Priče Sokobanjaca

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:45 am

Majstor Koda iz Jezero

U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo. Pre svega, bio je kovač i nije postojalo nešto da Koda ne iskuje. Banu kod majstora Kode neki seljak pa će da pita:
- Majstor Kodo, mož' li ti meni da isklepaš sekiru?
Kovačnica beše puna mušterija, Koda se razbesne pa će:
- Ja lijem žileti, a on me pituje el' mogu da isklepam sekiru! - opasno se naljuti Koda.

KALEMENO PILE

Jednom prilikom u selo Jezero dolete nepoznata ptičica, (papagaj) i spusti se na šljivu. Seljaci se okupiše. Zagleđivali su je i diskutovali:
- Da je ubava, isna je, da nema boje koje na njoj nema i to je isna.
Čudili se i divili joj se seljaci. Jedino je problem, ne znaju kako se zove. Dugo su nagađali ali nikako da potrefe kako se ptičica zove. Onda neko predloži da pozovu majstor Kodu i tako uradiše. Koda stiže i pita:
- Kude je taj ptica!
- Majstor Kodo, ene gu na slivu! - reče jedan od njih.
Koda je obilazio šljivu i zagleđivao čudnu ptičicu sa svih strana. Seljaci su sa nestrpljenjem očekivali odgovor. Koda se dugo preslišavao i preznojavao: "Senica neje, potpudajka, ma jok" - mrmljao je dugo i napokon reče:
- Ovoj ne mož' da bude ništa drugo, nego kalemeno pile!

* * *

T I T O

Jurio majstor Koda zlatice po krompirištu, pa ispriča ovakav doživljaj:
" Ama, zanel sam se ja oko onej štetočine, kad nad mene vrždi aeroplan. Mislim se ja, ma idi do sto đavola, nije Koda skretničar! Kad vika neki iz aeroplan. Dignem ja glavu, a ono otvorio pendžer drug Tito i vika me:
- Majstor, Kodo, ako Boga znaš, ma kude beše put za Niš?
Sišal bi on da ispušimo po jednu, al' mnogo se žena žuril.
- Prafo, druže Tito, samo se drži prafo! - reko' mu ja iz krompirište.

* * *

S A T

Pošla dva seljaka iz Jezera za Banju. Nosili u cedilu leba, a odmor im je kod barudžijskog izvora. Tu sednu, dušom danu, napiju se hladne barudžijske vode, plaknu oči, a ponekad i prezalogaje. (Između sebe Jezerci su se zvali "Lalko". Ostala je takna do današnjih dana odakle im taj nadimak.)
Jedan od njih nađe džepni sat. Nađe ga pre nego što stignu do Barudžije, ne znaju šta je to, nikada nisu videli sat. Stanu ga okretati, jedan ga prinese uhu i čuje, tik-tak, tik-tak, pa će:
- Lalko, bre, pa on nešto vrevi.
Uze ga drugi lalka.
- Istina, nešto vrevi, al' kvo?
Donesoše odluku, poneće ga do Banje i dole će ustanoviti kakva je ovo retka zver. Zadržaše se oni dugo pored hladnog izvora. Onda jedan ode na jednu stranu šume, a drugi na drugu da vrše nuždu. Čudnu zverku su stavili u cedilo, a onde pored nekih stvari beše i leba. Naiđe neki pas lutalica, dohvati cedilo, razvuče ga levo-desno, ispade leba, pas ga pojede i nastavi dalje. Vratiše se lalke i imaju šta da vide. Čudna zverka im pojela leba. Jedan od njih ga prinese uvu pa reče:
- Lalko, bre, em ni pojelo leba, em ni zajebava. Šta da mu rabotimo?
- Tresni ga od kamen, te mu pokaži.
Ovaj tako uradi pa ga stavi ponovo na uvo. Nije više ništa vrevilo, ispustilo je svoju plemenitu dušu.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Jul 08, 2009 1:52 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:46 am

SITNI BISERI

Ovde je reč o sokobanjskim ljudima i interesantnim pričama koje su vezane za njih. Nazvao sam ih sitnim biserima, nikako zbog ljudi, jer su oni sve samo ne "sitni", već zbog pričica koje su kratke, ali pune duha.

GOCA I SVEKRVA

Razvela se Goca od supruga, s kojim je živela na selu, da mu ne pominjemo ime. Danima je bila nevesela. Tada smo radili u "Hajduk Veljku" i kopkalo me je da pitam kako se to desilo. Nisam imao kuraži. Umesto mene, jednog dana, upita je jedan naš stalni gost, Mile Kostić. Gosti su voleli s njom da se šale, zato što nije imala dlake na jeziku i što je volela da psuje. Upita je Mile provokativno:
- Goco, pa je l' se potukoste, sa svekrvom? - Znao je da se nisu slagale.
- More, sve gu jebem, bar sam je slatko očupala! Al' nije se na tome zvršilo. Ona čupa moj luka, ja njenu papriku. Ona moj paradajz, ja njen krompir. Dok počupasmo povrće, pa krenusmo na živinu. Ona moje pače, ja njeno pile, ona gušče, ja ćurče... Opustošismo domaćinstvo! Sve gu jebem, poberem svoju garderobu i dođem u Banju.
- Ostavi li joj nešto?
- Ostavi joj golog sina, sve gu jebem!


PIKAVAC

U Sokobanji se valja droga, naročito po kafićima. Komandir policije pozove Vuksana, Vucu policajca, koji nosi zadnjicu kao seoska raspuštenica, vrat kao u bika, a stomak kao u državnog činovnika. Stoji Vuca pred komandirom i odvažno sluša pohvale na svoj račun.
- Ti si najstariji, najodvažniji, najspremniji i najhrabriji od svih tvojih kolega! Znamo da se droga rastura po kafićima. Po kojim kafićima i ko je rastura, to je naš zadatak. Taj zadatak možeš samo ti da završiš. Bilo bi pametno da kreneš u civilu i da se trudiš da ne privlačiš pažnju!
- Razumem, gospodine poručniče, u to ne trebate sumnjati. Sutra, sobajle ću vas izvestim!
Vuksan se spremio. Obukao nekakve bermude, maskirnu jaknu, safari šešir i ogromne sunčane naočare. (Umalo zbog njih nije razbio labrnju, jer je, siroma, slabo video i zato često udarao u stolove.) Išao je od kafića do kafića. Izazivao je podsmeh, jer su ga banjska deca prepoznala. Ama, govorio bi Vuksan stranski jezik, da je samo nešto znao, onda bi ga prepoznali đavola. Bilo kako bilo, ujutru raportira komandiru:
- Gospodine poručniče, kao što ste mi naredili obišao sam teren. Ništa od tih priča, verujte, pa oni siromasi nemaju lovu ni za cigarete, nego celu noć vrte u krugu jedan pikavac!
- U kom je kafiću to bilo? - upita komandir. Vuksan odgovori u kojem.
- Odlično si obavio posao, slobodan si!
Oslobodi ga komandir uzdišući. Kad Vuca ode, komandir naredi da se onaj kafić drži na oku.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:47 am

KAFANA "KOD VOJE ŠUSTERA"

Ovu kafanu je držao Voja. Bio je šuster, ali je rešio da se oproba u ugostiteljstvu. Kod njega su svraćali dobri gurmani. Stalni gost mu je bio umetnik Pjer, koji jednog dana reče Voji:
- Gospodine, Vojo, lepo ste razradili radnju, pa se kanim da vam napravim jednu divnu reklamu, koja će još više da vam uveća poso i proslaviće vas.
Tako je i bilo. Jednog dana, Pjer je doneo ogromnu reklamu. Na njoj je bio lepo obojen Paja Patak iz čijeg su kljuna izlazili sledeći stihovi: "Putovao sam noću, danju, dok ne stigoh u Sokobanju./ I prešao mnogo milja, sve zbog čika Vojinog roštilja".
Sledeća strofa je glasila: "Svuda sam bio po Balkanu, dok ne dođoh u Sokobanju./ I povedo' Paju tića, sve zbog Vojinih ćevapčića".
Pjer je bio u pravu. Posao se udvostručio i kafana je dobila na popularnosti.

* * *

KAFANA "KASINA"

"Kasinu" je držao Milan Petrović Gunjaš. Napomenuo bih da gazda Gunjaš nije trpeo seljake i radnike. Odmah ih je jurio iz kafane. Držao je kafanu na visokom nivou i kod njega je dolazila samo "izbir" klijentela. Evo jedne anegdote o Kasini.
Jednom prilikom u Kasinu svrati narodni poslanik. Ručao je, platio i hteo da pođe. Napolju je padala kiša, on se vrati, skide novine sa zida i zadubi se u njih. Konobar Aleksa uze metlu da malo počisti salu, no pre toga se izvini poslaniku.
- Čisti, čisti slobodno, Aleksa, meni ne smeta.
Aleksa je čistio, poslanik čitao. U jednom trenutku poslanik, ne dižući glavu, upita:
- Pada li, Aleksa?
- Pada, pada g. poslaniče.
Prođe malo vremena, opet poslanik pita, zureći u novine:
- Pada li, Aleksa?
- Pada, pada g. poslaniče.
Aleksa je privršavao posao, kiša je stala i granulo je Sunce. Poslanik skoči:
- A, bre, Aleksa, ja te pitam je l' pada, a ti mi reče - pada! A kiša je odavno stala, evo i Sunce granu!
Na to će Aleksa:
- Izvinite me, g. poslaniče, a ja mislio pitate me da l' pada bakšiš, pa se hvalim pada, pada
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:48 am

VESA ŠRAF

U Sokobanju dođe vrhunski majstor za rashladne uređaje, Vesa Šraf. Prizetio se na Podini i zato me je zvao komšija. Zaposlio se u "Trebiču", u vreme dok sam ja radio u "Zelengori". Bio je dobar čovek i drug. Međutim, nije se treznio godinama. Prešlo to i njemu i nama u naviku. Jednostavno nismo znali kako izgleda kad je trezan. Ali i kao takav bio je veliki majstor i radnik. Kući, skoro da i nije išao, po ceo dan je bio u kafanama. Ali, ako negde nešto treba, eto njega. "Trebič" se širio i rastao u pravog giganta. Dve glavne ličnosti, koji su vodili firmu, bili su Aleksandar Aca Dinić i Slobodan Tošić Keskse. Slobodan je bio tvorac svih ugostiteljskih radnji, kao i klanice, pekare, mlekare i ostalog... Po opredeljenju je bio pravi socijalista. Ali, dok su drugi drpali i raznosili firmu, on je neumorno stvarao. Lično sam bio prisutan, dok se adaptirala "Zelengora", kada je izvadio iz svog novčanika i dao novac za piće i cigarete za majstore, da bi se brže radilo. Tako je na red došao i restoran "Borići". Radnja je bila spremna za puštanje, ali je škripalo oko rashladnih uređaja. U početku se majstor Vesa šalio da je "suvo" i Slobodan mu kupi, opet od svojih para, litar vinjaka. Vesa prione na posao. Taman se opravi da radi, hitno ga pozovu u mlekaru. Završi tu i krenu u "Boriće", zovu ga na klanicu. Slobodan je bio negde van Banje i kad se vrati, vide da restoran još nije pušten. Njemu se lepo uspravi kosa na glavi i besan opsova, (inače nije psovao).
- Koji je zadnji, tvoj rok, majstor Veseline? Nabićeš me u Toponicu! - reče ljutito.
- Druže upravniče, za tri dana.
Posle tri dana dolazi upravnik, a majstor Vesa se zagurao u hladnjaču pa stenje.
- Izlazi, majstore, ovamo! Slušaj me dobro! Za sledeća tri dana, ne bude li hladnjača gotova, moraćeš iz firmu! Il' ti, il' ja!
- Bolje ti, druže upravniče!
- Zašto ja? - vrisnu upravnik.
- Pre ćeš nađeš poso, pismeniji si od mene! - odgovori ladno majstor Vesa.
Upravniku ništa drugo nije preostalo, nego da ne ide kući, već da dežura pored Vese Šrafa. Za sledeća dva dana, restoran je pušten.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:49 am

KASETOFON

Moj čest gost, moj drug i moj prijatelj, limar Svetilav, zaboravio da se tako zove, jer svi ga još od malih nogu zovu Gorča. Dobar majstor, al' veliki šeret. Voli da prevari čoveka i to i ne krije. Naprotiv, ponosi se time.
Gorča je crvenog i otečenog lica, nos kao babura, a glava i remena srasli, vrat i nema. Stomak veliki, otekao od alkohola, creva puna vazduha. Načisto deformisan i baš zato nosi samo džempere. Oni se razvuku i prekriju celu mešinu. Sočno priča kada nekoga prejebe. Tako mi ispriča jednom prilikom.
"Došao neki Ciganin iz inostranstva, pun love i hoće da mu namestim oluke. Kuća ogromna u Jošanici. Dok sam radio zapazim, ima Ciga nov, veliki kasetofon. Ne zove me Ciga Gorča, kao svi ostali, nego Zgorča. Mislim: će te prejebe Zgorča, tebe! Završim ja oluke i kad obračunam, tako naštelujem da mu nedostanu pare za isplatu. Okreni, obrni, a ja ne odvajam oči od kasetofona. I pristade Ciga da mi uz lovu da i kasetofon. Žao ga za kasetofon, pa ništa ne vidi. Ispraća me do kapije, pa će mi kaže:
- Majstor Zgorčo, vodi račun od kasetofon, potpuno je nov. Ću te molim, polako mu obrći dugmići, dok mu ne razradiš tonovi.
"A meni smešno, mislim se: ček, da te Zgorča prejebe, da me pamtiš celog veka."

GORČA I MUŠICA

Iznad Gorčine radnje, na ulazu u ulicu, sa leve strane, drži kafanu Miroslav Mušica. Oni se uništavaju zajebancijama. Tako jednom prilikom stoji Muha na vratima kafane, prilazi mu jedna baka i pita:
- Sinko, gde ovde ima limar? Deca mi rade u inostranstvo, ostavili mi novac da namestim oluci.
- Slušajte, bako, bežite odavde što dalje. To je jedan prevarant. Uzeće vam kaparu i nećete videti ni novac ni oluke!
- Hvala, vam sinko, što mi rekoste! - okrenu se baka i ode.
Čuo Gorča za to, ali se pravi da ne zna. I dalje svraća kod Mušice na piće. Jednog dana njih dvojica sami u kafani. Svrati jedan gospodin i vodi unuka za ruku. Od vrata pita:
- Kafedžija, imate li dobre ćevape?
Kada mu Mušica potvrdi, gospodin naruči 5 komada za unuka i 15 komada za sebe. Mušica je bio sam i odjuri da peče ćevape.
- Zar vi nemaste kud da otrujete dete, nego dođoste kod ovog lopova? - upita Gorča, kad ostadoše sami.
- Zašto, molim?
- Zato što je prošle godine, jedan zadnji put jeo u životu! Svraćaju kod ovu lopužu samo na piće.
Gospodin uze unuka za ruku, zahvali se i nestade. Malo kasnije, Mušica donosi ćevape, krupne i sočne.
- A, bre, Gorčo, gde ode onaj sa detetom?
- Bre, komšija, - reče Gorča, - ode si, ovde se mnogo čeka. Nervozan neki čovek.
- Da mu jebem mater i mi umemo da jedemo! - i stavi ćevape na sto ispred njih.
- A, bre, komšija, daj i pola litra ružice, da znam da si častio! - reče Gorča i pravi se lud.
I tako se Gorča nepredviđeno pogosti, kod komšije.
Posle izvesnog vremena, Mušica kod Gorče pravi ložište za mekike. Prometno mesto, pa računa išle bi.
- I ići će! - priča mi Gorča odmah sutradan, - Čekaću dok se razradi radnja i krene pos'o. Otići ću da kupim mekiku, a prethodno ću od šlaga da napravim penu i čim griznem mekiku, padam na sred ulicu sa penom na ustima. Evo mu, moj, što će proda više mekiku!
- Komšijski, nema šta! - rekoh ja, kroz smeh.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:49 am

L E B

Kao figura je sam po sebi bio ukras Sokobanje. Izuzetno visok i srazmerno građen čovek. Dok se školovao i studirao, istovarivao je vozove. Bio je profesor istorije, rodoljub, neprikosnoven patriota.

Moje školovanje prođe i ja poče da radim, a profesor je bio kafanski čovek, tako smo se i dalje viđali. U početku sam imao veliku tremu. Redovno je sedeo sa zanatlijama: bricama, kolarima, kovačima, molerima, seljacima, potkivačima. Jednom prilikom sam radio u hotelu Park, kad on uđe sa društvom. Sedoše, a ja priđoh da ih uslužim.
- Grače, daj ni po jednu rakiju, al' nemo' mi donosiš virovi! (Hteo je reći male rakije.)
U to vreme nismo imali hranu na radnom mestu, (topli obrok), nego su nam donosili od kuće. Samo što ih ja poslužih, evo ti moje supruge, donosi mi ručak. Mladi smo bili, samo što smo se uzeli. Donela mi u mrežici jelo. Nosila je pantalone, kike i žvakala gumu. Čas bi joj se jedan obraz naduo, čas drugi. Nije to promaklo profesoru i pozove me.
- Je l' Grače, čije je ovo devojčište?
- Moja supruga! - procedih, toliko mi je bilo neprijatno.
- Zaš' gu ne udariš zavrat, da gu ispadne ono što žvaće? - reče on i nastavi, - Mesi li 'leb?
- Ne, druže profesore, pa ona tek ima 17 godina!
Ljubav je kod nas bila u naponu. Voleo sam svoju ženu. I da mi je bilo ko drugi rekao slično...
- Tg' vrni toj odakle je došlo! - zaključi on.
Bio sam besan kao ris, ali profesoru niti sam smeo, niti hteo da protivrečim.
Prođe od tada poprilično vremena. Radio sam u drugoj smeni, završavala se oko 22 časa. Jedne večeri prolazim pored bašte "Ozren" i obavezno pogledam ima li koga od mojih Podinaraca. Pošto nisam video s puta, krenem u baštu. Ispod platana sedi profesor za troduplim stolom punim pića, a on sam. Posle sam doznao da se društvo razbežalo od njega. Bio je pijan i vređao ih. I to moje Podinarce. Htedoh nazad, ali kasno, spazi me. Nikada ga, do tad, nisam video toliko pijanog. Verovatno je i njemu bilo dosta svega i lako ga ubedih da krenemo kući. Oslanjao se na mene i tako smo nekako išli. Nadao sam se da ću do njegove kuće da kidnem, ali on je ukopčao to i držao me čvrsto za ruku. U dvorištu, preko puta velike kuće, mala kućica, jednosobna. Nešto kao letnja kuhinja. Vodio me je tamo i ispod čandije nađe ključ, kad on kalauz. Iz nekoliko pokušaja otključa. Mlatio je ogromnom šakom po zidu dok ne potrefi prekidač i upali svetlo. Unutra, po sredini, sto od masivnog drveta, sa jedne strane šporet, sa druge sanduk za brašno. Plafona nije bilo, nego grede, sa kojih su visili venci crnog i belog luka i venac suvih paprika. Profesor me strpa za sto, zatim i on sede. Iz fijoke od stola izvadi suđe i escajg, a sa šporeta dohvati grne s pasuljem. Sipa i meni i sebi, dohvati suvu papriku sa grede i istroši je i meni i sebi u tanjir. Otvori sanduk za brašno. To je sve radio, a da se nije podigao sa stolice. Izvadi ogroman hleba. Pritisnu hleb do stola, a kada skloni ruku, hleb se vrati u prvobitno stanje. Sipao nam je još po dva puta. Do tada, bolji pasulj nisam jeo. Dok smo večerali, profesor se protreznio i sada sam ga bolje razumeo, šta mi je pričao.
- Uzesmo se, sas Ljiljanu. Ja vurunski leb ne jedem, davi me gorušica. Ljiljana nume da mesi. Pođemo mi u školu, a ja joj kažem: "Ne vrćaj se danas dom, nego svrni kod majka Zagu, nek te nauči kako se mesi seljački leb." Oko podne vrćamo se mi dom, njoj se čini za lažu. More, najurim ja to kod tašta Zagu. Ujutru otodimo do školu zajedno. U podne ona kod Zagu, a ja dom. Navrši se tako nedelju dana. Vraćamo se iz školu, ona će men: "Mile, ja znam da mesim leb". U redu, kažem ja, idemo si dom. Kada ga ispeče i prohladi se, pritisnem ja, leb se ne vrća. Gola gletenica. Ljilja vidi i sama i bez raspravu ode ona kod Zagu još nedelju dana. Kad se vrnu, ono leb, duša.
- Pogle, Grače! - otvori sanduk za brašno, a u unutra još dva hleba umotana u platno.
- Kako se vika ovo platno?
- Ja grčim ramena.
- Meselj se vika. Da tražiš od ženu da nauči da mesi leb, tad možeš da kažeš da imaš domaćicu u kuću.
Kada mi otvorismo restoran, eto jedne večeri profesora sa porodicom. Iskreno sam se obradovao. Smestim ih za sto. Bio je sa Ljiljom i sinovima.
- Čujem, Grače, odlično spremate pastrmke. Gledaj ljudi i takve pastrmke spremaj. - šalio se.
Prethodno odnesem piće i služim druge goste. Kada su ribe bile gotove, ja krišom proberem pogaču i zadovoljan ih poslužim. Zaželim im prijatno. Gledam ispod oka, a profesor pritisne prstom pogaču. Ona se ulegnu, pa se vrati
- Ja vama, profo, dugujem jednu večeru. - Gledali su me zbunjeno i on i Ljilja. Rekoh:
- Pasulj u grnetu.
Profesor se nasmeja.
- Grače,- pita me, - jel ovo ono devojčište, što je imalo žvaku u ustima?
Ja potvrdih, a on se nasmeja.
- T'g dobro što je nisi najurio.
- Nisam, bila je u selu nedelju dana!
Ponovo smeh, ukopčala je i nastavnica Ljilja
- Sledeći put, profo, biće i pasulja.
I bio je, plus svadbarski kupus, znao sam da to voli.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:50 am

Bata Nole

ŠARONJA I MAGARAC

Sokobanjska legenda! Ostaće kao uspomena. Uređivao je Banju, sadio drvorede, kopao kanale za odvod viška vode, sredio pijacu. Razgradio je mnoge plotove, jer je sa plotovima Banja podsećala na tursku kasabu. Izgradio je stadion, jedan od najlepših, tog vremena u Srbiji. Jedan je od osnivača FK OZREN, bio je sve u klubu, ostao počasni predsednik sve do smrti, a stadion danas nosi njegovo ime - "BATA NOLE".

Jednom prilikom vraća se Bata Nole sa stadiona. Jova Šaronja ide, tačnije sedi, u magarećim kolicima i nežalno šiba magarca jednim prutem. Magarac od bolova poskakuje. Bata Nole zvizne da bi ga Šaronja čuo. Šaronja zaustavi magarca i sačeka Bata Noleta. Ovaj lepo priđe i reče:
- Sine, Jovanoviću, siđi. Daj mi taj prut!
Šaronja se prevari, pruži mu prut, a Bata Nole udri po njemu svom snagom. Šaronja poče da stenje.
- Ej, Bata Nole, pa to boli!
Pa, kad vide zort, poče da beži, a Bata Nole za njim.
- Kako sine, Jovanoviću, ja ne osećam da boli!
Bata Nole trči za njim, a Šaronja, kada vide da je vrag odneo šalu, dade se u sprint. Iako je, siroma, bio hrom, uspe da spasi glavu. Bata Nole baci prut i ode niz Podinu. A Šaronja dugo nije smeo da dođe po magarca.

BATA NOLETOVI BISERI

Kada je otišao u penziju, imao je više vremena za druženja. Postao je i boem. Jedne zimske večeri, kada sam se spremao da zatvorim, banuše na vrata Bata Nole, Piljac, Ljuba Car i Srba, (Župan), Vidojkov zet. Pijani su bili toliko, da nisu mogli da stoje. Sedoše. Hteli su šarana, najvećeg, iz bazena. Tražili su piće. Negde su pili vlahovac. Bata Nole odbi vlahovac, nego zatraži čašu ždrepčeve krvi. Doneo sam, njima vlahovac, njemu vino. Izvadio sam šarana iz bazena i dok sam ga spremao prošlo je poprilično vremena. Iz sale se nije čula galama. Ponesem šarana, dole... Njih trojica udarili glave o glave i hrču li hrču. Ja spustim šarana, a Bata Nole me pita:
- Sine, Grace, šta je ovim mangupima?
On mešao piće, a oni pijani. Bata Nole naruči još pola litre vina, a meni pivo. Uporno smo ih budili, ali nije pomoglo.

BATA NOLE I PLOTOVI

Posebno poglavlje u istorijskom razvoju parkova i zelenih površina u Sokobanji bile su ograde (plotovi). U Sokobanji su od 1952. do 1955. godine porušene sve ograde, a o ovom revolucionarnom događaju Novica Milošević Bata Nole je govorio:

"Sport je moja najveća ljubav, to znaju moji Sokobanjčani, ali me više pamte po tome što sam ja rušio plotove. Zamislite, taj prekrasni sokobanjski park je bio 1952. godine ograđen plotom! U ogradi je bila i škola. Zatim su ogradom bili ukrašeni i zgrada Gradskog odbora, spomenik izginulim ratnicima i sve privatne kuće. Kada sam srušio ogradu oko parka, naišao sam na žestok otpor svih Sokobanjčana. Kako to: park bez ograde?... Međutim, ja sam bio uporan i, zahvaljujući podršci sekretara Komiteta, Voje Adamovića, počeo sam da rušim i tarabe privatnih ograda. Naravno, na najveće čuđenje i gunđanje Sokobanjčana. Gosti Sokobanje su, međutim, bili na mojoj strani. Sokobanja je tada, 1952. i 1953. godine, imala 2960 stanovnika, odnosno, oko hiljadu domova i isto toliko privatnih ograda. Srušio sam i zidanu ogradu sa tarabama i stubovima oko zgrade Sreskog odbora. Kao zamenu nudio sam zelene ograde od svih mogućih vrsta šiblja. Velikom upornošću uspeo sa da se donese odluka (i opštinska i sreska) kojom se zabranjuje podizanje zidanih ograda i taraba. A, pogledajte danas šta se radi, ponovo. Ponovo beton, gvožđe, zidovi... To je ruglo. Čemu? Valjda samo zato da bogati vlasnici kuća pokažu svoju moć. Ovaj prekrasni park na Banjici podignut je 1959. godine i to je diplomski rad inženjera šumarstva Jelisavke Savke Vorgić. Bio sam, kao direktor Napretka, u komisiji za prijem njenog diplomskog rada. Savkin muž Vujica Vorgić, takođe inženjer šumarstva, rukovodio je pošumljavanjem 12 hektara goleti na Podini. Ostavili su Vorgići zaista lepo delo Sokobanji".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:52 am

OBIČAN ČETNIK

Još na samom pocetku našeg poznanstava, jedne nedelje pre podne, samo što sam sredio salu i baštu, postavio čiste stoljnjake, pepeljare i vazne sa cvećem i seo da se odmorim uz kafu i cigaretu, kada stade fića i iz njega izađe Miloš. I pravo u salu. A nije imao običaj da se javi, pogotovo ako je nešto tužan. Ovog jutra je bio. Nedeljom imamo najviše posla, ali tog momenta nije bilo nikoga. Miloš je seo do šanka, ispred sebe na sto je izvadio jednu knjižicu, veličine indeksa, držao je jednom rukom i plakao. Pridoh mu i rekoh:
- Dobro jutro, izvolite?
- Ništa, dragi prijatelju, samo da se isplačem.
Bilo mi je neprijatno, nisam znao šta da kažem i kada sam se spremao da se udaljim, on se oglasi:
- Pogledaj, dragi prijatelju!
Pruži mi knjižicu, bila je zelene boje. Onda shvatih da se radi o vojnoj knjižici, bukvici. Tutnu mi je u ruke i ja pročitah sledece: Marinkovic D. Miloš, običan cetnik! Pročitao sam naglas, a Miloš poče još žešce da place. Beše mi ga žao i stadoh da ga tešim:
- Stvarno nema smisla što su vam napisali, ovi vaši, iz Žlne!
plakao je još više. Dugo sam ga tešio i na kraju će on:
- Nije rec o tome, to jesu moji drugari. Ja sam bio četnik, ali nisam bio običan. Ja sam bio četnik-muzičar!

TRIDESETOGODIŠNJICA "OZRENA"

Specijalna bolnica na Ozrenu je dobila novo ruho. I inače je krug bolnice bio mala Švajcarska. Krug ceo u zelenilu i cveću. Jezerce puno ribe, bazen za kupanje pun vodom, a voda bistra, izvorska. Višak vode pravi vodopad Ripaljku. Klupe, ograde, ljuljaške, fontane... Sve sveže ofarbano, a staze i ispred kruga ogroman parking, asfaltirani. Osoblje je dolazilo autom do zgrade bolnice, medutim, pošto je to najsvečaniji dan za ustanovu i biće mnogo gostiju, da se ne bi pokvario utisak, direktor dr Moma Ðurišić je naredio da bolnici mogu da priđu samo bolnička kola i to ako bude trebalo. Uoči proslave, moj prijatelj Miloš Marinković je poprilično bio rasejan. Dođe na posao, (radio je na telefonskoj centrali), svojim fićom i iz navike parkira ga pored ulaznog stepeništa. Direktor slučajno pogleda kroz prozor i spazi auto. Pošto nije znao čiji je, pozva Miloša na centralu i naredi mu da preko razglasa obavesti vlasnika fiće da vozilo pomeri odande. Miloš bez pogovora uključi razglas i izdiktira:
- Umoljava se vlasnik auta fića , NI 37-220, da skloni svoje vozilo ispred bolničke zgrade!
Prođe oko pola sata. Ponovo se javi direktor, vrlo ljut:
- Šta se dogovorismo, Miloše?
Dragi prijatelj ponovo apelova na vlasnika vozila ne bi li se smilovao da pomeri fiću. Onda nastade kratka stanka i ču se Miloš, preko razglasa, na celom prostoru bolničkog kruga:
- Jaooo, blesavi Miloše, pa to je tvoj fića !
Svako ko se zatekao u krugu, a poznavao Miloša, savijao se od smeha.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:53 am

PRASAC

Milostija, domaćica i supruga Neše Jakovljevića, kupila prasca za praznik, na pijaci. Htela je još šta da ispazari pa zato zamoli Roberca da joj dozvoli da spusti džak s prascem pored vrata radnje. Roberac joj kimnnu rukom da slobodno ostavi džak. Zbog pretpraznične gužve nikog nije bunilo skičanje prasca u džaku. Kao i u svakoj prodavnici tako i kod Roberca beše paravan, koji je skrivao od pogleda kupaca. Tu se najčešce okupe prijatelji i drugari da udare koje piće. Tako i ovoga puta. Izmedu ostalih, tu je bio i Miki Čapa. Miki je oličenje dobrote i čestitosti. Voleo je umerenu šalu sa bližim drugarima, a jedan od njih je bio i Slavko Kica. S njim su voleli da se šale i Miki i Roberac. Radili su u istoj firmi i često bi neko od njih bivao nasankan. Kada Milostija ostavi prase, Robercu proradi kliker.
- Čapo, hajde da zajebemo Kicu! Je l' ti tu auto?
- Jeste. Eno ga ispred nove robne kuće. Nego kako da ga zajebemo?
- Slušaj. Kica kupio prase na pijaci. Eno ga u džaku kod vrata. Nosi ga u auto i beži kuci. Ostavi ga u garažu i dodi da zezamo Kicu. Necemo mu reći do večeri.
Skoci Čapa na noge lagane, pa džak u ruke i beži prema kolima. Milostija je pazarila i nije videla šta se dogada, zato Roberac diže dreku:
- Milostija! Neko ti ukrade prase!
Žena ostavi robu na tezgu, pa potrča, a za njom Roberac.
- Držite lopova! - viknu Milostija. Ali kada vide da je to Čapa, ona se okrete Robercu.
- Verovatno je neka greška, gde bi Čapa ukrao prase?
Čapa se, siroma, zbuni, ali brzo baci prase u trabant, gas do daske i ode svojoj kuci.
Roberac stade da ubeduje Milostiju:
- Ti ne znaš, očigledno. Čapa je kleptoman. Mi muke imamo sa njim po prodavnicama! Nego, blago meni, idi pravo u SUP.
Milostija odbi ne verujući da Čapa može da joj ukrade prase. Roberac posla nekog decka po miliciju, a Milostiji rece:
- Sačekaj čas, dobićeš svoje prase.
Dva milicionera koji dođoše, zinuše od zaprepašcenja kada cuše da je Čapa ukrao prase.
- To je naprosto nemoguće, međutim idemo da proverimo, a vi sacekajte tu. Zvonili su na vratima Čapine kuce, otvori njegova supruga. Uz pozdrav, milicioneri upitaše:
- Da li je vaš suprug kući i da li je danas kupio prase?
- Izvolite uđite. Kući je, a za prase ne znam. Dogovorili smo se da izvadimo iz zamrzivača, - odgovori žena.
- Onda ga pozovite. Ne možemo unutra, žurimo se.
Čapa zinu kada mu žena prenese ko ga traži. Iziđe sav crven u licu. Posle kraćeg objašnjenja Čapa pode sa njima. Prase nije ni vadio iz gepeka.
U meduvremenu i Kica je pozvao miliciju i kada se nađoše kod Roberca on im objasni o cemu je reč. Hteli su da se našale sa Čapom, ali je on greškom uzeo Milostijino prase. Čapa se izvinuo Milostiji. Milostija uze svoje prase, primi izvinjenje, ali joj posebno beše drago što Čapa nije kleptoman. Ovako nešto može da zamuti samo Roberac, a da ostane potpuno nedužan.

ROBERCČEV KUKURUZ

Pošto je Roberac skoro sa svima imao zajebancije, u firmi "Trebič", a firma
ogromna, mnogi su na njega bili kivni. Među njima i agronomi i poljoprivredni tehničari. Jednog dana stiže u firmu, greškom, američki kukuruz puckavac. Pakovanje - boli glava, a uputstvo, normalno, na engleskom. Stručnjaci su razgledali seme kukuruza u providnoj ambalaži, kada neko reče da ide Roberac. Videli ga kroz prozor. U trenutku im pade na pamet ideja da mu se razduže sa kamatom! Roberac je imao iznad Prevalca, na jednoj visoravni, njivu od oko 2 hektara. Tu je imao i farmu za stotinu svinja. Moglo bi se za njega reći da je "socijalisticki kulak".
Ulazi Roberac u kancelariju i počinje sa svojim špurijama. A stručnjaci se zadubili u proučavanje "novog americkog hibrida". Uzeli digitron, pa računaju i jedan od njih zviznu:
- Jebote! Samo ako je tačno? Dvadeset tona najkrupnijeg zrna, po toni semena! - A drugi dodade:
- A zrno semena kao u puckavca. Ko bi rekao? Ma, jesu ti Amerikanci prvi u svemu, nema šta.
Diskutovali su i čekali da Roberac uleti u klopku. Teško je bilo njega prevariti, ali uz mnogo umeća i velikog truda uspeše. Zainteresovali su ga za to "Americko hibridno seme", tako da je odmah hteo sve da uzme. Šef mu reče da su seme dobili da razdele po kesicu svim kooperantima, čisto za probu. Roberac donese iz restorana firme debelo meze i piće i pribra sve seme. Stručnjaci, kao negoduju, ali slaba vajda. On skloni seme sa videla dana i likovao je ne sluteći da oni još više likuju. Dogovoriše se da svi isto pričaju ako pita za uputstva, makar dok kukuruz ne nikne do kolena.
Zasadi Roberac celu njivu americkim kukuruzom i radosno trljaše ruke, jer će po računici, i njegovoj, a i stručnjaka, rod biti čitav kapital. A pogotovo što će ceo rod prodati kao seme. Njegovoj sreći nigde kraja kada je kukuruz nikao. Lepota jedna. Cela njiva se zeleni, a Robercu toplo u duši. Kad-god izade na njivu a biljke sve jedre, pa sve jednake. Prava krasota. Bio je srećan, jer kukuruz na drugim njivama još nije ni nikao. A povremeno se i hvalio stručnjacima u firmi, dok su mu oni objašnjavali:
- On će jednog perioda zaostati u odnosu na domaći kukuruz. Taj ciklus traje desetak dana, a posle kad krene nećeš se snaći u sopstvenoj njivi, upamti to!
Došao taj ciklus. Ljudi koji su prolazili kraj Roberčeve njive, pitali bi ga šta će mu toliki puckavac. A on bi se samo šeretski nasmejao.
Medutim, ciklus dode i prođe, a kukuruz ne raste! Po drugim njivama ljudi se ne vide od kukuruza. Poče crv sumnje da nagriza Roberca i nije više dolazio po savete stručnjaka. Ode kod jednog komšije koji je posadio samo dva reda puckavca i vide Roberac da je isti kao i njegov. Više sumnje nije bilo. Debelo su mu naplatili njegove šeretske zajebancije. Nije mu krivo zbog ogromne štete, nego kako da preživi bruku koja ga snađe? I donese odluku na prečac. Unajmi dva radnika i skinu kukuruz sa njive. Ljudi se čudili šta će mu tolika sačma, kad on čuva svinje, a ne krave.
A stručnjaci nanjušili šta se zbiva, napunili auto, pa pravo gore, kod Roberca.
- A, bre, Stole, šta će ti tolika sačma, šta napravi to? Zašto sečeš tako krasan kukuruz, ako Boga znaš?
- Tako volim! Tako volim! - hukće Roberac od muke, ali se trudi da prikrije bes. - Znao sam odmah da je puckavac, ali imam pogođeno u Moravi, za farmu, da prodam sačmu za masnu cenu.
Pokušao je da se izvuče lisac, ali je bio svestan da odgovor ne pije vodu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:23 am

NIJE ZA U VAŠU KUĆU

Imao Marjan ćerku za udaju, saletali je prosci, a ona je svima nalazila manu. Pristala bi za momka iz bližeg komšiluka. Zato Radica, Marjanova ćerka, reče momku da dođu njegovi i da traže njenu ruku. Određenog dana i to se desi. Budući prijatelji zaseli i krenuli razgovor od Kulina-bana. Uz dobru rakiju razgovor se baš odužio. Na kraju će, budući svekar:
- Marjane, ti imaš dete za davanje, a ja bi ženil ovog, mojega!
A Marjan će kratko:
- Imam, al' nije za u tvoju kuću!
Međutim, prika i mladi navalili onoliko... Marjan nemade kud.
- Slušaj, rekal sam ti da nije za u tvoju kuću. Ako se desi da gu vrćaš, ima gu vrćaš kako si gu i uzel, sas muziku!
Napraviše svadbu i ćerka ode u novi dom. Ne lezi vraže, jednog dana, snajka posipuje svekra testijom na terasi, da se umije. Prolazi pored kuće svekrov ispisnik, pa iz navike upita:
- Će pojedeš jedno?
Svekru neprijatno pred snajkom, pa grdan ćuti. Međutim, ispisnik ponovi pitanje. Svekar oćutuje, al' se javi snajka.
- Pusti ga, čoveče, da se umije pa će pojede i dva!
Svekru toliko bilo krivo, da se iz istih stopa uputi u vodenicu k Marjanu. Marjan se počeša po glavi pa će:
- Ne reko' li ti ja, prike, da nije za u tvoju kuću? Sada si se metnuo na dupli trošak. Pogadaj muziku i vrni mi ćerku!

SUD ZA PREKRŠAJE

Tih godina je u Sokobanji, u sudu, radio sudija Branko Prekršajac. Tako ga narod krstio i govorio: "Ko se za Brankovu kvaku uhvati, odoše pedeset banke"!
Elem, dode red i na Marjana. Dobi poziv da se javi kod Branka. Branko je bio principijelan, sudio je strogo i pošteno. Skoro da se i ne pamti da je nekom progledao kroz prste. Došao Marjan pred sudijina vrata. Čuje, sudija ga proziva, ali Marjan ni abera. Tako potraja neko vreme. Branko ustade da proveri da li je stranka uopšte i došla.
- Je li ti, jesi li ti Marjan?
- Jesam, gosn' sudijo.
- Pa, zašto ne ulaziš, kada te prozivam?
- Pa, u tome je problem, gosn' sudijo, da bi ušao moram se uhvatiti za kvaku!
- Pa, naravno, nećeš se uhvatiti za nogu!
- E, moj gosn' sudijo, i budalast Marjan zna nešto. Ne pričaju džaba u Banju, ko se u'vati za Brankova vrata odoše 50 banke! A ja, gosn' sudijo, sam čovek siroma'. Naopačke da me obrnete iz džepovi mož samo prašina da ispadne.
Sudija se glasno nasmeja.
- Dobro, Marjane, biceš jedini koji u Banji nije dao 50 banke, ali se trudi da se nikad ne uhvatiš za ovu kvaku!

MARJAN I BOG

Nekada i negde Marjan se krstio i molio Boga da mu ispuni neku želju. Gledao to sekretar opštine Vasa Dučić, pa ce Marjanu, što u šali, što u zbilji:
- Slušaj ti, Marjane, kom Bogu se moliš? Ja sam za tebe Bog i batina i to nemoj nikada da zaboraviš!
- Dajem reč, druže Bože, da neću nikada zaboraviti!
I od onda kada god je Marjan dolazio u Banju i sretao Vasu Dučića, pozdravljao ga je sa druže Bože.
Jednom prilikom prolazi Marjan pored opštine i spazi druga sekretara na gornjem spratu, navalio se na prozor. Marjanu zapelo za 10 dinara, pa će sekretaru:
- Hej, druže Bože, hitno mi treba 10 dinara, pa kad sledeći put dolazim u Banju, vraćam.
Drug sekretar gurnu ruku u jedan džep, pa u drugi i nađe samo 5 dinara. On se izvini Marjanu i baci mu ih. Marjan se savi i pokupi onih 5 dinara sa zemlje, pa će sekretaru:
- Pogreši, druže Bože, što mi ih prati preko opštine, oni mi pola apcigovaše za porez!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:24 am

Vrmaški grad

Oslonjena na prozor, mlada žena je zamišljeno posmatrala Rimski grad koji je bio obasjan zvezdanim sjajem. To drevno utvrđenje još uvek je odolevalo svim hirovima godišnjih doba. Ni kiše, ni vetrovi mu ne naudiše. I on u ovoj noći bdi, nepokoran, nepokolebljiv. Setila se davne priče o njegovom opstajanju pod mnogobrojnim naletima Muse Kesedžije, koji je sa jakom vojskom pokušavao da ga osvoji i pokori. U mislima je pokušavala da izgradi lik gospodarice Vrmaškog grada, kćerke Marojice Bunića, koji je bio gospodar Novog Brda gde se nalazio rudnik srebra. Divila se Marininoj nenadmašnoj lepoti i hrabrosti. Odluka te prelepe žene da svoje bogatstvo, nasleđeno od oca, preseli iz Novog Brda ovde, u Vrmžu, delovala je u prvi mah nepromišljeno. Udavši se za vlasnika Vrmaškog grada, sve svoje blago uložila je u izgradnju zidina koje i sada odolevaju zubu vremena. Pitala se, da li unutar tih zidina ima šta od od tog bogatstva. Kada bi se o tome poveo razgovor među meštanima ovog planinskog sela, niko nije pominjao kaoije nekadašnjeg velelepnog grada. Kao da ih nije ni bilo...
Zna se da je Vrmaški grad bio daleko lepši i uređeniji od Sokograda. Pričalo se da je posle pogibije gospodara grada, u boju na Kosovu, gradom upravljala njegova prelepa žena Marina. Grad je služio beogradskoj vlasteli za lov i odmor, jer je obilovao gustim šumama, bogatim divljači, koje su ga okruživale.
Kako je noć sporo odmicala, mlada žena je imala dovoljno vremena da se priseti svega što je o tome saznala tokom svog boravka ovde. Priseti se i legende o Vrmaškom gradu. Po toj legendi, Musa Kesedžija, koji je uzalud pokušavao da osvoji grad, zbog njegove dobre bezbednosti i položaja, rešio je da to učini lukavstvom. Grad je imao uzgrađen vodovod, i bio dobro snabdeven vodom i hranom, i mislio je da će ga lakše pokoriti ako pronađe vodovodne cevi i prekine dovod vode u grad. Dugo je obilazio oko grada, ali nikako da ih pronađe. Jednog dana sretne neku staricu i, dajući joj šaku dukata, zatraži od nje da mu kaže gde su cevi. Ona mu nije rekla gde se vodovod nalazi, no ne želeći da ostane bez dukata ponizno mu reče:
- Ne znam, ali te zato mogu posavetovati. Nazobaj dobro svoje konje i pusti ih. Oni će ti reći gde su...
On je posluša. Nahrani dobro konje i oni su od žeđi kopali kopitama sve dok nisu pronašli cev, koja ubrzo potom bi prekinuta. Tako je grad porobljen. Žena na prozoru, zaneta svojim maštanjem, imala je utisak da u ovoj mukloj noći vidi sve te događaje. Činilo joj se, da će se svakog trenutka otvoriti kapije drevnih zidina, na kojima će se pojaviti prelepa Marina. Iz sanjarenja je prekinuše neki čudni zvuci i glasovi koji su dolazili baš iz tog pravca. Izađe pred kuću, da malo bolje osmotri šta se događa. Skrivena u žbunu jorgovana, ugleda grupu ljudi kako u koloni idu stazom prema zidinama. Nosili su lopate i krampove, a na leđima rančeve. Zadnji u koloni bio je i naoružan. U prvom trenutku sve joj je ličilo na dečju igru i umalo da se nasmeje. Tada se seti priče jedne seljanke, koja je te zime na mobi, pričala kako nepoznati ljudi svake noći dolaze i prekopavaju stari grad u nadi da će pronaći zlato. Mlada žena nije verovala, čak se i smejala govoreći da niko nije lud da posle toliko godina prekopava zidine.
Što je tiše mogla, obuzeta strahom, vratila se u kuću.
Sutradan je saznala da je te noći iskopan ogroman rov, do same ograde njihove kuće. Tek tada je shvatila u kakvoj bi opasnosti bila da su je, kojim slučajem, "tragači za zlatom" primetili.
Zidine Vrmaškog grada odolevaju vremenu, a priča o prelepoj Marini i zakopanom blagu prenosi se iz generacije u generaciju...

(pripovetka iz knjige "Dok Timok priča")
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:25 am

PRIČE - ne laj na oca

Jutro je osvanulo vedro, bez oblacka na nebu i toplo, kako to biva u julu, pred pravoslavni praznik svetih apostola Petra i Pavla - Petrovdan, nagovestavajuci jos jedan sparan i tezak dan pod Suncem koje przi. Pop Zivan izadje na trem kuce, pogleda prema zvoniku hrama sv. Velikomucenika Dimitrija, zavrte glavom, uzdahnu i prozbori, trljajuci bradu.
- Opet kasni, gde li se sad zavukao? Bozo! - pozva pop Zivan, - Bozo, Bog ti pamet dao, sta cekas? Zasto ne oglasavas zvono, moram li svakog jutra da te opominjem?
Crkvenjak, Boza, seosko spadalo, kako ga nazivaju njegovi seljani, ali pobozan i dobar covek, kada ne popije previse, vec godinama sluzi pri hramu u selu, ne trazeci mnogo. Tek poneku litru vina, ili rakije, da se nadje za lek. A i kada dobije neki dinar od Crkvenog odbora ili svestenika, potrosi na pice. I samo sto je, po treci put, potegao iz flase "Cara Lazar", vina za pricesce, presece ga glas pop Zivana i on mahinalno okrete glavu, a vino se proli niz bradu i vrat i natopi mu kosulju. Sav smeten, zbog prekidanja u poslu kad mu je najsladje, nekako pronadje cep, zacepi bocu i odlozivsi je istrca na severne dveri iz oltarskog dela hrama. Otrljavsi sakama vino sa brade i grla, crven u licu, zastade na pragu ulaznih vrata u hram i povika:
- Evo, me oce! Ne date mi da zavrsim molitvu, na pola Oce nas ste me prekinuli!
- Dacu ja tebi Oce nas! - namrsteno ce pop Zivan. - Koju molitvu si ispijao? Vinsku ili rakijsku?
- Ja? Nisam, oce...
- 'Ajde, odzvoni jutrenje, ali necemo sluziti. Odmah idemo u susedno selo, imamo vodice za Petrovdan, - silazeci niz stepenice sa trema, pomirljivim glasom rece svestenik. Podje prema hramu i pred ulazom zastade.
- Promeni kosulju, Bozo, ta ti je uflekana, od molitve, - dobaci mu i uputi se ka oltaru da u torbu spakuje krst, epitrahilj i trebnik, malo tamjana i briketica, za svaki slucaj, ako neko od svecara nema zara.
Boza zakoluta ocima, bas ga briga za kosulju, zao mu vina koje se prolilo, a nije popio. Prekrsti se, popenje se uza stepenice na zvonik i dohvati uze zvona. Nakon samo desetak povlacenja, poce glasno da odbrojava:
- Trideset osam, trideset devet, cetrdeset, dosta! E, hvala Ti, Boze, sto mi dade snage da izdrzim ovaj napor, - promrlja u bradu, jos jednom se prekrsti i sidje sa zvonika. Pogleda u pravcu kapije porte i vide oca Zivana u automobilu, spremnog za polazak. Nema vremena da presvlaci kosulju, dograbi sako i obuce ga. Zakoraci, ali namah zastade i okrete se prema hramu, kao da ce ponovo da se prekrsti. Dlanom desne ruke opipa mesto na levoj strani sakoa i razvuce lice u osmeh, kao novorodjence, od zadovoljstva sto je pljoska sa rakijom na svome mestu. Otvarajuci vrata automobila, sa desne strane, sav ozaren kao da je otvorio vrata Raja, rece svesteniku:
- E, sad mozemo, uz Boziju pomoc, da krenemo, oce Zivane.
Zabruja motor, auto lagano krenu, a Boza ne skidajuci osmeh sa lica, udobno se zavali na sedistu i sasvim tiho zamumla nesto, ritmicki, kao da peva. Otac Zivan, pogleda uprtog niz put pred njima i zanet mislima da li ce sve obaviti za jedan dan, nije obracao paznju na Bozu i njegovo mumlanje.
Posle petnaestak kilometara voznje, ukazase se pred njima prve kuce sela u koje idu. Svestenik zaustavi auto na istom mestu koje je i ranije mnogo puta koristio. I pop i crkvenjak izadjose istovremeno i kao po komandi obojica pogledase u nebo.
- I danas ce biti pretoplo, - zabrinuto ce pop Zivan, zatim dobaci Bozi, - vodi racuna o ponasanju, nemoj da obrukas i sebe i mene! I ako nas necim ponude, nemoj da trazis rakiju! Sa vinom si zapoceo dan, ako dodas rakiju... A Sunce pece li, pece.
- Necu, oce, Svetog mi pisma, - spremno odgovori Boza i udari desnim dlanom preko pljoske u dzepu sakoa.
- Idi, sad, do tri-cetiri domacina i najavi svestenika, pa se vrati ovde, kod Radovana, - kaza otac Zivan i otvori torbu da proveri je li sve na svome mestu.
Otrca Boza, veseo, kao razuzdano zdrebe i vec kod prve bandere zastade i poteze dobro iz pljoske. Svestenik, usavsi u kucu Radovanovu, nije primetio Bozino "Sveto pismo", iz koga se pije, a ne cita. Primljen kako dolikuje svestenom licu u domacinskoj kuci, uz soljicu kafe zapoce razgovor sa ukucanima dok ceka crkvenjaka. Eto ti njega, za nesto vise od dvadeset minuta, zacakljenih ociju otvara vrata i sa praga ce glasno:
- Pomaze, Bog, gazda! Sta ima da se popije?
- Bozo! - iznenadi se pop Zivan. - Rekao sam...
- Neka. Neka, oce, znam ja Bozu. Pustite ga, ne misli on nista lose, - mirno ce Radovan i upita: - Je l' moze rakijica, Bozo?
- E, moze, gazda! - Prihvatajuci casicu s rakijom, Boza nazdravi, - Ziveli, domacine, ti i svi tvoji i neka vam sveti apostoli, Petar i Pavle, pomognu u svemu!
- Bozo, Bozo, ako ovako nastavis, - prekorno ce svestenik, - tebi ni svi sveci nece pomoci! 'Ajde, da mi obavimo ono zbog cega smo danas u selu.
I tako, od kuce do kuce, negde casicu, negde dve i Boza poce da posrce i zaostaje za ocem Zivanom korak-dva. Stigose, polako i do Sretenove kuce. Covek u poodmaklim godinama, slabasan, narusenog zdravlja i osim njega i zene mu niko u domu vise nije ziveo. Mladez otisla u grad, da se potuca, niko ne odrzava kucu i okucnicu, koja postepeno propada, a taraba je narocito bila u losem stanju. Dosavsi do pred kapiju, otac Zivan zastade, da saceka Bozu, i cuje, da usima ne poveruje, kako veseljak peva:
- Blazen muz, kojem nista nije, a nista mu nije dok rakiju pije, aliluja...
- Bozo! - uzviknu svestenik - Sta to pevas, grom te sprzio, iz vedra neba!
- E, oce... Zivane... Prvi psalam, proroka Da - vida, - nekako izusti pripiti, Boza.
- Cut'! Ne otvaraj usta, vise, - ljutito ce otac Zivan, - gde ce ti dusa, gresna?...
Ne stize da dovrsi misao svestenik, jer utom, cuvsi galamu pred proredjenom tarabom, verni pas cuvar promoli glavu i gromko zalaja na pridoslice. Otac Zivan, Bogami, ustuknu uplasen, dok Boza zakoraci prema tarabi i psu i povika iz grla:
- Mars, tamo, dzukelo matora, sto lajes na oca?!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:26 am

Anđin san

(odlomak)
U mirisu svežeg, junskog jutra, noseći kofe u rukama, Anđa je žurno zalivala baštu. Suviše razvijena za svoje godine, odavala je figuru odrasle devojke. Svi bi rekli da joj je najmanje dvadeset godina, a navršila je tek petnaest.
Devojčica tamnog tena i duge bujne, crne kose, još pre izlaska sunca obavljala je svoj deo posla. Dva krupna, kestenjasta oka blistala su od sreće što je, kako naš narod kaže, "već stigla da pomogne roditeljima".
Divila se plavetnilu voljenog Timoka i njegovoj moći da napoji čitav đerdan nanizanih, ožednelih bašti na svojim obalama. Vekovima su žitelji Krivog Vira pravili bašte sa obe strane reke. Pošto su obale Timoka bile višlje u odnosu na maticu, meštani ovog planinskog sela su na poseban način pravili polevarke. To su, ustvari, bile stepenice vešto ukopane u samu obalu, ojačane vrbovim prućem. Bašte su se zalivale ručno, zahvatanjem vode u samoj matici.
Iako umorna od nošenja vode, Anđa je bila srećna što je odmenila majku. Prala je svoje bose i blatnjave noge u reci, čvrsto priljubljena uz polevarku, bojeći se obližnjeg vrtloga. Maštala je o daljem školovanju. Šta izučiti i kako postati "neko"? Budući da je napunila petnaest godina, u njoj se počela buditi i ljubav, ali odbacivala ju je stideći se siromaštva u kom je živela. Najomiljenija joj je bila pesnikinja Desanka Maksimović i tog jutra misleći na nju počela je da govori njene stihove:

"Ne, nemoj mi prići! Hoću iz daleka
da volim i želim tvoja oka, dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka"...

Žuborio je Timok u čijem su se koritu praćakale pastrmke. Anđin zvonki glas odjekivao je kotlinom. Grane starih vrba bile su povijene nad vodom, a sa obližnjih njiva šumio je kukuruz. Zanesena prvim jutarnjim zracima i okružena božanstvenom prirodom, uživala je u kazivanju stihova i osećala kako je miluje sve što se tog jutra budi. Uzdahnula je i pomislila: "Tako može da miluje samo rodni kraj." Iz razmišljanja prenula ju je vrana, koja je svojim graktanjem sa obližnjeg jasena najavila svoje buđenje.
Sat nije imala, ali je po suncu videla da je već vreme za povratak kući. Obula je, od nošenja popucale, gumene opanke i krenula, noseći jednu kofu na ramenu, a drugu u ruci. Leva ruka joj je bila slobodna da bi, prolazeći preko livada, ubrala koji poljski cvet. Vruća pogača i paprike punjene čuvenim krivovirskim sirom mamili su je svojim sladunjavim mirisom. Izgladnela, Anđa je uletela u kuću sa željom da što pre nešto pojede. Kao ukopana, stala je nasred sobe. Shvativši da imaju posetu, promucala je:
- Dobro jutro.
Kroz poluotvorena vrata gostinske sobe, stidljivo je, posmatrala oca i mlađeg nepoznatog muškarca. Razgovarali su za stolom, uz čašicu rakije. U jednom trenutku otac joj se obrati:
- Ćero, ovo je kosač, pokosiće nam livade u Samanjcu. Okrenuo se prema koscu i rekao:
- Mirko, ovo je moja starija kćerka.
Anđa je stidljivo prišla i, pruživši ruku, pozdravila gosta, a zatim odgovorila ocu:
- Dobro, tata.
Na majčin poziv odleprša do nje. Njen sledeći zadatak je bio da posluži gosta. Zbunjena, jedva je shvatila šta joj majka govori. Činilo joj se da joj zemljani pod, sveže poprskan i očišćen, izmiče pod nogama. Pribrala se i pažljivo uzela teglu slatkoga od prošlogodišnjih dunja. Lagano je punila tacnu postavljenu na poslužavnik koji se koristio o slavama i u izuzetnim prilikama. Po tradiciji u selu, običaj je bio da se, u znak dobrodošlice, gost obavezno posluži tom poslasticom uz hladnu, bunarsku vodu. Često se služilo slatko kuvano od dunja, otuda je i nastala šala o krivovircima: "Izvolite sesti u naš novi nameštaj i poslužite se slatkim od lanjskih dunja..."
Osećala je neku neobičnu toplinu u čitavom telu, pri pomisli da će ponovo ući u gostinsku sobu. To je bila prilika da malo bolje zagleda gosta. Primetila je da je Mirko bio izuzetno lep i privlačan mladić, odeven u teksas jaknu i farmerice. Izrazito crne kose i krupnih, plavih očiju, najmanje je odavao karakteristike kosača - pečalbara. Imao je i malu, lepo negovanu bradu, što je bila retkost u to vreme. Izašla je u dvorište i razmišljala o mladiću. Više nije osećala glad i umor. Nije znala ništa o njemu, osim imena koje joj nije puno govorilo. Bila je sigurna da joj se mladić dopada. Prebacila je sebi, kako je glupa što uopšte razmišlja o njemu...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:27 am

Nušićev čekrk za dame

U ulici JNA br. 39 u Sokobanji o Nušicevom vremenu razgovarali smo sa suprugom pokojnog Voje Stojanovica - Milevom. Imala je tada (1985) osamdeset i pet godina. Sagovornici su nam bili i njen sin Miodrag (60) i cerka Radmila Vidojevic (66 godina).
Nušic i njegovi pajtaši sretali su se uvek u dobrom raspoloženju. Bili su tu neki Laza iz Beograda, Žika Mileve Munjine, vlasnik kafane Voja, Siniša fotograf, Toza ucitelj, Tasa delovodja , Mile Štrba, Raja Kafeta, komandant garnizona neki Gradic, Vlasta fijakerista...
U to vreme još dosta držeca, žitvotna sputnica nekadašnjeg najpopularnijeg sokobanjskog ugostitelja Voje Stojanovica, Mileva, seca se da je Nušic retko dolazio sa suprugom Darinkom. Gotovo uvek bio je sa malom cerkom. Imena joj se ne seca.
- Bila je - seca se Mileva - lepuškasta devojcica, mala, lunjava, ili kako se kaže - pegava. Otac joj je uvek, u cetiri popodne, davao da pije mleko od naših koza. Koze je muzao naš spoljni momak Žika. On je voleo Nušicevu devojcicu i starog Nušica. Taj Nušic nikada nije žurio. Svako leto ostajao je ovde tri do cetiri meseca, uvek vedar i šaljivdžijski raspoložen. Ide tako i prska gospode vodom. I dobacuje. Bile stare, bile mlade. Niko se nije ljutio na njega. Svi su se smejali.
U takvom raspoloženju nastale su i one Nušiceve krilatice.
Uživao je da zbija razne šale i izmišlja zabave. Njegov originalan proizvod bio je i cekrk za pozamašne gospode.
Mileva se seca te zgode:
- Naša kafana "Kantina" na "Vrelu" bila je u bregu, u prilicnoj strmini. Nije bilo stepenica, samo iskopana zemlja. Nušic jednog dana, u društvu, predloži da se napravi cekrk za dame. Kaže: bice atrakcija, narocito za one pozamašne gospode. I tako i uradimo. Izadu dvoje gore na breg i okrecu onaj cekrk, a dole stave opasac ili konopac oko one ili onoga koga treba da vuku. Mnoge se, bome, htele da se "prikažu" pred Nušicem. A on je posebno ludovao kad je nailazila jedna baš zamašna, od nekih dvesta kila. Vrištqala je i cijukala da se sve orilo uokolo, a Nušic se valjao od smeha. Kao ficfiric, a vec je imao blizu 70 godina. Onada se i mi zarazimo, pa opšti smej... Lepo je bilo, nije bilo televizije ko danas.
Milorad Stojanovic, sin Milevin, tada mališan desetogodišnjak, (sada penzionisani vozac), seca se kao da je juce bilo:
- Nušic nije bio manija na jelu, ali kozije meso nije hteo da okusi. Kobajagi, škodi mu. I reše moj otac Voja, koji je bio majstor za sva jela, Hadžic i neki Milan Župan iz Niša da mu podvale. Udesi otac jaretinu, prste da poližeš. Za sve je to jagnjetina, tako govore pred Nušicem, i tako bude i za Nušica.
Sutradan pita otac:"Kako stomak, Akiba?"
"Odlicno", veli, "a što pitaš?"
I, tada nastane smeh. Smejao se Nušic.
Posle je Nušic uvek jeo Vojinu jaretinu.
Stojanovici se secaju da je Nušic najviše voelo kasapski duvec (kada se izmešaju telece, jagnjece i svinjsko meso), zatim džigericu na skari za dorucak, a pred dorucak je obavezno pio duplu kafu.
- U to vreme, seca se Milorad, u Sokobanji je bilo 25 kafana. Cetvrtkom i nedeljom svilara je vojna muzika. U kafani "Srpski kralj" uvece je bilo pozorište. Ljudi sede tako i gledaju - gledaju. A tek kada to spremi moj pokojni otac Voja...Cevapce nije moglo ni slucajno da bude suvoparno. Meso se nije nabavljalo u kasapnici, nego direktno u klanici. Nije se puštalo kroz mašinu, da saft ne bi iscurio, nego se seklo na panju, pa još od bubrežnjaka. Kad je cevapce sa saftom, skace na skari ko živo. Milina. Otac je bio genije za roštilj.
Legendarni sokobanjski fotograf Siniša Ristic, Nušicev pajtaš, umro je 1982. godine. Živeo je burno osam i po decenija. O druženju Nušica i Siniše doznajemo i iz kazivanja sinišinog zeta Vase Ducica, dugogodišnjeg direktora hotela "Moravica".
- Družili su se godinama, kaže Ducic. Tast je bi svetski covek, nemirna duha. Bio je prvo berberin. Imao je svoju radnju i u njoj šišao, brijao i - vadio zube. Pa je bio kafedžija (sa položenim ispitom) i držao kafanu gde je sada "Zelengora". Posle ode u fotografe. Znam da su Nušic i tast Siniša voleli život. Nušiceva krilatica na razglednicama donela je mome tstu poprilicnu zaradu. Bio je to dobar biznis.
A o tome gde je i kada biznis napravljen govori novinar Ðorde Popovic. On je pronašao u "Politikinoj" rubrici "Medju nama", od 7. jula 1934. godine, sledeci tekst:
"Za našeg uvaženog književnika i akademika g. Nušica obicno se kaže da on uvek zna šta radi i zašto nešto radi. Ovih dana g. Nušic je otišao na odmor u Soko-banju. Njegova bliža okolina ne zna koliko je on u poslednje vreme radio i šta je sve spremio za novu sezonu. Odmor mu je ocigledno bio potreban. Pa ipak se pitamo zašto je g. Nušic otišao baš u Soko-banju".
"Politika" daje dogovor citaocu:
"Na to pitanje dao je odgovor sam g. Nušic. Juce je u Beograd stigla karta kojom se g. Nušic javlja jednom svom prijatelju. Karta predstavlja Soko-Grad. U levom uglu karte je natpis šta karta predstavlja, a u desnom je štampan ovaj tekst:
"Soko-banja, Soko-Grad, dodeš mator, odeš mlad".
- Mog oca Voju Nušic je izuzetno cenio zbog odlicnog roštilja i zanivljive životne sudbine - kaže njegova kcerka Radmila Vidojevic. - Tata je roden U Aleksincu i rano je ostao bez majke. Otac njegov, namcor, oterao ga od kuce kada je imao samo pet godina. Lutao je tako sve dok ga nisu uzeli u sirotište. Zadrže ga tu tri godine i sa novcanim prilogom pošalju ga 1914. godine u banju da leci bolesne noge. Ovde on ozdravi, baci štap i pocne da služi kod nekog Stojana kafedžije, što je držao "Kasinu". Stojan ga zavoli kao rodeno dete i jednog dana mu otvori kafanu, da ima svoju i bude svoj gazda.
Tako je sirotan Voja Stojanovic postao vlasnik "Malog Soko-Grada" i poceo da tece karijeru znamenitog ugostitelja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:28 am

Glumci u Mužincu

U "Politici" od 16. novembra 1986. godine, piše:
"Sveža humka na uzvišici knjaževackog groblja pored Timoka, poslednja je životna stanica Borisa Jovanovica. Svetski putnik bez pasoša, poslednji veliki timocki glumac boem, neumorni pripovedac i zabavljac, poznat golemom broju prijatelja iz cele zemlje po nadimku Bora Jare, stigao je tamo krajem minule sedmice. Vratio se u zavicaj po licnoj želji.
U legendu je sitgao davno pre toga. U socnim "melem pricama" prijateljima Jare je bio grof od Džervina, neustrašivi pomorac, kavaljer s ružom, pevao je carevima i kraljevima. Opijali su njegova prica, pesma i gest na pozorišnoj sceni, u krcmi, svecanom salonu. Slušali su ga netremice i oni koji mu nisu verovali. Prica je njegova uveseljavala neveselu zbilju.
Mladi brat i on rano su, posle Prvog svetskog rata, ostali bez oca. Tako je zapoceo surov i uzbudljiv život skitnice. Male taljige, mršava kobila Tuga, stara harmonika... Putuju i prose. Jednog dana Tuga pobeduje u trci za opkladu gospodskog vranca i družina dobija dve hiljade dinara.
Bogatstvo iznednano i veliko. Upitaju Boru stariji drugari da li bi mogao da se odrekne tolikog novca. Umesto odgovora, Bora pocepa pare i baci ih u potok.
Nikada kasnije Bora Jare nije imao previše para, valjda zato što se tada, u mladosti ogrešio o njih. Ali, nikome nikada nije ostao ni dužan. Umeo je da skine sa sebe cipele i košulju, na ulici, i da ih da bosima i golima.
Živeo je dostojanstveno. Putujuci po svetu, kada je postao pomorac, i slušajuci razne markize, barone i lordove, rešio je da sebi doda ono "grof od Džervina". Zašto i naš covek ne bi bio nešto više? Zašto samo stranci da se hvale?
Pricao je Bora Jare kako je cigancice u Knjaževcu samoinicijativno ucio azbuci, kako je zajecarski pandur Steva bio totalno zbunjen kad je u Jaretovom cirkusu u ulozi cuvene zabavaljacice Džune Karene (pola zmija-pola devojka) prepoznao madaricu Zazu iz mesnog kupleraja...
Bora Jare, Ckaljin otac u popularnoj televizijskoj seriji "Kamiondžije" (onaj što cesto prica o Tuti Bugarinu), gotovo da nije odvajao zbilju od glume. Ni pricu od zbilje. Njegov prvi reditelj i reditelj pozorišta Timocke krajine Momcilo Stankovic kaže da Bora nije izmišljao - on je sebi i drugima samo ulepšavao život.
Reditelj i buduci profesionalni glumac prvo su se upoznali u partizanima u Sremu 1944. godine. Tu su se potom i razišli i ponovo sreli u Timockoj krajini. Bora se u meduvremenu otisnuo u cirkuzane. Postao je najavljivac u cirkusu. Jednog dana, u leto 1947. godine, bio je, sa svojim cirkusom, na cuvenom negotinskom vašaru. U pauzi izmedu dve tacke kod njega ulece, sav zadihan, milicioner: Boru Jareta traži predsednik opštine. Da hitno ode u Štubik, videce se zašto.
Stigao je tamo u pratnji milicionera i - isto vece uskocio u ulogu Ževakina u Gogoljevoj "Ženidbi". Razboleo se bio jedan glumac, pa se Borin ratni komesar Momcilo Stankovic, u novoj ulozi pozorišnog reditelja, setio prijatelja iz rata. Tako je Bora Jare zbilja postao glumac".
Evo i Jaretove price iz Mužinca.
"Elem, zainatili se ovi iz Komiteta da se baš na Veliki petak igra predstava u Mužincu. Govorim ja da od predstave nece biti ništa, da niko na Veliki petak nece doci da gleda pozorište. Ali, ne vredi. Kažem: nece biti ni jednog živog stvora, po opkladu.
Mora da se ide, mora da se ide...
Dodemo u selo i, zaista, nigde žive duše. Zadružni dom prazan. Samo dva tri coveka u prostoriji sa drugog ulaza prave nekakav kackavalj. Cude se i oni ljudi što smo došli:kako, zar ne znate da kod nas seljaka za Veliki petak nema veselja.
Ali, setimo se da treba da se javimo tu i nekom kuriru iz Komiteta. Stanuje sa ženom i sincicem u domu. Udemo kod njega i imamo šta i da vidimo: na stolu jagnje, prase i curan. Zaklano i ispeceno. Sprovodi covek direktivu partije po svom shvatanju. Treba da se razbije sujeverje kod seljaka. Za stolom vec sedi pokojni Neša Dincic i ceka. Tu je i Ruška Pavlovic, glumica. Oboje divni ljudi, naši "kulturnjaci".
Šta cemo, ima li smisla da se igra u praznoj sali?
Mora se, tako je naredeno.
Ali, prvo da se ruca. Strpamo se, onako džumle, svi kod tog kurira i napunimo mu kucu. Izneo covek sve pecenje na astal. Lele, majko moja... Ovi naši nagladnjicavi. Kad, da podemo na predstavu, ovaj naš domacin 'vata dve korpe, a žena sincica za ruku. U korpama pecenja i svacega, i vina.
I seo taj u prvi red, do njega žena, do žene sincic. I sada mi igramo samo za stih, shvataš?! Kunem ti se, Vera Jocic, u Nišu, da ti prica. Ima još živih svedoka.
Prode nekako prvi cin. Kad drugi cin - veselje! Zatraži onaj u predstavi, po tekstu, pecenja, a ovaj iz prvog reda skace: stani bre! Odakle da donesem kad je sve tu.
I penje se taj iz prvog reda na pozornicu i seda za sto. Zove i ženu i sina. I sada sede za stolom na pozornici, a mi igramo i dalje. Razumeš! Više nema scenarija, nema ništa, kako se ko snade.
Kurir iz komiteta naliva caše. Nudi ovome, nudi onome. Vadi iz korpe pecenje. A jednog trenutka vidim ja dve bele kape, kao kuvarske. A to ona dvojica što prave kackavalj. Pojaviše se na vratima, Pogledaše, zastadoše malo, prekrstiše se - i odoše.
Kurir, medutim, sedi i dalje s nama na pozornici. A pokojni Neša Dincic pozadi malo pridremao. Drema, a treba da suflira. Ja treba da vicem na sceni i da pevam. U tom ce meni Ruška na uvo: "Jare, Jare, tiše! Nemoj da probudiš coveka! Neša vec spava..."
Treci cin - opet veselje. Veseli se opet i kurir iz komiteta. Eto, to ti je bilo na Veliki petak 1953. godine".
Pricao je Bora Jare da su pozorište u to vreme dosta pomagali Momcilo Moca Pavlovic. Nenad Dincic i Tihomir Tika Nikodijevic, koji je u to vreme bio predsednik kulturno-umetnickog društva "Aleksa Markišic".
"Imalo je, veli Jare, i to pozorište nekakvu funkciju. Ako ništa drugo, zabavljali smo goste preko leta. Zabavljali smo i narod po selima, narocito kada dodu izborne kampanje. Iz sela u selo svaki dan... Bilo je u tom pozorištu nas petoro profesionalaca. Bio sam ja, pa zatim Margita Blaževina, pa Ružica Pavlovic, Vera Jocic i Aca Balujev. I to je bilo pozorište, znaš kakvo pozorište! Kad je Ljubinka Bobic došla da gleda našu 'Porodicu Blo' zaplakala se. Ljudi, Beogradani, koji su tu dolazili na lecenje cekali su u redu da nas gledaju. Bila je gužva. Stoje stariji bracni parovi u redu i cekaju da kupe kartu- Igrali smo svakog dana izuzev ponedeljka.
Bila su to lepa vremena".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:29 am

Crnorečanka

(odlomak)
Noć je mirisala na još nedozrelu papriku iz obližnjih bašti. Poneki zalutali svitac presecao je gusti mrak, kao da je bežao pred zvezdanim sjajem. Laktovima naslonjena na ivicu otvorenog prozora, Crnorečanka je maštala i u mislima šetala obalama Sene, koja je dve hiljade petsto kilometara udaljena od nje. Pogleda uprtog u daljinu, tražila je dva plavozelena oka i pitala se: "Bože, gde li je sad"?
Šum hladne Vrmaške reke podsetio ju je na Senu i srećne dane provedene sa voljenim čovekom, koga je zadnji put videla pre dve godine. Na trenutak, čitav Pariz joj je bio pred očima: Opera, Bastilja, Konkord, Trokadere, Champs-Elysees...
Ponovo joj je čitavim telom prošla ista jeza, kao u novembru 1990. godine, kada se prvi put srela sa Parizom. Uzdahnula je duboko, a niz obraz se skotrlja suza, izdajica. Cvrkut noćnih ptica sa šiblja i žbunja obližnjeg brda Plasta, vratio joj je misli u Srbiju.
Mesečina je nesebično obasjala okolinu: Plast, Vrmašku reku i drevni Rimski grad obrastao trnjem i drugim rastinjem. Nazirala se i polusrušena vodenica, mnogo skromnija u odnosu na Marjanovu, koja je donedavno bila u funkciji, sve do njegove smrti. Setivši se starog Marjana, nasmešila se. Bio je to veoma čudan čovek. Pun šale i duhovitosti, ali i mudar. U nadmudrivanju mu nije bilo ravnog. Uspevao je da nadmudri i sudije i lekare, a tek seljane, meštane Vrmdže... O njemu postoje dosta anegdota. A jedna od njih se često prepričava:
Jednog dana odlučio Marjan da ode u Sokobanju. Po svom mišljenju, obukao se svečano: bela košulja, sukneni prsluk, kravata, šorts, a na nogama vunene čarape i gumeni opanci. Uzeo je svoje cedilo, u koje stavi dva-tri struka praziluka i krenuo je na put. Stigavši u Sokobanju, zaustavio se pred izlogom apoteke i zagledao se u njega. Radnica u apoteci, prepoznavši ga, odluči da ga pretekne u šali. Prišla je vratima i kroz staklo mu se unela u lice:
- Muuuu!...
Zbunjen, Marjan se brzo okrenu i ode dalje. Nakon što je prešao desetak koraka, vrati se. Uđe u apoteku i kaza:
- Dobar dan.
- Dobar dan,- odgovori apotekarka.- Izvolite, šta vam treba?
- Imate li vi seno? - upita Marjan.
- Ovo je apoteka!...- odbrusila mu je, ali joj Marjan ne dade da nastavi.
- Znam, ja, da je to apoteka. Malopre sam čuo kako tu riče krava! Vratih se da vidim šta joj je, da li je gladna ili joj je, možda, potreban vo? - pa, ne sačekavši komentar, napusti apoteku.

* * *

Stara vrba pred Marjanovom kućom nosila je Crnorečankine misli dalje, uz tok bistre Vrmaške reke, ka njenom izvoru - vrelu. No, ni tu se ne zaustaviše. Letele su ka prirodnom jezeru na proplanku u podnožju visokog Rtnja. Pred njom je blistala mirna voda Vrmaškog jezera, pod zvezdanim nebom. Prostrane hrastove šume, iz kojih je dopirao miris vrganja i natrulelog lišća, vodile su je put pokošenih livada, ka Lukavici i bukovoj šumi. Vraćale su joj se slike iz detinjstva kada je, iznemogla od pešačenja, sa ocem, majkom i sestrom nebrojeno puta prolazila tom stazom, idući iz rodnog Krivog Vira za Vrmdžu. U podsvesti se tada, krišom od majke, ljutila na to selo što je toliko daleko. Ponovo je u mislima prolazila tim vrletima spotičući se o kupinjare. Pred očima joj se pojavi slika rodne kuće, oboleli otac i premorena majka. Seta joj obgrli čitavu dušu; najradije bi zajecala iz sveg glasa...
Ošamućena, lagano se vraćala iz budnog sna propraćenog tutnjavom Timoka. U stvarnost je vrati plač male Tine i vreme za njen obrok. Devojčica se ubrzo uspavala, a ona je ponovo zauzela mesto kraj prozora i prepustila se svojim mislima.
Žudno je udisala svež planinski vazduh, kao da će joj ga neko oteti. Do pre dve godine nije verovala da će njen život biti toliko izmenjen. Bila je sigurna da će svakodnevno gledati dva plavozelena oka koja sada lutaju svetom. Osećala se usamljenom, okovanom. Da je bilo sreće, sad je trebalo da bude u Parizu, tamo gde joj i mesto. No, pre nedelju dana, ambasada Francuske odbila je njenu molbu za ulazak u njihovu zemlju. Snovi joj se srušiše i svaka nada da će sa svojom devojčicom otputovati, nestala je. Nije se pomirila sa tim. Rekla je sebi da mora uspeti. Boriće se, daće sve od sebe... Ako posustane, ostaće tu celog života. Njena budućnost će biti bašta, njive, livada... U duši to nije mogla da prihvati. Dobro je poznavala život na selu. Detinjstvo joj je bilo teško i mučno. Sa majkom i sestrom morala je obrađivati njivu i baštu, žeti kositi... Zbog očeve bolesti, sve tri su crnački radile i zamenjivale ga u svim poslovima, strahujući da mu se štogod ne dogodi. Samo da bude živ, biće im dovoljno.
Osetila je neki snažan pritisak u grudima i glavi; stvarao se obruč oko nje i činilo joj se da je sve više steže. Ne! Neće da se pomiri sa tim! Želela je u drugačiju budućnost. Da je htela da ostane na selu ne bi se školovala. Ostala bi u svom rodnom Krivom Viru. Pogotovo neće sada, posle dvanaest godina činovničkog službovanja. Mora uspeti!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:29 am

Živ uzem nemog

(priča na dijalektu)
Mlogo brgo vreme prođi dok se ja onak malko naviknu i uze plajvez da vi jednu ubavačku pričicu napisujem. Će da reknu, u ovoj selo, Vrmdžu, se rodila neka žena što ovuj ubavu pričicu napisala. Tujka, usred na vra Vrmdžu, neki ljudi viču Rimljani nagradiše neke ograđe sas kamenje. Al usvet visoko. Viču sag Vrmački grad. Tuj dolaze nekakva gospoda, iz golemi gradovi, pa ga slikuju i viču: " Toj da čuvate koj oči uglav"! Pa mal gor, od selo, da poitaš, tuj odma u oči bljesnu jedno jezerce, i njeg viču Vrmačko jezero. E bre, bre, sve Vrmačko. Priđi bliže do sam jezero ono ti se čini da se Rtanj udavija u jezero. Mor bolje kad se zazrneš stoji si Rtanj onako golem. Nisu vanzirali pa viču Rtanj se udavija. Seti se ja, ne se udavija neg se ogleđuje. Tujka je blizu i Skok, golema livada i tujka onaj Ljuba napraviše nekakvu golemu pojatu, viču je vikendica. Tuj dolaze ovaj golema banjska gospoda, sve nam pobiše zajci, a one jarebice što imaše i nji potepaše. Viču love, kvo love s puške i ubiše! Golema bruka. E sag kad se vrne čovek niz put do ono vrelo ge voda iz kamen izlega, baš tuj ima jedna vodenica, viču je Marjanova vodenica. Ako oćeš da svrneš kud Marjana, moraš mlogo jako da vičeš da te Marjan čuje da se odzovne. Od onaj golem vodenični kamen čovek skoro ogluveja. Mor on se načinjava da je ogluveja, u svaki zaman on si ima poneku udovičku da si brašno melje. Pa viče Marjan: "Neću ti džabe, a i ušur ti neću, pa ti viđ šćeš. Saću sve da vi reknem od Marjana.
Tam u reku imaja kuću pa si kod vodenicu živeja. Po onu vetrušku se zazrća po ženišta. Kraj Marjana mlogo smo vamilije imali. Nemog svi da ji izređam, a svi gazde. Da se vrnem da vam opričam za Marjana. Marjan bi mlogo đavolesan, a mal i udaren. Njegov bašta rešija da ga priženi. On se bajagi mal ponećka pa se ureče. Pituvaja redom za devojčići i na kraj isprosi Jevu za mladevestu. Pa mlado dete oženi. Viče Marjanov bašta, bolje neg da se oda sonej selske lutalice. Marjan vrišak bi dok ne prepraviše svadbu, sve preko praške ripaja samo Jevu da vidi. Ne minu mnogo vreme, Jeva izrodi krasnu dečicu: Boška, Ranka i Radicu. Ono naiđe neko šašavo vreme, sve muške glave, koji vojsku oslužiše, tera vlas u rudnik Rtanj neko vreme da porađuju. Prozbori Marjan sas Jevu:
- Mor, Jevo, ovak se ne mož! Ja ću da se ovešam, al u tuj rupu da slegnem nemog.
- Kuku Marjane, zar i taj bruka da pukne? Nemo, ako Boga znaš. Smišljuj nešto, sam to nemo da urabotiš.
- Jevo, nema drugo neg u rudnik.
- Ako, Marjane i toj je za ljude, nije za pcetu.
- A mori kakvo ti prozbori, kakva pceta, pceta te izela! Al razbiraš ženska glavo, u rudnik, u onuj rupu da slegam.
- Slegni, slegni Marjane, more ćete ture u apsu!
- E, Bog te ne ubija, ti ništa ne razbiraš!,- Marjan samo sikće na Jevu.
Razbiram, razbiram, pomisli Jeva, ne bi bilo loše da se malko lekneš od dom da si dušu odanem. Moli Boga da si što pre otide. Jedno jutro diga se Marjan iz legalo i povika na Jevu:
- Jevo, turi kavu sag ću mlogo da te obradujem! Ja sam se rešija, oto ja u Rtanj, taj majdan.
- Eve, sag ću ti svarim kavu, u cedilce nešto da ti sunem, da si nešto poješ kad tam stigneš.
Jeva vrc na tam, vrc na ovam, požuruje Marjana da se ne nakanjuje, da si po ladovinku put krati.
- A, mori, dal ti meni nagradi opanci, s kvo ja u rudnik da otidnem?
- Čim ti provrevi, ja opanci nagradi,- odgovori Jeva.
- Jevo, Jevo, ima tujka nešto sumnjičavo?
- Kakvo sumnjičavo Marjane, Bog te ne ubija?!
- Nemo, Jevo, da tuj ja nekoga skobim da mi plot preripuje!
- Ju, Marjane, što vreviš? Ovoliku decu mi na glav ostavi pa i na taj belaj da me navedeš. Više nemo to da mi rekneš.
Otprati ga Jeva u Rtanj na rabotu. Onak sunce beše za jedan ostanj izašlo Marjan pođe. Rukuva se sas Jevu, sunu se da je cukne, kad će Jeva:
- Ju, Bog te nevideja, zar u nas ljudi da se zazrću i da teraju zrk? Nemo sag da me brukaš!
Marjan malo zavrte sas glavu, turi ono cedilce na grbinu i polak pođe. Gledaja sve po vrvinu da ide, ge vodi put za Boljevac. Prođe preko Skok, ono ovčari gomila. Ljudi samo vrve. Sretnu Marjana Danil Tolić.
- Gećeš, ge si pošaja?
- U svet!- viče Marjan,- Mora se, tako viče nova vlas.
Polagačke, po onu vrvinu ge se stigne do Lukovo. E, tuj će ga čeka voz. Marjan malo poćuti pa pogledne u opanci da se ne scepe, makar sas obojci do voz da stigne. Kuku, kad Marjan spazi voz, ono mnogo lese, nezna na koju lesu da se ukači. Lele, muku vide čovek. Sag ću sas pitanje da nađem lesu na voz i da ulegnem. Onak umoran od putovanje, sag bi da legne malko, noge da protegne. Poče i da dremlje. Ono nekakva gospa sedi, taman pođe da ju nešto rekne, ono viču Mirovo. Tuj mora da ripne iz voz. Šće da čini sag, mora peški do rudnik, a opanci gotovo se iscepiše. Vajka se Marjan, pituje ge da se odzovne on sag. Jedni viču u tam u onu zelenu, golemu stasinu. Ono mnogo stasine, koju da strevi. Uvati ga jevtika od muku. Seti se njegove Jeve: "E, pa Jevo, na ovaj belaj ti me ćušnu".
Nađe tu golemu stasinu, nekakav sas šljem na glavu ga pituje: "Šta bre, ti tražiš ovdekaj"?
- Sas depešu dođo, ovaj vlas me zovnuja,- odgovori Marjan.
- Ti da rabotiš, gle kakav si bre lamza!
- Kakav bre, lamza, ja sam Marjan, iz Vrmdžu!
- Ja ne znam baš kakav si dripac, dal ćeš smeš u ovuj rupu da slegneš?
Turi Marjana u neku golemu sobu, tam su mora trijes nji.
- Lelke, kako ću ovde ja da čmim?- pita se Marjan.
- Će čmiš sam tako.
Na zor legnu, oko njega neki ljudi vreve neki drugi lezik, viču Vlaški. Ništa ne razbira.
Sag mora kod nekakvoga, viču ga upravnik. Lupa na vrata, onaj viče ulegni, a Marjan stoji ne sme za kvaku da se uvane. Vrata se otvoriše, izleže nekakav čovek, namrštija se kaj gloginje da je jea.
- Ulegni, bre! - Marjan uleže i prozboriše sas tog čoveka, viču ga Prvan.
- Odakle dođe bre, ti?- upita Prvan.
- Ja sam Marjan. Dođo iz selo Vrmdžu, eve imam i depešu, vlas me zvaja.
Narediše se oni, al Marjan ne prista da ulegne u tuj rupu.
- Ja, živ uzem nemog!- zavapi Marjan.
- Moraš, Marjane da otkulučiš!- uporan je Prvan.
- Oću da kulučim, al uzem neću! Što mi rekneš ću da rabotim, sam u rupu ne! Imam golem stra.
- Ajd mi rekni kakvo ti znaš da rabotiš?
- Sve, gospon upravnik. I matike da klepam, sikirčići da pravim i ostruške, sve, ama sve!
Turiše Marjana vrz zemlju da radi, da klepa neko gojze. Ripa Marjan od rados, a kad spazi da mu jedan čovek nosi čižme i onej plave radničke dreške, tuj se alis zaraduva. Provrvi neki zaman, kad spazi Marjan Tomu iz Vrmdžu.
- Ej, Tomče, pa i ti si tujka.
- Tuj, Marjane, u ovuj golemu rupu.
- Bog nek te čuva. Ja ne smeja, turiše me ovdeka, kod ovi meovi.
Porađuva neki zaman, dok ne zbra neku crkavicu, kad poče da ga mori neka čamotinja, da mu se mota po glav: "Ću se vrnem kod mou kuću i da klepam ja gojze. Otkuluči Marjan koliko moraja, otide kod upravnika, on ga pituje na šta se žali.
- Na ženu, gospon upravniče. Neki lavovi se uzneli i ću da se vrćem ja doma. Sam nešto da te priupitam, dal neće da me apse, ja sam otkulučija.
- Jes, Marjane, otkulučija si.
Tad si otide Marjan kod svoju domaćicu, dečicu i vodenicu. Grabnu ono cedilce, sag ima neku crkavicu, će ide sas voz do Paraćin. Predrešija se Marjan, a čižme si imaja na noge. Turija šešir na glav, pa malko uzne ogledalce da vidi dal je ubav. "Uh, kad se belaisa od rudnik, sag kad se vrnem kud vodenicu ću da poljubim onu mou zemljicu. Ne znam dal da se valim, mor bolje da ćutim",- premišlja se Marjan. U taj zaman poče nešto da tropa i da sviri, viču: ide voz. "Što mi neka ala sevnu pred oči, ni glav neću da obrnem ovdekaj više. Bre, mlogo se ukačiše, nemam gde da sednem".
Poče Marjan da se drpsa po glavu, pa pod miške i jedan čovek ga pituje šta je bre.
- Mlogo me nešto šašoli, biće vaške.
Počeše da se mrdaju ljudi, ovaj vašljivko! Taman da se spataloše, a ono voz poče da sviri, a Marjan ripi, kakvo bi sag. Rekoše mu, sag će tunel. Tunel! Poče Marjan da kuka, ja neću živ uzem, otvori pendžer na voz, oće da ripne. Nađoše se ljudi u belaj - dal ovaj čovek ne skrenu? "Ratosti taj voz, sag ću ja po put, pa uz Kozji grb, pa doma". Marjan slegnu iz voz u Lukovo i vrnu se peški. Nazad, kud kuću kad dođe, deca mu se zaradovaše, a Jeva sas golem rados ugleda Marjana.
- Vrnu se, Jevo, sag ću kod mou vodenicu da si duvam meovi i kovem, i brašno da meljem!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:30 am

Tera Mile ovce preko brega


Na par kilometara od Soko Banje, u ataru sela Dugo Polje, nalazi se
pojata porodice Vidojković. Po čemu se ova pojata razlikuje od hiljade
drugih, nažalost većim delom opustelih. Svakako je za primer po
kvalitetu i lepoti stada ovaca, ali najzanimljivije je to što je njen
domaćin Mile i čobanin, i pevač, i stihopisac. Več dugi niz godina u
osami daleko od sela zivi nas čobanin, Neguje svoje stado, skupljajući
pritom čuveni ovčiji sokobanjski sir. Srastao sa prirodom koja mu
dariva ljubav i nadahnjuje da pusti glas i zapeva,
a u zvezdanim nocima uz treptaj sveće i inspirise da zapiše koji stih.
Po danu iz sela dodje njegova žena Eva, s imenom k'o iz biblije, umesi
pogaču u crepulji za vrednog čobana, spremi nesto jos za jelo, pomogne
malo , pa opet nazad u selo. Ostane Mile sam, sa svojim ovčicama,
vernim kavkaskim ovčarem u tisini koja se čuje, krene da zapisuje
misli iz tople ovčarske duše okupane pravim zivotom van sveta i
vremena. Voli on da, kad dobije goste, uz široki osmeh i iskrenu
dobrodošlicu odmah iznese ljutu rakiju i punomasni sir
koji dadose ovce hraneći se na devičkim livadama punim lekovitih trava.
Krene odmah priča, smeh pa se u raspoloženju i zapeva. Ali od svega
ipak najviše čobanin Mile voli da se druzi sa svojim jaganjćima i
Devicom planinom, isprepletanom pašnjacima, sumom i bisernoblistavim
izvorima. Tužan je samo sto na Devici i pod njome nema više stada i
mladih ljudi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:31 am

Španska galija i mornari

Zastao sam pred zgradom, oblikom što podseća na špansku galiju krmom zabodenu u planinu obraslu sivo-zlatnim borom zalepršanim na jesenjoj ruži vetrova, dok se pod njom ko devojačke noge, stidljivo, lagano otvarala alpska udolina. Nadvisila se ta “galija”, nadamnom svom svojom belinom. Uhvatio sam u sebi onaj čudan osećaj da trnci klize niz kičmu, od njene ogromnosti i pritajene moći. Gore iz Švedske zadužbine pratila je moje kretanje gospodja Dankan u svom mantilu, koji je pokazivao humanu profesiju lekara i skladnu figuru poput grčkih statua sa vrlo malom naznakom nagomilanog vremena. Tamna površina njenog oka blagonaklono je pratila moj dolazak, sa puno neizrečenog prijateljstva i razumevanja za bolećiva stanja koja sam nosio sa sobom. U liftu, što nagoni nelagodnost u čoveku, i urodjeni nagon za opstanak fizičkog tela, a zar u telu duša ne živi? Dobih jedva primetni osmejah sa ruba usana dr. Zavidovića , poreklom iz Srbije, Balkanca sa mentalitetom harema. Okupljao je uvek gomilu sestara, što su se lažno ushićene kikotale dok im je pokazivao svoju dominaciju i neosporno znanje, i uživao u svom" paunskom" trenutku.
Pri izlasku iz klimatave kutije lifta, zakoračih u svetao" Ljujevski hol", ali me u tren zaustavi njena pojava sa gornjeg stepeništa. Kretala se onako isto kakvu je i Bog sazdao, davno pre, ženu, oblih linija, raspletene kose, razuzdanu, svesnu svog bitisanja, sa širokim osmehom koji treba da otvori put i do onog što se nemože i što joj i ne pripada. Svest me je gonila da mislim, da treba taj hodajući “lek”, previti na sebe, da samo taj topli melem može i telo i dušu da mi blaži do ozdravljenja. Pružio sam joj ruku. “Hajde nekud samnom “ rekoh. “Ali mene već čeka neko”, nežno i iskreno odgovori ona. “ Zar ćeš proći kraj ćupa sa zlatom i podići bakrenjak sa zemlje”, dodah. “U pravu si, hajdemo, veselo odgovori. Već sledeće večeri ležala je kraj mene golišava, stežući me čvrsto da ne nestanem, znajući da je samo trenutak sadašnjosti, onaj pravi, i da se sve ostalo ",“davi" u ponoru vremena. Tako i bi, ali ostajem zahvalan graditeljima na lepom zdanju, u belom mermeru, što nam podariše, za male dodire sreće.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:32 am

Elefterija

Zapenjenog vranca “gonila” je ćerka despota, vladara Sokograda, stazom opruženom kraj rečnog toka kroz uski kanjon obrastao sitnim rastinjem. U Mletačkoj, svileno-mlečnoj haljini što joj donesoše ovoga leta Gospodnjeg “Jerski”, trgovci, lagano šibana, raznobojnim, ukrasnim trakama sa ždrepčeve glave, žurila je ka svom naumu. Iskorak u susret sudbini načinila je posle brojnih, suznih šetnji zidinama kamenog grada, sazdanog od patnje kulaka na moćnoj litici, pod kojom zjapi ponor. Kroz sećanje joj minuće slike stradalnika, što su uz užasavajući krik ostavljali svoje živote, duboko dole u bistru planinsku reku, gradeći visoke kule za njenog oca, mešajući se sa slikama voljenog mladog župana, čijih dodira bi uskraćena. Praćena budnim okom roditelja, osećala se sputanom i rastrzanom, okovima strogog despotskog vaspitanja, krvnom osvetom zaraćenih plemićkih porodica i neobuzdanom ljubavlju prema lepom vlastelinu iz, za roditelje, mrske župe.
Za tren vlasi njene kose spletoše se sa grivom snažne životinje, dok se šljunkovitom kamenom strminom uspinjala ka cilju, velikoj kamenoj gromadi, nalik na ukletog starca. Zastala je na steni, uzdrhtalom nogom mrveći njene rubove, čiji su komadići dole budili tišinu. I polete Elefterija, kroz osunčani jutarnji vazduh, i svetlucave oblutke prelivene vodom reke, pravo u zagrljaj gospodaru tame.
Sačuvala je tako svoje telo od pohote namenjenog a ne ljubljenog čoveka, izgubivši dušu, koja je prebivala u srcu čistom i tudjem svakoj gadosti.
Voljeni njen ne sačekavši jutro, bez suza i grča odlučno zaroni za njom u hladni, bistri vir reke, ostavivši svoje zemne ostatke na širokom sprudu koji se i danas, daleko u budućnost, po njemu zove Župan. Zgranuta i sama dogadjajem Vladičica-Bogorodica izobrazi svoj i hristov lik na susednoj steni opomene radi za nauk svima, zaljubljenima i njihovim bližnjim.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:32 am

Dona

Ima trenutaka u zivotu, kad opusteno, lezerno krenemo nekim putem ili za nekom idejom,ne sagledavsi ni u tragovima splet dogadjaja i emotivnih bura koje slede u danima buducim.
Isao sam sa oglasnikom ispod ruke ulicama Vracara ka razbarusenoj vili, gradjenoj u ono za nas danas zagonetno vreme pred dugi veliki rat,u kojoj oko njeno prvi put dodirnu svetlost. Miris starine zaplahnu me na ulaznim vratima i uz skoro ljubazni naklon domacina bi smesten u fotelju skrajem prolog veka u kojoj je jedini moguci polozaj coveka, polozaj fetusa. “Sad ce ona”- prozbori domacin. Drvenim stepenistem, od slavonskog hrasta, nadomestenim na starinu ali zasigurno ne i prilagodjeno starini,sjuri se ona sa bracom i sestrama, sa gornjeg sprata, vitlajuci ustajali vazduh. U prvi mah ne zapazih je u gomili, sto je kraj mene zastajkivala samo kad bi neko od njih pozeleo da pozdravi i dodirne neznanca koji se obreo tu poremetivsi ustaljeni ritam. Naprotiv, sa paznjom sam osmotrio prvo njenu majku,onako krupnu i dominatnu.Najzad je uocih i zacudjen se trgoh, uveren da je to - to, oduvek ono trazeno.Tihi pogled, zlatno-bademasti, bistrih ociju njenih, izrodi bliskost, poverenje i ljubav odrzavsi je sve vreme zajednickog zivljenja. Dona-ime, sto bajkoliko bese, ko svilenkasto – srebrni san, na nogama dugim treperavim, nalik balerini i dusevnoj dobroj vili, povuklo je misli moje ka Rusiji, zuborovom Donu, rascepu cvetne prostrane stepe, gde njeni preci “snezni vihorovi” jurise za svoju i srecu svojih gospodara. Zaplovi smo u dane zivota svog napustivsi Vracarsko brdo. Podarivsi mi, sve svoje vreme i srce i par godina provedenih zajedno, trpeci bez roptanja odasvud budne zamisli, kojih se u opste prisetih. Zastide me kao ljudsko bice kome Bog podari nju, da sluzi i nauk mi da. Da li to bese podsecanje il predznak neki, da u casi medne srece i zuc velika lezi?. Noci jedne zimske, vucjeg nasledja, glasni poslednji zov i ode Dona. Zorom saonicama bi vozena do groba svog, pomenom ljudskim, svecom pracena. Bol u meni nadjaca dan. Povede Dona, nedelje druge i mati moju na onaj svet. Sreca u stvari tamo i zivi ovde se samo zarada stice. Danas se pitam, da li se slucaj samo igra sa nama.Slucaja nema. I osta samo praznina
tamo gde bese nezna Barzoj kuja, Dona.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:33 am

Točkovi istine

Hjundai zaustavi kretanje svojih točkova na samom ulazu u park isprepletan borovima, i sve se umirilo za tren. Da li smo i mi deo tog trena? Ona ljubavnica po ubedjenju. Ja ljubavnik po htenju. U mislima upitnik. Da li je zapušten prolaz, znak našeg moralnog stradanja? I same odbačene stvari, i pordjala, davno islužena plehana kofa, i sve drugo, vremenom istrošeno, podsećalo nas je na važnost trenutka, na odluku kako dalje? Dok smo mi ponavljali već uvežbani ritual prelaska na zadnje sedište auta. Odeća u našim susretima bila je samo smetnja prirodnim tokovima života. I brzo je nije bilo po nama. “Pužić” iz njenih ustiju vukao je lagano svoje, veliko, vlažno, stopalo po svoj mojoj koži, što je pred njim pucketala od izčekivanja, a posle nabrekla se jogurila, posuta sićušnim kapima, vidljivim tragom ljubavnog nadahnuća, tragom prolaznosti. Svoje zanjihale, krupne, okrugle dojke, na vrhu purpurno crvene, i beluždrava bedra ko rečni oblutak, tako i čvrsta, nudila mi je nekad, sa puno radosti i ushićenja. Ali uvek sam imao neki ludi osećaj, kao da se podaje, ne samo meni, već celom univerzumu.”Uzeo” sam je, i sad, ali mnogo, mnogo jače. Zašto!!. Zar treba da se pitam? Kraj zajedničkog puta nazirao se mnogo ranije. Zlo se budilo u njoj sa danom koji se gasio. Slutnja se zadanila. Progovorila je samo jednu rec: DOSTA!. Ostala je samo tačka,i ja nem. Nije me valjda ni bilo, pa ja sam za nju dečiji crtež izbrisan belom, mekanom, Pelikanovom gumicom. Sada znam kako nastaju sazveždja, tako je puklo u meni. A bolelo nije. Šta ako se sa njom ponovo sretnem? Zar nije sve umrlo?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:34 am

Iskušenje

Usamljen čovek išao je ka svom domu, podno Gologlave stene s koje se jasno video poslednji red seoskih kuća, puteljkom stišnjenim sa obadve strane busenima sasušene trave. I samo se krivudavi tok puteljka povremeno naslućivao pod slabašnim zracima odlazećeg sunca. Svaki pokret obamrelih nogu vukao je okolni prostor sa sobom ili je putnikova podsvest kroz izmaglicu svesti prosanjala khotine stvarnosti. Zato je izlazeći iz sela jednom zaludnom domaćinu ličio na ogromnog rumenog crva koji sa naporom povlači deo po deo svog prašnjavog tela.
Sa ropcem udahivao je tišinu prvog sumraka rasutu kraj planinskog jezerceta kuda se puteljak pružao. Do tog trena staklasta površina vode slomi se na hiljade iskri pod nečijom nogom koja je uranjala u plitku vodu i topao pesak. Trgao se poput probudjene divlje zveri. Pogled zaplete u ženu mačkastog umilnog držanja, čedno uzdrhtalih obnaženih grudi i požudnog raskrivenog medjunožja.
Mladoj ženi misli za trenutak krenuće ka mužu Andjelku, navek nabusitom seljaku grube spoljašnosi sa nasušnom potrebom da za svaku sitnicu nasrne svojim ispucalim ručerdama na oblo ali krhko telo svoje žene Zorane, ostavljajući po njemu modrocrvene podlive, ne libeći se da zada udarac i u njenu glavu. Zato se ovog leta spremala da tako opakom i zlom čoveku uzvrati takvom žestinom koja će slomiti njegovu oholost godinama sticanu. Znajući pri tom da može okončati život u čeljustima njegovih krvoločnih pasa. Nadrasla je i samu sebe u čvrstini odluke da namami nikog drugog do njihovog kuma Petra u preljubu. Njemu Peru pored pića kojem godinama nije mogao odoleti stajala je u istu ravan i ženska suknja. Mada je najveći broj tih žena i inače obletao oko krupnog snažnog a nadasve dopadljivog čoveka. A on je znao po koju i malo protiv njene volje da pritisne uz visoko prošje. Andjelkova porodica je nekoliko vekova kumovala Petrovu i to je jedina svetinja koje se njen muž držao. I samo tako nešto sa dna podlosti što je ona smislila moglo je uzdrmati takvog bezosećajnog stvora.
Vrativši se i mislima u lirski okoliš prozbori:
-Živ si, zdrav si, kume Petre! - pritom ne skrivajući ni malo svoju nagotu. A Petar dotle verujući da je sam Bog poslao njemu to mlado lepo žensko čeljade kretao se ka njoj sa Nebesima u oku i raspaljenim žarom u grudima. Pa kad poznade kumin glas strese se malo i zaškrguta zubima. Ali ne zastade. Ukočenog pogleda primače se sasvim blizu pun neiskazane požude. Ona je stajala spremna. Oblivena mlakom jezerskom vodom i poslednjim tragovima svetlosti. Blagi talasi milovaše sad i Petrove noge. Uspravi se odjednom i učini se Zorani još veći i moćniji no što beše. Njegovi gipki muževni prsti obaviše se oko njene vlažne, glatke nadlaktice. Ciknu Zorana od siline stiska i izusti samo:
- Ah – i već se nadje rasprosuta i nemoćna na mokrom, mekanom pesku kraj jezera. Petar poleže po njoj i sve utihnu i ču se samo daleki lavež pasa. Pre nego se uopšte i pomeri povremeni naleti svesti pogoniše njegovu glavu da se uzdigne. Zasta i oseti da se u duši rasplamsa sveća savesti zgasla već niz godina optočena grehom. Snažni grčevi kidaše Petrovo telo. Zorana izgubi dah ne shvatajući šta se odigrava u kumovoj duši. Petar ispusti krik poput rike ranjenog planinskog jelena. Reče joj potom tiho stenjajući kroz zube :
- Prokleta bila - i svojim belim očnjacima probode sebi donju usnu sa koje lagano krenu mlaz sveže krvi padajući na jedre kumine grudi. Petar dograbi zatim poveći jezerski oblutak koji je ležao tu kraj njih.
Zorana zaneme. U samrtnom strahu raširi samo žutosmedje zenice očekujući poslednji udarac. Petar medjutim svom svojom silinom oblutkom u nekoliko navrata pogodi sebe posred čela. Koža na čelu ubrzo se pretvori u krvavu masu pod kojom osta samo čeona kost.
Petar ustade neznajući ni sam kako, načini nekoliko mučnih koraka i stropošta se kraj stare vrbe, koja je svojim protrulim granama zaklanjala jezero od pogleda slučajnih prolaznika, i izgubi za neko vreme svest neznajući veličinu svojih poslednjih postupaka.
Kuma Zorana unezverena i u neopisivoj panici pokupi svoju haljinu sa zemlje i pokušavajući da je onako u hodu navuče na golo telo nesigurnim i isprekidanim koracima krenu ka selu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:37 am

Nada

Čekajuć i dokument, kojim se potvrdjuje da je moj deda proveo brojne dane u zarobnjeničkom, radnom logoru u Madjarskoj, blago zamišljen virio sam iz jedne od fotelja presvučenih teškom, crvenom, govedjom kožom, kojima su" “crveno-zvezdaši”" opremili široki, prostrani hol, velelepnog zdanja Narodnog Arhiva Ukrajine.
Ka meni kretao se gospodin poodmaklih godina i ne male težine, ali još uvek čvrstog koraka stečenog , verovatno, dugogodišnjom vojnom disciplinom. Na guste, čekinjaste obrve, ispod kojih su dominirale krupne oči, naslanjao se pramen jako talasaste, sede kose, neobične gustine. I već samo ovlaš osmotrena figura sasvim jasno je podsećala na gorde, snažne gorštake iz sela dugovečnih ljudi sa vrleti kavkaskih planina.
Zastao je za trenutak kraj fotelje naspram moje, lagano se zarotirao i spustio u nju, a ona, vidno nabrekla pod teretom, još jače pokaza svoje crvenilo. Lagano je podigao pogled i počastio me širokim osmehom, da bi , zaključio sam, stekao početnu naklonost i sebi obezbedio dovoljno vremena za analizu moje spoljašnosti i posebno ličnosti, karaktera. Medjusobni pozitivni talasi:
pažnja, tolerancija i uzajamno poštovanje, stvoreni su za tren. Medjutim, osećaj mi je pobudio misao da ispod površine, stvorene neosporno velikim šarmom tog čoveka, zjapi jama puna nagomilane nesreće, patnje i životnog stradanja. Slušajući svoj sopstveni pisak, koji se nezadrživo širio praznim prostorom, iz grudi oblepljenih salom i bronhija, koje su verovatno ličile na ispumpane dečije lopte, stari je čekao neki znak, da krene sa pričom što je potisnuta strahom i raznim stegema"čučala" godinama u njemu. Ponudih prozaičan razgovor o zdravlju. Bilo bi dobro da dodjete kod mene, na jugo-istok zemlje, u banju što leči grudne bolesti “. I dodah da je naša “ruža vetrova” i mineralna voda, doduše nepriznata od mnogih lekara, ali jako lekovita, omogućila i mojoj baki, teškom astmatičaru, život, do duboke starosti, dostojan čoveka.
No, to mu bi dovoqno da se “otvori”, i reči se potekle poput vode sa raspukle brane . Uz dodatno kazivanje da njemu ni samom nije jasno zašto baš meni, potpuno nepoznatom čoveku, predočava svoje najdublje tajne, čije je obelodanjivanje, tako reći do juče, moglo njega da košta karijere, porodice, pa možda i života.
"“Znate, ja sam Vanste Čilokin”, predstavi se on kratko. “Dete "kunića"”,a patrijarhalnog, pravoslavnog, monarhističkog porekla”", posebno naglasivši ovo drugo." “Deda Vanste, čije ime nosim, pravoslavni sveštenik, haxija, obišao je sva sveta mesta i manastire širom Male Azije, Grčke i Afrike.
Oštrio je svoju dušu na padinama Kavkaza, šireći veru i ljubav medju ljudima i prema Bogu. Zato su Čilokini kroz generacije rasli, množili se, napredovali živeći u sreći i blagostanju. Njihova stada se i danas napasaju zelenilom orošenih livada. Želeo je moj deda i više, da sa porodicom sidje u Kijev, grad svetlosti, grad hiljadu hramova božijih gde je rasut Sveti Duh. Njegov mladi sin, moj otac, nadahnut čovekoljubljem , zavoleo je medicinu i moju majku Kaću iz stamene kijevske porodice, što imaše veliko imanje i kuću kraj grada. Te dve ljubavi oca, i vera u Boga, doprinele su velikom ugledu porodice i svrstale je medju vodećim u Kijevu. Mnoge arhitektonske lepotice ubrzo su postale vlasništvo mog oca, koji se bez ostataka davao svom pozivu,a brinuo je i o imanju moje majke uvek govoreći da je sam Svevišnji vezao čoveka i zemlju, zbog tog je valja poštovati, negovati.
Prirodni tokovi života i porodice pomeli su se dolaskom"crvenih skakavaca” "sa severa koji su pomerali i proždirali sve vrednosti zajednice vekovima gradjene. Poklekli smo pod njihovom najezdom. Grabili su naša imanja, kuće, nameštaj, slike, tepihe, cipele, donji veš…, sve, osim kuće gradjene dedinom rukom sa pogledom na crkvu Hrista Spasa. Samo velika mudrost i krotkost oca spasla je Čilokine potpunog nestanka.Stavio je veliko lekarsko znanje u službu jurišnika sa velikim" “trmkama"” i još većim zvezdasto-crvenim obeležjem na glavi.
Postao je načelnik Okružne bolnice ali i sačuvao svoju dušu nadahnutu poreklom, molitvom, dugogodišnjim postom i pričešćem, a ni privatne prakse nikada se nije odrekao.
Medjutim," “crveni virus"” je stresao, zarazio i zasenio sina, jedinca njegovog Vanstea, to jest mene!, podigao i otrgnuo od porekla, od zemlje dedova, od porodice, prijatelja, dugogodišnjeg nadzora i samog Boga! Počeo sam da osećam, mislim i mirišem “crveno”! Delovala je primavljivo, diploma “"kunićkog”" pravnika, vojnička pa zatim oficirska služba u Državnoj Bezbednosti. Sve ustanove od važnosti i značaja za državu, bile su meni bez vrata. Nisam znao šta znači kucati, moliti za bilo šta. Sve sam bahato uzimao, jer je strah išao predamnom, otvarajuć mi put. Obilato sam koristio sve iz maštarija običnih ljudi: Mercedese, BMV-e, Boinge, uz svakodnevne bahanalije sa ženama sa piste, pozorišta, filma, natopljen Skoč viskijem, francuskim vinima – sve u slavu proletera!. Nisam ni primetio da zamnom ostaje crni i krvavi trag, vapaj i ropac namučenih i umorenih ljudi….
Onda je dragi Bog podvukao crtu i – šibnuo je nemilosrdno po meni! Oni, na čijem talasu sam jahao, tražili su moje novo žrtvovanje. Povukli iz penzije i svog slugu revolucije uputili na zapadne granice, da smirim pobunu manjinskog plemena. Od grada na obalama velike reke ostalo je samo ime, bez kuća, ljudi, života, – garavih krstova, spaljenih raspeća, Jevandjelja!. I “prst sudbine” spustio je minu pred moje noge. Lekari Vojno-Medicinske Akademije priči nisu da li kraj. Podarili su mi veštački kuk i slušni aparat…. Ovo sa bronhijama je nešto drugo…. Deca? Deca i žena su me napustili mnogo pre.
Živim sada dobro. Nemam ništa i nikog, ali i to je nešto. I zlo je negde otišlo….U napadu veličine, gordosti, taštine, posle smrti oca, spalio sam sva dokumenta o našoj imovini, koja je on brižljivo čuvao za vremena neka posle “crvene oluje” , i često hiljada maraka!, mukotrpno skupljenih od privatne lekarske prakse, lečeći crvenu gospodu, koja je to obilato plaćala”….
“A sada znate”, polako je uzdahnuo u piskava pluća, “skupljam kopije očevih tapija, onako, zbog dece. I ovde sam stalno – u Arhivu. Osim kad obilazim crkve. Pa, veliki je Bog!. I milostiv!. Suze mi često same krenu…”.
Kasnije, silazeći mermernim stepeništem Arhiva, nisam u sebi osećao ni pritajenu zluradost, a ni sažaljenje, tugu, samo tihu nadu , da taj čovek nadraste suprotnosti u sebi i krene putem iskrenog pokajanja, a njegove žrtve nadju sebi mir. Upravo ta suprotnost, taj rascep, nepremostiva provalija u njemu i oko njega, uzrokovala je latentnu patnju koja je porodila nesputanu spoljašnu agresiju, i povela je stradalnika, nekada verovatno punog lepote i snage, put ada, darivajući mu zlu kob za saputnika." “Crveni vladari tame"”, spustivši neprozirni vizir, zarobili su mu dušu. Video je,
osećao , mislio: njihovim očima, njihovom dušom, njihovim mozgom, sve dok rezovi sečiva sačinjenog od dugogodišnjeg, bolnog posrtanja nisu prosekli uzane otvore za svetlost koja je pohrlila unutra, potpomognuta pokajanjem i pokvašena suzama istine.
Taj gospodin je postao i ostao simbol, ljudskog iskušenja, krhkosti našeg bića, vremena stradanja, i nauk.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:37 am

Pod tuđim nebom

Verovao je da će jednoga dana Sunce obasjati i njegovu kuću. Bio je siromah koji je lišen lagodnosti. Pretvorio se u dugi isprekidani krik. Taj krik se čuo negde na tuđem nebu. Zbog teškog života odgurnut je od svega što je voleo. Znao je da je iščupan od samoga sebe. Sa prvim mrakom bio je mobilisan. I mnogi drugi su poslužili kao oruđe. Bilo je takvo vreme. Trebalo se dosta toga izneti na plećima. Oči su mu bile uprte dalje. Nisu ga razumeli. Sazrevao je.
Krenuo je putem, pešačeći. Samotnom lutalici život je jedini prtljag. Razne sudbine izvirale su mu iz nepravde i nemaštine, straha i bola zbog rastanka sa zavičajem. Uplašeno telo trpelo je jake udarce. Tako su se redom taložili strah, bol, gorčina i gnev.
Govorio mi je:
"Pa, kakav sam ja otac, ako te korim zbog nečeg što te se ne dotiče? Siromah sam od kad znam za sebe, ali znam da može da bude i gore."
Bio je suvonjav čovek, povijenih leđa, ispijena lica sa jakim brazdama iznad obrva. Često je govorio: "Čudo jedno, koliko smo potrebni jedni drugima."
Mnogo je bilo jada u njemu. Možda je želeo da sa sebe skine životni prtljag, koji mu je bio prisutan u grudima od onda, kada se izvukao iz kandži kojima je bio okovan. Dugo je, iznova sanjao to zlo. Budio se uz vapaj, ostavljajući pismo ispred vrata prošlosti. Jednog jutra, dok se noć udvarala Suncu, odzvanjale su mu reči samohrane majke...
"Čujem treskanje njene glave, grozničave otkucaje mog srca... Sa čela mi padaju graške znoja. Braća izlaze iz tesnog sobička, prilaze vratima. Oglašavao se uspon straha i bučnih uzdaha života."
Golobradom mladiću, zasvetleše reči:
- Majko, kada te vidim tako sabijenu, kako sediš i bdiš, znam, ti sačekuješ svoju sopstvenu nemoć. Dižem se iz naše propasti i uspraviću se!
Na mrkim zidovima oslikavale su se senke njegove nejake braće koji ostaše prekriveni velom tuge majke. Ogrnuta svojom tugom ona je preklinjala za milost. Dodala mu je zavežljaj i sve njene patnje, parče proje i malo sira. Otrgoše se uzdasi braće. Jedan je narušenog zdravlja, a najmlađi je sanjao svoj san.
- Ne brinite, braćo, zvezde su odredile naše sudbine. Umoran sam i moram poći.
Prigrlio je majku.
- Molim te, pazi na njih. Ja sam, majko, mali kao zrno, zato tražim od tebe samiilost.
Usput je zastajkivao. Oborio je pogled zapitan: "Da li ću smeti da se još jednom okrenem i pogledam kuću koju setno čuvaju veliki hrastovi? Ne, odustajem. Možda ću ugledati majku sa rukama ispod pojasa kako stoji na pragu naše kuće. Sigurno ču ugledati ono pismo, koje sam ostavio ispod praga naše kuće. Nisam valjda učinio nepravdu? Da li će me razumeti? Odlazim u Crnu Reku. Crnu Reku?" Prisetio se da ga je majka opomenula pri polasku:
" Nemoj hodati po kamenju, jer sam ti noćas nagradila nove opanke, umivala ih suzama i prosula svoje srce po njima. Mislim, sinko, izdržaće na tom putu."
Trgao se iz razmišljanja. Susreo se sa Rtnjem. Osetio je kako noge počinju da mu bride. "Nećeš valjda sada stati? Moram stići pre mraka. Nisam ni stigao da odvežem onaj zavežljaj, od moje majke. Osećam inat u sebi koji me hrabri, a i srce mi se privikava na tugu. Neću zaplakati. Nasmejaću se bar mraku koji me čeka. Sluga ću biti. Da, sluga! Tamo gde nastojnik dobacuje uvrede." Prolazio je kraj Timoka i osluškivao ga. Trže ga glas:
- Je li, momče, možda u Krivi Vir? - upita ga prolaznik.
- Da. Otkud vi znate?
- Ovde, u selu, pronela se vest da baš sada, oko Đurđevdana, treba kod jedne ugledne porodice da dođe sluga iz Banje.
- Dobro ste primetili. Ja sam taj momak koji je krenuo u nepoznato. Znači, na pravom sam putu?
- Znaš, momče, dobra je to porodica. Imaju lepu kćer, koja treba ovih dana da se uda za nekog učitelja, Caku, koji je rodom iz Vrmdže.
Nije hteo dalje da sluša. Nije ga zanimala njihova kći. Jedino je priželjkivao da što pre stigne, jer su mu se opanci iscepali a plikovi krvarili. I srce mu je krvarilo. Pod tuđim nebom? Ni ime gazde nije hteo da upamti. Gorčina u njemu je pucala.
Odmah, pri susretu sa gazdom, osetio je toplinu iz njegovih očiju. Gazdin pogled bio je uprt u njegove noge.
- Pobogu, pa ti si sav u ranama!
"Dobro je primetio da sam ranjav. Nisam se pokolebao. Učio sam šta je život. I, Crna Reka, nije tako crna kako sam je ja zamišljao, a i Krivi Vir, nije kriv.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 4 1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu