Pišem dušom ili srcem?

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Jun 21, 2009 10:31 am

First topic message reminder :

Tamo gde ljubav stanuje


Bezvoljno sam ležala u krevetu. Čini mi se danima. Da mi nije pripala muka od silnog ležanja ili od gladi, sigurno nikad ne bih ni ustala. Kroz otvoren prozor udahnula sam julsko predvečerje i na trenutak se osmehnula dečurliji koja su jurila oko zgrade. Otišla sam u kuhinju, stavila vodu za kafu i sa uživanjem povukla dim cigarete. Koliko dugo nisam pušila? Koliko ima vremena od kada je Vuk otišao?... Dva dana.
Izašla sam na terasu da ispijem kafu.
Predgrađe, a tako živo naselje. Klinci, očigledno je, izrastaju u prave gradske mangupe, baš kao mi nekada. A onda, baš kao da se sam vrag poigrao, nežni ženski glas, dozivao je:
- Nenade, večera!
Klinci su ustali sa ivičnjaka trotoara i potrčali u susedni ulaz. Svi kod Nenada. Nasmejala sam se. Baš tako počinje priča dece kruševačkih ulica. Jedna priča koju će neke generacije zasigurno pamtiti. Sedamdesetšesto, sedamdesettreće i šezdesetdeveto godište.
Vuk i ja smo bili najmlađi. Živeli smo u kućama u samom centru grada. Imao je istu sudbinu kao ja - da ga čuva baka. Te dve bake, bile su sve što smo Vuk i ja imali. Išli smo u istu školu, u pocepanim patikama koračali visoko podignute glave. Sedeli bismo na asfaltu i pričali dok moja ili njegova baka ne poviče da je večera spremna. Tada ulazimo u prohladnu prostoriju i večeramo u pauzama smeha. Noću, ulice i grad postaju naši.
Vremenom ulazimo u neki novi svet, svet novih ljudi, lakih zarada, dima cigareta, laži i prevara. Posmatramo kako se devojke prodaju za jednu noć, kako ljudi gube kuće i stanove za nepunih sat vremena. Gledamo koliko novca ljudi imaju i rasipaju. Tek tada postajemo svesni da mi doručkujemo poparu, nosimo jedan duks dok se drugi ne osuši i učimo u hladnoj sobi dok ne dođe vreme polaska u školu...

Vuk postaje pravi mangup, a ja jedna od najpoželjnijih devojaka

U nekoj novembarskoj noći motamo svoj prvi džoint. Krademo jabuke na pijaci, maskaru na vašaru, trenerke na buvljaku. A u školi prevazilazimo i sami sebe. Samo od nas zavisi hoćemo li postati neko ili nešto u životu, hoćemo li uspeti. I to, na svu sreću, na vreme kapiramo i dajemo sve od sebe. Ulica nas čeliči, otvara sve mogućnosti, ali nas ne uzima totalno pod svoje. Škola nam daje nadu u neko bolje sutra a bake sigurnost, ljubav i sklonište.
Vuk postaje pravi mangup koji se uključuje i igra u svemu tome spolja. Dolazi kući sa pomalo novca, lupa na prozor moje sobe i šapće:
- Odvoj ovo na stranu, uradi i moj domaći jer neću stići. I probudi me u pet, imam pismeni sutra...
Ujedno postaje i pravi srcelomac. Devojke luduju za njim, a on se, ruku na srce, ponaša kao pravi okrutni muškarac. Zavede i nestane! Ja postajem jedna od najpoželjnijih devojaka u gradu. Ali, ko je i skupio hrabrost da bude sa mnom, brzo bi odlazio. Smetalo bi mu što izlazim bez njega, što nikad nemam mnogo vremena, bio bi isuviše ljubomoran na Vuka, ili, jednostavno, nije pripadao našem svetu.
- Opet te je neki kreten ostavio? - prokomentarisao je Vuk jednom. - Pusti to, nije vredan. Šta on zamišlja, da je neka faca?! Pa nije on Bogom dan, Kristina!
I sve tako, ukrug.
Vuk je skupio dovoljno novca da nam posle završene srednje škole obezbedi još nešto jer nismo imali nameru da idemo na faks ili višu. Zaposlili smo se da bismo pomogli bakama. Nemački je savladao sa malim teškoćama, ali ga je najzad imao u malom prstu. Kao i ja rad na računaru. Uspeo je da ode u Nemačku, ali nikako nije mogao da dobije dokumente. Povremeno se javljao.
- Ovde ne smem da budem, a tamo ne mogu da se vratim. Život mi se ponovo pretvara u pakao, bolje je što sve ovo ne možeš da vidiš. S druge strane, sve je ovde prelepo, ali vraški zajebano, princezo. Čuj, nemoj ništa da pričaš bakama, reci im da sam OK - pričao je.
- Ne brini za to. I... ej, Poki...
- Reci...
- Nemoj da se predaš!
- Nikad, znaš to!
Poki je bilo tepanje od njegovog nadimka. Neki tajni znaci i šifre ostali su za nama, iako sam pamtila čak i svaki pogled, svaki gest.
Ubrzo su obe bake umrle. Iste godine, jedna za drugom. Vuk nije mogao da dođe. U tuđem svetu, pored svega što mu se dešavalo, kako je sve to podneo, verovatno samo on zna. Meni je on tada, po prvi put, tako bolno nedostajao, kao da me je tek tada zaboleo njegov davni odlazak.
Ne sećam se proleća te godine. Sećam se samo mirisa jorgovana, mog tako uzaludnog sedenja na ivičnjaku trotoara u nadi da će mi se bar neko od njih vratiti. Nisam stigla da odbolujem smrt jedine dve osobe koje sam imala na svetu. Nisam odbolovala ni Vukov odlazak. Znala sam da nema leka kada tugujem, da od uspomena i sećanja sigurno neću živeti. Ovoga puta sam ja bila na potezu, trebalo je da osiguram svoju budućnost.
Prodala sam kuću u centru grada i kupila mali stan u predgrađu. Sa znanjem koje sam imala, posla koji sam pored redovnog, tad već i samostalno obavljala, novca je bilo na pretek.
Godine su brzo i nekako podmuklo prolazile. Kao i poneki muškarac u mom životu. Nisam se ni trudila da nekoga zadržim kraj sebe. Za to je trebalo vremena, strpljenja, tolerancije, a ništa više od svega toga nisam imala, bolje reći nisam želela da imam.
A onda se Vuk jedne julske noći javio:
- Princezo, najzad dolazim, doduše, nakratko...
Od silnog uzbuđenja nisam mogla da pričam. Samo sam mu rekla svoju novu adresu.

Telo mi je treperilo
od njegovih poljubaca

Kada je ušao u moj stan, vrištali smo od sreće, smejali se, grlili, opet vrištali. Posle takvih izliva emocija, sedeli smo i pričali čitave noći. O svemu. Posle svega, sada ima svoj auto, posao, stan, dokumente, sve. Uradio je sve što je želeo.
- A vidim, i ti si! Da li ti je ostalo dovoljno novca? - pita me.
- Sasvim dovoljno. Ako nekad budem imala dete, stvoriću mu nešto, da nikad ne prolazi kroz sve što smo prolazili ti i ja.
- Doneo sam ti nešto novca, da malo teraš silu, i pune dve torbe garderobe, oduševićeš se, broj sam, vidim, pogodio.
Spušta pogled i ja primećujem bol na licu koje je dobilo poneku boru. Sede vlasi čine ga starijim, kaže, osedeo je posle smrti baka, kao i ja. A bili smo tako mladi tada.
- Ja se farbam, baš me briga - pokušavam da ga razveselim, ali očigledno je da ga još nešto muči. Kao da mi čita misli, konačno mi kaže:
- Pre dve godine sam se oženio jednom Nemicom.
- I tako si dobio papire? - pitam, a znam.
- Da.
- Jesi li se zaljubio, ili si se oženio zbog papira?
- Zaljubio sam se - kaže promuklim glasom i ja znam da laže.
Znam da ga je stid samog sebe. Posle svega što smo preživeli, posle mnogo odricanja, ponosa, on se tako dobro prodao! Poverovala sam u laž.
- Imaš li dece? - upitala sam ga.
- ]erkicu, zove se Kristina - smeši se, a meni suze stoje u grlu.
Ne, ne vredi plakati. Bar ne sada kada smo uspeli u životu. Ne vredi plakati ni zbog čega, to Vuk i ja najbolje znamo. I držimo se toga i u predivnom praskozorju što ne obećava ništa drugačije, ništa što već ne znamo, dok palimo sveće na grobovima naših baka.
Spavala sam čitavu večnost. Posle toliko godina, prvi put tako dugo i mirno. Kao da sam se pomalo umorila od svog života.
- Hej, princezo, moram da se vratim nazad. Hajde da okrenemo jedan krug, nikad te nisam vozio u besnom autu.
Pospana, ali vrlo svesna toga da on odlazi, stvara mi se osećaj onih istih suza u grlu. Vožnja kruševačkim ulicama vraćala je slike prošlosti, detinjstva, naše mladosti. Ispred svoje kuće je zastao i dugo ćutao.
- Želiš li da uđeš? - pitala sam.
- Ne, ne mogu. Mislim da bi me to ubilo. Uradiću isto što i ti. Prodaću je i kupiti stan u istom onom naselju, sviđa mi se. A i... znaš, živim u nadi da ću se jednog dana ipak vratiti. Uostalom, sada ću češće dolaziti.
Kada je već bilo krajnje vreme da pođe, dovezao me je do ulaza zgrade i dugo i nežno ljubio. Celo telo mi je treperilo od po-ljubaca. A rekao mi je, kada mi se to desi, tako ću prepoznati onog pravog. A da li je on bio onaj pravi? I da li smo uradili sve što smo želeli? Jesmo li, kada još ponekad poželimo da nam se vrate one godine trčanja po kiši, da osetimo miris tamjana u sobi, grejemo promrzle ruke, da još jednom, makar na tren, čekamo da se ohladi popara dok se smejemo sedeći za rasklimanim stolom? I uzalud sve zlato, sav novac ovog sveta! Shvatamo da je jedino blago samo jedno - naš smeh koji će nam za nekoliko trenutaka život ponovo oteti...
On odlazi, ja još neko vreme ostajem da sedim na ivičnjaku trotoara, kao kada je i prvi put otišao. Kao kada sam donosila važne odluke u životu. Kao kada su bake umrle.

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim

Neko seda kraj mene. Kaže:
- Uh, više ne mogu da se smestim na ivičnjak. Bilo je lakše kada sam bio mali. Ako mi neko pregazi noge, znaću da treba teritoriju da prepustim nekim novim klincima.
Iznenađena sam. Sale. To je lik iz generacije šezdesetdevetog. I sa njim smo mnogo toga prošli, dugo ga nisam videla.
- Šta ti radiš ovde? - pitam.
- Isto što i ti. Treći ulaz, drugi sprat, malo sopstvenog mira posle svega.
Ne pitam šta se desilo sa njim. Ne pita ni on mene. Savršeno se kapiramo ćuta-
njem. Iz nečijeg stana dopire melodija stare pesme za koju pouzdano znam da je i ova generacija šezdesetdevetog voli.
Ustajem i kažem mu:
- Hajde da ti i ja prošetamo do grada, kupimo pomfrit sa dosta majoneza i prskamo se vodom iz fontane? Važi?
- 'Ajde, ako te nije sramota - smeje se.
- Daj mi ruku!
- Hej, mala, šta zamišljaš ti, držanje za ručice sa mnom?! - pita Sale.
- Hej, faco, tvoje vreme je prošlo - zadirkujem ga.
- Pa, u pravu si. Pogledaj ih samo... - pokazuje mi na grupu klinaca levo od nas.
Uzima me za ruku i pita:
- Usput, je l' ono bio onaj mali, kako se zvaše...?
- Da, baš on.
- Znači, uspeo je da dobije dokumente, čim dolazi i odlazi.
- Da, oženio se tamo - kažem i istog trenutka kao da se i sama mirim sa tim.
Opušteno, bez mnogo reči, šetamo, prskamo se, jurimo. Znam da se za nekadašnjeg mangupa grada Kruševca ne moram boriti. On je došao i ostaće tu. Miran, tih i stabilan. Neće postavljati suvišna pitanja, a znaće sve iz samo jednog pogleda. Budićemo se zajedno, savršeno ćemo se kapirati i imaćemo jedno drugo nesebično, jer to je sudbina koja nas je ipak čekala u predgrađu.

¤ ¤ ¤

Ne izlazim iz kreveta dva dana. A kada najzad izađem na terasu, trgnu me neki novi klinci što jure kruševačkim ulicama. Igraju žmurke u Partizanskih kurira, tuku se u Zakićevoj, ljube se u Porti, na Trgu se danonoćno smeju.
Trgne me i zvono na vratima, Saletov čvrst zagrljaj dok ostaje sa mnom na terasi i predlaže da brojimo zvezde. I opet, sa radija se čuje ona pesma koja možda tek sada dobija svoj pravi smisao:

"Jedne noći, jedne zime,
ko zna gde i ko zna kada
moje će te setit ime
naših šetnji, našeg grada.
A ja neću s tobom biti
da te smirim, da ti pričam,
tvoj će nemir tada skriti
neko ko mi nije sličan..."

Posmatram Saletove zelene oči i znam da ću zauvek ostati sa njim.
I, da, naravno, ako bude muško, zvaće se Vuk. Toliko mu dugujem. I sebi. I bakama.

"DEVEDESETE"
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole


Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 03, 2009 9:25 am

Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najteze otire. Hrabrost je: umeti poceti.
Jos veca: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom,
a ne ukusom usana.

Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine.
Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis , nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda
je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima.
Govor je umetnost budnih.

1974.
Antic

Vedrana
Moderator
Moderator

Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 11, 2009 7:38 am

Pariraju vremenu razne stvari, ali ja neću...neću, i ne umem!
Zašto bih se trkala ili slagala sa njim, kada je ovako baš lako osporiti ga, i reći da ne važi.
Neću da važi, jer je ovaj tren, naš tako važan, da nesme ga prekinuti ni jedna kazaljka, ni minut, ni sat...
Toliko mi je važan ovaj, naš tren ljubavi, da bih zauvek ostala tu i tako, u tvom zagrljaju, nežnom i jakom...zauvek sa tobom, tu u bašti naših srcem, ispisanim kutkom, zauvek...zauvek, ostani moj!

M. P.
Vedrana
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Uto Okt 13, 2009 7:20 am

Eseji O Ljubavi

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku...
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!


Autori: Tatjana Debeljački
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Uto Okt 13, 2009 7:22 am

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: "Hajdemo
se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima."

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: "Skrivalice?
Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati.
"Jedan, dva, tri." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve
zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu
nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela
iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja
Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo
jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu
u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio
da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik.
Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati
gde god ide.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Uto Okt 13, 2009 7:28 am

...kako je ljubav postala slijepa..........


Jednom davno, svi ljudski osjecaji i sve ljudske kvalitete nasli su se na jednom skrivenom mjestu na Zemlji.
Kada je Dosada zijevnula treci put, Ludost je, uvijek tako luda, predlozila: "Hajdemo se igrati skrivaca! Tko se najbolje sakrije, pobjednik je medju osjecajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi presutjeti, zapitala: "Skrivaca? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", zapocela je objasnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milijun, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronadjem, taj je pobjednik." Entuzijazam je zaplesao, slijedilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada nista nije interesiralo. Ali nisu se svi htjeli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvijek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj, koji se sjetio predloziti igru. Oprez nije htio riskirati. "Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lijenost, koja se kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vjera se popela na nebo, Zavist se sakrila u sjenu. Uspjeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gdje se sakriti jer joj se svako mjesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. Ljepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vjetra. Sebicnost je pronasla skrovi'te, ali samo za sebe! Laz se sakrila na kraju duge(laze, bila je na dnu oceana), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milijun", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvu je pronasla Lijenost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Vjeru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspjeh, a Sebicnost se nije trebalo niti traziti. Sama je izletjela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednila, i tako u kristalnom jezeru pronasla Ljepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala sjediti na obliznjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talent u zlatnom klasju sita, Tjeskobu u izgorjeloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu oceana), a Zaborav je zaboravio da su se uopce icega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigdje pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vef bila bijesna, ugledala je ruzihnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suhu granu i od bijesa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgreblo Ljubavi oci. Ludost nije znala sto uciniti. Pronasla je pobjednika, osjecaj nad osjecajima, ali Ljubav je postala slijepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na posljetku odlucila zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobjednik nad osjecajima, ali ostala slijepa, a Ludost je prati...

nepoznat autor
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 2:00 am

I KAD NISI TU KRAJ MENE


Lako je sada. Sta cu kad dodje zima i prelijepe pahulje? Ici cu sama ulicom, pogledat cu u tvoje prozore. Svjetla ce biti pogasena. Znam, vec odavno tu nikoga nema. Samo tama. .. suze u ocima, to je sve sto ce ostati od mene i od tebe. Ti nijemi svjedoci nase nesrecne ljubavi, te suze koje nas spojise i razdvojise. Nikada ih nismo krili, pa necu ni ja tada, kad osjetim hladnocu u njedrima, tamo gdje je tvoje ime zauvijek urezano. Gledat cu zaljubljkene parove. Pomislit cu: koliko su sretni! Ja cu biti sama, sama na cijelome svijetu. Cekat cu nekoga ko mi nikada nece doci

Nekoga ko mi nanosi bol iako nije tu, neko koga cu zauvijek voljeti. Svejedno cu cekati, mada znam... s tobom sam zeljela poci u vjecnost. Ti si sve sto sam zeljela od zivota. Moja ljubav, moja jedina ljubav. Dolaze vremena osudjena na samocu a ja zelim da si tu. Ipak sam samu sebe osudila. Ti nisi tu a vladas nada mnom! Lezis tamo negdje iza hladnih zidova. Razdvojeni smo a nikada nismo ni bili spojeni. Tesko je naviknuti se na prazne ulice, prazna lica. Tesko je bez tebe... ali raduje me jedna pomisao a to je da ponekad, makar i na sekund tvoje misli dodju do mene, mozda bas u ovom trenutku setamo zajedno? Mozda nam se sada usne spajaju a pogledi miluju? Mozda sada sanjas ovaj grad i mene kako ti trcim u zagrljaj? Osjecam da me ponekad zoves, da sam malim djelicem u tvojim mislima, ja i sve ostale... nestajem polako, gubim se u tami. Osjecam miris zime u zraku. Ma ima i gorih stvari od hladnoce...

''I kad nisi tu kraj mene, da znas da me bolis, i nocas ja cu da te cuvam dok spavas, i ljubim tamo gdje najvise volis dok sanjas...''
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 3:38 am

Da li se secas, sada kada te nema ili se samo ja secam svega,naseg prvog susreta u noci.Kada je mesec obasjavao nase
selo,da li se secas tog brda "Kadijevca" ili samo tvoje telo lezi na groblju naseg sela...Da li se ja sama prisecam tih noci,
kada si mi obecao da ces me nauciti da hodam po mesecu,dotaknem zvezde i da svaki novi dan bude srecan.Da se budim
kao da sam sisla sa meseca,da mi se zvezde smeju.Rekao si: "Svaki strah devojcice,koji imas ove noci nestace sa prvim
poljubcom sto ce doci".I stvarno je nestao, ali samo te noci sam osetila kako je to dohvatiti zvezde,hodati po mesecu.
Bila je to duga setnja po oblacima,dok smo se jurili mokrom travom na koju je rosa pala,te kapljice nove noci,
budile su u meni zelju, da me te tvoje najlepse plave oci cuvaju od zla.I da me nauce da hodam po zemlji a,ne po nebu.
Tada si rekao:" A,sutra kada izadje sunce opet ce mo doci na ovo brdo,tada cu ti pokazati devojcice kako se gleda u sat,
tacno ces po suncu i ovom brdu znati koliko je sati".Nije bilo tog sutrasnjeg dana,nije bilo nista od tvojih obecanja,ja sam
se probudila kao i svakog jutra sto sam se budila pre.Dosli su po mene,da krenem kuci bila sam tuzna
jer sam znala, da sam za tebe samo mala devojcica koju treba nauciti nekim stvarima.Odvojili su nas ja sam otisla,ti si
ostao u selu, da nekoj drugoj predajes casove hodanja po mesecu,i da je naucis da gleda u sat bez sata.Ti si po
meni tada bio lopov uvlacio si se u misli iz njih krao, sve sto je do tada vredelo i ubacivao sebe.Prosla sam to brdo,
pogledala sunce,senku,i nisam znala da odredim koliko je sati,ali sam jasno citala poruku u telefonu: "Slusaj mala
znam cuo sam odlazis,raspust je prosao,nisam ispinio obecanje,ali cu sledeceg leta te nauciti da gledas u sat.A
da hodas po mesecu i dohvatis zvezde to cu jos sutra uraditi.Vidimo se CMOKK"! I vec sutra uvece,ti si se posvadjao
sa tom tvojom guskom koju si trpeo pet godina, i posvetio si paznju devojcici da je naucis nekim stvarima.Jos sam
te samo jednu noc videla,posle toga i moram da ti priznam sada, uzivala sam u setnji po mesecu,zvezde su me dodirivale,
i ta tvoja dva oka plava bila su zvede, te letnje noci."Cekacu da izadje sunce i tada cu znati koliko ima sati,a probudicu
se kao da sam setala po mesecu,dohvatila zvezde i poljubila tebe".Osmeh i te reci su te pratile do duse sa moje kapije,
ali nisam znala da ce te i te reci ispratiti,verovala sam u tebe beskrajno,ali si me ti izneverio sam si otisao da hodas
po mesecu,dodirujes zvezde.Poginu si,sahranjen si na Kadijevcu,sada svakog jutra znas koliko ima sati.Ja to jos uvek
nisam naucila,iako sam probala mnogo puta da sve sisteme suncevog sata primenim na to brdo.I po senkama i po
oblacima i po mesecu sam shvatila koliko ima sati ali za mene i tebe.Da li ti sada jos uvek znas sta si obecao,nakon
susreta u noci.Ili ti ja uzalud sada sedim ovde pokraj tebe i crtam sunceve sate,izvodim teorije sve do noci,i pisem
ti price i citam ih.Kao da sam sigurna da ti to cujes. "Slusaj decaku, sinoc sam setala po mesecu,dodirivala zvezde,
trazila tebe i mesec mi se osmehnuo u snu a, ujutru sam videla koliko ima sati na ovom brdu". Da znam mastam ali ne
obecavam kao ti,pa bezim.Ma videla sam samo ovo ispred cega sedim,videla sam tvoje oci,tvoju sliku i tvoj grob,
i znala sam koliko je sati ali ne po vremenu, nego za mene i tebe........
Sucev sat,kuca sada u mom srcu u mojoj glavi
nema te,gde te je nekada bilo,
samo vosak razliven stoji
i jedna suza u oku devojcice
koja uzalud na grobu sedi...
probudi se...probudi se...
ustani......ustani...
ona te moli...
nemozes...
necujes...
neces...
doci...
ove...
NOCI..

LEONORA
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 3:59 am

Da li je ovo moj zivot ili zivot drugih ljudi

“Jutro je tek pocelo svitati,na krovovima kuca mogao si vec prepoznati dan,grad se polako budio i obecavao jos
jedan dan u nizu mnogih.Za mnoge nije bio poseban ni taj dan ni to jutro sto je sa petlovima dolazilo ali za mene jeste” Kaze jedna teta i nastavlja svoju pricu: “Bila sam trudna vec usla u deveti mesec a tog jutra su me probudili bolovi znala sam da je doslo vreme da na svet donesem jos jedno bice,i molila boga da bude sve u redu.I bas tog lepog letnjeg jutra 1985-te rodilo se jedno malo blesavo dete.” Kroz osmeh nastavlja dalje: “bilo je to malo stvorenje sa plavim ocima vec kada sam ga uzela prvi put u ruke shvatila sam da te plave oci obecavaju zivot ali kakav to ne znam,moje je bilo da ga donesem na svet i vaspitam kako ja znam i umem da bude to fina devojcica sutra majka i zena kao i ja.” Zacutala jet u kao da nastavak nije znala a mozda i jeste mada ga ne bi opisala ni delic slicno kako cu vam ja opisati i ispricati jednu zivotnu pricu svoju ne do kraja jer je kraj suvise daleko.

Detinjstva koliko se ja secam, bilo je dobro kao i svako srecno,sa puno osmeha,malo suza i dosta igre ali je brzo proletelo,to doba kada sam na prozoru cekala deda-mraza da dodje na sankama i donese lutku za cas je nestalo i dosao je dan kada sam posla u prvi razred osnovne skole.Secam se kao da je juce bilo tog jutra sam ustala dva sata ranije da ne zakasnim prvi dan skolske godine bio je posvecen nama prvacima.Sa tatom sam krenula u taj prvi dan i pesmom u nove pobede,sve mi je izgledalo tako lako.Bila sam ponosna sto odrastam jer nisam znala sta me ceka.Kao mala i u to vreme ja sam gradila svoj svet bila sa princeza svoga carstva i bilo je to najlepse carstvo sastavljeno od zvezdica,srece i zivota.I ako vise nije bilo deda-mraza i ako sam prestala daverujem u vestice u svoje carstvo nisam.U njega niko nije mogao uci jer je bilo zakljucano duboko u mom srcu mojoj glavi a cuvale su ga najlepse misli i najbolja moja mastanja o princu koji ce to carstvo ulepsati.I kroz mastarije,smeh i igre prodje osam godina tada sam trebala napustiti svoju O.S “Jovan Popovic” i krenuti drugim putom koji ce sada biti jos trnovitiji.Srednja skola oko mene bezbroj ljudi nista poznato gomile narogusenih profesora u mojoj glavi vise mi nista nije jasno sve se iskrivilo, otislo putom u nedogled,nepovratan mi je tada bio svaki trenutak svoje srece, gubila sam u toj ogromnoj skoli,danima sam dolazila kuci i u mraku svoje sobe plakala,zelela sam da zivim u svom svetu da budem srecna i nasmejana a,drugi mi to nisu dozvoljavali.Svatila sam da svojom mastom ne mogu pobediti stvarnost i da moram ziveti po zemaljskim pravilima da se moram pridrzavati zemlj i stvarnosti.Ali svoj svet nisam zaboravila svaki put kada bi se vratila kuci u polumraku svoje sobe ja bi dogradivala svoj svet i on je svakom danom bio veci,cvrsci,sigurniji a, ja sam u njemu bivala sve vise bitnija ja sam bila mala PRINCEZA iz zaboravljnene zemlje,zemlje snova.Pocela sam da zivim taj stvaran zivot da se upoznajem i stapam sa ljudima,da izlazim i zabavljam se ali opet nisam bila srecna jer nisam imala potpunu sliku u glavi ko sam u stvari ja.Da li sam samo bozija lutka jos jedna njegova figura u nizu drugih kojoj je zapisan rok trajanja i koja ce zavrsiti u zemlji kroz godine, i umreti kao i svako a ne znajuci da li sam u stvari dozivela, dotakla taj smisao zivota.Ili sam zivela zivot drugih ljudi?

Autorica: Slavica Ivanović
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 4:01 am

JEDINA LJUBAV

Prije dvije godine pocela je nasa veza. Pocetak je bio tezak i izgledao je kao da je nas veza nema buducnost, kao da se samo ceka dan kad ce jedno od nas dvoje reci "Ovo vise ne ide, sto da smetamo jedno drugom ako nema nista izmedju nas dvoje". Ali to se nije desilo, i zato smo zajedno dvije godine.
To su godine ljubavi, srece, zadovoljstva, strasti....
Bio si uvijek samnom, i kada sam bila tuzna i kada su suze tekle, i kada sam bila najsrecnija djevojka. Ali bez tebe ja ne bih mogla biti najsrecnija djevojka. Ti meni dajes snagu i volju za zivot. I sve sto je lijepo cinis jos ljepsim, ono ruzno ucinis lijepim.... Ti si jedno najdivnije bice koje mi je poslao Bog, i hvala Mu na tome....
Medju nama jeste bilo i svadja i nesuglasica, ali nista nije bilo toliko jako da prekine nit nase veze i da nas razdvoji. Nas dvoje smo stjena koju ni vrijeme, ni voda ne moze da razori. Volimo se cijelim bicem, cijelim tijelom....
Bili smo i razdvojeni na duzi period, i to nas je jos vise zblizilo, nasu ljubav ucinilo jos jacom...
Prvi na koga pomislim kad se probudim si ti i tako ostaje cijeli dan dok ne zaspim, onda te sanjam.... Po cijeli noc i dan si mi u glavi, i samo ti i niko drugi...
Znam da se sve ovo i tebi desava da i ti mislis na mene, da i ti volis mene.... vidim ti to u ocima....
Mnogi su pokusali da nas razdvoje, ali im to nije uspjelo, JER MI SMO SAVRSEN PAR...
........................od kad te sretoh ja nemam
mira.............................

Autorica: voljena djevojka
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 4:06 am

Da li je ljubav jača?

Halo, ti si ..Da, ja jesam koga trebate...Tebe trebam ...A ko me to treba...
Treba te ljeto 2002 , onaj tvoj kamen na zidu marine, na kome si zaspao sam a budeci se tek oko deset uvece...možda nekad...

Dan kao i mnogi drugi od onih ljetnih, julskih ili srpanjskih dana kako ih u tom kraju zovu, vruc...prevruc...
Kamen u zidu koji malu marinu stiti od naleta visokih morskih talasa van turisticke sezone godinama je moj, skoro da je postao moj vlastiti...i kada god tu dodjem on me ceka. Gromada sa Biokova precizno uglavljena među bjelicastu sabracu okrenuta bas po mjeri, malo ukoso sa blagim padom prema Italiji.

Kroz pukotinu koja je namjerno ostavljena spustao sam u onoj običnoj najlonskoj kesi osvjezavajuca pica kojima bi se naprtio već oko 10 ujutru dole pravo u more. To mi je bio frizider. Sa druge strane bilo je dovoljno mjesta za slaganje iscitanih svakojakih novina i casopisa, prava biblioteka. I ono najljepse...opruzen sa pogledom koji razara plavetnilo i neba i vode sve do Italije provodio sam svoj ljetno odmor sasvim sam van guzve i prica o visokim cijenama i lošim politicarima.
Samo ponekad bi neka znatizeljna osoba naisla, malo zastala pored svetionika i ponovo odlazila tamo gdje je ljeto bilo gusce. Moj stari znanac i već dobar prijatelj Vili mi je jutros dok smo ispijali kavicu rekao da danas dodjem na moje omiljeno jelo musule pa onako na uho mi još dosapnuo...Bit će i prstaca ali moras doći sa one strane da rucamo u basti jer je zabranjen ulov i prodaja...
Bilo je bas dobro, nešto zbog gladi, nešto zbog obicaja a ponajvise zbog ukusa.
Bravo majstore, rekao sam mu dok sam ispijao casu hladnog bijelog vina...vracajuci se na svoje odrediste...onu gromadu sa Biokova...
Sunce je još dobro zarilo ogoljeni okolni kamenjar i još golija tijela kroz koja sam prolazio do svog zemaljskog raja...iako su kazaljke na satu već bile vertikalno opruzene.
Otvorena knjiga me sacekala tačno na stranici na kojoj sam je i ostavio...ni daska vjetra...Iscitavao sam po ko zna koji puta poslednje stranice Danilovog CASA ANATOMIJE ali nisam uspio doći do one poslednje recenice u kojoj veliki Danilo konstatuje da za pisanje nisu dovoljna samo „m” ...San obično naidje kada se najmanje nadamo...
Kisa, ...oluja...sanjam da mi neko na grudi stavlja santu leda...i snijeg pocinje da pada...i sve to se lako podnese dok negdje u blizini ne udari grom...trgao sam se...dole na zemlji posvuda mrak...ne vidi se ništa tamo prema Italiji gdje se uvijek vidi il nešto il ništa...ali se vidi...vraski hladno...a nebo poput stabla narance okiceno zvijezdama...
Uzivao sam u toj beskrajno ljepoti...razmišljajuci kako je lijepo biti u drustvu mora i zvijezda ... i taman kada pokusah da se okrenem na drugu stranu iznenada osjetih ruku na svom hladnom ramenu...Njezan dodir unese neku cudnu toplinu koja prođe cijelim tijelom...Budan si...prepoznah njen glas...
Da, jesam...nije skidala ruku sa mog ramena...nagnula se i...njezno, sasvim njezno i polako me poljubila...Ne, rekao sam...nemoj...to nije dobro za nas...godinama se znamo i nasi se znaju...nemoj...znaš i sama...pa prijatelji smo.
Znam, rekla je tiho...sve znam ali vise nisam mogla...Cekala sam da dodjes u nas restoran veceras ali te nije bilo...cekala sam, cekala...i odlucila da dodjem ovdje. Muž je tamo a i nije velika guzva. Znam gdje ti provodis ljeto...znam za ovaj kamen... Ja ga i zovem po tvom imenu...kada svi odu i kada mi koji ovdje živimo ostanemo sami... Dvije krupne suze su joj se skotrljale niz lice. Bila je cudno lijepa...Ustao sam, obukao majicu bez rukava...Stajali smo jedno ispred drugoga... Propela se na prste da bi me zagrlila...snažno me zagrlila i plakala...plakala...onako lijepoj i suze su joj pristajale.
Ne, rekao sam ...možda nekada drugi puta... Poljubio sam je u obraz...mekan kao djeciji jastucic...to ne smijemo sada... Otici ću rece...a ti podji kasnije...i dodji, spremila sam za nas sve skoljke koje sam danas mogla naći...ima ih pet sest vrsta...dodji...i persun je svjez...i maslinovo, ono tvoje koje volis...djevicansko...i da znaš... ja ću dolaziti na ovaj kamen kada ti odes i kada svi odavde odu... i cekati to tvoje ...možda nekad...i nadam se da ću docekati pa koliko god da traje...

Hej, cao...kako si...upitam iznenadjen
Hajde dodji, nema turista ali ja stojim na tvom kamenu i samo još falis ti da nastavimo tvoje možda nekad...odatle te zovem...kada dolazis kod nas, pa posle krace pauze tiho dodade... i mene...
Drugi vikend Januara...rekao sam tiho...
I ova decembarska noć 005 polagano trosi i svoje i moje vrijeme dok me ona i more zapljuskuju julskom iliti srpanjskom noći 2002, i svim onim zvijezdama, maslinovim uljem, skoljkama...i samo jednim pitanjem, pitanjem koje se samo od sebe ponavlja do u nedogled...šta ...šta...sta da se radi…

Autor: Nord - Amsterdam
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 4:12 am

avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Ned Okt 25, 2009 4:17 am

avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:40 am

Hladna je to bila noć.
Kiša se slijevala po šupljinama moje ranjene duše i vjetar ju je trgao i odnosio komadić po komadić u nepovratnu daljinu.
Ova praznina je bila ispunjena samo strahom.
I htjela sam da bude netko pokraj mene, samo da slušam kako diše u tami, jer tada bih sve lakše podnosila.
Moje smrznuto srce strah je razarao i osjećala sam da lagano puca u mojim grudima, poput sante leda u beskrajnom plavom oceanu.
Te noći su crvene ruže proplakale, sve zvijezde s neba su pale i sve vatre su se ugasile. Te noći su sve rijeći smisao izgubile.
Skinula sam tešku masku koja je nosila obilježje da sam : JA VARALICA, I TEŽIM TOME DA DOBIJEM VIŠE NEGO STO DAJEM, SVOJOM MIZERIJOM KAŽNJAVAM DRUGE I SAMO KADA SAM HLADNA I OKRUTNA OSJEĆAM SE SNAŽNOM, ŽIVOT JE KAZNA BEZ RADOSTI, NEDOHVATLJIVA SAM I NITKO ME NE MOŽE SLIJEDITI, MOĆNA SAM KAD NIŠTA NIKOME NE DAJEM.

On je te noći dosao i samo njemu sam se pokazala bez te maske, pokazala sam mu upravo ono sto jesam
A to je je to da želim dati sebe cijelu, potpuno sudjelovati u davanju i primanju života, preuzimam odgovornost za sebe samu i za kreiranje svoje sreće. Biram ljubav, a ne snagu. Želim imati sve svoje osjećaje i spremna sam biti iskrena i ranjiva, dajem najbolje životu i zaslužujem najbolje od života.
On je iscijelio moju dušu i ovako ranjivu me primio i zavolio

Izmorenom vitezu što jaše svog konja do beskraja poklonila sam svoj sjaj. Moji vjerni čuvari su te noći ostavili moje dvore otključane i nestali u magli, izgubio se svaki trag njihovog postojanja, tad je ušao on u moj svijet i obojio ga sigurnošću i ljubavlju.
I sada zajedno hodamo prema beskraju
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:42 am

Posveta mom najdražem
U vazi, koja neprimjetno postoij u kutu moje sobe, uvenulo je cvijeće.
Noćas je došao u moje snove njegov smiješak.
Cijeli dan me to ispunjava i inspirira. Sretna sam.
Sanjarila sam uz "Road trippin'" , prisjećajući se kako je dirao prstima žice gitare i glasno pjevao "Let's go get lost" dok sam ga grizla za uho.
Divne uspomene.
Osjećam da venu,.
I njih ću baciti (kao i ovo cvijeće iz vaze) jednom i bit će nevažne.
Uvijek postoji netko tko mi je važan, zbog kog imam potrebu pisati. Al on, pokazao mi je drugu stranu iluzije. Ono sto je vidljivo, ali teško primjetno.
Znam da me želi. Ona djevojka nosi zelene oči.
Djevojka koju slika. Nosi moje oči.
Daj, samo mi dopusti da legnem pokraj tebe, da opružim svoje noge uzduž tvog dugog tijela.
Dopusti mi da budem tvoja muza.
Sjećaš se, baš kao nekada ...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:43 am

LAŽ

Danas kad se vratim u sjećanja, one naše ljubavi... pitam se da li je uopšte postojala? A tako je bila uvjerljiva, uzbudljiva i ranjiva, ta naša ljubav. Ljupko moj! -znao si mi govoriti... a ja poput djeteta, sva sretna i ozarena svom svjetlošću zadovoljstva, što mi tepaš... znao si me dirnuti u moju slabu tačku, znao si šta volim - a to su male stvari riječi koje meni puno znače... ljubavi moja, već dugo je prošlo vremena bez tebe i sigurno znam da je ovo samo sjećanje na još jednu romansu, na još jednu od ljubavi koje su se desile u mom životu...zao mi je što sam ti vjerovala, što sam te voljela, iskreno do bola, što sam u tebi vidjela ono što nisam nikada pomislila - laž... a znao si da je ne volim, da se osipam od nje -laž... samo laž!
Kako si mogao me povrediti, učiniti me opet ranjivom, a obećavao si ljubav koju samo ti možeš dati... ljubav koja puno obećava, a vjerovala sam ti, davala se tebi i voljela te bez granica, ljubavi moja...
Nikada, nikada ti nećeš zaboraviti, tvog ljupka... nikada moja ljubav neće izaći iz tvoje glave, da si samo malo znao a htjeo biti iskren i tačan, sve bi bilo drugačije. Možda bi i danas bili skupa i sretni...ali ne, jer znamo oboje da je uvijek bila prisutna tvoja - laž, bez koje nisi mogao... uvijek će suza biti prisutna u mislima o tebi i pitat ću se vječno, zašto si me lagao, zašto? Polako ćeš nestajati, blijediti... postojati jedna sjenka, jedne romanse koja je mogla uspjeti, da si samo malo znao...

Autorica: Emina Čolpa
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:43 am

" Suvisne su rijeci ne mogu u tome trenu reci
htio bih sad ma samo malo kraj tebe ja leci
znaj da moja usna po tvom tijelu nocas sece
i znaj da ona nikada se od tamo maknut neće

Jednoga dana mladić je stajao u središtu grada razmišljajući kako on ima najljepše srce u cijeloj dolini. Prošla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savršeno. Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu složili da je njegovo srce najljepše koje su ikad vidjeli. Mladić je bio jako ponosan i još se više i glasnije hvalio svojim prelijepim srcem. Iznenada, jedan stari čovjek pojavio se ispred povorke i rekao: „Zašto tvoje srce nije približno lijepo kao moje?” Povorka i mladić pogledali su u to starčevo srce. Udaralo je snažno, ali prepuno ožiljaka, bilo je mjesta gdje su komadići bili premješteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostećenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mjesta gdje su cijeli komadi nedostajali.

Narod je započeo - kako može reći da mu je srce ljepše nego što on misli? Mladić je pogledao u starčevo srce i vidio njegovo stanje, i nasmijao se. „Mora da se šališ, rekao je. Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno a tvoje je prepuno ožiljaka i suza.

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savršeno ali nikad se ne bih natjecao s tobom. Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadić srca i dam je toj osobi, i često mi ta osoba uzvrati dio od svog srca koje se uklapa u prazni dio mog srca, ali budući da dijelovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih završetaka koje dijelim, jer me podsjećaju na ljubav koju dijelimo. Ponekad dam dijelove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadić srca. To su ti prazni dijelovi-davanje ljubavi je riskiranje. Ovi ožiljci su bolni, otvoreni su, podsjećajući me na ljubav koju imam za ljude također, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje čekam."
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:44 am

Snaga volje

Utrnula se svijeća;
izgubih te
i svaki trag do tebe nestao je pometen naletom vjetra i iznenadnim odlaskom te davne godine...

Bez logike, samo uz škrto objašnjenje izrečeno kroz zube o snazi volje i o neslobodi...bespovratno!
Vrata za tobom nisu udarila, lagano su se zatvorila, a ja sam čula i otrpjela prasak.....
vakuum dugi niz godina, prostor navika,gdje sve savršeno funkcionira, a opet ništa nije kako valja!

U onom istom trenutku kada si pognuo glavu i ne krijući suze pogledao me , pa se okrenuo,znala sam... bila sam posve sigurna da ću u godinama što slijede tražiti beskompromisno
...ruke što svojom zaigranom mekoćom podsjećaju na tvoje.....
...riječi što si ih znao tako izreći da ostanu usječene u svijest, pa griju i tope i tješe i bole- sve istodobno...
...poglede od kojih klecaju koljena i prekida se dah...
...dodire tako nenametljive, nevine i lagane, tako nježne, a obećavajuće....

Zakotrljala se tuga prosinačka u ovaj pretposljednji dan.
Oživjeli neki duhovi prošlih vremena pa ne daju mira, oživljuju stare ožiljke na duši i tjeraju na neprilične prispodobe.

Slučajan ranojutarnji susret na tržnici!
Kakva romantika!
" Sada si slobodan", kažeš ...a , ja bih na to trebala poskočiti od veselja....
Vratile su ti se iste riječi, a nije osveta, tek sam ih toliko puta ponavljala u sebi da su postale sastavni dio mene....
Iznenadilo te, poznajem te unatoč vremenskom odmaku, dobro te poznajem i tvoje verbalne i neverbalne poruke.....
Ali, zahvalila sam ti jer
jednu sam stvar savršeno dobro naučila od tebe!
Snaga volje!
Strašna stvar... i ja sam je izgradila kroz sve ove godine;
očvrsnula sam jer nisam imala izbora, ali sada i ja odlučujem, snagom vlastite volje!
S prosincem završavaju moje lamentacije nad davno pokopanom i oplakanom ljubavlju!


Vitae
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 8:46 am

Želim

Vedra je i jasna noć...
Mjesec je posrebrio moju ulicu sada tako mirnu i uspavanu.
Titraju tek zvijezde na baršunastomodrom nebeskom prekrivaču i one božićne što ukrašavaju cijeli grad . Zlatne su i modre.
Izašla bih rado i spustila se prema moru-udahnula tišinu, osluhnula reskost hladnoće na obrazima.
Dan je bio dug i pretrpan obvezama.
Iscrpljena sam...
da mi je položiti ruku u tvoju i krenuti...tiho, laganim korakom u mrak...
...bez misli, tragova, riječi......
Poželjeh i nemoguće....
neka samo na tren s neba nas zaspu bijeli kristali i zadrže nam se u kosi...
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:02 am

Jedinoj mojoj

I ostali su samo trenutci uhvaćeni u objektiv mojih sjećanja. Trenutci koji će me pratiti kroz vječnost… Trenutci koji se kao mreže isprepliću do beskraja. I koliko god se trudio zaboraviti, krenuti dalje, jedan dio mene potajice to ne želi. Zaboraviti nju… U svakom mom pogledu, vidim njenu ljepotu, u svakoj pjesmi čujem melodiju njezinog bića, u svakom dahu udišem njen opojan miris, u svakom dodiru osjećam njezinu prisutnost… Pitam se hoću li ikada zaboraviti. Zaboraviti moje nedosanjane snove… Ne! Nikada neću zaboraviti, često sa suzom na licu govorim sam sebi… I sve je ostalo tako nedorečeno, ljubav, osjećaji, pa čak i ove rečenice što pišem. Kako zaboraviti njezin pogled, njene oči koje su me sa sigurnošću gledale, dodire, usne koje su me ljubile, stapanje dva bića u jedno… Možda je sve to bila iluzija, samo način na koji sam ja gledao… Na ta pitanja nemam odgovora. Često se pitam je li moglo biti drugačije, bez patnje, boli i gorčine. I koju nam je ulogu sudbina namijenila na ovoj trnovitoj pozornici života? Je li moja uloga da ju bezgranično volim i da nikada ne zaboravim što smo imali, a uništili? To je vjerojatno moj križ koji sam osuđen nositi. Nije li to pakao na zemlji? Može li što biti gore os toga? Ne imati kamo usmjeriti svoje osjećaje… Toliko toga čuvam u sebi, toliko toga bih joj dao, ali snovi su i dalje ne dosanjali. Još uvijek se nečemu nadam, nečemu… Kada bih si bar mogao priznati čemu. Možda tome da će se naši snovi probuditi zajedno s proljetnim suncem u nekom ljepšem svijetu gdje ljubav vlada. Nažalost je stvarnost drukčija, ovaj svijet je jesen, zamalo pa zima, hladan i okrutan, daleko od očiju ljubavi. A što je zapravo ljubav i gdje je ona nestala? Je li to onaj osjećaj kada nekoga volimo i želimo ga kraj sebe unatoč svemu, kada smo spremni oprostiti sve, zaboraviti, ljubiti… Ne znam. Možda je ljubav samo mit kojemu se nadamo, ali ja taj mit uistinu osjećam, to je mit koji raste u meni i ne da se zatomiti. Toliko je pitanja za koje nemam odgovore… Možda jednoga dana shvatim kako sve funkcionira. Svijet, ljubav, ljude, sam sebe pa i nju! NJU! Dotada ću i dalje živjeti za trenutke koji su samo naši i koje mi nitko ne može oduzeti…

Autor: Danijel_M
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:03 am

Ovo je nesto, sto sam jednog dana ja napisala, bas tada kada se u dnevnim novinama prosula bol ljubavi koja je trajala 14 meseci....

Da li sam ja kriva, da li je on kriv, mozda kada se sretnemo gore negde oprostimo jedno drugom...

Prica ima tuzan kraj, i mami neku suzu...

Bez rastanka ne bismo znali koliko su nam dragi oni
od kojih se rastajemo

Mnogo je ljudi koji su u moj zivot usli slucajno. Jedan od njih si bio I ti. Ali tek na kraju kada je sve vec bilo gotovo, ja sam ostala sama I nista drugo nisam znala, osim plakati.
Suvise mlada, sebe sam prepustila jakim emocijama, zavolela sam te, a mozda je za to bilo rano. Provedenih s tobom godinu dana na mom srcu su ostavili dubog trag, nevidljiv, ali tako bolan.
Kao I svaka veza I nasa je imala uspone I padove. Bilo je onih dana, kada su drugi zavideli nasoj sreci,a I onih, kada nisu ni pozeleli da budu u nasoj kozi….
Tvoje oci su me uvek pratile, bile su za mene zvezda koja me kroz zivot vodila, I uvek sam im se vracala. I te ruke, nezni dodiri, slivali su se niz nasa tela, a mi smo ljubavlju bili vodjeni…
Duge setnje kraj reke, Mesec koji nas je pratio, sve su to najlepsi trenutci nase ljubavi. Toliko smo jedno drugo voleli da ni slutili nismo, kako ce biti kada se rastanak priblizi. Ali dosao je I taj dan,da li tvojom ili mojom greskom sve se zavrsilo. Ostavio si me samu, kao malenu ladju na sred okeana bez igde ikoga… Cekala sam samo oluju koja bi me potopila. Kise koje bi me odvele u vecni san, ali osim bola u mom srcu I samoce, nista drugo nisam imala…Cekala sam danima tvoje pozive, nadala se da cu te jos jednom videti. Otisao si nepozdravivsi se, osim poruke na vratima nista drugo od tebe mi nije ostalo. Pitala sam sebe u ocaju “Da li si druge oci nasao, da li su te druge ruke mamile…?” Guseci se u suzama, skrhano telo moje utonulo je u san…
Svanuo je novi dan. Sama sam,jos poneka suza na licu se caklela. I moj verni pas Arci je tuzno gledao u mene, tugu smo delili zajedno. U trenutku na vratima sobe pojavila se moja mati, u ruci je drzala dnevne novine, otvorena 13. strana, I clanak sa nazivom: “Za mene je rodjena, za nju umirem”. Drhtave ruke, oci pune suza, I nemo lice slusalo je reci koje je moja mati citala…
…13.januara u Beogradu, bacivsi se pos voz, I.N. ostao je na mestu mrtav. Razlozi smrti su bili ocigledni, jer u svojim rukama drzao je sliku svoje bivse devojke, I papir na kojem su pisale reci: “S’tobom nasao sam srecu, ti si meni sudjena, pozeleti nikada drugu necu ti si za mene rodjena, a ja za tebe umirem…”
Ophrvena bolom, briznula sam u plac,nekoliko dana nisam mogla doci k sebi. Osecala sam krivicu, bol I tugu, jer nisam znala zasto je to ucinio…Ali jos vise me je bolelo, sto njegove oci vodilje vise nikada necu videti, jer sam izgubila bice koje najvise volim. Shvatila sam koliko se dvoje mladih moze voleti, I da sve sto je lepo kratkog je veka…
Sada pocinjem sve iz pocetka, ali na srcu nosim teret jak. Svake noci sanjam njegove oci, koje u meni rasvetle mrak.Svaki 13.januar od tada napolju padaju kise, nisi vise kraj mene, a volim te sve vise. Sada kada vise te nema tu, sama krecem na pocinak I budim se ujutru.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:04 am

Daleko... zauvek

Šetam ulicama tame u društvu gospođe samoće... Sama, lagano... utapajući se u sredinu, tražeći smisao u noćima bez sna, u jutrima bez osmeha, u danima samoće... Tražeći smisao u besmislu života,daleko od tebe... Sećam se poslednja dva dana koje sam sa tobom provela. Neverovatnih nekoliko sati u tvojim zagrljajima... Prekrivena tvojim poljubcima; najnežnijim i najstrstvenijim dodirima. Svaki dodir tvojih usana je i boleo i stvarao zavisnost, želela sam ih još, želela da nikada ne prestane, da zaustavim vreme... Znala sam da gubim i znala sam da imam samo još par minuta,nekoliko sati... I uprkos saznanju da grešim što ti ponovo pripadam, sada kada znam da je kraj, da je poslednji put, nisam imala snage da se oduprem želji da te makar još jednom poljubim... da samo još jednom budem tvoja, da samo još jednom otvorim vrata i uđem u zabranjeni svet imaginarne ljubavi, potpunog fitičkog zadovoljstva i kratkotrajne sreće... sreće koja je trajala taman toliko koliko sam ti pripadala, a onda bi se sakrila negde daleko, u neki drugi svet, zamenjujući mesto sa svojim večiti rivalom, sa bolom. Sećam se reči koje su bolele... Suze su lek za bol. Plakala sam dok si me ti grlio, čvrsto držao u zagrljaju, ne popuštajući ni čas, moleći me da prestanem... A kako da zaustvim suze, da obrišem bol,kada znam da gubim ono što najviše volim,da je ovo možda poslednji put da si uz mene,da me uzimaš potpuno,da mi govoriš najlepše reči koje sam ja toliko želela da pretvorim u istinu,da ih uvijem velom stvarnosti,da snove pretvorim u javu... Sećam se poslednjih poljubaca... Kada sam se prepustila i shvatila da treba da uzmem ono što mi daješ posljedni put;tebe.Moji poljubci prekrivali su svaki milimetar tvog tela,ruke su se preplitale,želja je rasla,bol je nestajao.Ljubila sam hiljadu puta isto mesto na tvom telu,znajući da je poslednji put.Žar tvog tela na mojim usnama,udišem ga,puštam da struji kroz mene,da ga zauvek pamtim,potpuno osetim.Ukus tvojih usana i sada lebdi u vazduhu,osećam ga svakim minutom.

... Poljubci su se nizali,preplitali,stapali u jedno,praćeni uzdasima,prikrivenim,nežnim,tihim.Ruke su drhtale,preplitale se,raspaljivale žar.I taman kada sam mislila da će sve prestati... tada je počinjalo... Lepršava igra dodira,osmeha,poljubaca... Postajali smo jedno,po ko zna koji put... I svaki put je bivalo sve bolje... I znali smo da je ovo zadnji put... .Kao da nas je to saznanje još više vezivalo,navodilo da uživamo u svakom i najmanje deliću sekunde našeg sveta koji se tada poslednji put gradio,koji je bio obojen najlepšim bojama,koji je lebdeo na poljubcima ljubavi i straha od rušenja tog sveta.Želja je rasla,telo postajalo izmoreno posle par sati,ali mi smo nastavljali da bojimo naš svet... da gradimo naš svet znajući da će njegovo uskoro rušenje biti bolnije što je on veći.Poslednja snaga se skuplja... umorni,nežni pogledi,drhtavi,jedva osetni dodiri,poljubci koji su sami za sebe govorili sve,uzdasi koji su bili molitva da vreme stane,da zauvek ostanem u tvom zagrljaju,da ti zauvek pripadam.Poslednji put si me uzeo,položio i nežno nadvio nadamnom,dodirujući svaki milimetar,ljubeći svaki delić,govoreći “ovo je moje,ti si moja,samo moja”.Poslednji put si vodio ljubav samnom govoreći da me voliš,da sam tvoja jedina sreća,da sam sva tvoja,zauvek... Ja sam znala da je kraj,da nikada više neću dodirnuti tvoje usne,da mi nikada više nećeš govoriti ono u čemu sam najviše uživala,da neću osetiti tvoj dah,čuti kako ti se sa usana otima uzdah... Da nikada više neću voditi ljubav sa tobom,da ti nikada više neću pripadati... Ali to je bila moja odluka,najbolnija,ali najispravnija.Znala sam da se moj svet imaginarne ljubavi,koji smo zajedno izgradili,ruši u najsitnije deliće,koji će me pratiti kroz život zauvek,dok sam živa... I neka mi Bog oprosti,mrzela sam ga najviše u trenutku našeg rastanka...

... Moj pogled te je otpratio dok si se spuštao niz ulicu,a potom sam sama,proklinjajući Boga,proklinjajući život,želeći da ma nema,da umrem sa ukusom tvojih usana,sa osećajem tvojih dodira na meni, krenula daleko od tebe,vraćajući se u moj svet,što dalje,što sporije,zauvek... daleko.Želela sam da umrem,da nestanem i da sa sobom ponesem svoj svet imaginacije,svoje kule od peska,svoju najveću sreću,da ne bih dozvolila da je bilo ko skrnavi,da je bilo ko naziva greškom,jer to sigurno nije bila,da joj se bilo ko smeje... Dan je bio prekrasan... Podne.Ulica pusta... Cvrkut ptica.More... Moje more plavo... A ja sam tonula u mržnju prema Bogu,u mržnju prema svetu,prema sebi... Čini mi se da si ti jedina osoba koju sam tada volela,za koju sam mogla da prevrnem i nebo i zemlju,za koju sam mogla život da dam.
Želela sam da me nema,da nestanem,da makar odem daleko i ostvim sve iza sebe... sve svoje kule od peska,sve iluzije,snove,imaginacije,sve svoje deliće... Ali oni od mene ne odlaze,još uvek me prate u stopu... I neka mi Bog oprosti što ponekad proklinjem ovaj svet,život,njega... To je zato što tebe nemam,što sam izgubila ono što najviše volim,ono čemu pripadam... Ali znam... ovako je najbolje... jer Bog je tako hteo...
ZAUVEK TVOJA
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:04 am

"Toplo vece prekrilo je grad, a ja sedim sama u uglu sobe i razmisljam.
Slike proslosti smenjuju se pred mojim ocima,a ja sam nemocna da im se oduprem. Sve je daleko iza mene, ali ipak dovoljno blizu da unese nemir u moj zivot. Sada je sve lepo, ali secam se...
Secanje je najgora kazna za nesto sto treba da ostane skriveno i zaboravljeno!
U zivotu se uvek smenjuju tuga,ljubav,smeh i suze. Tako je bilo, tako ce i biti, jer sudbina je previse okrutna da bi nekom podarila srecu i radost za ceo zivot.
Imala sam sjaj u ocima i neku nemirnu srecu koja je trperila u mom neznom i malom srcu. Imala sam zivot, stalozen i miran koji je tek bio preda mnom.
Noci su mi bile pevise duge, okovane jedino mislima o njemu, a jutra mucna i hladna. Druzila sam se sa zvezdama koje su jedine znale pravu istinu i ispracala sam ih u prvim znacima zore.
Budna sam sanjala njegove oci i zelela ih jedino za sebe. U tihim i setnim pesmama, trazila sam spas, samo malo leka da umine bol. Bezvoljno sam se trudila da ubijem mrtvilo u sebi i popravim raspolozenje, ali mi je slabo polazilo za rukom. Nije mi se svidjalo to nespokojstvo koje sam osecala u dubini duse i taj predosecaj koji je govorio da ce se svakog casa nesto desiti, a nisam znala sta. Osetila sam neku tezinu u vazduhu i teskobu svuda oko sebe.
Pozelela sam da umrem, da tiho nestanem u prvim znacima zore. Zelela sam da odem sa secanjem na njega, da unistim svaki trag. Suze su se slivale, a osecanja gusila. Dusa je laga no umirala, a ja ostala prazna, poput ispijene case..."
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:05 am

" Prvi put, vidio sam je u diskoteci, tj. vidjela je ona mene. Vjerovatno je ne bih ni primjetio u toj guzvi i sveopstem haosu da njene oci nisu bile prikovane za mene. A takve stvari se instinktivno osjete, zar ne?! Poceo sam da se vrpoljim, osjecam trulo. OK je to sto se zagledala, sto ima neki svoj trip - pa ovo je slobodna zemlja! Ali gdje je bas mene nasla! Pocela je ona otuzna pjesmica Magazina "Ginem" , a ona je i dalje blenula. Pa i da joj se svidjam, nije vazno, ali zar tu klinku niko nije ucio da nije pristojno tako sacovati ljude, ipak to prelazi u napadnost. Covjece, pa ona mi prilazi! Kao u magnovenju, vidik mi se muti i poput osnovca poceh da se preznojavam. Zapljusnuo me je miris divljih jagoda. Povukla me je na stranu i zaplesasmo. Odjednom mi se upalila lampica - pa ovo je klinka za kojom je Laza bio otkinuo. Je... a ona sad stratuje mene. Ipak ja pripadam onoj staroj feli i sve ove novotarije tipa "pridji ti njemu" kod mene izazivaju blage mucnine u stomaku. I klatimo se citavu vjecnost, cini mi se, a ona cuti. Pa mogla bi nesto i da kaze, ili je sad odjednom stidljiva pa to ocekuje od mene. Ove danasnje klinke su prava napast. Dobro, onda, ja cu da pocnem:
- Znas, ti se ne svidjas meni, vec mom drugu.
Ocekivao sam bar malo razocarenja, bar malo tuge u tim zelenim okicama, a ona me je pogledala tako da je temperatura u prostoriji naglo pala ispod nule. Smrzao sam se!
- Meni se ne svidja ni jedan od vas dvojice - drsko je odgovorila.
- Pa dobro, de. A, u koji razred ides?
- Mozes li da ucutis na tren, da bar cujem kraj pjesme, ako nista drugo.
Nema, klinka je opasna i odlucih da joj ispunim zelju. Bilo je to posljednje sto smo progovorili jer je ona odmarsirala posle zavrsetka pjesme i nikad me vise u toj svojoj uobrazenosti nije konstatovala - bar da sam ja primjetio! A klinka, sem sto je bila stvarno slatka, imala je nesto u sebi - nesto sto mi nije davalo mira.
Vidjao sam je cesto po gradu sa drugaricama. Nekada bismo sto do stola sjedili u kaficu: slusao bih njen smijeh, umijece soljnog gatanja, pokusavao da uhvatim njen pogled, bar onaj slucajni - ali nista. Ona bi odlazila, a ostajao bi miris divljih jagoda da me proganja i muci.
Prolazile su godine.
Porasla je - razvila se i postala prava ljepotica. Ne ona klasicna, obicna, po svemu, pa i ljepoti, bila je drugacija... Cesto sam je sretao sa nekim razbacanim tipovima. Oni je grle, ona se diskretno izmice, oni joj sapcu na uvo, a ona na te baljezgarije uzvraca onim praznim osmijehom, ugadjaju joj do sitnice, a njene usne bi se samo razmaknule da propuste ono dosadno i otrcano "hvala". Mnogima je bila ili potajna zelja ili izazov. Nekima za noc, nekima za dvije, vjerovatno mnogima i zauvijek... Status face sa kojom bi bila nije se lako mogao zakljuciti: da li je brat, decko, drug, sponzor - prema svima se ponasala isto. Koliko je izgledom privlacila, toliko bi svojom drskoscu, bezobrazlukom i rezervisanoscu znala da odbije. Shvatili ste, zar ne, cemu ovo detaljisanje - zakleti zenskaros i pivopija se upecao! Medjutim, nisam se trudio nesto posebno da joj skrenem paznju. Znao sam da sto vise budem trcao za njom, ona ce se vise folirati.
Godinama, cekajuci da poraste, navikao sam da zivim sa onim sto osjecam, a da mi to ne predstavlja opterecenje i pakao, vec bas suprotno - unosilo je neku harmoniju u moj zivot i ispunjavalo me predstavljajuci nesto bez cega bi mi zivot bio jednolican i monoton. Mozda se ta ljubav najvise izrodila iz cinjenice da je gotovo nedostupna i prva koja je bila toliko smjela da mene i sve poput mene spusti na zemlju ostavljajuci nas da u bjesomucnom trku kaskamo za njom.
Normalno, postojale su druge. Upotpunjavale moj usamljenicki zivot, bile mi stvar... ali ja sam na neki svoj nacin ostajao odan mojoj Malenoj i cekao. Strpljivo, kratko - zato sto sam znao da ne cekam uzalud. Jednostavno sam predosjecao!
Zurio sam kuci sa plaze da gledam utakmicu. Nagli okret i PAF! Stajala je tu, kraj mene, preplanula u bijelom bikiniju dok su joj iz ociju sijevale varnice. Kornet od jagode, polako se topio na asfaltu.
- Izvini... Evo, ako hoces, kupicu ti dva nova. Garantujem da ce imati isti ukus, samo ako me ne ubijes prije toga.
Bijesno je frknula i okrenula mi ledja. Sjeo sao u kola i posmatrao je! Nisam mogao da vjerujem - pa ona se okrenula! Gledala me je koketno, dok joj je oko usana titrao jedva primjetan osmjeh. To mi je ulilo nadu i konacno sam se odlucio za NESTO konkretnije: ovog puta pravi pravcati NAPAD. Znao sam napamet gdje, dokle i s kim izlazi. Jedno vece, cekao sam je na parkingu ispred diskoteke do 3 i 30h, a nje jos nije bilo. Taman upalih auto u namjeri da krenem, kad nocnu tisinu prekinu glasan i zarazan smijeh. U grupi djevojaka koja je dolazila, bila je i ona.
- Laro - zastala je i okrenula se.
- Dodji - za trenutak je stajala u totalnom iznenadjenju i zbunjenosti, da bi samo sekundu kasnije zauzela onaj prkosni stav u fazonu "ako ti trebam dodji".
- Daj, bre, necu ti nista! Samo da ti vratim sto ti dugujem.
- Ti meni?!
- Da.
Prilazila je polako, primjetno se dvoumeci. Svaki tren mi se cinilo kao vjecnost, jer je uvijek postojala i ta, priznajem, najocekivanija mogucnost da me ispali i ode. Ipak, zenska radoznalost je prevladala i korak joj se ubrza.
- Pa ti si lud - vragolasto me je pogledala i nastavila da se smjeska.
- Mislim da je cak ukusniji od onog tvog korneta, mada, nemoj mi vjerovati na rijec, jer ga nisam probao. Ustvari, ni ne volim ga...
Rekla je "hvala" i krenula da ode. E, neces!
- Izvini, ali da nisi nesto primjetila?
- A sta to? - osinula me je vec pomalo nervoznim pogledom.
- Samo je polovina tvoja - druga je od cokolade. Mozes me sacekati da ja pojedem cokoladu ili mi praviti drustvo.
Necete mi vjerovati ljudi, ali sve sam u toj svojoj malodusnosti ocikivao osim tog "vazi".
To vece se oduzilo. Sjedili smo u kolima, jeli njene jagode i moju cokoladu, smijali se... Onaj oklop uobrazenosti i hladnoce je nestao i tu pored mene je sjedilo jedno ljupko, duhovito i slatko stvorenje. Slatko kao te njene jagode. Ali, ja stvarno ne volim jagode.
I od tada je pocelo nase druzenje. Nisam htio nista da ubrzavam, da je ne uplasim. Uostalom, bilo nam je lijepo i kao prijateljima.
Sjedili smo na obali i po obicaju lizali sladoled. Nesto sam se zamislio. Ona je to iskoristila i pocela de me macka sldoledom po licu.
- Iki, o cemu to razmisljas?
- Sad cu te ubiti! - i uzeh da joj se svetim na isti nacin.
Ali, ne da se ona! Izvija se kao zmija, prosto klizi iz ruku, vizljasta, nestasna kao djevojcica. Eh, moja Malena... I ko zna dokle bi ta borba trajala da slucajno nije okrznula svojim usnama moje. Zastali smo dok su nam glave bile na sasvim maloj udaljenosti. Nesto jako i nesavladivo, raslo je u meni i lisavalo me samokontrole.
Poljubio sam je! Ovaj put namjerno, pozudno! Za cudo bozije, uzvratila mi je! Te njene medene usnice su se otvarale i ljubile me tako cedno, njezno, da sam se tu, na plazi, topio kao obican "rumenko". Zatim se trgla, ustala i krenula. Ponasala se normalno, kao da se nista nije desilo! Na sva moja nijema pitanja, samo je lupeski prokomentarisala:
- Shvaticu ovo kao prijateljski poljubac.
Otpratio sam je kuci. Stajali smo ispred zgrade, a onaj djavo u meni nije davao mira mom jeziku.
- E, laki... A jel bi mogla sad ti mene da poljubis onako... Mislim, prijateljski!
- Pa normalno da bih!
Ona je odleprsala, a ja sam ostao zatvorenih ociju, smijuci se sam sebi sa jednim prijateljskim poljupcem na obrazu.
E, stvarno ne mogu definisati sta smo tada bili. Ni prijatelji ni ljubavnici - valjda postoji nesto izmedju. Tako je to nase "izmedju" trajalo nekih 6-7 mjeseci. Nestajala bi na 2-3 dana, ponekad i puno vise. Bez poziva, poruke... Van dometa, bez traga, glasa... Kao objasnjenje, dobijao sam samo: "Ma iskrslo mi nesto", "Pusti me, bre, obaveze!", "Ne pitaj me, ludnica!"
Kasnije sam se umorio od pitanja i naucio da se borim sa ljubomorom. Jednostavno, postepeno sam tome prestao da pridajem vaznost, jer sastanci poslije tih njenih "ekskurzija" su ionako bivali sve bolji i zanimljiviji.
- Iki, ajde sidji. Dole sam na obali. Cekam te... Ali pozuri!
Sanjivo pogledah na sat - 4.00h! Pa ona je definitivno odlijepila! Sad cu svasta da joj kazem. Kakav je to nacin?! Ne javlja se 7 dana, pa onda u 4 ujutru!
- Pa, gdje si, bre, ti? - isla mi je u susret.
Uslijedio je dug i strastan poljubac dok su joj se oci caklile.
- Da li sam ja to nesto propustio u medjuvremenu?
A atmosferi je bilo nekog naboja, neceg sto je opijalo i uzbudjivalo. Noc je bila vrela (eto i taj klise je provjeren kao tacan), a ona je stajala u bijelom bikiniju obasjena mjesecom - ni sam ne znam... Ili je prosto sama sijala kao sto andjeli sijaju. Nemoguce kad je bila moja djavolica. Uslijedilo je prskanje, pa kupanje. Dopuzali smo do obale. Sve, moji ljudi, sve je pocelo od sasvim obicne radnje (/zato ubuduce pazite sta radite). Sklonio sam joj kosu sa ramena, pa je onda pogledao onim znacajnim pogledom, pa poljubio... Pa... Ma pretpostavljate. Savladani eksplozijom onog sto smo uporno potiskivali, valjali smo se tu, na obali, kao dva slijepljena crijevca - kako bi vam to docarao Ike, Balkanac. Salu na stranu, bilo je to moje najbolje iskustvo. Sve moje dotadasnje ribe, bile su tigrice u krevetu, strasne, dinamicne i vatrene. Sa Larom je sve islo polako, njezno, spontano. Ono sto me je, moram priznati, iznenadilo i odusevilo jeste da joj je to bio prvi put...
Za godisnjicu sam joj poklonio 10 dana u Budvi. Mozete pretpostaviti kako se moje slatko odusevilo. Plaza, diskoteka, more, a onda ONA, JA i NOC. U krevetu je postajala pravi kameleon. Kao da je citala moje trenutne zelje. Isla je iz krajnosti u krajnost. Nekada sam imao osjecaj da u narucju drzim dijete, a nekad divlju macku. Vodili smo ljubav na plazi, podu, ispod tusa, na francuskom, italijanskom, saptala je njezno, vatreno, dvosmisleno, izludjujuce. Sa njom nikad nisam znao na cemu sam, sta me ocekuje sutra. Lijepa kao boginja, a gresna kao najvece preljubnice. Moje malo savrsenstvo.
Poslije prvih 7 dana, javili su mi da mi je poginuo brat. Neko odvratno tupilo probadalo mi je grudi. Nagazio na minu...
- Ivane, idem i ja...
- Ne.
- Ivane, moram da idem i ja!
- Ne, Laro, ti ostajes ovdje...
Prvi put u zivotu, viknuo sam na nju. Gonjen osjecajem krivice, tada, kada mi je najmanje bilo do njeznosti, zgrabio sam je za ruku i zagrlio onako uplasenu, krhku, vjerovatno u vecem soku od mog.
- Ti mi trebas ovdje kad se vratim. Ja ne mogu podnijeti da ostanem i gledam tu crninu.
Tako je i bilo. Za bratom nisam prolio nijednu suzu. Srce mi se cijepalo, kad su ga, tj. ono sto je ostalo od njega, stavljali u raku. Uzasni bol, nepodnosljiv, a obrazi mi suvi!
Sjecam se jednom me je pitala da li je tacno da muskarci poslije vodjenja ljubavi imaju potrebu da se ispovjedaju.
- Ne znam - rekao sam - do sada nisam bio sa muskarcem.
Lezala je tu, kraj mene. Pokusavala je pogledom da razbije cauru u koju sam se uvukao. Gotovo mehanicki prelazi rukom preko mojih grudi: gore - dole, gore - dole. Tu mucnu situaciju prekide sapatom:
- Ja ne znam kako to boli i necu se pretvarati i govoriti kako ce proci, da niko ne zivi vjecno... Ali mogu naslutiti da ono kroz sta prolazis je strasno. I ako ti to nije, mozda, neka utjeha, sada i znam da nema smisla ovo sto govorim, tu sam ja, koja te voli, iskreno i puno, puno... I nikad te necu ostaviti. Bez obzira na sve NIKAD! OBECAVAM...
Okrenuo sam se ko oparen. Zacas sam ustuknuo. Privukao sam je sebi i zagrlio. Snazno, snazno - iz nekog instinktivnog straha da i nju ne izgubim.
I zaridao sam! Neko vrijeme me je cutke milovala po kosi, a onda je i ona zaplakala. Bio je to prvi put da je rekla da me voli.
Ovo je trebalo da bude prica sa sretnim krajem. Bar sto se nas dvoje tice. Sad sjedim ovdje i pisem, cemeran, propao sa onom sjetom starca kog je u zivotu svasta gazilo. Pisem vam kraj.
Isla je sa drugaricom, kolima, u neku vikendicu, na rodjus zurku. Samo je stala da nadje neko grmlje. Onako svojeglava, nikada nije gledala lijevo, ni desno. Pretrcavala je put nesto dovikujuci i samo jedna duga, mucna silina slepera i - nje vise nema!
Slavlje se pretvorilo u sahranu.
Kada su mi javili, cini mi se da sam dva sata stajao kao skamenjen pored telefona. U glavi mi je odzvanjao njen smijeh, a rijeci poput masine su tupo rezale, surovo vracajuci u stvarnost: "Zivot je pi*ka, zivot je pi*ka..." Kad sam se osvijestio, nepodnosljivi bijes je rastao u meni. U ustima, nakon svega, mogao sam da osjetim samo ukus gorcine i jada. Poput zivotinje, porazbijao sam sve po kuci i istrcao napolje. Snijeg, hladnoca - nista nisam ni osjecao ni primjecivao. Samo jedan cilj - sam po sebi jasan i logican. Upao sam u njen stan i poceo da vristim:
- Laro, Larooo!
Svi su me gledali zgrozeno. Njena majka je drhtala, histericno ponavljajuci: "Nje vise nema sine, nema!", ni sama ne vjerujuci, sa nekom smijesnom nadom u ocima...
- Lazete, svi vi lazete! LAZEETEEE!
Van sebe, tresao sam jadnu zenu. Njen muz, cika Peca je skocio, uhvatio me za misicu i osamario. Za tren, dosao sam sebi, da bih odmah zatim, pao sklupcan na pod i grcevito se tresao u navali jecaja, nemoci i nistavila.
- Nje VISE NEMA... - ponavljao sam u bunilu.
Jedan vremenski period, totalno je bio izbrisan iz mog pamcenja. Znam samo da sam se jednog jutra probudio u njenoj sobi, u njenom krevetu i sve je pocelo polako da mi se vraca i nanovo ranjava i boli. Prenerazio sam se kad sam saznao da je sahranjena. Prokleti bili, nisu mi dali ni da se oprostim od nje...
Sa bocom votke, uputio sam se na njen grob. Tu sam legao i lokao. Sa svakim gutljajem, pio sam gorcinu, suze i stvarao podnosljivu iluziju da ubijam bol!
Od tada bile su svakakve. Plavuse, crnke, lijepe, ruzne, mrsave, debele. Sve sam koristio za jednu noc; odnosio se prema njima kao prema smecu jer nijedna nije mirisala na jagode i ljubila tako slatko. I nijedna nije bila moja pametnica, i moje dijete, i moja ljubavnica. Mrzio sam ih sto su zive, jer sve su gore, a nju, koja je bila toliko savrsena, uzeo je prokleti Usud! Stekao sam reputaciju manijaka, siledzije. Tukao sam i dobijao batine. Eh, moja Malena, kao da je bilo vazno...
A ona! Bila je tu, kao moja sijenka. Kao pasce koje sam sutirao, a ono se iz ko zna kojeg razloga stalno vracalo. Ispocetka samo poznanica, zatim psiholog. Uobrazila da zna kako mi je, da moze da mi pomogne. Ozenio sam se njom... Ali nemoj misliti da sam te izdao, andjele moj! Bio je to pokusaj ocajnika da sredi nesredivo, bar prividno zalijepi komadice svog beznacajnog zivota i progura dalje. Pustio sam je da zivi u zabludi kako te je istisnula iz moje glave i srca. Ali shvata ona da nije i da su uzalud sve te njene price. Shvatila je onog trena kad se rodila nasa djevojcica, NASA, andjele - moja i tvoja! Jer nema nista njeno! Ima tvoju kosu, tvoje oci, usnice i mirise na jagode.
Ne, ne uobrazavam. Kad bi je samo vidjela... Vidjela si je, ti, prevarantkinjo moja! Dala si mi razlog da zivim, da me mucis da ti jos ne dodjem. Kao onda kad si odlazila i ostavljala me da cekam u neizvjesnosti i sa bezbroj pitanja na koja se nikad nisi potrudila da mi das bar jedan jedini odgovor...
Moram da zavrsim...
Place... Mora da se sad onako vragolasto smjeskas, jer pisem novinama koje si tako rado citala. I sad, tamo gore, likuj, jer si od jednog nepopravljivog Balkanca napravila ovakvog pekmezu i romanticara. Nisam ja ovo pisao, maleno moje, to je moje srce, koje nije stiglo da ti kaze u oci puno stvari koje ga sad tiste i bole. Srce koje je gotovo svenulo otkad si mi ti otisla; otkad sam te izgubio - kako to uzasno zvuci... Ne... Znam da znas: nasa prica nema tuzan kraj. Cekaj me, jer cim dodjem, znam, nasoj sreci nece biti ravna nijedna ovozemaljska... "
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:05 am

Nekada davno, u sam iskon jednog od mnogobrojnih svetova, behu dva bespolna bića:
Ono i Ono.
Samog pojma vremena još nije bilo. Bilo je samo postojanje, i njegova suprotnost, ne-postojanje.
Da, bilo je tako jednostavno.
U jednom trenutku, u jednom biću rodi se prva misao.
Ono se približi drugom biću i, budući da reči još nisu postojale, kao ni usta koja bi ih izgovorila, prenese svoju misao na neki neuhvatljiv, i njemu nepoznat način.
Misao je glasila: "Hajde da se pretvaramo da imamo usta."
Drugo biće prihvati ovu ideju, te se bića stadoše pretvarati da imaju usta. Kroz to njihovo pretvaranje, nastalo je vreme.
Posle nekog vremena, prvo biće oseti neki nemir u sebi. Pretvaranje mu više nije bilo dovoljno. Zato se Ono opet približi drugom biću, i ovog puta glasno izreče svoju misao:
"Hajde da se pretvaramo da imamo i jezike. Onda ćeš ti otvoriti svoja usta, a ja ću na njih priljubiti svoja i probati ih jezikom."
"U redu", reče Ono.
I bića se stadoše pretvarati. Ono je otvorilo usta, a drugo Ono mu je prišlo i liznulo mu jezikom usne. Bića tad spojiše usne. I onda se počeše pretapati, biće u biće. Jedno je ulazilo u drugo, jedno se s drugim mešalo i jedno u drugom gubilo.
Tako je nastao prvi poljubac, u vreme kada još nije bilo ni ljubavi, ni objekta kome bi ljubav bila upućena.
Zato i danas postoji poljubac bez ljubavi, ali nema ljubavi bez poljupca.

I evo nas danas tu gde jesmo. Apokalipsa nam je bliža i razumljivija od Postanja. U nasleđe smo dobili poljubac, jedan od retkih preživelih simbola. Poljubac koji je sveprisutan, svemoguć.
Jer: bez njega nema iskazivanja ljubavi. Bez njega nema vođenja ljubavi. Bez njega nema ni laži, ni prevare, ni izdaje, ni licemerstva. Tamo gde prestaju reči, počinje poljubac.
Poljubac za laku noć.
Poljubac za dobro jutro.
Poljubac kojim biste nekom zatvorili usne, jer ne možete više da podnesete da slušate gluposti.
Poljubac kojim biste nekog zaveli.
Kojim biste nekom skinuli mrvicu sa usta.
Kojim biste došli do novca.
Kojim biste iskazali prezir i, napokon, mržnju.
Poljubac kojim biste nekog pozdravili.
Oprostili se.
I ponovo pozdravili.
I, na kraju, poljubac koji bi vam zapao kao domaći zadatak, neka vrsta kazne koja vas je snašla od Urednika, jedine stvari na svetu moćnije od poljupca.
Urednik bi vam, prijatno i nenametljivo, predložio da napišete nešto o poljupcu, a vi biste (o vaše naivnosti!) to brzopleto prihvatili, misleći kako ne postoji ništa jednostavnije na svetu.
Posle dugog lupanja glave (o sto), došli ste do samo jedne smislene rečenice:
Poljubac je nešto moćno.
U koje god svrhe da je namenjen.
Umete li da se ljubite?

autor: Bosie
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 9:06 am

CAROBNA PRICA

Cudno, uvek je zamisljao raj potpuno drugacije od mesta na kome se sad nasao. Nije bilo blistave svetlosti, nije bilo mnostva boja, niti malih lepih andjela i bica svetlosti. Umesto toga, hodao je planinskom stazom, koja se pruzala izmedju borove sume i divnog jezera. Bio je sumrak, onaj divni letnji sumrak, neuhvatljivo vreme izmedju dana i noci. Ovo mesto je odisalo mirom i spokojom, bio je to njegov raj. Mnogo puta je pohodio ovo mesto u snovima, ali sada je bio siguran da je stvarno, jasno je osecao sitne kamencice pod nogama. Dok je hodao stazom, jedna srna dosla mu je u susret, i stala na puteljku, posmatrajuci ga svojim krupnim ocima. Izgledalo je kao da hoce nesto da mu kaze. Bilo je to besmisleno, pomislio je, srne ne mogu da govore. Pa ipak, tako je izgledalo.
Srna je konacno produzila niz put, a on se pitao da li je to dobar ili los znak, sto je srna naisla. Ispratio je pogledom, a kad se okrenuo, u susret mu je dolazio novi posetilac. Bila je to devojka.

Zapazio je da je niskog rasta, sitna, ali prelepog okruglog lica, i nebesko plavih ocju. Dugacka smedja kosa padala joj je u kovrdzama na ramena.
Bila je obucena u belo, i bosonoga. Kad mu se priblizila, osmehula se, i on je osetio neki divan talas spokoja..neznosti.. koji je dolazio od tog osmeha.
Zdravo- rece ona jednostavno. Jedva je promrmljao odgovor.
Dodji- rece mu devojka i uze ga za ruku- hajde da malo prosetamo.
Boze, pomislio je, kako je smeten. Ova divna devojka ga vodi za ruku, a on ne ume ni da progovori.
Ali onda je ona progovorila, i kao nekom carolijom, nestala je njegova stidljivost. Ubrzo su veselo cavrljali, i osecao je kao da se znaju sto godina.
Kad je pocela da pada kisica, potrcali su prema sumi, drzeci se za ruke.
Da li sam zato doveden ovde, upita se? Zar mi je trebalo toliko da shvatim koliko malo treba za srecu, samo jedna mala topla ruka, u ruci?
Kao da mu cita misli, pna ga upita: zasto ti je bilo neprijatno kad sam te uzela za ruku?
Znas- poceo je da se pravda- u mom svetu nije uobicajeno da te nepoznati odmah uzmu za ruku.
Mnogo ti stegnut taj tvoj svet- nasmesi se ona- u mom svetu je to sasvim normalno.
Setali su jos malo po sumi, drzeci se za ruke, ne mareci za kisu.
Kad je ugledao usamljeni kameni monolit, srce mu se stegnu. Znao je, znao da je to rastanak.
Ne brini- rece ona- ovo nije kraj. Ja cu uvek biti uz tebe. Uzmi ovo sto cu ti sada dati, i kad ti bude tesko, kad nestane nade, samo ga drzi uz sebe, ja cu biti tu.
Pogledao je sta mu je stavila u saku. Bio je to mali pramen njene kose.
Ti si vila zar ne? upita on iznenada.
Jesam- znao je odgovor.
Cudno, uvek je zamisljao vile kao visoke i plavokose, ali sad mu to uopste nije bilo vazno. Bio je odusevljen, ocaran, ovom malom smedjokosom vilom.
Zatvori oci- rece mu ona i povede ga do kamenog monolita.
Stali su, i on je na trenutak, trenutak koji bi voleo da produzi u vecnost, osetio njene usne na svojima. Kad je otvorio oci, vile vise nije bilo, ni tog mesta, a on..


Probudio se u krevetu, u sobi, secanje mu se vratilo. Bio je tesko bolestan. Bio je!. Osecao je da vise nije. U glavi mu se razbistrilo, snaga mu se vratila u udove, oci su mu blistale!
Skocio je iz kreveta da se obuce, bilo je divno posle toliko vremena biti na nogama.
A onda se setio svega, i tuga mu zameni radost.
Vila.. kako da je vidi ponovo? Sta cemu zdravlje, sta cemu svet bez nje?
Jakna mu je visila na stolici, i on u ocajanju zavuce ruku u dzep, trazeci cigarete. Mora da zapali, da se smiri.
Kad je izvukao ruku iz jakne, osmeh mu se vratio.
U ruci je drzao pramen viline kose.
Ponovo je nasao svoj raj.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Vedrana taj Sub Okt 31, 2009 10:26 am

...o jednoj ljubavi,moze se tako reci,pa da pocnem,bio sam sa njom pre tri ipo godine u vezi,bili smo dva meseca,meni je dosadila,i raskinuo sam sa njom...Necu joj pominjati ime ovde...i tako,ona me zvala mesec dana plakala,htela da se pomirimo,meni je bilo svejedno,nije mi padalo na pamet da se mirim sa njom,htela je da se vidjamo svaki dan dok smo bili zajedno,jedva sam cekao samo da nadjem nesto zbog cega cu raskinuti,mrzelo me svaki cas da je vidjam..Ona se tako vezala za mene,ja nikad nisam bio takav,nisam mogao ni umeo ni hteo da se vezem ni za koga.Svaka mi deviojka brzo dosadi....I onda tako vreme je prolazilo,ja ne zivim mnogo daleko od nje,pa sam je cesto vidjao,i polako sam poceo da se zaljubljujem u nju...Pre nekih godinu ipo dana shvatio sam da sam stvarno zaljubljen u nju,,i to sam joj rekao,nije verovala,Mislila je da hocu da je odvucem samo u krevet...inace nismo spavali dok smo bili zajedno,verovatno bi se to desilo da sam ja ostao jos samo par dana sa njom,ali ja nisam...i tako,ubedjivao sam je da je istina,a stvarno mi se to desilo,poludeo sam za njom,dok smo bili zajedno nije mi bila nista posebno,a posle sam malo po malo shvatio da je ona jedno blago,biser medju devojkama,njene okice,plave male bezobraznice,najlepsi osmeh,nacin na koji govori,na koji gleda ljude,kako hoda,kao princeza....nesto se promenilo u meni,neznam poceo sam sve devojke drugacije da gledam,a nju pogotovu...pitao sam je da se vidimo,izvinuo joj se za sve od pre,pristala je,trebalo je da se vidimo u nekoj diskoteci,ja sam dosao sa nekim drugom,narucili smo pice,subota,ludnica,i tako,standardno,ja sam je malo potrazio pogledom i primetio je na drugom kraju diskoteke,igrala je sa drugaricama...malo sam cekao,nije mi bilo bas lako odmah da joj pridjem,bila je mnogo lepa...a i bila je sa nekoliko drugarica pa mi je bilo malo glupo,ali nakanio sam se posle 15-tak minuta...i krenuo sam prema njoj,ali kad sam joj prisao na mozda dva-tri metra ispred nje se odnekud pojavi neki decko,misicav krupan lik,poceo je da je ljubi,a ona mu je stavila ruke oko vrata,i mazila se s njim....tu ispred mene! Nisam mogao da verujem sta mi se desava ispred ociju,sad bi neko rekao pa sta nije smak sveta,kao da je to nesto sad...i ja bih tako rekao verovatno,da je bila neka druga devojka,ali ona...vratio sam se nazad uzeo flasu iz koje sam pio pice i krenuo prema njima,samo da ga udarim,poludeo sam...drug koji je bio samnom video je sta se desava,shvatio je sta cu da uradim,uhvatio me za ruku i izvukao napolje,i smirio malo....Nisam mogao da verujem da mi je to uradila,ali nisam mogao da je mrzim,mozda sam to i zasluzio,i nikada nisam plakao zbog devojke ali desilo se tad....***.A stvarno sam se mnogo zaljubio u nju...uzeo sam taksi otisao kuci,nisam ni o cemu mogao da razmisljam celu noc sem o tome...kakva sam budala.I tako rekao sam sebi da nikad ali NIKAD vise nista necu imati sa njom.Vec sutra sam promenio broj,i otisao da zivim dod neke babe,30 km od naseg grada,resio sam tu da ostanem samo da je vise nikad ne mogu da je vidim....Posle toga su se jos neke stvari promenile...Nisam nikad ni verovao neka devojka moze tako da me pogodi da tako nesto uradim.Novi broj sam dao samo ljudima koji su mi potrebni,ljudima iz orkestra,posto sam muzicar inace,nekolicini drugova,drugarici,i tako...a njima svima sam rekao da ga ne daju nikom dok mene ne pitaju....Voleo sam je i dalje,ali sta da se radi,previse sam ja ponosan da bih presao preko toga sto se desilo...I tako posle mozda 3-4 meseca saznao sam da trazi moj broj,da ne da drugovima mira,rekao sam da joj ne daju,ona je trazila i dalje...pitala je sta je samnom,jesam ziv,sta se desava,i tako...*** nisam bio dovoljno jak,kad sam cuo da place,i da moli ljude koje poznajem za moj broj rekao sam im da joj daju...Zvala me je odmah,pitala sta je samnom,jesam ziv i tako...Sta znam ja sam kao hteo da bude drugacije,da je vise ne vidim,i da ne cujem vise za nju,ali nemogu reci da mi ipak i protiv moje volje nije bilo drago sto se opet cujem sa njom...rekao sam joj da joj to sto mi je uradila nikad nemogu oprostiti,ona je pitala sta...kao nije me videla...a ja znam da jeste,i da mi je to namerno uradila...ona je pricala da nije,kao kako si bas tad naisao,pa to mi je bivsi decko,ja nisam sa njim,onako smo bili to vece....znam da nikad nece priznati da je to namerno uradila,ali ja je volim pa kako god,nemora da prizna,nisam ni ja bas uvek bio andjeo...ali rekao sam joj da posto je bila sa njim to vece moze da nastavi i dalje da bude sa njim,a da na mene moze da zaboravi...ona je nastavila da me zove,rekla je da nije znala da to moze mene tako da povredi,da je mislila da je ja zezam samo ,da me je briga,i tako...ipak nije htela da prizna da je to namerno uradila.Mene je malo proslo to,ona me je zvala svaki dan,ubedjivala da se vidimo,malo pomalo ja sam popustio,vratio stari broj,vratio se u grad....ipak sam rekao sebi da NIKAD ali nikad necu imati nista vise sa njom...I jos nesto mi je rekla,nesto sto me mnogo iznerviralo,kao ja volim fensi tipove,ali bicu ipak sa tobim,iako ne igras fudbal i ne nosis patike od 15 hiljada....e tad sam popizdeo,mislim da je neka druga devojka pomislio bih samo,ma vazi ribo,samo da je tebe odvedem u krevet,ili tako nesto,a voli ti sta hoces posle...Ali sa njom je sve drugacije,skrenuo sam malo sa pamecu otkad sam zavoleo tu devojku,da nisam verovatno nebih pisao ovu pricu,i mozda prica nije nesto,ali je svaka rec istinita,verujte...I tako,bilo mi je krivo,pa sta ti mislis devojko da cu ja tebe da molim da ti budes samnom,ona je tad mislila da cu ja da potrcim sad njoj u zagrljaj,ili sta vec...*** imam tu osobinu da tesko prelazim preko nekih stvari,i dan danas placam danak tome...I tako lepo sam je nabrziokako se to kaze,ona nije znala sta je snaslo,a stvarno me to uvredilo.Ja sam inace normalan,normalno se oblacim,zaradjujem za sebe dovoljno,verovatno toliko da mogu da budem fensi vise od svih tih njenih fensera,ali ne zelim,nervira me to.Jer su ti njeni fenseri svi isti,obuku se za 500 eura,pola godine skupljaju za neki duks,a u dzepu nemaju 50 dinara...ja smatram da covek moze da ima boljih kvaliteta.A ona je devojka iz bogate kuce ono sto se kaze...heh...njeni drze neke prodavnice po nasem gradu,voze nekoliko dobrih auta,i tako,pa ona valjda ne zeli da bude sa bilo kim...I stvarno bila je uvek u poslednje vreme sa nekim frajerima,fensi momcima,to su inace debili sve,ja stajem na crtu u svemu sa njima svima,ali dobro,kako god....I tako nastavio sam da komuniciram sa njom,da se dopisujemo,ona je htela da budem sa njom,mislila je da cu ja nju da molim,i da napadam,kad je videla da od tog nema nista,pocela je ona mene...ja sam tu i tamo bio sa drugim devojkama,ona sa nekim drugim momcima,pricala mi je o njima,bio sam ljubomoran kao pas....videla je ona to,sigurno jeste,i ona je trazila da joj pricam o nekim mojim devojkama,a bila je ljubomorna htela je da poludi cim joj pomenem neku..zato nisam hteo da joj pricam nikad,mada sam voleo da je vidim ljubomornu,kako je samo slatka bila,ali ipak ne....Poceo sam da joj kupujem poklone,ostavljam pod prozor i tako,skoro svaki dan,kupovao sam joj cokoladice,igrackice,i njene omiljene cigarete,i svasta jos...inace to pre nikad nisam radio ni za jednu devojku.Stvarno mi je stalo do nje,i nije mi bilo zao sto sam to radio,nikad nece biti...trazila je od mene svaki dan da se vidimo,ja sam joj rekao da nemozemo,nek ima ona svoje vezice,nek se muva sa njenim fensi frajercicima,za mene ce se naci poneka devojcica,a ja cu tako da joj kupujem poklone,i uradicu za nju sve sto treba,i uvek cu je nositi u srcu,samo nju...Znam da to ne zvuci bas muski,ali priznajem osvoila me nekako,pao sam,zavoleo je,jace je bilo od mene,i tako...stvarno sam poceo da je gledam kao osobu,ne samo kao objekat kao pre,i znam da nije bila bas savrsena,ali ipak sam je voleo vise nego sto sam mogao da volim ikoga na svetu...*** tako je valjda kad se zaljubis..
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Pišem dušom ili srcem?

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 7 Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu