Priče Sokobanjaca

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:45 am

First topic message reminder :

Majstor Koda iz Jezero

U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo. Pre svega, bio je kovač i nije postojalo nešto da Koda ne iskuje. Banu kod majstora Kode neki seljak pa će da pita:
- Majstor Kodo, mož' li ti meni da isklepaš sekiru?
Kovačnica beše puna mušterija, Koda se razbesne pa će:
- Ja lijem žileti, a on me pituje el' mogu da isklepam sekiru! - opasno se naljuti Koda.

KALEMENO PILE

Jednom prilikom u selo Jezero dolete nepoznata ptičica, (papagaj) i spusti se na šljivu. Seljaci se okupiše. Zagleđivali su je i diskutovali:
- Da je ubava, isna je, da nema boje koje na njoj nema i to je isna.
Čudili se i divili joj se seljaci. Jedino je problem, ne znaju kako se zove. Dugo su nagađali ali nikako da potrefe kako se ptičica zove. Onda neko predloži da pozovu majstor Kodu i tako uradiše. Koda stiže i pita:
- Kude je taj ptica!
- Majstor Kodo, ene gu na slivu! - reče jedan od njih.
Koda je obilazio šljivu i zagleđivao čudnu ptičicu sa svih strana. Seljaci su sa nestrpljenjem očekivali odgovor. Koda se dugo preslišavao i preznojavao: "Senica neje, potpudajka, ma jok" - mrmljao je dugo i napokon reče:
- Ovoj ne mož' da bude ništa drugo, nego kalemeno pile!

* * *

T I T O

Jurio majstor Koda zlatice po krompirištu, pa ispriča ovakav doživljaj:
" Ama, zanel sam se ja oko onej štetočine, kad nad mene vrždi aeroplan. Mislim se ja, ma idi do sto đavola, nije Koda skretničar! Kad vika neki iz aeroplan. Dignem ja glavu, a ono otvorio pendžer drug Tito i vika me:
- Majstor, Kodo, ako Boga znaš, ma kude beše put za Niš?
Sišal bi on da ispušimo po jednu, al' mnogo se žena žuril.
- Prafo, druže Tito, samo se drži prafo! - reko' mu ja iz krompirište.

* * *

S A T

Pošla dva seljaka iz Jezera za Banju. Nosili u cedilu leba, a odmor im je kod barudžijskog izvora. Tu sednu, dušom danu, napiju se hladne barudžijske vode, plaknu oči, a ponekad i prezalogaje. (Između sebe Jezerci su se zvali "Lalko". Ostala je takna do današnjih dana odakle im taj nadimak.)
Jedan od njih nađe džepni sat. Nađe ga pre nego što stignu do Barudžije, ne znaju šta je to, nikada nisu videli sat. Stanu ga okretati, jedan ga prinese uhu i čuje, tik-tak, tik-tak, pa će:
- Lalko, bre, pa on nešto vrevi.
Uze ga drugi lalka.
- Istina, nešto vrevi, al' kvo?
Donesoše odluku, poneće ga do Banje i dole će ustanoviti kakva je ovo retka zver. Zadržaše se oni dugo pored hladnog izvora. Onda jedan ode na jednu stranu šume, a drugi na drugu da vrše nuždu. Čudnu zverku su stavili u cedilo, a onde pored nekih stvari beše i leba. Naiđe neki pas lutalica, dohvati cedilo, razvuče ga levo-desno, ispade leba, pas ga pojede i nastavi dalje. Vratiše se lalke i imaju šta da vide. Čudna zverka im pojela leba. Jedan od njih ga prinese uvu pa reče:
- Lalko, bre, em ni pojelo leba, em ni zajebava. Šta da mu rabotimo?
- Tresni ga od kamen, te mu pokaži.
Ovaj tako uradi pa ga stavi ponovo na uvo. Nije više ništa vrevilo, ispustilo je svoju plemenitu dušu.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Jul 08, 2009 1:52 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:37 am

Pod tuđim nebom

Verovao je da će jednoga dana Sunce obasjati i njegovu kuću. Bio je siromah koji je lišen lagodnosti. Pretvorio se u dugi isprekidani krik. Taj krik se čuo negde na tuđem nebu. Zbog teškog života odgurnut je od svega što je voleo. Znao je da je iščupan od samoga sebe. Sa prvim mrakom bio je mobilisan. I mnogi drugi su poslužili kao oruđe. Bilo je takvo vreme. Trebalo se dosta toga izneti na plećima. Oči su mu bile uprte dalje. Nisu ga razumeli. Sazrevao je.
Krenuo je putem, pešačeći. Samotnom lutalici život je jedini prtljag. Razne sudbine izvirale su mu iz nepravde i nemaštine, straha i bola zbog rastanka sa zavičajem. Uplašeno telo trpelo je jake udarce. Tako su se redom taložili strah, bol, gorčina i gnev.
Govorio mi je:
"Pa, kakav sam ja otac, ako te korim zbog nečeg što te se ne dotiče? Siromah sam od kad znam za sebe, ali znam da može da bude i gore."
Bio je suvonjav čovek, povijenih leđa, ispijena lica sa jakim brazdama iznad obrva. Često je govorio: "Čudo jedno, koliko smo potrebni jedni drugima."
Mnogo je bilo jada u njemu. Možda je želeo da sa sebe skine životni prtljag, koji mu je bio prisutan u grudima od onda, kada se izvukao iz kandži kojima je bio okovan. Dugo je, iznova sanjao to zlo. Budio se uz vapaj, ostavljajući pismo ispred vrata prošlosti. Jednog jutra, dok se noć udvarala Suncu, odzvanjale su mu reči samohrane majke...
"Čujem treskanje njene glave, grozničave otkucaje mog srca... Sa čela mi padaju graške znoja. Braća izlaze iz tesnog sobička, prilaze vratima. Oglašavao se uspon straha i bučnih uzdaha života."
Golobradom mladiću, zasvetleše reči:
- Majko, kada te vidim tako sabijenu, kako sediš i bdiš, znam, ti sačekuješ svoju sopstvenu nemoć. Dižem se iz naše propasti i uspraviću se!
Na mrkim zidovima oslikavale su se senke njegove nejake braće koji ostaše prekriveni velom tuge majke. Ogrnuta svojom tugom ona je preklinjala za milost. Dodala mu je zavežljaj i sve njene patnje, parče proje i malo sira. Otrgoše se uzdasi braće. Jedan je narušenog zdravlja, a najmlađi je sanjao svoj san.
- Ne brinite, braćo, zvezde su odredile naše sudbine. Umoran sam i moram poći.
Prigrlio je majku.
- Molim te, pazi na njih. Ja sam, majko, mali kao zrno, zato tražim od tebe samiilost.
Usput je zastajkivao. Oborio je pogled zapitan: "Da li ću smeti da se još jednom okrenem i pogledam kuću koju setno čuvaju veliki hrastovi? Ne, odustajem. Možda ću ugledati majku sa rukama ispod pojasa kako stoji na pragu naše kuće. Sigurno ču ugledati ono pismo, koje sam ostavio ispod praga naše kuće. Nisam valjda učinio nepravdu? Da li će me razumeti? Odlazim u Crnu Reku. Crnu Reku?" Prisetio se da ga je majka opomenula pri polasku:
" Nemoj hodati po kamenju, jer sam ti noćas nagradila nove opanke, umivala ih suzama i prosula svoje srce po njima. Mislim, sinko, izdržaće na tom putu."
Trgao se iz razmišljanja. Susreo se sa Rtnjem. Osetio je kako noge počinju da mu bride. "Nećeš valjda sada stati? Moram stići pre mraka. Nisam ni stigao da odvežem onaj zavežljaj, od moje majke. Osećam inat u sebi koji me hrabri, a i srce mi se privikava na tugu. Neću zaplakati. Nasmejaću se bar mraku koji me čeka. Sluga ću biti. Da, sluga! Tamo gde nastojnik dobacuje uvrede." Prolazio je kraj Timoka i osluškivao ga. Trže ga glas:
- Je li, momče, možda u Krivi Vir? - upita ga prolaznik.
- Da. Otkud vi znate?
- Ovde, u selu, pronela se vest da baš sada, oko Đurđevdana, treba kod jedne ugledne porodice da dođe sluga iz Banje.
- Dobro ste primetili. Ja sam taj momak koji je krenuo u nepoznato. Znači, na pravom sam putu?
- Znaš, momče, dobra je to porodica. Imaju lepu kćer, koja treba ovih dana da se uda za nekog učitelja, Caku, koji je rodom iz Vrmdže.
Nije hteo dalje da sluša. Nije ga zanimala njihova kći. Jedino je priželjkivao da što pre stigne, jer su mu se opanci iscepali a plikovi krvarili. I srce mu je krvarilo. Pod tuđim nebom? Ni ime gazde nije hteo da upamti. Gorčina u njemu je pucala.
Odmah, pri susretu sa gazdom, osetio je toplinu iz njegovih očiju. Gazdin pogled bio je uprt u njegove noge.
- Pobogu, pa ti si sav u ranama!
"Dobro je primetio da sam ranjav. Nisam se pokolebao. Učio sam šta je život. I, Crna Reka, nije tako crna kako sam je ja zamišljao, a i Krivi Vir, nije kriv.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:38 am

Prvih dana posle rata

Anegdota je autentična, verujem majci.
Prvi predsednik Narodnog odbora u Sokobanji, godine 1944, bio je čiča Milovan, bunardžija. Iako nepismen, vrlo pismeno je zahtevao red i disciplinu, a naročito je vodio računa da se na vreme dolazi na posao. Stao bi na glavni ulaz, rano, mnogo pre ostalih i dočekivao činovnike.
Ko zakasni, sekretar bi ga zapisivao.
\"Bre, kad u minut izlegate iz opštinu, u minut ima i da ulegate!\" - bio je njegov komentar...
Zaslužio je spomenik...
Velibor Mihić Boba
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:39 am

Izvini, malo su pregoreli

Svi Banjci znaju ko je Bata Nole, bio je veliki i iskren zaljubljenik u fudbal, sokobanjski stadion nosi, zaslužno, njegovo ime (pravo ime Novica Milosević). Imao je Bata Nole predivnu suprugu, gospodju Dadu, mladu, lepu, vrednu, idealnu u svakom pogledu, izuzev u jednom - nije mogla da shvati toliku zaludjenost svog muža za fudbal. Bukvalno, čim izađe iz kancelarije, on trči na stadion, i tako stalno, fudbaleri, navijači, utakmice, gostovanja...
Kasno dodje kući, gladan i umoran.
- Pa gde si ti, bre, Nole?! - pita ga Dada.
- Kako gde sam, pa evo me, večeram.
- Večeras, crni Nole, ali to ti je ručak! A ni doručak nisi pojeo, a večeru će pojedes sabajle!
Tako Bata Nole, tako godinama... fudbal i samo fudbal...
I \"puče film\" njegovoj zeni, gospa-Dadi: kakav joj je zivot s takvim zaljubljenikom u fudbal, Nole nikad nije kod kuće, vreme prolazi, godine, dece nemaju...
I desi se...
Vratio se Bata Nole, kasno, kući. Kuća kao uvek blista, sve na svom mestu, sve uredno, čisto i ispeglano, a na stolu bokal vode sa sustiklom i tri tanjira: doručak, ručak i večera!
I pismo...
\"Dragi Nole, ne zameraj, ostavljam te zbog fudbal... Izvini, krompirići su malo izgoreli... Tvoja bivša Dada.\"
Dada je otišla u Niš, udala se za obućara i imala s njim decu. Obućar nije voleo fudbal. Ujutro je doručkovao, u podne ručao, uveče večerao a noću... a noću... spavao u bračnom krevetu sa svojom predivnom Dadom...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:39 am

Ražanj

Davno, davno, u Sokobanji, kad bejah mlad i kad sam lako pamtio, čuo sam ovu priču, a njene aktere sam lično poznavao, bili smo prve komšije i zato mi treba verovati jer nista nisam ni dodao ni oduzeo...
Vratio se, jednom, iz kafane, kući, Žika Perin, u Banji poznat kao Žika rabadžija. Vidi, nema oca Pere.
- Kude je tatko? - pita Žika svoju ženu Zagu (Zaga je živa, juče sam je posetio, dala mi slatko i vodu).
- Ne znam kude je tatko - kratko odgovori Zaga.
Sestru Tonu Žika preskoči, pita majku Persu.
- Perso, znajes li, ti, more, kude je tatko?
- Pera je otiso u... u...
- U sta, mamo? U... u...?
- Ražanj - odgovori mu majka...
Zar onako star pa da, bez njega, ide u Ražanj?!
Ode Žika u transportno, kupi kartu za autobus... u Aleksincu mora da preseda... pa u Ražanj... Tako i bi, ali, samo, do Trebič-česme! Seti se, Žika, da nije video u dvoristu sekirče okačeno na ekseru, kod podruma. Nije Pera otišao u mesto Ražanj - nego u Ozren da nabere ražanj za prase!...
Na Ozrenu, lako ga pronađe, na tom mestu, uvek su zajedno brali ražanj za prase.
Leži Pera i ječi. Pao, uganuo nogu!
- Pa gde si, ti, Žiko, sunce ti kalaisano, dva dana ležim na zem?!
A Žika ce, srećan sto je oca zatekao živog i zdravog:
- E, tatko, bio sam, nekim poslom, u Ražanj!...
Oca je doneo na leđima, u jednoj ruci je nosio sekirče, u drugoj ražanj... a otac se sam držao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:40 am

Devet puta dosta!

Bio sam u sedmom razredu gimnazije, u Aleksincu. Jedne zime, za vreme školskog raspusta, poželim da se oprobam na skijama, da pokušam, možda nije teško, tim pre sto sam veoma dobro znao da se klizam na klizaljkama, jurili smo, kao deca, nizbrdo, na Vrelu, sve do Rusimovića i Boska Kokice... Srećni dani, gde ste sad?!...
Šta da radim, skije nemam?...
Požalim se majci Kseniji(tad je kao kancelarijski referent i daktilografkinja radila kod sudije za prekrsaje Branka Živkovića), u zgradi Milicije.
- Skije?... Nista lakše, idi kod Dragana komandira, stanuje blizu vile \"Misić\", reći ću mu da ti da skije kad se vrati kući - reče mi majka...
Po podne, da mi čika Dragan skije sa štapovima i poželi uspesnu vožnju...
Nije prošlo ni pola sata, vraćam se, ja, s Kraljeve livade, vraćam skije.
- Bre, Bobo, kad pre nauči da voziš skije?! - čudi se komandir.
- Devet puta sam pao, dosta za početak - odgovorio sam.
Nikad nisam naučio, a ni učio... toliko sam se ugruvao da me, čini mi se, i sad \"grbina\" boli!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:40 am

Rani dan

Kad danas čitam kako je u našim školama, pa i u stranim, hteo-ne-hteo, sećam se svojih ranih dana školovanja u osnovnoj školi, u Sokobanji, izmedu 1944. i 1947. Ali, pošto je svakom poznato kakva je današnja škola u Srbiji, ima, tog, mnogo u dnevnoj i nedeljnoj štampi, evo najsvežijeg uvida kako danas uče mladi Danci, u ovom slučaju njihovi gimnazijalci koji su ugostili naše učenike, svoje vršnjake iz Niša, a posle ću preći na svoje školovanje u osnovnoj školi i \"kako su nas vaspitavali\"...
U \"Politici\" od 2. decembra 2008. piše da danski gimnazijalci uopšte ne moraju ni da dolaze u školu! Pazi, zar je to lepo?! Da sam \"Politika\", ne bih ni pisao o tom, nego o nečem vrednijem, preporučljivijem, a ne... Dalje?... Ðacima je dozvoljeno da jedu i pričaju na času!... Dok nastavnik predaje, đaci mogu da igraju video-igrice, čak i piju! Izostanke ne moraju da pravdaju! Mogu, na časovima, da šalju imejlove i, naravno, da ih primaju pošto im mobilni telefoni nisu isključeni! Važno je da polože testove, i stvar je u redu. Školske table nema, koriste se ekrani jer svi đaci imaju umrežene kompjutere s ekranima na svojim klupama. Ko hoće da nešto zabeleži, donese laptopt i tako \"hvata beleške\"! Čas traje ne 45 minuta kao kod nas nego 60. Nastavnik predaje pola sata a posle se đaci dele po grupama. Nastavnici i đaci se medusobno šale, đaci nastavnika oslovljavaju po imenu, bez ikakvog predznaka. Svi znaju engleski, imaju široku kulturu ali, ipak, nisu znali gde se nalazi Srbija! Nastavnik je na ekranu, na mapi Evrope, pokazao \"čizmu\", rekao da je to Italija i da je Srbija \"tu, negde\"! (Nije ni on znao!)... Našim đacima koji su gostovali u Danskoj, u okviru evropskog programa za razmenu učenika i studenata, sve je plaćeno. Na kraju, dobili su po 150 evra džeparca i vratili se u Niš...
Kad sam ja učio osnovnu školu u Sokobanji, posle 1944, zvono, na zvonari, na školskom krovu, pozivalo nas je u školu. Još mi i sad odzvanja njegov zvon. Da ne odem u školu, to se nije moglo ni zamisliti!
Pa, ipak, nije bilo sve idilično, naročito u pogledu kažnjavanja učenika. Učitelj mi je bio (kasnije i upravitelj škole) Dušan Cvetković koji me je naročito voleo, čak mi je i tepao \"Boki, Boki...\"! Ali to mu nije smetalo da i ja, kad drugi \"zasluže\", dobijem punu porciju batina!...
Lično nas je tukao, drenovim štapom. Ponekad je slao jednog našeg druga Tomislava Gojkovića, najjačeg medu nama, da \"ubere\" drenovak i da nas, posle, udara po ispruženim dlanovima! Pa ih, posle, usijane od batina, hladimo na klupi! A njega je, posle, tukao ucitelj!... (Tomo, jesi li, još, živ, čitaš li ovo?!).
Eto, ovako Danci, danas... a onako mi, u to davno doba našeg detinjstva...
Kad su lepše mirisale ljubicice, jorgovani,lipe i karanfili... Ili mi se, samo, tako čini?... Kad smo bili mladi, nevini i naivni...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:41 am

Izlet na Rtanj

Bogami, nisam bio ni tako mlad, imao sam, celih, jedanaest-dvanaest godina kad mi je naspelo da se popnem na Rtanj. Niti sam se majci javio, ni bratu, ni dedi, niti sam nekog pitao. Ni ja nisam odoleo zovu ove prelepe planine i njenom vrhu "Šiljku". S malo hleba u džepu, jednom jabukom i bočicom vode, u ranu zoru sam se otisnuo iz Sokobanje.
Predem most iznad Moravice, bacim pogled prema Šiškovom viru pa put pod noge kroz Carinu...
Ide veliki putnik, ide veliko zanovetalo, to jest ja, sve mi lako, samo što ne zapevam od radosti što ispunjavam svoju davnu želju, Rtanj me vuče, sve veći i veći, a da li i lepši nepotrebno je spominajti. Sve oko mene je lepo, nepoznato, livade, voćnjaci, vinogradi sa skromnim kolibama u kojima starci dežuraju i čuvaju grožde... miriše, od lepote, od milja, naša Srbija... A vreme prolazi...
Jutro, davno, prošlo, a ni podne samo što ne prevali. Pozobao hleb, izgrizao jabuku, utolio žedcu... Rtanj sve veći, ali se nikako ne približava!... Prvi znak sumnje me ošine, ali se ne predajem, hoću, moram i gotovo...
U kasno popodne shvatam da je đavo odneo šalu, ne mogu se ni približiti do podnožja, kamoli se popeti! Nema druge, nego da se...
Okrenem se... i samo što se nisam onesvestio: vidik iznad Sokobanje se stopio, vrhovi Ozrena se poravnali, nema vrha da me vodi, izgubljen sam, ne znam gde sam! Lako je bilo ići prema Rtnju kad me je \"vodio\" njegov vrh Šiljak, a sad, na povratku, nema ničeg što bi mi pokazivalo put...
Umoran, razočaran, uplašen, žedan i gladan... vraćao sam se kući, majci, bratu i dedi, jedva čekajući da...
U mrklu noc, izbio sam daleko od Blendije, promašio sam Sokobanju! Ta noć povratka zalutalog sina biće jedna od mnogih teških noći u mom životu, naučio sam više nego za mnogih sunčanih dana i rado se sećam tog svog dečjeg neuspeha.
Nažalost, nikad se, dosad, nisam popeo na Rtanj, nije bilo prilike. U stvari, lažem, jesam, u mislima, mnogo puta... Hoćete li sa mnom? Hoćete!... Pa pođimo...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:42 am

Kako sam pravio balon

Kao dete, a bilo je to pre mnogo i mnogo godina, veoma sam se interesovao za nauku i tehniku, ma koliko to nekom danas izgledalo čudno, s obzirom da sam književnik. Majka nas je, po našoj želji, bratovoj i mojoj, pretplatila na izvrstan hrvatski list \"Priroda\" pa smo ga, prosto, \"gutali očima\". Sve lepo, jasno, popularno, golicalo je našu pažnju, naročito mene. Šta, sve, tu nisam našao: ribe koje lete, pretkazivač oluje (preteća radija A. Popova), da li se neplivač mora udaviti (baš takav naslov!... greška: niko ne mora, pa ni neplivač!), kako napraviti balon i vinuti se u visine... i trista drugih čudesa... Brat i ja prislonimo časopis \"Prirodu\" na bokal s vodom, jedemo i čitamo, nemamo kad da sačekamo, toliko je u tom listu bilo čudnih, neverovatnih, predivnih stvari kroz koje smo, u posleratnoj Sokobanji, otkrivali svet. Saznavali smo da postoje druge zemlje i drugi ljudi i mnogo dalje od Aleksinca i Knjaževca! Mene je najviše zadivilo pravljenje balona od hartije, balona kojim se može leteti!
Nismo imali para da kupimo meso, a, eto, možemo da letimo, uz minimalan, gotovo nikakav trošak! Mama će mi donositi hartiju iz kancelarije, brašna imamo, špiritusa imamo, a i vate... sve imam što je potrebno za izgradnju balona!...
I počeo sam da ga pravim, u dvorištu, ispred kuće, na Vrelu... Trebalo je napraviti balon od listova hartije zalepljenim brašnom razmućenim u vodi, to jest testom. Majka mi ništa nije govorila, a deda se, samo, krstio!...
Lepio sam i lepio. Danima. Posao je sporo napredovao, hartije sam imao, dovoljno... ali mi je nedostajalo brašna... Zar otkidati od usta, hleb smo mesili!... Balon koji sam pravio nije mogao biti veliki kao u nacrtu iz časopisa, pa sam izgubio svaku nadu da ću njim uspeti da poletim, makar metar-dva, iznad zemlje i... tako sam zamišljao!... treba, samo, da sačekam da se Zemlja okrene - znao sam, okreće se od zapada prema istoku - i spustim se, pošto ugasim vatu sa špiritusom, u Aleksinac!...
Pusta želja!...
Balon je, najzad, zalepljen, bio je ne veći od dva metra, ne bi mogao da ponese ni našeg pevca Pejagu a kamoli mene!... Na platformi od žice, zapalim vatu natopljenu u špiritus i sačekam da vruć vazduh podigne balon...
Kad se uzdigao, poleteo, mojoj sreći nije bilo kraja!
Leti!
Balon leti!
A ja ga, sam, napravio!...
Pa se, odjednom, zapali moj balon, moje višednevno delo! Buknu \"kao da je od hartije\", a od nje jeste i bio!...
Pa pade, buktinja-balon, na naš krov!...
Sva sreća pa se brzo ugasio i nije zapalio kuću... A moglo je, i to, da se desi, kuća je bila stara, trošna, suva kao barut... i nije bila naša, tu smo, samo, stanovali... Stanovali, maštali, sanjarili o nečem lepom, velikom, uzvišenom zbog čeg se isplati živeti i voleti ceo svet i sve ljude...
Možda će, danas, ova detinjasta priča nekom čoveku izgledati smešna, kao besposlica uobraženog deteta, deteta koje hoće da bude veće od mrve hleba, ali, s druge strane, znam da će se svakom detetu ona svideti! Meni se, eto, i sad sviđa to kako sam pravio balon od hartije i testa jer dete, još uvek, \"stanuje\" u meni, prostodušno, radosno, naivno i nevino. Raste li raste, ali neće da pusti brkove, nego želi da ostane večno mlado... I sad bih, ponovo, pravio balon, u ovim godinama, samo kad bi mi neko, mlad i snažan, u tom pomogao... Brašna imam, vode imam... a nacrt mi je u glavi...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:43 am

Sto dinara , onih para

Ovo je priča kako sam zaradio prvih 100 dinara u životu. Ništa nisam prodao, samo sam nacrtao. I to se, nekom, dopalo pa me je nagradio...
Bilo je to daleke 1944, u Sokobanji. Majka, brat i ja smo stanovali u Invalidskom domu kao izbeglice s više stotina domaca, ratne siročadi. Jednog dana sam uzeo list hartije, daščicu kao podmetač i olovku i otišao na suprotnu obalu Moravice, visoko iznad Župana. Hteo sam da nacrtam zgradu Invalidskog doma jer sam uvek voleo da crtam...
Sedim, ja, crtam... nije lako nacrtati onakvu zgradu s mnogo detalja, vrata, prozora, stubova, stepenica... Ali, posle nekog vremena, nešto čudno primetim: kad god podignem pogled prema zgradi, više je domaca na prozorima!... Malo-malo, ista stvar... Najzad, svi prozori su popunjeni, terasa, stoje, domci, stoji osoblje... stoji, lepo vidim i naša mama! Stoje kao ukipljeni, ma da se neko pomeri, ni pokreta, kao da ne trepću, samo me gledaju, ukočeno, kao da išcekuju šta će biti!
Okrenem se i pogledam oko sebe, ugledam četnike... Mnogo, njih, možda i dvadeset-trideset... stoje i gledaju me...
Gledaju, oni, mene, gledam, ja, njih... uopšte ih se nisam bojao iako sam imao osam godina. Kad smo, te godine, 1944, s čika-Ducom (posle nam je bio i komšija, u Dragovićevoj ulici, na uglu)u čezama dovezao iz Žitkovca, video sam četnike kako leže pored puta i pozdravljaju ga kao i on njih.
A sad ih, toliko, oko mene, baš sam se začudio, ne uplašio. Ipak, svi oni domci i drugi, kao i naša majka... što onako nepomično stoje i gledaju...
Odjednom, primetim kako jedan postariji četnik, jedva se krećući, ide prema meni. Imao je dobročudan izraz lica, kao da se osmehivao...
- Šta radiš, mali? - upita me tihim glasom.
- Crtam Invalidski dom.
On se naže nad moj crtež, dobro ga zagleda pa se uspravi i gurnu ruku u džep. Pa mi dade novac.
- Evo ti pare da ti mama kupi boje - reče.
U ruci sam držao 100 dinara.
Kakve boje 1944! Mama je kupila mast! Zašto mast, ne znam, hranili smo se u Invalidskom domu. Nikad je nisam pitao dok je bila živa. Umrla je 1987.
A onaj četnik koji mi je dao prvih 100 dinara u životu - bio je - glavom i bradom - Kosta Pećanac!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:44 am

Profesor Mišković

Tu, skoro, čitao sam na Internetu veoma iscrpan i pohvalan članak o profesoru i slikaru Dušanu Miškoviću, ali me je veoma začudilo da se ne navodi njegovo službovanje u Sokobanji! A živeo je i radio u Sokobanji, znala ga je cela varoš; meni je u nižoj gimnaziji predavao crtanje... Sigurno ga se sećaju i drugi, mnogobrojni njegovi đaci kojima je, takođe, bio profesor... A zašto je u onom tekstu \"preskočena\" Sokobanja, zaista ne znam...
Profesora Miškovića sam upoznao, kao i njegovu suprugu i sina, bolje od ostalih. Bio sam njegov najbolji đak, vodio me je sa sobom kad je on išao na slikanje, s bojama i štafelajem, veoma je voleo da slika u ulju... Na primer, sećam se da sam bio s njim kad je slikao Invalidski dom s desne obale Moravice, tridesetak metara nizvodno od Župana.
\"Slikam iz žablje perspektive\", rekao mi je, poučno.
Tad sam prvi put čuo za taj izraz.
Kad sam naveo \"poučno\", ta reč nije, tek onako, profesor Mišković me je stvarno poučavao i izvan časova. U stvari, pripremao me je, čitavo leto, posle završenog trećeg razreda gimnazije, za prijemni ispit u Školu primenjene umetnosti u Novome Sadu. Da, da... malo je kom poznato, želeo sam da budem slikar, i to školovan, i malo je nedostajalo da to, zaista i postanem...
Crtao sam po čitav dan. Blokovi, i veliki i mali, za skiciranje, obični listovi hartije od svezaka... sve je vredno i nadahnuto ispunjavano tog leta. Profesor Mišković mi je savetovao da iz apoteke pozajmim gipsane figure Eskulapa i Galena, i da ih crtam, pažljivo, studiozno, i to, još, sa senčenjem...
Lepo sam napredovao. Profesor Mišković je bio više nego siguran da ću položiti prijemni ispit u novosadskoj Školi za primenjenu umetnost, u Školskoj ulici... Bilo je, to, daleke 1950.
U Beogradu, na putu u Novi Sad, gde sam svratio da vidim ujaka, okupljen je \"porodični savet\" na kom je jedna moja tetka \"presekla\" stvar:
\"Nek ide u gimnaziju, a ne u tu skolu! Zar da, čitavog života, bude mazalo?!\"
I tako ne postadoh \"mazalo\", a baš sam želeo...
Kad sam se, posle završenog četvrtog razreda gimnazije, vratio u Sokobanju, nisam sreo profesora Miškovića. Ni tog leta, ni sledecih godina, nikad...
Ipak, jesam, jednom, čak deset godina kasnije kad sam bio na drugoj godini studija književnosti.
Prolazio sam preko Terazija, pored Galerije ULUS-a, i vidim da profesor Dušan Mišković ima samostalnu izložbu slika u ulju!
Uletim, kao bez duše, radostan, unutra... ugledam ga, samo što ga nisam zagrlio, toliko mi je ostao u lepoj uspomeni što se onako silno trudio oko mene za upis u slikarsku školu...
Nije me se setio!
Ni izdaleka!
Ni približno!...
Nisam mogao da poverujem, zar da me zaboravi, mene, svog naboljeg đaka, onog kog je pripremao za...
Uzalud sam ga podsećao - deset dugih godina - učinile su svoje - profesor me je sasvim zaboravio...
Šta ću... pogledao sam njegove slike, sve su mi se svidale... a naročito jedna - ona s desne obale Moravice, u ulju: \"Invalidski dom\" iz žablje perspektive...
Otišao sam tužan, razočaran, posramljen i kriv... Kriv, samom sebi, što nisam postao slikar kao moj dragi profesor...
A najviše ljut na tetku koja mi je odredila drukčiji put u život a nije me ni pitala...
Odavno nema ni profesora Miškovića, ni moje tetke, \"otišli\" su na onu stranu s koje oni lepo vide nas, a mi, njih, ne možemo...
Kod kog li je ona slika, Bože, baš bih voleo da znam... i da je imam! Sigurno je u nekom muzeju, u nekom velikom gradu, u nekoj dalekoj zemlji... i na nekom lepom zidu...
Možda priželjkuje da nas vidi...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:45 am

Kruška i jabuka

Ima stvari u životu koje nisu, samo, \"gole\" činjenice i obična sećanja već nešto mnogo, mnogo više. Mislim na svoje dve profesorke Jelenu Damjanović i Milicu Sindelić. Prva mi je predavala geografiju i bila mi razredna, a druga mi je predavala fiziku i, takođe, bila mi je razredna. Mnogo godina kasnije, s jednom sam se čuo telefonom a s drugom sam se video u Beogradu... kao da je tako moralo biti i zatvoriti se nekakav \"krug\"... Ne kažem \"sudbina\" jer naša Crkva sudbinu ne priznaje pa je ne priznajem ni ja.
Njih dve, prosto su me obožavale! Osećao sam, to, ne, samo, na njihovim časovima već i posle nastave, kad bi me dočekivale kod svojih kuća. Jedna je stanovala u maloj kući preko puta hotela \"Park\" a druga prema Paliluli, s leve strane, u maloj kući s baštom...
Zašto su me pozivale u posetu, ne znam. Zašto su me volele, ni to. I jedna i druga, pričale su sa mnom, dugo, dugo... i davale mi da jedem. Na mnoga pitanja, ali ne školska, morao sam da odgovaram i one bi bile zadovoljne. Dok sam bio u poseti, u dogovoren dan i sat, poklanjale su mi svu pažnju, osećao sam se kao car, kralj ili knez (knez Mihic kao knez Miškin!), iako sam bio dete. Običnom đaku iz svog razreda u sokobanjskoj gimnaziji poklanjati toliku pažnju i ljubav, to, bogami, nije normalno. Ali ako i vi volite nekog kao što sam ja voleo njih, onda prestaju sva pitanja i voli se, bez ostatka... Volim ih i sad, dovoljno je da, samo, zatvorim oči i vidim njihov lik. Dovoljno je da, samo, otklonim zvuke oko sebe i čujem njihov glas... Jelenin blago-zvonak a Miličin autorativno-odlučan. A da sam i ja voleo njih, ne treba ni sumnjati. Zbog jedne sam odlučio da postanem profesor geografije a zbog druge profesor fizike (postao sam profesor srpskog).
U posetama kod profesorke Sindelić, dobro sam upoznao njenu majku. U posetama kod profesorke Damjanović, dobro sam upoznao njenu decu, kćer Dušicu i sina Dragana. Profesorka Sindelić bi mi na kraju moje posete uvek davala krušku a profesorka Damjanovic jabuku. I, znalo se, kad bi me majka ugledala s kruškom ili s jabukom, kod koje sam bio...
Da bi se, na neki način, moja veza s njima, zatvorila u nekakav \"krug\", ispunilo se posle mnogih godina. Evo te dve \"priče\"...
Kad sam, već, odavno bio profesor u Beogradu, sreo sam na Terazijama svoju dragu profesorku Damjanović. Mojoj sreći nije bilo kraja. Uprkos vremenu, bila je isto onako lepa, prijatna i dobra i nimalo stara! Vreme ništa nije izmenilo na njenom prelepom licu tako lepom kao što je bilo lice moje majke...
- Imaš li malo para da svratimo u \"Moskvu\", na kafu? - upitala me je a ja samo što se nisam srušio jer nisam bio siguran da li imam.
Srećom, imao sam...
Seli smo ne u baštu već unutra, otmeno. Pričao sam joj o sebi, svojim lutanjima kroz život, svojoj \"tuzi i opomeni\", razočaranjima i sitnim ljudskim radostima koje je i mene život umeo da počasti, o svojoj usamljenosti u Beogradu, šta pišem a \"šta mi se dešava\", o mami, bratu... Ona mi je pričala o Draganu i Dušici... Kćer joj je umrla u Africi, od neke afričke bolesti... Ona lepa Dušica, starija od mene, u koju sam kao dete potajno bio zaljubljen!... Rastali smo se da se nikad više ne sastanemo...
Druga priča se odnosi na profesorku Sindelić... U vreme kad je škola u kojoj sam radio u Beogradu zapala u statusno-fiansijske teškoće i bilo pitanje dana kad ću se naći na ulici, setio sam se kao \"grane spasa\" profesorke Sindelić koja je, tad, bila direktorka gimnazije u Sokobanji.
- Nažalost, ne mogu ti pomoći, i mi imamo višak profesora - izvinila mi se.
Eto, to je ta \"naknadna veza\" koja je, na neki način, \"zatvarala krug\"... Da je bilo mesta, tad kad sam joj telefonirao, mogao sam se vratiti u Sokobanju i moj životni put bi bio drukčiji, ubeden sam... Umesto one Nušićeve krilatice koju je zapisao na razglednici fotografa Siniše Ristića \"Sokobanja, Sokograd - dodeš mator, odeš mlad!\"... u mom slučaju bi glasila: \"Došao mlad - a otišao zaljubljen u Sokobanju!\" Jer, došao sam u osmoj godini a iz Banje otišao u 25...
Treba li objašnjavati zašto su kruška i jabuka moje najdraže voće?

P. S.
Ako bi trebalo da na pusto ostrvo ponesete samo jednu knjigu, koja bi to bila?... Ne, nije \"Hamlet\"... Ne, nije \"Rat i mir\"... Ne, nije \"Braća Karamazovi\"... Ne, nije \"Na Drini ćuprija\"... Ne, nije \"Čica Gorio\"... Ne, nije \"Čaroban breg\"... Ne, nije \"Ulis\"... Ne, nije ni moj roman o Sokobanji \"Hotel Jevropa\"... polako, reći ću... Ima jedna takva knjiga, jedna jedina koja bi se samo mogla poneti na pusto ostrvo. To je knjiga koju, možda, nisu svi ni čitali jer nije opštepoznata... To je knjiga \"cara književnosti\", \"gorostasa iz Jasne Poljane\" (postoji li, još, u Sokobanji vila \"Jasna Poljana\"?)... a naslov te najvrednije, najbolje i najiskrenije knjige na svetu, koja ce nadživeti sva vremena i sve ljude na našoj planeti, pa i tebe, i mene... je knjiga Lava Nikolajeviča Tolstoja \"Detinjstvo, Decaštvo, Mladost\"...
Uzmite tu knjigu iz biblioteke \"Stevan Sremac\" pa pravac pusto ostrvo...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:46 am

Doživljaji kapetana Plema

Među mnogim ličnostima koje su mi ostale u lepom i dugom sećanju na detinjstvo i mladost u Sokobanji, kao, npr., apotekar Dušan Sretenović (s čijim sam starijim sinom Zoranom išao u isti razred); operski i operetski pevač Mile Milutinović (vlasnik Vila \"Cace\", na Vrelu, u čijem smo dvorištu jedno vreme stanovali); čamdžija na Vrelskom jezeru belogardejac Kosta \"Rus\", hrom, s Kaspijskog jezera(koji me je naučio da veslam jednim veslom, u svim pravcima); učiteljica šivenja Živka Nikićević (radila je kao higijeničarka u apoteci); upravnik dečjeg doma Mile Todorović; profesor i direktor škole Radisav Ðurišić; profesor Dušan Mišković; profesor Milutin Petković; profesorka Ružica Smiljković; profesorka i direktorka škole Milica Sinđelić; profesorka Jelena Damjanović... i mnogi dragi drugi... posebno mesto zauzima sokobanjski lekar dr Obrad Ristić...
Visok, krupan, ponosit, otmen, francuski dak, elokventan, prevodilac, s književnim talentom, čak, a, nadasve, human i stručan lekar...
Jednom sam se razboleo pa je majka pozvala dr Ristića u kućnu posetu... O, kako je, to, mogla, zar se nije stidela našeg siromašnog stana... da, sve, to, našu bedu i oskudicu, vidi jedan takav svetski čovek, pariski dak, neko ko je medicinu završio na Sorboni?!
E, pa, nije se stidela!
Znala je da nam dr Ristić ne može i neće zameriti...
Ležao sam kad je došao... A nisam znao da će doći...
Čim sam shvatio da je to on, rumen me je oblila a nelagodnost stegla moje srce - zbog naše sirotinje! Zaboga, nismo imali ni stolicu da mu ponudumo jer je na njoj stajalo osušeno rublje koje je majka, tu, na brzinu, ostavila, možda i ne znajući da će dovesti doktora Ristića.
Lepo, s osmehom, onim tako karakterističnim da ga se još i sad sećam, pozdravio me je... a ja nisam imao snage ni da mu odgovorim!
Seo je na moj krevet i uzeo me za ruku... Izgledalo je da se pozdravlja sa mnom, a, u stvari, vešto mi je merio puls! Takav doktor, takav čovek! Nema, takvih više, ne... ne... a da li će ih biti... hoće, nadam se... samo ne znam kad...
Prvo je sa mnom pričao o školi, pa o bratu, dedi... šta mi se svidja u životu a šta, opet, ne a voleo bih da se to promeni... upoznavao je moje jadno uplašeno srce i njegove reči su na mene delovale kao melem... Od samog njegovog glasa, ozdravljao sam! Pa me je preslušao, pomilovao po kosi, izvadio bočicu leka iz tašne i... i... znam da nećete verovati, ali bilo je tako, kunem se Bogom i svim što mi je sveto na svetu - knjigu!...
KNJIGU!
A danas?...
Jedan lekar mi je prepisao za uši - kapi za nos! Ne pomakao se s mesta ako nije bilo tako...
Jedna druga lekarka, kad sam je, u mladosti, u Beogradu, dok smo bili na školama, pozvao iz Hitne pomoći, zbog bratove angine, napisala je Gordanu uput - dobro sam napisao! - uput za operaciju krajnika - a on je krajnike operisao sedam godina ranije!!!...
Opet, u Beogradu, pre dve sedmice, lekar je mojoj supruzi pronašao i treću vrstu reume! - sad čekamo i četvrtu! - a ima ih, u medicini, ravno 100!... Kaže, na javnom predavanju, na Kolarcu, šef Katedre...
O, dr Ristiću, gde si, sad, da vidiš šta se i kako radi, da se čudom čudiš kakvi smo postajali malo-pomalo!...
I meni se, nešto veoma ružno, desilo pre, otprilike, sedam-osam godina... U Domu zdravlja, u Žarkovu, u Beogadu... Brijao sam se, kod kuće, prao, posle, žilet i posekao nokat do samog korena kad sam žilet, pod mlazom vode, prao... Krv linu, ne malo! Zavijem prst maramicom i odem u Dom zdravlja. Lekarka me pregleda, umiri i posalje na previjanje kod sestre... Lepo mi, sestra, ranu previje, pitam kad da dodem na kontrolu - ona ćuti!... Mislim, nije me čula, mozda je zaneta svojim mislima, dozvoljavam i to.. pa ponovim: \"Izvinte, možda me niste čuli... Kad opet da dodem na previjanje?\"
\"Mustra\" i dalje ćuti!
Šta je briga, dobiće platu radila-ne-radila! Šta nju briga za pacijenta koji nešto pita, mari, ona, za to, ona ćuti, i kvit...
Ja, opet, pitam... nepopravljiv...
A ona, s visine, kao da je direktorka Doma zdravlja, kao da je akademik, ni-pet-ni šest, od reči do reči:
- Za ovu platu ne razgovaram s pacijentima!!!...
O, dr Ristiću, dobri i pravedni, vredni radeniče... gde si sad da vidiš u kakvom vremenu-nevremenu živimo!...
Pa je dragi dr Ristić, sedeći na mom krevetu, u svojoj kućnoj poseti, meni, svom mladom i uplašenom pacijentu, malom, detetu, rekao toplim i brižnim glasom:
- Bobo, doneo sam ti nešto od čeg ćes brzo ozdraviti... Naravno, delovaće i lek koji sam ti doneo, ali ovo je nešto po čemu ćeš me uvek pamtiti... To je knjiga...
Izvadio je knjigu iz svoje lekarske torbe i držeći je na dlanovima kao vredan poklon, ponudio mi.
Bila je to knjiga \"Doživljaji kapetana Plema\"; koliko se sećam, francuskog pisca Žila Verna.
A poenta je u tom: prvo, lekar mi je poklonio knjigu i, drugo, on je tu knjigu s francuskog preveo!
Od nje sam ozdravio!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:46 am

Kako nisam postao Paganini

Doneo mi teča Branko Semiz violinu na poklon, Marselj-Mostar-Beograd-Sokobanja, i ja se, naravno, obradovao kao dete jer sam i bio dete od 12 godina! Teča je bio krojač u Marselju, za vreme rata, a došao nam, 1948, u goste, iz Mostara i, šta će, meni, da donese nego tu francusku violinu, ali...
Violina je imala: kutiju za čuvanje, kalafonijum za prevlačenje struna na gudalu, parčence čoje za glancanje violine i čivije za žice, sve četiri. A nije imala: gudalo, četiri žice, bakelitni deo za žice i konjić za žice...
Nisam mogao da verujem. Više nije imala nego što je imala! Hvala na poklonu, teča-Branko, ali, zar se, nešto, toliko polovno i nekompletno, uopšte i može poklanjati!
Ali, \"poklonu se u zube ne gleda\", pogotovu ako je od rođaka i od srca...
Šta da radim, Bože, imam violinu a kao da je nemam! Mogu, samo, da sviram u mislima!..
Imala, mama, nekog poznanika u Nišu, nekog novinara \"Narodnih novina\" Živka Kundakovića. Od njega sam dobio gudalo. Od ujka-Brane, iz Beograda, dobio sam bakelitni deo za žice. On mi je negde pronašao i konjić preko kog se žice natežu, na tačno određenom rastojanju. Ali za žice nije bilo nade! Nema pa nema...
Bože, sve imam, ali žice nemam, šta da radim?!
Kao ni ja, ni mama se nije predavala...
Palo joj je na pamet da možda ima neka zaostala žica u knjižari njene sestre Vese, moje tetke, koja je ostavila zaključanu knjižaru u Mostaru, blizu kuće Alekse Šantića, i zajedno s nama izbegla u Beograd.
Desilo se čudo!
Kad je tetka otišla u Mostar, zatekla je knjižaru zaključanu onako kako ju je ostavila 1941, a unutra sve na svom mestu! Tako sam dobio i žice...
Ali šta da radi dete od 12 godina, kako da postavi žice onako kako treba?! Dete koje nikad nije ni videlo violinu!
\"Mozgao\" sam, i danju i noću, kako da ih postavim, pa zategnem koliko treba da bih mogao pomoću četiri prsta da prelazim s jedne žice na drugu...
Teško je poverovati, ali sam sasvim uspeo u tom! I odmah sam počeo da vežbam...
Danima, mesecima, vredno sam vežbao i uskoro sam mogao da sviram jednostavne melodije. Kad sam poželeo da učim sviranje kod nekog notaliste, majka me je odvela kod mog profesora pevanja Sretena Mladenovića.
- Ksenija, izvinite, ali nemam vremena. Pa Boba peva u horu, najbolji mi je đak, zar mu to nije dovoljno?!
A ja, tu, stojim, s violinom, i slušam! Spreman za prvi čas!
- Sretene, nije... nije mu dovoljno... On spava s violinom... Po čitav dan svira... Ali note...
- Žao mi je, Ksenija, zaista mi je žao, ali...
I tako sam nastavio da sviram, sam, bez ičije pomoći...
Osam godina, osam dugih godina! Što bih u glavi \"zamislio\", lako bih odsvirao!
Moje gudalo je letelo, podrhtavalo, \"milovalo\" žice, bilo grubo, isprekidano, snažno ili tiho, s jasnim zvukom ili tihim odjekom... kao iz daljine...
Napravio sam kolibu iznad \"Jezera\", na Vrelu, kraj uske staze prema Vili \"Zelić\", i tu sam, zanet, svirao...
Kasnije, na studijama, violinu sam morao da prodam i kupim zimski kaput.
Tako je Paganini zauvek nestao u meni. A, ko zna, da je onog dana... onog dalekog dana... profesor Mladenović imao vremena za mene... ko zna...
Ili da sam, bar, imao kaput...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:47 am

Kakva je Moravica?

Do 17-te godine, mnogo knjiga sam pročitao, pa i one o ljubavi i već sam shvatio da jednog dana, \"a, možda, i pre!\", mogu \"zalepršati leptirići u stomaku\"!...
E, pa, i meni su ti \"leptirići zalepršali\", ali kratko, sasvim kratko... a bilo je to ovako...
Leto, polazim iz Dragovićeve ulice na plažu, nosim, samo, peškir koji, često, i ne upotrebim da ga ne isprljam (jer mi treba i sutra!). Idem na svoje staro mesto, na Tesnac, iznad Župana. Tu mi se sviđa. Ima i plićaka, i dublje vode, a nisu, predaleko ni Tri kace, a ni Šest kaca, pa ni Lepterija... sve to, lako, mogu preplivati, i preplivavam, i opet se, na miru vraćam u Tesnac, da stojim na levoj obali...
I tad sam stajao, kao sad se sećam...
- Kakva je Moravica? - upitao me je ženski glas.
Ali - kakav glas!...
I čiji?!...
Nisam video devojku, bio sam kratkovid, a nisam nosio naočare! Čitavu gimnaziju, nižu, u Sokobanji, kao i višu, u Aleksincu, završio sam bez naočara, ni \"belu mačku\" nisam video na tabli, kamoli šta drugo...
- Bobo, kakva je voda? - ponovo me je upitala - verovao sam - najlepša devojka na svetu - obla, preplanula, spuštene kose, belih zuba... u limun-žutom kostimu iz dva dela... o, o, o!... ali, šta je to vredelo kad je nisam video...
Odgovorio sam da je voda dobra.
Ona je malo postojala i otišla prema Tri kace...
I, kako ona ode, ja, lepo osetih da postadoh drugi čovek! Nisam, više, onaj mladić kakav sam bio, pre, samo, nekoliko minuta nego mladić s \"leptirovima u stomaku\"!...
Iste večeri, na korzou, stajao sam ispred hotela \"Park\" i detaljno zagledao prolaznice. Avaj! Nijedna, naravno, nije bila u žutom kostimu!...
Sutradan, sve se ponavlja, kao pod indigom...
Nije promenila kostim! I glas, isto onako prijatan i mazan, bio joj je isti...
I umesto da kažem: ostani, ovde... ne idi u Tri kace... Hajde da zajedno plivamo... ja hvalim vodu - kao da je njoj do vode!... kao da ona ne zna kako je predivna voda Moravice u tiho mirisno letnje sokobanjsko leto!...
Bilo je, to, pre mnogo godina, moja Nesuđena, moja Neznanko, moja... ne-moja...
Ako čitaš ovo, ponesi žut kostim, mada sad imam naočare. Kao znak raspoznavanja. Biću na istom mestu...
Samo, da li ćeš, ti, mene prepoznati?!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:48 am

Priča o sokobanjskoj Bogorodici

Sve se, dobri ljudi, dešava na svetu, ovom, baš sve, pa je i to moralo, jednom, da se desi... I nama, da... Bilo je, to, u ono davnozaboravljeno doba neposredno posle rata. Koliko se sećam, mogao sam imati osam, možda, najviše, devet godinica kad je Sokobanju zahvatila kao neka groznica, kao neko opšte ludilo, moglo bi se reći \"andrićevskog tipa\" dobro znanog iz mnogih njegovih pripovedaka o bosanskoj kasabi iz turskih vremena.
Pojavila se Bogorodica!...
Na staklima radnji, kuća, nadleštava, na crkvi, čak... pa i na prozoru Stanice milicije... mogla se videti \"slika\", \"šara\", \"lik\", \"obris\", \"prizor\" Bogorodice, Majke Božje!...
Bože, kako je, to, odjednom kao \"doletelo\" među narod!...
Na nekim staklima, Bogorodica je bila sama, bez Isusa. Na drugim, opet, s malim Isusom na krilu, mogao se, čak, videti onaj njegov čaroban dečji osmeh kojim je najavljivao da će spasiti svet... i preuzeti sve njegove grehe... Negde, na nekom staklu, Bogorodičina slika se morala u mislima dograditi jer joj je nedostajalo \"parče\"...
Niko nije znao šta je to, kako i dokle, sve, to... šta znači... Svako je tu retku pojavu tumačio na svoj način, ali svi su bili zadovoljni što je Bogorodica medu njima, i takvima kakvi su, znaci, ima nade, i za njih!... Ne bi se, Ona, tek, tako pomučila i došla, pravo medu njih... da oni nisu, uprkos ovom ili onom, onom ili ovom... na pravom putu! Došla je, ne da ih kazni, naprotiv, ukazala im se da ih nagradi i ohrabri, da izdrže sve nevolje vremena, teškog, posleratnog! Onog vremena kad se nije smela slaviti porodična slava, ići u crkvu, pogotovo pevati za pevnicom kao što je to najhrabrija medu njima činila - gospođica Darija Knežević, arhivarka sokobanjska... ukratko kad je \"Komunisticki manifest\" zamenio \"Sveto pismo\"!...
Sećam se, i ja sam išao da gledam: predivne prelive boja, fine linije svedenih oblika, igru neobičnih poteza nevidljivog umetnika koji je Bogorodicu živopisao kao na nekakvoj ikoni, svud istu a, opet, svud različitu...
Naravno, Sokobanjci su išli da gledaju, i u grupama , i pojedinačno, ali su i pogledali ko njih, sa strane - dok gledaju \"čudo u veku\" - gleda plašeći se da ne \"zarade\" neku posledicu. U grupi su bili hrabriji, a manje hrabri pojedinačno dok su krivili vratove prema prozorskim staklima...
I na kući Bore Milutinovića, na Vrelu, gde smo mi stanovali, na onom prozoru prema dvorištu šumara Stevana Mirkovića, njegove žene Sije i njihovog sina advokata Ace, pojavila se Bogorodica. Bio je to naš prozor ne prema ulici, već iza kuće, kako rekoh, prema Mirkovićima.
Jednog dana, pola prozora, sa staklom na kom se ukazala Bogorodica, jednostavno je nestao, neko ga odneo...
Zašto je to neko uradio, ne zna se. Pogotovo ako je i on, kao mnogi Sokobanjci, i sam imao na svom prozoru Bogorodicin lik.
Kako je Bogorodica došla, tako je, ubrzo, i nestala sa stakala... i nikad se, više, nije pojavila...
Gde je? - pitam se i sad.
Ili, još bolje - kad će doći?
A zašto? - to znam...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:48 am

Drug Mile

Poslednji dan zimskog raspusta, sutra valja ponovo u školu, u Aleksinac ili u Knjaževac, kako ko. Pred Autotransportnim, preko puta \"Srpskog kralja\", gužva, nevidjena. Došli, po kartu, i djaci i roditelji, ponekom, pride, i baba i deda, sigurno je sigurno jer - djaka je mnogo, a mesta u autobusu malo.
Došao, narod, sokobanjski, pre zore da se bude što bliže \"rajskom šalteru\". Svi će dobiti kartu, to se zna, nikad, još, neko nije ostao neprevežen, ali svi hoće da budu u prvom autobusu, a ne u drugom ili trećem (drugi i treći, obično, nemaju grejanje)...
Odjednom, \"u minut do 12\", dolazi Mile Todorović, drug Mile, inače upravnik Dečjeg doma u vila \"Boti\".
- Šta je, bre, narode, šta se gurate?! Treba se napravi spisak, bez spisak ne valja!...
I prihvati se drug Mile svog predloga, pa zaredja, od prvog... i sve tako do šaltera.
U tom trenutku dodje šalterka a drug Mile udje za njom noseći onaj spisak.
Ubrzo izadje, bez spiska. Kupio, drug Mile, kartu, a mi - po spisku...
\"Ko umije - njemu dvije!\" - lepo kaže drug Vuk Karadžić.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:49 am

Gloganac

Sva čuda Sokobanje, bilo ih je bezbroj, i svima sam se divio, podjednako...
Sećam se visokog i jakog Milančeta, izvrsnog plivača. Vajsmiler mu nije bio ravan, onaj što je glumio Tarzana... Plivao je kraul. Tad nisam znao ni da izgovorim tu reč. Gledam ga kako \"seče\" Moravicu od Župana do Šest kaca, i nikako da se umori. Odem kući, na ručak, i vratim se, na plažu - Milanče još pliva! To je čudo broj 1...
Bio je u Sokobanji Ciganin Bogdan, nosač, uredan, ispeglan, čizme se sjaje na suncu, žute kao dukat. Kad autobus, u toku banjske sezone, doveze goste, Bogdan je uvek na mestu, kulturno, po evropski, kao da je u Bijaricu, nudi svoje usluge. U stanju je, bio, da na sebe natovari i po osam kofera! Da bi mu ljudi verovali, na kapu je stavio broj 1, veliki, u metalu i isplatilo se: bre, broj 1 je najbolji nosač, na prvom je mestu!... Niko od gostiju nije mogao da zna - da broja 2 nikad nije ni bilo!... To je čudo broj 2...
Sećam se starog mršavog sudije, ime sam mu zaboravio, svi smo ga zvali sudija... On se, neprekidno, i leti i zimi, oko sebe okretao, preturao je po džepovima svog belog urednog odela tražeći... tražeći... kako se pričalo... neku presudu, neki sudski akt koji je izgubio!... Izgubio, siromah, pa mu se pamet, zbog gubitka te hartije, pomerila... Traži, traži... na ulici, u parku, u prodavnici, u mesari, u berbernici... i ne može da nadje... Ponekad, kad duže traži na nekom mestu u svom odelu... čak se trgne, osmeh mu zaigra na nervoznom licu... avaj!... ruka je opet prazna... To je čudo broj 3...
Bio u Sokobanji Dragi Šiško, imao, u Carini, kod mosta, lepo imanje, a kraj obale vir u Moravici, zvani Šiškov vir. Mi, deca, gledamo kako deda Dragi lovi ribu. U levoj ruci drži ogromnu korpu od vrbovog pruća, u desnoj motku, ceo je zagnjuren do ramena. Motkom uznemiri ribu, nagne onu korpu, i riba pravo unutra! Dok ne napuni korpu. Nijedna riba neće napolje, sve hoće u korpu. Gledao sam i nisam mogao da verujem. Ja koji sam u životu upecao samo jednu ribu, i odmah je vratio u vodu, bilo mi je žao! Kako ribu da pojedem, a igrala mi u ruci?!... To je čudo broj 4...
Bio u Sokobanji dr Ržičanin, dobar lekar, omiljen, ništa mu nije bilo teško, odjahao na konju u vrletno visoko ozrensko selo Golak, da vakciniše decu. Sve se lepo završilo, selo ga počastilo, ispratilo, a on, kopito pred kopito, nizbrdo, prema Sokobanji... A zima bila ljuta, te godine, zima, dr Ržičanina, \"ujela\" i zamrzla, i, zauvek, oborila po konju... Konj ga je, tako, na svom vratu, poleglog, doneo do ambulante, i tu stao... To je čudo broj 5...
A šesto sokobanjsko čudo jeste čudnovato, ali i veselo. Bogami, kao predstava u pozorištu, malom, dečjem, nezvanično nazvanom \"Vrelsko pozorište\", koje je moj brat Gordan, s decom, priredjivao u Šiškovom dvorištu, naplaćivali i ulaznice i, posle, išli na kolače kod Pelivana...
Šesto čudo je o Glogancu, ljudeskari bez ruke, na Banjici je gajio koze. Gosti dodju, kleknu, pomuzu, sebi, u usta, iz kozjeg vimena, mleko... a Gloganac naplati, po \"pićarniku\".
Hej, Sokobanjo, jedina na svetu!!!... Voleo bih da sam tvoje sedmo čudo!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:50 am

Hrana pada s neba!

U Sokobanji, odmah posle Drugog svetskog rata, teško se živelo, pa, još, i uz novouvedene, tzv., \"tačkice\". Da bi se nešto kupilo, a nedostajalo ga za sve, trebalo je, pored para, dati i \"tačkice\" koje su se makazama isecale u radnji. Za mleko, hleb, mast, brašno, zejtin, pirinač, tekstil, gas za lampu... takvo je vreme bilo, nije bilo dovoljno robe... Goga (Gordan) i ja, čitavo detinjstvo smo jeli, samo, pržene krompiriće sa sirom!
Može se, samo, zamisliti kako je, medju Sokobanjcima, odjeknula vest da su na Podinu, kod groblja, avioni saveznika izbacili, padobranima, kutije s hranom!...
Ljudi su trčali kao ludi, kao u neorealističkim filmovioma De Sike (italijanski film \"Čudo u Milanu\"), da ugrabe koliko ko može, džabe je, bre!
Neko bi dohvatio parčiće padobranske svile, neko ceo padobran, neko, samo, konopce... a neko, bogami, konzerve hrane, sira, pečenog mesa, jaja u prahu (\"trumanova jaja\")... ma, trista čuda, ko bi, sve, pobrojao!...
U jednoj turi, meni je dopao zelen kaput s kapuljačom, s dva lica... ogroman, pa su me, zbog njegove dužine, drugovi u osnovnoj školi zvali \"Pop\". U stvari, nije kaput bio velik, nego ja mali!...
U nekoj drugoj turi tog bacanja paketa na Podinu, dopao je i nama paket s hranom... našoj sreći nije bilo ravne!
Ne znam ko je doneo paket, možda naš ded, majka, sigurno, nije, svakog dana je radila u kancelariji... a, možda, preko Crvenog krsta...
A u paketu: žut sir! Pasulj s isečenim kobasicama, viršlama! Hleb sa suvim grožđem! Pečeno meso sa suvim grožđem i to, sve, u medu!...
Mama, Goga i ded, meso su prali na česmi i jeli, a ja, onako sa suvim grožđem i medom - pravo u usta!...
Ko nam je, to, iz aviona bacao, Amerikanci, Englezi ili neki treći, ne znam. Bio sam mali da pitam... a nisam imao ni kad od gladi...
Eto, nekad su nam pomagali... bacali nam hranu s neba... a posle, ne tako davno, bacali na nas bombe kao, npr., u Aleksincu i na mnogim drugim mestima u Srbiji i Crnoj Gori...
Za ono prvo im hvala, a za ovo drugo... malo je reći \"ne\"...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:51 am

Slama i vatra

Ovo su, dragi moji, malo-mnogo škakljive teme... ili, što bi rekao Balzak, \"golicave priče\", ali, ne bojte se, umesto imena, koristiću, samo, slova, a ako ne znam ni slovo, pa, reći ću da ne znam, pošteno. Zato, kad ja u ovim svojim sećanjima upotrebim umesto imena slovo, znajte da je tačno...
Hm... Kako da počnem?...
Od Kulina-bana?... Ili od Bokača, onog što je onako majstorski napisao \"Dekameron\"?... Ili... ma reći ću, samo, šekspirovski: da li je neko mogao da natera Juliju da ne voli Romea, ili... da li je neko mogao da natera Romea da ne voli Juliju?!...
Ali, ovde, u Banji, nije bilo ništa tragično, ljudi su se, samo, voleli, a zašto.. pa, zato, što smo ljudi...
Volela ga je, ta iskrena duša, po imenu R., mnogo, mnogo... Još od detinjstva, još od mladosti... I on je, s lepim zanimanjem, poznat u Banji, voleo nju, mnogo, mnogo... od istog vremena... i posle tog, dugo... dugo... Voleli se kao u knjigama, a nisu smeli da kažu, kod kuće, nego se krili i sastajali se \"pod šifrom\"... On bi rekao da ide u selo po ovce, a ona bi rekla da ide u selo da vidi oca i majku... Ona, odovud, on otud i... na dogovorenom mestu, izvan Sokobanje, gde je hlad debeo, trava meka i podatna, gde vladaju tišina i mir... sastajali su se... Voleli su se, samo, leti!... Samo u leto je on išao po ovce, a ona je, samo u leto išla u selo da vidi oca i majku...
Letnja ljubav, da...
Pa šta je, tu, neobično?...
Pa, samo, to što su... Niste shvatili?... Da, da... upravo, to!...
Druga priča... On imao motorče, gopsodin K., a ona volela da ide u komšiluk, gospođa M. Ja sam ih znao, ne Balzak, ne Bokačo, ne Andrić... (Ivo Andrić: \"Ljubav u kasabi\")...
Ali, jednog dana, \"ptica\" videla kako M. prelete u komšiluk, kod V., i... \"odleti\" da to saopšti gospodinu K. Dodje, on, veselnik, na \"motorčetu\", da se uveri, i, šta, oni pod ćebetom, čitaju novine... Dobar alibi! Ali, kao što nema savršenog zločina, nema ni savršene preljube - alibi je pao u vodu - jer su novine bile bajate!...
Gospodin K. i gospođa M. su se zbog bajatih novina preselili u Beograd. Ja ih video, lično, ispred Skupštine, lepo, u ljubavi, idu nogu pred nogu... srce mi je bilo puno... puno ljubavi... Što su ostali zajedno, što se nisu razveli... Ono, nekad, bio je trenutak slabosti, a ovo što sam, na kraju, video, trenutak snage...
Priča treća... On se zvao Đ., i često je išao u selo (ne smem da kažem koje, ali je vrlo blizu Sokobanje). Ona se zvala M., i često se vraćala iz sela (istog, navedenog). I, kao u onom japanskom filmu, \"Rašomon\", u kom muž vodi konja a na konju lepu suprugu, ovde je ona, sama, išla kroz šumu i pevušila... A Đ., kazanova, znao je kad će proći i napravio bi \"zamku\". Legao bi nasred puta, kad bi je ugledao u daljni, i počeo bi da se previja od bolova, ne bi bolje ni Alberto Sordi.
- Pobogu, Đ., šta ti je?! - pitala je lepa M., kleknuvši kraj njega kao Kosovka Devojka kraj Orlovića Pavla.
- Seva mi trbina. Zavija mi stomače. Ću se onecvestim - jadao se, on, ne bi bolje ni glumac Bora Mihailović, iz Kruševačkog pozorišta, majstor nad majstorima.
I čim ga M. povede u šumarak, stomače mu se smiri. Ič ga ne boli, ni lečke zavija, stomače se umirilo, more, sve na svoje mesto legnulo - pa, samo, peva i pomalo... podvriskuje...
Četvrta priča je opet vezana za jedno ćebe, ali nije to ono ćebe iz druge priče, već iz ove, četvrte...
M. žurila na Kraljevu livadu, treba gu ćebence, ne mož, u aljinu, na zem, ama, mati oprala ćebence i ćebence, skroz-naskroz, mokro, neje se ni ocedilo... pa M. plače, kuka, propade Livada...
I nadje se dobra duša, dade svoje ćebe. I M. otrča kao bez duše...
Ne prodje mnogo vremena, evo momka da pita gde je M. I lepo pituje čovek: \"Je l\' ponela ćebe?\"
- Jesje - odgovara njena majka.
- A je l\' mokro?
- Neje...
I on otrča...
Suvo ćebe, suva slama... a ljubav vrela...
A peta, poslednja priča, odnosi se na druga N. i njegovu prelepu ženu... ne, neću reći ni slovo, samo to da je bila toliko lepa kao, pomešane: Odri Hepbern, Tatjana Samojlova, Djina Lolobridjida, Paskal Peti i moja sestra od tetke Milka Miletić...
I sve bi bilo lepo, i iluzije ne bi bile izgubljene (Onore de Balzak: \"Izgubljene iluzije\")... da, jednog dana, oko podne, nije zazvonio... pogodili ste!... telefon na stolu druga N., važne ličnosti.
- Jeste li,vi, drug N? - pita recepcionar hotela \"Union\", iz Beograda.
- Jesam, izvolite...
- Pa, malo mi je - poče da muca recepcioner - malo mi je... kako da kažem... neprijatno, ali... vaša žena je noćila u sobi... broj... s gostom i... soba nije plaćena... Ostala, samo, njena lična karta... Ko će da plati?...
Da, da... opasno je kad se sastave slama, slama, slama... i vatra, vatra, vatra...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:51 am

"Vozi, Miško!\"

Sutra počinje moje najvažnije polugodište u aleksinačkoj gimnaziji, poslednje u osmom razredu gimnazije! Od sutra, moram i dan i noć da spremam veliku maturu. Zato nosim budilnik da me budi, i noću, i u ranu zoru, i po podne, kasno, ako, umoran, zaspim... stalno da mi zvoni!...
Kupio sam kartu za autobus, poslednji red, polazak u cik zore - da bismo mi, đaci, stigli na prvi čas... Lepo zamišljeno, ali...
Uoči tog jutra, dakle, do kasno u noć - Autotransportno je priredilo banket, ne znam kakav i kojim povodom, ali banket, ma banket i po... i... i... dabome...
Vozač koji je trebalo da nas odveze autobusom, nije mogao (vi razumete šta to znači, zar ne?) i, direktor, šta će nego najboljem vozaču:
- Vozi, Miško!
Uzalud je Miško molio da ne vozi, nije mu red, ne vredi...
- Vozi, Miško!
Govorio je da nije siguran, neispavan je, uopšte nije ni pomišljao da on, tako rano, treba da vozi, da zameni kolegu...
- Vozi, Miško!...
I poveze nas, dragi Miško, duša od čoveka, srce i po, stanovao je u čika-Glišinom dvorištu, na Vrelu, odmah ispod vila \"Bote\"... poveze nas... poveze nas... a srce mu spava... skoro sanja...
Kad smo stigli iza Trebič-česme... prevrne se naš autobus... triput! bre!... pa se zaustavi, ukoso, na točkove!...
Lepo se sećam, i sad, iako je otad prošlo... iha-haj!... ravno 43 godine!... da, da, da... mator sam, ja!... a baš sam se preslišavao istoriju, znao sam da će me profesorka Živković, \"Čvrginica\", prozvati, obećala mi je pre raspusta... kad... Bogo, moj!... lepo vidim kako se prednji deo autobusa podiže... pa još više i... poče tumbanje: jednom, drugi put i treći!...
Umro sam od sraha, propašće mi velika matura!...
Prvo opipam prozorski ram - sve čisto kao obrijano! Pa izbacim školsku torbu s knjigama i budilnikom... pa ja, za torbom, na glavu... pa bež\' koliko me noge, lake, nose, i tera, srce, zečje...
Vratili smo se pešice, pokisli bez kiše... ugruvani od straha... neispavani zbog zore...
Navodno, iako je put bio prav kao strela, vozač je zaspao i...
Ne znam, sad, da li je Duško Kovačević našeg Miška ubacio u svoj film \"Ko to tamo peva?!\"... ili je naš Miško ispričao Dušku Kovačeviću, to jest reditelju Slobodanu Šijanu... ono čuveno, ono kad Paja Vujisić, u onom autobusu \"Krstić i sin\" kaže: \"Vozi, Miško!\"...

P. S.
Pazi, molim te. Moj... naš tata je imao firmu s jednim Hrvatom, u Stocu \"Vukasović i sin\"! Da, da, autobus na liniji Stolac-Mostar-Stolac... Vukasović je bio Hrvat a naš tata - \"sin\", ne njegov, pobogu!... već svog oca Lazara Mihića, našeg deda.
Mali je svet...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:52 am

Profesor Djurišić

Visok, prav kao strela, ponosit, znalac svog predmeta, ma znalac nad znalcima, uvek uredan, kulturan, ljubazan, spreman da pomogne, human, na svom mestu, ponos i dika Sokobanje, s malo čudnim pantalonama i kosom... takav je bio moj dragi profesor istorije (kasnije i direktor) gospodin od glave do pete Radisav Djurišić...
Nije voleo neznanje, tad se znalo šta je dužnost djaka - da uči i da zna, a ne kao danas - da ne uči i ništa ne zna!...
Kod profesora Djurišića se, bogami, i učilo, i znalo... ali, postojao je, samo, jedan udžbenik \"Istorije\" koji je šetao od ruke do ruke, od klupe do klupe, od kuće do kuće, od razreda do razreda... takva su vremena bila, teška, posleratna...
I desilo se, moralo je i meni da se desi: da dobijem slabu!...
- Kad je bio Ustanak robova i seljaka u starom Egiptu, Mihiću? - pita, Djurišić, a meni se trese i noga, i srce, i duša...
- Govori, uštvo, grdna! Kad?! - nastavlja on dok kao sveća stojim kraj table... a on, onako visok... ustaje... neće, valjda, mene?!... MENE!... NAJBOLJEG OD NAJBOLJIH!...
Ma nemam pojma...
Otkud bih znao, tamo nisam bio, niko mi nije pričao, nema, ko da mi prišapne jer niko i ne zna...
Profesor mi prilazi, prstom i kažiprstom me hvata za zuluf i... i... glavom o tablu!... bum!... bum!...
- Piši: 1750. godine pre nove ere!... 1750... Briši... krupnije!... Ne... briši... još krupnije, preko cele table... da zapamtiš!...
I ja napisah, potrošio sam pola krede, brojke velike, mnogo se krede potrošilo...
Požalim se, mami, takva i takva stvar... toliko i toliko puta me udario o tablu... da, pomoću mog zulufa...
Požali se ona profesoru:
- Đurišiću, pa nije imao odakle da nauči!
- On je morao da zna!...
- Ali kako da nauči kad postoji u celoj školi samo jedna knjiga?!
- Baš zato, on ne sme da ne zna...
- Kako ne sme?! - čudi se moja majka.
- Pa, Ksenija, lepo jer je on odličan! Ima sve petice! On uvek mora da zna, i bez knjige, i kad je bolestan, i kad ne ide u školu... jer je odličan!...
Da, da... 1750. godine... Ustanak robova i seljaka u starom Egiptu... Pre nove ere... Bože!... Nekako bih i zapamtio onih 750, ali, još, i hiljadu... ispred te cifre... malo-mnogo... pa, još, i pre nove ere... Ustanak robova i seljaka... 1750. godine pre nove ere... U starom Egiptu, pobunili su se nezadovoljni robovi i seljaci protiv faraona... davne 1750. godine pre nove ere... Bio je to ustanak robova i seljaka... iz godine... iz godine... mnogo pre onog dana kad sam, pokunjen, stajao kraj table a profesor Djurišić me, pomoću mog zulufa i table, naučio, pa i sad znam...
Hvala mu!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:53 am

Sećanje na Duška Stefanovića

Pre neku godinu, poželeo sam, posle 60 godina, da ponovo vidim kuću Duška Stefanovića, s kojim sam se družio samo leti kad bi njegovi roditelji, on i sestra Milica došli u Banju, na letovanje...
Nisam uspeo...
Nekoliko puta sam polazio, iznad vila \"Dese\", pa nadesno... nisam mogao da pronadjem stazu kojom sam nekad tako veselo išao. Sad su tu kuće, trotoari... civilizacija... ali nema staze koja me je, nekad, vodila do Duškove kuće, na sprat, desno od puta...
Naše majke su se dobro poznavale, pa smo se i nas dvojica tako upoznali. I, uvek, isto: kad dodjemo do njegove kuće, uđemo u lepo travnato dvoriše pa se popnemo na orah i preko jedne njegove grane pravo na terasu i u Duškovu sobu... Tu mi je pokazivao svoje igračke iz Beograda, male tvrdjave s pokretnim mostovima i zastavama na kulama... olovne vojnike... ringišpil, s krovom od šarene svile, na navijanje koji svira kad se okreće... pa herbarijum s presovanim cvećem čije je nazive kaligrafskim rukopisom ispisala njegova mama... pa mali teleskop kroz koji se tako lepo vidi Mesec, gradovi i ulice na njemu i, naravno, Mesečari koji bulje u nas...
Najviše mi se svideo njegov foto-aparat, s harmonikom, pre slikanja harmonika treba da se izvuče... Slikao sam ja njega, on mene... iako u aparatu nije bilo filma... Tad sam prvi put saznao kako se slika kad je kiša, sunce, vedro, kad je veštačko osvetljenje, kad je sneg...
Tad nisam znao da će sve to što sam nekad znao i voleo, pokriti, jednog dana, sneg... sneg... kao što je pokrio i stazu do kuće Duška Stefanovića... pa nisam uspeo da je pronadjem ni preko leta!...
Sećam se njegovog mačora i kako je imao čvor na repu, jer je, po Duškovom pričanju, bio slomio rep...
I, još jedna, nezaboravna slika: mi stojimo na terasi, a njegova sestra Milica, lepa kao vila, sedi na nekakvom granju, čita i čuva koze!... Kasnije će postati naša poznata slikarka...
I, život je čudo, ta slika kako Milica čita, slika kad sam je u dalekom detinjstvu video i zapamtio... ponovila se, mnogo godina kasnije, na jednoj njenoj izložbi ne slika već oslikanih geometrijskih objekata... I tad je čitala knjigu, koza na izložbi nije bilo... a ja nisam hteo da je prekidam u čitanju... Tako se završio krug...
Da li je Duško živ ili nije, da li i on mene pamti kao ja njega, da li je u Aleksincu ili u Los Andjelesu, da li ni on ne može da nađe stazu do mene kao što ja ne mogu do njegove kuće... ko to zna...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:53 am

Kako sam spavao na drvetu

Ne u Sokobanji već u Aleksincu... A, bilo je, to, ovako...
Trebalo je da polažem popravni ispit iz fizike, kod razrednog i profesora Pavla Šavikina, poreklom Rusa.
- Boki, moram da te oborim, ništa ne znaš - rekao mi je poslednjeg časa u sedmom razredu aleksinačke gimnazije daleke 1954.
- Znam da ne znam - odgovorio sam, pokunjeno.
- Ali, ne brini, previše, uči preko leta i dobićeš četvorku, obećavam ti!...
Dobri, moj, profesor, ima li, takvih, više?! Ima, ima... ali ne znam gde su...
I čitavo leto, u Sokobanji, nisam \"Fiziku\" ispuštao iz ruku. I ujutro, i u podne... uveče ne, morao sam i da spavam... učio sam, vredno, ma naučio sam knjigu napamet!...
Prodje leto, dodje vreme kad treba da polažem. I, ne znam kako, ali - promašim dan: dodjem dan ranije!
Kud ću, nego na Brdjanku, i šta ću, nego da učim... Niti jedem, niti pijem, samo učim. Prolazi dan, a ja mislim na fiziku, koja ću pitanja izvući... molim Boga da ne bude neki zadatak iz fizike, matematiku nemam pojma...
Dodje i veče, meni, već, glava klonula, ništa ne jeo, ništa ne pio, hranio se, samo, fizikom, ko o čem, ja, samo, mislim na onu četvorku koju treba zaslužiti, pošteno...
Imao sam dobrog druga, Zorana Rakovića, možda, kod njega, mogu prespavati u nekom uglu, na stolici, za stolom... Ali ne idem, čekam da prodje vreme večere, da ne ispadne kako sam, nepozvan, došao na večeru, bila bi me sramota...
Mnogo je vremena prošlo dok se nisam našao pred njegovim vratima, nedaleko od Beogradskog druma. Kad, hoćeš, u kući mrak, svi, odavno, zaspali... te tako ja ostadoh u Aleksincu, gladan, žedan, bez para, u lakom letnjem kaputiću...
A beše hladan i kišovit taj septembarski dan, a tek veče... a tek noć koja me je čekala... samog, na planeti, u Srbiji, u Aleksincu... a notkud pomoći... U se i svoje kljuse! - to sam izgovorio i otišao u glavnu ulicu, tamo je, mislio sam, toplije. Nije bilo, septembarska noć, bila je hladna i u glavnoj ulici...
Odem na pijacu, blizu mosta na Moravici... Mislio sam, grejaće me Moravica, ona protiče i kroz Sokobanju, poznaje me... Ali, Moravica je bila ili hladna ili je, već, i ona zaspala...
Kad ničeg nemaš, kad ti se sve, čem si se nadao, u šta si se uzdao, izjalovi, kad, samo, ostaneš sam sebi... i sa sobom... ti, prijatelju, moj, pričaj, govori, važno je da se glas čuje, dok imaš glasa, nisi sam... I ja govorim: Prvi Njutnov zakon mehanike... Strma ravan... Slobodno padanje...
Ali baš u trenutku kad sam, na pijačnoj tezgi, na plehu, hteo da zaspim, stvori se, odjednom, čopor pasa... urlici, skika, borba oko kosti!...
Odem na Brdjanku, ne mnogo daleko i visoko, odmah na početku glavne staze, na, otprilike 50-ak koraka... levo... i pronadjem zgodno drvo da tu, bedan, prenoćim... A raklje visoke, jedva sam se popeo. Ali baš dobre raklje, stranice lepo rasporedjene kao stranice obrnute prizme... Noge mi vise, telo mi se hladi ali glava mi zgodno smeštena izmedju dve grane... \"Fizika\" u nedrima, srce mi greje...
Ujutro, kad sam se probudio, bio sam mokar... mokar od rose...
Dobio četvorku!...
Na povratku u Sokobanju, u autobusu, ogrejao sam se... Kod kuće, jeo sam pržen krompir sa sirom, čuvenim, sokobanjskim...
Pre nekoliko godina, ušao sam u aleksinačku crkvu i pronašao uklesano ime i prezime profesora Pavla Šavikina. Visoko, u mermeru. Bio je dobrotvor. I ja se setih svog popravnog iz fizike, i kako sam dobio četvorku... i kako sam spavao na drvetu...
Znam šta ste hteli da me pitate: da li sam išao da vidim ono drvo. Jesam, išao sam, ostala je, samo, Brdjanka, ni nalik na onu koju sam toliko godina pamtio, a nije bilo ni drveta na kom sam, onu noć prespavao, bez pokrivača, bez večere, bez ključa od sobe broj... jer drvo nije hotel...

P. S.
A šta mislite, da se, malo našalimo, da nekoj budali padne na pamet ideja da na tom mestu, na Brdjanki, postavi tablu: \"Na ovom mestu, raslo je drvo, zvano bor, na kom je davne 1954, jednu septembarsku hladnu noć prespavao
Boba Mihić\"...
Bilo bi, to, zaista, ludo...
Ipak, nikad ne reci ikad.. Kad me, sledeći put, pospane noge, pesničko srce i luda glava ponovo nanese kroz Aleksinac, ići ću da proverim... ha-ha!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:54 am

Kako sam voleo Smiljku Ivanović

Sećate se, ima takvih naslova, koliko hoćete... Kako je bila zelena moja dolina, Kako je moja ljubav preterterisana, Kako sam pratio brata na klaviru, Kako pronaći put u njeno srce... e, tu smo, blizu!...
Kako sam voleo... kako sam je voleo... nju... Smiljku Ivanović...
Voleo sam, ja, i druge, i druge njenih godina, mednih i maznih... Npr., Dragicu Stanisavljević, Radicu Ristić, Biserku Radosavljević, Hristinu Milosavljević, Svetlanu Golubjev... polako, bre!... počeo si da nabrajaš ceo razred!
Ali, najviše sam voleo Smiljku Ivanović. Nije malo 18 godina, ona 9 i ja 9...
Išli smo u isti razred. Dok su, svi drugi gledali učitelja, ja sam gledao nju. Imala je lepo okruglo lice, malo tamnu kožu, krupne mile oči, osmeh, radostan, dečji, brze pokrete... dok bi mi nešto govorila, toplim dahom, ja sam, samo, treptao i gledao je... a srce bi mi stalo...
Dolazila je na Vrelo, kod Dragana Šiška, u posetu, s majkom... Pretpostavljam kod tetka-Rade, da joj nešto sašije, nosila se, lepo. Na glavi je imala čudnu kapicu od štofa, tako nekako skrojenu da je izgledala kao kruna, a ona moja kraljica!...
U školskom dvorištu, nadjem isečeno parče filma, na sličici Tarzan, Džejn i \"Čita\". Naravno, otrčim i dam joj. Ona uzme. Popričamo. Tako u školi, u učionici ili u školskom dvorištu.
Ali na ulici, kad se, slučajno, susretnemo, i ne pogledamop se, kao da se ne poznajemo!
A kad bi dolazila u kuću Dragana Šiška, ja bih odmah trčao u sobu da, drhteći i sav u tremi, virim iza zavese i gledam je, nju, svoju najveću ljubav detinjstva!...
O, o, o!... Voleo sam je ne samo na javi već i u snu!... Imam velika lepa kola... Ja sedim, napred, upravljam... a ona pozadi, vozi se!... Penjemo se, uzbrdo, kroz šumu... ja berem jagode... a njena korpa, iza mene, puni se... Idemo, preko kamenja, kod Župana, na drugu obalu... ja napred... a kad se okrenem, Smiljke nema!... Pa se probudim...
Odselila se iz Sokobanje kad smo bili u trećem razredu osnovne škole. Ja nisam znao kad se to desilo, ali moje srce jeste...
Devet godina, kasnije, šetam sa Zoranom Rakovićem, u Aleksincu, na korzou. Zoran mi je bio najbolji drug u gimnaziji, učio me je, na Brdjanki kako se vezuje kravata i igraju \"fokstrot\" i \"ingliš valcer\". U jednom trenutku, dok smo šetali, kaže mi Zoran:
- Znaš li ko je ova desna devojka, ispred nas?
- Ko?
- Smiljka Ivanović... Tvoja Smiljka...
Mene, nešto, preseče... Ali kratko. Ne znam da li je stvarno ili, ponovo, sanjam... sanjam davno prekinut san...
Lice joj nisam video, išla je ispred mene... a bilo je i veče... Ništa ne govorim Zoranu, a već sam rešio: kad okrenemo krug, javiću joj se, nisam, više, onako stidljiv kao kad mi je bilo 9 godina, sad mi je 18, bre!...
Obrnuli smo krug, ali se moj plan srušio, Smiljka je otišla s korzoa. Sigurno joj je majka rekla u koliko sati da uhvati za kvaku. Saznao sam, samo, da živi u Nišu, a u Aleksincu je kod rodjaka...
Pedeset godina, kasnije, na proslavi mature, u restoranu \"Otac\", u Aleksincu, prilazi mi jedna baba i kaže:
- Ja sam Smiljka.
- Ja sam...
- Znam, Boba...
I smogoh snage, ma uopšte mi nije bilo teško, pa rekoh:
- Znaš li, da sam te voleo, mnogo... mnogo...
- A što nisi rekao?!
- Stideo sam se... A sad mogu...
- Hm, malo si zakasnio...
Posle smo se slikali, i mi s drugima, i drugi s nama, i mi, Smiljka i ja, zajedno... pa ja i Smiljka...
Da onda, kad nam je bilo 9 godina, nisam bio onoliko stidljiv, možda bih živeo u Nišu, možda bih postao geometar, možda bih imao šestoro dece a ne četvoro kao danas, možda bih imao i unuče, jedno-dvoje-troje... a ne nijedno kao danas... možda... možda...
Ali jedno je sigurno, voleo sam Smiljku Ivanović, mnogo... mnogo...
Smiljka, javi se!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:54 am

Ulica Bobe Mihića

Dok sam bio u osnovnoj školi, uhvatila me manija vajanja. Napravio sam Andjela, Otac se vraća iz rata, Snežanu i sedam patuljaka... sve od blata. Ali, megalomanu, makar i malom, kakav sam bio, tad, to nije bilo dovoljno - palo mi na pamet da napravim i Sokobanju, celu, sa svim važnijim zgradama!...
Popnem se do vile \"Stojanović\", osmotrim panoramu Banje, lepo se vidi, mnogo i vratim se u svoje dvorište, na Vrelo gde smo stanovali, kod vila \"Cace\"...
Počeo sam, redom: kućica vodovoda odakle je izvirala voda i punila jezero s čamcima, pa vila \"Mišić\", \"Моn Repos\", vila \"Srbija\", vila \"Bota\", vila \"Desa\"... i ubrzo sam shvatio da neću imati dovoljno blata za celu Banju. Zato sam rešio da napravim, samo, Vrelo gde smo živeli...
Sve sam lepo izvajao. Bućnjak je ispao baš kakav jeste, to jest dubok. A pored njega, kuća u kojoj smo stanovali, do ulice, jednog od braće Milutinovića, Bore koji je bio bankarski činovnik u Beču.
Kuća je ispala tako lepo da se majka čudila mojoj veštini. Nijedan detalj nisam propustio. Izvajao sam, čak, i česmu koju je čika-Borin otac, deda Laza, voskar, napravio uz malu dograđenu zgradu. Oba objekta s česmom, u zidu, imam u akvarelu.
Posle sam napravio zgradu drugog Milutinovića, Save kog su zvali \"Slavuj\", a nije teško pogoditi zašto, i ja sam ga, jednom, čuo kad je \"pustio\" glas.
Zatim sam izvajao najlepšu zgradu, vila \"Cacu\", trećeg brata Milutinovića, Mileta, operskog i operetskog pevača u Beču i Beogradu. Obojio sam je belo. Na terasi, na licu zgrade, napisao sam ista njena slova i ukrasnu crvenu liru koja je ulepšavala fasadu. Mama je zinula, brat treptao a deda klimao glavom, to mi je bilo dovoljno, ma postaću poznat vajar, to je gotovo...
Izvajao sam i malu zgradu pored vila \"Cace\", zvanu Kursalon gde je tetka-Caca, leti, s gostima igrala karata i orile se zvonke zdrave reči...
Dalje, niz šljivar, ostala mi je, samo, još jedna zgrada, Dom kulture, gde sam gledao predstave Kruševačkog i Zaječarskog pozorišta, preko leta, a i naših glumaca u našim predstavama, a najviše se sećam Neška Dinića, Duška Sretenovića i glumice, sokobanjske, Mančić koja je u \"Zoni Zamfirovoj\" Stevana Sremca igrala Poteta, maestralno, to jest, Mančićeva nije igrala njegovu ulogu nego je bila Pote!...
Sve sam završio, namestio na pravom rastojanju, obojio i blata mi nestalo.
Pade mi na pamet da \"ulici\" izmedju tih kućica dam naziv, svoje ime. Ništa prirodnije, tu stanujem, a sve sam, sam, napravio. Ali ja ne bih bio to što sam da nisam otišao i korak dalje.
Na šest daščica, napisao sam \"Ulica Bobe Mihića\"... i prikucao ih na zidove kuća, pravih, ne onih od blata: čika-Borine, čika-Savine, čika-Miletove, na tetka-Cacinom \"Kursalonu\" i na \"Domu kulture\".
Kad se mama vraćala iz kancelarije, odozdo, kroz šljivar, videla je te moje table s natpisima \"Ulica Bobe Mihića\" i zgranula se.
- Preterao si. To nikad neće biti tvoja ulica, a ni ulica.
- Znam, ali srce mi je na mestu...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:55 am

Hleba i zabave

Ne znam ni kako ni zašto, ni otkud, to, baš, tad, i nikad posle tog... u Sokobanji, toliko zabave i razonode - kao prve godine posle rata. Možda je taj \"cirkus\", nalik na vašar, otišao na neku drugu stranu, ko zna, možda i preko granice naše zemlje, to ne znam... Ali da je bilo, u to doba, na Podini, bezbroj zanimacija, dobro se sećam, mada ne, baš, svake sitnice jer je to bilo nemoguće zapamtiti dečjem umu kakav sam tad bio...
Sećam se ogromnih kao kuća ringišpila, i na struju, i na nožni pogon, \"na pedala\", kako bi rekao jedan naš sadašnji književnik. Pa to je, samo, \"pucalo\" od letenja, treštalo od muzike iz zvučnika, a sve začinjeno najšarenijim reklamama, pokretnim \"mamiparama\", bojama i zvucima.
Bio je jedan ringišpil na koji su se znatiželjni, dokoni i radoznali Banjci \"iz zatrke\" bukvalno bacali na njegov ogroman krug, visok, samo, desetak centimetara od zemlje! I točak bi ih, smesta, blago prihvatao i okretao, dugo... dugo...
Gledajući s njega, svet se oko mene okretao na dotad nedoživljen način, činilo mi se da ja stojim a svet se, oko mene, okreće, ukrug!...
Pa \"tip-top\", gadjanje naredjanih metalnih \"saksijica\" teškim tvrdim krpenjačama!... Mnogi su, kućama, odneli i po tri-četiri lutke, tašnice sa srmom, miksere za mućenje jaja na ručni pogon!...
Ja ništa nisam dobio, a nisam se, preterano ni trudio na \"tip-topu\"... kao da sam znao da ću ubrzo upoznati \"svoj fah\" - rušenje postavljene figure pomoću viseće kugle u povratu! Tu sam postao pravi majstor...
Odmah sam shvatio da tu veštinu - kad se odgurnuta lopta vrati i obori figuru na stočiću - mogu, vežbanjem, da usavršim jer je ta cirkuska menažerija trajala tri dana.
Odmah sam kod kuće napravio stočić sa stativom i zaklačio lopticu na kanap. Odgurnem lopticu, ona se vrati i - promaši stojeću figuru - a treba da je sruši i donese mi nagradu...
Vežbao sam, satima, dok nisam shvatio da loptici, u trenutku kad je \"ispalim\", treba da dam mali obrtni okretaj...
Kad sam \"ispekao zanat\", odem na Podinu i... ubrzo sve nagrade osvojim!
Vlasnik te \"naprave\" - Mađar Mičkej Janoš - nije mogao da veruje da stalno rušim figuru. Gledao me je kako to radim, klečao, čučao... i nije uspevao da otkrije moju tajnu. Sigurno je ni on nije znao - jer da jeste - on bi činio isto što i ja i odnosio nagrade!...
Pa je bio mađioničar koji ume da skine majicu dok trepneš! Ili prebaci prsten jedne osobe i smesti je u novčanik druge! Umeo je da po stomaku levom rukom pravi krugove a desnom da se lupka po temenu! (To sam naučio.) Znao je da govori \"iz trbuva\", što meni nije polazilo za rukom!...
Najveće iznenađenje sam doživeo kad je nestao naš mlekadžija Ranko! Ni on nije verovao da može da nestane, ali, kad je ušao u kabinu s crvenom čojom, nestao je i nikad ga više nisam video, čak smo i mleko, pola litra, počeli da kupujemo od drugog mlekadžije! Kako je to mađioničar uspeo, i s kojim pravom, ni danas mi nije jasno. I kako, to, nekažnjeno, i kako, to, da čika-Ranka niko od njegovih nije tražio, svašta?!...
A bilo je buke i urnebesa do neba!...
Momci su pucali prangijama, udarali kamenjem po zalutalim od rata mecima, olovo je, samo, šištalo iznad zemlje, srećom nikog nije ni povredilo.
Bilo je ogromnih šatri da se i sad čudim kako tako šarene i velike dopadoše našeg malog grada. U njima su prikazivani prizori od kojih se krv ledila u žilama... Pa ptice, pa divlje životinje koje ližu so s dlana! Pa čovek koji ume da stoji na jednoj ruci i kao od šale sam sebe preskoči iz mesta!...
Čudno... u ta tri dana cirkusa-vašara, ništa nisam ni jeo ni pio, samo sam na besposlice mislio i kako ću što više nagrada da odnesem na onom stolu. Poslednjeg dana, vlasnik igre mi nije dao ni da pridjem govoreći da sam već dovoljno nagrada odneo i da treba omogućiti i drugima da se obogate! A nagrade, ne vredi ni spominjati: krivi češljevi s ukrasnim dugmetom na sredini, pajac s rajsferšlusom na stomaku, zlatna ribica s perajima od padobranske svile, kutija-kasica s tajnim dnom za čuvanje dolara... trista čuda!... čuda koja ničem ne služe... osim snovima...
Bilo je to vreme hleba i zabave, vreme kad sam, zanet šarenim lažama, na hleb zaboravio i hranio se, samo, besposlicama, tricama i kučinama... Ali, tešim se, svi smo, u to vreme, morali proći kroz to, pa i ja... ali nije mi žao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu