Pišem dušom ili srcem?

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:31 am

First topic message reminder :

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole


Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:06 am

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna i zalosna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomgla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srecno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje

Vedrana
Moderator
Moderator

Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:09 am

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedan od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostareo.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je zapanjeno gledao uvis. "Šta je to?" pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro među kokošima, neznajući ko je.

"Nesvesan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na Zemlji."

Antoni De Melo
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:10 am

LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana,
živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta
i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih
svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo
vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve
brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da
ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje
stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo,
čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je
vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to
privremeno i da će doći bolji dani kada
će sve biti lepo i veselo kao nekada.
Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i
da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono
malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada
više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi
čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a
za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je
počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav
se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli
Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se -
rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti
budeš ušla, bojim se potonućemo - reče
Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je
više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i
dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu
naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa
ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane
bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam
tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da
budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj . Ne vidi
načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj
se našla i to zato što je verovala u bolje sutra.
Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju
vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u
pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja
je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli
LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra,
hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva!
Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok
se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi
Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini.
Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od
njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala
da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U
to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku Ljubavi.
Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno
ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila
se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da
ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala
natrag do obale, ali čamac sa strancem već
se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila
Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne
smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME
sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:11 am

IDEJA


U poslednjem trenutku budnog stanja sinula mi je jedna sjajna ideja i čvrsto sam rešio da je realizujem čim se probudim. Nevolja je samo u tome što sad nikako ne mogu da se setim šta je to bilo.


SUSRET


- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.

- Pa gde si ti?

Sležem ramenima.

- Evo...

Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.

- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...

- Pa eto, ima.

Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.

- Šta ti radi brat?

Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.

- Nemam ja brata, ja imam sestru.

- Ama brat tvoj, Brana.

- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.

Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.

- Jel' si ti Voja?

- Ne.

- Nisi Voja?

- Nikad nisam bio Voja.

- Izvinite...

- Ništa.

Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan - jedan, i to na njegovom terenu
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:12 am

"Dok je sjedio sam za šankom u onoj kafani na drugom kraju ulice izvadio je iz džepa treću kutiju cigara. Ponovo mu je palo na pamet da previše puši. Ali, kako ostaviti cigare posle toliko godina, kako provesti veče sa čašom ispred televizora, a bez cigara.
Da, ona mu je govorila da previše puši. Ali ona je inače puno pričala. Nikad nije imao živaca da je sluša do kraja. Te ovo, te ono. Onda joj je, vjerovatno, jednom dosadilo da priča i jednostavno je otišla. Ima tome i pola godine.
Osmjehnuo se. Sjetio se. Imala je divan osmjeh. Mnogo ga je volio. Mada, smijala se običnim glupostima, a on ih nije razumio i nisu mu bile smiješne. Bile su to baš gluposti.
Ma, bolje je što je otišla. Sada, on može da spava na lijevoj strani kreveta, koju je stalno morao njoj da ustupa, da bi ona mogla ležeći da gleda mjesec i udiše svježi vazduh. Nesvjesno je zakolutao očima. Da, mnogo ga je nervirala. A tek ona njena potreba da nikud ne mrda dok ne popije dvije šolje kafe. Objašnjavala je to time, da je boli glava ako ne popije kafu, neki problem sa pritiskom, ili nečim već. Uostalom, to nije shvatao, pa nije ni slušao. Ali sami Bog zna, koliko je puta on žurio, a ona se ljutila, jer joj je trebalo vremena da popije tu svoju kafu lagano. Ne zna za nju, ali njemu je ta njena kafa definitivno dizala pritisak.
Sa druge strane, bez ikakvog razloga je mijenjala raspoloženja. Iz najboljeg je prelazila u najgore. Iz ljubavi u mržnju. Iz radosti u tugu. Nikad to nije razumio. Pričala bi mu nešto o svojoj nesigurnosti u njegovu ljubav, da je brine to da je možda prestao da je voli, da se boji da će mu se neka druga dopasti više od nje. Ali, on ju je volio, zaboga, pa zar bi bio tu, da to nije tako. Samo kad se sjeti. Njen pogled je znao da učini čuda, a kada je držao za ruku, osjećao se toliko lako i nevjerovatno dobro.
Naslonio je čelo na dlan i pogled mu je pao na čašu. Vidio je svoj odraz, onako iskrivljen, rubove usana opuštenе. Odavno se nije smijao, a ljude je izbjegavao, jer nije imao šta da im kaže. Ustvari, nije htio da priča sa njima. To ga je zamaralo, a on nije htio da se zamara. Rađe bi večeri provodio kod kuće, nego u velikom društvu punom neke sreće, njemu nepoznate. Bojao se da prizna sebi da je prazan, isto kao što se bojao da shvati šta mu je.
Bio je svjestan da je jedan od onih što ne umiju da rješavaju probleme. Često su se dešavale situacije kada se davio u njima, te je od čistog nedostatka snage jednostavno sjedio i čekao. Čekao je da jedan od problema nestane sam od sebe, da pukne. Ako bi čekao dovoljno dugo, i ako se ništa slično ne bi desilo, on je išao putem eliminacije. Sklanjao je sam jedan od njih i činilo mu se da bi počeo da diše. Tako je prije nekih desetak godina ostao bez prijatelja, prestavši da se druži sa njim, pošto je imao gomilu problema kod kuće. A i posao je promijenio iz nekih samo njemu jasnih razloga. A ko zna, možda i nije ona otišla, možda je on otjerao. Ko bi ga zna. Mora da je stvorio situaciju da ona ode. Ma sigurno je učinio sve. Jer baš tada je bila neka kolona neprijatnosti u njegovom životu, baš se tada osjećao loše, sve ga je nerviralo. Možda je baš tada prestao da se smije.
Pade mu na pamet kako je već peti dan u istoj majici, ali odmah pomisli kako je to nevažno. A tek njegova kosa. Mada, na kraju krajeva, on nikome nije potreban, stoga, što bi se uopšte mučio oko svog izgleda.
Šanker mu je sipao još jedan dupli gorki list. Učinjelo mu se da je ukus drugačiji. Koga briga.
Prija mu ovo. Dobro je kad ne mora ni sa kim da se priča. Mrzi kad mora ljudima da govori da je dobro. I nije stvar u tome da on nije dobro. On jednostavno nije znao kako je on. U posljednje vrijeme je bio prazan, pa i nije baš znao šta bi odgovorio onima, koji su ga formalno pitali kako je. Znao je da ih to u stvari ne interesuje. Sjeća se, jednom je provjere radi, svojoj koleginici, koja ga je svakog jutra pitala kako je, odgovorio da mu je umrla majka, a ona je u odgovor na to rekla da ni ona nije loše, iako joj ova kiša utiče na raspoloženje. Toliko o tome, pa, što bi se onda on zamarao. Mada, šta ima koga da interesuje kako je i šta radi, boli li glava, kako diše, osjeća li nemoć i iscrpljenost jer je cijelu noć proveo budan i povremeno plakao. Uvjek je znao da je njegovog oca zanimalo kako je on, ali, njegov otac je mrtav već 13 godina. Stoga... Ne, sjetio se, nije samo otac brinuo o njemu. Imao je i nju, ali ona je otišla. A ona je umjela da ćuti i da ga kao dijete gleda i pokuša da mu da savjet odrasle osobe. Često ga je ubijala njena naivnost rasuđivanja, njeni pogledi na svijet kroz naočare roze boje, i njeno dječje prkosno „šta me briga”. A opet, nekim dijelom joj je zavidio na tome, jer je on odavno prestao da bude takav.
Šta da se radi, ljudi dolaze i odlaze, na ovaj ili onaj način. Uvukao je dim, koji je izazvao bol u grlu i vidio da je tri ujutro. Dobro, još jedan dupli pa će poći. Ionako nije žurba. Ionako... Ionako je sada sam. Inbox mu je prazan. Kao i on. U odlaznim pozivima ima samo broj taksija i kolege sa drugog, i to je taj greškom okrenut.
Da li da je nazove? Tri je... pa šta? Juče je bilo podne, pa ipak je nije zvao. Sumnjao je da će biti srećna što ga čuje. Nekako to ne bi imalo smisla.
Ipak je on danima čekao da se ona javi. Jer, imala je taj običaj. Svađali bi se, vraćali se kućama, a onda bi ona zvala ili slala sms. Čekao je tada dva dana, pa deset, a onda je prestao da čeka. Shvatio je. Imala je drugog. Samo je on to kasno shvatio. Zatim je prošao mjesec. Dva. A danas pola godine. I njemu je jasno. Nema ona drugog. On je nju povrijedio. Poznavao je toliko. Ona se jednostavno zainatila, a to je umjela. I svim smrtima na zlo je ćutala. Zainat, bez obzira na bol. Kučka jedna, toliko mu je trebala. Baš je našla kad da se ljuti i vrijeđa. U njegovom životu je bio haos. A ona opet nije imala razumijevanja za to.
Lijepa li je bila tada, na jugu. Vidio je možda treći put u životu i osjetio se kao derle. Poželio ju je i dobio. Predala mu se bez trunke razmišljanja, bez sekunde kajanja. Željela ga je. Govorila je da voli svaki djelić njega. Da, bilo im je lijepo. Sve je zaboravljao, sve obaveze otaljavao da bi sa njom bio. I opet je pričala gomilu gluposti. I smijala se. I grlila ga. Pričala mu je o tome koliko ga voli. Pretvarala ga u svoj život. A onda je počela da plače, tuguje i priča gluposti koje ga ovaj put nisu uveseljavale. Ubijale su ga. Dovodile do ludila. Koliko je samo puta htio da je udari, jer riječi nisu pomagale.
Stavio je cigare u džep, platio račun i poslednji izašao. Napolju je bila kiša. Ona je nije voljela. Odjednom je osjetio bol u grlu, nemoć u nogama. Shvatio je ponovo ono što je oduvjek znao. On je voli kao što ju je oduvjek volio. Ona mu treba. Ona mu je neophodna. Šta je tu je. Nikada joj to neće reći. Ipak, ona je ta koja je otišla. Nikada je neće nazvati.
Te večeri je zaspao kao dijete. Sanjao je nešto lijepo.
Ujutro u šest i trideset je bio ispred njene zgrade, kao nekada, da je odveze na posao. I čekao je. Imao je tremu i gorio od nestrpljenja da vidi njenu reakciju. U deset do sedam je upalio auto i otišao. Sam."

Autor mi nije poznat, ali priča je...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:13 am

Želim da se vratim u doba...


-Kada sam odluke donosio s eci, peci, pec...

-Kada su se greške ispravljale nakon jednostavnog: ponovi!

-Kad se u raspravama o "ishodu trke" pričalo o tome ko brže trči...

-Kad je za novac bio odgovoran bankar u Monopolu...

-Kad je hvatanje svitaca bila celovečernja zabavna aktivnost...

-Kad nije bilo čudno imati dva ili tri najbolja prijatelja...

-Kad se starim smatrao svako iznad dvadesete...

-Kad je mreža na teniskom igralištu bila savršene visine za igranje odbojke, a za pravila nije niko brinuo...

-Kad je najgora stvar što si mogao dobiti od suprotnog pola bila vaš...

-Kad ti niko nije bio lepši od mame...

-Kad su ožiljci zarastali poljupcima...

-Kad se svaki odlazak u grad završavao kupovinom nove igračke...

-Kad su vrtoglavice i valljanja po podu bili izazvani golicanjem...

-Kad je najveća neprijatnost bila čekanje hoće li te izabrati u ekipu...

-Kad su ti starija braća bila najveći mučitelji i najveći zaštitnici...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Apr 28, 2010 5:15 am

Pet stvari u zivotu koje se ne mogu vratiti!

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vreme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sela je u VIP cekaonicu kako je niko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i devojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli devojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podelio i svoj poslednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povredjeni ponos i osecaji.

ZAKLJUCAK: Koliko puta u nasem zivotu cemo ili smo pojeli tudji keks, a da to nikad necemo ili nismo ni saznali?
Prije nego sto se dodje do brzopletog zakljucka i prije nego sto se pocne misliti lose, GLEDAJ sa paznjom detalje, vrlo cesto situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled!!!!

U zivotu postoji 5 stvari koje se ne mogu vratiti:
- Kamen kada je bacen;
- Rijec nakon sto je recena;
- Mogucnost nakon sto je izgubljena;
- Vrijeme kada je proslo;
- Ljubav za koju se NE BORI.
---------------------------------------------------------------

Razmislite kako cete izgovoriti reci jer one uticu na promenu covekovog misljenja!

Jednog dana, jedan slepi covek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa sesirom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pruzite mi pomoc."

Jedan slucajni prolaznik, igrom prilika strucnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapazajuci da je u sesiru bilo prisutno samo nekoliko metalnih novcica.

Savio se da bi mu pruzio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavsi novi natpis. U toku popodneva slucajni prolaznik se vratio do slepog coveka zapazajuci da je njegov sesir ovom prilikom bio pun novcica i novcanica.

Slepi prosjak prepoznavajuci ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nesto napisao na kartonu i sta je to mogao napisati. Nasta ce prolaznik odgovoriti:

"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na
drugaciji nacin", nasmesi se i izgubi u guzvi. I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno
glasio: "Danas je prolece … a ja ga ne mogu videti".

Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako krece i videces da ce se pre ili kasnije okrenuti na bolje....
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Maj 08, 2010 7:41 am

У једној средњој школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, професор је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:
> 1. Велике Египатске пирамиде
> 2. Таџ Махал у Индији
> 3. Велики кањон у Аризони
> 4. Панамски канал
> 5. Зграда Емпајер Стејт
> 6. Базилика Светог Петра
> 7. Кинески зид
Док је пребројавао гласове, професор је приметио једну девојку која још није предала свој папир са списком. Због тога је упитао девојку да ли има проблема са састављањем списка.
Девојка је тихо одговорила „Да, мало... Не могу баш да се одлучим јер има пуно светских чуда."
Професор је рекао „Па, реци нам шта си написала, можда можемо да ти помогнемо."
Девојка је застала, оклевајући,а онда прочитала:
Ја мислим да су седам светских чуда:
> 1. додирнути
> 2. окусити
> 3. видети
> 4. чути
> 5. осетити
> 6. смејати се
> 7. и волети
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Maj 08, 2010 7:43 am

ZABORAVLJENI SNOVI:

Jedan stariji čovek, u bolnici, bio je na samrti. Od smrti ga je delilo verovatno tek nekoliko sati. Kad je u naletu bolnog grča samo malčice otvorio oči uspeo je videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta. Nije ih uspio prepoznati.
Zatvorivši oči upitao ih je:
- Prijatelji, ko ste vi?
Jedna od prilika reče:
- Mi smo tvoji zanemareni snovi, zaboravljene želje i neostvarene vizije. Mi smo sve ono što si mogao uraditi za života, ali si to propustio učiniti.
- Žao mi je zbog toga - reče starac - ali ipak cenim što ste se uprkos mojoj nemarnosti i lošem odnosu prema vama došli oprostiti od mene na kraju mog života.
Jedna od prilika se nagnula i mirnim mu glasom odgovorila:
- Ne, mi se nismo došli oprostiti od tebe - došli smo umreti s tobom…

Ako nemate san koji motiviše sve što radite, osmislite ga što prije!
..i najvažnije od svega realizujte ga….

…svaku priliku moramo učiniti vrednom, jer nikad ne možemo reći da će naići bolja. Prošlost i budućnost nisu s nama…treba uzeti vesla u ruke, zasukati rukave i krenuti…za svaki naš napredak idealni vreme i uslovii su upravo SADA….sve ostalo su samo izgovori.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Maj 08, 2010 7:45 am

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.



...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...


R A D O Z N A L A P I T A N J A M A J C I ........


šta je najlepše na svetu ?
Ti dok spavaš.

Zašto ?
Zato što si ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš , znam , da je to jedina slika na svetu koja oslikava mir .... koji mi treba da bih bila srecna !

Šta je najvece na svetu ?
Tvoje oko !!!
Što stane u njega .... ne može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga , što možeš da vidiš pa, da ideš okolo .... poluzatvorenih ociju !

Šta je najslade na svetu ?
San !!... Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko ... kao što ti to u snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš !"!"!"

Šta je najteže na svetu ?
Najteže je kad cuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema onoga što cuvaš !!!

Šta je najveca prevara ?
Najveca prevara je kad ....dvoje potuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom , ušuškani u istom stanu , isto prezime , jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno - drugom !? NAJVECA PREVARA je , kada izmedu dvoje ljudi jedino topao tanjir supe ... bude jedina toplota koja postoji !!!!

Šta najviše boli ?
USAMLJENOST !!! Kad neko odluci da živi sam, da sedi samo prema samom sebi.U tu samocu može smestiti bilo šta i iz sebe može izvuci ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osecaš se usamljeno, to je samoca... koja blokira citav život !!! Sve što radiš .... protkano je tom strašnom notom usamljenosti i grcevitom borbom da se iz toga išcupaš. Usamljenost pored nekoga ....najgora je samoca...koja može da se coveku desi .....

Plašiš me, ne pominješ ljubav ?!
Postoji li ljubav ?
Postoji, naravno, zato ti ovo i pricam. Da bi pronašla pravu ljubav ... moraš napustiti svaku ljubav - iluziju jer .... ona ce te samo ciniti nesrecnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naucim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i sigurno cu uvek misliti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako ... kako ja mislim da te treba voleti i onoliko ... koliko ja mislim da te treba voleti.... !!!

Zašto me niko ne može voleti kao ti ?
Ni to ne umem da ti objasnim. Jednog dana ceš razumeti. Kad budeš imala dete , videceš da je to jedina bezuslovna ljubav na svetu !!!...ljubav sama po sebi .... koja ne traži, ne pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najvrca i najjednostavnija ljubav na svetu !!!

Stvarno me plašiš !?!
Ne treba da se plašiš. Samo se cuvaj pogreršnih ljudi , pogrešnih ljubavi i nemoj da ti citav
život izgleda pogrešno .... a i ti sama sebi ... kad se pogledaš u ogledalo !

Cega se najviše treba cuvati ?
L J U D I !!!!!!!!!!
BICE PUNO ONIH , KOJI CE TE OPIPAVATI ...DOK NE VIDE GDE SI NAJOSETLJIVIJA A ONDA ... NAPRAVITI JEDAN , HIRUŠKI OŠTAR REZ ......I MIRNO GLEDATI KAKO KRVARIŠ !...POJEDINI LJUDI VIŠE VOLE DA RANJAVAJU DRUGE ....NEGO DA LECE SVOJE RANE !!,,...MOGU DA ŽIVE SAMO AKO VIDE .... DA DRUGI PATE...VIŠE NEGO ONI ?!
>> TOGA SE , DETE MOJE.... NAJVIŠE CUVAJ >>



Zivot je kratak ... polomi ljusturu i voli iskreno, ljubi nesebicno, oprastaj brzo ...
Radi kako treba, pomozi gdje treba, osjeti kad treba .
Razmisli uvijek, popusti katkada, ne kloni nikada ...
Slusaj vise, saosjecaj vise, daruj se vise .
Smij se kad mozes i placi kad moras .
Ne srami se ni svoga tijela ni svoje duse ...
...i zivi zivot!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Maj 08, 2010 7:47 am

zabeleške Nebojše Ozimića:

ППП (ПОКЛОН ПРИЧА ПРИЈАТЕЉИМА)
Решио сам да пријатељима поклоним причу уз малу помоћ једног пријатеља. Наиме, пријатељ и друг Александар Михаиловић, глумац Народног позоришта из Ниша, испричао ми је недавно неколико десетина анегдота везаних за гостовања у другим градовима, али је мени остала најупечатљивија она о Мићи из зрењанинске млекаре коју вам од срца преносим. Из разлога које ћете тек упознати читајући доњи текст, схватићете зашто ја често њему кажем '' Миксо, испричај оно за софтверску грешку'' ))))))
Елем, када је позориште гостовало у Зрењанину, тамошња млекара је финансијски подржала извођење представе па су и угостили госте из Ниша. Том приликом је мој пријатељ чуо ову причу:

Недуго пошто је зрењанинска млекара купила од норвешке фирме комплетну линију ('' на почетку крава, на крају излази пун тетрапак''), дошло је до неке грешке - на сваких 1000 комада тетрапака излазила је једна празна кутија. Непопуњена. Како је све било под гаранцијом, зрењанинци позову норвежане, објасне проблем, ови кажу да је то вероватно софтверски проблем те да они, зрењанинци, упосле једног радника да стоји поред траке и мућка тетрапак. Када наиђе на празну кутију, да је баци у канту. То да ради о трошку норвежана док они не пронађу грешку у софтверу.

Речено-учињено. На месту онога који мућка (''мућкаџија'', прозвали интерно радници) постављен је старији радник, назваћемо га Мића, један од оних чуварних, старијих ликова који селотејпом лепе пластичне цвикере. Није прошло ни месец дана, зрењанинци обавесте норвежане, који још траже софтверску грешку, да то више не чине јер су нашли решење. Пренеражени, норвежани пошаљу делегацију право у Београд где их дочека преводилац и заједно са директором Млекаре оду у Зрењанин. Вођа норвежана, како је ушао у халу, тако пита:
- Који ваш инжењер је отклонио грешку?
- Није инжењер, радник. Сад ће.
Дође Мића, Норвежанин му честита и пита како је отклонио квар (а још не верује да Мића није инжењер) на шта ће Мића:
- Ма још би ја мућко, ал' ови моји стали да ме завитлавају '' Мешај, Мићо, мешај'', те ти то досади мени, одем ја у кинеску радњу, купим најјачи вентилатор и поставим га уз траку да дува.

Норвежанин гледа са неразумевањем:
- И?
- И ништа- мирно ће Мића.- Чим наиђе празна а њу ффииииииииии - одува ваздух и одлети у канту на другој страни! Фала Богу те и то решисмо - закључи Мића и оде....
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Maj 08, 2010 7:49 am

Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: "Tata, smem li te nešto pitati?"

OTAC "Da, naravno, reci, šta je?"

SIN: "Tata, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?" kaže gnevno

SIN: "Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?"

OTAC: "Ako već moraš znati, zarađujem 50 dolara na sat."

SIN: "Oh", dečak odgovori, spuštene glave.

SIN: "Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dolara?"

Otac je bio besan: "Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dolara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i odi pravno u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!"

Dječak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.

Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja..."kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?" Nakon nekih sat vremena, malo se smirio pa razmislio: "Možda mu je nešto stvarno trebalo za tih 25 dolara...stvarno ne pita često novac..."

Čovek je otišao u njegovu sobu i otvorio vrata..."Jesi zaspao, sine?", upitao je.

"Ne, tata, budan sam" odgovori dečak.

"Razmišljao sam..možda sam bio prestrog prema tebi maloprije. Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi. Evo ti 25 dolara koje si tražio."

Dečak se uspravio, smešeći se. "Oh, hvala ti, tata!", poviknuo je. Tada, posegnuvši ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je vidio da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti. Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

"Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš?", planu otac

"Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.", odgovori dečak.

"Tata, sada imam 50 dolara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena? Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s tobom."

Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost.

Ovo je samo kratki podsetnik za sve vas koji naporno radite. Ne smemo dozvoliti da vreme prolazi mimo nas bez da provedemo neko vreme s ljudima koji nam puno znače, koji su bliski našem srcu. Seti se podeliti tih 50 dolara s nekime koga voliš.

Da umremo sutra, kompanije za koje radimo će nas lako zameniti. Ali porodicama i prijateljima koji ostanu za nama nedostajaćemo do kraja života.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Maj 12, 2010 10:42 am

Voz zivota

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna i zalosna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomgla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srecno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Čet Maj 27, 2010 9:26 am

Dugo se ljubav traži....
Negdje davno sam zalutala na jednoj stazi u svom traganju i prihvatila da je onako iskrenu, toplu i nježnu nikad neću naći. Zašto onda ne bih prihvatila slatki val opsjene i prgrlila ono što mi se čini sličnim tome što sanjah, molih za to i dugo lutah tražeći je. Dadoh sve nježnosti i sjete vjetru da ih ponese krenuvši pred onog što zapečati moj život na listu papira...
Prošlo je dugo .......
Onda naslutih. Naslutih tebe negdje u sjenci riječi darovanih prošlim ljubavima, naslutih sva blaga nježnosti i topline što skriše se u tvom srcu.... Naslutih da nosiš za me sve nježnosti svjeta .... Ljepoto moje duše zmolih te da se vratiš i divne snove o ljubavi nastaviš crtati ..... Jesam li imala pravo na to?
Tako sam te dugo čekala i nadala se daću te sresti da nađoh hrabrosti i smjelosti za to .... Sve najnježnije u meni se probudilo i nastavih da sanjam davno sanjan san. Sve je u meni pjevalo i sa radošću proljeća budilo se iz zimskog sna koji je trajao dugo. Poželjeh svijet za mene i tebe u kom svira oda ljubavi, u kom se sve lomi pred nježnosti što mi je dade, gdje pod okriljrm mojim te skrivam snena, gdje dlanovima svojim nježno ti milujem lice, spuštam nježne cjelove na tvoje snene oči.....
Htjedoh ti reći najdivnije riječi, ne čuvati u sebi ni jedan dah kojim dišem jer usvakom si trenu u svakom dahu, u svakoj misli....... Shvatih da te odavno nosim u sebi i ako sam te dugo lutala i čitav život samo tebe sanjala i tražila, nađoh te dušo moja, svaki tvoj san svaka misao svaka želja i sva osječanja su i moja . Duša je jedna odavno al' sad spojena i nema veze u kojim tjelima živi i s kim liježe, ona je sada jedna ... Divna je spoznaja da postojiš. Zahvaljujem Mu što mi je dao da vidim očima tvoje duše, da naslutim toplinu njenu i da na kratko osjetim da si moj i da si uvijek bio i bićeš moj, jer duša je jedna a samo su tijela dva.....
Živim i udišem ljubav sa tobom, svakom trenu i svakom pokretu darujem nježnost što si mi vratio iako znam kakvi nas životi dijele.....
Jutros ti onako tužna dođoh u kapima kiše što ti pade na lice, toliko ga htjedoh dodirnuti ... znam da voliš kišu... i duša te ponovo pozva sebi nemoj mi ići sad kad sam te pronašla ...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jul 18, 2010 10:15 am

O serbi

Pomonjem se imenom svojim, i još glavu umem da lupim snažno, da zatvorim vrata , na primer, da ućutim kao da ne postojim...
Pitam se kako dođoh do te mere svega, pitam a znam.
Znam ja i način oporavka, samo neće to nešto u meni da krene, da se pokrene, okrene, zažmuri - strašno.
Stojim, a pokušavam da učim
Ćutim a pokušavam da propevam
Neumornost ne može više da me prati, ja posustajem, ali ne dam se! Ne!
Moram, znam da moram popraviti sve, zašrafiti sve, popeti se na stepenik više - moram!
Pa, to sam ja, ja koja ne posustaje, koja ume, zna i može, ja....ja sam ta! I zato moram da se izdignem i krenem napred!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Čet Avg 05, 2010 10:30 am

Pitaju se mnogi a nekolicina odgovara.
Želite reći ali kao da i više nije ni bitno. Možda...
Malo je svesno da srce vodi a da um vara, da je istina ono što želimo da jeste, ada putevi srca samo pravac znaju. Oseti to i znaćeš.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sre Avg 18, 2010 11:03 am

Koliko god covjek bio prolaznik u zivotu on ostavlja iza sebe tragove. Neciji su dublji, neciji plici. Ali, sustina nije u tezini covjeka, vec u njegovom karakteru, njegovim sposobnostima da zauzme necije srce, da osjeti njegovu tugu i njegovu radost. Covjekov zivotni put je slijepi put i on je svjestan da ce mu kad tad on doci glave, zavrsiti se u jednoj tacki. Zbog toga on pokusava iskoristiti svaki sekund, minutu, sat, dan, godinu… Neprestana borba za zivot, za unapred izgubljenom bitkom. Sta ga to tjera i vodi da se i dalje bori iako zna da ce proci kroz zivot brzo poput voza? Vodi ga dusa koja zna da za nju ne postoji kraj.
Sto prije spoznamo sebe, svoju savjest, svoju dusu, svoju prolaznost, zivot cemo shvatiti samo jednu predivnu igru izmedju dvije vatre. Vatre ljubavi i vatre bozijeg suda. Svi smo mi brojevi koji se privlace ili odbijaju. Kad pronadjemo svoj broj tad postajemo jaci, visi, bolji, spremniji za put kojim stremimo. Razum treba da vlada osjecanjima a osjecanja da nadopunjuju razum. Ako jedno nedostaje onda postajemo rastreseni i gubimo nadu za pronalazak svog broja. Pa makar ga nikada ne dodirnuli, lakse nam je kad znamo da postoji, da je stvaran i da je dio nas.

Bila je tiha noc. Previse necujna za moje misli. Gledala sam ga i cudila se kako mi iscuri kroz stisnutu pesnicu. Pravila sam se kao da se nesvjest nije desavala meni, nego mojoj sjenki koja je stidljivo izvirivala ispod zamrlog tijela. Noc mi se kao pijesak provlacila kroz prste i ne uspijevajuci da se rasprsi na vjetru, pretvarala u neuhvatljive sekunde pjescanog sata. Nisam mogla zaustaviti sat, ostadoh bez snage. Koliko ga god stiskala cvrsce, on je brze curio iz dlana. Zasto mi je sve tako neuhvatljivo, nedodirljivo? Zasto jedna obicna noc ne moze biti neobicna? Zasto sam pocela da sumnjam u svoju misiju na zemlji? Mozda sam sebi postavila veliki teret a da toga nisam svjesna. Ma prerano sam se poradovala da sam jedna od onih, koja je predodredjena da ostavi cvrste otiske na zemlji. Gdje god da se okrenem oko mene zid, nepremostiva prepreka. Cak ni pogled kroz otvoren prozor ne vodi nigdje. Ne postoji svjetlo, izlaz, vec samo tama i beskonacnost mojih misli. Kako da ocekujem od danasnjeg dana nesto bolje, kad nisam spremna da se rastanem od juce. Nadala sam se da ako prezivim ponedjeljak, da ce sve biti lakse. Govorili su mi da je utorak jos gori dan, medjutim, nema dobrog i loseg dana, nego samo dobre ili lose srece. A sreca je rijetko bila na mojoj strani. I kad jeste, mislila sam da je to normalna stvar. Valjda kad covjek zeli vise, bog mu da manje. Kad ne zeli nista, podari mu mrvicu vise, da ne izgubi samopouzdanje i tako ga povuce naprijed u drugi dan. A ja nepripremljena ulazim u novi dan. Sve svoje zelje i nade, strahove i padanja istrosim do snova pa mi oni ostanu prazni i daleki kao obecana zemlja. Zato mi jutra izgledaju tako nedozivljena. Nemam kome da pogledam direktno u oci i ispricam svoje snove. Jutros sam naisla na prijatelja i taman da mu odgovorim na njegovo pitanje - Kako sam i sta ima? Ostadoh nijema, jer zaista nisam znala ni kakav sam, ni sta ima. Odgovor sam saznala tek kad smo se razisli. Znala sam da mi je lose, da me disanje izdaje, da me znoj obliva od naprezanja da se prisjetim svojih snova. I onda sam naletila na crnu rupu, i iz straha da me ne proguta zacutala sam. Odgovor sam progutala zajedno sa gorkom pljuvackom. Pokazala sam se kao kukavica. Znam da ce me to izjedati cijeli dan.
Da hoce ovaj utorak vec jednom proci, a tek je poceo. Njegovi repovi ce me smarati cijeli dan, ostavljati hladne oziljke po vratu. Jedino mi ostaje nada da cu vaskrsnuti sutradan i sresti njega. A on ce mi pokazati gdje se zivot krije, on je moja svjetlost na izlazu iz ove sedmice...

avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Sep 18, 2010 7:27 am

Neću te slagati, nerviraš me, ne mogu više da trpim to tvoje slabičenje, te nemogu tako, te strašno je, jao uplašila sam se. nema gotovop je sa tim- krečem napred , ostavljam strah za sobom i prsima hrabro probijam led ka boljitku.
Napred je odrednica i nema ničeg sem toga. Mora biti bolje, ja to znam, verujem, osećam, napred!
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Dec 12, 2010 9:16 am

Buđenje života

Poput usamljenog stabla,lomljenog vetrovima,paljenog gromovma,usamljenog na mestu na kome već dugo vremena ne postoji ni jedno jedino drugo drvo ili pak omaleni žbun,u beskrajnoj pustoši samoće i zla,na vetrometini svih pakosti ovoga sveta,živeo sam neki svoj život.Život bez nade,bez vere,bez volje,jednom rečju rečeno,život bez života.
Bezbroj dugih godina ispunjenih raznim teškim trenucima,užasnim događajima,lakim davanjima i teškim gubicima,od svega na čemu se život zasniva,učinili su da ostane samo jedna jedina stvar,jedna jedina reč,jedno jedino ništa,a što se ipak životom zove.
Posle dugih borbi i užasnih poraza,oronuo i bezpomoćan da bilo šta promenim,prosto nisam imao kud.Jedino što mi je peostalo,bila je činjenica da se moram predati toj zloj sudbini i pomiriti sa još gorom budućnošću koja me je neumorno čekala.
Davno sam prestao voleti i čak ni u najdražim uspomenama iz rane mladosti nisam se prosto mogao prisetiti ni jedne draži tog osećanja.I ne samo da sam izgubio smisao za ljubav,već sam za divno čudo,izgubio smisao i za mržnju.Ne,u meni nije postojalo ni traga od bilo koje vrste oseaćanja.Nižta me nije moglo opeći,ništa zaboleti,ništa iznenaditi,razočarati,usrečiti ili na bilo koji način izmamiti ni najmanji trag na već oronulom licu.Čak ni namrštenost,ni onaj pogled pun prezira i zlobe,nije se dao uočiti ni u jednom trenutku moje svakodnevnice.
Za razliku od senke,koja ne diše,čije srce ne kuca,koja ne osećala žeđ i glad,ja sam još uve sve to osećao i to je i bila jedina razlika od nečeg što je samo mrtva senka i nečeg što je ipak još uvek na neki način živo.
I baš tada,kada gotovo više ničeg značajnog za mene nije postojaslo,Bog je hteo da se dogodi nešto ušta sam davno prestao da verujem i čemu se gotovo nikada nisam ni nadao.
Da mi je neko kojim slučajem proricao sudbinu i da mi je rekao da će mi se život u ogromnoj meri promeniti,jednostavno,bez ikakvog razmišljanja i dvoumljenja,rekao bih mu da je potpuno lud.

Pojavila se gotovo niodkuda.I ako je godinama živela ne tako daleko od mene,ni slutio nisam da uopšte i postoji.
Nismo se čak ni tako dobro upoznali,a ogromna bujica lepih osećanja potekla je davno isušenim koritom sreće.Poput udara munje,brže od svakog razuma i od svake svesti,ljubav je svakodnevno rasla,tako da prosto ni ona a ni ja nismo uspevali da pratimo sav taj tok svih tih rađanja emocija u nama,u našim dašama,u našim srcima.
Zavoleli smo se,a da nismo ni bili svesni toga.Jedino čega smo oboje bili zaista svesni je činjenica da u trenucima kada se nismo čuli,oboje smo osećali neku užasnu prazninu i ogroman nedostatak nečega.Da,bili smo kao jedna ličnost u dva različita tela.Ličnost koja je u svakom trenutku tražila da se spoji sa onom svojom drugom polovinom.I zaista,oboje smo shvatili,da samo zajedno činimo onu pravu i idealnu celinu.Sve je bez toga postalo nekako otkinuto,odsečeno,nesavršeno.

Tog dana sam ustao veoma rano.Mnogo ranije nego uobičajno,bez obzira što gotovo čitave noći nisam oka sklopio.Mada sam se trudio da što pre zaspim,da ne bih izgledao poput šlogiranog karanfila,noć uoči našeg prvog susreta,proveo sam gotovo potpuno budan.Kroz prozor moje spavaće sobe već su dospevali prvi zraci zore,a ja sam još uvek bezuspešno pokušavao da zaspim bar na sat vremena.I u trenutku kada su mi se oči sklopile i kada sam na neki način već utonuo u neki (nazovomo)san,sat je zazvonio.
Ne,nije mi bilo kao po običaju potrebno da se protežem u krevetu želeći da odspavam makar još koji minut.Ustao sam kao da su stotinu vragova skočili na mene i za tren oka sam bio potpuno budan bez ijednog traga od nespavane noći i bez želje za snom od bar nekoliko minuta.
Poluhladan tuš i par kafa bez šećera učinili su da se osećam kao da sam spavao čitavu nedelju bez prestanka.
U Beogradu sam bio nešto pre 10 sati i s obzirom da sam znao da ćemo se sresti tek negde posle pet popdne,čitavo to vreme praznine bilo je dugo kao jedan svetlosni vek.
Nije bilo načina na koji nisam pokušao da svo to isčekivanje bar na neko vreme odagnam iz svojih misli.Pešačenje Nemanjinom,Knez Mihajlovom,bulevarom Kralja Aleksandra,par sati u depou preko puta Vuka i ponovno pešačenje do Slavije nije bilo dovoljno da svo to vreme utrošim.Na Slaviji sam bio čitavih dva sata ranije no što je trebalo.No,više nisam imao kud,jer mi je svaki mišić na nogama prosto pucao od silnog hodanja,tako da sam i pored toga što sam bio svestan da će me tih par sati isčekivanja prosto ubiti,ipak odlučio da u obližnjem kiosku kupim neki časopis i uz njegovu pomoć kako tako i to prebrodim.Ne sećam se ničega što sam u tom časopisu čitao,jer moje oči jednostavno nisu uspevale da uspostave komunikaciju sa mojom svešću,tako da se sve ono pročitano jednostavno gubilo negde na pla puta između njih i mog razuma.U nekoliko navrata sam čitao iste stranice i ne shvatajući da sam ih već jednom ili dva puta pročitao.

Nije bilo ni jedne tridesdet jedinice,čija lica putnika nisam pomno pratio dok sam sedeo na klupi ispred hrama svetog Save na Vračaru,nadajući se da ću među putnicima koji tu izlaze ugledati nju.Prošli su tri ili četiri busa (ni sam se ne sećam tačnog broja),no ni u jednom od njih nije bilo osobe koju sam zavoleo najviše od svih drugih na ovoj ogromnoj zemaljskoj kugli.Na svakih par minuta sam pogledom uprtim u sat isčekivao da skazaljke budu što više pomerene,no one su gotovo uvek stajale na istom mestu kao da mi je sat bio pokvaren.Hiljadu sam puta proračunavao vreme koje joj je bilo potrebno da stigne do hrama i ipak nikada nisam mogao doći do tačnog rezultata s obzirom na ogromnu Beogradsku gužvu i česte zastoje u saobraćaju.
U jednom trenutku,bez obzira što je bus bio predaleko od mene da bih mogao uočiti onu tablicu sa brojem,negde iznad veterinarskog fakulteta,u sebi sam osrio neki čudan nemir i nerečivu sigurnost da mi baš on donosi nju.I nisam pogrešio.Bus je stao na nekih desetak metara od mene,a ja sam još uvek sedeo,nemajući hrabrosti da ustanem.Čak i u trenutku kada sam uočio kako izlazi,zastaje na stanici i pogledom me traži u onoj ne tako velikoj gomili ljudi,prosto nisam imao hrabrosti da ustanem i krenem ka njoj.Osećao sam da će me noge izdati,da će mi ravnoteža popustiti,da ću poput pijanca posrnuti.A onda,onda je odjednom,kao rukom pokošeno sav taj strah i sva ta nesigurnost nestala.Toliko topline,tliko pozitivne energije zračilo je iz nje,da u mojoj svesti jednostavno nikakvom strahu više nije bilo mesta.
Ne,ne sećasm se da li smo zajedno krenuli jedno drugom u susret ili sam ja došao do nje,jer u tom zanosu sreće moj mozak to nije ni mogao da registruje,ali se zato tako dobro sećam topline i nežnosti njene ruke i njenih usana.
Poželeo sam da je svom silinom zagrlim i da je do besvesti svom strašću srca svog neprestano ljubim,ali sam ipak nekim čudom uspeo da sve to obuzdam u sebi,znajući da nije ni vreme,a ni mesto za tako nešto.

Ona je pila neku bljutavu kafu koju je konobar na sebi svojstven način nekako smutio,a ja koka kolu sa puno leda,tako da ni ona nije ni približno imala onaj svojstven ukus.To su bili jedini loši segmenti dok smo sedeli za stolom nekog kafića ,držali se za ruke i pomno se bez treptaja očiju posmatrali.Bez obvzira,koliko god da smo se trudili da neke stvari prikrijemo u sebi,oči nam nisu bili saveznici.Naprotiv,veoma lako i očigledno,bez imalo smisla za nepoznanošću,one su odavale svaki,pa i onaj najskrovitiji deo naših osećanja.
Ne,nije mi trebalo dugo da shvatim da je ona jedna divna,iskrena,osćajna,emotivna,jednom rečju Božanstvena soba.Osoba o kojoj se samo sanjati može i kakvu majke veoma retko rađaju.Ni trunke pakosti,ni prah zle namere,ni zrnce nečeg lošeg i negativnog u njoj nije postojalo.Bila je savrašena u tolikoj meri,kao da su sve pametne glave ovoga sveta uložile sav svoj trud da stvore nešto posebno,nešto unikatno,nešto što nigde više ne postoji.
Ni sam ne znam kome više da budem zahvalan.Njoj zato što postoji ili Bogu koji je trasirao naše puteve i predudredio da se spojimo u gomili od dvadestak milijardi ljudi i ludo,ludo se zavolimo.

Zagrleni smo šetali niz Nemanjinu,neretko posrtajući.Bez obzira koliko god da smo se trudili da nam koraci budu sigurni,u pojedinim trenucima čar i opojnost ljubavi je činila svoje.
Na uglu Savske i Nemanjne,požuda i strast su prosto nadvladali svaki deo naše svesti i sav onaj bedem nekog neprimitivizma se raspsnuo kao mehur sapunice.Zagrlio sam je toliko jako da nisam bio ni svestan bola koji joj nanosim i poljubio je žarom kojim nikada nikoga nisam ljubio.Ne,ne znam koliko je to trajalo,ali znam da je trajalo i čitavu večnst za nas bi ipak bilo nedovoljno.Toliko želje,toliko strasti,požude i ljubavi u jednom trenutku nikada se nije izlilo iz moje duše.Znam da ni po čemu ni ona nije zaostajala i da je sve to u najmanju ruku i u njoj bilo prisutno u tolikoj meri.Nisu potrebne škole,gomile pročitanih knjiga,psihologija,filozofija,nije nam bilo potrebno ništa da to uočimo.To je toliko bilo očigledno da bi i svakom prolazniku sve to bilo potpuno jasno.

Užurbanim koracima išli smo ka glavnoj autobuskoj stanici.Poslednji autobus tek što nije pošao,a mi smo još uvek ili van stanice.Zaista sam molio Boga da zakasnim i da sve ono najlepše što sam ne samo tog dana doživeo,produžim bar za još koji sat.No,ipak želja mi se nije ispunila.Prokleti autobus kao da je baš mene čekao iako je vreme polaska već bilo prošlo.Nesvesno sporim korakom sam pošao ka jednom od šaltera,jer je vetrovatno još uvek jedan deo mene težio da zakasnim.Uzalud je pokušavala da mi ukaže na činjenicu da će mi autobus otići i da neću imati kako da se vratim kući,jer moje su noge i dalje hodale istim ritmom.Čak i kada sam došao do samih ulaznih vrata na autobusu,verovao sam da će me nešto spreiti da odem.Molio sam Boga da u autobusu nema više ni jednog slobodnog mesta i u trenutku kada mi je kontrolor rekao da mi karta nije overena,prosto sam se obradovao,što bi mi za razliku u svakoj drugoj situaciji u meni probudilo neku vrstu panike i straha.Zaista sam bio ravnodušan,čak šta više i srećan dok mi je to govorio,no ipak mi je nekom olovkom nešto (ni sam ne znam šta,jer na to nisam obraćao pažnju),nažvljao na karti i pustio me da uđem u autobus.Nekoliko poljubaca kroz rešetke koje su delile perone od hola autobuske stanice bili su poslednji dodiri delova naših tela tog dana.
Samo nekoliko sekundi pošto sam ušao u autobus,vrata su se zatvorila.Autobus je polazio,a ona je i dalje stajala na onom mestu na kom sam je poslednji put poljubio.Očima punim suza,suza koje godinama nisu ni pojmile da kanu iz njih i dalje sam netremice psmatrao njeno lice,njene ruke i sve ono što se iza onih prokletih rešetaka moglo uočiti.Na kraju,na samom izlazu sa stanice dok smo čekali da se rampa podigne,u daljini sam vide obrise njenog tela,a u mojim mislima je u istim trenucima poput filmske trake prolazio čitav tok našeg susreta.
Shvatio sam da sve to nije ni san,ni zabluda ni jedan životni hir,već da je to ljubav koju nikada do tada u svom životu na takav način i u tolikoj meri i jačini nisam osetio.Znao sam da je volim kao niakada nikoga pre i da nikada niko u meni neće probuditi ni senku od svih tih osećanja.
Ne,više nisam bio kao ono usamljeno stablo na početku priče,više nisam bio čovek koji živi život bez života,senka koja diše.Bio sam nešto što nikada nisam bio,nešto što ni meni samom nije bilo poznato.Mnogo je toga davno ugašenog ona ponovo probudila u meni,mnogo toga meni do sad nepoznatog pokazala da u meni postoji,jednom rečju,ona je jedina osoba koja je mogla da me vrati i koja me je vratila u život i ne samo to,već je i taj život učinila srećnijim i značajnijim nego što je ikada bio.
Kažu ljudi «Samo jednom se voli».Sada i u to verujem i znam da ću samo jednom voleti,da ću je voleti dok se i poslednja varnica mog života ne ugasi.

Z.Jović
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Dec 18, 2010 5:19 am

"Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede više nego čitavi meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti. Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća."
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Dec 18, 2010 5:20 am

"Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jan 09, 2011 10:43 am

Da samo jedan tren naše smjelosti da prekršimo sva pravila postojnja upotrijebih da stvorim dvorce snova sazdane od slatkih tajni čuvanih daleko od drugih ljudi, stvorila bih za te pješčane staze koje bi te vodile samo u dvore srca moga.
Stvorila bih za te najdivniju jesen da se kupaš u srebrnkastom sjaju njenih boja, stvorila bih za te proljeće ljubavi da ti toplim kapima ispišu veličinu moje ljubavi.
Stvorila bih za te nebo puno oblaka što te nježno zaklanjaju od vreline sunca dok odmaraš u krošnji moje nježnosti. Stvorila bih zate najsmjelije rime da ti dušu poje....
Da ne pustih svaki trenutak naše nježnjosti da procuri bez poimanja njegova značenja sad bih prstima risala dugu, napojila nepresušni izvor vječnosti u koji bi smjestila sva naša nadanja i sve naše snove.

Sad dugo u noć ležeći kraj tebe i gledajuć te dok spavaš i snivaš neki san meni nedokučen tebi vladaru moga srca pokušavam u mislima objasniti zašto sam propustila sačuvati najdivnije nježnosti koje si mi pružio. Još osjećajuč toplinu tvoje bliskosti pokušavam sebi objasniti zašto sam pustila da se najsretniji sati života mog istope pred sivilom jutra i zašto ću i sljedeće noći budna ležati kraj tebe posmatrajuć tvoj obris u tišini, ljubeć svaku crtu dragog lica, a moje će usne ostati njeme da iskažu veličinu moje ljubavi.

Ti čija sam vječna robinja izađi iz carstva snova i daj novi zavjet ljubavi da ćemo kao nekad dugo ostajati budni samo gledajuć jedno u drugo, da će me tvoj dodir nježni kao nekad probuditi u kasne sate samo da bi ponovo vidio boju moji očiju, da ćeš nositi svitak ljubavi na srcu što ti darovah u toploj ljetnoj noći , da će zvijezde kao nekad sjati zamamnim sjajom naše bliskosti, da će svaki novi dan nositi sa sobom onaj stari drhtaj u srcu, da će svako jutro šaptati zamamnu poemu naše ljubavi.

Osluhni srce da li su isprazna obećanja koja smo davno dali da nećemo dopustiti da nas zanese lažni sjaj života , da nećemo dopustiti da nas sivilo svakodnevnice udalji od nas samih jer to je jedino iskonsko dobro koje smo imali, da staros kad zakuca na vrata i više ne budemo ni lijepi ni mladi, kad našu ljepotu pregaze godine uvijek ćemo se gledati u oči jer će u njima ostati vječni sjaj naše ljubavi.

Izađi iz carstva snova ti kojeg njema dozivam za još jedan tren u kom ćeš pružiti smiraj mom srcu....
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jan 09, 2011 10:46 am

Raskopčaj na haljini dugmad i pusti prste da ponesu vjetrove u podrume željenog... Misli na mene i kada mene neće biti tu. Ja sam tek sjena jedna, ti moraš znati da u jablanu sam skrio čežnje davne.
O dušo moja nježna, jedina pomutnjo dana, i miljenice bogova planeta, ne plaši se mojih tama i vjetrova što pušu sa sjevera.

Ja svoj sam dom satkao u Tvojoj mokroj kosi. Moje su pjesme i pisma što Tebi ih uvijek pišem, i kada ih zoveš imenima tuđim,i kada Te u tijelima njihovim dodirujem...Ti jedna o jedina radosti moga srca...
Budi mi danmala nesavršena ovojnica u krugovima dušina žita.. budi mi gromobran uspravan kao pogled dječaka što prvi put polazi s ribarima od strepnji i pitanja kad se namršte obrve nebeskog zvonara silina. Budi mi rukav nad prejakim pestima seljačkoga sina... Budi mi ožiljak kad duša prostranstvima jednjak zapara kad stegne žega i vrelina na čelu merkureva kosca, kad raskiva se duša čežnjom umivena i zakivaju nad vrata srca sjene nemoći...Budit mi karta svijeta neznana strancima bez zavičaja, budi duša moja duše ovog vijeka iluzija.. Budii mi dlan za liniju čuđenja kad ga preda se stavi vidovita starica iz perzijskog crteža u hramu pod stijenama da me ne satru putovanja i tkanja davnina nestvarna kao umiranja od tišina...O dušo moje duše...

Buditi mi sahat istančan s kazaljkama mekšim od pčelinjeg voska pa mi razbij mramor na grudima, raskuj slova čežnje od lijevanog olova, razvini gvožđa na ogradi gdje cvijeće tijelom miluje gipka otrovnica...
Budi mi dan ko zadnji divni ljudski dah umiven srećama i prekriven bajkama...optočen dugama i natopljen jekama...suncem okupan, začešljan i zaiskan očima od najkrupnijih lješnjaka.
Budi mi dašak trajanja dugačak kao šetnjin sat u zaljuljanim krošnjama, prostran kao minuta
njenog zagrljaja pod bijelim haljinama divljih trešanja kao trenutak zvjezdanog iskrenja na livadi podno njena doma kao drhtaj riblje kćeri u njedrima...

Budi mi vjera u ljudski hrast u snagu Ljubavi, u seljačka pleća i mornarska leđa,u luk majčinskih obrva u stari djedov sahat,u mir i ljepotu molitava, u šutnju brojeva, u plahost duša i nježnost rijeka, u nemoć samoća, u bezgrijeh djeteta... Budi mi vjera nelomljiva u Ljubav i dobra čovjeka...Budi mi poćetak i kraj, dušo moja nježna, budi mi san i java, dah i uzdah, budi mi sve što sam želio i što ću željeti, sve što sam snivao i što ću snivati...budi mi jedna i jedina...meni radosnom putniku... pognutom nebesniku s jedrima srca zakrpanim tek ovlaš sred oluje čežnje...O dušo moja nježna..
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jan 09, 2011 10:47 am

Pružit ću ti ruke nek se u dlanovima mojim skriju sve minule boli, nek se u njihovoj toplini raspline svaka tuga koju je donjelo vrijeme...
Bit ću ti odmor na dugom putu ka vječnosti, bit ću ti san, i sjena, i sjena tvoje sjene, i noć i dan i sve što treba, čuvat ću te u krošnji svoje blagosti i pružiti ti utočište od svih davnih nemira što prostrujiše ti kroz dušu. Bit ću ti proljeće i jesen, što donose nadu i sreću, što miluju ti dušu...
Biću tvoja jeka, uzdah iz grudi, osmjeh na licu, želja u srcu...
Bit ću za te i mnogo više....
Pružit ću ti odmor u svom zagrljaju kao umornom ratniku što poslije borbe duge sanak traži, pružit ću ti mir kao progonjenom što samo jedan tren slobode želi... Pokidaću za te okove samoće , spustiću zastore da ugasne krik minulih godina, da zamre muk dugih lutanja, da nestantanu svi jecaji zatomljeni u grudima ...
U svakom mom trenu si, u svakoj misli , u svakom drhtaju, u svakoj želji, u umoru na kraju dugog dana...u meni si beskonačno...i sama mi duša tjesna, u njoj se sudaraju sve moje želje silinom svojom...
Pružit ću ti ruke da nježnost svojih obraza položiš na njima, i ostaviš u njima sve suze što ti umor duši daju... nek tvoja krila iz okrilja mog polete novom snagom u nove visine ljubavi..
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Pon Jan 24, 2011 10:09 am

OSJEĆANJA ILI RAZUM???

Upitaše jednom nekog mudrog starca: Na šta treba
da se oslanjamo u životu: na osjećanja ili razum?

...On reče: Postoje osjećanja u razumu, ali i razum
u osjećanjima.

Opet ga upitaše: A šta je onda bolje: osjećanja u
razumu ili razum u osjećanjima?

Starac na to upita njih: KOJE KRILO PTICE JE BOLJE, DESNO ILI LIJEVO?
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 7 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu