Pišem dušom ili srcem?

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:31 am

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:32 am

***************************************
Da li je moja mama "odlepila" ili se dešavalo nešto što ja niasm mogao da
shvatim, ne znam ni sam, ali dobro se secam da je moja mama pocela da insistira
da se Dražena i ja družimo, jer Bože moj, devojcica je upravo došla iz
Frankfurta i ne poznaje nikoga.
I dan danas se secam kako sam kao klinac cesto sedeo u dedinom krilu i
zapitkivao ga zašto je Zemlja okrugla, zašto su neki ljudi beli, a neki crni,
zašto žirafa ima tako dugacak vrat i kako Eskimi preživljavaju u svojim igloima.
Zar ti nemaš neka pametnija pitanja? prekidao bi me svaki put kad ne bi znao
odgovor na moje postavljeno pitanje.
Inace moj deda je bio jedan vrlo simpatican cicica i ja sam odmalena voleo da
odlazim kod njega. U stvari odlazio sam svaki put kad bi moja gospoda majka bila
na nekom sastanku (a imala ih je više dnevo), u frizerskom salonu (frizirala se
kad god bi joj promaja pomerila pramen kose) ili na casu joge, engleskog jezika
ili kursa za kompjutere. Da se nismo tako cesto fotografisali verujem da je
nekada ne bih ni prepoznao na ulici. Ne kažem da me nije volela i da sam bio
zapostavljeno dete, ne nikako. Jednostavno, ona je bila, ili je želela da bude
emancipovana, slobodoumna, samostalna i finansijski nezavisna (ima još puno da
se nabraja a ne bih da gušim) žena, supruga i majka. Koliko je uspevala u tome
nije moje da procenjujem, ali moram da priznam da nikada nisam bio prljav i
musav kao ostali klinci u komšiluku. Kako je to moja keva postizala nemam pojma.
A otac kao otac, ništa ne zna oko malog deteta, a babe i dede su tu u komšiluku,
imaju više iskustva, a i deca ih obožavaju.
Tebi nijedno pitanje nije dovoljno pametno odgovorio sam mu i dotakao po sedoj
bradi.
Isti si kao tvoja majka, i ona je stalno imala prigovore na sve. Ni dan danas ne
mogu da zaboravim kako mi je prigovarala, a posle nekoliko dana nije sa mnom
razgovarala, kad sam joj rekao da je onaj njen s kojim se kao gimnazijalka
vidala klipan, ništarija, najobicnija danguba.
A šta je to danguba?
To ti je onaj što izgubi ceo dan a ništa pametno ne uradi.
I taj u koga se moja mama zaljubila je gubio dane a ništa nije radio? -
zapitkivao sam decije radoznalo.
Upravo tako, skoro da se paucina uhvatila na njega. To ti je od onih ljudi koji
samo gledaju kako ce nekom da se zakace na grbacu. Ali stari sam ti ja lisac,
odmah sam ga prokljuvio. Zato sam rekao tvojoj majci da ako se uda za njega nece
dobiti ni filera od mene.
A šta je to filer?
To ti je madarska rec za novac.
I šta je onda bilo?
A šta misliš. Sad ce tvoj deda nešto da ti kaže. Zapamti: žene najviše na svetu
vole novac, krzno i zlato. Ja sam tvojoj majci obecao da ce dobiti zlatnu
narukvicu ako položi prijemni na fakultetu. Kada je to uradila, a ja ispunio
obecanje, kao pravi covek od reci, rekao sam joj da cu joj kupiti bundu kad
diplomira. I to sam uradio kad mi je pod nos poturila diplomu. E onda je došao
red da joj dam novac. I dao sam joj ga da otvori sebi privatnu firmu.
I onda je zaboravila dangubu?
Ne, mislim, u stvari siguran sam da nije. Dugo posle njega se nije vidala ni sa
jednim drugim momkom. Dok nije srela tvog tatu. Onda je naprasno odlucila da se
uda za njega. Nepunih dana kasnije ja sam postao ponosni deda najboljeg klinca
na svetu. Eto, sad sve znaš.
Nekoliko godina nakon tog razgovora, dok smo mama i ja šetali gradom i tražili
šta da kupimo tati za rodendan, prišao nam je jedan nepoznati gospodin. Majka mu
je pala u zagrljaj i u njenim ocima mogao sam da vidim sjaj kakav nikad pre
nisam video. Odmah mi je bilo jasno da tu nisu cista posla. Kada su se napokon
razdvojili, mama mi je rekla:
Znaš, Borise, ovo je mamin prijatelj cika Rade, znamo se još od gimnazije.
Najpre sam vrlo sumnjicavo pogledao neznanca, potom mamu, a onda sam se setio
dedine price.
Je li to onaj Danguba? Onaj što ga deda nije voleo pa ti je ponudio novac, zlato
i krzno? - upitao sam majku a ona me je sasekla pogledom a potom se od uva do
uva osmehnula svom prijatelju.
Deca k'o deca. Neke stvari uzmu zdravo za gotovo, ne razumeju ih a onda pricaju
gluposti...
Da, u pravu si oglasio se gospodin Danguba. - Uostalom, ne moraš ništa da mi
objašnjavaš, imam i ja kcerku njegovih godina. Tu je sa mnom... taman je hteo da
je pozove kad se odnekud pojavila ogromna osoba ženskog pola, mojih godina, sa
dugackom crnom kosom i razdeljkom koji je nekako cudno zavijao prema temenu,
nalik na Grinic. - Da vas upoznam, ovo je moja kcerka Dražena - obratio mi se
ljubazno gospodin Rade Danguba ( kakav nesrecni spoj imena i nadimka) dok je u
meni sve kuvalo.
Kao i svaki fino vaspitan decak, odlican ucenik šestog razreda, prvak u štafeti,
centarfor školskog tima i šahista par exelance, pružio sam joj ruku i nekako
uspeo da razvucem usne u kakav-takav osmeh. Jedva sam cekao da svako krene
svojim putem i da zaboravim na malopre skolopljeno poznanstvo. Medutim, moja
majka se sva topila ne skidajuci pogled s gospodina Dangube i trudeci se da
susret potraje što duže.
Otada su se majka i gospodin Danguba svakodnevno sretali. Naravno slucajno,
onako u prolazu. Meni to nikada nije smetalo, šta ima loše u tome što se dve
osobe sretnu u prolazu. Sve je u redu, mama i tata se slažu kao i do sada i
susreti sa doticnim gospodinom nemaju neku posebnu važnost. Ali, nije sve bilo
tako. Da li je moja mama "odlepila" ili se dešavalo nešto što ja nisam mogao da
shvatim, ne znam ni sam, ali dobro se secam da je moja mama pocela da insistira
da se Dražena i ja družimo, da je upoznam sa mojim drugovima i drugaricama, jer
Bože moj, devojcica je do pre nekoliko meseci živela u Frankfurtu sa majkom i
sad je prešla kod oca jer joj se majka preudala za nekog Nemca koji ne voli
decu.

A ja sam tako mogao da razumem tog Nemca. Pa ona nije bila dete nego... Ma ne
vredi da vam objašnjavam, dovoljno je da kažem da sam ja tako zamišljao junaka u
novom Spilbergovom filmu. Posle vanzemaljaca, ET-ija, životinja iz parka Jure,
ostala je još samo Dražena. Tada sam prvi put pomislio kako neke osobe nemaju
veze sa svojim imenom. Onakva ljudožderka pa Dražena!
E, ali nije se sve završilo samo na "slucajnim" susretima. Naime, nakon nekog
vremena gospodin Danguba i njegova dražesna kcerkica poceli su da dolaze kod nas
kuci. Mama je tada bila van sebe od srece, a tata k'o tata, njemu je bilo
svejedno da li ce sedeti i buljiti u televizor ili ce caskati sa nekim, nije
važno s kim.
Borise, budi drug pa pokaži Draženi novu muzicku liniju što smo ti kupili rekla
je jednom prilikom moja majka kad su nam došli uvaženi gosti.
Samo sam prevrnuo ocima da niko ne vidi i otvorio vrata svoje sobe propuštajuci
sumo rvacicu da ude.
Divna ti je soba, takvu sam i ja imala kad sam živela sa mamom izjavila je i dok
se osmehivala na njenim zubima je zasvetlucala proteza.
E priroda se stvarno poigrala s njom, pomislio sam u sebi. Em je debela, em
ružna, a sad još i proteza. Valjda nece dugo, treba Nikola da dode po mene pa da
idemo u bioskop.
Dražesna Dražena je uzela jedan CD sa sentišima koje je slušao moj otac u
trenucima predaha, koji su trajali po celo poslepodne, stavila u plejer i
zatvorila oci. Kad se sobom razlegla nežna, tiha melodija Majka Oldfilda
sumo-rvacica je zatvorila oci i uhvatila me za ruku.
Poljubi me prošaputala je.
Molim bio sam zabezeknut.
Rekla sam da me poljubiš ponovila je.
Ma, u životu te necu poljubiti! povikao sam i kao furija izleteo iz sobe.
Otišao sam kod mog druga Nikole iako je dogovor bio da on dode po mene. Sledeceg
dana sam otvoreno rekao majci da ne želim više u životu da vidim Draženu i da me
unapred obavesti kad nam ona i njen otac budu dolazili.A šta da kažem kad me
pitaju gde si?Kaži šta god hoceš, ja cu potvrditi.
Pa ne mogu tek tako da lažem.
A ti onda kad te pitaju gde sam samo cuti. Onda neceš morati da lažeš.
Moja majka mi je još dugo nakon toga prigovarala kako sam bezosecajan (takav sam
na njenog oca), kako nisam džentlmen, kako sam sebican i uobražen. Još mi je
rekla da je Dražena jedno divno stvorenje i da takvu drugaricu nisam smeo da
izgubim.
Samo kad sam je izgubio, mislio sam u najgorim godinama ni ne sluteci šta ce mi
se jednoga dana desiti.
Bio sam asistent na prirodno-matematickom fakultetu kada sam od strane profesora
zamoljen da pomognem jednom apsloventkinji oko nekog projekta.
Samo, kolega, pazite šta radite. Koleginica je prava lepotica i nemojte da vas
odvuce od gradiva - šeretski mi je namignuo stari profesor Jankovic, za koga se
pricalo da je oduvek bio slab na lepe studentkinje i da ga je žena baš zbog toga
ostavila.
Ništa se vi ne brinite, profesore. Ako se i nešto desi vi cete prvi biti
obavešteni - odgovorio sam i prijateljski ga potapšao po ledima. Uostalom, i vas
su godine sustigle, pa je red neko da vas odmeni.
Stari profesor se nasmejao i nastavio svojim putem.
Sledeceg dana, došao sam na fakultet tacno u pet, kada mi je profesor zakazao
konsultacije sa mladom apsloventkinjom. Odmah sam otišao u svoj kabinet, sklonio
razbacane papire sa stolova, ispraznio pepeljaru i taman dok sam otvarao prozor
da malo provetrim neko je pokucao na vrata.
Slobodno povikao sam.
U tom trenutku u moj kabinet ušla je boginja lepote, Sindi Kraford iz
studentskih dana, devojka sa naslovne strane Voga, model o kome sanjaju i
portretiski i vajari, i fotografi i stilisti!
Ne mogu da verujem izjavila je lepotica smešeci se i pri tom pokazujuci red
biserno belih zuba.
Šta ne možete da verujete? jedva sam uspeo da progovorim.
Pa da ceš sad da iskociš kroz prozor.
Nije mi bila namera da iskacem kroz prozor. Uostalom, ne razumem o cemu
govorite?!
Poslednji put kad smo se videli kao furija si izleteo iz sobe da sam mislila da
ceš razvaliti vrata. Sad je prozor na redu, zar ne?Cekaj malo... Nemoj mi reci
da si ti... Dražena, da li je to moguce?! Pa koliko godina je prošlo otkako se
nismo videli?
Puno. Cim sam završila osnovnu školu vratila sam se kod mame u Frankfurt. Onda
sam došla u Beograd na studije, tamo sam apsolvirala, pa sam se prebacila ovde
da diplomiram. Otac mi je nešto bolestan pa da mu se nadem ako ne daj Bože
zatreba. Nego, jesi li raspoložen da odemo negde na kafu?
Da, ali pod jednim uslovom rekao sam ozbiljnim glasom.
Kojim?! zacudeno me je pogledala.
Pa, samo ako me poljubiš.
I šta dalje da vam pricam kad vec znate kako to ide. Živeli su do kraja života u
sreci i ljubavi. Pa, dobro, živimo u sreci i ljubavi, ali nismo sami. Imamo
jednu kcerku, pravu malu debeljucu, koja se kotrlja dok ide, ali ja se ne
sekiram. Znam da joj jednog dana nijedan muškarac nece odoleti.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:33 am

Zvezde & suze

- Hajde, Sandra, već tri sata se spremaš i čučiš ispred tog ogledala! Devojko, izgledaš odlično, sve je na svom mestu, pođi već jednom, taksi nas čeka već deset minuta!
Nevena, inače moja najbolja drugarica mi kljucka nad glavom dok obavljam poslednje pripreme pred ogledalom.
- Nevena, ne stvaraj mi još veću nervozu, gađaću te ovom bocom, evo stižem!
Navlačim štiklice, zaključavam stan i ulećem u taksi (da ne pominjem da taksista već nestrpljivo gricka nokte).
- Nevena, čoveče, ja se nikada u životu nisam ovoliko nervirala i nešto mi užasno kuva po stomaku, i sad bih se vratila u stan, i šta ako sve ovo propadne, i ako ne upali, i ako... - izgovorila sam u jednom dahu.
Naravno, Nevena je odmah skočila:
- Slušaj me dobro, idiote ženski, sad nema nazad, ideš pa makar te ja i Dejan odvukli! Nismo mi kreteni, znaš! Koliko nam je samo muke trebalo da smislimo ovaj plan i da Dejan rezerviše mesto pored tvog gospodina nedostižnog i ti sada da odustaneš, ej samo preko mene mrtve! Daj, opusti se, bre, šta ti je, sve će biti u redu, osećam. Ja ne sumnjam u tebe.
- Nevena, šta ako me on i ne pogleda, a šta ako je kreten pa me žešće izblamira, a šta ako on večeras uopšte ne bude tamo? - nisam se predavala.
- Ej, nisi ti glupa, nisi ni ćutljiva, snaći ćeš se, a on jedino ako je ćorav, može da te ne primeti!
- Da, ali ako se pojavi sa onom devojkom, onda stvarno od toga nema ništa - mislila sam ja na sve.
- E, ja mislim da to lažu, a i ako je istina i ako mu je ona devojka, onda će definitivno večeras otvoriti oči i smuvati tebe i kraj!
Opet sam morala da ućutim, mada sam zamolila Boga da sve večeras bude u redu. A evo o čemu je reč: ja sam mnogo, ali baš mnogo, zaljubljena u jednog opasno lepog i opasno popularnog dečka koga ću, da bih zadržala njegovu privatnost u ovoj priči obeležiti slovom P. Znači, P. je uobražen, prelep, i sve što prati jednog popularnog dečka a ja sam, znate, blago rečeno, otkinula za njim.
Svojoj najboljoj drugarici Neveni i njenom takođe popularnom dečku Dejanu mesecima sam sedela na glavi i pričala i pričala... sve dok mi jednog dana nije pala na pamet divna misao kako da upoznam dotičnog! Ha! A ta moja ideja se sastojala iz toga da mu svakoga dana ostavljam poruke na autu i to ispisane karminom! Kakva sam pametnica! Naravno da se Dejan i Nevena nisu složili sa tim, pa smo prešli na plan B u kome je trebalo samo da se namontirana od glave do pete sa Nevenom pojavim u "Sovi" i da se smeškam (!). Dejan je saznao od P-a, onako nenametljivo da li će biti u "Sovi" večeras, pošto se oni znaju i kao slučajno imaćemo mesto pored njega i kao slučajno Dejan će nas upoznati i posle je sve na meni (jaoooj!).

Moj san je počeo da se ostvaruje!

I tako, evo nas ispred "Sove", Dejan nas čeka i pomalo nestrpljivo dodaje:
- Već sam pomislio da si odustala, ha, ha, taman bi ti to trebalo!
- Deki, bre, ne staj mi na muku molim te, vidiš da ne znam gde se nalazim - stvarno mi je bilo frka i dok sam trepnula, sedela sam, pila svoj omiljeni vermut i čekala.
Bilo mi je frka ali sam polako počela da se opuštam i da merkam druge frajere, đuskajući sa Nevenom. I onda sam ga ugledala. Bio je na dva metra od mene (bez devojke), tako prelep i za mene tako nestvaran, tako nedostižan... Možda je naš susret očima trajao jedan delić sekunda, ali me je tako opekao da ja nisam mogla da sklonim pogled sa njegovih očiju i lica. Zato me i nije začudilo kada je u pauzi mog đuskanja došao za naš sto. Tada smo se i upoznali.
Ne mogu vam reći kako sam se osećala, ne zato što se ne sećam, već zato što to ne mogu opisati rečima. Ipak sam, na svoje iznenađenje, to prihvatila bez straha. Moj san je počeo da se ostvaruje!
Te večeri je bio tako pričljiv, opušten i običan a ja opči-njena njime nisam ni primetila da je vreme da pođem kući. Pozdravila sam se sa njima, potajno se nadajući da će P. poći za mnom. I baš kada sam ulazila u taksi, čula sam:
- Izvinite, gospodine, ali večeras ću vam uzeti posao! Namera mi je da ovu mladu damu odvedem na mesto gde ću u tišini gledati zvezde u njenim očima, jer na nebu ih nema a meni su tako potrebne. A i složićete se sa mnom da zvezde na nebu nisu ni približno tako lepe i sjajne kao ove u njenim očima.
Taksista se nasmešio a ja sam izgubljeno i zbunjeno gledala čas u jednog čas u drugog kapirajući polako šta se dešava. Otvorio je vrata i pružio mi ruku. Onog trenutka kada sam je dodirnula, kada se moja malena šaka našla u njegovoj ogromnoj, znala sam da više neću moći bez njega i da će mi mnogo značiti.
Sela sam u njegov auto i krenuli smo... nekud, ne znam ni ja kud... Tamo gde je na miru mogao da gleda zvezde u mojim očima. ]utala sam jer me je bio strah da ću rečima pokvariti taj magični trenutak a to nikako nisam želela. Prvi je on progovorio:
- Smem li da ti posvetim jednu pesmu?
- Ne vidim razlog zašto ne bi smeo - onda sam začula Darka Rundeka i:
" Tražio sam na vrhu planine
anđele visine da mi kažu ime,
tražio sam na obali mora
odavno zaboravljenu tajnu plime...
a pogledaj šta sam našao,
prevrćući raj i pakao
divlje kose, tamna oka dva,
cvet bez korena, ples je sve što zna...
O, ko te k meni poslao
da mi anđelima kvariš posao..."

- Sviđaš mi se, znaš. Dugo me nijedna nije tako privukla kao ti. Malena, šta to nosiš u sebi, šta to imaš u očima?
Nisam mogla da verujem da sam sa njim i da mi sve to priča. Bojala sam se da se ne probudim iz tog tako lepog sna i shvatim da sve ovo nije istina. Skupila sam snage i sve mu priznala. I da sam već dugo zaljubljena u njega, i da sam tek sada kada sam ga upoznala shvatila da to nije moja trenutna zaluđenost, da se bojim sebe, njega i ove večeri. Stavio mi je prst na usne i rekao:
- Malena, ćuti. Ja sam tu i nigde neću pobeći od tebe, obećavam ti to. Hoćeš li biti moja devojka? Mogu li da te poljubim?
Polako mi se približio i lagano, kao lahor, dotakao moje usne.
Ljubio me je tu noć tako željno, tako nežno, tako lepo... Vreme je letelo i ja sam opet morala kući, bilo je kasno. Odvezao me je do stana i ugasio motor.
- Malena, bilo mi je mnogo lepo sa tobom. Pošto si sada moja devojka, daćeš mi svoj broj telefona! Ne mogu ja svoju devojku da tražim po gradu a, uostalom, ko će te probuditi ujutru?!
Bio je tako sladak da sam ga privukla k sebi i još jednom poljubila.
- Mala, ako misliš da odeš kući, nemoj me više tako ljubiti.
- Uf, to će ići malo teže - rekla sam, ali ako ne misliš da te ljubim, brzo piši moj broj i gubi se odavde.
Zapisao je moj broj, još jednom me poljubio za laku noć, sačekao da uđem u zgradu i izgubio se u noći.

Bio je tako lud, lep i samo moj!

Čim sam ušla u stan, pozvala sam Nevenu i dva sata joj pričala o njemu. Strpljivo me je slušala, radovala se sa mnom i savetovala me je iskreno i drugarski.
- Saki, pazi sada šta radiš. Devojko, najbolji frajer u Beogradu je tvoj, ribe će poludeti, ha ha ha, sve! Ali ti, pamet u glavu, nemoj da praviš gluposti, razumi ga i pre svakog tvog koraka razgovaraj sa njim. Ne dozvoli da ti nekakva glupost pokvari tu vezu. Mislim da se baš upecao! 'Ajde sada, lepo spavaj i ne zamaraj se glupostima, sigurna sam da će te pozvati ujutru.
Tu sam sa Nevenom prekinula vezu, ali i pored njenih reči ohrabrenja, ipak sam sumnjala u njega. Nisam mogla da poverujem da se moj san ostvario tako lako a još više nisam mogla da poverujem da sam ja njegova devojka i baš zato sam se bojala da me neće pozvati. Ubedila sam sebe da nekako zaspim i da treba da budem zadovoljna onim što što se desilo jer jedno veče sa njim - i to je nešto. Ustala sam iz kreveta da zaključam vrata od stana kada sam čula da mi je stigla poruka. Uzela sam telefon. Pisalo je: "Princezo, mislim na tebe! Mala, šta si mi ovo uradila? Nema veze, spavaj, pričaćemo ujutru, tada ću ti sve reći. Laku noć, medo."
Nisam mu ništa odgovorila jer nisam znala šta da mu napišem, ali sam zato odmah zaspala. Ujutru me je probudio telefonom:
- Dobro jutro, da li se moja devojka probudila?
- Dobro, bre, pa što me budiš, koliko ima sati? Ako nisi znao da tvoja devojka ima spavaću bolest, sad znaš! - dreknula sam onako sanjiva jer ja stvarno ne volim da me bude ujutru.
- Ej, princezo, pa što se odmah ljutiš, samo sam hteo da te zamolim da mi kažeš broj stana da te ne čekam ispred zgrade dok se spremaš. Pogledaj kako je lepo vreme, vodim te na moje omiljeno mesto!
- Izvini, ja sam malo nervozna kada se probudim. Dvanaestica, penji se - i nisam stigla ni da ustanem iz kreveta, već je kucao na vratima.
Onako naduvena od spavanja, otvorila sam vrata, a on me je dočekao osmehom i rečima:
- Lepa si i tako natečena od spavanja i zato ćeš dobiti najslađi poljubac.
Poljubio me je tako da mi se zavrtelo u glavi.
- Medo, a kako bi bilo da ja uđem, da se ne ljubimo u hodniku zbog komšija!
Nasmejala sam se.
- Uđi, naravno, mada mene komšije ne znaju a i ne interesuju me, jedino zbog tvoje bezbednosti od komšinica, ha, ha. Dušo, dok se ja umijem i obučem, stavi kafu i sipaj sokić iz frižidera.
- Da, draga! Ha, naučiću i kafu pored tebe da kuvam!
Tada me je prvi put tako nazvao i od tada sam bila njegova draga, njegova malena i njegov meda. Od tada me je budio svakog dana telefonom ili je dolazio kod mene. Imao je rezervni ključ od mog stana i često me je čekao sa fakulteta a ja nisam imala pojma da je u stanu. Volela sam ta njegova iznenađenja. Stalno smo bili zajedno, naravno, kada su i meni i njemu obaveze to dozvoljavale, a kada nismo bili zajedno, dopisivali smo se i zvali.
Počeo je da me čeka ispred fakulteta. Nisam se obazirala na poglede i šaptanja drugih devojaka i koleginica koje su jedva dočekale da me ispituju o njemu a one koje me nisu podnosile - postale su moje "najbolje drugarice". Ja sam ćutala, o njemu ništa nisam pričala, ponašala sam se kao i da tada, sasvim normalno. Nismo se krili, šetali smo zajedno i izlazili na javna mesta, ali smo ipak vodili računa jer ja nisam želela da se pojavim u žutoj štampi. To je poštovao.
Tada, kada me je sačekao ispred fakulteta, shvatila sam da je naša veza malo ozbiljnija. U jednom našem razgovoru, zamolio me je da verujem samo njemu, da ne čitam novine jer se tu provlače svakakve neistine. Imali smo takav dogovor, i pridržavali smo se toga. Nisu me interesovale priče jer sam ga volela i verovala mu.
Svaki trenutak sa njim bio je divan, prelep i svaki mi se urezao u pamćenje. Voleo me je, znam to. Osećala sam to a i on je znao da ja njega volim. Ta ljubav se osećala svakim našim pogledom, svakim našim osmehom, dodirom, poljupcem... Puno smo se vezali i samo nam je to bilo važno.
Bila sam srećna kraj njega kao što nikada u životu nisam bila, ni pre a ni posle njega. Znao je to. Znao je da mi je sve.
Volela sam njegova luda iznenađenja. Donosio mi je plave ruže, medvediće, čokoladice. Bio je tako lud, lep i samo moj.

U mojim oČima viŠe nema zvezda

Zabavljali smo se već pet meseci i približavala se Nova godina, 2003. Dogovorili smo se sa Nenom i Dejanom da je proslavimo zajedno, negde gde nas niko neće znati i gde nam niko neće smetati. I otišla sam, ali bez njega. Sama.
Raskinuli smo a da ne znam ni ko je kriv za to. Ni ja, ni on. Neko drugi, neko ko nas nije voleo, ko nas nije znao, ko nam nije dozvolio da se volimo. Nismo raskinuli mi, raskinuli su ljudi. Nisam mogla da slušam, nisam mogla da gledam a da ćutim, i prekinuli smo. Tako tiho. Samo me je saslušao, rekao mi je:
- Obećala si, malena, obećala si da ćeš mi verovati. Zašto dozvoljavaš, malena da nam oni koji i ne znaju šta imamo, to sruše. Malena, upamti da te volim i da ćeš uvek biti posebna u mom srcu, jedina, i da si ti tako htela...
Polako je izašao iz stana a ja sam ostala da plačem. Plakala sam bez stida i srama, želela sam da isplačem sve suze, da me ništa više u životu ne boli kao prvo jutro, kao prvi dan bez njega.
Ja sam razumela njega, ali on nije razumeo mene. Sve je bolelo, svaka pesma, svaka ulica, svaka stvarčica u mom stanu. Nisu vredeli ni Nenini i Dekijevi pozivi i molbe da ga pozovem i da nastavimo. Znala sam da to ne bi vredelo, ne bi moglo da se nastavi jer ni ja ni on nismo očekivali da će se ovako završiti. Ne bi imalo svrhe.
Živela sam samo za sećanja, spavala sam u njegovoj košulji, mirisala njegove stvari koje su ostale u mom stanu. Sve je podsećalo na njega.
Nova godina je bila sve bliža i ja sam ipak odlučila na Nenin nagovor da krenem sa njima. U avionu mesto do mene, rezervisano za njega a sedi neko drugi. U hotelu, moj krevet, veliki a prazan.
šetala sam ulicama tog malog ostrva tražeći visoku figuru, sedela na plaži po nekoliko sati, sama i izgubljena, tražeći ga u morskom beskraju, tražeći taj pogled u dubinama mora... Lutala... I nisam ga našla. Nisam ga ponovo imala. Bio je tuđ, možda sam, možda izgubljen.
Vratili smo se u Beograd.
Nisam se osećala bolje ali sam postala svesna da dalje moram bez njega. U stanu sam tog dana zatekla vraćene moje stvari, osim jedne majice sa medom koju je on najviše voleo, odneo je sve svoje stvari. Na mom stočiću stajao je buket ruža i poruka: "Malena, izvini, nisam mogao da sačekam da dođeš, video bih te a to bi mnogo bolelo i mene i tebe. Bolje je ovako. Uzeo sam ti medvedića. Želim ti da budeš srećna, ako je neko zaslužio, to si ti i, molim te, nemoj da izgubiš tvoje zvezde iz okica. Izvini ako sam te nekada nekako povredio jer nikada to nisam želeo, osećala si to, ljubavi. Možda nisam imao prava da ovako postupim ali sam morao. Znaš, po prvi put osećam svoju slabost i ne dozvoli bar ti da budeš ovakva kao ja. Čuvaj se, malena!! Volim te! P."
Tada sam uradila pametnu stvar. Spakovala sam svoje stvari, javila se Neveni, pozvala taksi i sa suzama umesto zvezda napustila naše ulice, naša mesta. Vratila sam se u svoj mali grad gde sam i sada. Radim kao novinar i znam da, ako nekada budem u situaciji da radim neki intervju sa njim, neću moći, jer neću imati snage da pogledam to lice, te usne koje sam ljubila i zvala svojim.
Viđam ga, ponekad, kada odem u Beograd, viđam ga i na naslovnim stranama novina, pišu svašta, ali ja ne znam u šta da verujem. To je sada i nebitno...
Više ništa nije bitno sada kada nije moj. Ostalo je nešto u mom srcu čega ne želim da se odreknem, ostalo je puno toga u mom sećanju što ne želim da zaboravim. Ne mogu. U mom oku nema zvezda iako znam da on to ne bi voleo da vidi. Sada u njima postoji samo neka praznina, tuga i pokoja suza kada pročitam njegovu poruku, kada prelistam spomenare ili kada osetim zimu u srcu.
Proleće je, sve se budi. Samo moje srce još spava i sanja. Zalutalo je izgubivši povratnu kartu u nekom stanu na Slaviji, u nepostojećoj našoj ulici, jednog za nas nepostojećeg grada. Ja sam sama, samo me po danu prati jedna senka, a noću iz tame izranja jedan osmeh, jedan pogled koji me bodri da nastavim dalje i budem srećna. A možda i neke druge Nove godine čekaju na nas.
Znala sam - boleće...
...Kada te godine zasite lutanjima, kada ti kapci postanu teški a ruke umorne i željne zagrljaja, vrati se u staru ulicu, ispod krošnje starog hrasta pronađi urezana dva imena, pronađi jednu plavu ružu, dve izgubljene zvezde i mene sa prikrivenom starom čežnjom u srcu. Čekam jer "sreća je lepa samo dok se čeka".

" Draga"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:35 am

DOK ANDJELI SPAVAJU

Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmejao se podigavsi obrve,
odmerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i
seo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki
nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price.
Kontradiktorne. Prijatelji su ga voleli i govorili da je divan, oni drugi su ga
se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i
nije me bilo briga.
Jos uvek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama.
Verovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao
je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletelo.
Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred skolom
"samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod
nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se
otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao
cokolade.
Bolesna sam. On to saznaje od Ane, zove me tlefonom i kaze da izadjem na terasu
samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled,
"milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu
sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno
govorim sebi da nije za mene i da ne smem ni da razmisljam o njemu, ali on je
bio tliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me
je, a sa druge strane mi je bio simpatican.
Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cveca. Kazem mu kroz smeh:
--Pa to je drustvena svojina!
Odgovara savim ozbiljan.
--Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina.
Poljubio me u ruku i nestane. Ne signem nista da mu kazem. Odavno sam vec
shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto
naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece
moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem
da je simpatican, i nista vise od toga."
Ana se samo smeskala:
--Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno.
Ljutito sam odgovorila:
--Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora.
--Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od
cokolada? Mene ne mozes da slazes.
--Ana, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on.
Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi?
Onda smo se smejale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda
kad ga najmanje ocekujem. Izrnoi iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise
nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet,
javi se moja mama i on se onda zbuni:
--Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu?
Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smeje. Kaze da je sasav sto ja
potvrdjujem.
Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav
ozbbiljan:
--Pa skidam zvezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu
zaboravila.
Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze:
--Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe.
Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi
mozda nasla u nekom dzepu?
--Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju.
--Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga:
--Ako umres ko ce onda da me cuva?
--Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom.
Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred
kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom:
--Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, auta, od svega na
svetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i
PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad 'ajde kuci jer je vec kasno da se
iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te!
Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i
da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvesno pripala onoj prvoj grupi ljudi
koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam resila da to ostane tajna. Nisam
zelela ni Ani da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da
sakrijem. Zelela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored
mene, osecam da mi uzasno nedostaje. Ana kapira da sam se zaljubila a ja i dalje
ne priznajem!
--Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako.
--Ana, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U
redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim
te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna.
Obozavam njegovu zelenu trenerku i bele patike, njegov auto poznajem u hiljadu.
Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se
poverim, da se naljutim na njega. Uvek me razume. Zeljno sam iscekivala svaki
susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga videla, srce bi mi
zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zelela sam da nikad ne sazna
koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud,
uvek nasmejan, svakoga dana sve lepsi. Uvek je imao zanimljivu pricu, neobican
poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu. Brinuo je o
meni kao moja mama: da ne pokisnem, da idem u skolu, redovno jedem i dovoljno
spavam. Njegovi prijatelji su govorili da se skroz promenio, da je postao mek i
rasejan....
Secam se, bila je subota. Sedeli smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Anu. Ona
kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o skoli. Imala
sam par jedinica koje sam morala da popravim sto pre. Naslonila sam glavu na
njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i
pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osecam i bila sam spremna
sve da mu ispricam.
--Sta je sa tobom? U poslednje vrme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa
mozda zato sto....Ja te volim!
Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece
saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletelo kroz glavu. On je bio sav
izgubljen.
Razmisljala sam da li da ostanem ili da bezim daleko, sto dalje od njega. Jos
uvek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da poveruje u ono sto sam
rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla?
--Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagal sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi
uspelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes?
--Da li to znaci da si sada konacno moja?
--Otprilike tako.
Poljubio me je bas kad je naisla Ana.
--Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro,
ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne?
--Naravno, Ana. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe?
Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da bezim sa
casova, cak sam i one ocene sredila. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio
se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu.
Pitala sam ga:
--Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju?
--Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog!
Tako je bilo. Cele noci se vozio kroz moju ulicu.
Ujutru me saceka, odvez do skole i ode da spava.
Osecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo
proveli zajedno na jednom jezeru. Ana, njegov najbolji drug Milos, on i ja.
Smejao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Milos donosi paketic. Unutra ceduljce
i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Milos je sagnuo gglavu. Cuti.
--Milos, sta je ovo? Ne odgovara.
Na papiru pise:"Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao
jer suze ne bih podneo....Volim te."
Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Milosem, Anom i suzama. Citav svet mi
se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzela sam ga.
Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon:"Princezo ne placi
molim te. Nisam otisao ato sto sam hteo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se
brzo vracam."
Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo retko.
Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Anu i krecemo kod
njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osecam!
Ana me gleda zacudjeno i proverava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni
glasa. Placem jer ga nema. Poludecu. Neko zvoni.
--Ana, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim.
Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Ana otvara i
vristi. Tricim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem!
--Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam!
Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam
najsrecnija na svetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide.
--Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe?
--Isto kao i proslog puta. Sedecs kod mene sa Anom i Milosem. Sve sto ti bude
potrebno, obratices se Milosu. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu
duze nego provg puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumes.
--Ma kako te ne bih razumela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve.
Nisam se salila, nisam ni razumela. Bilo mi je svejedno da li je moram ili je
hteo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan.
Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspela sam citava dava dana. Onda sam
plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem sa Anom.
Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje.
Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da
ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao
problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne
na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili
kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osecala toplina. To vise nije bio on.
Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo.
Moja patnja, trajala je od jeseni do leta. Sunce je malo ublazilo moj bol i
uspelo da mi izmami poneki osmeh. I dalje sam ga volela ali sam naucila da zivim
bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud,
moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo
retko odlazim tamo. Secanja me jos uvek bole.
Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svetom i
niko vise sem mene ne veruje da ce se on vratiti kao princ.

Autor nepoznat
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:36 am

SECAM SE PROLECA KOJEG SMO SE UPOZNALI....
Samo par nedelja pre mog rodjendana, konacno sam saznala da me tadasnji momak varao sa naj boljom drugaricom. S'njim sam bila 2 godine.....nisam sumnjala da zaista odlazi u NS kod svoje majke pa i kada bi ostajao tamo po 2 nedelje. Nazvao bi da kaze: "Ej sreco, mama mi je nesto bolesna pa cu ostati dok se malo ne oporavi..." ili takvi izgovori, ostajao bi po mesec..nekada dva i culi bi se telefonom.
Moja naj bolja drugarica je u to vreme zivela tamo, kada se odselila...mesec dana je proslo od prilike - tada je i on poceo tako cesto odlaziti u taj grad.
Trudila sam se da odrzim dobre ocene u gimnaziji, da bih mogla na medicinsku dalje. Ali bih ga ipak svaki puta sa osmehom docekala i nasla vremena da mu se posvetim kada bi to zatrazio umiljato, za izlazak ili obicnu setnju u dvoje.
Pred mojim ocima, on i moja drugarica ponasali bi se kao brat i sestra. Nisam bila ljubomorna, ili sam im slepo verovala pa mi nije smetalo ni kada ga zagrli i cmokne u obraz...ili on nju. Hah...ehhh.
A onda........krenula sam kod njega, iako nisam znala kad se tacno vraca iz NS, rekao je "Ove nedelje sigurno..." pa sam otisla da proverim jel' stigao. Bila sam bas uzbudjena jer za par dana mi je trebao biti rodjendan i zelela sam da se dogovorimo, gde i kako cemo ga proslaviti zajedno.
Ulazna vrata su bila otkljucana, tako da sam znala da je stigao i pozurila unutra...ali u hodniku se zaustavila naglo, kada sam zacula glasne zenske uzdisaje..i njegove. Hladnoca mi je prostrujala telom istog trena, imala sam neki cudan osecaj....kao da ne stojim na podu vec na debeloj spuzvi koja me gutala polako...trajalo je samo nekoliko trenutaka a onda skupih hrabrosti da otvorim vrata njegove sobe...tek toliko da vidim ono sto mi usi cuju. Zasto?....neznam, ali kad sam ih otvorila tiho i videla ga golog na njoj u strasnom "guzvanju" pretvorih se u zivotinju.
Gurnula sam vrata naglo tako da se culo glasno kada je kvaka zviznula u zid, pogledali su u mene istog momenta i ostali kao ukoceni u toj pozi. Bes je toliki bio u meni da ni danas nemogu shvatiti odakle mi tolike psovke koje sam mu tada histericno uputila sa osmehom.....pocevsi sa "Majku ti jeb** Dejane!" ......mozete zamisliti kako je zavrsilo. Izasla sam pred njegovu kucu napolje i pricekala. Kada se kucka ta spremila, izasla je na zadnja vrata da je nebih videla a on dosao do mene. Zapalio cigaretu, nervozan i posle par trenutaka kaze: "Tijana..." , a ja kao iz puske pogledam ga i kazem "Pricaj??? Hajde pocni da laprdas....i dizi mi pritisak jos vise, ali pricaj brzo."
Sa onim svojim *ebackim pogledom me odmerio od glave do pete, pomalo prepotentno pa doda: "Smiri se prvo." Nasmejah mu se u lice a onda ga pljunem, iznenadjen....prineo je ruku faci svojoj i obrisao pa me pogledao onako decacki - neduzno. Okrenula sam se i produzila niz ulicu.
Putem sam se podsetila na NJU.....secam se kada sam je upitala jednom, dali joj se on svidja kao muskarac a ona mi kaze: "Tatjana sele, znas me od detinjstva nebih ti to nikada ucinila Boze.. On je meni kao brat i sve bih ucinila da zajedno ostanete, a nikada moje i tvoje prijateljstvo nebih izdala nizasta na svetu kunem ti se!"
Produzila sam pravo do njene kuce, zamolila njenu mladju sestru da je pozove napolje na kratko. Posle par minuta cekanja, izasla je kuja...bleda u licu i prisla mi.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:36 am

MOJOJ LJUBAVI

Moje srce zahvatila je velika tuga i čežnja za tobom.sigurno je to učinila prokleta daljina što ne mogu da te vidim svakoga dana, i iskrena ljubav koja gori sve više iz dana u dan. ukrao si mi srce tako polako, da ni sama ne mogu da shvatim šta se to dešava sa mojim osjećanjima. noću te budna sanjam, danju maštam o susretima i još milion nekih snova. u mislima mi se često javlja naš zadnji susret. bio je tako strastan i pun neke topline. sećam se one večeri kada smo sjedali na obali mora i slali jedno drugom one najslađe i najnježnije poljupce, dok smo slušali blagi udar talasa i muziku iz daljine. sve je izgledalo kao iz neke bajke. i te noći koliko sam bila srećna, toliko je vladala i tuga mojim tijelom. znala sam da se odlazak bliži, da moram posle par dana da se vratim u svoj grad i ostavim sve lijepe uspomene za sobom.
za tih par dana pružio si mi mnogo toga lijepog. trudio si se da budem srećna, dok je mene razarao neki unutrašnji bol. teško mi se bilo suočiti sa istinom da moram da idem u svoj grad, i ko zna kada opet da te vidim. možda si i ti ljubavi povremeno mogao primjetiti moju bol i patnju, možda si me i razumio.
znao si da su moja osećanja prema tebi iskrena, sa prevelikom dozom ljubavi i nježnosti. često puta dok sam te grlila i ljubila, zapitala sam se da li i ti osećaš ove kilometre razdvojenosti. priznajem da me ova pitanja muče sve više i više. ponekad bi me preplavio optimizam da je naša ljubav obostrana, a kada se dohvatim samoće sve pada u vodu. postajem vrlo slaba predana najgorim mislima.
ni sama neznam kako se zaljubih na prvi pogled i kako odoh nekim dalekim putevima. sve bih dala da znam da se iza tvoga lika ne krije možda neka druga osoba sa dobrim glumačkim stavom i velikim iskustvom, a ja naivna i puna iskrene ljubavi u svu našu ljubav ponekad vjerujem sa velikom nadom.
i sada dok drhtava ruka ispisuje ove riječi, veliki bol razara moje srce a tvoj osmjeh, tvoje tople opči u mojim očima su prisutne. ljubavi,iako je velika daljina iako živimo u različitim državama, ja ću uvijek da te volim da se nadam da će nas sudbina možda jednoga dana spojiti.
zauvjek tvoje mače!!!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:40 am

Buđenje života

Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovma,usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoće i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom rečju rečeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na čemu se život zasniva,učinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reč,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je peostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.
Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja.Nižta me nije moglo opeći,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razočarati,usrečiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag na već oronulom licu.Čak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,čije srce ne kuca,koja ne osećala žeđ i glad,ja sam još uve sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.
I baš tada,kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niodkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli,oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega.Da,bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela.Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odsečeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobičajno,bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovomo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popdne,čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešačenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti,ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim.Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao,jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću,tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru,nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da skazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osrio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajući hrabrosti da ustanem.Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Osećao sam da će me noge izdati,da će mi ravnoteža popustiti,da ću poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,tliko pozitivne energije zračilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne sećasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajući da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je konobar na sebi svojstven način nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali.Bez obvzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oči nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i očigledno,bez imalo smisla za nepoznanošću,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osćajna,emotivna,jednom rečju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajući.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile pročitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo.To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek ili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da će me nešto spreiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,čak šta više i srećan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraćao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Očima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče,više nisam bio čovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom rečju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti,da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.

Z.Jović
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:41 am

Sine, oprosti mi!

- Mama, mama! - čula sam Goranov glas.
- Šta je bilo, sine?
- Mama, uprljao sam se! - moj sin se bojažljivo smeškao držeći se za džepove pantalonica.
Goran se rodio pre šest godina. Sećam se tog dana kao da je bilo juče. Bio je 18. maj, samo tri dana posle rođendana njegovog tate.
Upoznala sam ga, davno. Živeli smo u istom mestu. Išli smo zajedno u osnovnu školu. Stalno smo se svađali oko lopte i oko toga čije su patike lepše. Bili smo deca. Polako smo odrastali, godine koje su nastupile, bile su pune saznanja, shvatanja i iskustava...
Desilo se iznenada. Nisam ga uopšte primećivala kao dečka, čak sam ga izbegavala i odbijala zato što je uvek izigravao neku facu pred društvom, a u stvari je bio manji od makovog zrna. Ni sama ne znam zbog čega sam mu te večeri dozvolila da me poljubi. Imao je nešto u sebi što me je privlačilo i što me je uvek teralo njemu. Svaki vikend smo krišom bili zajedno, kao klinci se krili po parku, po ulicama, naša veza se svodila na jedno veče, kako su to moje drugarice govorile. Sve to mi je izgledalo vrlo zanimljivo i mislila sam: Kakva zabava! Malo ga vrtiš oko malog prsta!
Godinu dana je prošlo u skriva-
nju, pokušavanju nečega novog, igranju... Da, igranju, ali sa vatrom! Od zabave, on je postao moja opsesija, moj svaki dan se svodio na pita-
nja: Šta li on sada radi? Da li misli imalo na mene? Da li mu bar nešto značim ili sam mu samo igračka? Polako, ali sigurno, zaljubljivala sam se u njega.
A on? On je, kao i uvek izigravao facu, nedostižnog Zokija, koji sve ribe vrti oko malog prsta. Njegova glava, njegova osećanja, sve to mi je bilo strano, imala sam utisak da čak ni on sam ne zna šta se tamo nalazi i ko se tamo krije...

Otišao je u drugu zemlju,
daleko od svega ne znajući da nosim njegovo dete

Te subote smo, kao i uvek, bili zajedno, ali ovog puta nije bilo ni klupe, ni ulica, već smo sedeli u njegovoj sobi, na njegovom krevetu. U tom trenutku sam bila spremna sve da mu dam, on je bio taj kome sam htela da se predam...
Desilo se. Bila sam u nekom čudnom raspoloženju, još više sam ga volela i mislila sam da i on to isto oseća.
Žestoko sam se prevarila! Sećam se noći kad mi je sve sasuo u lice...
- Ne razumem te, Zorane, zašto mi sve ovo govoriš, sad posle svega?!
- Ena, ovo je predaleko otišlo, ti si se zaljubila, vidim ti u očima, vezala si se za mene! Ja ne mogu, nisam sposoban za takvu vezu, znam da sam skot, ali... Pogledaj šta smo napravili od bezazlenih noći! Jedna, pet, deset, dokle više ovako?! Pomiri se s tim da treba da me zaboraviš, gotovo je sa ovom igrom, zauvek! - gazio me je rečima kao da sam stvar, ni u jednom trenutku nije mislio na mene, samo na sebe...
- A ona noć?! Ona ti ništa nije značila?!
- Molim te, ne muči me još više, ne znam šta osećam prema tebi, to mi nikad nije bilo jasno, najbolje je da prekinemo s ovim, želim da sredim osećanja, želim malo da oladimo, Ena... Molim te, oprosti mi što sam kukavica...
Te noći je slomio sve u meni, nisam više bila ona devojka koja je volela da se šali, smeje, raduje... Bila sam devojka iz koje je iscedio poslednju kap života...
Menstruacija mi je kasnila, bilo mi je muka svakog jutra, čak sam se jednom i onesvestila. Otišla sam kod ginekologa i sve je bilo jasno. Trudna sam! Trudna sam, a on me je ostavio i otišao u inostranstvo. Dobio je ponudu za privremeni posao u trajanju od četiri godine, i prihvatio je. Otišao je tog jutra u drugu zemlju, daleko od svega, ne znajući da nosim njegovo dete. Na meni je bila teška odluka: beba - da ili ne?
Moji roditelji su bili šokirani, ali ipak sam imala 18 godina i odluku sam mogla sama da donesem.
Posle dugih razgovora sa osobama kojima sam verovala, neprospavanih noći, odlučila sam da rodim moje i njegovo dete. Nisam bila sama, svi ljudi oko mene su se trudili da mi pomognu da ga zaboravim, da uspešno sve to preguram, ali njega niko nije mogao da istera iz moje glave. Svaki dan je bio tu, i sve vreme sam mislila kako mu je, a on se uopšte nije javljao, a to me je mnogo bolelo...
Samo me je moj anđeo držao u životu i bio je razlog što živim. Gorana sam rodila samo tri dana nakon njegovog rođendana. Rođen je zdrav i svi su bili srećni, a pogotovo ja jer nije bilo nikakvih komplikacija.
Bila sam srećna i u isto vreme uplašena: kako ću sve to sama?!
Majka mi je pomagala, noćima nisam spavala, stalno brige kad se razboli, patnja zato što ovo sve sama radim, a on bi trebalo da je tu da mi pomogne i da Goran raste uz njega...

Prvi put sam videla
muškarca kako plače

Četiri godine su prošle za tren. Goran je rastao, bio je jako nestašan i tvrdoglav isto kao i on. Jako liči na njega, ima iste plave oči i istu smeđu kosu, u svemu me je podsećao na njega. On je živeo u Goranu.
- Mama, hoću napolje! - Goran je bio nestrpljiv da izađe. Obožavao je loptu i travu.
- Evo, sine, idemo!
Šetali smo, i odjednom je Goran potrčao prema igralištu na kome su bila druga deca. Pao je i počeo da plače.
- Mama!!! - plakao je.
Neki čovek ga je podigao, nisam mu videla lice, uzeo u naručje i dao mu loptu. Goran ga je pogledao u oči i nasmejao mu se.
- Pa, Gorane, jesam li ti sto puta rekla da ne trčiš k'o muva bez glave?! Tako ti treba! Izvinite, molim v... - čovek se okrenuo.
- Zorane!
- Zdravo, Ena!
To je bio on, moj Zoran, držao je svog sina u naručju!
- Mama, ko je ovaj čika? - pitao je Goran dirajući ga po kosi.
- Sine, objasniće ti mama posle... Idi da se igraš sa Duletom, eno, zove te!
Goran je veselo potrčao i viknuo Zoranu:
- Čiko, dođi posle kod mene da se igramo!
Stajali smo jedno pred drugim i gledali se. Preda mnom je stajao momak od 22 godine. Promenio se, sada izgleda kao zreo čovek...
- Sin, Ena? - bio je šokiran.
- Da, sin, Zorane.
- Udala si se?
- Ne, nisam.
- Pa, čije je dete?
- Goran... Goran je tvoj sin! - rekla sam, a on nije mogao da veruje.
- Video sam te oči, Ena... Zašto mi nisi rekla, zašto si ćutala?!
- Kako?! Kako sam mogla kad si pobegao tamo, nisi se ni javio, sećaš li se kako si me ostavio?!
-Bože, kako sam bio glup i nezreo!!!! - lupao je sebe u glavu bezbroj puta.
- Zorane, molim te, nemoj, videće te dete... - suze su mi navirale.
- Znam da mi nikad nećeš oprostiti, ali želim da znaš da sam sve ove godine proveo misleći na tebe, pokušavajući da te zaboravim, ali nisam uspeo, uvek si bila tu...
- Zašto se nisi javio ili bar poslao pismo?
- Želeo sam da počneš novi život, dovoljno sam ti bola naneo, znao sam da ćeš me zamrzeti posle svega što sam ti rekao, a i imaš potpuno pravo to da osećaš...
Nisam mogla da verujem da on sve to govori.
- Ja... Ja ne znam šta da ti kažem...
- Molim te, ne tražim od tebe ništa, samo me pusti da viđam bar njega... - u tom trenutku je dotrčao Goran.
- Čiko, dođi da igraš fudbal sa nama! - rekao mu je nevinim dečjim glasom.
Zoran ga je pogledao i čvrsto ga zagrlio.
- Sine, oprosti mi! - rekao je.
Dete je bilo zbunjeno i samo je ponavljalo:
- Nemoj da plačeš!
Srce mi se cepalo dok sam gledala taj prizor. Po prvi put sam videla muškarca kako plače, i to njega... Goran ga je zagrlio. Krv nije voda...

Ljubav je bila jača
od ponosa

Od tada, moj život se promenio iz korena. Trebalo mi je dugo da mu ponovo verujem, ali pokazao je da se istinski pokajao i moje srce je popustilo i zaklela sam mu se na večnu vernost i ljubav dok nas smrt ne rastavi...
Goran ga je mnogo zavoleo, odlično se slažu, srećan je što ima tatu koji mu je uvek nedostajao.
Sada ima šest godina, uskoro će krenuti u školu. Još nije svestan šta se u stvari dogodilo, ali kad još malo poraste, sve ćemo mu objasniti.
Ja sam, posle dužeg vremena, opet srećna. Nisam mogla lako da zaboravim i oprostim, ali je ljubav bila jača od ponosa. Sada se radujem svakom danu, sada imam svoju porodicu. Volim ih obojicu i svaki dan sam sve srećnija. Oni me čine takvom, oni, moji anđeli, Goran i Zoran.

"Ena"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:43 am

Između prolaznosti i večnosti

Psiha i Kupid. Samo statua u muzeju... Koja živi bajku! Sve dalje napisano, vidjela sam sopstvenim očima, pa ako sam se mogla prevariti gledajući to sopstvenim očima, vas sigurno ne varam pišući vam o tome. I sve je izgledalo čudno... Sudbina se igrala spajajući ih...
Ona: Potpuno okupirana sobom, kao i sve djevojke kojima je sudbina podarila hladnu inteligenciju i nevinu ljepotu. Ne dozvolivši svom duhu da bude sputan tradicionalizmom sredine, počela je da se prepušta strastima poroka. Ona je imala svoje mjesto, zapaženo u tome malom gradu, i u svemiru nauke i saznanja, i u svijetu dobrog provoda i druženja, i u ljepoti umjetnosti i misterije...
Od straha da ne propusti život, počela je da se iživljava! Uživala je u svestranosti i kontroverznosti svog bića čija je pojava prisutne zgrožavala ili oduševljavala, ali nikad nije ostavljala ravnodušnim. Željela je svijet pod nogama i moćno je to pokazivala.
On: Još uvijek nedovoljno iskusan da bi prozreo osnovno pravilo ovoga vijeka: uvijek radi suprotno onom što se od tebe očekuje, predao joj je svoju ljubav na zlatnoj tacnici. Bio je jedan od sto opčinjenih njenom pojavom i aurom, ali... Njena intuicija je nepogrešivo procijenila da postoji nešto neodoljivo moćno u hodu, pokretima, govoru i samoj pojavi tog stidljivog dječačića.
Kad su počele magične vibracije među njima, on je i dalje bio dječak, nesigurnog i stidljivog stava, a ona krajnje nesvjesna i neobuzdana djevojčura, željna promjena. Počeli su vezu koja nije dugo trajala, što zbog njene emocionalne nesređenosti, što zbog njegove preplašene inferiornosti prema tome. Priča je imala prilično tužan epilog. Ona - sa drugim momkom, možda trudna, možda ludo zaljubljena u njega, možda već sjutra udata. On - prvi put zaljubljen i užasno povrijeđen, primoran da odraste i shvati šta želi i kako da se toga domogne, primoran da gleda njene oči koje su plamtele ljubavlju - prema drugom.
Nakon raskida, sudbina razdvoji njihove puteve za duže...

¤ ¤ ¤

Kad su se ponovo sreli, bio je riješen da je ima! Vjerujući da može prevazići jezu koju je svaki njen pogled izazivao, želio je osvetu... Da je natjera da ga voli...
Odlučio se za onu posebnu taktiku osvajanja koju su najveći ljubavnici kroz istoriju uspješno primjenjivali lomeći i najoholija srca dvorskih dama... Uživajući u svojoj posebnosti, ona je radoznalo analizirala njegove zavodljive poglede... Nije vjerovala da iko sa njom može igrati igru zavođenja. A, u stvari, sve vrijeme se nadala da će jedan od žabaca koje je ljubila biti preobražen u princa dovoljno inteligentnog i samouvjerenog da je osvoji!
Kocka je bačena. Njihovi svakodnevni sastanci, nju učiniše radoznalom i krhkom a njega nezainteresovanim i hladnim. Njegova ravnodušnost povrijeđivala je njenu sujetu... Zagrizla je ponuđenu jabuku, ne shvatajući da je u njoj napitak jači od njenog otrova... Umjesto mastila, opet poteče krv njenim venama. Osjećajući uzbuđenje i strah, prihvatila je izazov...
Sastanci su postali izlasci, a naizgled stranci - ljubavnici. Nisu se odricali teške uloge koju su sami sebi nametnuli svjesni da je poražen onaj ko prvi prizna da voli. U društvu neizmjerno hladni i ravnodušni jedno prema drugom, ostajući sami, gubili su sve norme vremena, prostora i morala. Voljeli su se strasno i divlje kao što to rade ljubavnici koji to ne smiju biti, govoreći jedno drugom o svemu sem o osjećanjima, nudeći jedno drugom sve sem ljubavi i sigurnosti...
Ona je sebe uvjeravala da voli momka koji je trenutno daleko, da seks i ljubav nisu nužno uslovljeni i da nije za osudu to što s vremena na vrijeme spava sa nekim drugim...
Da li bi ostavio takvu devojku? Da li bi je osudio? Nije je interesovalo...
On je flertovao sa djevojkama iz njenog okruženja, ali bez strasti ili istinske zainteresovanosti, s osnovnim ciljem da u njoj pokrene vrtlog ljubomore. Zadavali su jedno drugom rane u borbi za dominaciju, nesvjesni da više niko te rane neće zaliječiti. Ako to ne učine sami...

¤ ¤ ¤

Stvar se otela kontroli... Njoj... Svaki dodir, svaki pokret, sve što je činila njemu i za njega, svjedočilo je o ljubavi. Njegovo tijelo, svjedočilo je o riješenosti da stoički podnese simptome njene zaljubljenosti ne odajući se. Njen prvi pokušaj da mu suptilno predoči svoja osjećanja, udario je u Kineski zid njegovog srca. Dok su ležali na krevetu, opušteni i mirni, ona mu lagano pokretima prstiju na leđima ispisa "volim te".
- Šta to treba da znači?
- Zašto?
- Koliko ja znam, ta riječ ne postoji u našem rječniku...
- Naravno - bolno se osmjehnula - to je samo kompliment tvojoj zavodljivosti. Izazivam te...
Nije htjela da se preda. A on je bio na odličnom putu da je ubijedi kako je od njih dvoje ona ta koja više voli.
To vrijeme hladne igre trajalo je mjesecima. Ona je prvi put voljela!
U posljednje vrijeme, bila je strahovito nesrećna, ali ta ponosna duša nije sebi dozvoljavala priznanje. Samo je slučajnost dovela do te erupcije. Ljubomora i ljubav su je obuzele i u tren oka savladale njen ponos. A on se predavao svojoj neizmjernoj sreći zbog očiglednih znaka njene ljubavi samo u trenucima kada ona to nije mogla pročitati u njegovim očima. Stalno se držao zacrtane taktike: u društvu je povremeno sa njom razgovarao nezainteresovano i hladno, a kada su ga njena blagost (koja ga je upravo iznenađivala) i njena bezgranična prednost dovodile u opasnost da izgubi vlast nad sobom, pozivao je u pomoć svoju hrabrost. Sigurno je to jedna od najdivnijih crta njegovog karaktera.
Kapitulirala je. Moraće da mu prizna svoja osjećanja... Znala je da to znači poraz u njihovom malom ratu želja, požude i ljubavi. No, to saznanje, samo po sebi nije je uznemiravalo. Bojala se onog trijumfalnog NE koje će on izgovoriti shvativši da ga voli kao što je on jednom... i da ona pati... Suze su navirale, ali znala je da će on odlučiti...

¤ ¤ ¤

Sjedjeli su u autu, sasvim blizu jedno drugom. Nije imala snage da ga gleda. Polako se okrenula ka njemu i on se iznenadi ugledavši taj izraz neizrecivog bola u njenim očima koji je tako malo ličio na nju.
Bio je zbunjen, ali i dalje dosledan svom tiranskom stavu: "Ona ne smije vidjeti da je volim."
Osjetio je da ga snaga izdaje: upotrebio je sve svoje moći da se savlada. Samo on zna koliko ga je to truda stajalo.
A ona je, međutim, jedva čujnim, isprekidanim glasom uzalud pokušavala da govori jasno, objašnjavajući da se ne kaje zbog svojih postupaka (jer joj to ponos nije dozvoljavao), ali da zbog njih nije ni srećna.
- Volim te! Ali stvarno... Više nego što mogu da iskažem. I ne mogu dalje ovako... Hoću da razriješim ovu apatičnu situaciju... Da li želiš pravu vezu sa mnom?
Mogao je opipati iskrenost kojom je zračila svaka njena riječ. Bila mu je tako blizu, njen miris ga je mamio. Vidio je njenu kosu, njen vrat, njene stegnute šake i odjednom je zaboravio na sve što je sebi sugerisao, lagano je obuhvatio oko struka i privio na grudi. U očima mu zaiskriše suze...
- Pa ko to ne bi želio?!
Naglo ga je pogledala. Čuti od njega te riječi, bila je sreća kojoj se više nije nadala.
Kako je tada proklinjala svoj ponos, kako je željela da učini nešto neobično, nečuveno, da mu dokaže koliko ga obožava i koliko je odvratna samoj sebi!
Uskoro je otputovala, tek da se stišaju strasti. Raskinula je sve svoje dotadašnje veze, odbacujući jedan život i spremno se predajući novom početku. Nakon njenog povratka, uletjeli su u vrtlog strasti i ljubavi, neočekivano intenzivno i burno, vapeći jedno za drugim u svakodnevnim susretima, njima tako kratkim. Njihova ljubav je rušila sve kodekse tradicionalnosti, mjere predostrožnosti, principe moralnosti. Bajka se odvijala pred očima začuđenih posmatrača njihovog života, zračeći iz sebe nešto neizrecivo jako, magično, iznad svih značenja riječi ljubav, nešto blisko božanskom obožavanju i nirvani...
Snažna energija ih je štitila od ljubomore i zlobe. Bili su amajlija jedno drugom... Bez pretjerivanja, savršen odnos dva bića, možda nenarušiv, bez svađa i razmirica, bez potrebe za dominacijom ili podređenošću... Jedna tako savršena cjelina, mogla je iz pepela civilizacije podići novi raj...

¤ ¤ ¤

Ali... Čekaju ih iskušenja. Sudbina je odlučna u provjeri njihove ljubavi.
Nju šalje daleko od njegovog oka, gdje joj daje nevjerovatnu šansu blistave karijere i uspješne budućnosti...
Njemu ostavlja dilemu i nadu jer... razdaljina je za ljubav isto što i vjetar za vatru. Malu gasi, a veliku raspiruje!
Ona će prihvatiti izazov jer je to neizbrisiva crta njenog karaktera, on će prihvatiti njenu odluku i ...
Da li je njihova ljubav samo mladalački zanos? Da li će se već sjutra smijati iluziji ljubavi koju su imali sa svojim prvim iskustvom? Da li je zavjet koji su jedno drugom dali vječan?
Vrijeme će dati odgovor...
Jedno je sigurno, statua isklesana snagom njihove ljubavi, dugo će prkositi prolaznosti zaodjevajući se velom vječnosti...

"PariŽanka"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:43 am

Obećanja

Kad smo se upoznali sve si obecavao,kad si odlazio sa tuznim pogledom obecavao mi da ces me zvati i da ces doci kod mene.Ali ja ko i svaka tinejdzerka,zaljubila se pa sam ti verovala. Hah,samo kad se setim,zvao si me,da ali koliko puta,u pocetku svaki dan pa svaki drugi,pa dva puta ili jednom nedeljnom,pa odjednom nikada. Ja sam tebe nazvala,pa u guzvi si,pa stalno neki glupi razlozi,ok,shvatila sam ali mi je bilo tesko da priznam. Svakim danom si mi sve vise nedostajao,znala sam daleko si i sigurno ne mislis o meni jer ja sam samo jedna od devojka koja ti je bila pri ruci.Ali ja sam te uvek osecala,bio si u meni.Dugo sam se bojala da zavolim drugog,opet zbog poraza,od straha,od bola. Dugo je vremena trebalo za to,da shvatim da nisi jedini i da nisi zasluzio moju ljubav.Slusala sam balade,gledala tuzne filmove,citala romane,i naravno pisala stihove. Ali kazu vreme leci sve rane,tako je meni je vreme pomoglo,i sad te volim,ta ljubav se nije pretvolila u mrznju,nego u prijateljsku ljubav,volim te i dalje,ko brata,druga.Ali se secam onih osecanja,i nikad ih necu zaboraviti.Nista nisam cula o tebi do skoro, skoro sam saznala da si dobro i da ti nista ne hvali,pogotovo ne ljubav.Imas je i mnogo,zato sto je zasluzujes. Ali te molim,nemoj lomiti srca drugima,kao sto si meni,nemoj zavoditi mlade tinejdzerke i obecavati im ono sto neces ispuniti.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:44 am

Jutro posle...

Tog dana padala je kiša. Volela sam da gledam te krupne kapi, zvuk koji stvaraju pri padu. Hodala sam ulicama, ne krijući se kao drugi pod kišobranom. Ruku zavučenih u džepove, polako sam zaobilazila barice po trotoarima. Zaustavljala sam se samo na semaforima. Iako bez cilja, išla sam pravo, ne skrećući nigde, sve dok na jednoj od raskrsnica neko nije uzviknuo moje ime. - Anja! Podigla sam pogled i ugledavši čoveka u autu, nasmešila se. Prilazeći mu, sklanjala sam mokre pramenove kose sa lica. I mogla sam da čujem kako gunđa o tome da ću se razboleti, što po nevremenu idem tako detinjasto, neodgovorno. Prijatna toplina me je obuzela čim sam se spustila na meko sedište suvozača. Nagnuli smo se u isto vreme jedno ka drugom i ovlaž poljupcem pozdravili. Svojim velikim šakama pokušavao je da ugreje moje prste. I sve vreme je govorio, govorio, govorio... Taj čovek, stariji petnaestak godina od mene, bio mi je veoma drag. Kao rođak moje prijateljice, kao ujak moje velike ljubavi... Zadrhtala sam setivši se svađe sa Šonetom, a Mladen, misleći da je od hladnoće, ispitivački me je odmerio i skoro naredio: - Idemo do mene da se osušiš! Razbolećeš se. Od početka smo imali čudan odnos. Nikada se nije ljutio zbog mojih šala, zbog izrečenih gluposti. Pratio ga je mit neženje, avanturiste. Umeo je danima da bude van kuće, po hotelskim sobama, po raznim gradovima. Divila sam mu se, njegovoj pokretačkoj snazi, i znala sam da sam mu draga - naravno, ne i koliko... I sada sam sedela kraj njega u autu. A privlačile su me njegove oči. Njegova kosa prošarana sedim vlasima, mamila je na dodir. Ranije, dok sam bila devojka njegovog sestrića, odbijala sam takve misli, skrivala ih od sebe. Govorila da je stariji, da je bio sa mnogo devojaka na jednu noć, da mu ne bih ni ja značila. Stigli smo do njegove kuće. Zbog izgovorene šale, podigao me i preneo preko dvorišta, do ulaznih vrata. Učinio je to nežno, kao kada bih ja sa poda podigla cvet, sa toplinom, lakoćom. Mada, za pola metra niža i 50 kg lakša, sigurno mu nisam predstavljala teret. Sedeli smo u tišini. Zbunjujućoj. Nepoznatoj za nas. Nešto se događalo. Osećala sam! Ustala sam sa troseda i ušla u kupatilo. Mladen me je kroz dim cigarete zamišljeno posmatrao. Istuširala sam se skinuvši svoju vlažnu odeću i obukla njegovu košulju koja mi je bila nadohvat ruke. - Anja, dođi! Njegov glas je poremetio tišinu. Prihvatio je češalj koji sam mu pružila dok sam se spuštala kraj njegovih nogu. Kiša se i dalje slivala niz prozorska okna i svu svoju napetost pokušala sam da odagnam pogledom na nju. Strpljivim pokretima, Mladen je razmrsivao moje kovrdže, nežno je prelazio češljem po pramenovima moje kose. I bila sam mu zahvalna što je ćutao, što nije mogao da vidi moje rumene obraze. Verovatno, osećajući moju nervozu počeo je da me masira. Najpre nežno, pa sve jačim pokretima ruku. Mislim da je osetio svaku moju kost, svaki milimetar mojih leđa... Okrenula sam se i susrela se sa njegovim očima u kojima sam pročitala ono što sam želela, ono što je on želeo. Ne skrećući pogled, spuštao je glavu ka meni - polako, i ja sam podizala lice ka njemu. Poljubili smo se. Osetili jezike, čuli uzdahe onog drugog, koji su učinili da mu priđem još bliže, slobodnije. Povukla sam mu džemper preko glave, a u isto vreme on je otkopčao dugmad svoje košulje koja je bila na meni. Dodir njegove kože, njegovog golog tela me nije uplašio. Naprotiv, osećala sam se sigurno prekrivena njegovim telom, njegovom snagom i nežnošću u isti mah. Dopustila sam da me ima, kao što je imao toliko njih pre mene, a ipak sam se osećala tako posebnom kada je zario lice u moju kosu i prošaptao da me više ne može pustiti od sebe. I ja sam mu verovala... Probudilo me je zvono na vratima. Otvorila sam oči i pomerila Mladenovu ruku sa svog tela. Pojačao je zagrljaj i promrmljao: "Ne idi!" Poljubila sam ga onako pospanog i nasmešila se njegovom pogledu na moje nago telo. Povukao me je na sebe kada je zazvonio telefon. Ignorisali smo ga, kao i zvonjavu na vratima, ali zvonilo je, zvonilo, zvonilo... Ustala sam mrzovoljno, uzela mobilni sa stola i pošla ka vratima. Gotovo istovremeno sam rekla "molim" i otvorila vrata... Dočekala me je tišina i Šonetov šokiran pogled videvši moje sanjive oči, moju razbarušenu kosu, Mladenovu majicu na meni. Nisam imala vremena bilo šta da kažem. Šone se okrenuo i držeći telefon u ruci, bez ikakvih reči otišao. Stajala sam neko vreme u mestu, skamenjena. Mladen je došao do mene. - Ko je to bio? Šta ti je? Šta se desilo? ]uteći, pružila sam mu telefon na čijem je ekranu bio broj njegovog sestrića, pokazala rukom ka dvorištu, i od siline pomešanih osećanja zaplakala. - Šta sada?! U vazduhu je lebdelo pitanje koje sam s mukom izgovorila. Zabolela ga je ta moja nesigurnost, a mene njegov povređen pogled. Zagrlila sam ga. Jako. I dozvolila da me teši, voli, ojača. Povratka starom više nije bilo. Šone je bio moja ljubav koja se neslavno završila, a u prošlosti nisam želela da živim. Nit koja nas je vezivala pokidala je samo jedna izgovo-rena reč. Jedna stvar pokreće drugu, a lavina izgovorenih uvreda nas je zatrpala, ugušila. Već sutradan, Mladen je nazvao Šoneta. Voleo je čist i jasan odnos. Sedeli smo sve troje u tišini, za stolom, povređeni svako na svoj način. Mladen je prvi napravio rez, prekinuo mučninu - razrešio sve. Šone je shvatio da nisam učinila greh, ni prevaru. Posle izgovorenih uvreda i mog poniženja nije bilo nade za oporavak naše veze. Meni je to odmah bilo jasno, njemu izgleda tek sada. Videvši Mladenovu ruku koja je blago prekrila moju, Šone je ustao, poželeo nam sreću i otišao... Ostali smo sami, olakšani, ali ne sasvim bez tereta, jer napolju nas je čekalo toliko sveta. Pokušavam da me ne dotiču tuđa mišljenja, predrasude. Pokušavam da se ne obazirem na začuđene poglede ljudi, kada me Mladen uhvati za ruku i poljubi nasred ulice. Pokušavam i, uz njegovu pomoć, uspevam. Osećam kako ljubav iz njegovog tela prelazi u moje svaki put kada ga čujem, vidim, dodirnem. I smejem se, jer se i on smeje, zato što se volimo i verujemo u nas, i u jedan svet koji u meni počinje da se oblikuje...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:45 am

DNEVNIK JEDNE LJUBAVI

Noc...tamna,naizgled tiha,samo je pokoja zvijezda sitno svjetlucala na nebu.Sve je bilo kao i uvijek.Iste sive ulice,ista poznata lica...Ali,u meni je odjekivalo nesto,poput glasa koji mi govori da ce se nesto desiti.Nisam se obazirala na to.Bila sam zaokupljena mislima o njemu.Cekao me u starom parku.Prisla sam i poklonila mu najljepsi osmijeh.Nije mi uzvratio.Rekao je da me voli,ali da ne mozemo biti zajedno.Kao da se najednom srusio cijeli svijet oko mene.Svijet koji smo zajedno gradili...svijet nase ljubavi.Najednom su se tamni neprobojni oblaci nadvili iznad mene.Imala sam osjecaj da kroz njih vise nikada nece prosjati sunce.Oteo mi se jecaj koji je govorio vise nego hiljadu rijeci.Okrenuo se i otisao iz mog zivota,a sa sobom je odnio i dio mene.Dio koji mi niko i nista vise ne moze nadoknaditi.Nije mi bilo zao.Znala sam da on i pripada samo njemu.Otisao je...ovog puta zauvijek.Zadnje sto mi je rekao bilo je da me voli,ali da me volio,zar bi mi ovo uradio?Zar bi srusio nasu ljubav poput pjescanih kula pod naletima vjetra?Ne,tako okrutnog ga nisam poznavala.Kao da ga odjednom zaposjeo neki zli duh,okovao njegovu dudu i sakrio je od mene.Taj duh je bila ona,druga,osjecala sam to.Samo jedna njegova rijec stvorila je izmedju nas jedan neprobojni zid koji ce tu ostati zauvijek...vjecno.Ali poslije svega,zar je "zbogom" jedino sto ce mi ostati od njega i od nase nekadasnje ljubavi.Zar je ta mrswka rijec od sest slova ono sto ce zamijeniti nasu nekadasnju ljubav koju smo poklanjali jedno drugom,zar je ostala samo blijeda sjena sjecanja od one nekadasnje ljubavi?Zar je mogao samo tako zaboraviti sve?U medjuvremenu,nebo su prekrili tamni prijeteci oblaci.Na licu sam osjetila hladnu kap kise.Pa jos jednu...i jos jednu..Pocela je kisa.Nebo je plakalo prosipajuci suze koje su se mjesale s mojima, i uvlacile se negdje duboko u mene ostavljajuci za sobom neki gorak i bolan trag.Sve je bilo mokro,i ubrzo vise nikog nije bilo napolju,ali ja sam jos stajala na istom mjestu,oduzeta,onemocala udarcem kojeg mi je zadao,obuzeta silom jacom i od mene same.Nisam ni primjecivala sta se desava oko mene...u meni su jos hiljdu puta odzvanjale njegove zadnje rijeci...uvijek iznova i iznova,a svaki put su zvucale sve bolnije.Pozeljela sam da se istopim s kisom,da me zemlja upije,da me jednostavno nestane.Ali tada sam shvatila da moram zivjeti...Ne da bih njemu ili drugima pokazala da ja to mogu,nego zbog sebe same.Ne smijem dozvoliti da me unisti on,kome nisam nikad nista znacila.I da jesam,sad je za sve kasno.I kad se ponovo vrati...kad ga napuste druge...ja ga necu cekati.ne zelim se spustiti tako nisko,uprkos tome sto ga i dalje volim.Ovaj put je stvarno gotovo.Ali,ipak negdje duboko u meni,u nekom prasnjavom pretincu moje duse,zauvijek cu cuvati njegov lik,njegov glas,njegove crne oci.Njegove rijeci koje su bile upucene samo meni,pa makar i znam da nisu bile iskrene.Bit ce tako,zeljela ja to ili ne.On je sretan,postigao je ono sto je zelio.A ja? Ja sam i dalje samo djevojka slomljenog srca od kojeg su ostale samo krhotine koje je nemoguce ponovo sastaviti,jer nema onog najvaznijeg dijela,kojeg je odnio sa sobom i ne zeli mi ga vratiti...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:46 am

Možda

Sinoc je padala kisa… Izgledalo je kao da sa svojim velom od kapljica pokusava da sakrije oluju koja je prosla tog popodneva ruseci sve sto joj se nalazilo na putu. Koliko strah moze da unisti cak i najlepse snove. U kolima se vrtela po ko zna koji put kaseta sa istom muzikom, onom koju je on snimio za mene. Only for Emily… Igra senki, nepravilni oblici svetlosti i tame koje su se prelamajuci reflektovale na njevom licu. Trazila sam plavetnilo, onu istu nadu i sigurnost kao samo nekoliko sati pre toga. Reci, bujica reci koja me je lagano odvacila u nepoznate dubine saznanja. Njegov mirni osmeh i moj preplaseni, nervozni, reci koje su se zaustavile negde na pola puta nemajuci hrabrosti da izadju, da se probiju, reci koje nisu davale sigurnost, koje su zvucale tako neubedljivo, tako mlako. Zeleo je da ga ubedim, da mu kazem to nesto sto ce mu dati mir i sigurnost, snagu da ide dalje i osvaja tu pustinju osecanja koja se prostire mojim zivotom. Ponovo reci, reci, reci… Tako blizu, skoro da sam mogla da osetim njegov dah, da cujem ritam srca, tihi tok krvi koja je navirala njegovim venama. Vreme nije imalo milosti, izgledalo je kao da leti, mogla sam da vidim kako se kazaljke pomeraju. Jedan pozdrav… Pogled koji trazi potrvdu, poziv… Moj pogled koji se sakriva, stidljivo gleda u pod da ne bi odao ono sto je tako strasno zeleo. Pogled koji se okrece ka prozoru, vratima… U momentu zajedno sa njegovim pokretima je sve stalo, vreme, zivot okolo, moje misli, moj pogled koji je skupivsi snage dozivao njegov. Zvuk vrata koja se zatvaraju. Zivot koji nastavlja da tece… Vidim kako lagano koraca prema svom autu, s pogledom uprtim u vlaznu ulicu… Kisa je nastavila da svira svoju neznu muziku i moje srce ponovo da se nada. Mozda sutra… Mozda neki drugi dan… Mozda vise nikada…
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:47 am

I opet o njemu

Otišao si. Čudno . Rastanak s tobom bio je lak..A ipak…. … Lagano kao kad se spušta kiša klizile su niz moje lice neutješne suze . Ne gledaj u moje zaljubljene oči . Ne traži u njima oproštaj. Idi …Ne okreći se ….. Otiđi sa osmjehom kao kad si ušao u moj život. Kažem moj a nekad sam izgovarala mi. Spaliću svoja sjećanja, zaboraviću tvoj lik koji sve moje osjećaje pretvara u ljubav Dovoljno sam zrela da ne patim za tvojim očima , za tvojim dodirom nešto se u meni nepovratno slomilo. Noćas još samo noćas vratiću svoje misli u prošlost i sjetiti se svega što mi je tad činilo smisao života. Tvoj smijeh se čuje u izmaglici vremena.U drugom sam svijetu ali ponovo s tobom. Kao da se vrijeme nije pomaklo , taktovi lagane muzike spuštaju se sa neba i obuzimaju moje tijelo. Zaspaću pred kapijom zime. Sanjaću .Spremna na svaku ludost.Ništa me ovdje ne podsjeća na tebe ali ti si tu. Voli me...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:48 am

Kao nekad

Kisa je padala citav dan. Mirna je izasla sa prijateljicom. Isti kafic, isti sto, ista muzika ... samo su prosle godine. Godine neizvjesnosti, tuge, neznanja, mastanja ... Ugledala ga je, isti kao nekad, nestasne lokne, nestasan osmjeh... Prisao je, sjeo, sve je bilo kao nekad. Neobavezan razgovor, pogledi. Otpratio ju je kuci, kao nekad ... Koracajuci lagano, Mirna se sjeti da je kraj bio kao nekad, nedorecen, neizvjestan, pomalo tuzan i lijep... Znala je da ga voli kao nekad, onom nesebicnom ljubavlju same mladosti. Sada kao zrela zena, osmjehnu se i rece sama sebi, isto je, kao nekad ... Zivjela je od tih susreta, dovoljan je bio i samo jedan pogled. Godine su prosle, Mirna je ponovo bila u svom gradu. Sve je bilo kao nekad... Isti kafic, isti sto, ista muzika. Ugledala ga je, isti kao nekad. Nije prisao, nije se nasmijesio, samo je pogledao ... Ozenjen covjek, postao je otac... Nasmijesila se sjetno i pomislila, isto je kao nekad ...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:49 am

NAJLEPSI DEO MOG ZIVOTA

Mnogo toga u zivotu mi se desilo i lepo i ruzno,sastanaka,rastanaka bilo je svega po malo ali sudbina je tako htela da jednog dana sretnem njega,njegove prelepe oci njegove medne usne.... Slucajno smo se sreli u diskoteci,igrala sam bez prestanka dok me on posmatrao,lep kao princ iz bajke; samo luda devojka ga nebi primetila.Izgledao je nekako tuzno kao da se vidio bol u njegovim ocima,kao da pati za necim sto je izgubio,mislila sam da nemam sanse,ali sreca je bila na mojoj strani.Iznenada je posao na binu i zaigrao,pruzila sam ruke i pozvala ga,prelepi osmeh je zablistao,tog trenutka sam imala osecaj kao da sam se prvi put zaljubila,kao da sam devojcica koja posmatra nesto sto nemoze nikad bit njeno.Igrali smo bez i jedne reci,oci su govorile sve.Polako i nezno kao niko do tada je spustio svoje medne usne na moje,nikad me niko nije tako ljubio htela sam da traje da nikad ne prestane. Bilo je vreme da podem,dao mi je svoj broj telefona i rekao da ga sutradan nazovem.Celu noc sam mislila na njega i mirisala majicu na kojoj je ostao trag njegovog parfema.Sutradan me pozvao da izademo.Uspela sam nekako da organizujem i da izadem.Bilo je nezaboravno. Najlepse vece u mom zivotu;celu noc me mazio i nezno ljubio.igrali smo do ludila.Pozvao me da idemo kod njega.Odlucila sam da podem jer samo jednom se zivi a zivot je kratak,nisam mogla da odolim.Nemogu opisat taj dozivljaj,taj osecaj,tu lepotu sto sam dozivela te prelepe noci. Kad sam dosla kuci razmisljala sam celu noc,misli su se rojile ,milion pitanja a nijednog odgovora.Odlucila sam sutradan da ga pozovem da na miru porazgovaramo.Seli smo i zapoceli razgovor.zelela sam da saznam o njemu mnogo vise,zelela sam da ostane moj mada sam negde u dubini duse osecala da je to nemoguce. Bilo je vreme da otvorimo karte i stavimo na sto.To je bio nas poslednji sastanak.Poslednji put sam ga poljubila,poslednji bolni poljubac koji cu pamtit celog zivota.Nezno je milovao moje lice obliveno suzama i govorio mi da cemo se ponovo videti mada smo znali obadvoje da je kraj.Ostao je samo bolni zakljucak koji mi srce cepa;JA PRIPADAM DRUGOM A ON DRUGOJ! jos patim i sanjam mog princa iz snova; Sigurna sam da ce on ostati zauvek; MOJ NAJKRACI ALI NAJLEPSI DEO MOG ZIVOTA I DA GA NECU ZABORAVIT DOK SAM ZIVA.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:51 am

Uspomene

I danas kad nocu ostanem sama , i pomislim na prosle dane sjetim se tebe i svega sto se desilo medu nama, a nasa prica je duga. Sve je pocelo iznenada, desilo se nezeljeno i neocekivan. Bio je vikend i odlucila sam posjetiti najbolju prijateljicu. Dosla sam tamo i pozvonila na vrata ne nadajuci se takvom iznenadenju. Vrata sus e otvorila i svjetlost tvojih zarko zelenih ociju me je obasjala. Bila sam iznenadena sto te vidim tu nakon toliko vremena. POzvao si me unutra i rekao da je Alma otisla u Trgovinu po neke namjernice i da se ubrzo vraca. Posto sam bila daleko od kuce odlucila sam uci sacekati je. Tebe nisam poznavala najbolje, sjecamse da sam te jednom vidjela u parku sa jaranima ali nisma ti obracala neku paznju jer si bio samo jedno vise lice u mom zivotu. Smjestila sam se na fotelju, i ti si zapoceo neki neocekivan razgovor. Rekao je da se zove Aldin i da dolazi iz obljiznjeg grada. Alma mu je bila preca rodica i da se znaju jos od djetinjstva. Bila sam iznenadena time jer mi ona nije cesto pricala o njemu. Kroz svaku njegovu rjec osjecala sam neku bliskost sa osobom koju poznajem samo nekoliko minuta. Rekao je da je jos kao osnovac ostao bez roditelja. Pricali smo, smijali se i kroz razgovor upoznavali. U trenuku nam se pogledu susretose i on njezno skloni kosu sa mog lica i rece" Zeli bih da radis samnom". Bio je vlasnik jenog kluba za pomoc djeci bez roditelja. To mu je bio jedan od razloga zasto je cesto bio tu u gradu jer tu je odrzavao i brinuo se o svom poslu. Rekla sam da bi mi bilo zadovoljstvo. Njezno me je uzeo za ruku i rekao" imam osjecaj kao da te znam citav svoj zivot", nisam nista rekla mada sam i ja imala iste osjecaje. Imala sam osjecaj da mu mogu reci sve, tom strancu od samo prije pola sata razgovora. Dogovorili smo se da dode po mene u ponedeljak i da idem da se upoznam s njegovim radnicima jer, kao sto je rekao od tog dana cu biti vazan dio njegove kompanije. Zamjenili smo brojeve i u tome je dosla Alma. Od samog ulazka na vrata osjetila je nesto i samo se blago nasmijala. Nisam joj nista rekla mislim da me je predugo poznavala da primjetisrecu na mom licu. Bila sam presretna sto je Aldin posta dio mog zivota. U ponedeljak oko dva sata posle podne Aldin je dosao po mene kao sto je i obecao. Od samog ulaska uauto osjetila sam miris mog najdrazeg parfema sto me jos vise oraspolozilo. Pitao me je dali sam nervozna, rekla sam da jesam malo i on me poksao tjesiti na nacin koji je samo on znao. Uz razgovor i zezanciju nasli smo se pred njegovom kompanijom koja je bila prevelika i obojena u blijedo rozu boju sa njegovim imenom na samom ulazu. Uzeo me za ruku i uveo unutra. Sve je izgledalo blistavo cisto i predivno. U njegovoj kancelariji nas je docekala hrpa radnika . Svi su bili veoma ljubazni. Rekao im je da cu ja od sad biti njegov zamjenik i kao jedan od glavnih radnika. Bila sam veoma inenadena. Pocela sam raditi kao zamjenik sefa. Mnogo mi se svidao taj posao. Aldina sam ceto puta vidala ali samo na trenutak kad je morao da potpise neke papire. Ali meni je i to bilo dovoljno da vidim ljubav u njegovom osmjehu i ocima koje su me gledale sa puno zara. Voljela sam ga i bojala se svoje ljubavi prema njemu. Cesto puta smo znali izlaziti na veoma romanticna mjesta uredena samo za dvoje i osjecala se kao Alisa u zemlji cuda, sve mi je izgledalo tako nemoguce ali bilo je stvarno. Skoro citav grad je sazno za nas i vise nikom nije bilo cudno kad nas vidi zajedno. Ali, odjednom sve je pocelo ici nizbrdo. On je poceo izostajati s posla tako da sam morala voditi sve papire i svu njegovu duznost. Bio mi je veoma zahvalan ali mnogo se promjenio. Sve mi se to cinilo cudno i nisam znala sta se desava. Dugo nismo izlazili niti imali vise one male slatke razgovore. Osjecala sam da se nasa ljubav gasi. Bila sma slomljena do dna jer nisam mogla vjerovati u ono sto mi srce govori. Vidala sam ga samo jednom sedmicno a posle toga mjesecno. Poso je isao pod kontrolom i jedino ste me zabrinjavalo bio je on. Sjecam se bila je jesen, i veoma hladna noc. Odlucila sam otici i park u kome sam ga prvi put vidjela. Kad sam dosla tamo bilo je sve pusto. Lisce je prekrivalo tlo. Sjela sam na obliznju klupu i tiho zaplakala sjecajuci se svih proslih dana. Ponoc se vec blizila a da to nisam ni osjetila jer samo sam njega imala u mislima. Dok sam tako skucena razmisljala i plakala osjetih neciju toplinu ruke na mom hladnom ramenu. Okrenuh se i ugleda njega. Stajao je tako bespomocno kao da mu se citav svjet srusio.Rekao je" Sta radis sama u ovim kasnim satima u premrzlom parku". Nisma mu mogla nista odgovoriti jer rjeci su bile suvisnje. Sjeo je kraj mene i reko da ima nesto da mi kaze. Rekla sam da mi je hladno i da zelim poci ali on me zaustavi i rece" mislim da je dosao trenutak kad ti moram reci istinu". On me zamota u svoj kaput i privi na grudi. Nista mi nije bilo jasno ali u njegovom zagrljaju osjecala sam se sigurna od svih zala. Rekao da sad zauvjek mora poci, mora poci u potragu za svojim roditeljima i ni da sam nezna kad ce se vratit jer je prije nekoliko mjeseci primio intimno pismo u kome se kaze da su mu roditelji zivi i da ga zele. Oci mi zatreptase i suze kliznuse niz moje lice. On me steze jace da osjetim da i njegovo srce place. Tek sad mi je bilo jasno zbog cega je bio odsutan i zbog cega se toliko promjenio. Htjedo mu reci nesto ali nisam imala snage jer nisam ga zeljela skrenuti s puta na koji je trebao poci. Aldin je citav zivot proveo bez roditelja i sad mu se pruzila prilika da ih upozna i nebih zeljela da mu to uskratim. Ja ga samo cvrsto zagrli . On spusti glavu i po prvi put me njezno poljubi. Usne su rekle sto rjeci nisu mogle. Obecao je da ce se vratit i zamolio me da ga cekam i budme mu vjerna jer nikad nikog nije tako ludo volio. Obecala sam da cu ga vjecno cekati i zaljela mu svu srecu ovoga svjeta. Vjetar zapuha i obrisa mi suza sa lica a on rece" moj let je za sat vremena, ja moram poci, tebi ostavljam da se pobrines o kompaniji jer znam da to mozes, sve prepisujem tebi jer ti vjerujem. Ostaces vjecno u mom srcu i u mojim mislima, zauvjek cu se sjecati jedne zene i crnih ociju. A sad te napustam ali znaj da cu biti tu kad god me pozelis tu u tvom srcu,cekaj me i budi vjerna". On mi obrisa posljednju suzu sa lica , zagrli me jako kao sto je nekad znao. Morao je poci. Mjesecina mu je osvjetljavala put dok je tiho kroz jesenje lisce nestao. Ostala sam kao slomljena grana u ruci drzeci sliku jednog covjeka koji mi je zivot znacio. Zauvjek ce u mom srcu ostali jedne zelene oci i smeda kosa. Dragi samo sam tebe voljela i voljet cu, nikad te zaboravit' necu jer mnogo toga nas veze. Mi smo imali sto mnogi nisu, voljeli se i bili sretni, nadam se da ce mi te sudbina donjeti jednog dana ali samo se nadam da tada nece biti prekasno. Ja cu te vjerno cekati jer samo u tebe vjerujem i znam da ce se vratiti.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 11:04 am

Reci nisu dovoljne

Za nas ni nade sada nema. Koliko god da pokusavali znamo da necemo moci nastaviti tamo gde smo stali, znali smo da jednom kada unistis ljubav nade nema. A tako smo se voleli..tako sam TE volela Nikola. Nikolu sam srela pre 2 godine. Upoznali smo se na doceku Nove Godine. Drug nas je upoznao. Nikola me je samo pogledao i rekao da nemoze da veruje da tako lepa devojka je dosla sama na docek Nove Godine. Samo sam se nasmejala. Par sati kasnije poljubili smo se. To vece 31.12.2000 godine ja sam krenula sa Nikolom, deckom mojih snova. U vezi sa njim mi je bilo prelepo, dala sam mu sve sto sam imala. Volela sam ga bez rezerve..voleo je i on mene...Znao me je zvati usred noci i ostavljati lude poruke na mom mobilnom. Jos cuvam poruku u kojoj mi je rekao po prvi put da me Voli. Svi su znali za moju i Nikolinu vezu i tokom vremena smo postali omiljen par u nasem krugu. Zajednicki prijatelji su nas zezali da bi trebali da pocnemo planirati vencanje. Mi smo se smejali a kada bi ostali samo cesto bi pricali da mozda imamo sanse za brak. Ziveli smo u snovima.2002 godine ja sam zavrsila drugu godinu medicinskog fakulteta. Druga godina mi je bila teska pa sam sve vise vremena provodila uceci..Bila sam svesna da sam zapostavila Nikolu malo ali pokusavala sam da nadoknadim nase slabo provedeno vreme na sve moguce nacine. U januaru se Nikola poceo menjati..postao je povuceniji. Kada god bi se nasli on bi me gledao sa nekom krivicom u ocima. Ali mislila sam da je to sve u mojoj masti...Nisam ga pitala nista. Pre mesec dana Nikola me je izveo na veceru i rekao da me voli vise nego ista. Secam se da je pio to vece vise nego obicno i kada me je otpratio kuci samo me je zagrlio i rekao da sto god da se desi on me voli. Njegove reci i gluposti koje je pricao to vece sam pridodala picu ali sam pogresila. 2 nedelje pre najbolja drugarica mi je rekla da kruze price da me je NIKOLA prevario. Ja sam se nasmejala i rekla da su to samo lazi. Rekla sam Nikoli sta pricaju po gradu i on je rekao da je istina. Spavao je par puta sa jednom drugaricom iz naseg kruga. GOVORIO je da me nije hteo povrediti ali da sam bila odsutna itd. Bila sam kao u bunilu. Pitala sam ga da me ostavi na miru par dana. Rekao je da zeli da budemo zajedno ZAUVEK. Dugo mi je trebalo da donesem odluku. Danas cu otici kod Nikole i reci mu da je kraj. Bolece znam i njega i mene ali ja nemogu se vratit osobi koja me je izneverila. Odlucila sam napisat ovu pricu kao zavrsetak jednog dela moje mladosti. Zelim da sa ovom pricom nestanemo On, JA I BOL...ZELIM DA OVO BUDE KRAJ
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 11:05 am

Verovala sam

Milana sam upoznala pre par godina. Tada bila 16 - ogodišnja klinka, a on je bio dve godine stariji. Zajedničko nam je bilo da smo pohađali istu gimnaziju. Međutim do tog sudbonosnog susreta gledali smo se samo u prolazu pa čak se nismo ni pozdravljali. Taj prvi pravi susret bio je u jednom kafiću pored škole. Bio je veliki odmor i kafić je bio prepun đaka, koji su došli da se osveže i popuše po koju cigaretu. Za jednim stolom sedele smo Sanja i ja, pili kokakolu i razmenjivali neka naša ženska čavrljanja. Nisam ga videla kada je ušao, samo sam čula kako nas pita da li je slobodno. Pogledala sam ga. Bio je tako sladak, ali ne znam zašto, rekla sam da nije slobodno. Međutim na moju radost on se na to nije osvrtao, seo je pored nas. U početku smo ga kao ignorisale, ali što je on više pričao ja nisam mogla da mu odolim...I tada je sve to počelo. Bila sam jednostavno opčinjena njegovom pojavom da ništa drugo nisam primećivala osim njega. Volela sam ga, a i on je voleo mene. Ostvarivao je sve moje želje a i probao je u svemu da mi udovolji. To me je ponekad nerviralo. Htela sam da bude grublji. Zabavljali smo se pune dve godine. Sa njim sam doživela i svoje prvo ljubavno iskustvo... Bilo mi je lepo, prelepo sa njim ali ja sam želela mnogo više akcije. Što bi muškarci rekli da "crtam recke". I varala sam ga. Normalno on to nije znao. A onda jednog dana, kako ne znam, saznao je za sve moje muškarce sa kojima sam spavala. Kada je raskinuo sa mnom u njegovim očima primetila sam suze. Pa on me je stvarno voleo... I meni je bilo žao. Koliko god sve ovo izgledalo suludo ali i ja sam volela njega. Prošlo je nekoliko godina,Milana sam gledadala ponovo samo u prolazu dok nisam odlučila da ga ponovo muvam.On je ipak imao para i sve to, a meni je baš tako nešto trebalo. Računala sam na njegovu ljubav prema meni. Zovnula sam ga telefonom i ugovorila sastanak. Prihvatio je. Super, na mojim usnama ukazao se lukav osmeh. Bilo je lakše nego što sam mislila. Taj čitav dan hodali smo po gradu. A onda, pošto mu je gajba bila slobodna otišli kod njega. Sve se odvijalo po planu. Čim smo ušli završili smo u njegovom krevetu. Bilo je fantastično, kao nikada pre. Ponovo je moj, pomislila sam. A onda učinila sam još jedan korak u mome veličanstvenom osvajanju, Upitala sam ga da li me voli, pošto sam bila sigurna u to. Međutim on je samo hladno rekao Ne volim te. Tu sam zastala. Pa šta je sve ovo trebalo da znači, upitala sam ga. Ništa, odgovorio je. Samo još jedna moja recka...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 11:06 am

Nisu sve price za pricanje. Ili nisu za Tebe ili nisu da ih ja pricam.
Mala je slucajnost ako smo se sreli i Ti, i ja, i ova prica.
Samo da znas ... , moja prica ne poucava, i ne zabavlja,
i brzo se zaboravlja.
Ona je uvek kao ziska zara za pocetak Tvoje vatre,
na kojoj ces se sam grejati i drugom iskru davati.
Ja cu samo iz daljine gledati njeno svetlo dok moja vatra gori.
Koliko ce biti velika i topla ni ja ni iko drugi necemo znati.
Mozda se ogrejes, mozda se opeces.
To ces samo Ti znati o vatri svog zivota.
I kad iskra skoci iz Tvoje vatre, isto tako ce drugi proci.
I kakav si Ti covek, takve ce vatre za Tobom ostati.
I price o njenoj svetlosti.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 11:08 am

Ljubav nije dug..



Cesto sam pisala ljubavne price, pisma, stihove ali nista od toga nije bilo iz licnog iskustva. Tako isto sam cesto pokusala da napisem nesto iz licnog iskustva ali odma na pocetku bi i prestala. Suvise bi bolilo da bi nastavila. Nadam se da ce ovaj put biti drugacije. Ipak mislim da sada malo je bolje. Mislim da mogu pisati o ljubavi koju sam osjecala tada i koju osjecam sada prema tom momku.
Mislim da sam dovoljno hrabra da to uradim.

Bilo je to 29 Januara 2000 godine. Bila sam redovan gost na tom serveru ali bas nikada nisam vidila njega, njegov nick. Nije mi bio poznat. Sjecam se rekao je "Cao, sta ima?" a ja ni razmisljajuci odgovorila sam. Na pocetku on za mene je bio kao i svi ostali. Samo jos jedna osoba s kojom mogu pricati da bi vrijeme proslo. Ni slutila nisam da ce on biti mnogo vise od toga. Ni slutila nisam da cu se toliko zaljubiti u njega da ce se moj zivot promjeniti. Pricali smo dugo taj put. Pricali smo o svemu i svacemu. Nikada nije bilo dosadno.Razmjenili smo e-mail adrese i javljali smo se jedno drugom cesto. Bilo je to ipak nesto novo za mene. Razmisljala sam cesto o njemu. Pitala sam se cesto ko je on, odakle je on, kakav je on i zasto je tu. Pitala sam se zasto mi je u mislima. Kada je bio tu pricali smo satima i satima a kada nije bio tu moje misli su bile uz njega. Uz nekoga koga nisam ni znala. Sjecam se da jednom dok smo pricali zezali smo se nesto i ja sam onako slucajno rekla "Bices moj il te nece biti" a on je i pristao. Dogovorili smo se da cemo biti zajedno. Sada mi je to pomalo i smijesno jer znam da tako nesto sada nebi nikada pocela. Mozda sada nebi jer
znam kroz sta sam sve prosla zbog ljubavi prema njemu. Nasa ta veza je pocela 2 Februara 2000 godine. Bila sam sretna. Nisam trazila vise. Bila sam sretna samo s tim da je on tu. Da pricamo. Mnogo
toga sam mu pricala o sebi kao i on meni. Bila sam zainteresovana da sto vise saznam o njemu. Da sto vise zavolim o njemu. I bas smo pricali o svemu. Pricali smo cak i o bojama, filmovima, zeljama, snovima pa cak i o tome kako ce izgledati nasa djeca. Znam sada da bila sam dijete koje je zelilo da se zaljubi po prvi put. Zelja te djevojcice se ostvarila. Ta djevojcica se zaljubila. Te godine u Aprilu sam punila 17 godina. Mislila sam da znam sve. Mislila sam da i on zna sve. On je te godine u Februaru napunio 18. Bili smo djeca. To sada znam.
Sanjali smo o tom nasem prvom sastanku, prvom poljubcu, dodiru, pogledu,zagrljaju. Pricali smo satima i danima o tome a ti sati i dani su
prolazili. Mjeseci su prolazili. Sve vise i vise sam ga volila. Nikada nisam razmisljala o tome da on mozda i nije ono sto kaze. Vjerovala sam mu vise nego ikome. Volila sam prvi put u zivotu. Mastala sam prvi
put u zivotu i nisam htjela da se odreknem te ljubavi. Zelila sam ga.Ta godina je bila zadnja godina skole za mene. Zavrsavala sam srednju.
Nekad nisam htjela ici u skolu da bi bila s njim, da bi pricala s njim. Imala sam dosta problema oko toga. Nisam zavrsila skolu dobro ali se ne kajem. Ne zelim ni da mislim na to. Bilo je vrijedno te ljubavi.
A onda on bio je drugaciji. Kao da je htjeo da ode od mene. Vise nismo pricali. Svadjali smo se. Bojala sam se da cu ga izgubiti pa nekad sam jednostavno sutila. Nisam htjela da ode od mene. Nisam htjela da ga izgubim. Dosao je taj dan kada cu saznati nesto sto vjerujem da je bio metak. Prvi metak. Govorio je kao da ga ne interesujem. Rekao je da vec 3 mjeseca ima djevojku. Odlazio je od mene. Moje rijeci su bile hladne. Nisam htjela da zna da patim. Oprostila sam se od njega a ovamo sam
jecala od bola. Drhtala sam. Nenormalno je bolilo. U skolu i dalje nisam isla. Otisla sam samo na zavrsne ispite a nisam ni ucila. Nisam htjela da zivim. Suvise je bolilo da sam bar pomislila da se borim. Nocima sam se budila, sjedila bi skupljena na mom krevetu i plakala bi. Suze su se slijevale niz moje lice. Bila sam ljubomorna, tuzna. Nikad tako nisam patila prije. A ipak, prije nego sto sam ga upoznala
pozelila sam da i ja zavolim pa makar i patila. Moja se zelja ostvarila. Presla sam nenormalno dug put da bi ga vidila. Od Australije do Sarajeva. Htjela sam da ga vidim. Mislila sam da ako ga vidim prebolicu ga. Mislila sam da cu da ublazim svoje boli.
Mislila sam da necu osjecati toliku ljubav prema njemu kada ga vidim. On je vec prije mog dolaska prekinuo s tom djevojkom. Samo sam htjela
da ga vidim. Da ubjedim sebe da on nije vrijedan niti mene niti moje ljubavi. Dosao je i taj dan. Dan kada sam zavolila njegov pogled, njegov
pokret, njegov zagrljaj, dodir, poljubac. Zavolila sam ga. Znala sam to. Bio je nasmijan kada mi je prisao. Zagrlili smo se kao da se znamo vjecno. Zaljubila sam se. Znala sam to cim sam vidila njegovo nasmijano lice. Zavolila sam njegove prelijepe zelene oci. Gledala sam sve to povrsinski a nikada zaista nisam htjela da pogledam istinu u oci. Istina je bila to da ja i on necemo biti dugo zajedno. Znala sam to od pocetka ali nisam htjela da vjerujem u to. Vjerovala sam da cemo biti vjecno
zajedno. Vjerovala sam da cemo ostariti jedno pokraj drugog. Vidjali smo se cesto. Izlazili smo. Hodali smo ulicama Sarajeva zagrljeni i volili smo se.
Koliko je tu bilo istine s njegove strane ja neznam. I ako je mozda bilo lazno bilo je lijepo. Osjecala sam da me voli. Vjerovala sam u to. Blizio se moj odlazak. Jedne prilike smo pricali o tom odlazku. Zelila sam da ostanem tu pored njega. Da ostarim pored njega. Bila sam naivna. Mislila sam samo na nas dvoje, na tu ljubav. Nisam htjela da odem.
Te noci na dan prije mog odlaska nismo bili zajedno. Bila sam kod tetke u Tuzli. Sada znam da sam tada prvi put shvatila da nas dvoje necemo biti zajedno i da necemo ostariti jedno pokraj drugog samo sto u to nisam htjela da vjerujem. Lezala sam u tamnoj sobi i tiho sam plakala. Tetka je to cula pa je legla pokraj mene. Zagrlila me je cvrsto i rekla mi je da je u redu sto placem jer ce mi biti lakse. Zaspala sam tako uplakana. Osjecala sam se kao malo dijete koje nezna sta ce. Na dan naseg rastanka cvrsto me je zagrlio. Drzao me je jako. Gledao me je pogledom koji vidim kad god zatvorim oci i pomislim na njega. Vjerujem da taj pogled nikada necu zaboraviti. Uvijek cu ga se sjecati. Nisam plakala. Nisam mogla da placem. Nije bilo suza. Neznam zasto. U dubini htjela sam da vristim jer nisam mogla da cuvam taj bol za sebe. Kada sam se vratila kuci culi smo se par puta posle toga. Znala sam da je izmedju nas sve gotovo. Nista nije bilo kao prije. Nije htjeo ni da se javi da makar znam da je dobro. Bolilo je. Ja sam ga i dalje volila. Molila sam ga da to rijesimo, da budemo zajedno, da nastavimo nasu ljubav. Dani i mjeseci su prolazili a ja sam sjedila i cekala. Bila sam kao djevojka koja ceka svog vojnika da joj dodje iz vojske. Samo, moj
vojnik nije dolazio. Uzalud sam sjedila i cekala. Uzalud sam mastala.

Bebo... Zvala sam te "Bebo"
Znam da ces ovo procitati. Ne stidim se pisati o toj ljubavi. Ne stidim se jer onaj ko voli s tolikom ljubavlju kao sto sam ja tebe volila onda i kao sto te volim sada ima mnogo snage. Radila sam svasta da bi te vratila u svoj zivot ali nista nije uspjelo. Mozda je i bolje. Mozda da smo ostali zajedno sada bi poceli i da se mrzimo. Bili smo mladi. Ne krivim te sto si usao u moj zivot tako lako a niti te krivim sto si tako isto tako lako i izasao iz mog zivota. Iz mog srca nisi izasao. Vjerujem da nikada i neces ma koliko ja to sada htjela. Ja sam onda htjela da volim
i moja se zelja ostvarila. Ipak zahvalna sam zbog toga jer na ovom svijetu ima ljudi koji nikada nisu ni volili. Ja jesam i ne stidim se to priznati. Posle tebe u mom zivotu bilo je dosta tih nekih ljubavi. Nisam ni jednog volila kao sto sam zavolila tebe. Nisam ni s jednim osjetila onaj zar. Onda sam bila zaljubljena djevojcica. Sada vjerujem da sam djevojka koja
te voli. Nisam djevojcica koja ce uraditi opet neku glupost da bi te vratila u svoj zivot. Ja znam i vjerujem da na ovom svijetu postoji jos jedan covjek kojeg cu ja zavoliti istim onim zarom.
Vjerujem da je on tu sada i vjerujem da me voli jer mi je to kroz citave ove godine pokazivao samo
sto ja to nisam htjela da primjetim jer sam mastala o tebi, o nama. Ljubav nije dug... Vjerujem da je to istina. Ti mozda mene ne volis. Mozda nisi htjeo ono sto sam htjela ja. Ne krivim te zbog toga. Prije
kada bi pomislila na tebe zaplakala bi. Ponekad bi te i mrzila. Sada kada pomislim na tebe nasmijesim se. Sretna sam sto sam zavolila pa makar i patila zbog toga. U tvoj grad nisam dolazila. Nisam imala dovoljno snage mada me je zelja mnogo puta vukla.
Mozda jednog dana nekada u buducnosti dodjem. Mozda budem dovoljno hrabra da prodjem ponovo kroz one ulice kroz koje smo prolazili nas dvoje. Mozda budem dovoljno hrabra da te pogledam u oci i da se nasmjesim. Mozda tada budem drugacija, hrabrija, veselija. A sada, sada samo zelim da ovu
ljubav koju osjecam prema tebi zakopam. Ovo ce biti zadnji put sto cu pisati o tebi. Pricati o tebi. Vec davno sam prestala da pricam o tebi mojim prijateljima. Oni misle da sam te prebolila. Ja znam da nisam. Svoj zivot, svoju ljubav cu da poklonim njemu koji me voli. Vjerujem da cu i ja njega zavoliti jos mnogo vise. Vjerujem da ce to biti nesto jako
i lijepo, bas onakvo kakvo sam zelila da bude s tobom. Mozda jos ljepse. Nadam se da si ti dobro. Vjerujem da jesi. Bilo je vremena kada pozelim da
se cujem s tobom ali znam da to nije dobra ideja. Ponekad jos uvijek boli kada me ignorises kada smo tu na netu ali i ne razmisljam o tome puno. Zelim ti svu srecu svijeta. Zelim da se sve tvoje zelje ostvare. Moja mama je rekla a znam da mnogi to isto kazu da cak i onda kada ostaris sjecas se neke stare ljubavi. Uvijek imas posebnu ljubav. Ja vjerujem da cak onda kada budem pored njega, kada budem zena, kada ostarim pored njega
sjecacu se tebe. Na neki svoj nacin, uvijek cu te voliti.

Oduvijek I Zauvijek... Govorili smo to jednom drugom. Vjerovali smo da ce nasa ljubav biti to. Mozda i jeste.. ODUVIJEK I ZAUVIJEK "
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 11:09 am

Kralj Artur i Gawainov odgovor


Mladog kralja Artura je na prepad uhvatio monarh susednog kraljevstva dok je kradom lovio u njegovim šumama. Monarh je mogao da ga ubije na licu mesta, jer je to bila kazna za sve one koji kradu na njegovom imanju, ali se ipak pokolebao pred Arturovom mladošcu i ponudio mu je slobodu u zamenu za odgovor na jedno teško pitanje: šta ustvari žene žele?


Ovakvo bi pitanje ostavilo bez reči i najstarije mudrace i mladom Arturu se činilo da je prošto nemoguće odgovoriti na njega. Kako god bilo, vratio se u svoje kraljevstvo i počeo da ispituje svoje podanike. Razgovarao je s princezama, kraljicom, prostitutkama, časnim sestrama, mudracima, pa čak i sa dvorskom ludom...jednom rečju, sa svima. Ali niko mu nije dao zadovoljavajući odgovor. Medjutim, svi su mu savetovali da potraži odgovor kod stare veštice, jer ga je ona jedina i znala. Cena bi bila visoka, jer je stara veštica bila nadaleko poznata po svojim basnoslovno skupim uslugama. Došao je najzad i poslednji dan godine i Artur nije imao drugog rešenja već da razgovara sa vešticom. Ona je pristala da odgovori,ali u zamenu za sledeću cenu: želela je da se uda za Sir Gawain-a, najplemenitijeg viteza Okruglog stola i Arturovog najboljeg prijatelja. Mladi Artur je prestravljeno gledao; bila je grbava i užasno ružna, imala je jedan jedini zub, širila je oko sebe nepodnošljiv smrad i ispuštala je neobične krike i zvukove. Nikad Artur nije video odvratnijeg stvorenja. Pri samoj pomisli da zamoli svog prijatelja da se njom oženi, uplašio se i posustao. Ali Sir Gawain je saznao sta se dogodilo i odlučno rekao da je žrtvovanje za život svog prijatelja i za očuvanje Okruglog stola vredno toga. Najavljeno je venčanje, nakon čega je stara veštica u svojoj paklenoj mudrosti rekla: "Svaka žena želi da bude vlasnica svog života!" čim je to izgovorila, svi prisutni su odmah priznali da je izrekla veliku mudrost i da je potpuno u pravu. I mladi Artur je bio spašen. čim je čuo odgovor, monarh susednog kraljevstva je vratio Arturu slobodu i pravo na život. Venčanju su prisustvovali svi dvorani. Artur je osećao i olakšanje i težinu u isto vreme. Sir Gawain je bio nasmešen sve vreme, ljubazan i pun poštovanja,po svom starom običaju.Konačno je došlo i vreme prve bračne noći i dok je čekao mladu da dodje u krevet, Gawain je ugledao kako mu prilazi najlepše žensko stvorenje koje je ikad u životu mogao zamisliti. Sav očaran je upitao šta se dogodilo,na šta mu je mlada devojka odgovorila da je to ona, veštica, ali da će pola vremena provesti s njim kao veštica, a pola kao mlada devojka i to sve zato što je on sve vreme bio dobar prema njoj. Isto tako,upitala ga je kakvu je želi preko dana, a kakvu preko noći. O, okrutnog li pitanja! Gawain je požurio sa razmišljanjem. Da li da preko dana ima divnu devojku koju će moći svima pokazivati bez straha i srama, a noću u intimnosti svog kreveta imati monstruoznu vešticu??? Ili pokazivati prijateljima preko dana vešticu, a trenutke braćnog sladostrašća provoditi sa divnom devojkom?

Plemeniti Gawain joj je rekao da joj pušta na volju da sama odluči. Čim je to čula, veštica je rekla da će uvek biti u obliku mlade devojke, i danju i noću, jer je on poštovao i dozvolio joj da bude vlasnica svog života.Koje je naravoučenije ove priče? Nije bitno da li je žena lepa ili ružna. U suštini...uvek je veštica!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 25, 2009 9:21 am

Ako te prevare i odvuku, daleko od mene, ne tuguj-znaću!
Doćiću da te spasem, na kraj sveta, voljeno moje!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Pon Jul 27, 2009 8:47 am

Kažu da nema miris, ni boju, niti lik, niti ukus ali kada govore o njoj, ljudi joj dograde mnoga svojstva, daju joj lik, delo, oči, uši, nos, razlegnu se ode prelepih izliva reči. Opevaju je tako i obični i neobični ljudi..
Kažu da je lepršava, posesivna, lagana, leptirasta, prožimajuća...
Kada joj priđu, izbliza osete toplinu i damare, drhturenje stomaka i neizmerne želje glad. Znate li kako je zovu, ljudi, da ljudi : obični i neobični..
Ehh, da li je to ona?
Ne znadoh do skora odgovor na ovo pitanje, ali ga skoro spoznah, kao i njeno veličanstvo nad veličanstvima LJUBAV!
Ja vam, odgovor neću reći, bar ne za sada...
Večeras, kada utonete u svoje jastuke i pre nego vas san obuzme, u toj polujavi, pitajte se : šta je LJUBAV? I, dobićete odgovor...ali, sao ako ga žarko želite...


M. P:
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Jul 29, 2009 4:21 am

Andric - Znakovi pored puta

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa. Oni nikad nisu dovoljni sami sebi, Da bi se potpuno ispoljili i "iziveli", njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.
Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.
A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze : "Jos, jos!"; sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.
Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 7 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu