Empiristi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:31 am

Navodimo par velikih imena filozofa ovoga pravca :

-Džon Stjuart Mil
-Toma Akvinski
-Džordž Berkli
-Fransis Bejkon
-Džon Lok
-Tomas Hobs
-Dejvid Hjum,
njihove biografije, zanimljivosti, radove i dela
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:32 am

Džon Stjuart Mil

(engl. John Stuart Mill; 20. maj 1806 — 8. maj 1873) je bio britanski filozof empirista, socijalni reformator i zagovarač britanskog utilitarizma

Biografija

Džon Stjuart Mil rođen je u Londonu 1806. godine. Njegov otac, Džejms Mil, započeo je sinovljevo obrazovanje kada je ovaj imao samo 3 godine. Do sedamnaeste godine, Džon je već je bio poznavalac grčke književnosti i filozofije, a bavio se i proučavanjima hemije, logike i političke ekonomije. Izuzev perioda kada je bio poslanik u engleskom Parlamentu, živeo je u Francuskoj sve do smrti, 1873. godine.
Proučavao je i socijalističku doktrinu, pa, iako nije postao socijalista, aktivno je radio na poboljšanju položaja radničke klase. I pored takvog obrazovanja, zadovoljio se statusom "slobodnog intelektualca" i poslom službenika u kolonijalne Istočno-indijske kompanije, gde se zaposlio 1822. godine. Nešto kasnije postaje šef i u kompaniji ostaje sve do penzije, 1858. godine. Bio je član engleskog Parlamenta od 1865. do 1868. godine, kada nije uspeo da bude reizabran, zbog čega se vratio u Francusku. U Parlamentu, važio je za radikala jer se, između ostalog, zalagao za javno vlasništvo nad privatnim resursima, jednakost između polova, obavezno obrazovanje i kontrolu rađanja.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:33 am

Toma Akvinski


(oko 1225. – 7. mart, 1274.) je bio italijanski dominikanski filozof i teolog sholastističke tradicije, poznat kao Doctor Angelicus, Doctor Universalis.

Učenje

Akvinski je delovao u Parizu, Rimu i Napulju. Bio je najčuveniji klasični pobornik prirodne teologije. Za Akvinskog, teologija kao nauka o nužnom biću boga nadređena je filozofiji kao nauci o konačnom biću stvorenih stvari. Toma Akvinski smatra Aristotela vrhuncem znanja u svim pitanjima spoznaje prirode (naziva ga jednostavno Filozof), a izvan njega ostaju samo pitanja o natprirodnim stvarima. Toma želi prilagoditi njegovu filozofiju kako bi ona bila primerena za objašnjenja istina objave i dogmi crkve. Izgradio je strog logički sistem primeren hrišćanskom tumačenju sveta. Tomin sistem predstavlja vrhunac skolastike. On obnavlja jedinstvo uma i vere, znanja i objave, tvrdeći da istina ne može protivrečiti istini, istina uma ne može protivrečiti istini vere. Osnovao je tomističku školu filozofije. Isprva je njegovo učenje naišlo na optužbe, no kasnije su sve povučene - dominikanci ga prvo prihvataju za svog učitelja, a kasnije postaje i priznati učitelj Katoličke crkve. Tomizam je dugo vremena predstavljao primarni filozofski pristup Katoličke crkve.
Katolička crkva ga smatra svojim najvećim teologom, i jednim od trideset i tri doktora crkve. Mnoge institucije su nazvane po njemu. Kasnije je proglašen svetiteljem.

Dela

Glavna dela su mu:
Summa theologiae
Summa contra Gentiles
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:34 am

SV. TOMA AKVINSKI, SVEĆENIK I CRKVENI NAUČITELJ (1225.-1274.)


Sveti Toma, kojega se Crkva sjeća 28. siječnja, pripada svakako u red jednog od najvećih crkvenih umova. Rođen je 1225. u dvorcu Akvino u južnoj Italiji. Od malena je pokazivao veliku želju za znanjem a završavajući visoke škole u Napulju upozna se s dominikanskim redom. Roditelji su se protivili da on kao plemićki sin stupi u prosjački red. Unatoč protivljenjima postao je dominikanac a poglavari vidjevši njegove ogromne intelektualne sposobnosti šalju ga učenjaku Albertu Velikom.

Već s 23 godine života Toma je postao profesor. Predavao je u Parizu, Rimu i Napulju. Kraj sve svoje velike učenosti ostao je uvijek jednostavan, ponizan i bezazlen redovnik. U poniznosti je postojano odbijao sve ponuđene mu crkvene časti. Njegov bistri duh dobro je shvatio da je poniznost evanđeoska krepost i da više vrijedi od sve učenosti, slave i počasti. Zato je uvijek htio ostati malen.

Sveti Toma je napisao mnoštvo filozofskih i teoloških djela, a najslavnije mu je bez sumnje djelo Teološka suma u tri dijela u kojoj je sustavno obradio svu teologiju. Djelo je prevedno na sve svjetske jezike te u teološkoj književnosti zauzima sve do danas jedinstven položaj. Sveti Toma je bio i mistik. Žarko je štovao Presveti Sakrament te o njemu ispjevao najljepše himne kao što su: "Hvali Sion Spasitelja", "Klanjam ti se smjerno, tajni Bože naš", "Usta moja uzdižite preslavnome tijelu glas"! Kad je jednom klečao pred raspelom, sam Spasitelj mu je progovorio: "Ti si o meni tako lijepo pisao, što želiš kao nagradu?" - Svetac je odgovorio: "Samo tebe, Gospodine!"

Toma je umro relativno mlad, u dobi od 49 godina. Bilo je to 7. ožujka 1274. Bio je tada na putu u Lyon na opći sabor, ali je klonuo i zaustavio se u samostanu Fossa Nouva kraj Rima i ondje preminuo. Relikvije su mu kasnije prenesene u Toulouse. Proglašen je svecem, a g. 1567. i crkvenim naučiteljem. Mnogi pape proslavili su ga svojim spisima, od kojih su najvažnije enciklike Leona XIII. Aeterni Patris i Pija XI. Studiorum ducem. Iz novijeg vremena nauka sv. Tome preporučena je od II. vatikanskog sabora i od Pavla VI. u pismu Lumen Ecclesiae. Crkva je svetog Tomu proglasila i zaštitnikom svojih škola i studenata. On je, doista, sjajan primjer svima onima koji se bave umnim radom. U tajne vjere prodire se to dublje što je srce čistije. Njegov lik to najbolje svjedoči.

Svetog Tomu je uvijek resila i crkvenost, osjećaj za Crkvu. Svojim spisima on se zalagao za svetu rimsku Crkvu i njezinu glavu papu. Nju je branio protiv svih zabluda. Njegov prvi životopisac Vilim Tocco zapisao je: "Kako je za Crkvu bila korisna nauka evanđeoskog naučitelja ne samo za objavljivanje katoličke istine obaju Zavjeta, već i za suzbijanje naopakosti krivovjerja, pokazao je u svom milosrđu Bog na početku svoje učiteljske službe i kasnije." Njegova su djela najsavršeniji izražaj katoličkog pravovjerja i skolastike. Ona su prava riznica katoličke nauke i to sa svih područja teologije.

On nam tako sjajno tumači središnji kršćanski misterij otkupljenja. Kristova žrtva na križu predstavlja više nego obilnu zadovoljštinu za grijehe ljudskoga roda, osobito jer je Isus trpio iz ljubavi i poslušnosti. Te dvije velike kreposti učinile su njegovu patnju još zaslužnijom. "Krist je trpeći iz ljubavi i poslušnosti prinio Bogu nešto od veće vrijednosti što i ne bi tražila nadoknada za sve uvrede od ljudskoga roda Bogu nanesene."

Govoreći o Crkvi sv. Toma izriče i ovu lijepu misao: "Isus je prihvatio muku iz velike želje koju je imao da sebi ujedini Crkvu kao svoju zaručnicu."

Sveti Toma združio je u sebi najveću učenost i najdublju pobožnost. Učenost bez pobožnosti ne bi baš mnogo vrijedila. On je bio i odviše bistar duh pa je to dobro znao, ali nije ostao samo kod znanja, već je i svim srcem gajio iskrenu i duboku pobožnost. Bio je ne samo velik učenjak već i velik svetac.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:42 am

Džordž Berkli


je rođen 12. marta 1685. godine u blizini Tomastauna u Irskoj. 1707. godine je postao je magister teologije, a 1713. kapelan. Sve svoje najznačajnije i najoriginalnije radove napisao je do svoje 28. godine.Često je putovao, kao pratilac grofa, u Francusku i Italiju. Od 1729. do 1731. godine kao misionar širi hrišćanstvo u Americi, a 1734. postaje episkop u Klojnu. God. 1752. povlači se iz javnog života, a godinu dana kasnije umire u Oksfordu.

Učenje

Džordž Berkli je jedan od najpoznatijih predstavnika subjektivnog idealizma, koji najbolje izražava svojim fundamentalnim načelom: "Biti jeste biti opažen" (Esse est percipi) :
Postojao je neki miris, znači da ga je neko mirisao; postojao je neki zvuk, znači da ga je neko čuo; bila je neka boja ili oblik - opaženi su vidom ili opipom. To je sve što mogu razumeti pod tim i sličnim izrazima. Jer ono što se kaže o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira na to da li se opažaju, izgleda savršeno nerazumljivo. Njihov esse jest percipi, i nije moguće da oni imaju neku egzistenciju izvan duhova ili mislećih stvari, koje ih opažaju.

— Rasprava o principima ljudske spoznaje

U „Dijalozima izmedu Hilasa i Filonusa“ Filonus, koji iznosi Berklijeve ideje, dokazuje »da se realnost čulnih stvari sastoji u tome što su opažene», nasuprot Hilasovog mišljenja da »postojati znači jedno a biti opažen drugo«. Berkli razrađuje tezu da su svi čulni fenomeni mentalne prirode. On argumentuje o subjektivnosti oseta toplote i hladnoće poznatim primerom o mlakoj vodi. Kad je jedna ruka topla a druga hladna pa se obe stave u hladnu vodu, onda jedna ruka oseća ovu vodu kao hladnu, a druga kao toplu, premda voda objektivno ne može biti istovremeno i topla i hladna. Stoga oseti toplo i hladno postoje samo u našem duhu.
Berklijeva filozofija se zasniva na empirističkim tvrdnjama, i iskustvo uzima za osnovu celokupnog znanja. Pa ipak, za njega tzv. spoljni predmeti nisu ništa drugo do skupovi naših oseta, koji ne postoje izvan duha. Po njemu postoji samo duh a čulne ideje ne zavise od nas, već ih izaziva Bog. Stoga čulne ideje i jesu mnogo jače i stalnije od ideja misli i mašte koje proizvodi naš duh. Realne stvari i nisu drugo nego čulne ideje pa je postojanje materije izvan i nezavisno od tih ideja samo izmišljotina »uvrnutih« filozofa.

Glavna Berklijeva dela su:

An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
Rasprava o principima ljudske spoznaje (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
Tri dijaloga izmedu Hilasa i Filonusa (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:50 am

Fransis Bejkon


(na našim prostorima takođe poznat i kao Frensis Bekon), (engl. Francis Bacon) je rođen (22. januara 1561. u Londonu a umro je 9. aprila 1626. takođe u Londonu. Bio je engleski filozof, državnik i esejista. Bejkon se smatra pretečom empirizma.
Počeo je karijeru kao pravnik, ali je postao poznat kao zagovornik i branitelj naučne revolucije u oblasti filozofije. Njegovi radovi definišu i popularizuju induktivnu metodologiju za naučna istraživanja, kasnije poznatu pod imenom Bejkonov metod. Indukcija je metod reprezentacije saznanja preko Prirode, eksperimentima, observacijama i testiranjem hipoteza. U njegovo vrijeme, takve metode su bile vezane za trendove hermetizma i alhemije.

Biografija

Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. kao najmlađi od petoro sinova u Kući Jork u Londonu, u kući svog oca, Nikolasa Bejkona, koji je bio čuvar velikoga pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka bila je ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac bio je glavni učitelj kralja Edvarda VI; ona sama je bila lingvista i teolog, i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona je sama podučavala svoga sina. Ali, stvarna majka veličine Bejkonove bila je Elizabeta I. Engleska, najveći vek najmoćnijeg modernog naroda. Otkriće Amerike «Skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, i atlantske zemlje — Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku — dovelo je do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je uživala Italija kad je polovina Evrope odabrala njene luke za uvozna mesta istočne trgovine. Engleska literatura procvala je u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Šekspir, Kristof Marlo, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika. U takvoj zemlji i u takvom vremenu morao je da se razvije svako ko je u sebi nosio i neznatne sposobnosti.
Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom u Koledž Sv. Trojice u Kembridž. Tu je proboravio tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela, i rešio je da filozofiju svrati na plodniji put, i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje- i umnožavanje ljudskih dobara. Mada je još bio šesnaestogodišnji mladić, ponuđen mu je položaj u pratnji engleskoga ambasadora u Francuskoj; i posle brižljivog ispitivanja svih za i protiv, on ga je prihvatio. U uvodu u Tumačenje prirode, govori on o toj sudbinski teškoj odluci koja ga je od filozofije odvela u politiku. To je mesto koje se ne može mimoići:
» Ali, moje poreklo, moje vaspitanje i obrazovanje nisu me upućivali na filozofiju nego na politiku; ja sam od detinjstva bio, tako reći, natopljen politikom. I kao što se to često dešava mladim ljudima, moj duh su ponekad potresala tuđa mišljenja. Verovao sam i da moja dužnost prema otadžbini ima na me specijalna prava kojih ne bi imala u drugim životnim dužnostima. Naposletku, s obzirom na moje planove, u meni se razvila nada da bih za svoje radove mogao da dobijem pouzdanu pomoć i potporu ako bih obavljao kakvu visoku službu u državi. Na osnovu ovih motiva okrenuo sam se politici.«
Ser Nikolas Bejkon iznenada umre 1579. godine. On je imao nameru za Franju snabde kakvim imanjem; ali, smrt poremeti njegove planove, i mladi diplomat, pozvan brzo natrag u London, osta tu bez oca i bez sredstava. On se bio navikao na raskošan život svoga vremena, i teško mu je bilo što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Bio je primoran da se oda pravnim poslovima, i stao se obraćati svojoj uticajnoj rodbini mnogobrojnim molbama da mu osigura kakav državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga. Njegova ponizna i skoro servilna pisma, pored sve dopadljivosti i snage svoga stila, i pored očevidne obdarenosti njihova autora, imala su malo uspeha. Možda je Berli otkazivao traženu potporu baš stoga što Bekon nije potcenjivao svoje sposobnosti.
Neki razočarani tužilac optužio ga je 1621. godine da je odbio njegovu tužbu, jer je primio mito. Kad je doznao da svi njegovi neprijatelji gromko traže njegovo otpuštanje, posla on kralju »ispovest i smerno pokorenje«. Kralj popusti pritisku trenutno pobedonosnoga Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon prečesto bio branio, i dade ga zatvoriti u Tauer. Ali, posle dva dana bio je Bejkon oslobođen; i veliku novčanu kaznu koju je po naređenju imao da plati kralj mu je oprostio. Njegov ponos nije bio sasvim slomljen. »Ja sam bio najpravedniji sudija u Engleskoj poslednjih pedeset godina (rekao je on), ali taj sud bio je najpravedniji što ga je Parlamenat izrekao u poslednjih dve stotine godina«.
Poslednjih pet godina života proveo je u povučenosti i u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu, a tešeći se stvaralačkim radom u filozofiji. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum, i Istoriju Henrija VII. On se kajao što se ranije nije odrekao politike i celo svoje vreme posvetio književnosti i nauci. Sve do njegovog poslednjeg trenutka zanimali su ga radovi, i on je umro, tako reći, na bojištu. U svom ogledu O smrti izrekao je želju »da umre usred revnosnog teženja, kao neko iz čijih rana teče topla krv, ali koji u tom času povredu jedva oseća«. Kao Cezaru, ta želja se i njemu ispunila.
Marta 1626., za vreme putovanja od Londona do Hajgeta (Highgate), razmišljao je o pitanju dokle se meso može zaštićivati od trulenja ako se pokriva snegom; reši da to pitanje odmah podvrgne ispitivanju. Zaustavi se kod jedne kolibe, kupi jednu kokoš, zakolje je, i napuni je snegom. Za vreme toga posla uhvati ga groznica i slabost. Kako se osećao suviše slab da se vrati u varoš, naredio je da ga povezu u kuću lorda Arandela koji je bio u blizini, i tu je legao u krevet. Još nije mislio da se sa životom oprašta, i napisao je veselo: »Eksperimenat ... je odlično uspeo«. Nu, to je bio njegov poslednji eksperimenat. Neuravnotežena žurba njegovog mnogostrukog života bila ga je izjela; on je iznutra potpuno bio sagoreo, i bio je suviše slab da bi odoleo bolesti koja mu se polagano došunjala sve do srca. Umro je aprila, 1626., u šezdeset i šestoj godini.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:50 am

Naučni rad :

Ogledi

Njegovo najbolje književno delo, Ogledi (1597.—1623.), pokazuje da ga još uvek razdiru dve ljubavi, jer su ga jednako privlačile politika i filozofija. U ogledu O časti i slavi on sve časti dodeljuje političkim i vojničkim delima, a nijednu ne zadržava za dela književna ili filozofska. Ali, u ogledu O istini šppe: »Ispitivanje istine, koje znači ljubavnu izjavu ili prošnju; saznaae istine, koje je i njena pohvala; vera u istinu, koja je i uživanje istine, — to je najviše dobro ljudske prirode«. U knjigama »mi saobraćamo sa mudracima, kao u aktivnom životu sa budalama«. I to, istina, samo onda ako se razumevamo u izboru knjiga. »Neke knjige sme čovek samo da okusi«, stoji na jednom slavnom mestu, »druge mora da proguta, a samo malo njih treba da sažvaće i svari«; sve te grupe čine, nema sumnje, samo beskrajno male delove okeana i katarakte mastila u kojima se svet svakodnevno kupa, truje i davi.
Svakako, Ogledi spadaju u onaj mali broj knjiga koje zaslužuju da budu sažvakane i svarene. Retko ćete na tako malenoj činiji naći tako hranjivo jelo koje bi na tako izvanredan način bilo zgotovljeno. Bejkon mrzi nadev, i izbegava svaku suvišnu reč; u kratkim rečenicama nudi vam beskrajno bogatstvo. Svaki od ovih ogleda na jednoj ili na dve strane zbijeno sadrži oštroumne suptilnosti izvanrednoga duha o jednoj osnovi žnvota. Teško je reći da li je tu odličniji materijal ili stil, jer Bekon raspolaže jezikom čija se proza isto tako odlikuje kao i stihovi Šekspirovi. Ovaj stil potseća na čvornovitog Tacita, on je zbijen i opet gladak; za mnoge strane svoje konciznosti on zahvaljuje veštoj adaptaciji latinskih idioma i fraza. Ali, njegovo bogatstvo slika karakteristično je za Jelisavetin vek, i u njemu se ogleda obilje Preporođaja; niko u engleskoj književnosti nije dao takvo bogatstvo pregnantnih i jakih upoređenja.
Možda najbolje izlazište, i najzapažljivije otstupanje od manira srednjovekovne filozofije daje Bejkonovo bezobzirno usvajanje epikurovske etike. Onaj filozofski tok misli: »Ne trošite, da ne žudite, i ne žudite, da se ne morate brinuti«, kao da nagoveštava slabe, klonule i plašljive duhove.. Nasilje samo primorava prirodu da da violentniji odgovor; pouka i obaveštenje ublažavaju navalu prirode, ali samo navika menja ili pobeđuje prirodu... Nu, čovek ne treba da suviše veruje svojoj pobedi nad sopstvenom prirodom, jer priroda dugo vremena može da bude pritajena, i da ponovo oživi i dovede ga u iskušenje. Kao što se to dogodilo Ezopovoj devojci, koja je iz mačke bila pretvorena u ženu, pa je za stolom veoma pristojno sedela sve dotle dok nije miš proleteo pored nje. Zato bi trebalo iskušenja ili potpuno izbegavati, ili ih često tražiti, da bismo manje zapadali u njih«. Bejkon se slaže s piscem Postanja da je »svemogući Bog u početku zasadio baštu«, i sa Volterom da treba obrađivati svoje stražnje dvorište.
Moralna filozofija u Ogledima miriše pre na Makijavelija nego li na hrišćanstvo, pred kojim se Bekon veoma mnogo lukavo klanja. »Mi smo obavezni Makijaveliju i sličnim piscima što otvoreno i bez maske kazuju što ljudi istinski rade, a ne ono što bi trebalo da rade; jer je nemogućno vezati mudrost zmije sa nevinošću goluba bez prethodnog poznavanja zla, jer bez ovoga znanja vrlina je bez zaštite izložena zlu.« Italijani imaju jednu negracioznu poslovicu: Tanto buon che val niente — toliko dobar da nije nizašto podesan. Bekon svoje učenje prilagođuje svome delanju, i preporučuje pametnu mešavinu licemerstva i poštenja, kao što je primešavanje koje čišćem ali mekšem metalu daje mogućnost dužega života. On traži izrađenu i mnogostranu karijeru koja će čoveka upoznati s onim stvarima što duh mogu da prošire, prodube, ojačaju i izoštre kao Gete, i on kudi znanje koje ne vodi delanju: »Trebalo bi da ljudi misle na to da na pozornici ljudskoga života samo bogovi i anđeli smeju biti gledaoci.«
Iz patriotizma pristajao je uz religiju kraljevu. Mada je češće oituživan kao ateist, i sav pravac njegove filozofije bio svetovan i racionalističan, ipak je pretstavljao rečitog i prividno iskrenog neprijatelja neverovanja. »Ja bih pre verovao u sve priče Legende, Talmuda i Alkorana, nego li u to da ovaj universalni poredak postoji bez duha ... Površno poznavanje filozofije nagoni duh ljudski na ateizam, ali filozofiska dubina vodi ka religiji. Religioznu ravnodušnost izaziva velik broj sekata. »Uzroci ateizmu su verski razdori, ukoliko ih ima, jer jedan jedini razdor samo pojačava surevnjivost dveju partija; ali, mnogi razdori vode k ateizmu.., Naposletku, uzrok su i obrazovana vremena, naročito ako su mirna i imućna, jer nesreća i brige čine da se duh ljudski religiji viže obraća.«
No, Bejkonova vrednost manje leži u teologiji i etici nego li u njegovoj psihologiji, On ne može da pogreši u analiziranju ljudske prirode, i strele njegova pogleda prodiru baš u srce. O najotrcanijem predmetu sveta piše on s osvežavnom prvobitnošću: »Oženjen čovek prvog dana svoga braka postaje u svom mšpljenju stariji za sedam godina«. »Često se vidi da loši muževi imaju dobre žene«. (Bekon je bio izuzetak.) »Bezbračan život pristaje sveštenicima, jer ljubav će teško zalivati ono zemljšpte gde najpre mora da zaspe baru... Srećno je taoce dao ko ima ženu i decu, jer ona sprečavaju velika dela, kako vrline tako i poroka.«
Prijateljstvo ceni on više nego ljubav, mada i odnosno njega ima svoju sumnju. »Nema na svetu mnogo prijateljstva kojem bi mogla da se oda velika pohvala, bar ne među jednakima. Gde ima takvog prijateljstva, ono postoji između superiornih i inferiornih, čije sudbine ulaze jedna u drugu... Glavni plod prijateljstva jeste olakšanje i oslobođenje punoće i nabujalosti srca, a to izazivaju sve moguće strasti.« Prijatelj je uho. »Ko treba prijatelja da im se otvori jeste kanibal svoga rođenog srca ... Čiji je duh natovaren mnogim mislima, taj će u saošptavanjima i razgovorima čistiti i otvarati svoju mudrost i svoj razum; on će lakše baratati svojim mislima, bolje će vladati njima, i videće koji oblik one uzimaju kad ih zaodeva u reči; naposletku, postaće mudriji nego što je ustvari bio, i to će mu pre doneti jedan čas razgovora nego li jedan dan meditacije.«
U ogledu O mladosti i starosti on daje celu knjigu u jednom paragrafu. »Mladi ljudi više su sposobni za iznalaženje nego li za prosuđivaae, više za izvođenje nego li za savetovanje, i više za razvijanje novih planova nego li za sređene poslove; jer gde se oni kreću na području starih, tu ih vodi iskustvo starih, ali se rđavo služe njime u novim stvarima... Mladi ljudi, u vođenju i nadziravanju poslova, obično više počinju nego što svršavaju, i više mogu završavati nego li raspletati; oni lete za ciljem ne vodeći računa o sredstvima i putevima; besmisleno se vezuju za nekoliko načela na koja su se slučajno namerili, i bez brige izvode reforme onde gde preti neslućena šteta ... Zreli ljudi suviše zameraju, preduto savetuju, premalo se odvažuju, prerano se kaju, i samo retko donose kući celu zaradu, nego se većinom zadovoljavaju osrednjim uspehom. Na svaki način dobro je tražiti službu jednih i drugih... jer njihove vrline mogu da ispravljaju nedostatke jednih i drugih«. Ipak, Bekon misli da omladini i deci ne bi trebalo dati suviše slobode, jer će postati neuredna i nemarna. »Trebalo bi da roditelji na vreme ugvrde poziv i tok života koji su svojoj deci odabrali, još dok se deca savijaju; i ne bi trebalo da suvšpe vode računa o dispozicijama svoje dece, misleći da će im deca najbolje raditi u oblasti kojoj su najviše sklona. Ako su naklonost i obdarenost dece izvanredni, onda im ne treba put presecati. Ali, uošpte je dobar savet Pitagorejaca: Optimum lege, suave et facile illud faciet consuetudo — "biraj najbolje, navika će to učinitn prijatnim i lakim." jer »navika je najviša vlast u ljudskom životu.«
U političkom pogledu Ogledi uče konservativistu kakvo je prirodno kod čoveka koji je težio da vlada. Bekon zahteva jaku centralnu moć. Monarhija je najbolji oblik vladavine, i radna sposobnost države obično se menja prema koncentraciji moći. Za vladu »postoje tri glavna posla: pripremanje; rasprav-ljanje ili ispitivanje; i izvršivanje« (ili izvođenje). »Ako se vrednost polaže na brzo rešavanje, onda od ovih poslova samo srednji treba da vrši većina, a prvi i poslednji manjina.« On je izraziti militarist; žali se na rastenje industrije, jer ona čoveka onesposobljuje za rat, i osuđuje dugi mir, koji uspavljuje ratnika u čoveku. Ipak, priznaje važnost sirovog materijala: S pravom je rekao Solon Krezu (kad mu je gizdavo pokazivao svoje zlato): »Ako se, kralju, pojavi kogod ko ima bolje železo nego ti, on će postati gospodar svega toga zlata.«
Kao Aristotel, on daje uputstva za otklanjanje revolucija: »Najpouzdaniji način da otklonvmo bunu jeste oduzimanje razloga za bunu; jer ako je zapaljivo gradivo pripremljeno, teško je reći odakle bi mogla doći iskra da ga zapali... Nije istina da suvšpe strogo ugušivanje (t. j. ispitivanje) glasova donosi oslobođenje od nemira; često ih najbolje zaustavlja neobaziranje na njih, a težnja da se oni uguše lako pravi od njih čudo koje dugo živi... Bune imaju dva izvora: veliko siromaštvo i veliko nezadovoljstvo... Uzroci i motivi bune jesu religiozne reforme, porezi, izmena zakona i običaja, povreda privilegija, opšti nritisak, davanje prvenstva nedostojnim tši stranim licima, glad, otpuštanje vojnika, stranke koje su naterane u očajanje, i sve što ljude vređa i time ih vezuje jedne s drugima da se zajednički žale«. Glavno pravilo za svakoga vođa jeste razdvajanje neprijatelja a sabiranje prijatelja. »Uopšte, podeliti i razbiti sve partije koje su državi protivne, i otuđiti jednu od druge, ili bar posejati nepoverenje među njima, to nije najlošije pomoćno sredstvo; jer očajan je položaj stvari ako su prijatelji države nesložni i podeljeni u stranke, a njeni neprijatelji povezani i sjedinjeni.« Bolji recepat za otklanjanje revolucije jeste pravedna podela imanja: »Novac je kao đubre, on donosi korist samo kad je razdeljen.« Ali, to ne znači nikakav socijalizam, i nikakvu demokratiju; Bekon ne veruje narodu, koji u njegovo vreme nije imao nikakva pristupa do obrazovanja. »Najniže od svih laskanja jeste laskanje narodu.« »Dok mu je gomila pljeskala, Fokion je s pravom pitao šta je pogrešno učinio.« Bekon je želeo klasu imućnih seljaka, zatim aristokratiju za upravljanje, a pre svega filozofa-kralja.« Gotovo nema primera da bi koja vlada sastavljena iz učenih ljudi bila bez uspeha.«
U psihologiji on je gotovo »bihejviorist«; on traži tačno ispitivanje uzroka i posledica u ljudskom delanju, i želi da reč slučaj izbaci iz rečnnka nauka. Slučaj je ime za nešto što ne postoji. I »što je slučaj u svemiru, to je volja u čoveku.« Ovaj jedini redak sadrži beskrajno mnogo značenja i naveštaj rata: sholastičko učenje o slobodi volje odbija se kao učenje koje je ispod diskusije, i odbacuje se ošpte priznata pretpostavka »volje« koja treba da bude različna od »uma«. To su anticipacije docnijih shvatanja koja Bekon dalje ne razvija; to nije jedini slučaj gde on u jednoj jedinoj rečenici kaže toliko koliko bi se reklo u celoj jednoj knjizi, i onda mnrno ide dalje.
Opet jedna nova nauka dobija svoj oblik u VIII knjizi: to je nauka o uspehu u životu. U vreme dok još sam nije izgubio moć, Bekon daje nekoliko prethodnih saveta kako čovek može da napreduje u svetu. Prva stvar koja je za to potrebna jeste znanje o sebi i drugima. »Gnothi seauton« jeste samo polovina; poznavanje samoga sebe uglavnom ima vrednosti kao sredstvo za poznavanje drugih.... Ali, najpouzdaniji ključ za otvaranje karaktera drugih daje ispitivanje i prosijavanje ili njihova temperamenta i prirode, ili ljihovih ciljeva i planova; slabiji i jednostavniji mogu da se najbolje ocene na osnovu njihova temperamenta, a pametniji i zatvoreniji na osnovu njihovih namera... Ali, najkraći put do toga ispitivanja pokazuju ove tri stvari: prvo, treba čovek da stekne mnogobrojne prijatelje... drugo, treba da održava pametno ustezanje i sredlji put između nesmetanoga govorenja i ćutanja ... A pre svega, čovek se ničim boljim ne može da pretstavi, i da obezbedi svoja prava, nego li tim što se prijateljstvom i dobrodušnošću neće suviše razoružati, jer to može da izloži povredama i prezrenjima; šta više... s vremena na vreme, čovek mora da izbacuje iskre slobodnoga i hrabroga duha, u kojima se nahodi i žalac i med.«
Prijatelji znače za Bekona uglavnom sredstva ka moći. Možda ovo suviše poslovno cenjenje prijateljstva može da objasni Bekonov pad, kao što slična stanovišta daju priloge za objašnjenje pada Napoleonova; jer čovekovi prijatelji retko će u svojim odnosima zastupati neku višu filozofiju nego što je čovek sam iznese na videlo u saobraćaju s njima. Bekon ide još dalje i citira Bijasa, jednoga od sedmorice mudraca antičke Grčke: »Ljubi svoga prijatelja kao da će ti postati neprijatelj, i svoga neprijatelja kao da će ti postati prijatelj» «Čak ni prijatelju čovek ne treba da odaje suviše od svojih pravih ciljeva i misli. U razgovoru treba češće postavljati pitanja nego li izražavati mišljenja; i kad govorite, treba pre iznositi podatke i činjenice nego li uverenja i sudove.« Očevidan ponos pomaže uspehu, i »hvalisavost je pre pogreška u etici nego li u politici.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:51 am

Novi organon

»Bekonov najveći rad (kaže njegov najoštriji kritičar) jeste prva knjiga dela Novi organon. Još niko nikad nije više života uneo u logiku, praveći od indukcije epsku pustolovinu i osvojenje. Filozofija je tako dugo vremena bila neplodna stoga što joj je bila potrebna nova metoda da bude oplođena. Glavna mana grčkih filozofa bila je u tome što su suviše vremena trošili na teorije, a premalo na zapažanje. A mišljenje treba da bude pomoćno sredstvo zapažanja, a ne njegova naknada. Prvi aforizam u Novom organonu baca rukavicu metafizici: »Čovek kao sluga i tumač prirode može samo onoliko da izvrši i da razume koliko mu dopuštaju njegova zapažanja prirodnoga poretka; niti on više zna, niti može više da čini«. Idol, u Bekonovu smislu (u čemu se možda ogleda protestantsko odbacivanje poštovanja slika) jeste slika koja se uzima za stvarnost, misao koja se uzima za stvar. Zablude pripadaju ovom poglavlju, i prvi zadatak logike jeste otkrivanje i uklanjanje izvora tih zabluda. Bekon prelazi dalje na opravdano znamenitu analizu lažnih zaključaka: »niko nije (kaže Kondijak) uzroke ljudskih zabluda bolje poznavao nego Bekon.«
Ove zablude su, prvo, idoli plemena, — prirodne iluzije ljudske prirode uopšte. Kada su jednom čoveku u nekakvu hramu pokazivali zavetne ploče ljudi što su izbegli opasnostima brodoloma, pa ga potom pitali da li je spreman da prizna moć bogova, odgovori on pravilno: »Ama, gde su ploče onih što su i pored svojih zaveta stradali?« Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji.«

Kritika

Makolej misli da je indukcija kako je Bekon opisuje veoma staromodna stvar, koja ne zaslužuje da joj se mnogo pažnje poklanja, ili da joj se čak spomenik podiže. »Indukciju je praktikovalo od jutra do mraka svako ljudsko biće od početka sveta. Čovek koji zaključuje da ne podnosi paštete od mesa zato što se razboleo pošto ih je jeo, a bio zdrav ukoliko ih nije uzimao, i veoma bolestan ako ih je mnogo jeo, a manje bolestan ako ih je manje jeo, taj je, nesvesno ali dovoljno, primenio ove table Novoga organona.«.
Bekon ne ističe nikakvo pravo na partenogenetičnu originalnost; kao Šekspir, on gospodski uzima od drugih, i u njegovu odbranu čovek može reći da on svojim dodirom sve oblagorođava. Kao što Roli kaže, Bekon »nije prezirao opažanja nijednoga čoveka, nego je svoju buktinju palio na plamičku svakoga čoveka.« Ali, Bekon priznaje svoj dug. On govori o »onoj korisnoj metodi Hipokratovoj« — i time nas u isti mah upućuje na pravi izvor induktivne logike u grčkoj filozofiji.
Ali, i prijatelj Bekonova duha mora dopustiti da je veliki kancelar, dok je osnivao naučne zakone, propustio da prati nauku svoga vremena. On je odbacio Kopernika i nije ništa znao o Kepleru i Tiho Brahe-u; potcenjivao je Gilberta i kao da ništa nije zvao o Harvi-u. Ustvari, on je više voleo da piše rasprave nego da vrši proučavanja; ili možda nije imao ni vremena za teška izučavanja. Koliko je on dao filozofiskih i prirodnjačkih radova, ostavio ih je u času smrti u fragmentima i u haosu, pune ponavljanja, protivrečnosti, golih želja i uvoda. Ars longa, vita brevis — umetnost je duga, život kratak: to je tragika svake velike duše.
Veličina i slabost Bekonova ležale su baš u toj strasti za jedinstvom, u njegovoj žudnji da krila svoga koordinativnoga genija raširi nad svima naukama. On je težio da bude kao Platon, »uzvišen duh, koji stvari posmatra kao sa kakve uzdignute stene«. On se srušio pod teretom zadataka što ih je na se uzeo; njegov neuspeh može mu se oprostiti zato što je veoma mnogo toga preduzeo.
Bekon je postao rečiti glas optimizma i samouverenosti Preporođaja. Nikada pre nijedan čovek nije drugim misliocima dao tako mnogo potsticaja. Istina, kralj Jakov je odbio njegovu sugestiju za potporu nauka, i za Novi organon rekao je: »To je kao mir božji koji prevazilazi svaki razum«.Ali, mudriji ljudi, koji su, 1662. god., osnovali Kraljevsku akademiju, da se razvije najveće naučno društvo u svetu, nazvali su Bekona svojim obrascem i svojim nadahnućem; oni su se nadali da će ova organizacija engleskih naučnika dovesti do onoga udruženja koje bi se raširilo po celoj Evropi i za kojim su žudau izazvali Napreci učenosti. I kad su se najveći duhovi francuske prosvećenosti latili majstorskoga dela duhovnoga preduzimalaštva, Enciklopedije, posvetili su ga Bekonu. D'Alanber je nazvao Bekona »najvećim, najuniversalnijim, i najrečitijim od filozofa«. Konvenat je izdao Bekonova dela na državni trošak. Osnovno raspoloženje i razvitak engleskoga mišljenja sasvim su uslovljeni Bekonovom filozofijom.
Gde god je duh gospodarenja održao pobedu nad duhom odricanja, tu se pokazao Bekonov uticaj. On je glas onih Evropljana koji su svoj kontinenat iz pustinje preobrazili u riznicu umetnosti i nauke, i svoje malo poluostrvo napravili središtem sveta. »Ljudi nisu životinje koje uspravno hode (kaže Bekon) nego besmrtni bogovi.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 2:58 am

Džon Lok


(engl. John Locke, 1632 — 1704), engleski filozof. Osporavao učenje o „urođenim idejama“; zastupao senzualističku teoriju saznanja (duh je po rođenju „tabula rasa“; „ničeg nema u intelektu što prethodno nije bilo u čulima“), kojom je utemeljena empiristička tradicija u engleskoj filozofiji (Ogled o ljudskom razumu). Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o toleranciji I—IV, 1689—1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693).

Biografija

Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646-1653) a zatim u Oksfordu (1653-1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom redu Dekartovih, a takođe i Bekonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za primenu empirijskih metoda.
U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu sinu pogubljenog kralja Čarlsu II (vladao 1660-1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija i zaostalo plemstvo - pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog plemstva - pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“.
Medutim trijumf reakcije u Engleskoj nije bio dugotrajan. Naslednik Čarlsa II, njegov brat Džejms II, bavio se nerealnim planom, da obnovi ne samo radikalni kraljevski apsolutizam, već i katoličanstvo, pa su se vigovci sporazumeli s delom torijevaca, da na presto pozovu iz Holandije kralja, koji će im bolje odgovarati - Vilijama III Oranskog. On se odazvao pozivu parlamenta, te se, ne naišavši na otpor, iskrcao 1688. u Engleskoj, dok je Džejms pobegao u Francusku. Taj događaj se u istoriografiji naziva „slavnom revolucijom“ („Glorius Revolution“). Tako je 1688. godine u Engleskoj uspostavljena buržoaska monarhija, u kojoj kralju pripada uglavnom čast, a parlamentu vlast. A sam parlament je bio organ vladavine buržoasko-plemićkog saveza, saveza u kojem je pored jedinstva postojala i protivurečnost između torijevaca (konzervativnog plemićkog krila toga saveza) i vigovaca (njegovog buržoaskog krila). Između te dve partije stalno se vodila borba i prevlast je pripadala čas jednoj, čas drugoj (do godine 1760. pretežno vigovcima). Ali ta borba stalno je ostajala u parlamentarom okviru. Zajedno s Vilijamom III Oranskim (tačnije: brodom, kojim je putovala kraljeva žena), vratio se u Englesku i Lok.
Doživevši tako pobedu političkih principa, za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. 1691. godine preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704. godine).

Teorija saznanja

Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje...), već da li se u tavkom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koji ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Već kod Hobsa reči nisu stvari, već oznake za vrste stvari. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razume nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam).
Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo.

Lokova podela ideja

1. Prema izvoru – ideje iz spoljnih utisaka (ideje senzacije) i one iz sadržaja samoposmatranja (ideje refleksije)
2. Prema složenosti – proste i složene.
a. Proste ideje su osnovna građa našeg iskustva i saznanja i razum je tokom procesa njihovog primanja potpuno pasivan. Mogu doći iz jednog ili više čula, ali i putem refleksije. U ovu grupu ideja spadaju ideje opžanja (mišljenja) i volje (htenja).
b. Složene ideje nastaju poređenjem, apstrakovanjem ili kombinovanjem prostih:
Ideje modusa (svojstva) su one koje ne postoje odvojene, več na nečemu i koje se međusobno mešaju (udaljenost, zapremina, mesto itd.)
Ideje supstancije su nosioci modusa i mogu biti individualne i osnovne (zlato, voda...)
Ideje relacije su one koje se odnose na promenu neke stvari delovanjem druge (uzroci i posledice, isto i različito, nastajanje i propadanje)
Apstraktne ideje su one koje nastaju pronalaženjem zajedničke ideje u prostim idejama
3. Prema realnosti – realne su sve ideje koje imaju osnovu u realnim prototipovima, a fantastične one koje ju nemaju. Sve proste ideje su realne, a fantastične su uvek složene. (kentaur)
4. Prema adekvatnosti – adekvatne ideje su one složene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju realnim prototipovima, a neadekvatne su one koje svoje prototipove prikazuju nepotpuno.

Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Ideja je ime za sadržaj svesti, a kvalitet za moć predmeta da u našoj svesti proizvode ideju. Primarni kvaliteti pripadaju predmetima i odraz su realno (objektivno) postojećeg, pa ih primamo putem čula, a izazivaju ih spoljni objekti realnim svojstvima (mi na njih ne možemo da utičemo). Sekundarni kvaliteti nisu realno postojeći i predstavljaju moć predmeta da putem kombinacije realno postojećih kvaliteta izazove i one koje to nisu, pa ih dobijamo preko jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja čula.
Lokova teorija se naziva reprezentacionom teorijom ideja i po njoj su istinite samo realne i adekvatne ideje, odnosno, one koje imaju realne prototipove. Međutim, osporivači ove teorije kažu da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje stvari po sebi i zato su je negirali čak i Lokovi naslednici, Dejvid Hjum i Džordž Berkli.
Saznanje je, najzad, opažanje povezanosti ili nepovezanosti ili slaganja i protivrečnosti između ideja.
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 3:01 am

Tomas Hobs


(engl. Thomas Hobbes) (5. april 1588 — 4. decembar 1642) bio je engleski filozof, predstavnik klasičnog engleskog empirizma. Čoveka smatrao za slobodnog pojedinca, a državu kao veštačku tvorevinu nastalu na osnovu ugovora pojedinaca. Njegovo glavno delo je Levijatan (1651.), čija je osnovna teza da je u čovekovom interesu da izađe iz prirodnog stanja, u kome svako vodi rat protiv svih, i formira, kroz društveni ugovor, državu, koja će obezbediti društveni mir.Engleski filozof Tomas Hobs je bio nastavljač i sistematizator klasičnog engleskog empirizma, koji je razradio teoriju društvenog ugovora.

Spojio je principe mehanističko-materijalističke metafizike sa senzualističkom teorijom saznanja i apsolutističkom političkom filozofijom.

Smatrao je da je čovekova priroda egoistična. U "prirodnom stanju", koje prethodi "gradjanskom stanju" (civilizacija), ljudi su jednaki i svi imaju jednaka prava na sve, pa "prirodno stanje" neizbežno vodi ratu sviju protiv svih u kojem je "čovek čoveku vuk".

Iz stanja sveopšteg i neprekidnog rata ljudi izlaze prećutnim sporazumom - pristankom da "prirodna prava" prenesu na "veštačko telo", državu, osnovu reda i mira, napretka i civilizacije kojoj će se svi potčinjavati.

Njeno postojanje je opravdano samo ako zadovoljava realne potrebe i štiti egoistične gradjane jedne od drugih. Na osnovu ugovora, nosilac suverene vlasti (vladar ili skupština) zastupa volju svih i svi su dužni da se bezuslovno pokoravaju suverenoj vlasti koja odlučuje o ratu i miru, donosi zakone, bira sudije, zapovednike i činovnike, propisuje nagrade i kazne.

Dela: "Elementa philosophica" (ili "O telu", "O čoveku", "O gradjaninu"), "Levijatan", "O političkom telu".
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 3:06 am

Odlomci iz Levijatana

Ljudi su po prirodi jednaki. Priroda je načinila ljude tako jednakim po sposobnostima tela i duha da, premda se ponekad nađe neko ko je očigledno telesno jači ili življeh duha nego drugi, ipak, kad se sve uzme u obzir, razlika između ljudi nije tako velika da bi na osnovu toga jedan čovek mogao za sebe tražiti neku povlasticu, koju isto tako ne bi mogli zahtevati i drugi. Jer, što se tiče telesne snage, i najslabiji je toliko jak da ubije najjačeg, bilo tajnim smicalicama, bilo u savezu sa drugim koji se nalaze u istoj opasnosti kao on. A što se tiče duhovnih sposobnosti, nalazim da tu postoji još veća jednakost među ljudima nego u pogledu snage.(...)

Izvan državnih zajednica stalno vlada rat svakoga protiv svakoga. Iz ovoga se vidi da se ljudi, dok žive bez zajedničke vlasti koja bi ih sve držala u zajedničkom strahu, nalaze u stanju koja se zove rat, i to u ratu svakoga protiv svakoga(...). U takvom ratu ništa nije nepravedno. U tom ratu svakoga protiv svakoga ništa ne može biti nepravedno. Pojmovima pravog i krivog, pravde i nepravde, ovde nema mesta. Gde nema zajedničke vlasti- nema zakona, a gde nema zakona- nema ni pravde. U ratu su sila i prevara dve glavne vrline. (...) Strasti, koje navode ljude na mir. Strasti, koje čine ljude sklonim miru, jesu strah od smrti, želja za stvarima koje su potrebne za udoban život i nada da će ih pribaviti svojom radinošću. A razum predlaže pogodna načela za mir na temelju kojih se ljudi mogu pridobiti za sporazum. To su ona načela koja se inače nazivaju „Prirodnim Zakonima.“
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Vedrana taj Sub Jul 04, 2009 3:08 am

Dejvid Hjum


(engl. David Hume) (1711 — 1776) je škotski filozof, ekonomista i istoričar. Rođen je 7. maja 1711. u Edinburgu, umro je 25. avgusta 1776. isto u Edinburgu bio je jedan skeptičar počeo je da studira prava, koja nije do kraja završio. U toku studija dolazi u dodir sa Njutnovom fizikom, kao i sa delima engleskog filozofa Džona Loka koji mu daje pravac u filozofiji.

Hjumov Uticaj

Dejvid Hjum je bio jedna od značajnijih ličnosti njegovog stoleća. Na evropskom kontinentu, a naročito u Francuskoj, važio je za jednog od većih engleskih filozofa. U Nemačkoj je Kant tvrdio, da ga je Hjumova lektira iz dogme i dremeža probudila. Hjumove moralno filozofske ideje utiču takođe na utilitariste 19. veka, naročito na Džeremi Bentama i Džona Stjuarta Mila.

Život

Kada bi čovek pustio današnje profesore filozofije, da odluče ko je bio najbolji prozni autor na engleskom jeziku, pobedio bi sigurno Hjum. Hjum je rano doneo odluku o filozofiranju, podstaknut marljivim čitanjem lektire, pisao je taj šesnaestogodišnjak, hteo je: "Kao jedan filozof da govori". Godinu dana kasnije, da bi ispunio želju svojim roditeljima upisuje se da studira prava, za koje nije pokazao veliko interesovanje. Počinje ozbiljno da se upušta u filozofske probleme, njegov veliki prijatelj u mislima postao je Ciceron. 1729. dobio je nervni slom i žali se na jake depresije koje češće dobiva. Ta depresivna bolest trajala je četiri godine, pokušao je da se izleči čvrstom disciplinom, tako što bi se dnevno po par sati posvetio filozofskim posmatranjima. Ali baš tako lako, kao što je on zamislio, nije išlo. Da bi se što pre izlečio pokušao je sa normalnim poslom. Počeo je da radi kao trgovac u jednoj prodavnici šećera u Bristolu. Brzo je shvatio da taj zanat nije za njega i pokušava ponovo sa čistom filozofskom egzistencijom. Hjum putuje za Francusku i tamo boravi tri godine, gde je životni standart mnogo skuplji nego u Engleskoj, tu počinje svoje prvo delo a završava ga u Londonu "Traktat" Rasprava o Ljudskoj Prirodi (1739-40), koje važi za majstorsko delo koje je Hjum objavio. Više sreće imao je Hjum sa esejima o Moralu i Politici. U krug užih prijatelja pripada Adam Smit, koji se smatrao ocem ekonomije i poznati osnivač savremene geologije Džems Hjuton.

Hjum skeptičar

Njegova skeptičnost se odražavala pre svega protiv metafizike, njoj i sa tim svakoj spekulaciji o nedostupnim stvarima bile su njegova glavna borba. Metafizičke ideje bile su za njega produkt neplodnog naprezanja čovečije taštine, koja pokušava u predmete da uđe koje su razumu potpuno nepristupačni. Ta izmišljena filozofija (Pseudofilozofija) mora se nemilosrdno otkriti (tako misli Hjum). Takođe njegova molba za profesorsko mesto na univerzitetu u Edinburgu bila je odbijena, verovatno zato što je Hjum okarakterisan kao religiozni skeptičar. Delo koje je objavio 1748 "Jedno istraživanje u pogledu ljudskog razuma" moguće ja da obuhvata njegov Traktat (Rasprava).

Etika

U etici zastupa Hjum mišljenje da "dobro i loše nisu zavisni od razuma, nego samo od njihovog značaja i u sreću izrasli".

Dela

1751. Istraživanje Moralnih Principa
1758. Ispitivanje Čovečijeg Razuma
1779. Dijalog o Prirodnoj Religiji
avatar
Vedrana
Moderator
Moderator

Ženski
Datum upisa : 28.02.2009

http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Nazad na vrh Ići dole

Re: Empiristi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu