Priče Sokobanjaca

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:45 am

First topic message reminder :

Majstor Koda iz Jezero

U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo. Pre svega, bio je kovač i nije postojalo nešto da Koda ne iskuje. Banu kod majstora Kode neki seljak pa će da pita:
- Majstor Kodo, mož' li ti meni da isklepaš sekiru?
Kovačnica beše puna mušterija, Koda se razbesne pa će:
- Ja lijem žileti, a on me pituje el' mogu da isklepam sekiru! - opasno se naljuti Koda.

KALEMENO PILE

Jednom prilikom u selo Jezero dolete nepoznata ptičica, (papagaj) i spusti se na šljivu. Seljaci se okupiše. Zagleđivali su je i diskutovali:
- Da je ubava, isna je, da nema boje koje na njoj nema i to je isna.
Čudili se i divili joj se seljaci. Jedino je problem, ne znaju kako se zove. Dugo su nagađali ali nikako da potrefe kako se ptičica zove. Onda neko predloži da pozovu majstor Kodu i tako uradiše. Koda stiže i pita:
- Kude je taj ptica!
- Majstor Kodo, ene gu na slivu! - reče jedan od njih.
Koda je obilazio šljivu i zagleđivao čudnu ptičicu sa svih strana. Seljaci su sa nestrpljenjem očekivali odgovor. Koda se dugo preslišavao i preznojavao: "Senica neje, potpudajka, ma jok" - mrmljao je dugo i napokon reče:
- Ovoj ne mož' da bude ništa drugo, nego kalemeno pile!

* * *

T I T O

Jurio majstor Koda zlatice po krompirištu, pa ispriča ovakav doživljaj:
" Ama, zanel sam se ja oko onej štetočine, kad nad mene vrždi aeroplan. Mislim se ja, ma idi do sto đavola, nije Koda skretničar! Kad vika neki iz aeroplan. Dignem ja glavu, a ono otvorio pendžer drug Tito i vika me:
- Majstor, Kodo, ako Boga znaš, ma kude beše put za Niš?
Sišal bi on da ispušimo po jednu, al' mnogo se žena žuril.
- Prafo, druže Tito, samo se drži prafo! - reko' mu ja iz krompirište.

* * *

S A T

Pošla dva seljaka iz Jezera za Banju. Nosili u cedilu leba, a odmor im je kod barudžijskog izvora. Tu sednu, dušom danu, napiju se hladne barudžijske vode, plaknu oči, a ponekad i prezalogaje. (Između sebe Jezerci su se zvali "Lalko". Ostala je takna do današnjih dana odakle im taj nadimak.)
Jedan od njih nađe džepni sat. Nađe ga pre nego što stignu do Barudžije, ne znaju šta je to, nikada nisu videli sat. Stanu ga okretati, jedan ga prinese uhu i čuje, tik-tak, tik-tak, pa će:
- Lalko, bre, pa on nešto vrevi.
Uze ga drugi lalka.
- Istina, nešto vrevi, al' kvo?
Donesoše odluku, poneće ga do Banje i dole će ustanoviti kakva je ovo retka zver. Zadržaše se oni dugo pored hladnog izvora. Onda jedan ode na jednu stranu šume, a drugi na drugu da vrše nuždu. Čudnu zverku su stavili u cedilo, a onde pored nekih stvari beše i leba. Naiđe neki pas lutalica, dohvati cedilo, razvuče ga levo-desno, ispade leba, pas ga pojede i nastavi dalje. Vratiše se lalke i imaju šta da vide. Čudna zverka im pojela leba. Jedan od njih ga prinese uvu pa reče:
- Lalko, bre, em ni pojelo leba, em ni zajebava. Šta da mu rabotimo?
- Tresni ga od kamen, te mu pokaži.
Ovaj tako uradi pa ga stavi ponovo na uvo. Nije više ništa vrevilo, ispustilo je svoju plemenitu dušu.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Jul 08, 2009 1:52 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:55 am

Hleba i zabave

Ne znam ni kako ni zašto, ni otkud, to, baš, tad, i nikad posle tog... u Sokobanji, toliko zabave i razonode - kao prve godine posle rata. Možda je taj \"cirkus\", nalik na vašar, otišao na neku drugu stranu, ko zna, možda i preko granice naše zemlje, to ne znam... Ali da je bilo, u to doba, na Podini, bezbroj zanimacija, dobro se sećam, mada ne, baš, svake sitnice jer je to bilo nemoguće zapamtiti dečjem umu kakav sam tad bio...
Sećam se ogromnih kao kuća ringišpila, i na struju, i na nožni pogon, \"na pedala\", kako bi rekao jedan naš sadašnji književnik. Pa to je, samo, \"pucalo\" od letenja, treštalo od muzike iz zvučnika, a sve začinjeno najšarenijim reklamama, pokretnim \"mamiparama\", bojama i zvucima.
Bio je jedan ringišpil na koji su se znatiželjni, dokoni i radoznali Banjci \"iz zatrke\" bukvalno bacali na njegov ogroman krug, visok, samo, desetak centimetara od zemlje! I točak bi ih, smesta, blago prihvatao i okretao, dugo... dugo...
Gledajući s njega, svet se oko mene okretao na dotad nedoživljen način, činilo mi se da ja stojim a svet se, oko mene, okreće, ukrug!...
Pa \"tip-top\", gadjanje naredjanih metalnih \"saksijica\" teškim tvrdim krpenjačama!... Mnogi su, kućama, odneli i po tri-četiri lutke, tašnice sa srmom, miksere za mućenje jaja na ručni pogon!...
Ja ništa nisam dobio, a nisam se, preterano ni trudio na \"tip-topu\"... kao da sam znao da ću ubrzo upoznati \"svoj fah\" - rušenje postavljene figure pomoću viseće kugle u povratu! Tu sam postao pravi majstor...
Odmah sam shvatio da tu veštinu - kad se odgurnuta lopta vrati i obori figuru na stočiću - mogu, vežbanjem, da usavršim jer je ta cirkuska menažerija trajala tri dana.
Odmah sam kod kuće napravio stočić sa stativom i zaklačio lopticu na kanap. Odgurnem lopticu, ona se vrati i - promaši stojeću figuru - a treba da je sruši i donese mi nagradu...
Vežbao sam, satima, dok nisam shvatio da loptici, u trenutku kad je \"ispalim\", treba da dam mali obrtni okretaj...
Kad sam \"ispekao zanat\", odem na Podinu i... ubrzo sve nagrade osvojim!
Vlasnik te \"naprave\" - Mađar Mičkej Janoš - nije mogao da veruje da stalno rušim figuru. Gledao me je kako to radim, klečao, čučao... i nije uspevao da otkrije moju tajnu. Sigurno je ni on nije znao - jer da jeste - on bi činio isto što i ja i odnosio nagrade!...
Pa je bio mađioničar koji ume da skine majicu dok trepneš! Ili prebaci prsten jedne osobe i smesti je u novčanik druge! Umeo je da po stomaku levom rukom pravi krugove a desnom da se lupka po temenu! (To sam naučio.) Znao je da govori \"iz trbuva\", što meni nije polazilo za rukom!...
Najveće iznenađenje sam doživeo kad je nestao naš mlekadžija Ranko! Ni on nije verovao da može da nestane, ali, kad je ušao u kabinu s crvenom čojom, nestao je i nikad ga više nisam video, čak smo i mleko, pola litra, počeli da kupujemo od drugog mlekadžije! Kako je to mađioničar uspeo, i s kojim pravom, ni danas mi nije jasno. I kako, to, nekažnjeno, i kako, to, da čika-Ranka niko od njegovih nije tražio, svašta?!...
A bilo je buke i urnebesa do neba!...
Momci su pucali prangijama, udarali kamenjem po zalutalim od rata mecima, olovo je, samo, šištalo iznad zemlje, srećom nikog nije ni povredilo.
Bilo je ogromnih šatri da se i sad čudim kako tako šarene i velike dopadoše našeg malog grada. U njima su prikazivani prizori od kojih se krv ledila u žilama... Pa ptice, pa divlje životinje koje ližu so s dlana! Pa čovek koji ume da stoji na jednoj ruci i kao od šale sam sebe preskoči iz mesta!...
Čudno... u ta tri dana cirkusa-vašara, ništa nisam ni jeo ni pio, samo sam na besposlice mislio i kako ću što više nagrada da odnesem na onom stolu. Poslednjeg dana, vlasnik igre mi nije dao ni da pridjem govoreći da sam već dovoljno nagrada odneo i da treba omogućiti i drugima da se obogate! A nagrade, ne vredi ni spominjati: krivi češljevi s ukrasnim dugmetom na sredini, pajac s rajsferšlusom na stomaku, zlatna ribica s perajima od padobranske svile, kutija-kasica s tajnim dnom za čuvanje dolara... trista čuda!... čuda koja ničem ne služe... osim snovima...
Bilo je to vreme hleba i zabave, vreme kad sam, zanet šarenim lažama, na hleb zaboravio i hranio se, samo, besposlicama, tricama i kučinama... Ali, tešim se, svi smo, u to vreme, morali proći kroz to, pa i ja... ali nije mi žao.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:55 am

Kako sam intervjuisao Andrića

U Sokobanji? Ne. U Beogradu. Pa, otkud, onda, on, u ovoj knjižici?!
Pa, zato, što je Andrić u Sokobanji bio i pre nego što sam, ja, u nju došao (a došao sam početkom 1944), a on je, čak, više puta boravio u Banji i posle mog odlaska iz nje (sredinom 1961). On ima, i te kako, veze sa Sokobanjom...
A taj intervju, koji sam detaljno opisao u \"Priči o gospodinu Ivi\", zabeležio sam u neobjavljenoj zbirci pripovedaka \"Sokobanjske priče... kraj Moravice\" koju će, možda, neko štampati. I, zato, ovde, u PRIČAMA SOKOBANJACA, samo kroki, skica tog mog intervjua, šta mu je prethodilo i, kako je, nažalost, neslavno završen... a sve zbog moje \"lude glave\", kako, često, umem, bez ikakvog stida, da se počastim...
Pa, eto... kao mladom novinaru, \"žutokljuncu\", palo mi na um da intervjuišem Ivu Andrića. Urednik mi kaže da zaboravim tu ideju.
- Zašto?
- Nikom ne daje intervjue, zašto bi dao tebi?!
- Ali ja hoću... Hoću da pokušam, neće mi \"kruna\" pasti s glave... Mogu li?
Urednik me nije ni pogledao, zagnjuren u kupus-rukopise. Ponovio sam, uporan sam, to mi je mana - ali, bogami, i jedna od velikih vrlina novinara: upornost, prodornost, prečica, nastojanje pošto-poto...
- A kako misliš da to izvedeš?
- Sasaviću 10 pitanja, molim da ih, prvo, vi, pogledate...
Kao student treće godine književnosti, iz Šantićevog grada, sa savršenim jezikom, stilom i akcentuacijom, nadao sam se da ću \"slomiti\" Andrića i da će mi dati intervju.
Kako sam naivan bio! Žu-to-klju-nac, kratko rečeno...
Bogami, iako dobro potkovan o Andriću (čitao sam, na Kolarcu, kod svog profesora dr Dragiše Živkovića, iz njegovog predmeta Teorija književnosti, svoj seminarski rad \"Slikovitost u pripovetkama Ive Andrića\", i, bez lažne skromnosti, bio pohvaljen. Profesor je, čak, zaustavio moje čitanje da studentskom auditorijumu skrene pažnju na čistotu mog jezika, onog Vukovskog, hercegovačkog govora; pa sam nastavio čitanje seminarskog rada). Baš sam, znalački, sastavio 10 pitanja, ne bih, bolje i lepše, ni za cara.
Pogleda, moja pitanja, urednik i složi se, ali i dalje ne veruje da ću intervjuisati Andrića. Sujetan, čak mi je rekao, citiram ga od reči do reči, pa nek se ljuti koliko hoće (pardon!... ne može više... ne može... iz razumljivih razloga, hm!). Rekao je: \"Andrić ni meni ne bi dao intervju, a kamoli tebi! Jer ko sam ja, a ko si, opet, ti?!\"... Dobro, pustimo, sad, to, trice i... i...
Preko Udruženja novinara saznam Andrićev broj telefona, a znao sam gde stanuje, odmah do Japanske ambasade. Zovnem ga.
Javi se ljubazan ženski glas, Milica, njegova supruga. Da mi ga na telefon kao jedan i jedan su dva. Ja čekam, a noge mi drhte...
Ali sve je bilo jednostavno da jednostavnije nije moglo biti. Dogovorimo se kad da dodjem i donesem deset pitanja.
Bogo, moj, kako spustih slušalicu... tek tad dobih tremu! Stotinu pitanja mi se stvoriše u trenu, ne mogu da verujem u šta sam se upustio... Kajem se, ali nema odstupanja. Ako sebe stavite u tu situaciju, onda znate kako je bilo meni! Da, da... \"žutokljunac\" poželeo prevelik \"zalogaj\"...
U minut, u sekund (stajao sam pred njegovim vratima da se kazaljke poklope)... duboko uzdahnuo... i, šta mi Bog da i junačka sreća... zazvonio...
Otvorila mi je gospodja Babić, kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu, znao sam je iz novina.
- Vi ste!... Izvolite, Ivo vas čeka... U radnoj je sobi...
Stajao je, okrenut ledjima, prebirao je po stanicama starinskog radio-aparata. Ugasio je aparat i okrenuo se, s onim karakterističnim osmehom.
- Dobro je, stigli ste, baš ste tačni, to je danas retkost... Izvolite sedite...
Pogledao je pitanja. Učinilo mi se da proverava da li sam se držao broja 10, a, možda se, i varam. Ponovo se vratio na prvo pitanje i... lice mu se smrklo... Pogledao me, dugo, pa opet nastavio da čita moja pitanja...
U tom trenutku, gospodja Milica donese dve kafe, u fildžanima, kao i dve kocke šećera, bio sam joj zahvalan na tom jer nisam znao šta ću s rukama...
Kafa je bila vrela, morao sam da srčem i zbog tog sam se stideo. U stvari, kao da sam predosećao da mu se pitanja neće svideti pa sam žurio da što pre popijem kafu, a ne, kad se budemo, rastajali, da, nepopijena, ostane u fildžanu. Glupo, ali, bilo je tako...
- Znate, šta, mladiću... Mihić, beše?... Na ova vaša pitanja ne mogu odgovoriti...
A meni dodje nekakva snaga, pa kao iz topa:
- A zašto... zašto... kako ne možete?! Pa, pitanja sam...
- Pitanja ste tako sastavili da su moji odgovori vezani za taj trenutak... a pitanje je da li bih sutra na isti način odgovorio. A to, sad, ne znam ni sam...
- Da - kratko sam rekao, sebi, u bradu...
- Nemojte se ljutiti, molim vas, ali, stvar je takva. Ja bih vam mogao odgovoriti na pitanja tipa \"kako sam zaradio prvih 10 dinara\", razumete, a ne ovakva...
- Pa? - upitno sam ga pogledao želeći da mi on pruži \"ruku spasa\".
- Pa, eto... Molim vas za drugih 10 pitanja, dajem vam \"popust\" jer ste iz Šantićevog grada... i imate tako divan srpski jezik, prosto se topim od milina dok vas slušam... sve te vaše dužine, sva četiri akcenta, pa prenos akcenata na prefikse... bravo!... Jeste li se usmerili prema književnosti ili prema novinarstvu?
- I jedno i drugo...
- Nemojte, nikako... Jedno isključuje drugo, poslušajte me kao starijeg... Književnost i novinarstvo, ma koliko da se dodiruju, dva su sveta kao... kao...
Pridržao mi je kaput kao sinu, ispratio me, ljubazno... i ostalo je na tom da ponovo dodjem s novih deset pitanja, ali drukčijih, onakvih kako mi je on sugerisao...
Urednik se, samo, smeškao. Nije hteo da troši reči...
A ja sam \"prilegao\" i počeo da sastavljam nova pitanja... Da li treba da ih pokažem uredniku, ne, kaže, nije potrebno, proći ćeš kao i prvi put, \"zloguk\" je prognozirao...
Sad, ovde, sledi jedan deo koji sam detaljnije obradio u onoj priči \"Priča o gospodinu Ivi\" pa je ovde, zato, preskačem. Tek, stiže i taj nov dan mog odlaska kod Andrića...
I, teško je poverovati, ali, sve se ponavlja kao kroz indigo. Gospodja Milica, kafa, nova pitanja... i opet Ivo Andrić neće da odgovori na njih!
Ja očajan... Verovatno je i on primetio kako i koliko je na mene delovalo njegovo novo odbijanje pa je, stavivši mi ruku na rame, onu ruku kojom je 1942. započeo pisanje romana \"Na Drini ćuprija\" u Sokobanji, a nastavio ga do kraja u Beogradu, u stanu, na Zelenom vencu...
- Slažete li se da ja sastavim 10 pitanja i na njih odgovorim? - upitao me je, skrozirajući me do dna duše.
Složio sam se. Ipak ću imati njegove odgovore! Bio sam presrećan i...
Treći put nisam otišao...
Bila me je sramota...
A, ko zna, da nisam bio onoliko ponosan, da mi glava nije bila \"luda\"... ko zna, kažem, šta bi istorija književnosti saznala, eh...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:17 am

Ujka Brano

Kao deca, prvi put smo shvatili da nismo, na svetu, sami, to jest, da, osim majke i deda, imamo još nekog... Još nam je, "taj neko", najavio i dolazak! U Sokobanju!... Ma ne može biti!...
"Draga Ksenija, dolazim... "
Ko?
Ujka Brano!
Odakle?
Iz Beograda!...
Ne, nismo mogli da verujemo... Ma otkud?! Ljudi nemaju dovoljno novca ni za život, a kamoli za voz...
On je prvo putovao putničkim vozom do Žitkovca pa, posle, autobusom, preko Aleksinca, do Sokobanje...
Nismo imali njegovu sliku. Kad je nepoznat čovek, srednjih godina, omalen, kovrdžave kose, ušao u dvorište, na Vrelu, gde smo stanovali, a bilo je to u dvorištu vila-\"Cace\", saznali smo da je to naš ujak Branko Hadžić, činovnik iz Beograda.
Odmah smo se razočarali. Nije imao ni cipele nego stare prašnjave sandale s debelim izlizanim djonom. Ovo vrata je imao zavezanu crvenu maramu. U ustima je držao muštiklu bez cigarete, samo držao ili je, malo-malo, žvakao! Umesto kaiša, pantalone su mu držali tregeri...
O, Bože! To naš ujak! Rodjeni brat naše majke!... Razočarani, ali...
Samo dok nije prošlo nekoliko dana...
A onda nas je ujak \"uzeo pod svoje\"!...
Bože, kako je on bio zanimljiv i divan ujak, svako dete bi ga poželelo sto puta!... I mi smo bili deca...
Kad je bio mali, u Mostaru, kraj Neretve (kao što smo mi, tad, živeli u Sokobanji, kao izbeglice, kraj Moravice), naš ujak Brano, skakao je s mosta u Neretvu, i to na glavu! Umeo je da roni držeći ruke na ledjima!... Voleo je da igra fudbala, klisa, trulih kobila i piljaka... Voleo je da jaše na magarcu...
Jednom, provlačio se ispod nekog konja privezanog ispred deda-Dušanove radnje, palo mu na pamet da iščupa jednu dlaku iz konjskog repa. Konj se okrenuo, zgrabio ga za ledja i udario o sto, sanduk i zemlju - dobio je potres mozga!... Drugi put, opkladio se s nekim da će se odvesti na biciklu do Sarajeva i natrag, i dobio je opkladu!...
Istog dana, kad je došao u Sokobanju, i, posle pozdravljanja, kraćeg odmora u kuhinji, izašao pred vrata - neko mu je ukrao jednu sandalu! Ded mu je dao svoje stare cipele, a onu preostalu sandalu ded je izložio...
Dok je gostovao kod nas, vodio nas je po okolini, brao nam lešnike, pravio nam strele od prutova i kanapa... I pričao priče, bezbroj priča koje je čuo od svog oca, a njegov otac, naš ded koji je živeo s nama, uopšte ih se nije sećao i slušao ih je, sam, s velikim interesovanjem čudeći se da su te priče nekad bile njegove...
- Sve u svoje vreme, tata... Jednog dana ću i ja zaboraviti svoje priče - rekao je ujak...
Zadrži dim u ustima, naduva obraze a nama kaže da dobro gledamo - dim će izbaciti na uši!
Mi smo sedeli i gledali, i ništa nismo videli. On, opet, i mi, po drugi put gledamo... treći, četvrti...
Navodno, nismo bili dovoljno pažljivi. Možda i nismo, ali, bilo je davno, ko bi se setio...
Najviše nas je zadivio kako nestaje dinar iz njegove desne ruke. Uzme dinar, trlja ga desnom rukom na levoj ruci, iznad lakta naslonjenog na sto i ruke na levom uvetu. Dinar nestane!... Ponovo nam pokazuje isti trik, trlja dinar po ruci iznad lakta, i dinar, opet, nestane!...
Tako nas je \"mučio\" dva dana a onda nam pokazao, bili smo zapanjeni. On je trljajući dinar, povremeno ga ispuštao iz ruke, ponovo trljao, a onda, u pogodnom trenutku, levom rukom bi ga podigao sa stola, stavljao sebi na rame dok je desnom i dalje trljao, pa, još, i pljuckajući i izgovarajući čarobne reči...
Posle smo mi varali druge...
Nikad nam više nije došao. Oženio se, dobio dete a na dva sestrića, sama, bez oca, bez deda koji je ubrzo umro, sasvim je zaboravio...
Ali, takav je život: sreća je duga, samo dok traje!...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:21 am

Kao priče iz romana

Nekad sam, srećan, živeo u Sokobanji, sad živim u Beogradu. Nekad sam, u Beogradu i Mostaru, imao rodjake, tetke, teče, stričeve, strine, ujake, ujne... sad nemam nikog, svi su pomrli... Ali ih se sećam, gledam ih kao da su živi i čujem kao da govore...
Tek sad vidim da su svi bili veoma različiti, kao i njihove sudbine... i da su bili "junaci" mog životnog romana... A kad je to tako, nikakvo čudo što sam postao romanopisac i pisac priča...
U Sokobanju su mi došli ujak, jednom, jedna tetka dva puta i dve tetke po jednom, i to je bilo sve... Sve za 17 godina mog života u Sokobanji, malo!...
Desilo se, jednom, sve tri tetke, mamine rodjene sestre, došle su preko leta kod nas. Vuka,Vesa i Vjera. Poredjao sam ih po godinama, najmladja na trećem mestu.
Ded, njihov otac kao što je bio i otac naše majke, spavao je u kuhinji, mi, svi, mama, Gordan, ja, tetka Vuka i tetka Vesa u jednoj sobi - a tetka Vjera u drugoj. Zašto je ona sama spavala u posebnoj sobi, pa, još, zaključana(!), opisaću na kraju ove tužne epizode koja je kao istrgnuta iz nekog Singerovog romana... da, da, onog nobelovca, Jevrejina, mog omiljenog pisca...
Ali, pre nego počnem o tom davnom letu i "sudbinama" mojih tetaka i ujaka, kratko dobronamerno upozorenje. Ako ne možete da podnesete tužne priče, ne čitajte, dalje, okrenite se veselim stranama života i njegovim besposlicama kad ja, već, ne mogu... a ne mogu jer mi nešto ne da mira... ne da?... a šta, to?!... e, pa, zinite!... pa ću vam reći!...
Ovo \"sitno tkanje\" svog sećanja započinjem s najstarijom, s tetka-Vukom. Znali smo kad će nam u Banju doći, ali nam tog dana nije prešla preko praga u Dragovićevoj ulici. Autobus je stigao, nije, valjda, izašla na nekoj usputnoj stanici! O, tetka-Vuko, čuješ li me?!... Čujem, čujem, Bobo... ali sam daleko!... Našli smo je - gde drugo - u parku. Sedi naša tetka, na klupi, blizu rupe za inhalaciju (tu je i Nušić sedeo), sa ženama, banjskim gošćama - i hekla! Morali smo da sačekamo da je odvedemo kući dok ne uzme mustru! Čitav život se smejala ne znajući šta je čeka na kraju kad se život uozbilji...
Druga je došla tetka Vesa (pravo ime Veselinka). Tog leta, kuvala nam je, mamu je odmenila. Svakog dana nas je vodila na plažu, ispod Župana, da naučimo da plivamo. Ali, ali - pazi, sad! - ne u vodi, nego na suvom! Da, da, ne pomakao se s mesta... Brižna, naša, tetka...
- Dok ne naučite da plivate, ne smete ulaziti u vodu! - bila je njena filozofija.
Završila je na isti način kao mladji ujak.
A učila nas je da plivamo na suvom. Legnemo na stomak i "radimo" nogama i rukama, na šljunku. Niko se ne može udaviti. Naučiš da plivaš bez straha. I tek kad savladaš tu veštinu, stekneš sigurnost i rutinu, možeš u vodu: u Župan, u Tri kace, u Šest kaca...
Poslednja je stigla tetka Vjera (tako se kaže u Hercegovini a u Srbiji Vera). Odmah je dobila zasebnu sobu dok smo se svi mi, osim deda, stisnuli u drugoj. Bila je puna priča, slikovitih detalja, dinamičnih dogadjaja, nezaboravnih doživljaja iz svog dugogodišnjeg školovanja i službovanja po vojvodjanskim selima i u Novome Sadu... Jadna, ona je prošla najgore!... Izgubila je...
To, da je ona sama spavala u sobi, ne do ulice nego u sobi prema kući advokata Ace Mirkovića, veoma me je iznenadilo. Pitao sam majku, videlo se da izbegava odgovor, da vrda tamo-amo. Pitam je, a ona ponovi moje pitanje! Hm, jedino da ja odgovorim, a ona da me pita!...
Ali kad ju je mama prve večeri zaključala u toj sobi, e, to, više nije moglo da se zabašuri, tek tako, jevtinim ženskim trikom: kad te neko pita, i ti pitaj njega to isto...
Tetka Vjera je bila mesečar!...
A to zahteva vraćanje, unazad...
Kad su svi, pre rata, u detinje doba, živeli srećni i zadovoljni, i ne znajući da će, jednog tužnog dana, svi morati pobeći iz Mostara i postati bedne izbeglice... stanovali su na Luci, kraj Neretve, u svojoj lepoj porodičnoj kući na sprat, s krovom od kamenih ploča, s divnim kaldrmisanim dvorištem, visokim zidovima, cvećem, kujom Medom, mačorom Belim i konjem Cvetkom... Tad se još nisam bio ni rodio, a moja majka je bila dete kao i njena braća i sestre: Slavko, Branko, Vuka, Vesa, Mica, Vjera... i naša majka Ksenija, Ksena... u Mostaru Sena...
Leto, najvrelije, svi spavaju napolju, u dvorištu, na dušecima... Dole čista kamena kaldrma, s kamilicom, muškatlama, petunijama i karanfilima...
a gore zvezde!...
- Medo, idi nadji Micu!...
- Medo, pronadji Vesu!...
- Gde je Ksena, Medo, gde je... traži je, brzo!...
I kuja Medo - pogrešno joj dali muško ime! - traži i nadje...
A kad umoran san \"zakuca na vrata\", svi legnu na dušeke, u dvorištu... a tetka-Vjeru stave u sredinu, okruže je... da kao mesečar ne ode u Neretvu! Da ne ode u snu! S ispruženim rukama kao u onom Kusturičinom filmu, najboljem našem filmu svih vremena... ne mogu, sad, da se setim naslova ali svi su ga gledali po ko zna koliko puta... i još ćemo, ne brojimo...
Eto, zato je tetka Vjera dobila \"svoju sobu\" u Sokobanji, u kući, na Vrelu gde smo stanovali... Mama je zaključa, sigurno je sigurno, mada je Moravica daleko od Vrela...
Pitao sam mamu ko tetku noću zaključava u Beogradu.
- Sama se zaključa. Ključ stavi u džep. Ujutro ga izvadi i otključa sobu...
Mnogo godina kasnije, njihovi dani su se priveli kraju. Tetka Vuka je morala da ugradi veštačke kukove, da izvadi kamen u mokraćnoj bešici, ali drhtanje celog tela, glave, ruku... nije mogla da zaustavi. Umrla je u dubokoj starosti, u svom krevetu, u svojoj garsonjeri, u Tiršovoj ulici. Do poslednjeg dana, po priči, onim svojim drhtavim rukama, heklala je... kao one davne godine u parku, u Sokobanji... Zbog drhtanja, izlazila je čudna \"mustra\", najličnija kreacija...
Veselinka je umrla u snu, srećna... Odvela me njena kćer Milka... u Dijagnostički centar. Plače, Milka, meni se srce steglo... dok tetka Vesa spava, duboko... duboko... Samo joj preko lica, ponekad, \"preleti\" kratak trzaj, odraz, senka, odbijanje, osmeh... i ništa se ne promeni... živa, a već otišla... diše, a već \"hoda\", daleko...
Tetka-Vjerin sin skočio kroz prozor, bio bolestan... Kažu da se zatrčao i poleteo s petog sprata u Ulici Luke Vukalovića broj 5... Kad su joj javili, našla ga u dvorištu, legla po njemu i plakala dugo, dugo...
Sahranjen je u isti onaj grob gde su našli svoj mir ded, tetka Vuka, naša majka... a i ona je tu sahranjena, u maloj urni... na Novome groblju... I kao što je, onog leta, u Sokobanji, imala zasebnu sobu, ovde je, na zajedničkom grobu, \"dobila\" zasebnu tablu s natpisom \"Vjera Hadžić\" (nije se udavala; Miša je bio njeno vanbračno dete; i nije bio mesečar... a ipak je \"poleteo\"!)...
Tako Život šije i para. Ubacuje nam u glavu, tovari na ledja, približava ili udaljava od srca, piše i briše... Zapisuje u Veliku Knjigu. U njoj je nešto medju koricama, a nešto, bogami, i izvan njih, u zavisnosti odakle, iz kog ugla se gleda... iz Života ili izvan njega... kao što, ovde, pišem ja... a čitaš ti... ili vi... moj Pavle, moja Marina, moj Mirko, moja Tatjana... deco, moja...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:21 am

Tri najgora dana u mom životu

Prvi dan je u Stocu, u Hercegovini, u stvari, noć 1941.
Tata je u zatvoru, ded je u zatvoru... nikad ih više nećemo videti!...
Mama leži po nama, u krevetu, štiti nas telom dok ustaše udaraju kundacima po kapiji, žele da uđu i... Sećam se kao danas...
Meni je 5 godina, bratu 2,5...
Kad su odveli tatu, ne znam, ali se dobro sećam kad je deda odveo ustaša s drvenom puškom, okrenutom naopačke, okačenom na kanapu, na ramenu (namerno takvom da ponize, puška kao igračka!). Mama se onesvestila na stepenicama, mora da je i vrisnula jer sam zapamtio u tom trenu dedovo okrenuto lice kad nas je, sve troje, poslednji put pogledao pre nego što je zamakao iza ugla kuće... Imao je 78 godina... Tata je imao 40...
A onda ta noć, kad su ustaše htele da uđu i... Samo, zato, što smo Srbi...
- Bože, ti, pomozi i sveti Vasilije! - molila se mama.
Te reči kao da sad čujem...
Bili su mnogo pijani i nisu mogli da preskoče visok zid od kamena. Kapija je bila jaka, starinska, sa šipovima. Tako smo ostali živi. I to je bila prva najgora noć u mom životu...
A kako smo se, iste godine, spasili iz Stoca i izbegli u Beograd, pa, posle, došli u Sokobanju, to je drukčija i čudesna priča... Možda nekom drugom prilikom...
Drugi dan, drugi najgori dan u mom životu je u Sokobanji... Godina 1952, zimski raspust. A najgori mi je zbog kiše! Nekom će taj razlog biti smešan, ali meni nije! Morali smo da se preselimo u nov stan po pljusku! Neko, nikad nisam saznao ko, samo naslućujem, naredio je da se naša jadna siromašna porodica, gotovo bez pokućstva, mora iseliti iz kuće Ruže "Delovoćke", na Vrelu i odseliti u Dragovićevu ulicu, u kuću Branke Hadžipavlović, u stan gde je nekad stanovao moj profesor srpskog Milutin Petković s porodicom. (Ove godine, 2008, išao sam da vidim taj stan, iz dvorišta: vrata zazidana, ne bih, više, mogao ni da uđem u kuhinju gde sam jeo, u sobu gde sam spavao, sve je "izbrisano"!). A selidba... po kiši... tužna, jadna slika...
Sve nam je stalo u jedna volovska kola. I tri sklopljena metalna kreveta s madracima, kreveta uzetih na revers iz banjske bolnice... i ormanče sa staklenim vratima koje je napravio "tišler Bogica"... i sto... i tri stolice... i šporet s čunkovima... hleb i dve sijalice... i malo posuđa... i jednu mišolovku... i malo masti, brašna, šećera, paprike i soli... dve šerpe, jedan lonac i dve ponjave... i tri jastuka s dušecima... venac belog luka... e, pa... nema više!... sve je to kisnulo na zimskom pljusku dok smo, pogruženi, mama, brat i ja išli pored kola, nizbrdo, pa pored vila "Zore", pa pored "Doma Milanovo", pa pored kuće u kojoj je boravio i umro Stevan Sremac... do našeg novog stana u Dragovićevoj... Mačka "Cica" je usput pobegla i nikad je više nismo videli... A tako lepo mi je grejala stopala!...
Mama je namestila šporet, skupila malo granja u novom dvorištu i založila vatru da se ogrejemo i da nešto skuva. Krompir smo doneli na kolima, to smo večerali...
Odeću i cipele smo sušili pored vatre, ali nam je bilo hladno... Kako sam zaspao... ne znam, možda i za stolom... Sećam se da sam zaspao sit...
Treći najgori dan u mom životu, bio je kad smo napuštali Sokobanju... Tako je ispalo, morali smo da vratimo ključ... i odselimo se u Beograd...
Izlepio sam oglase u glavnoj ulici da prodajemo pokućstvo. Sto - 50 dinara. Stolica - 15 dinara. Šporet - 300 dinara. Ćebe - 30 dinara... I tako redom... Sve ono što je majka godinama sticala, otišlo je, jevtino. Za jedno popodne!... Blago onom ko kupuje, a teško onom ko prodaje... Uglavnom, sve je kupio Moca... Teško onom, teško... teško...
Naročito kad se prodaju uspomene...
Starih uspomena, više, nemaš... a nove ne stičeš, nit se trudiš da ih imaš... sve bi hteo da se vrati ono staro, a to je nemoguće...
I tako, bedni došli - bedni otišli...
Majka je u Sokobanji provela 30 godina, a ja 17... Mnogo...
Ali srce mi je, tu, zauvek ostalo! Kao što nikad nisam stekao novu majku, ni novu Sokobanju nisam našao... I ne tražim je jer druga, tako draga mom srcu, ne postoji kao ova, pod Ozrenom!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:22 am

Noćna žudnja za majkom

Ima stvari, iz prošlosti pa, samim tim, i iz detinjsta jer je i ono prošlost, najstarija, koje ne shvatamo ni u starosti, ne razumemo ih iako bismo hteli... Sve je tu, kao na dlanu, i tovar i tegovi, ali, ne vredi, ne možemo da izmerimo!...
Bio sam domac i u vila "Boti" i u vila "Desi". Ne dugo, ali sam bio. I, čudno, dolazio sam i kući, i bio u domu... i učio, i spavao u domu... a i kod kuće, baš čudno... Kako je, to, bilo moguće, ne znam... Bilo bi normalno da sam ili u domu ili kod kuće, a ne pomešano, ali, eto, bilo je baš tako. Da li sam ja bio tom uzrok, ne znam, moguće je da jesam jer sam bio preosetljiv... i mnogo sam voleo majku...
Jedne noći, kad sam spavao kod kuće, s majkom u krevetu, učini mi se da majci ne kuca srce!...
O, kako sam se uplašio!...
Ona diše, a srce joj se ne čuje!...
Brat leži u drugom krevetu, ded u drugoj sobi... ništa ne znaju!...
Uznemiren sam, ponovo naslanjam lice na majčine grudi - srce joj stoji!...
I, naravno, budim je...
- Šta je? - pita.
Ja ćutim, važno je da je živa...
Drugom prilikom, sećam se da sam tad spavao u vila "Boti", probudim se u po noći i pomislim na majku, opet se uplašim...
I činim nešto što ne bi nijedno dete - po mraku, trčim do Vrela, ulazim u našu sobu... čujem je kako diše!... Bogu. hvala!... živa je!... Ako diše, nije važno da li joj srce kuca!...
Pa se, srećan-presrećan, vratim u dom i legnem u svoj krevet... Tajno otišao, tajno se vratio...
Nikad o ovom nikom nisam pričao, prvi put vama...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:22 am

Bekstvo u Sokobanju

Ah, kad bih još jednom mogao, samo još jednom... srce bi mi bilo na mestu!...
Još jednom se moja tetka umešala u moj život, ne, samo, kao one godine kad me je upisala u gimnaziju, u Novome Sadu, u Ulici zlatne grede... nego i posle mog ispisivanja iz te škole... Da, da... tetka Vera me upisala u cetvrti razred - a ja se, sam, ispisao iz petog!...
A bilo mi je lepo u novosadskoj gimnaziji, profesori dobri-predobri... secam se profesora Novaka Radovica, predavao mi je matematiku a bio je i direktor škole, inace kolega moje tetke iz Sekretarijata za prosvetu i kulturu... pa profesora Bodulica koji mi dade slabu ocenu jer sam, umesto "bežao" rekao "begao" iako to danas "Pravopis" dopušta... pa drugovi Spernjak, Kuzmanovic, Fišer, Subotic... drugarica Ksenija Šilic (ime moje majke!)... Ujutro, posle dorucka u Internatu, u Školskoj ulici, tramvajem se vozim do centra pa u školu... Bio sam i na Petrovaradinskoj tvrdavi, na Štrandu... kupao se u toplom "Jodnom kupatilu" cija je voda crvenkasta zbog joda... odlazio u bioskope "Narodni bioskop", "Slavicu", "Zvezdu"... ponekad i poneki kolacic pojeo jer sam imao stipendiju kao žrtva fašizma... i tu stipendiju mi je tetka Vera isposlovala... lepo-lepo mi je bilo u... ali...
Još, da dodam o životu u internatu... Bio je to Internat Uciteljske škole, ali je bilo ucenika iz skoro svih škola u Novome Sadu: Srpska gimnazija, Madarska gimnazija, Škola za primenjenu umetnost (moja nesudena škola!), Muzicka škola, Uciteljska škola, Arhitektonska škola i druge... Secam se da je, u internatu, preko puta mene sedeo Luka Prošic, isti razred, cetvrti i peti ali drugo odeljenje jer je on ucio engleski a ja francuski... Voleo bih da ga vidim... nisam ga video 56 godina... znam da je završio filozofiju...
Pre dorucka, rucka ili vecere, obavezno se prijavljujem da za sve ucenike u internatu isecem hleb... vekne i vekne!... da bih, kad završim - do iznemoglosti svirao na klaviru! Onako, iz glave! Voleo! Mnogo voleo kao što sam, u Sokobanji, voleo da sviram na violini osam dugih godina... Ali, klavir mi je bio težak-pretežak, nisam uspevao...
I tako, sve je bilo lepo da lepše ne može biti, ali...
Dok me, jednog dana, ne spopadoše odvratni i bolni cirevi! Po vratu (ispod potiljka) i ispod nosa, tj., iznad gornje usne! Cirevi, tzv., "slepaci"!... O, kako je to bilo bolno, i sad se naježim!...
U školu ne idem, mami ne pišem, tetki ne javljam, niko me ne gleda, cak ni drugovi iz internata... Zaboravili me u ambulanti, ispod krova... Cak mi ne donose ni hranu!... Ma, potpuno razocaran!... Prepun besa!... Uvreden i jadan!... Tad nisam znao kakvi me, sve, jadi i muke tek cekaju u buducnosti!...
Prvo odem u gradsku ambulantu da mi te "zelene cireve" iscede... Dvaput se onesvestim jer nije bilo anestezije!... U ambulanti su krecili, sve je bilo prekriveno najlonima...
Na kraju, probudim se, na stolici... glava mi naslonjena na zid... i vidim cistacicu pored sebe... Pitam gde je lekar... O, o, o!... i on me ostavio Bogu na staranje!... Bio sam toliko mršav da sam jedva hodao...
I ja odem u gimnaziju - i ispišem se!...
Uzalud je direktor gimnazije i moj profesor Novak Radovic trcao za mnom Ulicom zlatne grede... ne šalim se, ne preterujem!... TRCAO!... molio me da se predomislim, vratim... ne!... ne!... dragi moj profesore, dragi moj direktore... Boba Mihic je odlucio... ispisao se i... pravac Sokobanja!...
I pobegnem u Sokobanju, luku svog spasenja!...
U Sokobanji - mama samo što nije pala u nesvest!...
Ali, šta da radi žena s tvrdoglavim sinom kao što sam bio ja?!...
Zimski raspust provodim u razgledanju okoline, crtanju, pravljenju karata za igranje, pravljenju šahovskih figura od sredine hleba...
Približio se kraj školske godine... I, ponovo, tetka Vera...
- Šta Bobo misli, ne sme mu propasti peti razred... Nek dode u Beograd, kod tetka-Vese, jednu sedmicu nek pohada nastavu u Zemunskoj gimnaziji gde sam ja nastavnica (kasnije ce postati i profesorka srpskog kad završi Filološki fakultet - kao, kasnije, ja!) a druge sedmice ce polagati peti razred!...
Tako je i bilo...
Moje bekstvo u Sokobanju se potrlo s mojim polaganjem - tetka i majka su bile zadovoljne... Dobro, i meni se "brk smešio"...
Ali ono bekstvo u Sokobanju, bilo mi je najslade!
Ah, kad bih još jednom mogao, samo još jednom... srce bi mi bilo na mestu!... Ali ne mogu... Nisam, više, mlad... Onda sam pobegao od Novoga Sada, a sad ne mogu da pobegnem - od sebe... Onda je citav svet oko mene bio u mojoj klopci, a sad sam ja u klopci sopstvenog tela!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:23 am

Dve sarme i ogrev na drumu

Bio sam učenik osmog razreda gimnazije u Aleksincu... Zimski raspust je završen, nastavljaju se moje muke oko spremanja velike mature.
Zima 1954/55, bila je hladna. Mama mi zakazuje telefonski razgovor u aleksinačkoj pošti, tako saznajem da će mi poslati sarmu, "da imam" (po mogućstvu do proleća!), mada sam imao uplaćen ručak u Đačkoj menzi... Pazite!... samo ručak!... Nema doručka, nema večere... samo ručak!... Sirota moja majka, jedva je i to uspela da mi omogući!... A sad, gle, stiže mi sarma!... Ako svaku prepolovim, imaću duplo više!...
Sutradan, pre podne, uzalud sam se nadao - niko mi ne dolazi, poštara nema... iako ne verujem da poštari raznose sarme po kućama...
Odem u školu, druga smena... Kad...
Na nekom času, otvaraju se vrata učionice i "tetkica" me zove da izađem - rekao joj direktor Jeremić!...
Ja istremiran, mada ništa loše nisam učinio...
Kod zbornice, čeka me jedan stariji Sokobanjac - vadi, nešto, iz torbe...
Sarma!
U povećoj šerpi!
- Rekla ti majka da šerpu vratiš, nije vaša - kaže mi on.
To je bila sarma broj 1...
Pošto sam majci skrenuo pažnju da mi sarmu ne šalje na gimnaziju, ona, mozgala-mozgala... i odluči da mi novu sarmu pošalje autobusom!...
I, eto mene... budućeg slavnog umetnika, poznatog violiniste, velikog pripovedača, romansijera i dramskog pisca, dobitnika mnogih prvih, drugih i trećih nagrada, naravno i nobelovca, proslavljenog slikara i vajara... novinara, kneza, Kneza od Sokobanju... možete li da me zamislite, te zime, u Aleksincu, kako milim Beogradskim drumom, do kuće Zorke Nikolić gde sam kao đak stanovao?... Milim, milim... sve stopu po stopu jer...
U levoj ruci nosim veliku šerpu sa sarmama u 4 reda... a drugom vučem džak drva i nešto malo uglja, da podložim, podgrejem sarmu i... i...
Dobra moja majka...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:23 am

Mravinjak

Ništa me ne pitajte: ni šta, ni kako, ni zašto... Ništa! Molim vas da me razumete...
Ne znam ni kakav početak da izaberem... a nema ni pravog kraja... Izgledaće vam, znam, \"nakalemljen\", ali to prihvatite, tako... imajte, za mene, razumevanja kao što imate srca... molim, molim... reći ću vam, samo, onoliko koliko mogu... više ne...
Desilo se, to... To!... TO!!!...
Odjednom, pogodilo me je kao... kao... malo je reći GROM!!!...
Sve lepo što sam imao u dotadašnjem mladom životu - tad sam imao 11 godina (i slovima, da ne bude zabune: jedanaest!)... srušilo se, nestalo... slomilo se, \"udarilo\" me i po mozgu, i po srcu, i po... i po...duši...
U prvi mah nisam mogao da poverujem, ali... ne!... nisam spavao!... sanjao!... stvarnost da stvarnija ne može biti!...
Bilo mi je teško, preteško... kao da mi se na srce, na grudi, na dušu navalio ogroman vodenični kamen!... Pa melje... neprestano!...
I odem, ja, takav... od kuće... da se, više, nikad ne vratim...
To mi je bila nesvesna namera, gotovo kao nešto prirodno, da odem...
Idem, a ne znam kud!
Znam zašto, ali ne znam dokle... gde je kraj mog odlaska...
Ne znam koliko sam hodao... Zaustavim se na nekakvom mravinjaku. Tu sednem, kraj mravinjaka. Krupni mravi. Mnogo mrava. U svom romanu \"Hotel Jevropa\" nazivam ih mravovima, ali oni nisu iz mog detinjstva, nisu to oni mravi... a \"Jevropa\" jeste, u Sokobanji je postojala \"Jevropa\", pored Opštine, prema Moravici...
Čitav dan sam presedeo kraj mravinjaka, gledao sam mrave a \"mislio\" svoju tugu, svoj jad, svoje \"ništa\"...
Oni su, mravi, od ranog jutra izlazili i ulazili u mravinjak, svoju kuću... meni, detetu, i isti i različiti...
Ko mi je, od njih, sličan... od kog se, od njih, razlikujem?... Ima li neko od njih istu moru kao ja tog dana?!...
Mravinjak...
Mravi...
I dodje veče, smiraj dana...
Odjednom, primetim da više nema mrava, ni jednog jedinog... samo ja, sam, kraj mravinjaka... ljudski mrav... Ljudski Mrav...
I odem kući...
Kući...
U svoj mravinjak, na Vrelu...
Tajna je ostala u meni, zauvek...
I tako, ako vam, ikad, bude teško u životu, pronadjite svoj mravinjak... pomoći će... malo... bar, malo...
Kao što je pomogao meni!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:30 am

Doručak na jastuku

Živka Nikićević. Tetka Živka. Kao Isidorina gospa Nola, kao Andrićeva gospođica, kao moja ujna Rana (od Ranka), supruga mog starijeg ujaka Slavka Hadžića koji nam je svojom genijalnošću spasio živote koji su, već, bili izgubljeni, iz Stoca, u Hercegovini. Ali, o tom, nekom drugom prilikom... iako je teško poverovati. Ovde o gospođici Živki, od, jedno, 50 i više godina, našoj komšinici na Vrelu, iz istog dvorišta... vila \"Cace\".
Doručak na jastuku?... Polako, saznaćete kako i zašto...
Učiteljica šivenja, rodom iz Mionice, nikad se nije udavala. Navodno, u šta verujem, imala je verenika koji je jednog dana \"useo\" (njen izraz) u fijaker, u Valjevu - i nikad ga, više, nije videla. O, ti, prokleti fijakeru, zbog tebe se tetka Živka nije udala, stekla porodicu i dogurala do dostojanstvene starosti. Ali ne, \"useo\"... i \"odjezdio\"...
Bila je učiteljica šivenja koja nam je, meni i bratu, jednom, sašila pižamu. Obojica smo mogli da stanemo u jednu nogavicu! Preširok metar!
- Ali, zašto, Živka? - pitala je naša majka.
- Ksenija, pižame treba da budu komotne. U komotnim pižamama se lepše sanja...
Bile su, bogami, komotne. I sanjali smo. Daleku i srećniju budućnost koja nikako da stigne...
Imala je jednu sobu, jedan krevet, jedan rešo, jedan tanjir, jednu šerpu i jednu kokošku. Pardon, i jednu veeeeeliku bradavicu na obrazu, kojom smo se, kao deca, Gordan i ja igrali... kao da je zvonce!... Puštala nas je jer nas je volela...
Volela, a bila veoma siromašna. A pušila, a \"bistrila\" politiku s našim dedom Dušanom. \"Atli kaže...\" \"Međutim, Čerčil...\"
Stane, na kapiji, čeka \"žrtvu\" koja puši. Čim joj se približi, ispruži kažiprst i veliki prst desne ruke, kao slovo \"V\" latinicom, i kaže:
- Imaš... nemaš?
Čudno, pušači su uvek imali cigarete, samo ona ne...
I daju joj, odmah pripali, a jednu uzme \"za posle\" i zatakne je iza uva kao tišler Bogica ili kazandžija Panta olovku...
Ili, lepo se očešlja - a imala je divnu veliku mirisnu čistu senovitu (kao Sena u Parizu!) kosu... napuderiše se (dobila u nekom američkom paketu) pa uzme veliku keramičku šolju da joj neko, ko ima viška, ulije supu. Udrobi i, gotovo! Ali, imala je tetka Živka i bolji obrok, obično doručak.
Njena kokoška se popne na prozor (odmah pored naše česme), malo se raskokodače... javlja!... pa na njen krevet... pa na njen jastuk - i snese jaje!
Da, da... doručak na jastuku!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:30 am

Franc

Franc, Slovenac, učinio. A ujak Slavko smislio. I tako smo ostali živi: mama, brat i ja, daleke 1941.
Stolac, tata i ded završili u ustaškoj jami (znamo koja je!). Mama, s nama dvojicom, sama u Stocu, kraj Bregave. Dobila je poziv. Da, s nama, dodje na Svetog Iliju... radi... \"radi likvidiranja\" (!)!...
Možete li zamisliti \"to\"... takav užas?!... Sirota, čitala je... i znala je šta to znači. Mačka napisala pismo miševima u mišolovci - čekajte, dolazim tad-i-tad... tad ću biti gladna... o, Bože!...
Još je, začudo, radila u Načelstvu. Telefonira ujka-Slavku, svom starijem bratu koji je bio sudija u Okružnom sudu, u Beogradu. Kako da nas spasi?... Nije se predao kao ni mama.
Imao je, ujak, u Glavnoj pošti, u Takovskoj ulici, poznanika iz vojske, Slovenca Franca (zaboravio sam mu prezime) koji je radio na šalteru, u nemačkoj uniformi, bio primoran da je obuče, mobilisan.
Franc nalazi oficirsku uniformu, s kapom, s odlikovanjima i kabriolet (otvoren automobil) pa... pravac: Stolac!... Kao na filmu...
- Dok gospodju Kseniju i njeno dvoje malodobne djece ne odvedem u Beograd, ne smije joj faliti ni dlaka s glave!... Jeste li me razumjeli?!
I jadna naša majka - sećam se kao danas - ostala bez muža, bez svekra, uskoro će ostati i bez stana, i bez službe... ali živa!... živa kao i njena deca!... to jest mi, Gordan i ja... ona... sećam se kao danas... imao sam pet godina... ona kleči i pakuje tanke čaše za vino u finu meku hartiju! A Franc joj kaže:
- Gospođo Ksenija, ostavite se tih čaša, važno je da sačuvate glavu!...
I otišli smo...
I tako vam ja, sad, ovo pišem...
U oktobru 1944, Franc je uhapšen, partizani su ga streljali na Sajmištu!
Mladji ujak Branko, odjurio je... da ga spasi... bilo je kasno...
Dragi Franc, oprosti...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:30 am

Dva zrna u Resniku

Povede nas naš učitelj Dušan Cvetković (bio je i upravitelj osnovne škole \"Mitropolit Mihailo\") na priredbu, u Resnik. Selo blizu Sokobanje, išli smo pešice. Bio sam u drugom ili trećem razredu osnovne škole. Najverovatnije u drugom jer sam imao veronauku...
Lepo selo, baš mi se dopalo. Sećam se neke padine, dugačke, veoma, neke nizbrdice. A dole, u podnožju, ili je česma ili je ozidan izvor, ne sećam se, ali mnogo vode. Tu smo pili vode.
Šta smo u Resniku \"predstavljali\", šta smo igrali i pevali, takodje se ne sećam. Možda sam i glumio u nekom komadu, možda sam i recitovao, ne sećam se... ali se sećam da smo igrali u kolu i pevali: \"Santi li si, mome, mori, san ti znaš da poješ!\" Da li sam dobro zapamtio, takodje ne znam, ali se tih reči sećam i melodije, divne, milozvučne, makedonske... I kako igramo držeći se za ruke...
Posle sam otišao kod druga na spavanje. Za večeru, dobio sam pun tanjir pasulja i malu varjaču.
- Šta je, što ne jedeš? - pita me njegov otac.
- Ne mogu varjačom...
- To je kašika, drvena kašika, samo kusaj...
Opet sam zastao i opet me je njegov tata pitao:
- Što si prestao da jedeš?
Nisam znao da li smem da kažem, plašio sam se... tudja kuća... noć...
Ali on hoće da zna.
Rekao sam mu da u tanjirui nema pasulja, samo čorba.
On mi uze kašiku iz ruke i promeša po tanjiru.
- Ima, ima!... Evo, našao sam dva zrna!... Samo jedi...
To mi je bio najsladji pasulj u životu!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:31 am

Gazda-Bora

Jednog dana, vratim se iz osnovne škole i vidim nekog starijeg čoveka kako sedi u ligeštulu, ispred vrata gde smo nekad imali letnju kuhinju, a odmah do našeg ulaza. Gleda u daljinu...
- Neki čovek sedi ispred vrata! - rekao sam mami.
- Ćuti... Nije to neki čovek, to je naš gazda!...
Tako smo se upoznali i mnogo, mnogo zavoleli... on, već u godinama i ja, još dete...
Bio je to jedan od braće Milutnovića, Bora. Jedan brat mu je živeo tu, u Vila \"Caci\", sa suprugom Cacom (Anom) a drugi, Sava, u Zaječaru (sa suprugom Danom). Mile je bio operski i operetski pevač u Beogradu i Beču, čuven Mile Milutinović, a drugi, Sava \"Slavuj\", bio je trgovac.
Naš gazda je bio bankarski činovnik, svetski čovek. Godinama je živeo u Beču, to se po svem videlo: način govora, odeća, ponašanje, iskustvo, razumevanje... sve, sve... ali, jednog dana...
O, kad ne bi bilo tog \"ali\"... svet bi bio, ako ne bolji, ono, bar, dobar! Ali... Evo, rekoh i ja!...
Imao je suprugu Noku, jednog sina Aleksandra, drugog sina Sašu i jednu kćer Mirku... Nije se znalo ko je od kog lepši, kulturniji, raspoloženiji, lepšeg ponašanja... Živeli su u Beogradu, u Ulici Spase \"Garde\" broj 8. Ponekad bi poneko od njih došlo, ali kratko, pa drugo... isto tako... imali su samo jednu sobu i kuhinju, bilo im je tesno...
Gazda-Bora mi je nadugačko i naširoko pričao o Beču, Evropi (Velibor Mihić: \"Hotel Jevropa\"), Dunavu, Austriji, izletima, robnim kućama, izložbama, bečkom načinu života... Pokazivao mi je bečke ilustrovane časopise s neverovatno lepim grafikama u svim tehnikama, o bečkoj kuhinji, bečkom saobraćaju, Bečkoj šumi, valceru, konjima, zabavi, koncertima, o rečnom tramvaju, bibliotekama i knjižarama... Slušao sam ga otvorenih usta, bio mu zahvalan što mi to priča... Što god bih ga zapitao, da mi, dodatno, objasni, na sve mi je odgovarao, strpljivo, slikovito, ponekad i s nekom anegdotom, uz smeh... uz karakterističan gest da sve to i pokretom potvrdi, presrećan što postoji neko toliko očaran i zainteresovan da sluša i čuje...
Trajalo je to, mesecima i mesecima. On ode u Beograd, opet se, na leto, vrati i naše druženje se nastavi...
Mnogo sam ga voleo. Možda i zato što sam malo zapamtio oca, ko zna...
Pokazivao mi je kako se pomoću sijalice u kartonskoj kutiji mogu izleći pilići... Kako se, od lipove grančice, može napraviti divan \"ugljen\" za crtanje... Kako se slika akvarel-bojama... Učio me je da kalemim voćke... sve sam znao!... što god bih nakalemio... primilo bi se!... Kajsiju na breskvu... kajsiju na krušku... breskvu na kajsiju... kajsiju na šljivu... o, o, o!... Postao sam majstor-kalemar zahvaljujući veštini i stpljenju koje mi je poklonio gazda-Bora...
A onda, jednog dana... (Jeste li primetili, sve se dešava \"jednog dana\"?... Zašto je, to, tako?!).
Otišao sam u šljivar, ispod Vila \"Cace\" i ubrao jedan štapić... Hteo sam da ga izrezbarim i da ga poklonim gazda-Bori, nek ga odnese u Beograd i pokaže svojoj supruzi tetka-Noki...
Puste želje...
Odjednom se preda mnom stvorio gazda-Bora, kao da je pao s neba, usred šljivara, ljut kao ris, toliko ljut da, skoro, nije mogao da govori, crven, sav drhti kao... kao...
- Zašto si ubrao to drvce?!... Kog si pitao?!... Daj ovamo!...
Polomio mi je prut i bacio na travu.
Ostalog se ne sećam...
Nekoliko godina kasnije, piše mi mama, u Novi Sad: gazda-Bora bio u varoši, igrao karata, podigao ruku i u ruci kartu... \"Karo!\"... rekao je... i ruka mu je pala po stolu...
Spavaj, mirno, gazda-Boro... nisam se ni onda ljutio... Takav je život... Nemam ni sad \"drvce\"...

P. S.
Razmišljao sam, ne znam da li sam u pravu... Možda se gazda-Bora prema meni promenio jer sam u to vreme već mnogo odmakao u sviranju na violioni? Došao iz Beograda... i čuo me!... A svirao sam... sam naučio... potpuno sam... i žice, sam, namestio, sve... sam... svirao sam... da ste me, samo, čuli!... Da li je moguće da je postao ljubomoran?! Na mene, na dete?!... Možda jeste, ali ja neću da verujem...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:31 am

Bobina jednostavna radio-stanica

Ne, nije pisalo ovako kao u naslovu nego radiostanica... sećam se kao danas...
Taj naslov sam pročitao u izlogu sokobanjske knjižare, kod čika-Slavka, Trebinjca, odmah pored hotela "Park"...
Nisam mogao da verujem: RADIOSTANICA... pa, još, JEDNOSTAVNA!... Bogami, to je nešto za mene kao iz snova!... Ne mogu da verujem da sam na takvu knjigu naišao, i to jevtinu...
A zašto su me interesovale takve stvari i kako, to?
Mama je "kriva"... U časopisu "Priroda", Hrvatskog prirodoslovnog društva iz Zagreba, na koji nas je mama pretplatila, nalazili smo bezbroj stvari iz nauke i prirode. Iz tog časopisa, na primer, naučio sam da stojim u vodi "kao ekser"!... Da, dobro ste pročitali - da stojim, da, uopšte, ne radim ni rukama ni nogama! Čudno, ali je tačno. Kako to? Pa lepo - važno je da udahneš vazduh i - stojiš, možeš i 10 dana ako treba. Kad zatreba, brzo izdahneš i udahneš nov vazduh - i opet stojiš kao u stavu mirno, ne moraš ni prstom da mrdneš! Važno je da ne izbacuješ ni prst izvan vode, samo, to...
Ili, na primer, naučio sam da pravim, tzv., pretkazivač oluje, preteča radija, koji je izmislio ruski naučnik Aleksandar Popov... Prosto se pravi. Uzmeš opiljke od cinka, staviš ih u staklenu cevčicu, s obe strane zatvoriš zapušačima, kroz zapušače provučeš dva eksera, s jednog eksera ide antena na krov, a s drugog zemljovod u zemlju. Oba eksera povežeš s električnim zvoncem i baterijom, i to je sve. Kad negde, daleko, u dometu tog aparata, zagrmi, sevne munja - elektricitet - električni talasi dolaze do antene mog pretkazivača oluje, savlada se otpor cinkanih opiljaka u onoj staklenoj cevi, uspostavi se kolo struje i - zvonce zazvoni! Znači, biće oluje!...
Ja sam taj aparat napravio i - zvonio mi je! Bio sam na sedmom nebu!...
Pa zamislite, sad, mene - u izlogu knjiga JEDNOSTAVNA RADIOSTANICA - tako je pisalo... Bobo, trči kući, mama će ti dati pare čim sazna koliko ti ta knjiga znači...
Dobijem novac, još brže otrčim u knjižaru, kupim knjigu (sećam se da me je čika Slavko čudno pogledao!) - pa kući, nisam trčao nego "leteo" - da što pre napravim stanicu!
- Jesi li kupio knjigu? - pita mama.
- Jesam...
I sednem da je studiram, kad...
Samo što se nisam onesvestio: na koricama je pisalo: JEDNOSTAVNA RADIONICA...
To jest, kako se, u kutiji za alat, rasporedjuju razne alatke: čekić, klešta, testerica, turpija, burgija, metar, stege, rende, šmirgla...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:32 am

Kad siromah naručuje...

U to, davno, vreme, teško smo živeli u Sokobanji, tačnije: izmedju skromnog i siromašnog... Tako je moralo, nije moglo drukčije. Mamina plata mala, nas dvojica braće na školovanju, ded nije imao penziju... a, svi skupa, izbeglice...
Sećam se, bio je kraj leta, sedimo u dvorištu, na trupcima, kaldrma prošarana kamilicom i ponekim karanfilom, a o mirisnim petunijama da i ne govorim... Odjednom, miris pečenog mesa!
- Osećaš li? - pitam brata koji je već podigao nos a očima šeta po nebu.
- A šta je to?
- Ne pogadjaš? Hadžipavlovići, Rašini, u dvorištu, jedu meso - odgovori mama umesto njega.
Znao sam i ja, i ja imam nos, ali...
- Hoćemo li i mi? - pita mama.
- A šta?
- Pa... roštilj...
Brat i ja smo ućutali, uvukli ramena, kao da je nismo čuli... Ne, to je nemoguće!
- Hoćemo li ili nećemo? - nastavlja mama.
- Ali, mama... kako... kako da... ovaj... kad... i sama znaš...
- E pa, za toliko sam uštedela... Osim tog, treba i da se počastimo, ove godine si završio veliku maturu, red bi bio...
Ne znam šta je brat mislio, ali ja sam bio uobrazio da sanjam. Nikad, ama, baš, nikad, nismo jeli izvan kuće, nikad, ama, baš, nikad nismo nešto kupili u kafani!...
I podjem, ja, sve pevajući! Rekla mama da odem u kafanu \"Srpski kralj\", navodno, tamo je najbolji roštilj... pa se, s pola puta, vratim, već sam bio stigao do \"Sokograda\"...
Nisam pitao mamu šta da kupim a nije mi dala ni pare!...
I, tako, važan ulazim u kafanu i, još važnije, naručujem prvom konobaru na kog sam naišao:
- Molim vas, tri roštilja! Za poneti...
Tako je to kad siromah naručuje.
\"Tri roštilja\" - jedan za sobu, drugi za kuhinju a treći za dvorište!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:33 am

Prvi fudbal u Sokobanji

Sokobanja, godina 1946... Davno, mnogo davno... a ja se, eto, sećam kao da je bilo juče! Brat je imao 8 a ja 10 godina. Nismo imali za hleb, a za novine smo imali! Ded mi kaže:
- Bobo, trkni po novine, sigurno su, već, stigle autobusom.
- Daj mi pare.
- Ne trebaju ti pare, samo kaži broj 78.
Ded je svaki dan čitao \"Politiku\", a plaćao je na kraju meseca kad mama dobije platu. Bio je pretplaćen na \"Politiku\" i njegov broj je kod prodavca novina bio 78.
A Gordan je čitao list \"Pioniri\". Mama i ja smo \"krali\", malo od deda, malo od njega...
Objave \"Pioniri\" konkurs za dečju priču, ali da je napiše pionir! Njemu, to, nije ni palo na pamet, ali meni jeste... što da ne? Vredi pokušati...
I on pristane: da ja, u njegovo ime, napišem priču, potpišem ga i pošaljem poštom na adresu beogradskog \"Pionira\"...
Nisam znao šta da napišem. Što god bih smislio... nije mi bilo za nagradu, makar treću, utešnu...
I, evo, ovde dajem besplatan savet piscima-početnicima: kad nemate temu, kad ne znate šta ćete da pišete - ništa lakše! - pišite ono što najbolje znate, što vam je na dohvatu ruke, što svaki dan gledate, čujete... Za mene je, to, bila Vrelska ulica, u dvorištu vila \"Cace\" gde smo stanovali posle rata.
Priča je imala naslov \"STRMA ULICA\". U toj priči ništa se nije dešavalo jer se ništa nije dešavalo ni u našem životu. Samo opis do opisa. Ulica, naša, strma, prema \"Domu Milanovo\"... Kad je kiša, potoci teku kao rečice i mi, deca, \"puštamo\" čamčiće napravljene od borove kore! Čiji čamčić nesmetano, bez zaustavljanja, doplovi do Rusimovića, pobednik je! A pobeda je zavisila od slučajnosti, od tog koje je \"korito\" mali čamac \"izabrao\", nikad se nije znalo čiji će stići prvi, drugi... ili, zauvek, ostati zbog nekog kamenčića koji mu se isprečio \"u plovidbi\"...
Pa šta, ništa naročito, to je svako mogao da napiše! - reći će, danas, neko. I biće u pravu. Ali...
Ali taj mali tekst, mala priča da manja nije bila ni moguća - dobio je prvu nagradu!
Fudbal, FUDBAL!!!
Pravi, od kože, koji se pumpa pumpom za bicikl! Ima šnir, ima one šivene kožne delove... ma pravi fudbal od kože i gume!
Gordan je bio oduševljen, tad mu se ime prvi put proslavilo a zahvaljujući priči koju sam mu ja napisao...
Sve, ostalo, posle, napisao je sam...
Ali, ja sam \"povukao nogu\"!
Da, da... prvi fudbal u Sokobanji!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:33 am

Moja prva priča

Ko hoće da piše, pa i da postane pisac, prvo mora da čita, mnogo... mnogo... I da razmišlja o tom... i da uporedjuje svoj pravi život s onim životom iz knjiga... Jednog dana, može da se "pretoči"! Dobro ili loše, zavisi da li je neko postao pisac ili piskaralo...
Ne sećam se zašto mi se stvorila moja prva inspiracija, ali se sećam kako...
Našao sam se, kao dečak, na Vrelu, kod jezera, u kom, tad, nije bilo vode... Ugledam psa kako se, na onom delu, blizu vile "Mišić", vrti ukrug - jednostavno vrti - spremajući se da legne i spava. Radio je, to, ipak, nekako naročito, s pauzama, njuškajući oko sebe, čas podižući belu njušku a čas je spuštajući, podstaknut, verovatno, mirisima... možda mislima, sećanjima... ko to zna... Malo sam se i plašio psa, a bio i iznenadjen takvim njegovim neuobičajenim pokretima... i poželeh da to što vidim i opišem!...
Blizu sam stanovao, odem kući i u jednom dahu opišem šta sam video u jezeru, šta je pas radio, sasvim mali tekst, ali, za mene, tako dragocen - svojim pisanjem sam zaustavio ono što je prošlo... i mogao sam mu se uvek vratiti, bio sam svestan vrednosti zapisanog... ko zna, možda sam upravo tad i postao pisac i ne znajući...
Nisam bio zadovoljan krajem te svoje priče. Nešto mi je nedostajalo, nešto završno, kraj kojim bih zaokružio svoje pisanje, a nisam znao šta bi, to, moglo biti. Tad nisam znao da se sve može izmisliti: lica, reči, boje, zvuci... čitav život... i sve, to, nazvati pričom ili romanom...
I, eto mene, na istom mestu, kod jezera, posle, možda, pola sata i više... i, na svoje veliko iznenadjenje, ponovo vidim onog psa, sad, već, \"junaka\" moje male priče... kako se, još uvek, okreće oko sebe i nikako da, već, jednom legne!
Moja priča kod kuće, u svesci... a \"junak\" priče pred mojim očima! Šta će biti? Hoće li se \"priča\" preda mnom, uživo, nekako drukčije završiti... ili će ostati na tom da se pas večno sprema da legne, da se sklupča i \"priča\" ne završi?
I legao je... i ja sam imao kraj!... Tako sam priču \"Pas\" - svoju prvu priču! - i završio... Pas je ostao sklupčan a ja sam žurno otišao kući da napišem pravi kraj priče...
I onda mi je sinulo - zašto je pas onako i onoliko dugo odlagao da legne na dno jezera... Možda se, jadnik, spremao da umre... pa je odgadjao... odgadjao u beskraj... da se sklupča na zemlji - znajući da više neće ustati jer neće biti ni živ?!
Da li sam u toj svojoj davnoj i prvoj priči uspeo da dočaram njegov strah, njegovo odlaganje smrti, produžavanje radosti poslednjih minuta jadnog psećeg života, ne znam, priča je davno izgubljena i sad se, samo, maglovito, sećam, nje... te priče, onog psa i svoje prve inspiracije koja me je kao dete obuzela i usmerila ka kasnijem pisanju...
Čitao sam, sve, o Andriću, od Andrića, čestom i dragom gostu Sokobanje, pa sam naišao i na mesto gde on objašnjava kako je došao na ideju da napiše svoju \"Na Drini ćuprija\"... Sedeo je, na mostu, u letnje predvečerje, u Višegradu... Prohladan vetar, duvao je preko mosta, a Andrić je ledjima osetio toplotu kamene ograde na koju je bio naslonjen. \"Kamen i telo se sporazumeše\", zapisa on.
U mom slučaju je to bio onaj pas...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:34 am

Stara dobra vremena!

Stvarno su, nekad, postojala stara ili srećna vremena, ma koliko to, sad, nekom, neverovatno zvučalo - jer ova sadašnja, ne, samo, da nisu dobra ni srećna - nego postaju sve gora i gora: nezaposlenost, alkoholizam i narkomanija, katastrofalan natalitet, \"odliv mozgova\", razgradjivanje braka i porodice, prevazidjen školski sistem, korumpiranost, medjustranačke zadjevice, nepotizam, pljačka državne, narodne i privatne imovine, sporo i neadekvatno sudsto, niske zarade, nesigurnost u zadržavanju postojećeg posla... itd.
A nekad smo, iako \"bedni i jadni\", posle poslednjeg velikog rata, ipak, i u tom siromaštvu, bili, nekako, skromniji i zadovoljniji - nego danas!...
Sećam se zima, strašnih i ljutih, s mnogo-mnogo snega, mnogo više nego što su ga današnji mladi ljudi ikad videli! Od kafane \"Hajduk-Veljko\", npr., nije se, od \"brda snega\", mogla videti ulica preko puta! Kao u onom čuvenom filmu Felinija \"Amarkord\", ko ga je gledao, dobro se seća \"ulica od snega\" u Riminiju... Tako je bilo i u Sokobanji, mi, stariji, dobro se sećamo...
A tad smo bili deca! Iako je rat tek prošao, igrali smo se i zabavljali posle nastave. Da, da... naročito se sećam leta i zima...
Leti, na Moravici, od Župana do Šest kaca, bile su nazaboravne vožnje čamcima na vesla! Nije bilo skupo, sećam se... mada se, ja, nikad nisam vozio jer je i to za mene bilo preskupo! Ali, gledao sam i zavideo drugima koji su, pored nas, kupača, veslali i uživali. A gostiju puna Banja! Zaista, nezaboravno sećanje!... Kad su te vožnje čamcima prestale, ne znam, nisam tad živeo u Sokobanji, kao ni gde su, sad, ti čamci iz našeg detinjstva i mladosti... Možda u sokobanjskom gradskom muzeju? Možda je, tamo, i fotografija čika-Koste, Rusa, koji je \"držao\" te čamce kao i one na Vrelu, na Jezeru, gde sam naučio da veslam jednim veslom?...
Pa, tek, zime!... Rado ih se sećam, naročito klizanja na Vrelu, od \"Vila-Bote\" i \"Vila-Dese\" pa do Rusimovića ili, čak, do Boška \"Kokice\"! Sami smo pravili sličuge, od drveta, a od mašica koje nam je kovač Kode bušio, pravili smo potkov i zakucavali ga na klizaljke. Kad se usijaju od klizanja, jurile su kao munje!...
Vozili smo i bobove, naročite sanke s prednjim pokretnim delom, takodje potkovanim kao zadnji mnogo duži deo. Na bobovima je moglo da sedne i do 7-8 sankaša. Prvi je čvrsto držao kaiševe ili kanape a noge na upravljaču, dok mi, ostali, iza njega, povijeni, sedimo kao sardine jedan uz drugog! Od \"Vile-Tasić\", Ozrenskim drumom, pa, skoro, do \"Doma-Milanovo\", jurili smo kao na krilima. Varnice su, samo, letele kad čelik ispod nas udari o kamen ali stenu! Imali smo po četiri kočnice zbog velike brzine i okuka, naročito one kod \"Vile-Zelić\"... Vraćali smo se, nazad, do \"Vile-Tasić\" zakačeni za neki kamion s ugljem koji je zbog uzbrdice sporo vozio prema Ozrenu. Ponekad i po nekoliko bobova. Pa opet, spust, nezaboravan, do centra Sokobanje!...
Srećna stara vremena, da li će se, ikad, više, vratiti?...
Hoće-hoće - ali to zavisi od nas, samo od nas... Treba, ne, samo, hteti, već i muški pljunuti u šake... a ne čekati da sreća sama padne s neba!
Ko će, prvi, da napravi čamac na vesla?! Ko će, prvi, da napravi bob za desetoro?!... Polako, molim, ne gurajte se!!!... Ima budućnosti - za sve!... Dok - nas - ima...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:35 am

Mladost, godine, dim...

Molim, samo, da me pogrešno ne razumete: ne maštam i ne priželjkujem nemoguće, ali... uhvatio sam sebe, više puta, da mi je nečeg žao-žao... A šta je to, ako se sme znati, to jest, ako nije neka tajna, makar i najmanja?!
O, o, o!... Reći ću, ali nemojte se iznenaditi: žao mi je... što mu blede sećanja... nestaju uspomene... Kao da sam zbog tog siromašniji!...
Ja veoma dobro shvatam da se Sokobanja mog detinjstva i mladosti promenila, i dobro je što je tako, taman posla da... Ali, da, više, ili upola, ne znam ono što sam nekad i te kako znao, to... to me povredjuje! Znao sam da sam znao, a sad ne znam!... I ne znam zašto ne znam!...
Pročitao sam, u vreme detinjstva, u vreme mladosti, celu sokobanjsku biblioteku - a ne sećam se gde je bila! Sećam se knjiga, a ne sećam se lica bibliotekara! A voleo bih da je, kao nekad, kad sam oran i znatiželjan ulazio medju redove knjiga i bio svestan tog veličanstvenog trenutka! O, kako je bilo teško izabrati, samo, tri knjige, toliko se moglo poneti! Kako, samo, tri... a hteo bih da ponesem sve! Znam da mi je neko prijatan i ljubazan pomagao u izboru, ali ko... ne sećam se ni da li je bio bibliotekar ili bibliotekraka, da li jedna osoba ili više njih koji su se menjali po smenama... Da, da... više ne znam ono što sam nekad tako dobro znao...
\"Vinetu\", \"Mis Bela I deo\", \"Mis Bela II deo\", \"Kako je bila zelena moja dolina\", \"Američka tragedija\", \"Liderik i Nibelunzi\", \"Lepa Niverneza\", \"Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu\", \"Beli Očnjak\", \"Zlatno tele\", \"Dvojnik\", \"Golicave priče\", \"Silvija\"... A ko mi je dao te knjige, ko mi je rekao koliko dana mogu da ih čitam... a ja, kao iz topa: a mogu li da dodjem već sutra?!...
Bio sam u Sokobanji kod nekog baštovana, u njegovom rasadniku, baš se lepo sećam da je to bio rasadnik a ne obična bašta... Sećam se i lika baštovana, i šta mi je pokazivao i pričao, šta mi je stavio u korpu, i glasa se, njegovog sećam, još mi je u ušima... ali gde se nalazio taj rasadnik - pojma nemam! Kao da je tamo bio neko drugi, a ne ja pa mi, malo, ispričao... tek da mi zagolica pažnju...
Kad rekoh - neko drugi - sad, kad se tog setim, zaista ne mogu da pogodim šta ću ja u Vrmdži, koji mi je bio cilj da, autom, nesigurnim, odem, tamo... Od neke dece, kupio sam prastaru kuburu, samokres, to, uopšte ne liči na mene, a desilo se... gotovo da se stidim...
Bilo bi logičnije i interesantnije da sam se odvezao u Banju Jošanicu gde je majka nekad bila na lečenju (mazala se lekovitim blatom zbog ekcema). Da se raspitam o vidovitom Stojanu, nekim dedi kog mi je majka svojevremeno spominjala, a koji je objašnjavao i rukom pokazivao gde će biti autobuske i trolejbuske stanice u tom selu! Gde visoke zgrade! Pošta! Banka! Gde će biti izgradjeni hoteli... i sto drugih stvari!... Ono što je on u svojoj viziji video!... Ne sećam se zašto mi to nije palo na pamet... Ako nisam imao cilj, imao sam, bar, povod! A mogao sam otići, baš bi bilo zanimljvo čuti kako se završio život deda-Stojana koji je s majkom tako ljubazno pričao i... u jednom trenutku, odjednom zastao i rekao: \"Izvinite, moram prekinuti... vidim ih kako uskoro nailaze, oni što me ne razumeju!\"
I, po maminoj priči, zaista su se pojavila dva milicionara na bicklima - on ih, pre njihove pojave, predosetio i video!...
Pa \"priča\" o tom kako je goreo \"Sokograd\", u centru! Ja, sad, ne znam da li sam taj požar gledao... ili se sećam da mi je neko pričao... kako lete varnice preko krovova na drugoj strani ulice... Pokušavam da razdvojim pravu sliku od nečije priče, ali ne mogu, ne polazi mi za rukom...
Jednom sam, kao dete, sam otišao na Sokograd, preko Banjice, preko Župana, preko Lepterije... i sam se popeo, gore, visoko, visoko... A nigde nikog sreo, ne bojao se, ništa neprijatno mi se nije desilo... e, to mi je, sad, sasvim nejasno, gotovo nemoguće da sam tako što nepromišljeno učinio!...
A baš bih voleo da se sećam i onog što mi je iščilelo u sećanju, da vratim glasove, lica, smeh, sve one slike koje su izbledele i nestale...
Godine... dim...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:35 am

Slava i glava...ili krst od leda

Nema, tu, u stvari, mnogo tog da se priča, tek moja dva kratka sećanja na davno prohujalo vreme u Sokobanji... Jedno je sasvim kratka legenda a drugo mali dogadjaj koji sam video svojim očima... A obe stvari su vezane za Bogojavljenje koje je blizu, u utorak, 19. januara...
Bio neki dečak, u nekom gradu, neke godine... a, šta kažete, lepo?... kao bajka?... koji se nekako zvao - dodajemo, sad, mi...
Pa šta?
Pa to - žudeo je za slavom, hteo da bude slavan, poznat, neko... da se o njegovoj slavi priča, čuje, prenosi, da ga svi pamte po slavi a on da je, srećan-presrećan, uživa. I reši, on, da sačeka Bogojavljenje i u Bogojavljensku noć, tačno u ponoć, uputi molitvu Bogu i poželi sebi slavu...
Priča, baš, lepa, ljudska što se kaže, za svakog... ko ne bi hteo da postane slavan, mada, kažu, ja ne znam, nisam slavan, ali... da je kruna slave teška na glavi!... da se s mukom nosi!... pa, bogami, poželi i da se zbaci s glave, ali, ne može!... sad, kad ti je na glavi, trpi i nosi je, trebalo je misliti ranije!...
Ovde prekidam, nakratko, priču o slavi zbog jedne druge prozaične pričice o nekom koji se požalio Bogu: \"O, Bože, kad ću ja, već, jednom, dobiti glavni zgoditak na lutriji?!\" Tako danas, tako sutra, tako svaki dan: \"kad ću?!... kad ću?!\"... i Bogu \"prekipi\" pa mu, jednom, kaže, da ne kažem \"odbrusi\":
- Pa kupi, čoveče, loz! Šta mi, tu, svaki dan kukaš?!...
Izvinjavam se ako je neko znao, pa, prema tom, i ravnajte se... Vraćam se na onog koji je tražio slavu...
Dodje Bogojavljenska noć, čista i jasna. On, na prozoru, spreman, čeka ponoćni tren da svoju žarku želju u molitvi uputi Bogu i Bog mu je ispuni.
Tačno u ponoć, provuče on glavu kroz prozor, \"proturi\" je, promoli glavu... uperi oči u noćno nebo, prekrsti se i pomoli:
- Bože, daj mi... daj mi... VELIKU GLAVU!
I Bog mu molbu usliši, istog trena. Umesto SLAVU, čovek je pogrešio i rekao GLAVU!...
Glavu, nije, više, mogao da uvuče u sobu, morao je za njom, za glavom, da izadje napolje!...
Moje drugo sećanje, kratko, sasvim kratko... mali doživljaj jednog dogadjaja iz 1944.
Pamtim, samo, dve slike. Ničeg drugog, čak ni nečije reči... Ni otkud ja, tu, tako mali, s osam godina, te zime, mora da sam se vraćao iz osnovne škole pa video masu ljudi i krenuo za njima... kud?... prema Moravici... a gde su se ljudi u povorci zaustavili?... kod mosta, u Carini...
Skakali su da izvade krst od leda iz Moravice!
Velik!
Sad bih rekao i velik pola metra!...
Moja druga slika je: taj krst od leda stoji ispred Miloševog konaka, do samo zida, na malom drvenom stolu, na slami... Slika mi je toliko jasna da leden krst mogu da dodirnem!...
To je sve...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:36 am

Dve sablje

Obe sablje su iz mog ranog detinjstva, kad sam imao šest i osam godina. Nikad ih nisam držao ali sam ih video i zapamtio. Ne pamtim detalje, samo opštu sliku i saznanje da su to oficirske sablje. Jedna je iz Beograda a druga iz Sokobanje...
Prva sablja je pripadala mom stricu Vitomiru, oficiru BJV, koji je sa suprugom, našom strinom Erikom (bila je Nemica) i svoja dva sina Velizarem i Aleksandrom, stanovao u Beogradu, u Baranjskoj ulici broj 1, kod \"Lipovog lada\". Mama nas je, tamo, za vreme nemačke okupacije, dva puta vodila u posetu i oba puta sam video strica sa sabljom. Lepo mu je stajala, a i on je bio lep visok prav kao strela čovek, kršan Hercegovac, ali nekako čudan - nikad nam ni jednu jedinu reč nije uputio za vreme dok smo dva puta bili u poseti. Baš čudno, da ništa nije imao da nam kaže, pita... bilo šta... a bio je rodjeni brat našeg pokojnog oca koji je završio život u Stocu, u ustaškom pogromu! Sećam se, sedeo sam na stoličici, u dvorištu, a stric je nekud odlazio... sa sabljom, u sjajnoj uniformi... nije nas ni pozdravio!... Samo je izašao i zatvorio kapiju...
Kasnije, saznali smo, preko Nemačke je otišao u Ameriku, u Los Andjeles, ali ni otud nam nije pisao, nikad, ni u Beograd, ni u Sokobanju, ni najkraće pismo! Uvek je, to, u njegovo ime, činila strina...
Jednom nam je strina poslala paketić u Sokobanju, o, kako smo se obradovali: preko 30 ispisanih grafitnih olovčica i bojica, uredno zarezanih rezačem i za mamu par strininih sandala s izlizanim štiklama! Niko nas, nikad, nije toliko ponizio - kao rod rodjeni!...
Mnogo godina kasnije, jednog leta u Mostaru, naša tetka, njegova i tatina rodjena sestra, dala mi je da prelistavam stare porodične fotografije i pisma... Naišao sam i na stričeve fotografije s onom istom sabljom kao i pisma, njoj, u Mostar. U jednom pismu piše da naša mama misli kako je on bogat čovek (nikad, to, nije mislila!), kako ona (naša majka) misli kako on (naš stric) tamo skuplja dolare lopatom (ni to, nikad, nikad!)...
Znali smo da se mučio, da je, prvo, radio u rudniku kao rudar... a, na kraju, kad je ostareo, zaradjivao je (dodatno, bio je u penziji) brojeći kutije na pokretnoj traci.
Na slikama koje nam je slala strina, videli smo njihovu kuću, dva automobila i veliki vodoskok kraj bazena... Ako, zaslužio je...
Šta je bilo s onom njegovom sabljom u Americi, ne znam, ali sam je zapamtio... Ne, nije izgubljena, u mom je sećanju...
Druga sablja, pripadala je generalu Tasiću koji je stanovao u svojoj vili, na Ozrenskom drumu. Zvali smo je Vila \"Tasić\". Zimi, kao deca, odatle smo se spuštali bobom, a, ponekad, još i dalje od njegove vile. To je veoma daleko od centra i, ko ne zna gde je tačno Vila \"Tasić\", ne može imati potpunu predstavu koliko smo mi, deca, uživali u veoma dugom i brzom sankanju...
Jednom sam video generala Tasića u glavnoj ulici, ispred Hotela \"Sokograd\". Stajao je i nekog čekao.
Ja sam zastao da bolje pogledam njegovu sablju - istu onakvu kakvu je naš stric imao... Kao da su bile sestre!...
Eto, to su sećanja na dve sablje iz mog detinjstva. Možda su izašle iz kovačnice istog kovača, a završile na dva kraja sveta: jedna u Los Andjelesu a druga u Sokobanji.
A obe u mojoj glavi...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:36 am

Mesto za poljubac... ili kako nisam postao Singer

Posle bitke, lako je biti general! - stara je istina koja bi se mogla primeniti i u mom slučaju iako se ne radi ni o kakvom ratu, naprotiv, o miru da mirniji ne može biti! A to je doba prve mladosti i upoznavanja života i njegovih pelen-gorčina i šećer-radosti...
A to, kako nisam postao Singer... Isak Baševis Singer, književnik nobelovac... molim da me ne ispitujete, da mi se ne smejete i rane ne povredjujete...
Koji mladić nije maštao o devojci svojih snova! I u snu, i na javi!... Pa i Ivo Andrić, čest gost u Sokobanji, maštao je... maštao i napisao predivnu priču \"Jelena, žena koje nema\"... Jeste li je, možda, čitali?... Jeste!... I, šta kažete?... Slažem se... Niste?... Odmah u biblioteku \"Stevan Sremac\" i zadužite se za ovo delce, lepo je, zato mu i tepam...
Ne, nisam bio nervozan što nemam devojku. Znao sam da ću je upoznati, samo treba da sam strpljiv, bogami i pažljiv da mi, slučajno, ne promane prva prilika...
Jednog dana, desi se i to...
Kao student jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika u Beogradu... o, bože, ni jedno ni drugo, zvanično, više ne postoji!... šta li sam, to, učio?!... pade mi na pamet da odem na ispit iz svetske književnosti, predvidjen tek za drugu godinu.
I kako sedoh, tiho, gotovo neprimetno jer je ispit kod Raška Dimitrijevića bio u toku - ona se okrenu i upita me:
- Je li i vi polažete, danas?
Znao sam, tog trena, da je to ona koju tražim!...
Ni ona nije polagala, došla kao i ja da sluša odgovore a i upadice profesora, jednog od najomiljenijih na Univerzitetu a ne samo na filologiji.
Do kraja ispitnog dana, okretala se, više puta, stalno me, nešto, zapitkivala... a ja bio zbunjen, treptao, nedostajale mi reči pa sam, čak, i mucao!
Kad smo izašli u Knez-Mihailovu, video sam da je Mirjana lepa devojka, vitka, čistog lica, otvorenog osmeha, tople boje glasa i... što me je još više privuklo, umela je da ćuti!
Što god bih rekao, Mirjana je pažljivo slušala ne prekidajući me!
- Kad ćemo se, opet, videti? - upitao je kazanova u meni.
- Imate smisla za humor! - kratko je odgovorila.
Uvredjen, smesta sam potrčao prema Studentskom trgu, hteo sam da sakrijem rumenilo koje me je sveg oblilo - prvi pokušaj - pa neuspeh! Ali...
Ali ona, očigledno, nije mislila tako: trčala je za mnom i sustigla me na trgu...
- Zašto si pobegao?! - uhvatila me je za ruke i upiljila mi se u lice.
- Pa...
- Čuj, za vreme raspusta, Raško drži predavanja na Kolarcu, tamo ćemo se videti... Važi?
I tako, počeli smo da se družimo... Ko prvi dodje na neko predavanje, zauzme mesto. Ja sam uvek dolazio prvi...
Ubrzo stiže i proleće, najlepše godišnje doba i u Beogradu. Učili smo u Botaničkoj bašti, na Novom groblju, na Malom kalemegdanu...
Kad je okišilo, te godine, sastajali smo se u Čitaonici, u Ulici Moše Pijade, danas je tu prodavnica kompjuterske opreme a ulica je, ponovo, Dečanska... Sedeli smo na galeriji i učili staroslovenski i istoriju književnosti feudalnog doba... Pričali smo, samo, o studijama, kolokvijumima i ispitima, nikad o bilo čem drugom. I ona je bila stidljiva kao ja, mada ja, ipak, više...
Jednom sam bio kod nje u njenom dvorištu, u Ulici 27. marta, odmah do Takovske. Nešto sam joj odneo, ne sećam se šta ali... sećam se da sam se plašio šta ću uraditi ako me pozove da svratim kod nje... Videla bi me njena gazdarica, i svi u tom dvorištu bi znali kod kog sam - i zašto! - došao... Srećom, Mirjana me nije pozvala...
O, kako mi se svidjala ta moja koleginica Mirjana, stalno mi je bila u glavi, jedva sam čekao da je vidim... Zašto je nikad nisam pozvao na igranku, recite mi vi, ja ne znam... Ipak, nisam, baš, bio, potpun šmokljan: prodao sam dve-tri večere u studentskom restoranu pa sam kupio dve kate za Kinoteku. Nadao sam se da će Mirjana pristati.
Neverovatno, zatezala je!
- A šta se daje? - pitala je (kao da je to važno, kao da je zovem zbog filma, a ne da pokušam da je poljubim jer... naše studentsko poznanstvo se odužilo... a mi se, samo, držimo za ruke i gledamo... gledamo... dugo i zaljubljeno).
- Ma dopašće ti se, videćeš!
- Koji film?
- \"Dan se radja\"... Sa Žanom Gabenom...
- A ko igra glavnu žensku ulogu? - pita žena iz nje.
- Nisam zapamtio... A režija: Marsel Karne...
Bogami, Gaben i Karne su prelomili i...
Sedimo u prvom redu, to je vrlo blizu platna u Kinoteci, sedimo a nosevi nam bodu plafon!... Ispod mantila, držali smo se za ruke... i bili srećni... srećni...
Ne znam šta mi bi da je krajem proleća upitam da li bi došla u Sokobanju na nekoliko dana, ima li, toliko, vremena. Hteo bih da joj pokažem sva ona divna mesta iz svog detinjstva, biće očarana, ubedjivao sam je, bez prestanka plašeći se da će reći \"ne\" čim završim.
Ali ona reče:
- Hoću... Dolazim...
Te noći nisam mogao da spavam. Svu noć sam presedeo na zidu, na glavnoj stazi, na Kalemegdanu, uobražavajući da u mraku vidim ušće Save u Dunav...
I eto Mirjane u Sokobanji, i meni srce na mestu, i mami drago što sam doveo devojku... mislila je da mi je devojka!
Prvo sam je odveo na Lepteriju, mislio sam da ću je tamo lako poljubiti! O, kakve sam muke imao dok je nisam preveo duž strme obale, visoko iznad Moravice! Plašla se da ne padne! Nije se bojala da će poginuti nego zato što nije znala da pliva! A do vode više od 30 metara!...
Pokazao sam joj Sokograd, mali vir gde sam, jednom u životu, upecao malu ribu i odmah je pustio da otpliva. Smejala se, ali ništa nije rekla...
Nisam je poljubio ni u parku jer se stalno smejala nekim ženama koje su kupale noge u toplom šoporu! Nije mi verovala da se tako leče!...
Prošli smo kroz šljivar mog detinjstva, pored Vile \"Cace\" u čijem smo dvorištu nekad stanovali... ni tu nisam smogao hrabrosti da je poljubim, iako smo bili sasvim sami. Jednostavno, ili je išla ispred mene ili iza mene i nisam mogao da ugrabim zgodnu priliku...
Prošli smo pored Jezera, Kantine... pa na Kraljevu livadu (obratite pažnju na ovu reč: KRALJEVU!... videćete zašto!) gde smo sedeli ispod nekog oraha i gledali prema Rtnju koji joj se veoma dopao. U redu, Rtanj, ali kako da je poljubim?! Već sam se stideo samog sebe, biti toliki smetenjak! Pa Mirjana, to, moj poljubac, sigurno očekuje, pa, zašto, onda... i kako... i sve u tom tonu... A biće bruka, prevelika, ako me ona prva poljubi, bože, ne, samo, to ne!...
Na mostu, prema Prevalcu, na onoj strani prema Banjici, voda Moravice mi je bila pretiha a na suprotnoj prebučna! Iako zagrljeni, glavu uz glavu, s rukom u ruci, nisam imao hrabrosti da je poljubim... sramota!...
Pomišljao sam da bih, posle ručka, mogao da odem kod nje u sobu, i da, odjednom, u nekom najobičnijem razgovoru, ne nameštajući ni temu ni zgodu, pridjem njenim usnama i... Ali, odmah sam zaključio da bi mojoj mjaci to bilo veoma sumnjivo što smo, odjednom, zaćutali i... opet sam se stideo!...
Sutradan, gotovo ista stvar - a po podne je morala otputovati... Zar nepoljubljena, ni jedan jedini put, o, o, to se nije smelo dogoditi... ni po koju cenu!
Čim je prošlo podne, uhvatila me je, kako sam ja to u sebi nazvao, KRIZA IDENTITETA... osećao sam da, kako se približava čas njenog odlaska na stanicu, to, više, nisam ja... nego neka druga osoba u meni, nepoznata! Znam šta o ovom mislite vi, ali šta bi o ovom rekli psiholozi?! A oni su, oprostite, kompetentniji od vas...
I, evo, nosim njeno bedno kartonsko koferče, oguljeno, bila je sirota kao i ja, i, moglo bi se reći, samo što nije usela u autobus... a ja... još uvek...
Zastali smo na mostu, u Carini, da ona, poslednji put baci pogled na Moravicu, tihu maticu prema Šiškovom viru, na sve one guste vrbake ispod kojih sam kao dete plovio u koritu... i...
Iskoristio sam tren kad su nam se kose dotakle... iskoristila je tren kad su nam se kose dotakle... i oboje, kao na znak... tras!... zub o zub!... sram me je, zbog nespretnosti, gotovo, pojeo... Nisu nam, kao mnogima pre i posle nas, zasmetali nosevi, nego zubi!...
Moravica je tekla...
Zamalo da zakasni na autobus...
A početkom druge godine studija, iznenadan kraj naše veze... Ne znam, zapravo, kako ni zašto, sećanje mi je zamagljeno... Sklon sam zaključku da su postojala dva razloga, glavna, uprkos brojnim manjim ne, samo, s moje nego i s njene strane... Njoj je, verovatno, smetalo to što sam nosio naočare, i to s visokom dioptrijom... a meni, verovatno, što joj je, stalno, curio nos, i uvek imala spremnu maramica u rukavu... ne znam... Ali jedan dogadjaj, možda, čak, incident, shvaćen na moj način, bio je povod da ne ostanem s Mirjanom iako mi se veoma dopadala i verujem da bih bio s njom srećan, srećan...
Sedeli smo u učionici broj 10, u prizemlju Starog zdanja, čekali smo da nam dodje profesor Jerkov, gostujući profesor iz predmeta analiza tekstova. Ne znam šta mi bi, uzeo sam njen indeks i pročitao da je mesto njenog rodjenja Samaila. A rekla mi je da je iz Kraljeva (setite se: Kraljeva livada u Sokobanji!).
Nisam mogao da verujem da me je slagala. Zašto?! Da bih se uverio, pitam je.
- A gde si rodjena?
- U Kraljevu - mirno kaže Mirjana.
- A da nisi... možda... u nekom selu, kod Kraljeva? - veliki inkvizitor hoće da utvrdi krivicu (sad me je stid zbog tog).
- Ne, ne... Baš iz Kraljeva - kaže ona.
Nije nam se dalo, nije... zbog njene laži... i moje gluposti...
Nikakvo čudo što nisam postao Singer. On bi razumeo i oprostio...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:37 am

Poslednji dani Smilje Glogovac

Nisam postao Singer, Isak Baševis Singer, onaj Jevrejin nobelovac, moj najomiljeniji pisac. Nisam, a niti ću. Nije dovoljno biti pisac i dostići Singera. Prvo, nemam njegov briljantan talenat, a, drugo, nisam toliko lud da na to i pomišljam. Ali, Singer je u meni, \"pelcovan\" sam Singerom: razmišljam kao on, zapažam, prihvatam ili nešto odbacujem; na osnovu onog što će, tek, doći, naknadno studioznije sagledavam prošlost; dok mi, nešto, bilo šta, govorite, to, uopšte, ne mora biti \"u temi\", ja s lakoćom predvidjam šta ćete ne, samo, posle, reći nego i učiniti! To nije moja zasluga nego vaša, sami mi se odajete a ja vas \"pokupim\" i odložim u neku od svojih bezbrojnih fiočica, tamo ste, budite, tu, u mojoj \"fiočici\" ništa ne boli, neka vaša reč, zaključak, tuga, mrvica na reveru... čeka, može mi zatrebati jer... jer... sve zavisi od sveg! A, uopšte se ne trudim da sve razumem kao on. Jednostavno, naučio me je da budem svestran, zainteresovan, da volim život, sve njegove strane, i one tužne, i one vesele, i one neutralne... Takodje, naučio me je da uporedjujem, svrstavam, rangiram, da količini primećujem boju, da u nečijoj reči osetim težinu, u ljutnji izneveren nekadašnji smeh... da merim i da svrstavam, baš kao da sam velik pisac, takvog formata kao moj ljubimac kog, nažalost, nema, odavno...
Trebalo je da znam, a, kasnije, to se i pokazalo, to da sam bio u pravu, da će se prema onom Glogancu, iz mog detinjstva, negde sam ga u svom pisanju \"okrznuo\", pojaviti slično prezime jer sve je u ravnoteži, desiće se i ono što se, već, desilo... U ovom slučaju, to je prezime Glogovac...
- Dolazi nam Smilja Glogovac - reče mi majka.
- U Sokobanju?
- Ama ovde, kod nas! Bolesna je...
- A gde će da spava?
- U tvom krevetu... Ti predji u prvu sobu, nek Smilja bude sama, treba joj mir... Bolesna je...
- Od čeg je bolesna?
- Ma od sveg! Bolje ne pitaj... Poželela da kod nas provede nedelju dana, svoje poslednje dane i vrati se u Beograd, i... i...
Nekad su bile dobre drugarice. Njen pokojni suprug Dušan, radio je kod mog deda Dušana, maminog oca (pazi: dva Dušana!), u Mostaru. Ima kćer udatu za Italijana, u Italiji. Smilja stanuje u Ulici Vukice Mitrović broj 1, u prizemlju, s druge strane svetlarnika stanuje pesnik i novinar Slobodan Marković, njegov stan se vidi kao na dlanu, a, bogami, vide i lonci kad polete... Zaželela se Ksenije, moje mame (gle!... i Markovićeva supruga se zove Ksenija!... i moja prva devojka koju sam malo voleo, zvala se Ksenija!... Smilja Glogovac... Smilja kao moja prva devojka koju sam najviše voleo, Smiljka Ivanović!... da, da... sve je povezano sa svim)...
U pismu, skoro nečitkom, moli mamu da joj pripremi slamaricu (!), to želi, drugih zahteva nema...
- Ne treba, ništa, da pripremamo, slamaricu imamo, ne jednu već tri - zaključila je mama...
I stiže Smilja Glogovac u Sokobanju, u našu siromašnu kuću, da provede svoje poslednje dane, pre nego se vrati u Beograd i tamo... tamo...
Krupna, rumena ali nekako crveno-modro-zagasita, uredna, bez jačine u govoru koji kao da joj je sapet, belih-belih zuba, prekrštenih ruku na stomaku (!), bez osmeha, pogleda ugaslog, odsutnog... pogleda koji \"govori\" rečitije od usta... dragi moji-dragi moji... budite još malo sa mnom... odoh, ja!!!...
Tražila je od mene da joj pomažem kad legne. Slamarica šušti a ona uzdiše...
- Ostani, tu, dok ne zaspim - jedva joj čujem glas koji mi liči na stih pesme...
Pred podne, odlazi, sama, na Banjicu, kupa se u Hladnom kupatilu i vraća uvijena u šal... o, Smiljo!... ta voda ne može \"oprati\" tvoju bolest, ta voda je za živce a ne za...
Za vreme tih njenih sedam dana, ne sećam se da je išta jela! Bila sita, sveg!... Mogla je, satima da sluša mamu... o Mostaru, o Nevesinju, o Neretvi, o njenom Dušanu, o svom Veljku, o...
Jednom, godinu dana ranije, bio sam u njihovom stanu, bila je to sasvim druga žena: puna energije, hitra, glasna, njen smeh se orio i \"pucao\" kao grom, a sad...
Uveče, sedimo u dvorištu, u Dragovićevoj ulici, na stoličicama, pa i do kasno u noć, kamilica, sokobanjska, opija kao miris prezrelog vina... iza ledja nam, kraj našeg stepeništa, zaspali zvončići... cvrčci... mravi po kolenu... a iznad nas zvezde, rojevi zvezda koje na mahove kopiraju oko naših glava sokobanjski svici... Tu, na kaldrmi, njih dve Mostarke kao na obali Neretve, a ja izmedju njih... tako nam prođe leto...
Donesem novine. Uzme ih i lista, dugo-dugo. Ništa ne čita, ni naslove, samo gleda stranicu za stranicom, od početka do kraja pa od kraja do početka... Samo navika...
Mama joj prinese dve knedle s kajsijama, s kašikom-dve slatke prezle... Smilja ih, samo, razdrobi viljuškom i kaže: \"Ne mogu...Ne mogu, Ksenija\"...
A ja... nemam drugog posla nego da je podsećam... ma, sitnica, a vezana je za njenog muža pokojnog Dušana kad me je slao u \"Narodni muzej\", u Beogradu, s parčetom slike u ulju...
Smilja me gleda \"belo\", ništa ne govori, samo me gleda dok je podsećam na tu besmislenu posetu. Naime, njen Dušan, godinama je, u koferu, čuvao parče slike u ulju s potpisom \"Manet\". Molio me je da odem i od kustosa donesem stručnu ocenu - da li je to deo slike onog čuvenog francuskog slikara i - Dušan Glogovac je bio trgovac obućom - koliko to vredi (!)...
- Ne zasmejavajte me - \"presudio\" je kustos Narodnog muzeja...
Umrla je posle dva meseca. Draga gospodja Smilja.
Neko je dao čitulju u \"Politici\". Kćer, sigurno, nije, živela je u Italiji. Možda Ksenija, supruga Slobodana Markovića, stanovali su vrata do vrata...
Mnogo godina kasnije, prolazio sam pored kuće u Ulici Vukice Mitrović broj 1. Prišao sam sjajnoj metalno-staklenoj kapiji i pročitao prezimena na interfonu. Umesto Glogovac, pisalo je neko italijansko prezime, i sve mi je bilo jasno... I vama?... Pa nije teško...
Na kraju, ne mogu a da ne primetim. Uvek važi ona čuvena Nušićeva krilaica: \"Sokobanja, Sokograd - dodješ star, odeš mlad!\"... ali, eto, desi se kao gospodji Smilji: došla bolesna, a bolesna i otišla... To je kad čovek malo, sasvim malo zakasni iza života, to jest kad ga život, malo, samo malo... \"pretrči\"... Krilatica, tad, ne važi...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:38 am

Sam svoj majstor

"Rekonstruišući sve one i sve ove dogadjaje od pre i još ranije kojima će obilovati ova knjiga ili ih doticati ili ih slučajno preskakati a sve njih je potpuno nemoguće u potpunosti oživeti jer su mnogi od njih mrtvi kao mrtvi kapitali potpuno uveli kao uvele margarete jer se najčešće ni sami njihovi učesnici to jest hotelski gosti i njihova posluga ni sami pak varošani..."
Varošani? Koji varošani?
Pa, Sokobanjci...
A šta sam citirao?
Citirao sam početk svog romana \"Hotel Jevropa\", objavljenog daleke-predaleke 1975, u Beogradu (ne u Sokobanji!), u izdanju \"Prosvete\"... Bogati, pa, koliko, to, onda, imam godina, pa, to, znači da sam star kao \"Biblija\"... objavio roman pre... pre... 43 godine!
Priznajem, nije mi to bila namera. Ali, eto, tako je ispalo jer... mnogo priča o Banji je narastalo, gotovo sve nagradjivane prvom nagradom, svaka nova je u nečem a u odnosu na prethodnu sazrevala, više se nisu mogle \"držati\" same od sebe... \"pucale\" su po \"šavovima\"... Sabrao sam ih u posebnu knjigu, \"Varoške priče\" i poslao na književni konkurs u Pljevljima.
Nije prošlo mnogo vremena, kažu mi, hej! bre!... tvoje ime bruji po svim radijima, dobio si neku nagradu za neku knjigu, neke priče... Da, da, i sam sam se uverio kad sam uključio radio, dobio, bogami, pa i nešto malo para... ali knjiga nikad nije štampana, nit može, rukopis sam, \"na parče\", objavljivao po novinama i časopisima i kad sam objavio poslednju priču iz te zbirke, sama je nestala... Ali, ipak, nije: sve te priče, i, još mnoge druge, objavljene su u romanu \"Hotel Jevropa\". Naravno, roman je imao svoju \"opštu priču\", svoj samostalan siže, svoju vrlo jasnu temu i ideju... Nedavno, reče mi jedan \"glas\", bre!... ima jedan naš pisac, ne sećam se kako se zove... neki zaludan bibliotekar iz nekog našeg mesta u Srbiji... piše, bre!... kao ti, kao da čitam tebe!... Ja se, na to, smejem... Zato, bre!... što sam i sam 15 godina bio bibliotekar, takodje u jednoj školi u Beogradu, pa nikakvo čudo što on nalikuje meni a ja ličim (da malo promenim reč) na njega!...
\"Varoške priče\" sam otkucao na pisaćoj mašini \"royal\", ali tako filigranski (možda je zato i nagradjena prvom nagadom u Pljevljima?!) da se svaki redak u zbirci završavao posebnom reči, eventualno tačkom ili nekim drugim znakom interpunkcije, dakle, ne crticom za rastavljanje reči na slogove, na kraju retka, ili \"krnjom\" belinom... ne, uvek \"pun blok\", što bi se reklo, danas, u eri Interneta. Tako otkucan rukopis, poslao sam. I, još, kakav, reći ću na kraju... ovde, samo, to da sam uspeo da ostvarim svoju zamisao i budem svoj majstor...
U Sokobanji, do opštine, dve-tri kuće dalje, bila je kafana \"Jevropa\", otud i naslov mog romana. A Hotel \"Park\" sam u romanu \"prekrstio\" u Hotel \"Jevropa\" (tu sam svakodnevno prolazio a ne tamo, pored Opštine, bilo mi bliže).
Zanimljivo je kako niotčeg ponekad postaje roman. Pisac živi medju stvarnim ličnostima, prototipovima svojih junaka, ali oni prolaze kroz njegovu maštu, doživljaj, manje ili više promenjeni u zavisnosti od bezbroj drugih stvari koje mogu a ne moraju uticati. Zašto sam nečije ime naveo u originalu, neko delimično izmenio a nekom dodelio drugo, a zašto, sad ne znam, ali onda sam znao...
Sižea se, donekle, sećam, vrlo ogoljenog: u tu moju varoš, palanku, to jest u Sokobanju, stiže neznanac s belim rukavicama i, koliko se sećam, prvi susret ima s nekim grnčarem koji o svoju glavu razbija zemljane lonce!... To je gospodin Milenković, taj s belim rukavicama (gnčar je bez rukavica!), a šta će mu rukavice?... pa, zaboga, da sakrije \"ono ispod njih\" jer gospodin Milenković je, vama na zdravlje!...lično, Djavo! Došao da varošanima izgradi hotel, da ih uvede u Jevropu (na šta vas, ovo, posle 43 godine od objavljivanja, podseća?!) i nauči da civilizovano žive, itd. A varošani se nećkaju, ne bi, oni, to, itd., više i ne znam njihove razloge, davno sam čitao roman, ali... Milenković je stvarni Milenković, vlasnik Hotela \"Park\", onog hotela u čijem je restoranu jeo, nabadao ćevapčiće, nabadao ratluk i srkao tursku kafu i Nušić, i Sremac... samo ja nikad, nisam imao para, čak ni u romanu... Sećam se gospodina Milenkovića: stariji gospodin, srednjeg rasta, zdepast, okruglog lica, blagog izraza mada s nekoliko izraženih crta da mu potvrde preduzimljiv karakter... Eto, on je Djavo u mom romanu i ima grdne muke s varošanima... Nije mi se požalio, nikad (mada je, možda, mogao imati razlog?... ali, ostavimo, to, prefriganima kritičarima koji od komarca prave starca, u ovom slučaju bi to bio Djavo)... On nije, ali jeste jedan drugi: Milija Kraka! Ne pomakao se s mesta!... Milija Kraka - baš pod tim imenom i doimenom - hodao je kroz roman i svirao na trubi, na pogrebima, ono što sam vidjao, uživo, od crkve do groblja... Napisao mi pismo: zašto sam ga \"turio\" u roman, zašto ga nisam pitao, hoće da zna!... Uzalud mu govorim da i u romanu svira na trubi kao što svira u stvarnom životu... ne vredi!... nezadovoljan pa nezadovoljan...
Apotekar Sretenović, u romanu je apotekar Joković. Neki stvarni Masadžija, u romanu je dobio ime Stanislav i dva srednja imena: Sp. Gospodjica Darija je ostala ista kakva je, zaposlena na istom mestu na kom je do penzije radila, u arhivi. General Tasić je ostao general Tasić. Sa sabljom, \"sjajnom kao sjaj\"! Otac mog prvog komšije Žike, zvao se i u romanu Pera Petkov. Pa, toliki drugi, neko s pravim a neko s drugim imenom... Načelnik, npr., kog u životu nisam video jer u vreme mog detinjstva nije više ni bilo načelnika, čista je mašta, ali ne i njegova supruga, gospodja Cecilija: njen prototip je bila Bine, supruga sudije Ceke, stanovali su na Vrelu, kuća-dve ispod Šiška koji je takodje pod svojim pravim imenom (Dragi) živeo u romanu...
Neki kritičari su moj roman svrstali u \"stvarnosnu prozu\" što je, u poredjenju s mojim mravima, tj., \"mravovima\" u romanu, potpuna besmislica! Neki su ga \"locirali\" (pazi izraz!... to, samo, na njih liči!) kao \"magičnu prozu\", pa... dobro... ima neko zrno istine, ali... teško je mene, gospodo kritičari, svrstati u te vaše linije, kvadrate, slova i brojeve... ja sam svoj!
A hteo sam da, zaista, budem originalan: u romanu, na kraju, jedan deo teksta se račva (str. 140) u dve kolone (ovaj \"pelcer\" će kasnije koristiti M. Pavić, a tad je bio jedan od urednika mog romana - M. Pavić, V. Stevanović i S. V. Janković - on, čak, otišao i korak dalje: mnoge njegove knjige imaju dva kraja, dva završetka, muški i ženski kraj... koji se, opet, dalje mogu račvati na... itd., itd.).
Najzad, u mom romanu ima pravih-pravcatih rupa u rukopisu, u, kako ga u knjizi nazivam, tzv., \"rupopisu\"... jedva sam se izborio za te otvore, te \"prozore\" u knjizi, navodno, te praznine mnogo će koštati izdavača (pazi!... \"praznine\" pa \"preskupe\"!), ali, to je neka druga priča...
Dakle, još jednom: roman je u velikoj meri izrastao iz one moje zbirke priča \"Varoške priče\", a \"svoj majstor\" sam bio u tom što sam taj rukopis, pre nego sam ga odneo u poštu, sam ukoričio kao pravi knjigovezac! Listove obrezao žiletom, precizno, pomoću lenjira; sve povezao koncem, ušio, zalepio lepkom za hartiju u čvrsto jezgro i sve to pažljivo ukoričio, ispisao naslov, obojio korice, ma sve kao u štampariji, pravoj...
Moj roman \"Hotel Jevropa\", \"Prosveta\" je opremila i štampala maestralno.
Knjiga \"Hotel Jevropa\", posle 43 godine, može se pronaći jedino u nekoj velikoj biblioteci... a \"knjiga\" ili knjiga \"Varoške priče\" ne jer je postojao samo jedan primerak koji skuplja negde prašinu na polici nagradjenih rukopisa, nagradjenih i zaboravljenih...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:38 am

Naša majka Lavica

Dok sam bio mali, mislio sam da je roditeljska požrtvovanost nešto lako: lako da se učini, lako da se izvede, započne i uspešno dovrši... Tek kad sam i sam postao roditelj (imam četvoro dece), uvideo sam koliko je to teško!...
Pamtim našu majku i kako je i koliko bila požrtvovana, od najranijih dana.
Sećam se kako je u Stocu, u Hercegovini, ležala na nama braneći nas svojim telom dok su ustaše pokušavale da razvale vrata! Srećom, nisu uspeli, kameni zid je bio previsok, vrata, okovana, sa šipovima, jaka a oni pijani, inače ovo sad ne biste čitali...
Kao izbeglice, bez igde ičeg, teško smo živeli i u Beogradu i u Sokobanji. U Beogradu smo proveli od 1941. do sredine 1944. godine. Jeli smo kačamak s pekmezom, kačamak s prženim lukom, čorbu s krompirom, kupus s krompirom, pržen krompir, geršlu (vrsta pirinča)... Za neki praznik, jeli smo varicu, to jest, kuvanu pšenicu, kukuruz, poneko zrno pasulja, malo pekmeza, šećera ako se ima i, obavezno, dve-tri kašike brašna da bi se kao pihtije to jelo steglo; jelo se hladno; mogao se okrenuti tanjir, ne bi se prosuo...
Ne znam kako nam je majka to pronašla, ali smo imali i cipele od hartije ili drveta; mama je nosila sandale od kanapa, tzv., espadrile... Kad je mama dobila službu u Komesarijatu za izbeglice, stanje nam se malo popravilo, ali nedovoljno jer je od te mamine platice, pod okupacijom, živelo nas osmoro: mama, brat, ja, tetka Ljubica (tatina rodjena sestra) i njena deca Ljubo, Sonja i Jovan (Coco, Cojla)... A onda su oni otišli u Mostar a mi dobili Sokobanju...
Stanovali smo u "Invalidskom domu", s mnogobrojnom izbegličkom decom, na Banjici. Kad je mama dobila službu u sokobanjskom Narodnom odboru, trebalo je da se nekud odselimo i stanujemo na osnovu nekog rešenja. Stanovali smo kod Žike vunara, u Vili \"Danče\" (dok je bila u brdu, kasnije je \"spuštena\", niže), na Vrelu, prvo u kući Bore Milutinovića a posle, u susednom dvorištu, u kući Ruže \"Delovoćke\" i, na kraju, u Dragovićevoj ulici...
Da, da... borila se kao lavica da nas izvede na put!... Nekako je isposlovala da nam u bolnici pozajme krevete na revers, nismo imali ni krevete!... Ma ništa, ni šporet, ni stolicu, ni dušek... beda da bednija ne može biti, i sad se stidim našeg siromaštva... e, ali, postali smo ljudi!... Hvala ti, mama!...
Kad je kod nas došao da živi deda Dušan, mamin otac, nije nam bilo lakše jer deda nije imao penziju... I uopšte nije znao da kuva!...
Mama mu oljušti krompir, iseče, pa luk i kaže mu kako se kuva paprikaš! Nije važno, bili smo siti...
Najviše se sećam godina na Vrelu, u dvorištu Vile \"Cace\"...
Odjednom, nema mame!... Gde je?... Mrak, deda spava, mi se bojimo... Evo je, ulazi, tiho: donela nam dve jabuke, ili dve kruške, ili dve kajsije... nikad tri... jednu i za sebe!... ili četiri... jednu i za svog oca!... nikad, nikad... samo nama, svojoj deci... Negde ubrala, samo onoliko koliko mora da nam, bar, nešto malo voća da... jer nije imala para da nam kupi!... O, majko, hvala ti i za to!... I za pola litra mleka svaki dan, hvala!... Od Ranka, mlekara...
Nekad, pre rata, u zavičaju, u rodnom Mostaru, \"dok je bila živa\" kako je govorila, i ona je učila školu, imala školsku kecelju, učila nemački, zemljopis... završila je, tzv., Višu devojačku školu... ali život je, posle gubitka muža, a našeg oca, sasvim izbacio iz ravnoteže! Ali, nikad je nismo videli da plače, da se žali... borila se, sa životnim teškoćama, kao lavica! I nikad joj, i ništa, nije bilo teško... Sama je cepala drva i ugalj (!), sama čistila šporet i ćunkove (imala je za ovo specijalnu opremu pa nam je u njoj bila smešna kao da nije naša majka!), ribala patos, šurila madrace zbog stenica, krečila, šila na ruke ili išla kod onih koji su imali šivaću mašinu, zbog neke košuljice, pižame, čaršava...
Jednom, sećam se kao danas, vatra se gasi, šerpa prestaje da vrije...
- Mama, gasi se vatra! - uplašeno sam viknuo jer večera nije bila gotova, a mi gladni.
Iznenadilo me je to što se nije sagnula da ispod šporeta uzme neko drvce da ubaci u vatru nego se maši tašne.
I onda sam shvatio: naša majka-Lavica, uspela je da u sebi nadje toliko hrabrosti da iz kancelarije donese, u tašni, grumen uglja, ne većeg od krompira!... O, majko, hvala ti i na tom parčetu ugljena!...
Jednom, mogao sam biti u trećem-četvrtom razredu osnovne škole, ne znam šta mi bi, uvek sam bio mirno i dobro dete, bacio sam u vazduh ciglicu, ne da nekog pogodim, nego onako, ni sam ne znam kako da to nazovem i... tras!... ciglica padne i razbije glavu Draganu Šišku, u njegovom dvorištu, preko puta! Veoma sam se uplašio. Dragan je bio mali, počeo je da plače... U tom trenu, naišao je njegov stric Andrija i ja, lepo, čujem kako ga pita zašto plače, a Dragan pokazuje na mene, onaj, Boba, pogodio me u glavu!...
Andrija se okreće prema meni i zove me da mu pridjem. Pošto sam bio kriv, prilazim i Andrija me tuče po nadlanicama i leve i desne ruke. Mogao sam, lako, da pobegnem ali, ne, kriv sam, zaslužio sam kaznu! Tad...
Tad naša majka moli Andriju da prestane, moli ga s prozora, nemoj, Andrija, prestani da ga udaraš, Andrija!... An...
Ali Andrija ne prestaje! Sve dok nije iskalio bes, dok me nije kaznio onoliko koliko je trebalo, nije prestao... A mene, pošto sam bio kriv, uopšte nije bolelo!...
Eto, pamtim to da me je majka branila...
A koliko puta smo večerali, i sve pojeli, dok je ona stajala iznad nas, sve... sve... i ona ostala gladna! Nema broja...
Bila je Lavica!... Lavovski, sama, bez muža, izvela nas je na pravi put, hvala joj!...
Umrla je pre 21 godine, stara, bolesna i umorna... A nas je naučila da se ništa ne dobija bez muke, da se za sve mora boriti i izboriti, da se nikad, ama baš nikad, ne sme pokleknuti... nikad sumnjati... uvek se truditi... verovati i voleti... ljude... sve ljude...
Ovde sam mogao da završim, ali... Primetili ste više tačaka izmedju reči... te tačke, pauze, \"napisalo\" je srce... malo sam grcao... sećajući se... Ali moram, na kraju, i ovo da napišem, pa makar me neko zbog tog i osudio, prekoreo, molim popust, molim da mi malo \"progledate kroz prste\"...
U trećoj trećini svog dugog-veoma dugog službovanja, mama je radila kod sudije Branka Živkovića. Bila mu \"desna ruka\"...
Malo \"čudan\" čovek, retko je bio u kancelariji za prekršaje, ne znam zašto. Sve je \"natovario\" na našu majku: saslušanja stranaka protiv kojih su bile dostavljene prijave, zavodjenje saslušanja u posebnu svesku... e, tu smo!... Kad neko mamu zamoli da malo dole, niže, "ćušne", to saslušanje, ona, dobra duša, učini! Pa makar dan-dva-pet!... da dotični "uzme vazduh", završi neki započet posao ili, prosto, pronadje pare za presudu koja mu sleduje pa sleduje!...
Nikad nikog nije odbila, naša majka, Lavica, dobra duša, svakom je htela da učini, i činila...
Kad je umrla, ni jedan jedini telegram saučešća nije stigao, kao da nije živela i radila u Sokobanji... svih dugih... svih dugih 28 godina... a ni stan, sirota, nije stekla, nego su je, ni krivu ni dužnu, povlačili po sudovima sve dok ključ nije vratila i prešla kod mene u Beograd!...
Naša majka Lavica...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:39 am

Dve kuće na jezeru

Nek mi bude dozvoljeno...
Mali izlet u Raj zvani Poezija...
Dve pesme. Obe su na jezeru. Jedno jezero je u Irskoj, drugo u Srbiji. Prva pesma je Irca nobelovca Vilijema Batlera Jejtsa, rodjenog 1865, u Sandimauntu, u Irskoj a druga moja, Velibora Mihića, rodjenog 1936, u Mostaru, u Hercegovini (zemlji svetog Save). Šta ih povezuje, njega i mene, moju i njegovu pesmu? Nas dvojicu - kako ovo skromno zvuči! - povezuje ogromna razlika: on je sve, a ja ništa; njega zna ceo svet, a mene niko... A pesme... pa, već je jasno, jezero... Njegova pesma, za mene, najlepša je pesma ikad ispevana... svih pesnika i vremena... a moja, za vas... pa, molim vas, nismo deca!

OSTRVO NA JEZERU INISFRI

Ustaću i otići, otići na Inisfri,
I tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
Gajiću leje pasulja i košnice imaću tri,
I živeću srećan i sam...

Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,
Kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;
Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,
A sumrak lepršanja pun...

Ustaću i otići... jer stalno čaroban šum
Pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,
Srce mog srca zna...

A sad moja pesma. Nek prodju, bar, tri dana. Ne vredi započinjati ranije... Šta je danas, četvrtak?... Onda, u ponedeljak...

KUĆA NA VRELSKOM JEZERU

Ovu pesmu posvećujem svom sinu Pavlu Maslačku

Zatvoriću se u običan dan
Imaćemo kuću na drvetu
Kuću bez ključa
Kuću s očima od sna
Kuću
Srce u toploj mezgri
Glas od škripe čvora
Prsti do lišća ruke
I desne
Dok žilama teče krv mrava
Mravova iz Hotela Jevrope
Od korena do vrha krošnje

Imaćemo kuću na drvetu
Okupanu suzama plodova
Zrelih u ustima jutra
Kao i u padu večeri podjednako
Huji mi želudac
U korpi gnezda
Moje grane te pozdravljaju
A uvo
I desno
Čuje otkucaje zuba na jeziku
Volim te volim te volim

Imaćemo kuću na drvetu
Na Vrelskom jezeru
U Sokobanji
Imaćemo ima ima ima
Spavam u kljunu ptice
Ogrejan suncem
Okupan kišom
Imaćemo

Tu sine nek bude naš dom
I rašću rašću
S granama u zemlji
S korenjem u nebu
Čekaću te da me pohodiš
Pružam ti ruku
I desnu
Popni se na moje grane
Useli se u našu kuću
Posle trideset godina
Da drvujemo zajedno
Rosa još ima onaj znak
Rosa mog lica
Moje suze

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 3 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu