Pišem dušom ili srcem?

Strana 6 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:31 am

First topic message reminder :

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole


Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 8:21 am

NOSAČ


I
Oduvek sam se divio onima, koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima, koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.


II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapiju beskonačnog.
Dresiran da misli zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tuguješ. Zato i ne volim sahrane.
Jedino si sam kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želis da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom!"
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da odem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama. :rolleyes:


III
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima , a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar sve to ne liči na slobodu?


IV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao čudo svih viđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto, to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle. :rolleyes:


Mika Allmighty

Vedrana
Moderator
Moderator

Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 8:27 am

Mogu da pretpostavim da sam inzenjer ili lekar. Sedim na balkonu i veceram. Posle cu gledati televiziju ili cu citati profesionalnu literaturu. Trudim se da zadrzim ozbiljan izgled. Naocari. Visoko celo. Usta koja zvacu salatu polako i odmereno. Ruke teraju vocne musice da ne upadnu u salatu. Ali kao u nekom glupom rodjendanskkom programu jevtinog madjionicara, ispod carsava koji pokriva sto do poda poigravaju mi noge. Poigravaju. Jasno mi je da sam inzenjer ili lekar. Ali ne mogu da proverim sta se dogodilo. Ne mogu da se izvucem. Zasto li mi noge poigravaju?


(O. Bartana - Inzenjer ili lekar)
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 8:29 am

Sve što je Erve žonkur ispričao o svom putovanju bilo je da su se jaja otvorila u jednom selu u blizini Kelna, i da se to selo zvalo Eberfeld.
Četiri meseca i trinaest dana nakon njegovog povratka, Baldabju sede naspram njega, na obali jezera, na zapadnoj strani parka i reče:
''Ionako ćeš nekome morati ispričati istinu, pre ili kasnije.''
To reče tiho, s naporom, jer nikada nije verovao da istina bilo čemu služi.
Erve žonkur diže pogled ka parku. Beše jesen i neka varljiva svetlost, svuda unaokolo.
''Prvi put kada sam video Haru Keja na sebi je imao tamnu tuniku, sedeo je prekrštenih nogu, nepomičan u uglu sobe. Ispružena pokraj njega, s glavom u njegovom krilu, ležala je jedna žena. Njene oči nisu imale istočnjački oblik, a njeno lice bilo je lice devojčice.''
Baldabju je slušao, u tišini, sve do kraja, sve do voza u Eberfeldu.
Nije ništa razmišljao. Slušao je.
Srce mu se stegnu kada, na kraju, Erve žonkur tiho reče:
''Čak joj ni glas nikada nisam čuo''
A odmah zatim:
''Čudan je to bol.''
Tiho.
''Umreti od nostalgije za nečim što nikada nećeš proživeti.''
Vratiše se kroz park hodajući jedan pokraj drugog.
Jedino što Baldabju reče bilo je:
''Zašto je tako prokleto hladno?''
To reče u jednom trenu.

*jedan meni lep deo iz Svile A.Barika
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:19 am

"NE MOGU NIČEGA DA SE SETIM


Ne mogu. Taj događaj u ponoć, u polutami, u uglu između dva zida, zaklonio je sve. Ne mogu da se setim koje je to mesto bilo, kud sam nameravao da krenem, zašto sam uopšte bio tu, te noći. Znam samo da je ta železnička stanica bila izvan grada, u ravnici, i da su vozovi svaki čas prolazili. Brzi šišteći, teretni muklo tutnjeći. Od toga su podrhtavale svetiljke na dugačkom peronu, žute svetiljke nalik na fenjere sa kapom.

Htedoh da uđem u restoran. Nemam drugu reč za tu prostoriju sa šankom u kojoj putnici čekaju svoje vozove. Bila je prepuna kožuha, šubara, kačketa. Poneka beretka, nijedan šešir. Neki su sedeli na svojim koferima, neki čak na patosu, uza zid. Takozvana stanična restoracija, puna duvanskog dima i mirisa (ako je to miris), mirisa jeftine rakije.

Nije bilo slobodnog mesta. Ne bih ni izdržao. Te krenuh duž perona. Bio je natkriven i čist.

Vazduh oštar, zaseca lice. Moralo se ići brzo, hodati žustro, kao na smotri: ruke utiskivati što dublje u džepove, ramena uzdizati, da reveri, podignuti kao uši, pokriju sve do slepoočnica.

Prođoh tako od jednog kraja do drugog i primetih da neko stoji u uglu između stanične uprave i skladišta. žensko, u mantilu od mekog štofa izmešanih boja, kao na grlu košute. Mrko, narandžasto, svetlosivo.

Odoh do drugog kraja, do same skretničareve kućice, uzdignute ukoso, i kao propete, da bolje vidi koloseke u nedogled. Pa se vratih istim pravcem i dođoh naspram osobe u mantilu od mekog štoga. Stajala je u uglu sa sto kofera oko sebe, stisnuta od zime.

Uvek, kad ovo pričam, kažem sto kofera. Bile su, u stvari, dve putne torbe kod njenih nogu, jedan koferčić, i neki zavežljaj u grubom platnu, umotan kanapom.

Ne mogu da se setim ni kako, ni zašto, tek odjednom krenuh ka njoj, stadoh na korak ispred nje, i rekoh:

- Izvinite, ali ja moram sa nekim da razgovaram.

Ona se osmehnu između revera koji su joj zaklanjali pola lica.

- I ja sam poludela od ćutanja. � reče, načini polukorak, ispruži ruku.

Ne mogu više da se setim zašto oboje tog trena izgubismo ravnotežu. Upravo, ona je načinila korak unazad, ali ruke nisu htele da nam se rastave.

Nasmejasmo se zateturani, i stadosmo jedno uz drugo, u polumračnom tom uglu.

Ne mogu da se setim koji je voz čekala ona, koji ja. Svi su vozovi kasnili te pozne jeseni, na sreću.

Povremeno je iz zvučnika na peronu dolazilo obaveštenje koji voz iz kojeg pravca dolazi, koliko se zadržava, u kom pravcu ide.
Jednom ona reče:

- To je moj voz. Ali, taj je uvek prepun. Sačekaću sledeći.

Drugi put i ja nešto slično kazah. To jest, da neću da stojim u hodniku, u prepunom vozu.

Sećam se: ona beše stigla iz Subotice. Išla je kod oca, inženjera koji je gradio neku hidrocentralu. Ali ne mogu da se setim koliko smo reči upotrebili za hladnoću, niti kako smo se raskopčali. Onaj mekani mantil od čupavog štofa, je kaput od tamnog velura.

Bilo nam je tako dobro, tako toplo, da smo drhtali.

Ne mogu ničega da se setim, samo još osećam njen otisak na meni, od kolena do čela. Pamtim i njen glas, šapatom:

- Ne smem da te ljubim. Imam neka zasenčenja na plućima. Zato idem kod oca. Preporučili su mi planinski vazduh.

Ne mogu da se setim ni njenog imena. Imala je ime nekog cveta, neke biljke. Zaboravio sam kako glasi prevedeno sa mađarskog.

I da sam brojao, ne bih mogao da se setim koliko je vozova prošlo dok smo stajali stopljeni. Ponekad mi se čini da još stojimo tamo, u onom polumračnom uglu na peronu, a vozovi stalno prolaze, prolaze, prolaze... "
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:20 am

VAVILON

Njeno ime i prezime omogućuju da postoji ova pesma.
Nanjušio sam krv kao jednorog, i kopam nogom po jari šalitre, peska, gipsa i sunđeraste zemlje.
Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija, i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca izgovaram reči, duge pet hiljada i pet stotine godina.
šapućem stvari koje su bile, i još u meni traju.
U međuprostoru od nje do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom,
kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč prepoznavanja daljine u mom sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krčnjaka siluje njeno kameno telo, i kamene vekove na nekadašnjem trgu
ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od strasti.

Komadi zore, krti kao koziji sir i mirisavi, utolili su glad predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.
Pedeset i pet vekova Marduk se muči da ustane iz svog zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se sa Tigrisa.
Kakve li veličanstvene neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, vode i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture,
pod ustajalim suncem. Miljama prema jugu Sumer. Hural al Hamer - otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva.
Zagledana praznim očima prostora u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još nešto
sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote, u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja,
dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope,
držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim prstima. ženu svih žena.
Toplu i valažnu kao da se između nas nikada nije isprečio ovaj ograomni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. zatim priklanjam svoja usta uz njena usta.
Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi
nežnost hiljadu i pet stotina pokoljenja:

ništa, samo njeno ime i prezime omogućuju da
postoji ova pesma.

M.A
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:21 am

žMURKE

Postoji, nešto brže i od same mogućnosti, da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva, groznica uobrazilje. Čarolija. Trag, koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam, šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše, dok želimo, a tuđe, kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije...
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca!

Sve se to događa, zato sto nismo skinuli omot sa svog, još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon, od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati, u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli! I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja...

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima...
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. :rolleyes: Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora, ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

M.A.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:22 am

Slatki vikend

U krevet je udaralo oštro sunce.

Osećala se oznojeno i prljavo, u sobi je vazduh bio zagušljivo siv od usamljenih noćnih cigareta.

Pored budilnika koji je pokazivao pola deset ležala je tabla mlečne čokolade. Na omotu je već bila odštampana nova cena, ali on ju je kupio u kafani. Tako ga je štos još više koštao, pomislila je.

S odbojnošću je privukla čokoladu, razlepila papir, odmotala staniol. Tabla je unutra bila svetlo smeđa, u svakom redu je imala po četiri kockice, prebrojala je šest redova. Ukupno dvadese četiri kockice.


Napipala je papuče. Ustala je, pred očima joj se smračilo. Uhvatila se za ivicu police, zateturala, idući unazad došla do prozora i otvorila ga.

Starinski uski krovovi razborito su štrčali iz plavog neba, u parku preko puta žamorila su deca, mame na klupama su umorno pušile i možda im se jela mlečna čokolada.

Odlučila je da se istušira.

Međutim, plinski bojler ili nije radio, ili ona nije umela da rukuje njime, što je shvatila tek u kadi. Tresla se od zime i žalosti, a onda se obrisala peškirom koji je mirisao na bebi puder. Na vešalici je otkrila cvetni bade mantil, obukla ga preko golog tela, iako je bio od sintetike. Nije htela da prema sebi bude preterano humana.

Zato se vratila u sobu, čokoladi.

Pažljivo ju je izlomila na kockice, iz kose izvadila šnalu i oštrim vrhom na svakoj urezala broj. Čokolada se pri dodiru sa prstima grejala, na glatkoj površini table ostajali su otisci prstiju.

Crkvena zvona su odbila deset sati.

Potražila je kockicu sa brojem jedan, stavila je na jezik, i da bi izdržala vreme dok se ne rastopi, počela je da po stolnjaku ređa u nezavršeni krug preostale deliće. Zazvonio je telefon.

Progutala je slatku pljuvačku, podigla slušalicu, objasnila da će gazde da se vrate tek sutra uveče, zapisala poruku u blokče, spustila slušalicu.

Sela je na nenamešteni krevet, stavila na krilo paketić holandskog duvana i papiriće. Duvan je bio prijatno rastegljiv, i pored vidnog drhtanja prstiju uspelo joj je da zavije tri sasvim pristojne cigarete. Ono što je štrčalo uvukla je pomoću šibice. Onda je zapalila i povukla dim.

Prijalo joj je više nego što je očekivala. Iz ovoga ću se sigurno bez problema izvući, pomislila je ponosno.
Prošla je kroz sobu, povukla sto prema zidu da se čokolada ne istopi na suncu.

U jedanaest je pojela kockicu broj dva i zapila je rumom. Alkohol je imao mnogo jači i žešći ukus nego juče, ali to je pre svega bilo zbog toga što noćas ništa nije jela.

Dolila je čašu i snagom volje savladala želju da legne. Uzela je jastuk, bio je još uvek vlažan, ali za svaki slučaj ga je spakovala zajedno sa ćebetom.

Rešila je da hoda.

Od prozora do vrata izbrojala je deset srednje velikih koraka. Nazad samo devet. Povratak je uvek kraći, pomislila je.
Posle nekoliko puta tamo i nazad, ta gluparija je prestala da joj bude zanimljiva. Smeteno je zaokrenula prema polici sa gramofonom. Stavila je ploču sa ciganskim pesmama, spustila iglu, utišala. Sela je na tepih, prekrstila noge u težak pložaj lotosovog cveta i stisnula bolne uglove očiju.

Već na polovini prve pesme znala je da je to ludost. Ali nije mogla sebe da natera da muziku ugasi. Zato je samo ustala do prozora.

Ponovo se uverila da je napolju čist, miran prolećni dan, videla je prepodnevnu reku, u daljini skelama zaklonjeno pozorište, a u blizini lepe saksije sa cvećem.

Isključila je gramofon, ciganske pesme su muzika za veselje, a ne paravan za tugu, ispušila je još jednu cigaretu.
Oko podne je ponovo zazvonio telefon, zapisala je drugu poruku, pojela treću kockicu. Dobro ju je zalila i shvatila da ako nastavi ovim tempom, rum neće izdržati do sutra ujutru.

U jedan je umesto toga popila jaku kafu, za koju niti je bila rapoložena, niti joj se pila.

U dva je otopljenu čokoladu prebacila u natrpani frižider. Tužno je konstatovala da će veliki deo suhomesnatih namirnica, mazalica i sireva morati da baci kada u nedelju bude odlazila, nešto će ipak ostaviti, gazdarici će biti drago što nisu stigli da pojedu sve.

U tri je načela drugu (i poslednju) flašu ruma.

Nakon dve kockice nestalo joj je duvana, ali uskoro je u jednoj od fioka uspela da nađe kutiju cigareta, otvorila je i, dobro pamteći, ostavila na vidno mesto u biblioteci šest kruna.

U pola sedam je pustila crtani film bez tona. Kada se završio, ugasila je televizor, sačekala da sat na tornju odbije vreme i progutala jubilarnu desetu kockicu svoje mlečne čokolade.

U deset sati joj je palo na pamet kako bi ostatak ruma mogla da razređuje. Iako je to smatrala krajnje iscrpljujućim, u loncu je napravila zalihu groga, puno ga zasladila da nadoknadi kalorije i ostavila ga da se hladi u frižideru.

U petanest do jedanaest je iznad klozetske šolje bolno povraćala. Posle je prešla u kupatilo, stavila nateklo lice pod mlaz vode, a kad se malo osvestila, oprala je zube.

Četrnaesta kockica joj je zapala u grlu, ali na vreme ju je zapila hladnim grogom. Otupelo se svalila na krevet, poslednjom snagom se podigla, navila budilnik i zaspala. Sat vremena kasnije, zaustavila je zvonjenje, s naporom ustala, po mraku se doteturala do kuhinje, s mukom tražila frižider, kad ga je napipala, uzvadila je iz njega ostatak čokolade. Donela ju je do kreveta, izgorela tri šibice dok nije pronašla delić s najmanjim brojem, ponovo navila budilnik, ponovo zaspala.

Na isti način je povezala vreme između šesnaeste, sedamnaeste i osamnaeste kockice.

Pri devetnaestoj je već svitalo, u obližnjim parkovima su počele da krešte ptice.

U pet sati ujutru probudila ju je zima. Otkopčala je jorganski čaršav, jednim pokretom iz njega izvukla ćebe, pokrila se, pojela dvadesetu kockicu, ispila preslađeni grog.
L
ežala je i čekala da crkveni sat odbije šest.

U sedam je ustala, iz dva puta progutala dvadeset drugu kockicu, namestila jorgan, otvorila prozor u sunčanu nedelju.

Poslednje dve kockice nožem je isitnila na komadiće koje je onda, kad je došao trenutak za to, jezikom pokupila sa papira.
Pocepala je nežno plavi omot i staniol i komadiće istresla dole, golubovima.

�Razmišljala sam o neverstvu,� rekla je tada.
�Više ti nisam zanimljiv?� uplašio se.
�Ma ne, o tvom mogućem neverstvu.�
�To nećeš da doživiš, budi bez brige,� nasmejao se.
�Ali, ako bi, hoću da mi to nekako daš do znanja. Možda bi mogao nešto da mi kupiš.�
�Cveće?�
�To je banalno. šta ako se desi zimi? To bi te onda puno koštalo.�
�Svaka šteta košta.�
�Bolje mi kupi čokoladu. Mlečnu, važi? Da šok prebrodim nečim slatkim.�

U pola deset se obukla, iz frižidera izvadila većinu stvari koje je nabavila za ovaj zajednički vikend, natrpala umašćene zamotuljke u plastičnu kesu, a kada je izašla na nedeljnu ulicu, sve je bacila u kontejner.

Izbegla je kafanu iz koje je u petak uveče pobegla sa slatkim poklonom u torbi.
�Bila je to samo kurva, čuješ li? Ni o čemu se nije radilo! Pa šta sad treba da radim, da se obesim?!�, vikao je i trčao za njom, a onda šutirao vrata pozajmljenog stana koji mu je ispred nosa zaključala, zato što više ništa nije bilo važno.

Izbegla je kafanu, u sledećoj ulici ušla u bioskop, i kada se završila prepodnevna predstava, pešice je otišla kući, kako bi sve još malo rastegla i kako se ne bi vratila sa tog sunčanog, prolećnog i poslednjeg vikenda tako rano.


Lenka Prohaskova: Dođi da probaš, DevedestČetvrta, Beograd, 1995.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:25 am

Dečja priča


- E, sad - reče Vanja i stavi svesku na sto - hajde da pišemo priču.

- Hajde - reče Lenočka i sede na stolicu.

Vanja uze olovku u napisa: Bio jednom jedan kralj. Onda se zamisli i zagleda u tavanicu. Lenočka pogleda u svesku i pročita šta je Vanja napisao.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka.

- Otkud znaš? - upita Vanja.

- Znam jer sam čitala - reče Lenočka.

- Kako ide? - upita Vanja.

- Kralj je pio kompot od jabuka kada mu nešto zape u grlu; kraljica ga udari po leđima kako bi mu izbila parče jabuke, ali kralj pomisli kako ona hođe da se bije pa je tresnu čašom po glavi. Kraljica se razjari i raspali kralja tanjirom. Kralj lupi kraljicu činijom. Kraljica udari kralja stolicom. Kralj skoči i udari kraljicu stolom. Kraljica sruši orman na kralja. Ali kralj ispuza ispod ormana i tresnu kraljicu svojom krunom. Onda kraljica dohvati kralja za kosu i zavitla ga kroz prozor. Ali kralj se dotetura natrag u sobu kroz drugi prozor, zgrabi kraljicu i gurnu je u peć. Međutim, kraljia se provuče kroz dimnjak na krov, spusti se niz gromobran u baštu i vrati se u sobu kroz prozor. Kralj zapali vatru u peći da spali kraljicu. Kraljica se došunja iza njega i gurnu ga. Kralj upade u peć i izgore. To je kraj priče - reče Lenočka.

- Vrlo glupa priča - reče Vanja. - Ja sam hteo da napišem jednu sasvim drugu.

- Hajde onda, napiši je - reče Lenočka.

Vanja uze olovku i napisa: Bio jednom jedan razbojnik.

- Čekaj malo! - uzviknu Lenočka. - Već postoji jedna takva bajka.

- Nisam znao - reče Vanja.

- Kako da ne! - reče Lenočka. - Razbojnik je pokušavao da pobegne od čuvara i skočio na konja, ali je skočio prejako, preleteo na durugu stranu i pao. Razbojnik onda opsova i ponovo skoči na konja, ali opet pade na drugu stranu jer nije dobro procenio svoj skok. Razbojnik se podiže, zapreti pesnicom, skoči na konja opet prejako i pade. Onda razbojnik izvuče iz opasača pištolj, opali u vazduh i ponovo skoči na konja, ali s takvom silinom da prelete preko njega i tresnu na zemlju. Onda zgrabi kapu s glave, zavitla je na zemlju, izgazi je i opet skoči na konja, i ponovo predaleko, pa pade i slomi nogu. Konj otkasa malo dalje. Razbojnik odšepa do konja i tresnu ga pesnicom po glavi. Konj pobeže. Čuvari dojahaše i baciše razbojnika u zatvor.

- Ali ja neću da pišem o rabojniku - reč Vanja.

- Pa o čemu hoćeš da pišeš? - upita Lenočka.

- Hoću da pišem priču o kovaču - reče Vanja.

Vanja napisa: Bio jednom jedan kovač.

- Postoji već jedna slična priča! - viknu Lenočka.

- Stvarno? - reče Vanja i ostavi olovku.

- Naravno - reče Lenočka - bio jednom jedan kovač. I, jednog dana, kovao on potkovicu i toliko jako zamahnuo čekićem da je glava čekića poletela sa drške, odletela kroz prozor, ubila četiri goluba, udarila u vatrogasnu kulu, odbila se na drugu stranu, razbila prozor na kući komandira vatrogasne brigade, preletela preko stola za kojim su sedeli komandir vatrogasne brigade i njegova žena, probila zid kuće komandira vatrogasne brigade i izletela na ulicu. Tamo je zveknula u jednu banderu okrznula nogu sladolexije i pogodila Karla Ivanoviča Šusterlinga u glavu. Baš u tom trenutku on je skinuo svoj šešir da rashladi glavu. Pošto je pogodila u glavu Karla Ivanoviča Šusterlinga, glava čekića je poletela nazad, ponovo okrznula sladolexiju po nozi, udarila dva mačora koji su se borili na krovu, tresnula jednu kravu, ubila četiri vrapca, opet uletela u kovačnicu i vratila se na dršku koju je kovač još uvek držao zamahnutu u svojoj desnoj ruci. Sve se to desilo tako brzo da kovač nije ništa primetio, pa je nastavio da kuje potkovicu.

- Znam da je priča o kovaču već napisana, ali ja hoću da napišem priču o sebi - reče Vanja i napisa: Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja.

- Već postoji takva priča - reče Lenočka. - Bio jednom jedan dečak po imenu Vanja i jednom on pođe...

- Čekaj malo - reče Vanja - ja sam hteo da napišem jednu pirču o sebi.

- Već je napisana jedna priča o tebi - reče Lenočka.

- To je nemoguće - reče Vanja.

- Kažem ti, već je napisana - reče Lenočka.

- Ko je napisao? - upita Vanja zapanjeno.

- Napisao je Danil Harms i zove se Dečja priča.

1935.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:26 am

Milan Kundera, Nepodnošljiva lakoća postojanja


...Iza svih evropskih vera, religijskih i političkih, stoji prvo poglavlje Postanka, iz kojeg sledi da je svet stvoren kako treba, da je postojanje dobro i da je, prema tome, ispravno i množiti se. Nazovimo tu osnovnu veru kategorička saglasnost s postojanjem.
Ako je do pre kratkog vremena reč ''govno'' zamenjivana u knjigama tačkama, to nije bilo iz moralnih razloga. T� nećete, nadam se, tvrditi kako je govno nemoralno! Otpor prema govnima metafizičkog je karaktera. Trenutak deficiranja je svakodnevni dokaz neprihvatljivosti stvaranja. Ili-ili: ili je govno prihvatljivo (u tom slučaju, ne treba se zaključavati u zahodu), ili smo stvoreni na neprihvatljiv način.
Iz toga proizilazi da je estetski ideal ''kategoričke saglasnosti s postojanjem'' svet u kome se o govnu ne govori, u kome se svi drže kao da ono ne postoji. Taj estetski ideal naziva se ''kič''.
''Kič'' je nemačka reč koja se rodila sredinom sentimentalnog XIX veka i kasnije prešla u sve jezike. Česta upotreba je, međutim, izbrisala njen prvobitni značaj - kič je apsolutno negiranje govna, u doslovnom i prenesenom smislu. Kič isključuje iz svog vidokruga sve što je u ljudskoj egzistenciji suštinski neprihvatljivo...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:30 am

PUSTINJA


Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.


Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu."

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...


Mika Antić
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:32 am

Karel Čapek - Poslednje stvari čoveka

''Poslednje stvari čoveka,'' rekao je gospodin Skšivanek i zbunjeno porumeneo. ''Ja bih vam nešto pričao, ali će vam možda to izgledati glupo.''

''Neće,'' uveravao ga je gospodin Tausig. ''Samo pričajte!''

''Ne znam otkud to,'' poče gospodin Skšivanek nesigurno. ''Naime, ja sam jednom hteo da se ubijem, pa � kad je već gospodin Kukla pričao o rubu života � i tu je čovek na rubu, kad čovek hoće da se ubije.''

''Bežite, molim vas,'' reče gospodin Karas, ''a zašto ste hteli to da uradite?''

''Iz razmaženosti,'' reče gospodin Skšivanek, crveneći još više. ''Ja sam, naime,... ja ne umem da podnosim bol. A u to vreme dobio sam upalu trokrakog živca � doktori kažu da to može da bude jedna od najgorih bolesti što ih je ikad čovek � ja ne znam.''

''To je istina,'' gunđao je doktor Vitasek. ''E ja vas onda žalim, čoveče. Vraća li vam se to?''

''Vraća,'' porumeneo je Skšivanek, ''ali sad više neću... Trebalo bi, naime, da vam pričam � ''

''Pa pričajte,'' podsticao ga je gospodin Doležal.

''Teško je sve to izraziti,'' branio se bojažljivo gospodin Skšivanek. ''Uopšte... samo onaj bol...''

''Čovek bi urlao kao zver,'' primeti doktor Vitasek.

''Da. A kad mi je bilo najgore... treće noći... stavio sam sebi brovning na noćni ormarić. Još svega jedan sat, mislio sam u sebi, i više neću izdržati. Zašto ja, zašto baš ja moram toliko da patim? Ja sam neprestano osećao da mi se time čini strašna nepravda. Zašto ja, zašto baš ja � ''

''Trebalo je da pijete praškove,'' progunđa doktor Vitasek. ''Trigemin ili veramon, adalin, algokratin, migradon � ''

''Pio sam ih,'' protestovao je Skšivanek. ''Popio sam ih ja, gospodine moj, toliko da... da su uopšte prestali delovati. Naime... praškovi su uspavali mene, ali nisu uspavali bolove, razumete li? Bol je ostao, ali to više nije bio moj bol, jer sam ja bio... tako omamljen da sam s�m gubio svest o sebi. Nisam znao za sebe, ali sam znao za bol. I tako je počelo da mi se čini da je to bol nekoga drugoga. Ja sam tog drugog čuo... tako je tiho jaukao i zapomagao, a meni ga je bilo strašno žao... udarile su mi suze od žalosti. Osećao sam da bol raste � Hriste Bože, govorio sam u sebi, kako taj čovek može sve to da izdrži! Možda... možda bi trebalo da ga ubijem, da se ne muči! Ali u taj čas sam se zgrozio... to, zaboga, ne može biti! Ja ne razumem: odjednom sam osećao tako čudno poštovanje prema njegovu životu, baš zato što tako beskrajno pati � ''

Gospodin Skšivanek je zbunjeno trljao čelo. ''Ja ne znam kako da vam objasnim. Možda je to bila opijenost od onih praškova, ali sve je bilo tako beskrajno jasno... upravo me je zasenjivala sva ta svetlost. Imao sam viđenje da je onaj koji onako pati i stenje zapravo celo čovečanstvo... zapravo sam Čovek. A ja sam samo svedok toga stradanja... noćni čuvar kraj bolesničke postelje. Kad ne bih bio prisutan, mislio sam, taj bi bol bio uzaludan; bio bi kao kakvo veliko delo za koje niko ništa ne zna. Naime pre toga... dok je to bio moj bol... izgledao sam u svojim očima bedan kao crv... sitan. Ali sad... kad me je taj bol prerastao... osećao sam čak s užasom kako je život velik. Osećao sam da...'' Gospodinu Skšivaneku je izbio znoj od zbunjenosti. ''Nemojte da mi se smejete. Osećao sam da je taj bol... neka žrtva. I zato, razumete, zato je svaka religija... prinosila bol na oltar božji. Zato su bile krvave žrtve... i mučenici... i Bog na krstu. Ja sam razumeo da... da iz bola Čoveka proizilazi neki tajanstveni blagoslov. Zato moramo trpeti, da bi se život posvetio. Nijedna radost nije dosta jaka i velika... A ja sam osećao da ću, ako kako izbijem iz svega toga, u sebi poneti nešto kao svetinju.''

''A nosite li je?'' upitao je fratar Voves sa interesovanjem.

Gospodin Skšivanek sav pocrvene. ''A ne,'' reče brzo, ''pa to čovek ne može da zna. Ali od toga doba... je u meni neko poštovanje; sve mi izgleda važnije... svaka sitnica i svaki čovek, znate? Sve ima veliku vrednost. Kada gledam zalazak sunca, kažem u sebi: vredi da čovek pati pa da ovo vidi. Ili ljudi, njihovi poslovi, njihov običan život... sve ima vrednost bola � a ja znam da je to strašna i neizreciva vrednost � i ja verujem da ne postoji zlo i da ne postoji kazna. Postoji samo bol koji služi tome da... da život ima tako veliku vrednost � '' Gospodin Skšivanek zastade, ne znajući kako da produži. ''Vi ste prema meni tako ljubazni,'' reče zagrcnuto i ganuto se useknu da bi sakrio svoje upaljene obraze.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:32 am

Zanimljivo je posmatrati njeznost s kojom ljudi gledaju sami sebe.

Jeste li vec slusali kako ganutljivim glasom pripovjedaju o malim nepravdama koje su im ucinjene? Kako su samo do suza dirnuti svojom nezgodom i kako vole da je cine svjetskom i opcenitom, kako udarcima samo njima namijenjenim podmecu velike namjere samo da sebi dadu velicinu i dostojanstvo zrtve.

Jeste li vec slusali malog covjeka kako pripovjeda o svom crijevnom kataru i Karlovim Varima? Ili o promaknucima i mimoilazenjima?

Sto vise samujes i cutis o sebi, sve ti je plici i ludji razgovor tvog susjeda.



(I. Andric - Ex Ponto)
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:33 am

Danilo Kis, Pescanik:


BELEšKE JEDNOG LUDAKA (IV)



51


Svestan činjenice da sam nesposoban da dignem ruku na sebe, gadeći se svoga tela, gadeći se smrti, krvi i svih rekvizita smrti, konopca, britve, oružja, ja sam, malopre, kada sam krenuo ka selu, otprativši sina do vrata, najednom osetio neko ozarenje zbog mogućnosti da se bezbolno otarasim svih strahova i briga, a da pri tom ne izložim sebe nekim granginjolskim zahvatima: smrt u snegu, slatka smrt, bez krvi i bez unakaživanja tela, bez bolova i bez nasilja!
Jer krug je opisan. Moj povratak u rodno selo i nije ništa drugo do to: vraćanje na prapočetke, vraćanje u krilo zemlje, poslednji stepeni velike kružnice koju opisuje sve živo vrteći se tako u tom krugu između rođenja i smrti , vrtoglavo, sve dok se te dve tačke ne spoje.
Zapravo to nije bila odluka, to nikad nije bila odluka, jer za odluke je potrebna volja, nego to bejaše samo daleka namera koju sam pokušao da prokrijumčarim ne samo svojoj životinji nego i svojoj svesti, jer da sam je makar samo domislio u sebi, možda bih svršio sa sobom.



52


Nad svim caruje priroda osim nad strahom pred njom (T. Berakoth, 33 B).



53


To osećanje da me napustilo moje sopstveno Ja , to viđenje sebe iz aspekta nekog drugog, taj odnos prema sebi kao prema strancu* (*Nedovršeno. Nedostaje jedan list.)
na Dunavu dok sam stajao u redu. To bejaše isto ovo osećanje: s jedne strane E.S., pedeset i tri godine, oženjen, otac dvoje dece, razmišlja, puši, radi, piše, brije se mašinicom za brijanje, a sa druge strane, kraj njega, zapravo u njemu samom, negde u središtu mozga, kao u snu ili polusnu, živi neki drugi E.S., koji jeste i nije Ja, jer dok se onaj drugi brije, sasvim sračunatim pokretom ruke, koja i ne drhti, onaj drugi, smanjen do embriona, obavlja neke sasvim druge poslove, bavi se nekom sasvim nepoznatom no opasnom rabotom, i ja ga na mahove, u magnovenju, hvatam u tim nedozvoljenim i tajanstvenim radnjama, hvatam ga in flagranti kako čini nešto drugo, nešto i meni samom sasvim neshvatljivo, jer to što taj drugi čini ne samo da nema apsolutno nikakve veze sa brijanjem ili sa vezivanjem kravate ili sa jedenjem, nego to nema apsolutno nikakve veze ni sa mojim razmišljanjem , sa tokom mojih misli, niti sa mojim postupcima: to je neko drugi! Ali ono što je najstrašnije u toj stvari jeste činjenica da ja ne mogu tačno da znam šta taj drugi radi (dok se ja, na primer, brijem), kakvu to jezovitu stvar, jer taj drugi to skriva od mene, i kad mi se učini, usred brijanja, da sam ga upravo zgrabio za gušu, uhvatio na delu, taj mi se drugi izmakne, umakne mi negde u mom sopstvenom mozgu, negde u nekoj bolnoj vijuzi mog mozga, i ja nikad ne mogu sasvim da ga imam u svojoj vlasti, da ga pozovem na odgovornost ili makar da ga izvedem na svetlost dana i da ga otpustim s božjom pomoću, bez reči prekora ili prebacivanja. šta li taj drugi radi dok se ja brijem? Ide nekim nepoznatim predelima, govori neke nerazumljive slogove, neke nerazumljive reči i rečenice, ali ne nesuvislo, nego ih prosto izgovara šapatom ili ako ih izgovori glasno onda, odmah za tim, izgovori mnogo drugih rečenica ili nesuvislih slogova, kako bi me naterao valjda da zaboravim sasvim jasno i nedvosmisleno značenje onih prvih reči, sasvim jasnih i sasvim dovoljnih da se identifikuje značenje celog teksta, cela misao. Taj se drugi kreće u meni nepoznatim predelima i kada ga na trenutak iznenadim, pretvarujići se da sam se sav predao brijanju i onim dlačicama što su se sakrile iza nozdrva, uspevam katkad, na trenutak, samo na trenutak, da ga ugledam, tog drugog, kako ideu nekom pogrebu, za nekom žalobnom povorkom, ali se ne zna tačno da li je u mrtvačkim kolima taj drugi ili samo korača za pogrebom slučajno, nego se u idućem trenutku (tačnije sve u istom času) ne zna više ni to da li su to pogrebna kola ili samo neki crno lakirani fijaker, i da li je taj čovek upravo on, taj Drugi. Ali ono što je najgore u tom lovu na Drugog koji jeste i nije Ja, to je strašna činjenica da taj drugi koji je vezan za mene kao da smo sijamski blizanci, hrptenicom i mozgom i simpatikusom, da taj moj sijamski blizanac koji korača sam i okrenut u drugom pravcu, sa rukama i nogama sasvim slobodnim, da taj moj brat-blizanac, to moje Ja-ne-ja misli zapravo mojom glavom, krade misli moga mozga, kao da su nam i mozgovi spojeni, ili samo smešteni u jednu te istu nakaznu lobanju, u dve srasle lobanje, koje su tako postale jedan jedinstven nakazni Wasserkopf u kojem leže dva mozga, jedan uz drugog, pa se misli jednog prenose na onaj drugi, ali ne sasvim jasno, nego nedovoljno artikulisano, jer jedan drugom smetaju, kao kada se sluša u polusnu razgovor iza nekog zida, iza debelog zida koji razdvaja i spaja dve sobe: u drugoj se sobi možda kolju noževima dvoje ljubomornih, možda se hladno sečivo zariva u živo meso, jer čuju se nekakvi krici, nekakvo valjanje i bolno stenjanje, ali to može isto tako da bude i zagrljaj i dahtanje dvoje zaljubljenih u strasnom zagrljaju (to se kroz ove debele stene ne može jasno čuti), možda je to histeričan smeh ili bolno ridanje. Tako me taj drugi progoni, tako se javlja u meni iznenadno dok se brijem pred krnjim ogledalom i gledam svoje lice uokvireno penom, sasvim spokojno; jutro je, mećava je stala, sunce prodire kroz četvrtast prozor, čuje se mukanje krava u dvorištu preko puta, zvoni zvono sa seoskog zvonika. Unutra je toplo, plaminjaju šišarke u limenom šporetu, dim se razlegao, oseća se samo miris smole, miris šuma. U tom trenutku onaj se drugi javi u meni, izvi se iz mog mozga, bolno, do drhtavice, jer se u tom drugom dogodilo nešto strašno, neka mu je kobna misao oprljila mozak, misao o smrti, misao intenzivna i nemilosrdnakao u čoveku koji se probudio u svom grobu, ali ja, E.S., ne znam tačno značenje te misli, ne znam čak ni da li je to misao o smrti, ali i ja osećam intenzitet, težinu te misli, njenu pogibeljnu pesimističnost, njenu ubitačnu realnost, i počinjem da drhtim negde u dubini svog bića, ne drhte ruke, jer ruke još jednako drže mašinicu za brijanje a nikotinizirani prsti prate koščatu liniju brade, opipavajući dlačice, nego drhti moj simpatikus, moje srce, moja nutrina, moje uplašeno, zbunjeno Ja. Jer odsad se celokupna snaga moje lišnosti koncentriše na rešavanje te tajne, te zagonetke, te stravične afere s kojom je suočen taj drugi u meni, na rešavanje tog kriminalističkog slučaja u kojem nema ni jednog pozitivnog elementa, ni jedne jedine poznanice, i jedino se zna da je u pitanju smrt, smrt nekog lica, ili smrt kao takva, izvan svog građanskog konteksta, ali da je u pitanju smrt, pogibelj, neka užasna katastrofa bića, u to nema sumnje: ta drhtavica u meni, taj ludački pogled onog drugog što me gleda iz napuklog ogledala dok se brijem, to jasno kazuje.



54


Sve što mi je ostalo u svesti to je utisak neke more, sve što sam mogao da formulišem suvislo to bejaše jedna jedina reč: VELIKO, pridev koji je stajao uz neku nemoguću stvar, uz neki pojam koji nije mogao da se identifikuje, ali koji je zračio nekim nepojmljivim užasom, a reč VELIKO koju sam uspeo da kroz bolan napor svesti izbacim u polje razuma, u polje artikulacije, da je na trenutak zgrabim u tom hitrom preletanju pojmova i slika, tako nalik na san, ta reč je bila sasvim adekvatna, stajala je sasvim prirodno i logično uz neki nepoznat pojam, slažući se s njime u rodu, broju i padežu, mada taj pojam bejaše još uvek izvan sfere shvatljivog, izvan žute mrlje svesti. To užasno i užasavajuće VELIKO pritiskalo me svojim velikim i užasnim prisustvom, a užas je poticao iz nemoći mog duha i svesti da uz taj pridev dodam imenicu, jer time bi, tim razjašnjenjem pojmova, stvar moje more postala izvesnijom, užas bi možda dobio ljudske konture, ili makar oblik jasnog i definisanog užasa. Ovako, sa tim neutralnim pridevom (zapravo bez roda) koji je stajao uz neku imenicu, ili možda glagol, moj strah, moja unutrašnja drhtavica prerastali su u neki budan košmar, i ja sam slutio da možda to što se događa sa mnom i nije ništa drugo do nastavak nekog naglo prekinutog sna: dok je deo mog bića pratio svakodnevni (logični) tok misli, drugi je deo, istovremeno, bio u dubokom snu, mučen morom nekog sna iz kojeg nije mogao da se prene: odlomci tog budnog sna, te more, (odakle je iskliznula jedino reč VELIKO) harali su mojom svešću i mojom nutrinom, a u mozgu, u biću, zbivala su se istovremeno dva procesa, san i java, mora i lucidnost, ali je između ta dva procesa postojao neprobojan zid, prekinuta veza; ceo napor moje budne ličnosti sastojao se u tome da dokuči neku reč koja dopire s one strane zida, iz druge, uspavane moždane kore, da kad već ne mogu da vidim, da makar ne čujem šta se zbiva u mom sopstvenom biću, sada, u ovom trenutku: reč VELIKO bejaše još jedina artikulisana i uhvatljiva reč, ako i to ne bejaše samo prevod, samo surogat neke reči, nekog drugog pojma, nekog drugog stanja: ono što se događalo s druge strane svesti događalo se odveć brzo, slike su odmicale nepojmljivom brzinom, a stvari koje su se događale tamo, u tami moga bića, slike koje su promicale u kori moga mozga, bejahu odveć užasne, da bih mogao da ih analiziram, hladnokrvno, čak i da sam ih uspeo dokučiti: sve se to događalo s onu stranu života, u dubokim mitskim predelima smrti, u stravičnoj dolini onostranog. Taj drugi, to moje drugo biće, to bejah ja sam posle moje smrti: mrtvi E.S. u susretu sa živim, mrtvim E.S. koji je izišao iz mog sopstvenog sna pa se otelotvorio, nastanio uz onog živog.

*

Moje kukavno, predvojeno Ja.



55


šta su svi napori čovečanstva, sve ono što se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono što čovek čini, i što čini čoveka, šta je sve to do samo uzaludan i tašt pokušaj čovekov da se suprotstavi apsurdu sveopšteg umiranja, da tobože to umiranje osmisli, kao da se smrt može osmisliti, kao da joj se može dati ikakvo drugo značenje i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima! Filozofi, oni najciničniji, pokušavaju da besmisao smrti osmisle nekom višom logikom ili nekim duhovitim obrtom, radi sveopšte utehe, ali ono što ostaje, bar za mene, vrhunaravnom tajnom to je pitanje: šta dozvoljava čoveku da uprkos saznanju smrti deluje i živi kao da je smrt nešto izvan njega samog, kao da je smrt prirodna pojava! Drhtavica koja me je držala poslednjih dana pomogla mi je da shvatim, uprkos snažnim napadima straha, da moja bolest i nije ništa drugo do to: katkada, iz meni sasvim nepoznatih razloga, i iz sasvim neshvatljivih pobuda, ja postajem lucidnim, u meni se javlja saznanje smrti, smrti kao takve: u tim trenucima dijaboličnog ozarenja smrt za mene zadobija onu težinu i ono značenje koje ona ima in sich, a koju ljudi najčešće i ne naslućuju (zavaravajući se radom i umetnošću, zataškavajući njeno značenje i njen vanitas filozofskim krilaticama) da bi njeno pravo značenje ostali samo u trenutku kada im ona zakuca na vrata, jasno i nedvosmisleno, sa kosom u ruci, kao na srednjovekovnim gravurama. Ali ono što me užasnulo (saznanjene rađa utehu) i što je moju unutrašnju drhtavicu još više uvećalo, jeste saznanje da je moje ludilo zapravo lucidnost, i da mi je za moje ozdravljenje � jer ovo se stanje drhtavice ne može podneti � potrebna zapravo ludost, mahnitost, zaborav, i tek će me mahnitost spasti, tek će mi ludilo doneti ozdravljenje! Da mi kojim sučajem doktor Papandopulos sada postavi pitanje o mom zdravlju, o poreklu mojih trauma, mojih strahova, sada bih mu znao odgovoriti jasno i nedvosmisleno: lucidnost.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:35 am

SVE šTO TREBA DA ZNAM
NAUČIO SAM JOš U VRTIĆU!

1) Sve podeli sa sa drugima.
2) Igraj pošteno.
3) Ne tuci ljude.
4) Svaku stvar vrati gde si je našao.
5) Počisti za sobom.
6) Ne uzimaj, što nije tvoje.
7) Kada nekoga povrediš, izvini mu se.
Cool Puštaj vodu u toaletu i peri ruke pre jela.
9) Kada si umoran, a imaš vremena... Odspavaj malo.
10) živi uravnoteženo � Od svega pomalo.
11) Kad izađeš u svet, budi oprezan i ne udaljavaj se od druga.
12) Zlatne ribice, hrčci, kuce i mace... Svi jednoga dana moraju da umru. I mi ćemo.
13) Ne zaboravi da čuda postoje! Seti se semenke pasulja koju si ostavio da proklija...
14) Otvori oči i VIDI!

Robert Fulgam
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Apr 24, 2010 9:41 am

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:51 am

Filozofija Charlesa Schultza

Ovo što sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo pročitajte tekst do kraja i shvatićete poruku.

1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.

I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jučerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom području. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuća padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokapaju se skupa s njihovim dobitnicima.

Evo još pitanja, da vidimo kako ćete sada proci.

1. Nabrojite par učitelja koji su vam pomogli u školi.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo teško.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nešto važno naučili.
4. Razmislite o par ljudi koji su učinili da se osećate važnim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado družite.

Lakše?
Pouka: Ljudi koji vaš život čine drugaćijim nisu oni s najviše diploma, najviše novaca ili najviše nagrada. To su ljudi kojima je stalo.

Ne brinite o mogućem smaku sveta danas. U Australiji je već ionako sutra!
(Charles Schultz)



Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:52 am

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:53 am

MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

Lako je naci nekog ko dela s ljubavlju;
teze je pronaci onog ko misli s ljubavlju

Antoni de Melo – Damari
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:54 am

Biću srecan kad . . .

Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu,
a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno
velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo
zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada iza
dju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas
supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti
da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne
postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada? Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca
je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise
zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio
vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:54 am

Nema boljeg trenutka za srecu od ovog. Sreća je put, a ne cilj.

Zato:
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.
*

Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?


Blizanci u maternici razgovaraju:

- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?

- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.

- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....
- ______________________________________________________

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.

"Ako imas vremena" rekoh.

Bog se nasmesi."Moje je vreme vjecnost" .

"Sta si me htio pitati?"

"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.

Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.

Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.

Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.

Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.

Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima ...

Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.

Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.

Da nauce oprastati.... tako da sami oprastaju.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.

Da nauce, da se novcem moze kupiti sve. Osim srece i ljubavi.

Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.

Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima ... a ipak ih voli.

Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:56 am

Trazio sam . . .

”Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovjek je sjedio i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno tijelo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovjek odlučio pomoći leptiru: uzeo je škare i razrezao čahuru. Leptir je s lakoćom izašao. Ali je imao krhko tijelo i smežurana krila. Čovjek je nastavio promatrati leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala leptirovo tijelo i osnažila ga. Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je cijeli svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim tijelom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namjerama, nije razumio da je poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, osmislio Bog, kako bi krv iz tijela leptira potekla u krila i kad se oslobodi čahure da bude spreman letjeti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što trebamo u životu...
Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bismo postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikad ne bismo mogli letjeti.

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:56 am

Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje morač počtovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati nezamećeni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?

Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećač preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve sposoban učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.


"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cijenim ", Cuvaj se " ili " Oduvijek sam te volio ali ti to nikad nisam rekao".
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 4:59 am

Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadi jedan zamotuljak u pirinčanom papiru i reče: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno." Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije ga nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".
"Dobro... ja mislim da je sada prigodna prilika za to.
"Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.
Okrenu se prema meni i reče: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan".
Još uvek mislim na njegove reči... one su promenile moj život.

Ja čitam više, a čistim manje. Ja sedim na terasi i uzivam u pejsažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.
Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju.
Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze..."jednog dana" i "jednog od ovih dana" skoro su nestale iz mog rečnika. Ako je nesto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to SADA.
Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani.
Smeta me da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi, i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću.
I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalan dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.
Ako si ti dobio/la ovu poruku, znači da te neko voli, a postoje i osobe koje ti voliš. Ako si prezauzet, da pošalješ ovo dalje drugim osobama, i kažeš samom sebi da ćeš poslati "jednog od ovih dana'... čuvaj se!
"Jednog od ovih dana" je tako daleko... ponekad ne dođe nikada više...

INSTRUKCIJE ZA ZIVOT: Pruzaj ljudima vise nego sto ocekuju, i radi to sa voljom.
Nauci napamet stihove koje volis.
Ne veruj u sve sto cujes.
Ne trosi vreme na spavanje, i ne spavaj toliko koliko bi zeleo.

Kad kazes nekome "volim te", reci to zato sto tako osecas... i sto je istina.
Kad kazes "zao mi je", "oprosti mi", "izvini", gledaj osobu u oci.
Budi veren najmanje sest meseci, pre nego sto se vencas.
Veruj u ljubav na prvi pogled.
Ne ismejavaj tudje snove.
Voli duboko i strasno.
Mozes biti povredjen, ali to je jedini nacin da zivimo kompletan zivot.
Ako se ne slazes, budi ipak lojalan.
Ne vredjaj. Ne osudjuj nikoga zbog njegovih rodjaka.
Govori polako, ali misli brzo.
Ako te neko pita o necemu sto ti ne zelis da odgovoris, pitaj sa osmehom: "Zasto te to zanima?"
Ne zaboravi da najvece ljubavi i najveci uspesi, obuhvataju ! i rizike. Nazovi svoju majku.
Kazi "na zdravlje" kad cujes da neko kine.
Ne zaboravi tri stvari: Postuj samog sebe. Postuj druge. Odgovoran si za sve sto radis.
Ne dozvoli da jedan mali nesporazum pokvari veliko prijateljstvo.
Kad primetis da si pogresio, ispravi to brzo.
Odgovaraj na telefon sa osmehom, onaj koji zove cuje da se ti osmehujes.
Zasnuj brak sa osobom koja voli da prica.
U starosti ce vam razgovor biti vazniji od bilo cega.
Ne budi puno sam.
Otvori tvoje narucije za razmenu/promenu, ali ne zanemari svoja vrednovanja.
Cutanje je ponekad najbolji odgovor.
Citaj vise knjige i gledaj manje TV.
Zivi dobar i dostojan zivot.
Kasnije u starosti mozes da uzivas u secanjima.
Veruj u Boga, ali zakljucavaj svoj auto.
Vazno je da je atmosfera u kuci ispunjena ljubavlju.
Ucini uvek tako da stvoris mir i harmoniju svojoj okolini.
Ako si u nesporazumu sa svojim ljubljenim, posmatraj situaciju kakva je sada, a ne kakva je bila nekada.
Citaj izmedju redova.
Podeli sa drugima ono sto znas. Tako se stvara besmrtnost.
Budi brizan prema nasoj planeti.
Ne prekidaj nikada nekoga ko ti upravo pokusava dokazati svoju odanost.
Ne zabadaj nos u sve. Ne budi previse radoznao.
Ne veruj nikada osobi koja ne zmuri kad je ljubis.
Jedanput godisnje putuj negde gde nikada nisi bio.
Zaradjujes li puno para, plasiraj ih negde gde ces moci pomoci drugima, za svoga zivota.
To je najvece zadovoljstvo sto ti bogatstvo moze dati.
Ne zaboravi da, ne uspes li u svemu sto zelis, ponekad je to srecan pogodak.
Ne zaboravi da ljubav izmedju dve osobe treba da je vise nego potreba jednog za drugim.
Sagledaj cega moras da se odreknes na svom putu za uspeh u necemu. Priblizi se ljubavi i kuhinji sa odvaznoscu i predanoscu.

NE ZABORAVI !!!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:03 am

Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu, na zalost, poceti da umirem.
Gabrijel Garsija Markes
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:04 am

EHO

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali
još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razume-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih dela."
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:06 am

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna i zalosna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomgla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srecno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 6 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu