školu. Za više obrazovanje, očevidno, nije imala ni uslova ni ambicija. U leto, ili s jeseni 1814, dakle, začela se ljubav između dvadesetšestogodišnjeg crnpurastog izbeglice iz Srbije i plavooke, skoro dvanaest godina mlađe gazdaričine kćeri - možda u vreme bolesti Vukove, kad ga je čitava porodica brižno negovala.
Vuk je iskreno zavoleo Anu. Već u prvim pismima ističe želju za brakom. “Rekao sam vam više puta”, piše joj u drugom po redu pismu, 25. novembra, 1814, “da sam uvek želeo da dobijem takvo biće za ženu u čije bih se pravedno srce, vrlinu i razum mogao uvek pouzdati ni najmanje ne sumnjajući u njih, a to sve kod vas sam našao.”
I dok je “krotio” srpski jezik u pravila i sunarodnicima i inorocima otkrivao lepotu srpskih narodnih umotvorina, predvodnik velikog “rata za srpski jezik i pravopis”, trubadurski zaljubljeno čeznuo je i patio za svojom “Anetom”, za “najdražom prijateljicom” srca svoga, podsećajući je da će na nju misliti sve dok mu hladna smrt ne sklopi oči.
Obraća joj se i stihovima “Ne zaboravi me!”:
Ne zaboravi me! O devojko na koju mislim,
O kojoj ova pjesmica pjeva,
Za čiju sudbu često, plačuć Bogu se molim,
Ne zaboravi me!
Ne zaboravi me, kad neki mladić u veselom društvu
Vijenac ti radosti plete,
Neka ti tad šapne na uho, tiho, moj duh čuvar:
Ne zaboravi me!
I ako možda srce tvoje s došle neznanim nagonom
Počne da kuca za nekog drugog,
O zaklinjem te tada svom mojoj čistom ljubavi,
Ne zaboravi me!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:06 pm
Uz topla osećanja i zagrljaje Vuk je suprugu "Nani" učio svome jeziku. Sačuvana je ceduljica na kojoj je goticom, na nemačkom, i ćirilicom i latinicom na srpskom jeziku napisao: "Ja volim tebe od sveg srca." A u pismima je, ne jednom, podseća na učenje srpskog jezika. "Radujem se", primećuje u jednom od ranih pisama, "da niste zaboravili ono što sam Vas ja učio na srpskom jeziku, već ste još više sami naučili. Želim da jednom dobro govorite i pišete srpski."
Takav, nežan i pažljiv, nešto, istina, racionalniji, ostaće i kasnije: skoro uvek je oslovljava rečima "najvernija" ili "najdraža moja ljubavi" (docnije i "suprugo") završavajući sa "tvoj do groba verni Vuk". I Ana je njemu već odrana slala hiljade poljubaca po njegovim drugovima iz sobe "velikom" i "trećem" gospodinu.
Na veoma uverljiv način Vuk je izražavao želju za brakom. Javljajući da mu je brat dobio "ćerčicu", on piše Ani: "Ah, bože moj! Da li ću i ja biti te sreće? Da li ću jednom u oduševljenju reći: ona koja me voli, u blagoslovenom je stanju".
U Vukovoj porodici bolno su se smenjivale radosti i tuge, rađanja i umiranja. Oplakao je jedanaestoro dece. Zarana su, mahom, umirala. Jedino dvoje od njih doživeli su mladalačke godine: sin Savo (umro je u 17. godini, kao pitomac Vojnorudarske škole u Peterburgu) i kći Roza (stalno bolešljiva, preminula je u 18. godini).
Samo dvoje dece nadživeće roditelje, kći Mina i sin Dimitrije, rođeni istog dana u razmaku od osam godina. Sin je posle bečkog obaveznog obrazovanja pohađao školu u Trstu, a zatim, kao pitomac, Vojno-inženjersku akademiju u Bruku kod Znojma. Darovit, bio je među prvim đacima. Otac je voleo da on služi njegovoj otadžbini, Srbiji.
Ukazom Sovjeta Knjažestva Srbije proizveden je marta 1855. u čin potporučnika srpske vojske s godišnjom platom od 300 talira. Po završetku škole, u novoj uniformi, pošao je
s ocem u Beograd da se predstavi knezu Aleksandru. Zatim je upućen na dalja usavršavanja, u Berlin i Antverpen. Za to vreme načeli su ga poroci pijanstva i kocke, kojih se nikad nije oslobodio.
Stalno u dugovima, prokockao je i veridbenu kauciju od pančevačkog trgovca, prinuđen, najzad, da napusti srpsku vojsku, da preda mač i špadu i pređe u Rusiju gde je, kao neženja, i umro.
Ljubimica očeva, Minka, kako će je Vuk od milošte zvati, bila je skoro uvek s njim i uza nj.
Zime 1845/1846, naime, u Beču se zadržao Flor Ivanovič Ognjev, svršeni medicinar i po majci i po ocu spahijskog porekla. Susret s Vukovom kćeri i - ljubav na prvi pogled. Zaneto ju je voleo, superlativima oslovljavao. U njenom spomenaru zapisao je: "Nikad se neću sećati Vas, jer Vas nikad ne mogu zaboraviti."
Ugovoreno je bilo i njihovo venčanje u Trstu. Do toga, međutim, nije došlo.
Mina se već bližila tridesetoj godini - kad je roditeljima donela radost dotad, od toliko dece, nedoživljenu, udaju za Aleksu Vukomanovića, profesora Liceja i bratanca kneginje Ljubice.
Pošla je 25. maja 1858. s roditeljima u Srbiju, "na poštanskom brodu", dva dana potom prešli su iz Zemuna u Beograd. U nedelju, 30. maja, u 9 časova pre podne venčala se u Sabornoj crkvi. U knjigu venčanih upisana je kao Milica, prešavši zacelo u pravoslavlje.
Petnaest meseci po Mininoj udaji obradovaće ih prinova, unuk Janko.
No, zet, načet već bolešću ubrzo se ozbiljno razboleo: vid mu je naglo popuštao. Zalud je tražio leka u Beču. Oktobra 1859. vratili su se njih troje u Beograd. Nade u muževljevo ozdravljenje Mina je više okretala Bogu nego lekarima. Makar i slepog, hrabrila se, odano će ga pratiti kroz život.
Ne mnogo potom, zvona crkve u kojoj su se venčali oglasila su smrt Alekse Vukomanovića, profesora Velike škole i prilježnog poslenika naše nauke.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:07 pm
ZBOG više knjiga imao je Vuk neprilika kod vlasti, ni sa jednom kao s Novim zavetom. Sudbina ovog dela, kao i Vukov život, uostalom, istorija je nemilih i nemalih tegoba tokom blizu tri decenije.
Još 1815. godine vidoviti Kopitar s čudesnom verom u Vuka preporučivao ga je Britanskom biblijskom društvu, tvrdeći da bi on “što se tiče čistote srpskog jezika”, dao prevod Svetog pisma bez premca među ostalim narodima.
Pošto je prevod izašao na svet, Vuk ga je štampao o svom trošku u tiražu od 1.920 primeraka.
Josif Rajačić, karlovački mitropolit i Vukov prijatelj, inače, tražio je zaplenu dela, uprkos ranije obećanom blagoslovu: tekst prevoda - ukazivao je - može da zavede čitaoca, a uz to nema odobrenja duhovnih vlasti.
Bez obzira na protivljenje stručnog cenzora, teologa dr J. Šajnera, vlasti nisu htele da se ogluše o zahtev karlovačkog velikodostojnika: dat je nalog da se uđe u trag tiražu dela, a početkom januara 1848. Vuka su pozvali u policiju, na saslušanje.
Protiv Vukovog prevoda ustao je i beogradski mitropolit Petar Jovanović. U predstavci Popečiteljstvu prosveštenija od oktobra 1847. godine kaže da je Vukov prevod štampan bez odobrenja, cenzure Pravoslavne crkve, da ga treba strogo zabraniti i onemogućiti da prodre u “naše otečeštvo”.
A ako bi se neko usudio da ga unese u Srbiju i da ga rasprostranjuje, taj da se opakoj kazni podvrgne, a knjige konfiskuju.
Popečiteljstvo je u službenim novinama zabranilo rasturanje ovog dela, a zatim izdalo i “shodan nalog da se prevod ovaj Novoga zaveta, g. Vukom Karadžićem izdani, nikako u otečestvo naše ne unosi, niti da se po dućanima i knjižarnicama prodaje”.
A 22. septembra, pod br. 1191, razaslalo
je i raspis okružnim načelstvima i beogradskoj policiji.
Prispelo je 17 “izvestija” okružnih načelnika, različitih i zanimljivih, u nušićevskom duhu.
Kragujevački načelnik je izdao naredbu da se pođe u potragu za knjigom; iz Kruševca je javljeno da se “isti Zavet do danas (6/18. novembra) još nigde u okružiju ovom pojavio nije”; u Okrugu ćuprijskom obznanjena je zapovest da knjige “ovog roda” ne sme kupovati niko; užički načelnik je saopštio trgovcima da “tu robu” nikako ne smeju prodavati.
Jagodinska policija je izvršila pretres stanova u gradu i “našla nije ničega”.
U Požarevcu je “putem doboša” građanima skrenuta pažnja da se “smotreno čuvaju Novog zaveta”; negotinska policija, pak, postavila je stražu koja će čuvati da tamo “ne bi prodreo Zavet kao ni budi koja druga avet”.
Hajci protiv Vukovog Novog zaveta pridružio se i dalmatinski episkop Jerotej Mutibarić: od dalmatinske vlade tražio je 25. oktobra te godine da se zabrani dalja prodaja dela štampanog bez odobrenja karlovačkog mitropolita. Povikama se pridružio i knez Miloš Obrenović: osporavajući reči ruskog lista “Severnaja pčela” da je pomogao pojavljivanju Vukovog prevoda, prekorio je Maticu srpsku što ćuti, što ne ustane protiv Vuka, kao nepozvanog i nedoraslog za ovakav posao.
Dva dana po saslušanju u bečkoj policiji, Vuk je, 11. januara 1848, dobio od austrijskog cara Ferdinanda brilijantski prsten, uzdarje za podarene mu knjige narodnih pesama.
A tim povodom pedesetak učenih Slovena u Beču priredilo je veliku čast Vuku za njegov doprinos narodnoj književnosti.
Slavlje je našlo blagonaklon odziv u mnogim onovremenim listovima.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Genije sa štulom

taj Uto Jun 16, 2009 8:07 pm
DVA dana posle smrti, u utorak predveče, 9. februara 1864. godine, sabralo se pred Vukovim stanom u Beču mnoštvo naše đačke omladine, onih u koje se toliko uzdao. Iz bečkog predgrađa Landštrase, u kojem je Vuk proživeo pola veka, preneli su ga upravo mladi u grčku kapelu na Flajšmarktu, u noćnoj povorci sa buktinjama, uz tužni zvuk posmrtnih zvona i otegnuto pojanje pogrebne pesme “Svjati Bože”.
Sutradan, u 10 časova pre podne, priređeno je svečano opelo. “Na sredi crkve ležala je skrinja, čelo glave knjiga, a okolo venac od lovora i više ordena...”
Nad odrom je govorio A. Sandić (na srpskom jeziku) i medicinar Branko Stefanović (na nemačkom). Zatim je poznati Slovenski hor otpevao jednu pesmu, a srpska omladina “Večnaja pamjat” i “Svjati Bože”.
Opelu su prisustvovali mnogobrojni Vukovi prijatelji, pripadnici svih slovenskih naroda.
Oko podneva sprovod je krenuo ka Sankt-Marksovom groblju. Sanduk s Vukovim posmrtnim ostacima prinelo je grobu šest omladinaca. Nad rakom je “besedu” držao medicinar Vladan Đorđević.
“Ne ispuni mu se želja”, pisao je dopisnik s Vukove sahrane, “da“ pod slobodnim gorama kosti mu počivaju. Telo mu leži kod pitomca njegovog, koga je u životu tako ljubio, do nezaboravljenog Branka Radičevića”. U istom groblju, već od pre dve decenije, ležao je i Vukov učitelj Jernej Kopitar.
U grobljanskoj knjizi zaveden je Vukov grob pod brojem 178. Nadgrobni spomenik napravljen je po nacrtu (verovatno Mininom) sačuvanom u Vukovoj ostavštini. U vrhu jednostavne kamene ploče isklesan je tzv. ruski krst sa dve vodoravne linije rečima: Vuk Stef. Karadžić.
Vest o Vukovoj smrti bolno je odjeknula širom slovenskog juga. I dalje. Našla je saučešća u mnogobrojnim listovima:
južnoslovenskim, ruskim, nemačkim, mađarskim... “Na grobu mu tuži sve Jugoslavjenstvo od Triglava do Crnog mora”, pisao je tih dana list “Glasonoša” iz Karlovca. U njegovoj smrti, zagrebačke “Narodne novine” videle su gubitak “jednog od najvećih svojih ljudih i rodoljubah”.
Koruški “Slovenski glasnik” iz Celovca je nekrolog naslovio: “Ugasnula je svitla zvezda”.
Bio je “najslavniji muž Srbije, koji je svojim književnim delima stekao zasluge u celom slovenstvu”, istaći će list “Slovo” u Lavovu.
Nekrolog “patrijarhu srpske pismenosti” objavljen je u moskovskom “Ruskom arhivu” i mnogim drugim listovima.
Vukov saradnik i pevač Savo Martinović ožalio ga je u desetercu:

Sva se srpska zemlja
zaplakala,
Srpska zemlja i zemlja
Slavenska (...)
Šestonedeljni parastos, priređen u Ruskoj kapeli, nadahnuo je pesnika Lazu Kostića na krepke stihove da je pokojnik živ, a živima parastos ne biva:
Da, još je živ!
U grudima nam je živ,
Iz reči naših i on govori,
Uz pesme naše
pripev nam je on.

Oskudica je Vuka kao senka sledila, u dugu je i umro. Na sramotu tadašnjeg srpskog “praviteljstva”, Vukovoj porodici pritekao je u pomoć austrijski car, sa 1.000 forinti spasao je od popisa kućnih stvari.
S pravom je rečeno da je Vuk obavio više poslova nego što bi to mogla čitava jedna akademija. Po uticaju, pak, koji je izvršio, nema mu premca u našoj kulturnoj istoriji.
Od čobančeta do počasnog doktora Jenskog univerziteta i člana više učenih društava i akademija, od borca u četi hajduka Ćurčije, do najvišeg buntovnika u našoj kulturnoj istoriji - to je životni put Vukov, mukom i slavom posut.
(Kraj)
Sponsored content

Re: Genije sa štulom

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu