Priče Sokobanjaca

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 1:45 am

First topic message reminder :

Majstor Koda iz Jezero

U selu Jezero, jedno od tri sela na vrhu Ozrena, živeo je nadaleko čuveni majstor Koda. Nije bilo nešto da Koda nije znao. Bio je haus-majstor, u ono vreme, za celo selo. Pre svega, bio je kovač i nije postojalo nešto da Koda ne iskuje. Banu kod majstora Kode neki seljak pa će da pita:
- Majstor Kodo, mož' li ti meni da isklepaš sekiru?
Kovačnica beše puna mušterija, Koda se razbesne pa će:
- Ja lijem žileti, a on me pituje el' mogu da isklepam sekiru! - opasno se naljuti Koda.

KALEMENO PILE

Jednom prilikom u selo Jezero dolete nepoznata ptičica, (papagaj) i spusti se na šljivu. Seljaci se okupiše. Zagleđivali su je i diskutovali:
- Da je ubava, isna je, da nema boje koje na njoj nema i to je isna.
Čudili se i divili joj se seljaci. Jedino je problem, ne znaju kako se zove. Dugo su nagađali ali nikako da potrefe kako se ptičica zove. Onda neko predloži da pozovu majstor Kodu i tako uradiše. Koda stiže i pita:
- Kude je taj ptica!
- Majstor Kodo, ene gu na slivu! - reče jedan od njih.
Koda je obilazio šljivu i zagleđivao čudnu ptičicu sa svih strana. Seljaci su sa nestrpljenjem očekivali odgovor. Koda se dugo preslišavao i preznojavao: "Senica neje, potpudajka, ma jok" - mrmljao je dugo i napokon reče:
- Ovoj ne mož' da bude ništa drugo, nego kalemeno pile!

* * *

T I T O

Jurio majstor Koda zlatice po krompirištu, pa ispriča ovakav doživljaj:
" Ama, zanel sam se ja oko onej štetočine, kad nad mene vrždi aeroplan. Mislim se ja, ma idi do sto đavola, nije Koda skretničar! Kad vika neki iz aeroplan. Dignem ja glavu, a ono otvorio pendžer drug Tito i vika me:
- Majstor, Kodo, ako Boga znaš, ma kude beše put za Niš?
Sišal bi on da ispušimo po jednu, al' mnogo se žena žuril.
- Prafo, druže Tito, samo se drži prafo! - reko' mu ja iz krompirište.

* * *

S A T

Pošla dva seljaka iz Jezera za Banju. Nosili u cedilu leba, a odmor im je kod barudžijskog izvora. Tu sednu, dušom danu, napiju se hladne barudžijske vode, plaknu oči, a ponekad i prezalogaje. (Između sebe Jezerci su se zvali "Lalko". Ostala je takna do današnjih dana odakle im taj nadimak.)
Jedan od njih nađe džepni sat. Nađe ga pre nego što stignu do Barudžije, ne znaju šta je to, nikada nisu videli sat. Stanu ga okretati, jedan ga prinese uhu i čuje, tik-tak, tik-tak, pa će:
- Lalko, bre, pa on nešto vrevi.
Uze ga drugi lalka.
- Istina, nešto vrevi, al' kvo?
Donesoše odluku, poneće ga do Banje i dole će ustanoviti kakva je ovo retka zver. Zadržaše se oni dugo pored hladnog izvora. Onda jedan ode na jednu stranu šume, a drugi na drugu da vrše nuždu. Čudnu zverku su stavili u cedilo, a onde pored nekih stvari beše i leba. Naiđe neki pas lutalica, dohvati cedilo, razvuče ga levo-desno, ispade leba, pas ga pojede i nastavi dalje. Vratiše se lalke i imaju šta da vide. Čudna zverka im pojela leba. Jedan od njih ga prinese uvu pa reče:
- Lalko, bre, em ni pojelo leba, em ni zajebava. Šta da mu rabotimo?
- Tresni ga od kamen, te mu pokaži.
Ovaj tako uradi pa ga stavi ponovo na uvo. Nije više ništa vrevilo, ispustilo je svoju plemenitu dušu.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Jul 08, 2009 1:52 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:39 am

Dve kuće na jezeru

Nek mi bude dozvoljeno...
Mali izlet u Raj zvani Poezija...
Dve pesme. Obe su na jezeru. Jedno jezero je u Irskoj, drugo u Srbiji. Prva pesma je Irca nobelovca Vilijema Batlera Jejtsa, rodjenog 1865, u Sandimauntu, u Irskoj a druga moja, Velibora Mihića, rodjenog 1936, u Mostaru, u Hercegovini (zemlji svetog Save). Šta ih povezuje, njega i mene, moju i njegovu pesmu? Nas dvojicu - kako ovo skromno zvuči! - povezuje ogromna razlika: on je sve, a ja ništa; njega zna ceo svet, a mene niko... A pesme... pa, već je jasno, jezero... Njegova pesma, za mene, najlepša je pesma ikad ispevana... svih pesnika i vremena... a moja, za vas... pa, molim vas, nismo deca!

OSTRVO NA JEZERU INISFRI

Ustaću i otići, otići na Inisfri,
I tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
Gajiću leje pasulja i košnice imaću tri,
I živeću srećan i sam...

Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,
Kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;
Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,
A sumrak lepršanja pun...

Ustaću i otići... jer stalno čaroban šum
Pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,
Srce mog srca zna...

A sad moja pesma. Nek prodju, bar, tri dana. Ne vredi započinjati ranije... Šta je danas, četvrtak?... Onda, u ponedeljak...

KUĆA NA VRELSKOM JEZERU

Ovu pesmu posvećujem svom sinu Pavlu Maslačku

Zatvoriću se u običan dan
Imaćemo kuću na drvetu
Kuću bez ključa
Kuću s očima od sna
Kuću
Srce u toploj mezgri
Glas od škripe čvora
Prsti do lišća ruke
I desne
Dok žilama teče krv mrava
Mravova iz Hotela Jevrope
Od korena do vrha krošnje

Imaćemo kuću na drvetu
Okupanu suzama plodova
Zrelih u ustima jutra
Kao i u padu večeri podjednako
Huji mi želudac
U korpi gnezda
Moje grane te pozdravljaju
A uvo
I desno
Čuje otkucaje zuba na jeziku
Volim te volim te volim

Imaćemo kuću na drvetu
Na Vrelskom jezeru
U Sokobanji
Imaćemo ima ima ima
Spavam u kljunu ptice
Ogrejan suncem
Okupan kišom
Imaćemo

Tu sine nek bude naš dom
I rašću rašću
S granama u zemlji
S korenjem u nebu
Čekaću te da me pohodiš
Pružam ti ruku
I desnu
Popni se na moje grane
Useli se u našu kuću
Posle trideset godina
Da drvujemo zajedno
Rosa još ima onaj znak
Rosa mog lica
Moje suze

Boba Mihić

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:40 am

Naša Zaga

Jedan iznenadan telefonski poziv, pre nekoliko godina, pokrenuo je u meni buru - dobri stilisti bi rekli lavinu! - osećanja i sećanja koji su mi bili dugo primireni.
- Hoćeš li sa mnom u Sokobanju? - upitao me je brat od strica Mitar, čovek od karijere, na položaju (tad je bio direktor \"Etnografskog muzeja\" u Beogradu, na Studentskom trgu)...
Samo što se nisam onesvestio. Sokobanja! \"Srce srca mog\" - kako sam je u duši zvao... Detinjstvo, mladost... sve mi je u njoj... (Nažalost, ne i starost, \"osudjen\" sam na Beograd!)...
Mnogo, mnogo godina pre ovog poziva u Sokobanju, Mitar me je, takodje, iznenadio i, slobodno mogu reći, odredio jedan deo mog života (15 godina!): zaposlio me! Ustupio mi svoje mesto profesora srpskog jezika i književnosti jer je njega interesovalo novinarstvo... O, Mitre, Mitre... kad ćeš treći put podići slušalicu?! Čim ćeš me tad obradovati, ide ti, to, od ruke!...
I, eto, zove me da s njim idem u Sokobanju...
- Nisam pri parama - morao sam da mu saopštim gorku istinu.
- Ne brini za to... Idemo, samo, na jedan dan. Uveče se vraćamo. Službenim kolima muzeja. Šofer nas vozi. Pozvan sam, zvanično, zašto ne bi pošao i ti? Ako budemo dobri, dobićemo i skroman ručak... Umalo da zaboravim: idemo na otvaranje spomenika Stevanu Sremcu, ispred sokobanjske biblioteke koja nosi njegovo ime... Rad vajarke Drinke Durić. Ako te interesuje kako vaja - a nekad si, amaterski, slikao i vajao i ti - ima atelje pored \"Hrama svetog Save\"... Pristani, pristani...
I eto nas, u kolima, vozimo se autoputem, šofer, Mitar i ja (šofer će mu, kasnije, postati zet!... tek, kad to budem, naknadno, saznao, biće mi razumljiviji njihov odnos, tad, u kolima), ma... divota-lepota, jedna... od prijatne vožnje (kao da letimo u avio-taksiju!), od vedrog sunčanog dana, od pozitivne atmosfere u kolima koju podstiče moj dragi brat. Pričamo o svem i svačem, a, kao što je i red, najviše o našim \"korenima\", o Hercegovini, o Poplatu, blizu Stoca, rodnom selu njegovog i mog oca, Ilije i Veljka... o češkeku, varici, vasilici, o Hrgudu, o Bregavi, o Mostaru, o Ružićima, o Dani Ružić koju pogazi auto u Beogradu, o njenoj kćeri Beloj koja je mnogo volela mog oca i moju majku, o firmi mog oca i njegovog kompanjona Hrvata Nikice Vukasovića \"Vukasović i drug\" čiji naziv Mitar, do tad, nije znao a koja je održavala vezu, autobusku (u Hercegovini se kaže \"pruga\"!) Stolac - Mostar - Stolac...
Došli. U biblioteci, kod Goluba, popili kafu... o, bože!... ne mogu da verujem!... pa mi nismo bili sami u kolima, bila je s nama i vajarka Drinka Durić, ne mogu da verujem da sam je zaboravio! Neoprostivo! Molim, Drinka, oprostaj... ponele me emocije o Hercegovini... izvini!... izvini!... dobra dušo... evo, ispravljam grešku... i ti... i ti si bila s nama u kolima... ma sto puta ću to ponoviti... ma ko nam je pokazivao album s tvojim reljefima, bistama, kipovima, spomenicima... ma kolosalna monografija... nego ti, nego ti!!!... Oprostila si mi - hvala ti!!!...
Jesam li naveo da smo kod Goluba popili kafu u biblioteci?... Jesam... Onda, u redu...
Sedeli smo i pričali, čavrljali kao čvorci... Golub me priupitao reć-dve o mom romanu \"Hotel Jevropa\" o Sokobanji... dok se nije približio svečan čas otkrivanja spomenika Stevanu Sremcu, velikom zaljubljeniku, matorom neženji, koji je službovao u Nišu, predavao, tamo, istoriju, srpski jezik i... pazi!... Drinka, možda nisi znala - crtanje! Pa, kad na tabli nacrta, deci, stolicu, da je, deca, preslikaju, to je toliko bilo uspešno da je morao i da napiše STOLICA... da, da... bio moderan likovnjak, preteča Pikasa... STOLICA...
Otkriven spomenik. Svi smo se još jednom setili velikog Stremca. Onog koji je neizmerno voleo Sokobanju. Bogami i meso s panja, i špricere, i miris sokobanjskih ružica, u maju... i kiselih krastavčića, i seckanog luka s ćevapćičima... o, o, o!... u svojoj dragoj Sokobanji gospodstven gospodin profesor Stevan Sremac je i umro, nažalost, od trovanja krvi...
\"Gleda\" nas Drinkin Sremac s postamenta, ispred biblioteke, dobro ga je \"pogodila\", to je on, stopostotno, s \"onim\" svojim blagim a nadmoćnim a folklornim a humornim a etnografskim pogledom na nas... na okupljene Sokobanjce i njihove goste, u tom lepom i svečanom trenutku otkrivanja spomenika...
Posle smo imali prigodan ručak u restoranu, na Vrelskom jezeru i... i... ja ugrabio trenutak da malo, makar satak... \"pogledam\" Sokobanju...
Obišao sam dva-tri mesta gde smo, nekad, stanovali i tad sam, samo na tren, video Zagu, našu Zagu...
Posle obilaska dvorišta Vila \"Cace\", dvorišta gde smo nekad stanovali - \"naše\" kuće, više, nema, tu je, sad, nova zgrada... a nema, više, ni onog ogromnog oraha koji smo deda i ja posadili, a pelcer, veličine tri peda, iskopali u šljivaru, kraj \"Doma kulture\"... obišao sam i Vila \"Danče\"... da se podsetim... mada smo mi stanovali u istoj takvoj koja se nalazila malo više, u brdu... i... i... Župana, Invalidskog doma... i pogleda na Lepteriju s visine, iznad Šest kaca... vraćao sam se, od Didićeve česme i dosao do našeg broja u Dragovićevoj ulici, gde smo, na poslednjoj adresi, stanovali i... video sam je... nju... Zagu...
Nisam imao vremena da joj se javim, pridjem i započnem razgovor, morao sam da se vratim u restoran...
Stajala je u svom dvorištu, pričala s nekom ženom, ista, draga, \"naša Zaga\", koju je mnogo volela naša majka, koju smo i mi mnogo voleli, nju, dobru dušu našeg detinjstva...
Tad joj nisam prišao, ali jesam kasnije, prošle godine, u novembru...
Bio sam, službeno, u Sokobanji, 25. i 26. novemnbra 2008, pozvan na Osnivačku skupštinu Udruženja starosedelaca Sokobanje...
I tad sam, ciljano, imao sam vremena, posetio našu Zagu...
Otišao sam do nove zgrade, očigledno zidane na kreditu za sokobanjske goste-turiste... Zaključano, nije sezona... Nije bilo otvoreno ni u prizemlju, levo, kraj novembra, nije sezona...
Pogledam u susedno dvorište gde smo nekad stanovali majka, brat i ja... Nema, više, našeg stepeništa, nema, više, naših ulaznih vrata (zazidana!), nema, više, gelendera s plavim zvončičima... sve \"izbrisano\"... ostalo, samo, u sećanju...
Pa odem do vrata stare Zagine kuće, do ulice. Znam. Otvoreno! Kao uvek!
- Ehej!... Ima li kog?! - podešavam svoj glas na \"detinji\" od pre 36 godina!... dobro sam izračunao... od pre 36 godina!... kad sam u tom, Zaginom dvorištu bio!...
Izlazi Zaga.
- Ko je? - pita.
Ja stojim na ulaznim vratima i kažem joj:
- Poznaješ li me?... Evo, skinuću kapu?... Skloniću naočare?... Zamisli da nemam brkove, Zago... i da mi kosa nije seda?...
A Zaga:
- Ne vredi, slabije vidim na ove naočare.. Ko je to?
- Boba, Ksenijin sin...
- O, Bobo!... Otkud ti?!... Hajde, udji...
Nema, odavno, Pere Petkova, nema, odavno, Tone, Perine, nema, odavno, Perse, Perine, a nema, odavno, ni Zaginog muža Žike Perinog, poznatog sokobanjskog rabadžije... sve je vreme odnelo... ostala, samo i sama Zaga... \"naša Zaga\"...
Kad smo odlazili, mama i ja, s malom Marinom, s njom smo se, poslednjom, pozdravili...
Pitam za njene rodjake u Beogradu...
Ona pita za Gogu...
- Bobo, kad ste odlazili, kod mene ste ostavili jednu sliku, hoćeš li da je vidiš?
- Kakvu sliku?
- Veliku...
- U ulju?
- S velikim ramom...
- Šta je na njoj? Neki pejzaž?
- Ma neki ljudi s lancima, na rukama...
I ja se setih: \"Hercegovačko roblje\" J. Čermaka. Kopija. Štancovana u milionima primeraka. Vrlo poznata. \"Za na zid\", \"za iznad bračnog kreveta\"... Okovani, Turci ih okovali, Hercegovci s lancima na rukama... ne, ne volim, to!... Zato smo je i ostavili, nismo hteli da je ponesemo kad smo se u \"folksvagenu\" odselili, a ključ od stana, gazdarici Branki, predali... i sa Zagom se lepo oprostili, lepo... lepo... ali s tugom... s malo-malo maminih stvari koje nismo rasprodali... s kadicom u kojoj se, posle, brčkala Marina, i s vencem belog luka, sokobanjskog... i s metlom na krovu...
- Nek kod tebe ostane ta slika, Zago, meni ne treba...
- A hoćeš li da je vidiš još jednom? - pita.
Pristajem...
Vodi me u novu kuću, u stan, u prizemlju. Kad smo ušli, ona traži ključ od sobe gde na zidu visi slika \"Hercegovačko roblje\".
Ne može da nadje ključ. Nema ključa, kao da je u zemlju propao! Nema ga ni ispod mušeme, na kuhinjskom stolu, nema ga ni ispod novina na kredencu, nema ga ni ispod linoleuma ispred sobnih vrata, nema ga ni u Zaginom džepu od kecelje, nema ga ni ispod posudja koje se cedilo... nigde nema ključa, ostade slika zaključana...
Na slici roblje s lancima i katancima... ovde, u njenoj kuhinji, zakjlučana soba ključem koji se izgubio...nadam se ne zauvek... soba joj je, ta, potrebna...
Zago, nadje li, bre, onaj ključ?!...
Ili da pra\'imo duplikat?!...
A sad, draga Zago, naša Zago... primi mnogo pozdrava od Bobe, Ksenijinog...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:40 am

Poklanjam vam jednu biser-pesmu!

Uslov je - da je sporo, još sporije!... čitate... Pustite da vam se misli i osećanja, asocijacije i vaše, lično, iskustvo "izroje", da "dodir" pesnika i slike koje vam njegovo pero "napiše"... učine ono što je potrebno da imate čist put do "srca" i "uma" pesme...
Ne, pesma nije moja - a voleo bih! - nego gospodina Nemanje Mitrovića, srpskog pesnika. Pesma, ova, nema naslov, samo * * * , to jest 3 (tri zvezdice) a uzeta je iz njegove knjige pesama "VODA U PRAHU", u izdanju Matične biblioteke "Svetozar Marković", u Zaječaru, prošle, tj., 2008. Ja je prepisujem iz redovnog subotnjeg "Politikinog" Dodatka - Kultura - Umetnost - Nauka, str. 12, od 25. januara 2009.
Pesma je predivna, sporo je čitajte, ponavljam. Ima "pregršt" stilskih figura, predivnih "čvornih" mesta odakle vam se mogu - to zavisi od vas - granaju brojne asocijacije, podsećanja, možda dodirne i neko vaše skriveno osećanje, sliku, čas(ak)... nećete je zaboraviti, nikad-nikad, više... Ja vam je, ovde, prepisujem u skraćenom vidu (ima, još, dva ovakva dela ali su, po mom mišljenju, "ispod" dometa prvog). Nisam mogao a da vam je ne poklonim... delim je s vama...
Dakle...

* * *

Levo je srce. Desno ruka lista
debele knjige, broji novčanice.
Leva ruka nosi sat, desna teret.

Ne, desna ruka nosi sat. Zidni.
A leva nosi naočare jer ne vidi
zbog prstenja i bleska, silnog.

Ni desna ruka ništa ne vidi.
Sat, razbijen udarcem vage,
krvari, ali, još, kuca. Kaplje.

Sat nije razbio udarac vage,
iako je vaga bila sva krvava.
Sat je satarom nasekirao tas.

Sat tačno kuca i tečno kaplje.
Kuca na srca. Kapa na prozore, na vrata i krovove kiša višanja.

Pijane kaplje kucaju na kapiju.
Vratanca sata otvara kukavica
i kuknjavom kvari pesmu ptica.

Prvo sam je pročitao, brzo, žureći ka ušću, uviru pesme, a, posle, shvativši koliko je "duboka", čitao sam je sporo-sporo... 15 minuta!!!
Pozdravlja vas vaš

Boba Mihić


P. S.

Uzgred, ali ne nevažno, naprotiv... Nek mi bude dozvoljeno da na kraju ovog pisma dodam i tri... pardon!... četiri naslova koje biste mogli imati kao lepe knjige u svojoj biblioteci.
1. Viljem Trevor: "Nešto malo sa strane";
2. Kima Bonza: "Svet najbolji od svih";
3. "U knjigama sve piše" (antologija novijih srpskih priča); i
4. "Na skrivenom tragu" (antologija novije srpske poezije).

B. M.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:41 am

Žena koje ima

Nikad, više, nešto, slično neću napisati, suviše je lično, pa, ipak... inspiracija me pokreće, ne da mira, kljuje, rije, kulja... kao na Moravici barka... A biće mi, znam, lakše ako ove skrivene reči napišem... Vratite se na moj naslov - na šta vas podseća?... U pravu ste: na naslov jedne Andrićeve pripovetke, duže, bolje reći novele: \"Jelena, žena koje nema\"...
Tako, znači, u mom slučaju, isto, ali bez imena: ŽENA KOJE IMA...
Ne mogu vam reći kako se zove, samo to da i sad živi u Sokobanji, i da je volim mnogo-mnogo... više od 20, možda i svih 30 godina... a da, to, ona ne zna... Ovde dobro pazim da se ne izdam, da se ne izlanem, da je ne prepoznate, ona ne treba da zna za moju ljubav, veliku a tajnu, davnu a vremenom, silnim, neumanjenu... Za poslednjih 20 ili 30 godina, video sam je 5, 6... možda i svih 7 puta... i uvek bi mi srce u njenoj blizini zaigralo...
Volim njeno lice, blago, pametno, njen glas, tako topao, mio, kad mi govori kao da je moj andjeo čuvar... Njeni spori pokreti gode mom oku... Ona me uvek pita ono što ja želim da joj odgovorim... Njen život je bio težak, i ja je razumem jer je moj bio triput teži... Ona se seća mojih davnih dana koje sam ja, odavno, zaboravio, njeno sećanje je bolje od mog jer ona duže pamti, starija je od mene, ona, moja tajna ljubav, ona... žena koje ima...
Što god bih joj rekao, ona se ne bi iznenadila... i zato, samo zato, zbog nje!... ćutim...
Nešto, medju nama, postoji... što ne znam... jer... ako joj, posle nekoliko godina, slučajno dodjem na vrata... osećam kao da nisam ni odlazio od nje, svoje tajne ljubavi... ona, ona me pita, ona me pita tako brižno: hoću li čaj!... Ili, možda, kafu?... Ili, možda, onog slanog sitnog sokobanjskog sira, ovčjeg... zna da volim, a nikad joj nisam rekao!... I ja odlazim... brzo... s kratkim \"Zbogom!\", nemam snage da se zadržavam... bojim se da ja ne odem a srce mi, tu, ostane... samo, ponekad, ostajem, malo duže i... i, ko zna... možda razume zašto tako naglo ustajem i odlazim...
Znam da sam s njom mogao da budem srećan, mogao, MOGAO!... da nam se putevi nisu razilazili... putevi Gospodnji!...
Bila je, nekad, ta moja tajna velika ljubav, tanka, vitka, lepa i sad kao nekad... A sad je, od vremena, od briga, od ne-sna, od dana-ne-dana-od-noći-ne-noći... otežala... ali, iako stara... u ogledalu mog srca ona je ista onakva... vazdušasta, vanvremena, u mojoj duši, bez ključa, zaključana... mlada... mlada...
Imam broj njenog telefona, ali nikad joj ne telefoniram. Samo pogledam njen broj, i njen glas zabruji...
Nikad joj nisam napisao ni slikovito pismo, ni vedru razglednicu, ni uverljivu čestitku... ne mogu pisati sebi, ne mogu govoriti sebi... u tom je tajna...
Žena koje ima...
Ljubav, moja, tajna...
Molim, ne govorite joj, ne sme saznati...
Žena koje ima...
A šta, a šta ako ona, a šta ako i ona ovo pročita?!...
Pa... pa... recimo... ne mogu a da ne mucam!... ona će... pa, recimo... da će prepoznati... sebe... u toj ulozi žene koje ima...
Kad sam je poslednji put video, bilo je to... ona je, tad...
Ne, ne smem, dalje... nek moja ljubav prema njoj ostane samo moja tajna...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:41 am

Sokobanjski jezik

Uskoro će grupa poznatih sokobanjskih lingvista, predvođena profesorom dr Bobom Mihićem, dopisnim članom Sokobanjske akademije nauka i ćirilice, pristupiti izradi Gramatike sokobanjskog jezika i sokobanjskih govora kao i izradi Rečnika sokobanjskog jezika...
Naravno, ovo je, samo, šala, ali... Bogami, drugi se ne šale!...
U Crnoj Gori, ozvaničen je "crnogorski jezik"! Nema prepreka ni da se to, isto, učini i s "bosanskim" ili "bošnjačkim" (gle! pametnjakovića!) jezikom!... O, o, o!... Da nije smešno, bilo bi tužno!...
Vladajuća koalicija u Crnoj Gori potiskuje sve srpsko, pa i srpski jezik! Pazite, Srbi, nisam rekao da to čine Crnogorci već vladajuća koalicija... Ali...
Hoću, nešto, da ispričam, pa ću nastaviti...
Pre tri-četiri godine, dobio sam nagradu za satiričnu priču na konkursu "Dani humora i satire Vuko Bezarević", u Pljevljima, u Crnoj Gori - priča "Optimist". To je bilo u vreme kad se Crna Gora još nije otcepila od nas, koliko se sećam. Lepa nagrada, lepa i svota, i odem, ja, u Pljevlja (ova imenica se menja kao imenica sela) da podignem svoju nagradu...
Posle velike i veoma uspešne priredbe s brojnim učesnicima, drugim nagradjenima, imali smo oproštajno veče-koktel... Divno su nas dočekali, baš kao brat brata... Imao sam utisak da nisam ni izlazio iz Srbije, kao da sam bio u svojoj kući...
U toku svečane večere, večere za nezaborav, ustaje jedan stariji gospodin, koliko se sećam poznat pljevaljski profesor u penziji, podiže čašu i drži zdravicu, nama, gostima iz Srbije, iz Beograda i drugih mesta koji su došli na "Dane humora i satire"...
A zašto vam sve ovo pišem? Da li zbog njegovih lepih-prelepih reči kojima nas je tako srdačno i bratski pozdravio? Ne, one su normalne jer smo braća, braća odvajkada, braća zauvek! Pa, zašto, onda?
Zbog suza... Zbog njegovih suza, dobro sam ih video, sedeo sam preko puta njega, na metar, metar i po!...
- Braćo, Srbi, mi smo, bez vas, ništa!...
To je rekao!...
I oko mu je zasuzilo...
A, bogami, i meni... Ne, samo, zato što je i moj ded po majci Dušan Hadžić rodjen u Kokorinama, u Crnoj Gori, već što se i meni \"oko srca uhvatio led\"!...
I onda je, kroz godinu-dve-tri, došlo ono što je došlo... Politika i politikantstvo... Sve što je srpsko, vladajuća koalicija ne podnosi, otura, zamenjuje, poništava, odbija... nastavite dalje, nećete pogrešiti!... Nema, više, Ulice Stefana Nemanje u Podgorici!!! A tu se, u Podgorici, rodio Nemanja, zvala se, tad, Ribnica!... Njegoš ima knjigu \"Ogledalo srpsko\", a oni srpski jezik zamenjuju \"crnogorskim\"!!!... U školama se uči \"crnogorski jezik\" ili... gle!... mudraca!... \"maternji jezik\"!!!...
Da nije tužno, bilo bi smešno...
Najavljuju gramatiku \"crnogorskog jezika\", rečnik \"crnogorskog jezika\"!... (Možda im je ideju dao austrijski jezik, ili australijski jezik, ili američki jezik, ili novozelandski jezik?!)...
Imaju, npr., slovo dz i glas dz! A u čitavoj Crnoj Gori postoji samo jedna reč s tim glasom i s tim slovom kojim bi se ta reč napisala, to je ime jednog taksista koji se zove Dzedo, ili Dzeda, tako nekako... I ni jedna jedina druga reč!... Do tad, služe se srpskom gramatikom, srpskim rečnikom... jer ne može ni biti drukčije...
Da nije tužno, bilo bi smešno...
Jedan naš lingvist lepo reče: \"Tamo gde se razlikuju brojevi od 1 do 5 - radi se o različitim jezicima!\" E, pa, sad znate... ne vucite me, dalje, za jezik!...
Najzad, onaj naslov, moj, gore, na vrhu ovog teksta, treba da glasi - ne \"sokobanjski jezik\" nego sokobanjski govor... Ono s \"jezikom\", bila je, samo, šala... (Milan Kundera: \"Šala\")...
Volim sokobanjski govor, u detinjstvu sam ga naučio, i kod Sremca sam ga upoznavao... i divio mu se... Sremac je često pohodio Sokobanju. A zna se da je imao po nekoliko beležnica u koje je, pedantno, profesorski, reč po reč ako je u pitanju rečenica, ili slovo po slovo ako je u pitanju neka reč, beležio, i to, sve, u vernoj konotaciji, tj., u određenoj životnoj situaciji, dogadjaju, doživljaju kojima je obilovao njegov boemski život. Setite se, samo, \"Zone Zamfirove\", kako je, to, bio slikovit, osećajan, dinamičan, jezički besprekoran u odnosu na sadržaj - GOVOR!... GOVOR - a ne JEZIK!... Niša, Sokobanje, Južne Srbije, Jugoistočne Srbije...
Evo, malo, primera, navodim ih zbog mladjih, stariji Sokobanjci taj govor i te kako znaju, a, tek, sela!...
Na koga je taj koporan? - Čiji je taj kaput?...
Sg će dojde. - Sad će da dođe...
Ripaljka - skakaonica...
Ubavo čupe - lepa devojka, devojčica...
Znaješ li, mori, s koga će putuje? - S njega... - Znaš li, more, s kim će da putuje?... S njim...
Imaš trošku leba? - Imaš li mrvu hleba?...
Ič... - Nemam, ništa, nimalo...
Dživdžan se frlija na čandiju i lečke će nadzrne u cedilče. - Vrabac je odleteo na krov i malo će da priviri u torbicu...
Koferče, po kog će pratiš?... Po njuma. - Po kom ćeš poslati kofer?... Po njoj...
Će ga mije. - Kupaće ga, umivaće ga, praće ga...
Eto... Pardon!... Ete, tolko od men!...
Sokobanja, Sokograd - dodješ tmuran, odeš nasmejan! To jest, zdrav, prav i veseo!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:42 am

Sve po meri

Prestadoh da budem golo dete u Sokobanji, postadoh obučen mladić.
- Moramo da napravimo nameštaj - reče majka (jednog dana!).
- A zašto?! Pa imamo, sve!
- Pa i nemamo... Gogo kao mladji će preći u tvoj krevet, a tebi treba da se napravi nov, sadašnji ti je okraćao...
- A odakle nam pare?!
- Štedim već dve godine. Niko ne zna. Krila sam...
E, u finansije se ništa nisam razumevao. Majka je radila i bila \"ministar finansija\". Brat i ja smo, samo, trošili.
- A kako ćemo da napravimo nameštaj?
- Već sam se dogovorila. Tišler Bogica će nam napraviti. Po meri...
I eto Bogice, s daskama, s alatom, s kredenac-rezeda bojom i četkama, debelom i tankom.
Prvo je napravio moj krevet. Dole daska, na nju dodje slamarica pa ja, da sanjam san. Boja: rezeda, nije poneo drugu...
- Kakav kredenac želite, gospodjo Ksenija? Mali, srednji ili veliki?
- Je li srednji jevtiniji od velikog?
- Jeste.
- Onda taj...
- Sa staklom ili bez stakla?
- Lomiće mi se staklo - brinula je mama.
- Neće, ide po žlebu levo-desno. Ako se zaštitno staklo pažljivo povlači, može nadživeti i sam kredenac. To vam govorim iz iskustva, a tišler sam od 16!
Majka je pristala. Imaćemo kredenac sa staklom, kao mali oltar. Tu, iza stakla, svaki gost će videti naše tri čaše, tri šolje, tri tacne, tri tegle - za šećer, za so i za belo brašno...
Bogica je napravio i policu. Zavrnuo je i dve kukice na koje će majka da razapne zgodnu šarenu krparicu iza koje će stajati: dve šerpe i jedan lonac, džakče pasulja, vangla s krompirom, kesa geršle... i mašina za meso.
- Bogice, nešto bih te molila, ako nije preskupo... Vidim, ostalo ti je malo daske...
- Izvolite, stojim vam na usluzi... Retki su oni koji kao vi prave nameštaj po meri... O čem se radi?
- Pa treba nam jedno sanduče za ugalj s ravnim poklopcem...
- S ravnim?!
- Mislila sam na poklopac bez drške da Cica može da se izležava kad šporet radi... Ako može?
- A ko je gospodja Cica?!... Neka vaša gošća? - upita tišler, očigledno ne shvatajući o kom se korisniku radi.
- Cica je naša mačka... Voli da se istegne kad šporet radi.
- A, tako... U redu, ravan poklopac... Kolika je? Mala, srednja ili velika mačka?
- Samo trenutak - reče mama. - Pozvaću je...
Mama izadje pred kuhinjska vrata i s vrha stepeništa se... razmahnu... koliko je grlo nosi... i malo više:
- Cico!... Ciiicooo!...
Mačka dodje. Pogleda Bogicu, Bogica pogleda nju.
- Da li treba da je izmeriš, da joj ne vise noge?
- Nema potrebe, odoka... ima... pa... Poklopac će joj biti taman po meri...
Kad mu je mama isplatila prvu ratu (ostale su još tri), tišler je otišao...
Ostali smo srećni i zadovoljni, u zelenom, s nameštajem napravljenim po meri siromaha koji je rešio da se jednom, u životu, istroši na 4 (i slovima:četiri) rate.
Cica je ležala na poklopcu sandučića za ugalj sve dok se šporet nije ohladio. A onda je prešla kod mene, pod jorgan i pribila se uz topao crep zamotan u novinsku hartiju. Nije htela kod Goge, uvek je nemirno spavao...

Boba Mihić

P. S.
Ovaj deo priče, meni je važniji od prvog. O, o, o!... nemojte čitati, dosta vam je i vaše tuge... Naime, kad smo morali da se odselimo iz Sokobanje, sve naše pokućstvo je budzašto prodato. Oglasio sam prodaju po glavnoj ulici i ljudi su dolazili i kupovali. Kreveti sa žičanim madracima, uzeti na revers iz bolnice, prodati su po 10 (i slovima: deset) dinara, bolnica nije htela da ih uzme jer su bili zardjali i pocepani, s vidnim tragovima osušenih stenica. I kredenac ode... i polica... ode i Cicino sanduče za ugalj (ugalj smo poklonili Zagi, zajedno s onom velikom Čermakovom slikom-kopijom \"Hercegovačko roblje\")... Pa šerpe, lonci, lopatica, šporet, čunkovi... kokošje krilo za čišćenje čunkova... ponjavica, kanta za mast, krparica za policu... moje slike u ulju, prikucane na zidovima... ekseri... sve... sve... Uglavnom je, skoro sve, kupio Moca, Ciganin iz Cigan-male... Ne znam da li je živ... Voleo bih da vidim ono sanduče za ugalj i prislonim dlan na poklopac pravljen po Cicinoj meri gde je gospodja volela da se izležava...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:42 am

Glasovi pesnika

Lep naslov. Toliko mi je lep da moram da ga napišem verzalom, to jest, velikim slovima: GLASOVI PESNIKA... Pošto sam i sam pesnik, onda možete pretpostaviti šta mislim o poeziji. Ako je neko, ovo, zaboravio, nek se vrati na moje pismo DVE KUĆE NA JEZERU, tu sam dao dve pesme, jedna je moja, posvećena mom sinu. A ovde, u ovom dopisu koji je pred vama, vi koji volite poeziju, još niste svesni šta ću vam pokloniti, nešto veoma lepo, što nikad nećete moći zaboraviti jer, jednostavno, nešto slično nigde ne postoji, jedinstveno je, neponovljivo, bolje... drugim rečima rečeno, ne može ni biti, može se, samo, to dostići... dostići i uživati...
Naslov GLASOVI PESNIKA znači...
prvo: daću vam dve pesme poznatog francuskog pesnika Pola Elijara, VOLIM TE i ZALJUBLJENA (ne znam u čijem prevodu)i...
drugo: daću vam naziv sajta na kom ćete - pridržite se da ne padnete! - čuti... ČUTI!!!... glasove... mnogih pesnika... NJIHOVE GLASOVE... PRAVE NJIHOVE GLASOVE... stranih i naših pesnika!!! Čitaće vam, govoriće vam... svoje pesme!... ONI, LIČNO!!!... Čućete CRNJANSKOG, POPU, RAIČKOVIĆA, BEĆKOVIĆA i druge! Strane pesnike na svojim jezicima a naše na našem divnom srpskom jeziku! Ima li, išta, lepše?!... Sajt je nemački, vrlo pedantno uradjen, uverićete se...
Kako sam došao do tog sajta?
Sasvim slučajno...
U \"Politici\" sam pročitao da na predavanju GLASOVI PESNIKA mogu čuti Miloša Crnjanskog(!)... Pošto Crnjanskog obožavam (za njegovog života sam ga i uživo slušao), otišao sam i ne sluteći da se to odnosi i na mnoge druge pesnike, svetske i naše. Tako sam, na tom predavanju, u \"Biblioteci grada Beograda\", kod Kalemegdana, u \"Rimskoj dvorani\" (duboko, pod zemljom), čuo i Crnjanskog i, kasnije, Raičkovića... i, eto, saznao sam za taj nemački sajt, zapisao mu tačan naziv koji ću i vama preneti, ja vama, a vi drugom(ima)...
Dakle, prvo dve Elijarove ljubavne pesme a posle sajt GLASOVI PESNIKA... Hvala na pažnji, unapred se radujem vašoj radosti...

VOLIM TE

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živeo
Zbog mirisa velike pučine i mirisa toplog hleba
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog žednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim


Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Izmedju nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti
Zbog zdravlja
Volim te uprkos svim obmanama
Zbog tog besmrtnog srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda
Kad sam siguran u sebe samog


ZALJUBLJENA

Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima
Njeno telo ima oblik mojih ruku
Ona je boje mojih očiju
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo
Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare
Zbog njih se smejem plačem i smejem
Govorim a ništa ne kažem


Eto, toliko od vašeg Sokobanjca, a, sad, zapišite sajt GLASOVI PESNIKA... On glasi:
www.Lyrikline.org

Jeste li zapisali?
Srdačno, iz Beograda...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:43 am

Zov Beograda

On vuče, privlači, prikiva. Svojom veličinom, lepotom, toplinom svojih stanovnika. I mene je, odavno, od moje pete godine (u Sokobanji sam od osme!) zaveo. (Od prvog osnovne, i, još ranije, od 1941... A u Sokobanji sam od drugog osnovne, od 1944). Beograd je lep, ogroman, ima srce. Prirodan položaj na svetu mu je veoma visok, zauzima, čak, treće mesto - od svih glavnih mesta, prestonica na svetu. Prvi je, zna se, Januarska Reka, to jest, Rio de Žaneiro. Ovako se pravilno piše, s malim d. A čita se s naglaskom na e u trećoj reči. Menja se, samo, poslednja reč: iz Rio de Žaneira, u Rio de Žaneiru, itd. Skraćeno: Rio, iz Rija, u Riju, itd. Stanovnici se zovu Karioke (port. cariocas)... Drugi grad kao prestonica po lepoti prirodnog položaja je, zna se: Istanbul. Grad na dva kontinenta... Treći je naš Beograd... na ušću dveju reka...
I nadjoh se, ja, u Beogradu, 1955, kao pao s Marsa!... Iako sam ga, bar, malo, poznavao... a to \"malo\" znači za vreme nemačke okupacije... Iako sam ga, u prolazu, do Novoga Sada i Zemuna (i kratkotrajnog, dvonedeljnog, pohadjanja sedmog razreda gimnazije u beogradskoj Drugoj muškoj, na mestu sadašnje nove zgrade \"Politike\"), po dan-dva posećivao, imao sam rodjake... priznajem, nisam ga znao... A sad, na početku studija kao s Marsa!...
Zajedno s bratom...
Došla na letovanje gospodja Jelka Sudarević, Mađarica iz Beograda, kod tetka-Cace, svoje prijateljice iz mladosti, došla s unucima Mikicom i Vladislavom... Tako se i naša mama s njom upoznala. I padne dogovor: brat i ja, stanovaćemo kod nje, u Beogradu, u Šumatovačkoj ulici broj 96! Ne moramo ništa da plaćamo! Ima, sobu, slobodnu, ma ni dinara ne treba da plaćamo!... O, mama, mama... kako si, to, uspela... kakvim umom i šarmom?! To, u svetu u kom bi mnogi \"za žuto dugme\"... ne, bolje da ćutim, nije, tom, ovde mesto...
I eto, bez ičeg, ništa nismo ni imali, osim mozga u glavi... u kući gospodje Jelke Sudarević, dobre-predobre duše... takve se, više, ne radjaju...
Mali Mikica svira na violini. On ima četiri godine. Pošto je i njegov pokojni ded, gospodja-Jelkin suprug (njeno pravo ime je Ilona) svirao na violini, mora i on. Ujutro, kad polazim na fakultet, vidim Mikicu i čujem ga: svira jednu jedinu notu u notnoj svesci! Kao što i put oko sveta, ili uspon na Himalaje, počinje prvim korakom, tako i učenje sviranja na violini počinje jednom notom!...
Njegova sestra Vladislava pohadja prvi razred osnovne škole i naglas uči...
Njihova majka Jelica je zaposlena i ponekad joj čujem umoran glas, kroz vrata koja dele našu i njihovu sobu. Uveče, sasvim kasno, kad Mikica i Vladislava utonu u san, Jelici u posetu dolazi izvesni gospodin Žarko, njen prijatelj i oni dugo-dugo pričaju ili šapću o svojim planovima... i sve se, nažalost, čuje, vrata su tanka, ne mogu da spavam, a sutra me čeka bezbroj studentskih obaveza, ali trpim, stanujem, tu, besplatno, pa, malo se, da budem iskren, i stidim... tog, kako da kažem... neobičnog svog položaja...
Gospodja Jelka po čitav dan kuva, sprema, vrlo je glasna, sve stiže, u sve se razume, dinamična, i unuku preslišava, cela kuća se ori... i Mikicu ispravlja kad skraćuje cele note... 4 sekunda, Mikice!... a ne 3!... to je cela nota, pazi!...
U sobi, levo, stanuje pevač u horu, u radio-horu Radio-Beograda. On redovno, svakog jutra, ispija po jedno jaje da osveži grlo i raspevava horski glas... To nije pesma, samo raspevavanje, kadence, terce, kvinte... već kako se to zove, uopšte nije zanimljivo slušati, ali svi trpimo, muzika je muzika...
Iznad naše sobe, pod krovom, stanuje neki starac, penje se preko merdevina prislonjenih uz naš prozor. I on stanuje bespaltno kao mi... Ne znam čim se bavi, jednom sidje i jednom se popne, verovatno leži i odmara svoju starost. Njegovo ime kao i ime onog pevača, zaboravio sam...
Kuća je mala, u lepom dvorištu prepunom gospodja-Jelkinog cveća, ruža, karanfila, petunija, zvončiča, lala, zumbula, visibaba, begonija, muškatli, georgina i poneko babino uvce... Imala je u bašti i sjajne ukrasne kugle u kojima su se ptice ogledale u preletu... Ta dobra stara gospodja, stizaa je i da poliva svoju baštu, mirisnu, urednu, čistu kao jastuk svog kreveta...
Jedino što nam je smetalo, bila je činjenica da smo imali - svi mi - tu - koji smo živeli kao srećna porodica - a bilo nas je, ako uspem da nas sve prebrojim - oko desetoro - a, zaboravio sam, stanovao je, tu, i još jedan stanar, ali nikad ga nisam video - dakle, desetoro!... dosta, mnogo... a jedan jedini klozet, jedan jedini lavabo!...
Trebalo je biti veoma umešan, imati, u \"špicu\", mnogo sreće, provirivati bezbroj puta da li je slobodno... pa se, na nekoliko minuta, dočepati kupatila!...
Zato sam, po čitav dan, bio ili u biblioteci ili na fakultetu...
A živeo sam \"od vazduha\"...
Ipak, ponekad, morao sam, i ja, malo jesti, pokušavao sam da se naučim da gladujem, ali nisam uspeo...
Imao sam mali rešo, sramota me da navedem kolik, ma širine dlana!... Na njemu sam kuvao krompir i viršlu... i bio srećan...
Bio srećan što sam u Beogradu...
Što mamu ne koštam mnogo...
Što studiram književnost, \"san snova svojih\"...
I prodje mnogo-mnogo godina...
Prodje svih 45 godina...
I ja se, jednog dana, nadjoh, sasvim slučajno, u Šumatovačkoj ulici broj 96, stojim pred kapijom... gledam preko nje u dvorište gde sam kao mladić stanovao...
O, o, o!... Ni traga od one predivne bašte, ni slova!... Sve neuredno, razbacano, pretrpano, pregradjeno, dozidano, nadzidano... Da nije broja 96, istog onog od pre 45 godina... ne bih verovao da sam...
Pritisnem zvonce...
Iz kuće izlazi sredovečan čovek, a pored njega dete, oko 4 ili 5 godina, mnogo nalik na nekadašnjeg Mikicu koji je onako vredno svirao onu jednu jedinu notu na violini...
- Dobar dan - kažem - u prolazu sam... Nekad sam tu, u toj kući, u dvorištu, kod gospodje Jelke Sudarević, stanovao... Bio sam student prve godine... Mogu li nešto da vas pitam?
- Samo izvolite?
- Pa, eto, intersuje me... šta je s Vladicom... s malom Vladicom...
- Udata je. Ima decu...
- A s Mikicom?...
- Pa ja sam Mikica!... Ovo mi je sin...
Pored njega dečak. Dete rodilo dete...
Još smo malo popričali, pozvao me je unutra... zahvalio mu na ljubaznosti... i otišao...
Otišao iz prošlosti... preko sadašnjosti... u budućnost...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:44 am

Je li ručao Milisav?

\"O, starosti, govneno veselje\"!... Ovako je govorio moj ded po majci Dušan Hadžić, dok je s nama živeo u Sokobanji, na Vrelu. Iste tužne reči, izgovarala je i naša majka Ksenija i u Sokobanji, u Dragovićevoj ulici, i u Beogradu gde je živela sa mnom, svojim starijim sinom... čim je ostarela, tako je \"progovorila\"...
A ja dodajem: gore je, od tog, kad se čovek razboli. Kad je čovek bolestan, misli, samo, na jednu \"stvar\": kad će da ozdravi! A dok je čovek zdrav, i ne zna koliko je bogat!...
Ovde ću pisati o bolesti, jednoj, posebnoj... Nažalost, nema leka... Od nje su, mnogi, bolovali, čak vrlo poznati kao, na primer, bivši američki predsednik, a bivši i glumac, sad, nažalost, pokojni, Ronald Regan...
Stoji, Regan, u \"Ovalnom kabinetu\", u \"Beloj kući\", u Vašinktonu... stoji kraj prozora i kaže, gledajući napolje, svojoj supruzi Nensi Regan:
- Nensi, sutra, obavezno moram da pozovem Kisindžera!...
Pa šta, reći ćete, u čem je \"stvar\"?
U tom što Kisinžer sedi iza njegovih ledja! Dok se okrenuo, Regan je, to, zaboravio! Zbog alchajmerove bolesti čiji su prvi znaci tad postali i te kako vidljivi...
Bolest, nažalost, napreduje...
Imao sam koleginicu, nažalost, odavno pokojnu, dobru drugaricu i koleginicu, dobru dušu Dobrilu Vojinović, predavala je ruski jezik... Pričala mi je kakve, sve, neprijatne trenutke ima sa svojim ocem, čovekom u dubokim 90-im godinama, bivšim mesarem... Iz čista mira njen tata izadje iz kuće, sedne u neki autobus i vozi se dok ne izadje... a gde izadje, i zašto, baš, tu, ne zna... Ne može da se vrati kući jer ne pamti put, čak ni adresu, čak - što je najstrašnije od sveg - ponekad, ni kako se zove!... Milicija saznaje iz njegove lične karte ko je i gde stanuje; pronalazi njegovu kćer Dobrilu i ona ide da ga vrati kući!...
- Tata, tata... Zašto si to uradio?!
A on:
- Šta sam uradio?! Ništa nisam uradio. Samo sam se vozio tramvajem...
- Ne tramvajem nego autobusom - ispravlja ga Dobrila.
- Pa rekao sam autobusom...
Upoznao sam jednog Sokobanjca, doduše, nisam, baš, siguran da li je u Sokobanji rodjen, ali, oženjen je Sokobanjkom. Njegova supruga je rodjena sestra pokojnih Duška i Ace \"Grka\", braće, stariji Sokobanjci ih se sećaju. Njihov otac je bio konobar, zaboravio sam mu ime, ali se i te kako sećam njegovog lika...
On, taj moj poznanik, takodje zaljubljenik u Sokobanju kao ja, priča mi o nekoj svojoj daljoj vremešnoj rodjaki, iz jednog šumadijskog sela, koja ima pomenutu bolest...
Ujutro, kad se probudi, u noćnom stočiću traži kukuruz da nahrani živinu!
- Bila je, ovde, tikva, gde je kukuruz?...
Kad je hladno, a ustane, rano, \"kao vampir\" (reči njene snaje!) ode u sinovljevu kancelariju, sin joj je advokat, kancelarija je u prizemlju iste kuće i uzme pregršt para iz njegove fioke - da zapali vatru u peći! Vatra pucketa, ona drži dlanove prema peći i greje se, šta će, hladno je!...
(To isto je radila i baba-Sija, majka Ace advokata, pričala mi mama.)
Oko podne, bakica se lepo obuče, povije se šamijom, uzme obramicu i pravo na bunar... ali bunara, nema, odavno, jedno 15-20 godina!... Zaboravila...
Vrate je u kuću, sipaju vodu iz česme u kofe, i tako se, starica, smiri... Voda je u kofama, ne treba bunar...
Nekad je izdaju noge pa je \"posade\" u neku stolicu a ona pita:
- Gde su vrata?
- Kakva vrata?!
- Pa ovde su bila vrata, ko je zazidao vrata?!...
Po podne, prekida počinak, kucka, štapom, u vrata, ali ne tvrdom ručkom nego gumenim delom da se što slabije čuje... to joj je neki \"štos\", smeje se njen sin, da kucka gumenim delom štapa...
- Šta je bilo, mama? Šta ti treba? - pita je sin.
- Ma ne treba meni ništa nego te zovem da te pitam... Je li ručao Milisav?
A jadan Milisav umro, odavno, ima, otad... iha-ha!... godina...
Treba s njima biti veoma pažljiv, ponašati se sasvim normalno. Nikako ih ne \"praviti ludim\" jer oni to nisu. Samo su bolesni, samo to.
Zdravi, imajte, to, na umu... Poštujte njihovu bolest...
Ostajte mi zdravi, pravi i veseli...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:44 am

Pričine priče priča

Sokobanjska priča...
Šta: sokobanjska priča?...
Ne znam da li sam je napisao kao da se radnja dešava u Sokobanji ili sam je napisao u Sokobanji, ne sećam se, dovoljno...
Kako to?...
Davno sam je pisao... Sećam se da je reč o nekom kaputu i...
I?...
I nekoj ženi... ženici u kaputu, to, da... I ja sam šio... doduše, ne kaput već odelo, u Sokobanji, kod Branka, krojača... Ali u toj priči se uopšte ne radi o šivenju nego... Voleo bih da je ponovo napišem, tu priču, baš bih uživao... Neke stvari bih promenio, pustio bih ih da odu na drugu stranu, u toj naknadnoj verziji...
Zastao si?...
Pokušavam da se setim kraja te priče, ali... ali...
Da, upravo tako, izmiče mi...
To ti, baš...
Pa ne moraš da mi veruješ, ali je tako... Kao kroz maglu, kao kroz...
Kroz češalj!...
Govorim ozbiljno... A znaš li kako nastaje priča?...
Ta ili priča uopšte?...
Ne znam ni sam. Recimo, i jedno i drugo. Kako nastaje?...
Pa, prvo... A drugo...
Ima 1000 načina, i svi su, podjednako, efikasni, sve zavisi da li je priča za pamćenje ili brzo izvetri...
I tebi?!
Ne, meni moja priča nije izvetrila, samo sam je, malčice, zaboravio... ali mogu da je obnovim, atmosfera mi je pod prstima, zvuci su mi u... boje, pojedina čvorna mesta na kojima sam
se slatko smejao i... i uvek me iznenadjivali detalji koje nisam očekivao...
Šta, na primer?...
Ne mogu ti reći na preskok, ali, morao bih, ma koliko to izgledalo neverovatno, da ih se podsetim, prepoznao bih ih...
Ti si, nekad, šio odelo?
Kod Branka, krojača? Stanovao je s desne strane ulice, iza \"Sokograda\"?...
Ali u toj priči, rekao sam, zaboravila si, ne radi se, baš, o pravom šivenju nego...
Nije-nego!... Nije šija nego vrat!...
Znam šta pričam... Priča nastaje i mnogo složenije nego što se misli... i mnogo jednostavnije...
Isaku Njutnu je jabuka pala na glavu, a šta je iz tog proizašlo!...
Čitava jedna...
Čitava jedna nauka...
Ali Branko krojač nije...
U redu, nije Isak Njutn... ali mi je, ipak, sašio odelo, doduše, žarom od cigarete mi progoreo rever!...
Oho-ho!... Novost za mene!... Priča počinje da se para!...
Ne da se para nego da se plete, na to si mislila...
Čekaj, kad, baš, hoćeš... Priča se... U njoj mora da... Treće, svaka priča u sebi ima... Jesam li u pravu?...
Samo si donekle blizu pravog odgovora, ali nije to to, što bi rekli...
Oni tvoji \"dobri stilisti\"!...
Tako je, oni moji dobri... Važno je kojom mustrom započneš svoje pletenje, ona se, na osnovu te zadate mustre, slobodno može da se kaže, gotovo sama od sebe piše... Ne, ne... učestvujem i ja, ali... Nedavno sam bio u jednom sokobanjskom hotelu, sve cakum-pakum, prvoklasan hotel ali... Iako sam imao pun pansion, razumeš, na ovu oskudaciju... i doručak, i ručak, i večeru... u sobi sam zatekao frižider...
Frižider?!... Pa šta?!...
Ali prazan. Ni boca kisele vode, ništa, ni budjav krastavac... Može li krastavac da se ubudja?
Kakvo je to pitanje?!
Pa, mislim, ako je već kiseo, može li još više da se ukiseli?
Vrati se na priču...
Ma dobro, vratiću se... Ali zbog tog praznog frižidera nisam mogao da zaspim. Ustajao sam, više puta, mozgao, zašto su mi dali sobu s praznim frižiderom... Stajao sam kraj prozora i gledao preko zaledjene terase prema \"Banjici\", hladnom kupatilu, trudio se da vidim Župan... ali, bila je magla... Napolju magla, a iza ledja mi prazan... Eku se, nešto slično...
Eko?...
Umberto Eko, ima priču \"Kako sam putovao s lososom\"...
Aha...
Isto se radi o hotelu...
O sokobanjskom hotelu?...
Ma ne, on mnogo putuje, drži predavanja, seminare, u nekom hotelu, u nekom gradu, u nekoj državi ko zna kojoj... Kupio ribu losos i stavio je u frižider. Kad se završi simpozijum, vratiće se kući s lososom... A frižider pun kao oko! Izvadi on sve iz frižidera i stavi ribu, da mu se ne usmrdi, a kad se vrati, riba losos je na stolu, a sve ono piće ponovo u frižideru!... I tako nekoliko puta! Uzalud se žalio... Imao je nameru da putuje s lososom, ali...
Dobro, u redu... Kako počinje ta priča?... Glavni junak ide... ide... kroz...?
Vidi-vidi! Baš tako je... hvala na podsećanju... Ide kroz park i razmišlja, naglas...
Bolje u sebi!...
- Ako ne mogu da ga sašijem, kupiću ga... Ima jevtinih kaputa, ima takav oglas na radio-Sokobanji...
Udje u radnju. On, sam, a sedam prodavaca, sedam dana u sedmici... Ponedeljak, Utorak, Sre... gledaju ga, ne veruju, da li je san ili Java... pardon!... java, odavno im ni jedan jedini kupac nije...
- Izvolite, gospodine Sokobanjac, čim možemo da vas uslužimo, šta je po volji, konac ili igla, naprstak ili makaze, \"paraćinac\" ili cuge...
To ga je pitao Četvrtak, a Petak mu je kao zapeta puška duvao u vrat...
- Želeo bih da kupim kaput. Čuo sam u reklamama na radiju...
- O, o, o! Kako da ne, samo...
- Ali polovan, nisam pri parama...
- Ma gospodine, druge i ne držimo! Nove kapute i ne pamtimo... Odmah, molim, želite li da prvo konsultujete naš katalog ili ćete uživo da pregledate?
Plašio se da ga katalog ne odbije, da ga ne poljulja u odluci da kupi kaput, poduhvatu koji je u ovoj oskudici, na lokalnom, banjskom, nivou kao i u sve žešćoj ekonomskoj krizi koja hara svetom, rastura svetske firme, gasi svetske banke, otpušta milione...
- Ovaj nije loš - reče naš junak.
- O, o, o! Dobar izbor! I meni se svidja! - reče Četvrtak (a i meni, dodade Petak) - ah, kad bih ga, samo, jednom pronosio kroz park, pored Miloševog konaka, pa pored kioska Boška \"Kokice\" do Vrela, do čuvenog Vrela i... i...
- Hoćete prestati?!
- Izvinite, grunule su mi emocije, ovakav kaput je imao moj praded Mika \"Munja\", izvinite... Na jednoj staroj požuteloj fotografiji, još mu je na ledjima dok... dok se vozika u čamcu, na Vrelskom jezeru i u Ducinim čezama... Jeste li odlučili?
- Jesam...
- Čvrsto?!...
- Najčvršće...
- Onda, ruka-ruci!...
Kad je izašao, cela Sokobanja ga je gledala. Sokobanjci su napravili špalir, i levi i desni su ga gledali pravo u kaput. Nije, bre, šala: čovek kupio kaput! Oni koji su ga videli jednom, trčali su daleko napred da ga vide, dodatno!... Ma za priču... Kao što Andrić ima priču \"Priču o vezirovom slonu\", ovde bi odgovarao naslov \"Priča o Bobinom kaputu\"... Za priču o priči... Za priču pričine priče o priči...
- Ovo ode predaleko - pomisli on. - Sigurno ću biti i na lokalnoj televiziji, a, već, na radiju, to se zna...
Uopšte nije žurio. Svoj višegodišnji san, nabacio je na ledja! Oseća mekoću naramenica na ramenima, miris revera u nozdrvama, milovanje peševa po butinama...
- Šta si to uradio?! - upita ga žena.
- Šta sam uradio?
- Kupio si kaput, bedniče?! Ka-put?!... Jesi li ti normalan?!... Jesu li ti vrane...?!
- Ne pravi od komarca...
- Daću ti ja magarca!... Kaput si kupio!... Države bankrotiraju, Zapad se, truli, ljulja, a ti... kupuješ kaput! Jesi li ti, bogati... Odakle ti pare?!
- Čuvao sam za crne dane...
- A ovi dani nisu...?! Gde si ih čuvao, kako ja ne znam?!... Gde?!
- Čuvao sam ih u sijalici...
- U kakvoj sijalici? Jesi li prolupao?!
- Pa u onoj sijalici, u onoj kojoj je grlo otpalo a služi ti za krpljenje čarapa...
- Šta će ljudi reći?!
- Šta ima da kažu, kupio sam i kvit... Nije nov...
- Vidim, nisam ćorava!... Ali za te pare, mogli smo da... da...
Kaput je, zaista, bio veoma traljav jer je bio iznošen. Ko zna koliko je vlasnika promenio, ali sigurno ne manje od...
- Ti ovo ne smeš nositi - reče žena. - Ne smeš nas sramotiti. Toliko je kaputić jadan da ćeš i ti u njemu izgledati još jadnije... O, o, o! Mužu, moj, preklinjem te da nam sačuvaš i ovo malo obraza što nam još...
Tu žena zariba... pardon!... zarida, zaplaka, zasuzi, ma zaceni se od plača, od tuge, od razočaranja što za muža ima takvog smetenjaka, takvog... takvog...
- Ako ima dva lica, nek ga krojač Branko prevrne!
- Izgledaće kao nov!
- Izgledaće kao nov! - složi se ona...
Imao je dva lica. Trebalo ga je, samo...
Kad je ušao kod Branka krojača, na desnoj strani ulice, odmah iza \"Sokograda\", majstor, okrugle glave, rumenih obraza, divnog bariton-glasa na kom bi mu pozavideo i čuven Sokobanjac, operski i operetski pevač, bečki zabavljač i boem, Mile Milutinović, vlasnik najlepše vile u Sokobanji, Vila \"Cace\"!
- O, o, o!... Znam, došli ste, gospodine M., da prevrnete kaput! - kao iz tona... pardon!... iz topa će on.
- Otkud znate?!
- Iskustvo... Od tog živim... Pristupite...
I krojač se složio da je kaput bio vrlo-vrlo polovan. Ali, imao je krojačku veštinu u malom prstu!
- Dakle, gospodine M., kako želite da ga prevrnem?
- S ove strane na ovu stranu...
- S ove na ovu?... Ili s ove na ovu?... Budite precizniji, molim...
- S ove na ovu... pardon!... zbunjujete me... s ove na onu! Na ONU!...
- U redu, gospodine Mihiću, čast mi je... Šta ćemo za dugmad? Hoćete li da kupite u Aleksincu drugu dugmad ili želite da zadržite postojeću? Kakve su vam namere?
- Stara dugmad...
- A klapne na džepovima?
- Skinite ih, prebaciću ih na nogavice. Hteo bih da osvežim postojeće pantalone.
- O, o, o! Umetnička duša!... Postava?... Može da prodje... Džepovi?... Dže-po-vi... O, pa vi, ove, imate neku ženicu?!
- Ženicu?!...
- Ženicu s oblinama!...
- Gde?!...
- U džepu...
Stvarno, sedela je na dnu džepa, naslonjena na postavu...
- Ženicu uzimam a kaput ostavljam - reče naš junak. - Kad treba da dodjem na probu...
Pričine priče priča se nastavi. Kad je došao kući, zatvorio se u sobu i zatvorio oči, \"možda spavam\", kako je napisao na kartončetu naš pesnik Milovan Danojlić u vreme kad je stanovao u Vodovodskoj ulici, u Beogradu, delimično imitirajući poznatu Disovu pesmu \"Možda spava\"...
Velika žena ga nije uznemiravala, ali ona mala, ženica s oblinama, kako reče krojač, poče da ga golica na grudima, tamo je beše sakrio.
- Otkud ti u kaputu? - tiho je upita.
- Duga je to priča... Nismo se slagali...
- Neslaganje naravi?
- Posle razvoda, on je uzeo sve, a meni ostavio kaput...
- Ostavio ti kaput ili te ostavio u kaputu?
- Ma dobro, ne zadiri toliko u našu intimu, bilo pa prošlo... O čem razmišljaš? Da te ne ukeba žena?!
- Ma ne, drugo nešto... Mislio sam da su bajke izmišljene, znaš ono... Palčić, Pinokio...
- To su izmislili kritičari, moraju i oni da zarade...
- Za \'leba!
- Ne kaže se za \'leba nego za hleb!
- Vidi-vidi, ti si školovana?!
- Ja sam master!
- Šta si, mastif... majstor... taster... toster... lastiš... raster...
- Master! Master!
- A šta ti je to?
- To ne zna ni ministar prosvete. Onaj što se potpisivao latinicom umesto, po Ustavu, ćiriicom... Navodno, piše latinicom jer je prvo učio engleski!...
Udje njegova žena.
- S kim to pričaš?
- Ne pričam...
- Jasno sam čula...
- Učinilo ti se...
Uvek je s njom išao na probu. Birao je najduži put da bi ona bila što duže na čistom sokobanjskom vazduhu. Preko Banjice, Župana, pored kuće pokojnog Saše Golubjeva, preko Cigan-male, kraj Didićeve česme, pokraj kuće u kojoj je boravio Stevan Sremac, pa, dalje, ulicom, pored Doma Milanovo, pored kuće Steve šumara, vila \"Cace\", kroz Čuku, pored kuće gde je stanovao Sremčev \"Pote\", to jest, glumica Mančić, maestralna sokobanjska Mira Stupica i Djina Lolobridjida i Paskal Peti i Sofija Loren i Tatjana Samojlova i Rahela Ferari i Ružica Sokić... sve, zajedno!...
Pa kod krojača...
Sedam proba, nije malo! Da se prevrne kaput... S ove na onu...
I, jednog dana, kad na nebu nije bilo ni jednog oblačka!... uprkos snegu, napalom, i lapavici kao u Felinijevom \"Amarkordu\", izadje naš junac... pardon!... junak u tip-top prevrnutom kaputu... pa kod \"Pelivana\"!
Pola pije, pola \"Šarcu\" daje... u stvari... delili su baklavu...
- Hej, kupi mi i malu limnadu - zamoli ženica iz džepa.
Samo je srknula. Mala žena... od šečera sladja... malo je i srknula... Ostalo popi on. Baš mu leže limunada, na želudac, a ona njemu na dlan, u šaci, u džepu, niko nit vidi nit zna...
- Kako ti tiho kuca srce - prošapta on.
- Zato što sam mala - odgovori ona. - Ali, ne zaboravi, malo srce al\' ljubav golema!
- Zašto si rekla \'al umesto ali?
- Zbog broja slogova, dragi!...
I on se istopi. K\'o grudvu snega vrelo sunčanje... Bio je ponosan što mu je ženica s oblinama bila učena...
Bližimo se kraju priče...
Ovde bi priča mogla da se grana... što bi rekao onaj naš pisac... u dva pravca... Jedan pravac... Drugi pravac... A prvi pravac bi mogao da se račva...
Kude su oni?... Ehej, gde ste, bre, Banjci, živi li ste?!... Vrevite!...
- U kaput smo!...
A prvi pravac bi mogao da se račva u dva smera... Jedan smer... Drugi smer... Muški smer... Ženski smer... Muški smer bi mogao da...
Da bi bili bliži, sedeli su, sklupčani, u kaputu, on i njegova ženica s oblinama... blizina čini čuda!... i jeli krofne...
- Ja, više, ovako ne mogu! - rekla je ona.
- Kako ovako?... Šta nam fali?!
- Pa ovako, da živimo, krijemo se, ljubavišemo i samo jedemo krofne (ima jedna struja u Francuskoj 7 koja kaže krafne!)... Nego, da mi, lepo, prodamo ovaj kaput!
- Bog s tobom, jedva sam pobegao u nj, a ti bi da ga prodamo!
- Kakve veze ima?! Naći ćemo neke stare pantalone!...
E, sad, što reče onaj naš poznat pisac... Muške... Ženske... A muške bi mogle da se dele na pantalonice... kako čitaoci zažele...
Kraj priče sami izaberite, doktor vas moli... Žut ili levi... visok ili Šuman... pardon!... to je u vezi Evropske unije... treba šuman (bučan)... dečji ili planinski (ozrenski ili rtanjski; rtanjski čaj)... zagonetan ili rskav... slan ili barokan... Kako se kaže: barokan ili barokni?...
- Umukni!...
Uh, ispade mi pero...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:45 am

Ljubav kraj Moravice

A četvrte godine svog vezirovanja, posrnu veliki vezir... pardon!... Pomešali su mi se registri...
A znate li koji mi se svetski pisac najviše svidja?... Znate... Pa, onda, ne treba da vam... Šta, ne znate?!... To je jevrejski pisac Isak Baševis Singer, nobelovac, \"srce srca mog\" - kako mu u potaji tepam... I ne, samo, u potaji nego i javno, kad god i gde god stignem - a stignem svud - pa, evo, i vama... A ovde vam dajem jednu svoju priču, celu-celcatu u smislu kao da je iz jednog jedinog komada stene isklesana, nema suvišne radnje, nema suvišne reči... a uzdaha, da li ima, ili \"viška\" nekog poljupca... e, ne vucite me za jezik, ništa ne garantujem, i ja sam od krvi i mesa... svaki treći-četvrti poljubac... svaki sedmi-osmi... je moj...
U ovoj priči, pokušao sam nemoguće, poželeo sam da dostignem Singera!... Ali...
Ako ne volite neobične priče, nemojte je čitati, ona je takva. Ako verujete da se čuda ne dešavaju, isto. U mojoj priči ima ne jedno čudo nego dva, pa, prema tom... Nemojte se žaliti, opomenuo sam vas...
Gde se dešava radnja?
U Sokobanji, kraj Moravice...
Molim, jeste li se namestili, iskašljite se, ovaj \"film\" nema \"žurnala\"... Svake uboge noći... pardon!... treba početi novim, uvučenim pasusom...
Svake uboge noći, Isak je budio svoju ženu Rebeku da mu skuva čaj, pronadje knjigu i donese papuče.
\"Pa šta?!\" - upitaćete, s pravom. - \"Kao da je to nešto?! Pa to...\"
Polako, polako... Videće se da li je ili nije. I na šta sve, to (to s papučama) može izaći, ali, sve u svoje vreme... ne trčite pred... Dakle, svake noći...
Nikad da preskoči, da prespava, da prenoći izvan kuće. Ponekad, čak, i u isto vreme: čaj, knjiga, papuče. Zahteva, naredjuje, traži da mu se ispuni volja. Nikud ne žuri, probudi se, strpljivo sedi, čeka da mu se prinese vreo čaj od zove, ubran u Bućnjaku, doda knjiga s drvenim koricama i pronadju papuče... a majstor je bio da ih zaturi!...
To, noću...
A ujutro?
Zna se... Ujutro tri RA... RAkija - RAtluk - RAzonoda...
- Rebeka - pita Isak pošto je popio rakiju - šta ćemo sad?
- Kaži, mužu?
- Hoćemo li prvo ratluk pa razonodu... ili razonodu pa ratluk?
- Hajdemo, prvo, razonodu pa kako ti kažeš...
Dakle, jedno ujutro, drugo uveče... I \"Tekla reka Moravica\"...
Ali, i to se dešava na svetu ili, kako bi rekli pesnici stilisti, dešava se, na svetu, sve... Sedamnaeste godine (takve \"prakse\") i za neki dan više - Rebeki \"puče film\" i kad mu je na sto stavila šolju čaja i knjigu - ona se lepo pokupi i vrati u krevet!...
Molim, lepo – nismo razumeli – drugim rečima – to što se vratila u krevet – šta, znači, to?!...
To što ste pročitali!
Molim-molim... šta to znači?!
Dosta od nje, papuče nek traži sam!...
Isak je prvo protrljao oči misleći da sanja. Zatim se uštinuo za naduven obraz (boleo ga je zub) da proveri da li spava. Najzad, pipnuo je čelo da utvrdi da, možda, nije u bunilu zbog, recimo, iznenadne temperature, zato što je sedeo na hladnom kamenu, na obali Moravice, kraj Župana... ili jeo zeleno voće kakvog je u to doba godine bilo u izobilju po sokobanjskim šljivarima… ili pio vode posle ... posle... e, sad više nije mogao ni da pretpostavi posle kakvog zalogaja bi mu se ta neprijatnost mogla desiti... to jest da nema papuča!
Zaboravila da mu ih prinese...
Spustio je stopala na go pod da vidi da li će njegova supruga na to obratiti dužnu pažnju... njegove noge na patosu!…
Ništa, ama baš ništa se nije desilo, osim što je Rebeka već hrkala, “zadojena” opojnim sokobanjskim noćnim snom, što curi s Ozrena, s vrha Janiora, krepi i podmladjuje... i s primesom dve-tri kapi modre zore...
- Papuče, papuče! - dvaput je viknuo Isak ne dozvoljavajući da civilizacija podje drugim pravcem. - Papuče!!! - viknu i treći put, što mu se nikad nije desilo.
Rebeka se trže, nije znala šta ju je probudilo.
- Ah, nešto me je probudilo... Stenica, petlovo krilo, grč?
- Nije \"nešto\", nego sam te ja probudio... Nadji mi papuče, ženo!...
Bogami, civilizacija je, očigledno, pošla drugim putem. Zemlja je malo zadrhtala, vasiona jeknula, ali Rebeka nije marila za to! Spavalo joj se. Ona se pokri po glavi, pomisli kako bi to bilo divno da Isak ima šest-sedam pari papuča. A ne ove jedne jedine, šljampave, kad ih dodirneš, otiru se, koje je već sto puta krpila! Ne bi morala da ustaje i da ih traži. U njihovoj skromnoj sobici s ogledalom, lako bi bilo naći jedan od sedam pari, ali, ovako, s jednim parom... Trebalo bi, samo, pružiti ruku (ili nogu) i odmah bi se pronašao neki par. Bilo ona, bilo on... Eh, kad bi Isak hteo da sam pruži nogu, papuče ne mogu biti daleko! Ali, ne vredi. Njeno je bilo da mu doda papuče... Ako ne baš šest-sedam, onda, bar, da ih je pet-šest... Ali, oni su bili... znate, već... mogli su imati samo po jednu knjigu, po jedan čaj, po jedne papuče... sve po jedno... o, i te kako dovoljno za čitav život... život koji je, takodje, samo jedan. I zato...
- Gde su mi papuče?!... Gde?!... Papuče?!...
E, tu počinje zaplet...
- Gde su moje papuče?!
Ko bi znao kako i zašto, tek zaplet se \"ustoliči\".
- Papuče su ti - iza - ogledala - mirno reče Rebeka i utonu u san...
Isak ljutito ustade, približi se, bosonog, ogledalu, prvo nasloni znojavo čelo, pa proturi kukast crven nos i ridju jevrejsku glavu... tražeći papuče...
Nema pa nema. Tačnije, ne vide se, nisu na dohvatu ruke...
Ne znam da li ste razumeli: čovek, ponekad, gleda, a ne vidi; sluša, a ne čuje... a to su ogromne razlike, priznaćete, ne samo u stilu već i u... ovoj smešnoj priči izatkanoj u stilu Singera…
Pa onda Isak udje, ceo, u ogledalo i - nestade!...
Ne ostade ni senka... ni miris... ni zvuk...
\"Povukle\" ga papuče...
Ujutro, čaj se, odavno, ohladio, knjiga neotvorena... a od Isaka - ni traga ni glasa!
Našla je papuče, ali nema Isaka!
A šta mu je ona rekla? Šta da uradi?
Otišao, čovek, da ih traži! Gde? Hm, pa sama mu je rekla - iza ogledala!...
Zvala ga je, ali nije vredelo. Ko je, još, neko nekog dozvao iza ogledala?!
Mora da se našalila kad mu je rekla da su papuče iza ogledala, a on je shvatio da su u ogledalu i... dogodio se nesporazum! Čovek nestao u stvari! Dematerijalizovao se u perspektivi ogledala... stručno rečeno…
Prodje sedmica dana, prodjoše i dve...
- A gde je Isak, ne vidjam ga? - upitao je Oren, prvi sused, vrata do vrata.
- Otišao je po papuče...
- Na vašar?... U Aleksinac?
- Ne… po papuče…
- Po papuče?... Kako to misliš: po papuče?... Da ih popravi?!
Rebeka se nasmeja...
Sutra, oglašava se Oren ispred vrata.
- Je li Isak kod kuće?
- Nije.
- A gde je?
- Ma rekla sam ti, otišao po... Ja se našalila, onako, da su mu papuče iza ogledala, a on, neispavan, kako ga je majka dala, usred noći, poverovao i... ušao u ogledalo! Ušao i otišao... Ali, vratiće se, ne brini, nema, tamo, čorbe s lukom, jevrejskih jaja, kolača s orasima, jabuka-kožara, nema sutlijaša s cimetom... da ne nabrajam...
Prodje, još, neko vreme - mada vreme u Sokobanji stoji, zato su Sokobanjici uvek mladi i zdravi - i isti onaj Oren, kad je njegova žena Rifka otišla na pijacu, ponovo upita Rebeku:
- Razmišljao sam, o, Rebeka... sve ovo vreme... hm!... hm!... Kako to misliš Isak \'ušao\' u ogledalo?!... Znaš li ti šta pričaš?!... Niko ne može \'ući\' u ogledalo, jadna! Baš me stavljaš... kako da kažem... ovaj... znaš...
- Znam, kako ne bih znala, ali, eto, Isak je ušao... A što ga nema, ne znam, ni sama... Ušao... i nestao - reče Rebeka i - zaplaka.... ZAPLAKA... O, o, o!... ženske suze!...
Oren je istog časa zgrabi i zagrli da je uteši, ali je odmah i odgurnu jer naidje njegova Rifka, nosi u mreži malu dinju i još manju lubenicu... rešila da se istroši. Naravno da je videla!...
Prstom ga pozva u kuću. Kao kad zmija palaca jezikom. O-va-mo!… Mo-mo!... Do-dji!… Dji-dji!...
- A što ti, mužu, grliš Rebeku da te i moje oči vide?!
- Ja grlio Rebeku?! Ja?!
- Zašto?!
- Ti misliš da... Ma uopšte nije to što misliš, samo sam je tešio.
- Šta ti imaš nju da tešiš, nek je Isak teši?
- Pa u tom i jest stvar...
Oren potanko ispriča kad je Isak otišao po papuče, i kako je otišao, i kud je otišao, to jest... nestao u ogledalu jer drugog objašnjenja nema, na vrata i kroz prozor nije izašao, prema tom...
- I ti veruješ u tu smešnu priču?!
- Nisam rekao da verujem, ali Isaka nema... Rebeka je našla njegove papuče, ali Isak se nije vratio... A i njene suze su prave...
Rifka satarom rascopi lubenicu i reče mu:
- Jedi tu svoju polovinu i ćuti... Mislila sam da si pametniji... Samo ti veruj ženskim suzama pa ćeš videti kako ćeš se provesti! Kad ti to jedna žena kaže, i to još tvoja žena, onda... onda...
Oren je posluša, pomisli kako je ovog puta jevtino prošao. Ono, kad je, na trenutak, zgrabio i zagrlio Rebeku, nešto malo naklonosti je osetio, mrvu-mrvicu... ali i mrva je deo hlepca! Ona mu se uvek dopadala, ali, onako, izdaleka, voleo je da joj vidi čelo, da joj čuje glas, pa kako Isaka doziva na ručak, kad čerupa kokošku, kad se smeje ili kad... Rebeka je bila deblja od Rifke, a Rifka mršavija od...
Uveče, pred spavanje, Rebeka sedi u sobi i gleda u Isakove papuče. Ujutro, Rebeka sedi u sobi i... Nema, više, onih tri RA... Nema rakije, nema ratluka a nema, pre ratluka, ni razonode... nema, nema... jer nema ni Isaka... Ne može da veruje da Isaka više nema... Pa zaplače... Pa se smeje… Pa se štipa za obraz… Pa otvori vrata, možda je Oren blizu da je uteši, ne zna zašto na to stalno misli, na nešto što se ne sme... Pa sanja... sanja kako spava... spava i sanja... Isaka... onako debelog, malo povijenog, rumenog, zdravog kao... kako... ljubi neku ženu... bez lica... ne može da je vidi, zaklonjena je Isakovim ramenom... ali kosa joj vijori na vetru kao zastava...
Probudi se sva u goloj vodi, srce joj preskače, čelo ledeno... stopala vrela... u stomaku lepršaju... a pred vratima... znala je!... Oren!
Došao, po mraku, mnogo pre zore, pre bulbula (slavuj, tur.), da pita za Isaka...
Same ruke su im se sastavile, prvo ruke, pa čela, nosevi i usne... Pa zub o zub!... O, o, o!... Krv-ca-vre-la-sla-ma-va-tra...
Kako tad, tako svake noći, po deset poljubaca, sporih, vrelih, vrelskih, deset poljubaca nije mnogo, manje je od dvadeset, ali više od osam... pa svako u svoju kuću...
Noću, u stvari, u zoru, kad, izljubljena, umorna i otežala zaspi, Rebeka, pokajnički, sanja Isaka: gleda je, malo odignut iznad zemlje, bez papuča... I kako koji san, Isak je sve mršaviji, ni nalik na onog krupnog Isaka iz vremena pre papuča... Slabi, slabi… Nešto joj govori, ali ona ne razume, glas mu je unjkav... Da nije gladan, tamo… tamo?... Tamo... iza...
Uveče mu ostavi u tacni malo jela, ponekad pojede, ponekad ne, kako kad... Jaje u zejtinu i maces pomete… Jabuku i smokvu nikad ne ostavi… Šargarepu ne, krompir ne... A orah samo razbije i… tako ga zatekne...
Ima čarobnih sokobanjskih dana i noći... noći i dana... zora i ponoći... kad Rebeka ne može da izdrži od misli koje je progone. Zato ode na obalu Moravice, zuri, gleda u tihu vodu blage reke i… plače. Suza suzu stiže. Uzdasi kao talasi. Damari kao čekići. Ne zna da li da popusti Orenu: hoće pa hoće da jednu noć prespava u Isakovom krevetu!… O, bože, smiluj mi se!… Šta da radi? Nije pametna. Da li da mu dozvoli ono što se i njoj svidja i što želi njena krv… ili da ga odbije?...
Jednom, sanja Isaka na točku. Bicikl joj je dobro poznat, to je Orenov bicikl, ma godinama je stajao do njihovih vrata... Isak vozi bicikl ukrug i maše joj. Još mršaviji, ali ima snage da vozi. Bicikl, Orenov… crn, ma Orenov je, ima i malu korpu, ma...
- Gde ti je bicikl? - upitala je, sutradan, Orena.
- Ne znam, nema ga... A zašto pitaš?
- Hajde, ulazi - reče mu Rebeka. - Ispričaću ti šta sam sanjala...
Epilog:
Rifka se lepo vratila majci, a Oren se još lepše uselio kod Rebeke...
Svake uboge noći, Oren je, isto kao Isak, tražio da mu skuva čaj, pronadje knjigu i donese... znate, već, šta…
A ujutro, zna se i to, tri RA... RAkija, RAtluk, RAzonoda...
- Hoćeš li, prvo, ratluk pa razonodu - pita je Oren - ili ćeš razonodu pa ratluk?
- Hajde, prvo, razonodu pa kako ti kažeš...
I desi se…
Jednom…
I ponovi se, isti rasplet:
- Papuče su ti - iza - ogledala - mirno reče Rebeka i utonu u san...
Ujutro, ni Orena, ni papuča...
Našao ih, tamo… u ogledalu... obuo... i ostao!
Zajedno će ih, na smenu, obuvati i nositi...
A ona će, na dve jednake tacne, ostavljati... znate, već, šta...
A imaju i točak, to jest bicikl... Da, da… jasno ga je videla u snu…
I vremena, vremena, vremena... beskrajno mnogo vremena, tamo, iza ogledala, iza gledala, iza ledala, dala, la-la-laaaaaa...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:45 am

Ništa me ne pitajte

Ne pravite se pametni, ako niste! Ako nemate pravo rešenje! Ne delite savete, ne i ne... možda su baš vama potrebna ne dva nego i tri... a vi, tu...
Ozbiljne stvari, prepustite stručnjacima... a, ko zna, da li i njima uvek podje za rukom da nešto razreše, zavežu, podignu ili skupe... rečeno u stilu nepotrebnog poigravanja stilom...
\"U kom grmu leži zec?!\"
Vi - znate!... Da je - zec! Da leži - gle! I to - u grmu!... Nije, nego...
Jeca (Jelena... Ivo Andrić: \"Jelena, žena koje nema\"), kćer je jedne od mojih bližih prijateljica s kojom se, u poslednje vreme, najčešće vidjam. Jeca ima četiri godine i... i... Prosto ne znam kako da to kažem, s kog kraja... a da vam se ne učinim... evo, nedostaju mi reči. Zato ću u \"srce stvari\"...
- Jeca ima izmišljenu devojčicu! - saopštila mi je njena majka.
- Devojčicu?!... Pa i ona je devojčica!
- Ma obe...
- Izmišljenu?!
- Zove se Ceca...
Tako sam saznao... a, evo, sad znate i vi...
Bogami, originalno: devojčica ima devojčicu... koji je, to, žanr?!...
Prvi put sam je \"upoznao\" dok smo njena majka i ja gustirali zaslužnu kafu, u bade-mantilima, na balkonu, bio sam u gostima. Ceca kaže da uzmete i šlaga, doviknula nam je iz kuhinje (!).
U redu, poslušali smo, ako je šlag na torti dobar, takav je i na kafi...
\"Ceca kaže!\"...
Ponekad, kad nisam siguran da ću naći pravi alibi za posetu, Jeca me zovne, dodji, kaže, čekamo te ja i Ceca... kao da zna koliko se dvoumim hoću li doći ili, tek, sutra... preksutra ili sledeće sedmice...
Ima dana kad je čujemo kako \"razgovara\" s Cecom!
Prislonimo uvo na njena vrata, priča... Lepo se čuje kako ona priča... Reči - pauza - reči... kao u radio-drami... Priča s devojčicom, svojom vršnjakinjom, plavušom kao što je i ona, sama... s nepostojećom Cecom... s izmišljenom devoj... devojči...
Možda će to nekom izgledati kao da se ona igra s lutkom, četiri godine je četiri godine, nije... kao da joj je ta izmaštana Ceca zamena za željenu sestru, dakle, zbog usamljenosti... ili zamena za oca koji ih je napustio zbog kocke i alkoholizma, pa uopšte ne mari za njih... ili... ko bi, to, znao, pa ni ja, nisam stručnjak...
Za ručkom, \"ostaci\" prethodnog dana, V. je dala Jeci batak, sebi je odredila pileća ledja a meni ono što je preostalo - više i ne zaslužujem! - krilce...
Jeca uzima svoj batak i moje krilce i stavlja, to, na tanjirić - za Cecu!...
V. i ja, samo smo se pogledali. Bogami, četvrta za stolom!...
- Meni, ovo, ne izgleda nimalo naivno...
- Ni meni - složih se, skrušeno kao da sam kriv... ja!... ni luk jeo ni luk mirisao!...
Ona voli da je ja češljam zelenim češljićem, da joj vezujem mašnu, da... nažalost, ja nemam svoje dece pa...
- I za Cecu! - dovikuje. - I njoj veži mašnu!
Na glavici mašne dve... a V. i ja - samo što ne zaplačemo, daleko ta mašta ode i...
Ne, ne smeš... uzdrži se... ne sme da vidi da su ti obrazi...
Ali, suza, makar, jedna, i ona, tako mala, jača je od mozga... stidljivo izraste na jagodici i skotrlja se u krilo...
Ne znamo šta da radimo...
Već ume i da menja glas, čas govori ona, čas Ceca! E, to, već...
Posle kiše, sladje je sunce...
- Možeš li nešto da smisliš, neku \"laku atletiku\" (misli na moj alibi!) pa da nas odvedeš na more, bar na sedam dana? - pita me V.
- Ide i Ceca! Ide i Ceca! - odmah se ubaci Jelena.
I ode u sobu da i njene stvari pakuje, sto posto, ali nije... bogu hvala... nešto, drugo, odvratilo joj je pažnju...
Ponekad mi izmaknu uverljive priče zašto moram odsustvovati od kuće, pa sam na velikoj muci i...
A Jeca kao da zna da sam u dilemi - doći ili ne doći - pa mi telefonira:
- Dodji, cakani, Ceca te zove!...
A da li te slatke male reči govori ona, Jeca, ili njena izmišljena vršnjakinja Ceca, ili... i to je verovatno jer... odavno smo njena majka i ja... kako se kaže... \"razvukli šniclu\"... upustili se... predali... naš odnos je... da!... to je ona prava reč: zabrazdili!...
I ja sve odgurnem sa stola i kažem:
- Odmah... dolazim odmah... SREĆO!...
Ne nose me tamo noge već srce!...
Daj češljić...
Šta kaže Ceca?...
Dobiću otkaz... možda i dva otkaza!... zbog vas dve... a u sebi čujem eho svog glasa: ZBOG VAS TRI!...
Da je, bar, tri... ni po jada...
Bio sam na putovanju, daleko-daleko, čak u Londonu, u hotelu \"Princ od Velsa\"... kod kuće sam, stvarno, imao pravi alibi, šta ćete, i lažov zna da iskoristi istinu!... gurnuo sam ruku u džep: kolačič! Biskvit, džem od pomorandže, tufna od čokolade...
- Pitaj je otkud kolačić u mom džepu!... Je li, ona, tu?
- Ovde je, kraj mene... Gleda kako četujemo... Otkud kolačić u njegovom džepu?...
Pauza...
- Otkud kolačić u njegovom džepu?...
- Šta kaže?
- Čekaj...
- Pitaj je otkud kolačić u mom džepu!
- Čekaj, želi da mi prišapne...
Druga pauza (kao u radio-drami!... uglavnom se \"čuju\" samo pauze, \"koraci\" od dobovanja noktiju po parčetu stakla, tehničari moraju da se istaknu!... ko mari za pisca, on je, samo, bedna stavka u spisku za honorare!).
- Šta ti je šapnula?... Ne čujem... šta je rekla?...
- Još ništa...
Treća pauza...
- To je kolačić za Cecu, tako je rekla...
Bože, a ja ga pojeo!...
Tako sam otkrio, a i V., moja treća polovina, da Ceca nije uvek s Jecom, \"kupi\" kartu pa \"put pod noge\"... npr., preko Lamanša... do Hajd-parka... do hotela \"Princ od...\"
Da li je Ceca zamena za Jecu?!... Pomagajte, gospodine Jerotiću, mi smo nemoćni... bedni laici koji od komarca... da se jede sve što... Hvala na potpisu u \"Madlenijanumu\"...
Košmar u koji, eto, i kontinentalno zapadamo... počinje da nas... raz...
Sedeli smo na raširenom krevetu, u kuhinji, a Jeca je doperjala iz svoje sobe i, pravo pod krevet, gde je Ceca!... O, dete!...
Nedavno sam morao dvaput da doručkujem i dvaput da ručam... stomak me je zaboleo... želudac mi se, proklet da je... proširio i ja, umesto bogu na istinu, što mi se, uopšte, ne bi dopalo!... pravo u Gradsku bolnicu, na ispiranje!... Sonda u jednu nozdrvu... krv!... ne ide... Sonda u drugu... klizi!... Plašio sam se da se moja dva sveta ne sudare u trenutku kad ne mogu da ih obuzdavam... Srećom, došla je, samo, V., s Jecom, vozili smo se, u povratku, taksijem... do moje redakcije... nisam imao dobar alibi...
Više ne znam ko je Jeca... a ko Ceca... tj., \"Ceca\"...
Ko sam ja... a ko onaj drugi koji \"šeta moje odelo\"...
Ko je V., a ko... da, da... U stvari...
Samo se jedne stvari...
Ne stvar, to je strah!...
Samo se jednog straha pribojavam... gle!... ti!... figure: pribojavati se straha!... a to je: šta ako V. zatrudni?!
Šta ako zatrudni moja treća polovina?!...
Kako će, na to, reagovati Jeca... kako Ceca... kako ja... kako moje bolje/gore biće?... Na kraju krajeva, još neko ima pravo na reagovanje, zna se ko...
Da li pustiti \"voz\" da klopara a \"stanice\" da promiču u nedogled... i samo ih brojati... broj... Neke stvari se, više, ne mogu prepoznati, moć nam je oslabila... moć prepoznavanja... Moja majka je umesto u Žitkovcu, izašla iz voza u Vitkovcu... i veoma se začudila kako se, za tako kratko vreme, to mesto toliko promenilo... a, uopšte, pritom, nikad nije ni bila u Vitkovcu, samo u Žitkovcu, na putu, preko Aleksinca, u Sokobanju!...
O, da... šta ako V. ostane u drugom...
Ko će mi...
Tu bi se, samo, snašao Singer, moj najomiljeniji pisac, nobelovac, slavan kao slava, Jevrejin, \"duša duše moje\" kako mu tepam... Ima, dosta (dovoljno!) sličnosti izmedju njegovog i mog života, izmedju mene i njegovih književnih likova... samo bi se on, ako me zapadne takav rasplet... O, jadni Gulivere, obraćam se sebi, vezan si stotinama kanapčića i kanapa, i ne možeš se ni... U koju rupu da se sakrijem, u koju zemlju da pobegnem... od Jece, od Cece, od V., od sebe, od... od...
Kad sam se vratio, onog dana, iz Londona, na beogradskoj železničkoj stanici su me sačekale Jeca i V. (let preko Dubrovnika). One nisu znale kad ću doći, nisam, čak, ni ja - a ipak su me sačekale!... Izmedju V. i Jece, stajao je neki čovek, srednjeg rasta, slabe kose, s brkovima, tupog lica, oklembešene usne, dok je ona držala kofer... Kako me je ugledala, V. tom čoveku predade kofer u ruku, i on se elegantno udalji...
- Ko ti je onaj s koferom?
- Koji s koferom?!
- Dala si mu kofer... i on se udaljio?
- I on se... Ko se udaljio?!
- Lepo sam video...
- Otkud meni kofer, pa ti si doputovao... Kofer je u tvojoj ruci...
Baš je život... baš... Ko, to, vuče konce naših udova, misli, uzrečica... naših trica i kučina...
Onaj koji šije i para, koji kroji i firca, koji gužva i pegla... Šta li nam sprema... u našoj jadnoj prošlosti... to jest u budućnosti koja... na!... odjednom postane prošlost!...
Da, Singer bi se tu snašao, nema sumnje, bio je vešt muž, vešt ljubavnik, vešt dečak, vešt starac... on i Jeca... pardon!... Ceca... bi se i te kako složili...
Ali Singer je umro 24. jula 1991, u Serfsajdu, Florida, SAD...

EPILOG

Dani, što teku, atmosfera mog života, ličnosti i likovi... kao da su \"prepisani\" iz mog neobjavljenog romana, napisanog u singerskom duhu, a naslov je \"Izmedju ljubavi i strasti\". Štaviše, nagradjen je jednom bednom nagradom na jednom konkursu... dobio sam treću treću nagradu... dakle, devetu kao DEVETU RUPU NA SVIRALI... sad me je stid... tom nagradom su me ne nagradili, nego ponizili... Eh, nemam para da taj roman objavim (u \"Stubovima kulture\" su me odbili), ali, videlo bi se koliko je sličnosti izmedju... a koliko izmedju... i... neverovatni paralelizmi, uprkos brojnim razlikama... kao i zahvaljujući njima!... Sve je tu... osim Jece i Cece... one su iz mog sadašnjeg života...
A iz čijeg, života sam ja?!

EPILOG 2

Na dan smrti Isaka Baševisa Singera, 24. jula, to je u petak ove godine, ništa me ne pitajte... Tog dana, nisam ni ovde... ni tamo... Nisam ni njen... ni njen... ni Jecin... ni Cecin... a ni svoj... Pustite me da zatvorim oči... i ćutim...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:46 am

Hemijska analiza žene

- Po Marinu -

(Malo smeha nije na odmet! Samo za muškarce! Pre upotrebe, obavezno promućkati! U tintari!)

Element: Žena.

Simbol: Že.

Pronašao: Adam.

Mesto pronalaska: Raj.

Uzrok pronalaska: Jabuka. (Kasnije je jabuku iskoristio g. Isak Njutn kad mu je pala na glavu - \"Zakon gravitacije\": \"Svaka jabuka koja padne na glavu, izaziva čvorugu!\")

Atomska težina: Optimalna 54 kg, ali varira od 40 do 250 kg.

Učestalost elementa: Veće količine se mogu naći u urbanim sredinama (i robnim kućama).

Znak prepoznavanja: Karmin, rumenilo, maskara i manikir.

Fizičke osobine: Površina obično premazana bojom. Pa i lakirana. Proključa, odjednom; zamrzne se bez razloga. Topi se ako se primeni odgovarajući postupak. Neukusna ako se pogrešno proba. Neotporna na poljupce.

Slaba tačka: Slabost (Vilijem Šekspir: \"Slabosti, ime ti je žena!\")

Ahilova peta: Noga fudbalera.

Hemijske osobine (uže): Lako se legira (spaja) sa zlatom, srebrom i drugim plemenitim metalima, dragim stenjem i kamenjem. Apsorbuje velike količine skupih materijala. Može eksplodirati, iznenada, bez prethodnog upozorenja i bez poznatog razloga. Ne otapa se u vodi, ali joj se prijemčivost znatno poveća ako se natopi
alkoholom. Najefikasniji poznat element za upijanje novca. Element koji se
izuzetno retko nalazi u devičanski čistom agregatnom stanju.

Najčešći odnos prema srebro-nitratu: \"Ogledalce, kaži ko je najlepši na svetu!\"

Najčešća upotreba: Pre sveg kao ukras, naročito u skupim sportskim
automobilima (ili pored na sajmovima automobila). Odličan medikament za relaksaciju, vrlo efikasno sredstvo za
čisćenje (srebrnine).

Zaštitni znak: Novac i ljubomora!

Izvršeni ogledi: Pocrveni kad se zatekne bez ambalaže. Pozeleni kad se stavi pokraj boljeg uzorka (razlog tražiti pod LJ).

Interaktivnost: S muškim polom, uopšte nema zajednički jezik - izuzev sa sinovima! - (jer su muškarci - pali! - s Marsa, a one su se blago spustile s Venere! Kao leptirići u stomaku!). Sa svojim polom, stopostotno poklapanje: njih 7 (evropski rekord) mogu da razgovaraju istovremeno i da se savršeno razumeju (svetski rekord je 18!).

Opasnosti (potencijalne): Vrlo opasan rodni element osim u rukama stručnjaka. Ilegalno je imati više od jedne, iako se može posedovati i više pod uslovom da se drže na različitim lokacijama i strogo pazi da elementi ne dođu u direktan kontakt.

Prepisao od Marina, malo dodao (muške zlobe) i priredio:

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:47 am

Sokobanjski orasi

Sedeo sam u restoranu "Moskva", u Beogradu i badavadžisao. Nigde nisam bio a nikud nisam ni nameravao da... Odjednom...
- Izvinite, je li slobodno kod vas?...
Malo čudno: toliki stolovi prazni, a on, baš...
Sedne. Mojih godina, možda i meseci. Brkovi, razdeljak, poluotvorena usta na koja dišemo... kao da gledam sebe u ogledalu, možda ga je sličnost sa mnom i "povukla" da... Ma kakvi, mari, taj, za sličnost... on, samo... kasnije ću se u to uveriti, ako, baš, instisti...
- Sedeo sam, malopre, s one strane, u poslastičarnici - poče on - neki par je naručio dve šnite s orasima, a to je, za mene, okidač!
Ubrzo sam saznao...
Orasi, posebno sokobanjski orasi, za njega su \"okidač\"!
- Taj par je mislio da su orasi u kolačima sokobanjski!
- Kako znate šta su mislili?
- Pa pitao sam ih, pobogu!... Na koju god pijacu odete, ko god prodaje orahe, ma svi će, odreda, reći... A to nije normalno... Jesu sokobanjski orasi najbolji na svetu, ali, dozvolićete, nema ih toliko da pokriju celu planetu!... Svud ih ima!... Ako pitate nekog francuskog seljaka na Jelisejskim poljima koji su orasi najbolji na svetu, on će... naravno... Ako pitate nekog austrijskog šumara u Bečkoj šumi koji su orasi naj...
- Stvarno su dobri - rekao sam, pomirljivo - živeo sam u Sokobanji 17 godina...
- Blago vama, kad ste mogli... Ja, samo, sedam dana, pa sam pobegao... Bio sam na lečenju... Živci... Hladna voda...
- Nije hladna nego mlaka... Tako treba da bude... Vruća voda, u Amamu, za išijas je, reumu i... a mlaka, na Banjici je za živce... Je li vam pomoglo?
- Jeste, ali... Kratko sam bio... Sedam dana je nedovoljno, znam i sam... treba, bar, 21 dan, to je prava merka... Šta mogu, zimogrožljiv sam, ne može se s kaputom u vodu...
Tamo je, kaže, prvi put probao sokobanjske orahe, a, posle, nije morao ni da ih jede, dovoljno je da na njih pomisli, kaže \"sokobanjski orasi\"... i...
- To me drži - osmehuje se - te dve reči!... SOKOBANJSKI ORASI... Kao \"Sezame, otvori se!\"...
Gledam ga, slušam... Mogao je biti deda, a on, tu, o orasima!...
\"Okidač\" - a \"drži\" ga!...
A onda \"krenu\" ispovest... malo je reći čudna... umalo da i mene ne \"povuče\" u njegov svet... Pa ko je on?...
Tu, u \"Moskvi\", čeka vreme za autobus, mora u Bolnicu \"Dr Dragiša Mišović\"... posle sam saznao zašto. Pokazuje mi sat na ruci (stilisti bi rekli ručni sat, ali on nije stilist već pacijent). To nije običan sat, kaže...
- Kako to mislite \"nije običan\"?!... Neobičan je?!
- Čujte, ovaj sat je moj glumački rekvizit, imam ulogu pacijenta, lekari su mi ga dali, neobičan je jer je to mali budilnik! Zvoni u vreme na koje su ga lekari naštelovali!
- A zašto, to, molim?!
- Zato što sam, prijatelju, skliznuo ispod sebe!
- Skliznuo?!
- Baš tako!
- Ispod... ispod...
- Zaboravio sam da jedem... Kratko i jasno... Kad mi zazvoni sat, moram, autobusom, da idem na ručak, u Bolnicu \"Dr Dragiša Mišović\", jasno!...
O, bože, moj!...
Ja sam srećan čovek... I bogat... I mislim da sam zdrav, zato...
Zaboravio da jede!... A mora, kako bi, inače, živeo ako ne bi...
Dalje, u priči, saznajem detalje njegovog \"ličnog komada\" u kom on, kako ponosno ističe, igra ulogu pacijenta! Samog - sebe!... Bogami, originalno, vredno je da se zabeleži, možda će nekom zatrebati za knjigu \"Patologija primenjenog kulinarstva\"... ili za SOKOBANJSKO GRNE, na sajtu www.sokobanja.com koji je savršen.
Dalje, to jest, još dalje... Bio oženjen, žena ga varala, odao se alkoholizmu, lečen i lečen... počeo da zaboravlja... razvod... jednom, pred RK \"Beograd\", na Terazijama, nije prepoznao bivšu ženu... kupila mu košulju pa zaboravila da mu je preda... poslala poštom... \"izvadi špenadle\"... \"čuvaj se, Mićo... za sve je kriva tvoja prokleta čašica\"... aha!... čašica!... otkad se, to, tako zove?!... i, eto, sad... kad je zaboravio da jede, sat ga podseti da treba da ide na ručak... sat... s a t... SAT... medicina je moćna...
Sat zazvoni!
On ga \"pridavi\", nadmoćno... Ima malu kurblu, okrene je dvaput, i gotovo...
- Hajdete i vi sa mnom? - kaže mi a već stoji, programiran je, kao zombi.
I ja, somina, jedna, matora, kao da nisam zdrav... ja neću, moj mozak neće, ali me noge, pisca, ispod mene... tj., sebe... \"vuku\" za njim... U autobusu... nešto neverovatno!... pronašao je čoveka koji je... ne!... nećete verovati!... više \"vuče\" (odvugne!) na kič nego na šund!... pronašao je, kažem, čoveka koji je u Vrnjačkoj Banji jeo sokobanjske oprahe!!!... E, nije-nego!... Nek oni, tamo, jedu svoj kajmak, a orahe...
I dok smo se peli uz stepenice, da udjemo u bolnicu... i kad udjosmo, lepo osetih kako mi vreme stade i...
Neko milje, neka atmosfera, neki stil, neke nijanse, neko osećanje dramaturgije... obuze me... Odjednom kao da se nadjoh, uživo, u nekoj Čehovljevoj priči, u finom tkanju nenadmašnog majstora... šta sam rekao, Čehovljevoj?... ne, mislio sam na Singera, pardon!... molim... U kom ste, vi, \"fazonu\"?... Je li?... U redu... E pa ja sam u...
- Ako je tu, dr Adamović, može da te udari čekićem po kolencetu i da ti kaže od čeg boluješ... Nema zdravih, po njemu, svi smo bolesni - reče on - a neko, kao ja, bolestan sam od sebe!...
Hm, otkad se, to, tako zove, pitam se ja... U redu, nije originalno, ali šta jest?!...
Srećom, dr Adamović nije bio u smeni u \"kukavičjem gnezdu\"...
Pristupili smo, složno, s poslužavnicima, kutlači, zapade mi, uz varivo, lepo parče mesa... Jedan drugar, iza mojih ledja, nabode ga i odnese iz mog tanjira... Moj poznanik je jeo kao ala! Red mesa - red variva - red vazduha... tanjir mu se brzo praznio... Ode po repete, smaza... pa će meni:
- Hoćeš još?
- Ne, hvala...
- Ma jedi, hrana na usta ulazi...
HRANA NA USTA ULAZI, kakva sentenca!...
Dok smo \"ručali ručak\", desio se incident u WC-u, ali ovde, iz razumljivih razloga... Kraj \"mog\" stola, samo kratki sočni komentari... užurbanost... zadihanost... mljackanje... uzvici... šapat... zveckanje pribora... kikot... rad kutlače... (Znao sam čoveka, doduše, samo, iz vidjenja, prezivao se Kutlešić, tako bi \"legao\", tu, kraj kutlače, u bolničkoj trpezariji! Ili da on, lično, \"diriguje\" kutlačom!)...

Boba Mihić

EPILOG:

Na kraju \"izleta\", dobili smo orasnice. Pitao sam odgovornu gospodju da li su u orasnicama sokobanjski orasi.
- A iz koje ste vi sobe? - upita me dobra sestra (ne moja, bolnička).
- Ja sam iz svoje duše - pokušao sam da se napravim pametan.
Samo je klimnula (naravno, ne nogom!).

EPILOG 2

Ovo i nije neki pravi epilog, zato, samo uslovno. Ali nisam znao gde da ga svrstam, a žao mi da propadne...
Pre odlaska, odveo me je da me upozna sa svojim bivšim cimerom. Čovek sasvim na mestu, ma normalniji nego ja, nego on, ali...
U toku dana, nikad se ne zna kad, ni šta ga na to podstakne, šta je njegov \"okidač\", njegov cimer legne na ledja... glava na jastuk, ruka, ispružena, povuče fioku i on izvlači ogledalce (\"Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?!\")...
- Pa šta?! - pitam, naivno, ja; i ja imam ogledalo.
- Pa ništa... samo, to... što on gleda svoje nozdrve... levu... desnu... desnu... levu... de...
I gleda, ravno, dva sata, a ponekad i tri... četiri... kako je raspoložen!... Gleda koja mu je nozdrva veća... a koja manja...
Ljudi, jedite orahe!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:47 am

Kaži mi kakvo ime da ti dam... Hoću li...? Ili...?

O, bože, tolika imena... svako nečim zrači... Pa prezimena... koliko imena, toliko prezimena... a negde i po dva... čak tri!... kako, u to, poverovati?!... A spisak se otegao... kao letnji dan do podne... Sve ime do imena, sve prezime do...
MACAN - ti si znao zašto i kako se živi! Umeo si i brke da omastiš, nisi, džabe, Macan!... Koliko si, moj Macane, u životu, imao... znaš šta hoću da te pitam!... Vidi, vidi... pa to je manje nego ja... probirač, znači... išao si na \"kvalitet\", a!... Lolo, jedna, gle, ti, njega... A da li ti je neko, u neko vreme, na odredjen način... razumeš?... s razlogom ili bez razloga, viknuo ŠIC!... ili PIS!... Bogami, meni jest, a ne zvao se Macan!... \'Ajd\' sa srećom, i nek ti je prosto!... Pazi se, Macane, moj, miševa jer... dva miša... mogu da... ma daleko im lepa kuća!...
ZLOJUTRO - Kakvo ti je to prezime, jado, moja?! I kakav ti je bio dan, podne, užina i sanak kad ti je jutro takvo?!... Uh, pomakni se, u stranu, da na mene ne predje, sunce ti kalaisano! Mrdni, ne daj se, ne daj na se, preskoči jutro, odmah uskoči u dan, u tanjir, na jastuk, na neku razbibrigu da zaboravis težak imidž koji ti natovariše na ledja, srećniji od tebe!... Zlojutro! O, bože, kako, kod tolikih prezimena, da takvo tebe zapadne, znam... nisi se otimao, ne!... ali, brate, moj, slatki... što ga ne promeni?!
Uz malu opštinsku, gradsku, republičku taksu i taksu agencije za ulepšavanje prezimena (AZUP), mogao si se prezivati Obilić - zvali bi te Miša, Tesla - zvali bi te Nidža, Karadžić - zvali bi te Ra... pardon!... Vuk, Crnjanski - zvali bi te Miša \"Kicoš\", Nemanja - zvali bi te Steva, Mocart - zvali bi te Moca, Betoven - zvali bi te Ljuša, Petrović - zvali bi te \"Kojekude\"... a ti... ma teško mi je i da ponovim: Zlojutro!...
Jesi li pokušao?...
Znam, sad je kasno, okasnio si, mnogo, nema, više, za tebe nijednog šaltera... i nek ti je laka crna zemlja...
SRBISLAV - Ma ništa mi ne pričaj, iz priloženog se jasno vidi: slavan Srbin, Srbin slave, pred čijim je imenom tamnelo svako drugo samim tim što si Srbin, a još i slavan: Srbislav!... Šta šapćeš... imao si neprilika?... Ljubomorni?... Pa ne može svako biti slavan, moj Srbislave, a, još, uz to, i Srbin, to se zna čak od Karpata...
Da ti vidim potpis?... Nemaš pero... imam, ja... izvoli... Aha!... Potpis folkloran, čista ćirilica... zar ti smeš da se potpisuješ ćirilicom kad ti se predsednik potpisuje latinicom?!... Možeš, je li, to je tvoje ustavno... O, o, o!...
A kud si krenuo, ako nije tajna?... Kod matičara?... A što, Srbo?... Da urgiraš?... Da roditelji češće daju tvoje ime svojoj deci... e, ta ti valja! Malo je Srbislava, slavo, moja, sve nekakvi Danijeli, Roberti, Istoci, Alberti, Bredovi, Džakovi... pardon!... Džekovi... nigde Srbina!... Šta, kako?... Da lakše udjemo u Evropu, zato, oni, to?!... Aha, tako kažu... Daj bože da te srpski roditelji poslušaju: Srbislav, nego kako! A može i: Srboljub, Srpko, Srba, Srbenda... Ne znaš šta znači Srbenda? To ti je kad se Srbin napiri... evo, ovako!... tad je Srbenda!... Srećno ti bilo kod matičara, i piši kad stigneš...
RUŽA - Nek ti je mirisno, sve, cvete medju cvetovima, kraljice, moja!... Svevišnji te je stvarao dugo, dugo... Pred tobom, svi su se zavlačili u mišju rupu, ko bi s tobom i s tvojoj lepotom na megdan?! Duša ti miriše, srce ti miri, ime te nadahnjuje. Ko te je imao, taj se ovajdio i svi su mu zavideli. Taj zna šta je i koliko mirisao, svakog dana je bio pred rajem a noću u raju!...
MIHIĆ - Otkud, ti, prezimenjače, baš me prijatno iznenadi?... Od kojih si, prezime, moje, rodjeno... od mojih, s Poplata, kod Stoca... ili od onih od Gacka, reci... Jednom, ima, otad... oho-ho!... kad bejah lep i naivan... dodjoh u stan Nikole Miloševića da mi, po dogovoru, napiše kratku belešku za pozorišni časopis \"Scena\", za moju dramu \"Pad Dubrovnika\" i, šta... šta me je iznenadilo... Tu, u stanu, u Nevesinjskoj ulici, u Beogradu, ja videh, samo, krevet, dve stolice, sto i knjige... knjige... knjige... stubovi knjiga... zidovi knjiga... i sedi... kad sam ušao, on je... taj Miloševićev gost, ustao, pružio sam mu ruku i rekao Mihić, a on ruku prihvatio i rekao Muhić!...
Pa kako si, ogledalo, moje, more li i tebe isti problemi kao mene ili je, i tebi kao i meni, dovoljno samo zrno radosti pa da se veselim čitav dan?
Ostaj mi zdravo, pazi da nam prezime ne obrukaš... Izmenićemo čestitke 21. novembra, jakako!

SALATOVIĆ - Vidi prezimena, tako ti ručka i večere!... Uvek si bio samom sebi dovoljan... dve-tri salate, čovek se zasiti... Ko ti dade to prezime? Možda neko ko se davio u gulašu, trpao u sebe musaku ili se najedao mesom s roštilja, pa, ljubomoran na tebe što se i on ne može da evropeizira?... Svaka ti čast na liniji, salata te drži... a i održava, sve ćeš ih nadživeti, moj Salatoviću, nek puknu od jeda!...
NEDELJKOVIĆ - Znam kad si se rodio, ali se kum zbunio. Čuo sam za prezime, ali za ime, nikad... Mislio sam i da neću, ali, lepo se kaže: nikad ne reci nikad!... Živeo si za nedelju, imao si opravdanje! Prezime to zaslužuje, to jest da se iznedeljišeš od jutra do mraka, nek se zna kad je tvoj dan... Odakle su tvoji došli, iz subote?... Da se, možda, ne spremaš za ponedeljak... ma ne!... samo, onako, pitam... ne ako nećeš... što bi... otkud i... kako... Ozbiljno prezime, čvrsto, zna se red, kapu dole... Otmeno, misli na sebe, uvidjavno, sklono razmišljanju (stilisti bi rekli: meditiranju), umiveno, začešljano, okrpljeno, ispeglano... Nikom ništa ne duguje. Zna da se posveti sebi, odmara se... i Bog se tog dana odmarao... Jednom reči: Nedeljković, svaka čast, bilo mi je milo...
TOJAGA - E, tom se nisam nadao, toliko godina pa... Tojaga ili toljaga?... Pred tobom su svi klimali (glavom, neće, valjda, kolenom!) i pristajali. Ko se usudi da mućne svojom... zna se!... A deca, eh!... jagom su te zvali, sram ih...
MILIDRAG - Ti nisi imao problema: bio si im i mio i drag... Šta su ti Milomir, Milina, Milinić, Miodrag, Milibor, Milojko, Milovan, Milisav, Milanko, Milodar... braća i sestre od...?
NARANDŽA - Voleo bih da si mi na ramenu kad snivam snove!... Kad se izgubim u pesmi i ne znam da se vratim na početak, ti bi me, narandžo, moja, vodila do vrha sebe!... Jesi li slobodna, sutra, pozivam te na ručak. Kraj stola, svog, postaviću ogledalo da nas je više, a ti, ako uspeš, povedi i pomorandžu, imam, tanjira, tri... i lepo sam vaspitan...
MEANDŽIJA - Totalno... pardon!... sasvim si demode ili, po srpski, nisi u trendu... Kakav, crni, Meandžija, što ne uze modernije: Restorančević, Moteldžić i sl.? Baš me interesuje kako su te dočekivali u hotelu, na primer, kad se upišeš u knjigu gostiju... Jesi li učio turski? Jesu li kod tebe vezivala konja (ili magarca, nije bitno) kad su odsedala, gospoda? Jesi li ih, ti, tom prilikom, gledao \"belo\" ili si crveno gledao njih?... Retko prezime, baš si raritet kao da si, na primer... iz... iz... Domanovićeve satire \"Kraljević Marko po drugi put medju Srbima\", slažeš li se sa mnom?... Ja se, s tobom, ne slažem...
CVETIĆ - Šta si, ti: Cvetić kao prezime ili si cvetić kao mali cvet?... Blago tebi, kroz život si prošao mirisno, ako si cvetak, a dostojanstveno ako si prezime... Jesi li, s obzirom na prezime, našao neku cvećku koja ti, po prirodi stvari, pripada?...
LUJIĆ - Drugi, Lujiću, moj, postadoše Lujevi po rednom broju... hm!... sad se setih... Bio novinar s foto-reporterom kod neke naše umetnice narodnog podvriskivanja i turskog zavijanja, kad... nema pepeljare!... Mama - viče ona - daj, bre, pepeljaru novinarima, ljudi pušu... treba me intervišu... a majka ne može da nadje, nema pa nema... Vidi, bre, kevo - ljuti se umetnica - na onom Luju XIV... Nema, kaže majka... Onda vidi na sledećem astalu, na Luju XV!... I bi tamo!...
I bi svetlost!...
Dobro si, nadam se, prošao s obzirom na prezime...
GUDURIĆ - Za kog te, sreća, povede i odvede, guduro, moja... pa ode u planinske krajeve, u brda i gudure?! I kako se provede, tamo, k\'o bosa po trnju!... Ž\'o mi te je, ako je tako, dušo, blaga...
TORBICA - Bez nje nisi mogla ni po novine, takvo ti je prezime. A kad te osmotre, samo te u ruke gledaju, po torbici te cene i ocenjuju. Bila si ili \"ona s torbicom\" ili \"ona bez torbice\"... isto ti se hvatalo...
POŠTIĆ - Koja specijalnost ti je bila: pisma, uputnice ili paketi?... Kom si, ti, pisala, a ko je tebi?... Kad si zatvarala šalter? Jesi li puštala prekobrojne ili si se držala nekog svinjskog reda?... Pošto, moja, pozravljam te, nije ti bilo lako, ne, bogami...
NEBOJŠA - Divim ti se, nikom se nisi sklanjao, uklanjao, poklanjao a ni klanjao! Hrabar, bez mane i straha... nikog se nisi bojao do... Čast mi je, evo ti ruke...
KOSTUR - Probao si, nije uspelo, nisi se ugojio ni gram... O, prezimena, o, sakloni bože!... Mogao si se prezivati Kutuzov (onaj što je umeo lepo da kukuriče i plaši, u zoru, Francuze), Njutn (radio je, nešto, s jabukama), Pupin (počeo s ovcama a završio...), Ajnštajn (vozio bicikl i plazio jezik na ceo svet)... a ti... Kostur! Izvini, ali... dabome...
BUHA - Znam, svi su te zvali Buva, takav je naš svet, zaboravan i, pomalo... da!... Da ti to nije neka skraćenica, a... BU - burna, HA - harmonija... ili tako nešto, ne... nije harmonija, ne može biti burna ako je... da nije halabuka, to može...
Nemiran, to znam... Dosadan, što da ne, i tebi su drugi dosadjivali, nisi ni ti buvlji plač!... Ne daj se, samo, to, hoću da ti kažem... Jesi mali, ali se i car češe kad ga ti zasvrbiš!...
SOKOLOVIĆ - Sokole, moj, ptico, moja!... Po tebi jedna... ne jedna nego najlepša banja nosi ime!... Maskoto, moja, oko moje, brzino moja... Sećaš li se kad u narodnoj pesmi onaj junak pita gde su brodi, gde su prelazi preko reke, a dobija odgovor: \"...moj sokole srpski, svud su brodi gde god dodješ vodi!\"... E, vidiš, to me napaja... Sve mi je tad lako kad znam da još uvek ima Sokolovića, soko-ljudi, soko-đidija!... Hiljadili se!...
KRALJ - O, o, o... poštovanje!... Pred vama, samo, car nije ustajao!... Vaš umni pogled je gledao unapred!... Vaša reč se nije poricala!... Kad ste vi pravili obuću, ni kraljevi nisu imali primedbu, nije ih žuljalo!... Kad ste vi glumili, ostali su ćutali, čak i sufler!... Kad ste vi branili na golu, mreža se odmarala!...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:48 am

Jedan dan u raju

Negde, u proleće, davne 1945, pozvan sam na rođendan svog dobrog školskog druga Zorana Sretenovića. Imali smo po devet godina, pohađali treći razred osnovne škole \"Mitropolit Mihailo\" i sedeli u istoj klupi...
Bože, te moje radosti!...
Bili smo, u Sokobanji, izbeglice od ustaškog noža, iz Hercegovine, mama, brat i ja (posle nam se pridružio i ded, mamin otac). Nisam ni znao da postoje rođendani, a, još manje, da se proslavljaju...
Uveče, uoči tog dana, majka mi je oprala kosu, zakrpila rukave na kaputiću (uštopala na sijalici), takođe i čarape (takođe na sijalici)... i ujutro dala potrebna uputstva \"da ne jedem mnogo, da se ne brukam\"...
Ali, kako da se ne brukam kad sam bio gladan!... Ipak, mamine reči su mi ostale u sećanju...
Zoranov tata Dušan-Duško je bio sokobanjski apotekar, nema ko ga ne zna, majka Rada domaćica a brat, Zoranov, Vojin-Vojkan, bio je mlađi od nas, možda tri-četiri godine...
Kad sam pošao, mama mi je dala poklon za rođendan, lepo umotan u najtanju kancelarijsku hartiju zvanu pelir (bila je činovnica) i, hajde, Bobo... \"pristojno se ponašaj\"...
Stanovali su u glavnoj ulici, koliko se sećam, to mora da je bio stan koji pripada apoteci, odnosno apotekaru, što bi se danas reklo namenski...
I, tako, zakoračim, ja, u njihov stan, kao u raj! Kao da je došao knez Miloš, lično, svi su me dočekali: i čika Duško, i tetka Rada, i mali Vojkan i, naravno, moj par, moj Zoran...
Svi stoje i gledaju šta držim, a to je zamotan poklon Zoranu za rođendan.
- Srećan ti rođendan - kažem i dajem paketić.
Kad ga je razmotao, samo što se nisam srušio od srama: pepeljara!... Lepa, crveno-bela, od porcelana, sa slovima \"Rogaška Slatina\"! Zar pepeljaru, crni Bo...
Čika Duško je odmah uzeo pepeljaru i oduševio se, bio je pušač, pušio je \"iz tabakere\" (to sam viđao kad je glumio u sokobanjskom amaterskom pozorištu; često je otvarao tabakeru jer je u njoj imao smotanu ulogu!; pa, usput, i pripali, iako ni pisac ni reditelj to nisu predvideli!; ali, naravno, to publika ne zna)...
I setio sam se...
Ta pepeljara je bila nešto najskuplje i najlepše što smo imali u kući. Tata ju je u Stolac doneo iz Slovenije, sa službenog putovanja, one godine kad sam se rodio, na dar mami iako ona nikad nije pušila... A sad, gle!... Zoranu za rođendan... a koristiće je njegov tata!... Bogami, čudni su putevi pepeljara...
Pa smo počeli da se igramo...
Dok se ručak kuvao, a mirisi se širili... i širile se moje nozdrve, ali sam se pravio sit...
Niko, osim mene, nije došao na rođendan. Bio sam jedini gost. Ni pre ručka, ni za vreme ručka, ni uveče...
A igračke...
I sad bih se njima igrao!...
Prvo mi je pokazao \"pravi\" grad-tvrđavu, s kulama, kapijama, pokretnim mostovima, s malim lancima koji se pomoću minijaturnih čekrka podižu i spuštaju, otvaraju ili zatvaraju ulaze u tvrđavu, sa zastavicama, s posadom... sve vojnik do vojnika, pešaci ili konjanici... Kule su imale male krstaste rešetke iza kojih su bili džakovi s hranom, posada koja spava ili zarobljenici... Krovovi kula su se mogli podići i tad su se videle spiralne stepenice, mali sanduci tako verno napravljeni... svi ti predmeti, bili su veoma slikoviti, ne, samo, zbog oblika već i zbog neverovatnih boja i nijansi... Nije čudno što je Zoran, kad je birao zanimanje, postao scenograf - kao scenograf je godinama radio u \"Malom pozorištu\", na Tašmajdanu, u Beogradu... Bio sam, jednom, kod njega, u vreme kad sam tražio likovno-grafičkog urednika za svoj roman \"Hotel Jevropa\"... i tad je Zoran imao na stolu maketu, ali ne tvrđave iz detinjstva već maketu tog dečjeg pozorišta u kom je radio (sad se zove \"Malo pozorište Duško Radović\"... Duško!... I Zoranov tata se tako zvao: Duško!)...
Osim te tvrđave, Zoran je imao i \"vojsku\" koja ju je opsedala: vojnike u drukčijoj uniformi, s drukčije opremljenim konjima... pa mali topovi iz koji se mogao, zaista, \"ispaliti\" metak od zgužvane hartijice...
Kad bih ja napadao tvrđavu, oglašavao sam se duvanjem u plavu trubicu, a on bi je branio odgovarajući mi iz druge, crvene trubice...
Imao je, Zoran i mali ringišpil na navijanje. S predivnom muzikom, i sad mi je njegova melodija tako živa zajedno sa smešnom škripom mehanizma...
Pa smo, kasnije, prešli na zidne novine, pisali, crtali, izmišljali... tad je bio običaj da svaki razred ima svoje zidne novine... Na pakpapiru, gore, preko cele širine, napišu se \"umetnička\" slova ZIDNE NOVINE, a ispod se lepe prilozi učenika i, naravno, sastavljača, to jest nas dvojice...
Uvek su naše zidne novine bile najbolje! Kako i ne bi: Zoran je postao pozorišni scenograf, a mene je, samo, pukim slučajem, tetka Vera sprečila da ne postanem slikar!... \"Marš u gimnaziju!\"... tako je odredila moju sudbinu...
Ne znam koliko smo se igrali, ali... kad sam otvorio oči, Zoranova mama nas je zvala na ručak!...
Jeli smo, samo, on i ja... Ostali su ručali pre nas; nisu hteli da nas bude, tako smo slatko spavali... umorni od igre, pisanja, crtanja...
Pošto smo \"tri puta\" oprali ruke... \"pre i posle jela, ruke treba prati!\"... seli smo za sto...
Prvo smo dobili supu s knedlama od griza, ali su nam supu sipali iz porcelanske šolje! Pa smo, posle, jeli prženo meso i krompir sa seckanim peršunom, na kraju koh od griza sa suvim grožđem i pijuckali toplu i mirisnu čokoladu... Zbunjivale su me male metalne posude-tacne pored tanjira. Pitao sam Zorana šta je to, pa sam saznao da se u te posudice sliva masnoća s viljuške kad se nasloni na tanjir! Tako se ne isfleka stolnjak!...
Posle smo se još malo igrali: gađali lopticama u metu, pa loptica ostane zalepljena, pritiskali metalnu čigru koja se okretala i svirala \"jo-jo\", trčali po stanu držeći makete aviona čije su se elise okretale jer su bile navrnute prstima pomoću spiralne gumice...
Kad smo, usred igre, pozvani da jedemo jabuke u šlafroku, poslušali smo, ko ne bi!...
- A sad, na spavanje! - rekla je tetka Rada.
Tako sam saznao da se kod Sretenovića obavezno spava posle ručka... Kod nas, bogami, ne... ali, dopalo mi se...
Malo smo pričali, u zamračenoj sobi, malo sam pričao ja, malo on... i opet kao po komandi... u san!...
Te noći, kad sam se vratio kući i legao, brat kao da je pao s Marsa, pitao me je:
- A gde si ti danas bio?
- U raju - odgovorio sam mu.
Samo me je pogledao...
A ja sam ugasio svetlo... svetlo našeg doma... doma u kom raj nikad nije gostovao jer smo... jer smo bili... da, na to sam mislio...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:48 am

Sećam se... sećam...

Zatvorim oči... sklopim kapke... i sve ih vidim... Ponovo...
Nenad-Neša Dinčić, sajdžija... Sećam ga se, lepo, iz usputnog vidjenja, stanovao je u Čuki... a ja s druge strane Bućnjaka... Šta je s njim bilo na kraju, da li je, i posle mog odlaska iz Banje, ostao tu... ili je i on kao ja, potpomognut vetrom u ledja, nekud otputovao, nekom cilju, za svojom idejom?... Nikad nam nijedan sat nije popravio, nismo imali sat... O, Neško, ako ovo čita neko tvoj, i njega pozdravljam, a tebe se sećam, lepo-lepo, uvek si išao uspravan, zamišljen i svoj...
A beše neki fudbaler Aca Golubović, čudo od igrača!... Crn, brzonog, oštar, majstorski je tresao mrežu protivnicima \"Ozrena\"... Da li je imao dece, da li je dobio unuke, da li je neko od njih bio na visini svog čuvenog dede?... o, vreme, Vreme... odgovori mi, rad sam da čujem!...
Pa njegov sadrug Krantić, iz kluba, bek nad bekovima!... Snaga nad snagama!... Kad Krantić raščisti isped \"Ozrenovog\" gola, lopta, njegova, leti do Meseca!... A Banja, cela, gleda uvis, čeka da se lopta odbije od Meseca i vrati na igralište: 3:0 za \"OZREN\"!...
Sećam se i gospodjice Živke, s braonkastim \"zvoncem\" na obrazu, otmene učiteljice šivenja, došla iz Mionice, radila u apoteci kao higijeničarka... sećam se, nje... kao i njenog mačora \"Tigra\" (\"Tigaaaaaar!!!\"... ori se celo Vrelo, zove ga na ručak, i dodje!) i njene koke koja je imala svoj jastuk na njenom krevetu, jastuk umesto gnezda... i tu, na njemu, ostavljala doručak tetka-Živki... Sećam se... Seeeee...
Kosta, veterinar, Rus, prezime mu Samofalov... i njegova lepa žena Mirka, kćer našeg gazde Bore... Sećam vas se... sećate li me se?... Mirka je, pet dana posle udaje za Kosticu, plakala mojoj majci, na ramenu: Kosta neće da joj iscepka drvca za potpalu, ujutro, a ona, Beogradjanče, to, ne zna!... O, Kosta, Kosta... o, Mirka, Mirka... sećam se... Da imam para za taksi, rekao bih, taksisti, u Beogradu, \"Vozite, Ulica Spase Garde broj 8\"... i, nadam se, video bih i Mirku, i Kostu, i njihovu decu, možda i unuke... Nikad nisam bio na toj adresi, ali se dobro sećam, pisao sam pisma po diktatu njenog oca, čika-Bore, njega mrzelo... Spase Garde broj 8... Broj 8... Osam...
Branko, šnajder, i njega se sećam. Lepa soba, uredna, miris njegove cigarete golica nozdrve, propušiću i ja... Ja došao na probu. Majka rešila da mi sašije odelo. Meni, a nisam imao ni čestitu košulju! Stric iz Los Andjelesa, preko Trsta, poslao engleski štof. I postavu, i cuger, i dugmeta... štof i po... I progore mi majstor Branko levi rever na sakou, na drugoj probi, ali... snašli smo se, rever je okrenut na drugu stranu... to jest, postao je desni!... Ne znam gde mi je to odelo od pre 50 godina, negde mi se zaturilo!... Ali ne znam u kom ormanu...
Sećam se dragog Mite, oca Boška \"Kokice\", zamišljen, korača, s cigaretom medju usnama... Pa pamtim i Ješu, iz Vila \"Srbije\", i on je hodio otmeno, sporo... grofovski, nizbrdo... I njegove žene Vere, pamtim, pamtim... I Mije... kao kroz maglu...
Pa Dragi i sin mu Ratko... na Vrelu... Kao sad ih gledam, retko zajedno... I stare baba-Andje, dogurala do stotke, bre!... i pitaju je, \"nestrpljivi\", a, bre, Andjo, kad ćeš, KAD ĆEŠ?... a ona, filozofski, reč-po-reč, ono dobro poznato, još mi je u ušima: ŽIVA U ZEM NE MOG!... A njena snaja Draga se smeje... A ja, dete, golobrado, ič ne razumem... pa mi majka Ksenija objašnjava... a, TAKO!...
Beše i sudija Dimitrijević, imao je predivnu kćer Dušicu i istog takvog zeta s brkovima... Majka me, kod njega, vodila. Sedeo sam, tiho, u kući iza \"Sokograda\", pravo, samo sam gledao, ni levo ni desno, da nešto, ne daj bože, ne pogrešim, sudija je to!...
Sećam se i gospodina Mladenovića, Sretena, profesora pevanja i horovodje... što nije imao vremena da me uči na violini, a, baš sam žudeo... I gospodina Abramovića, profesora matematike... I doktora Popovića, Zelića, Ristića...
Kog je, posle mene, učila ruski drugarica Ružica Smiljković?... Jož... jolka... karandaš... prepodavaćeljnica... harašo... gavarju, tože, ćeper, očinj...
Kad sam dolazio na probu recitovanja kod profesora Milutina Petkovića, u Dragovićevoj ulici, nisam, tad, znao, da ću i ja, tu, kad i sam postanem profesor srpskog, stanovati... i spavati u njegovom krevetu!... Život je čudo, sašije i ono što ni sam ne bi umeo da skrojiš!... Supruga, njegova, predavala je nemački...
Pa Moca, tužilac... i njegov dosetljivi otac... Pa Duško, apotekar... Pa Žika, rabadžija... Pa... pa toliki drugi...
Ceka, sudija... i njegova lepa Bine! Čujem, još uvek je lepa kao iz romana! Vedra, prava, otmena, lepotica i po!... Izadje u helankama!... Rekla mi Lidija!... Htela da me povede, da je vidim i podsetim se, a ja nisam hteo, pogrešio...
Pa Toza, \"Buša\", Toma Gojković i njegova dva brata... Pa Ravanovići... i ono, jedno, njihovo ime, TEOFILO... i njih se sećam, skupa...
Znam i lik gospodje Nade Nebreklijević, i njenog sina, svog školskog druga, Predraga-Bate... što, jednog dana, \"a, možda, i pre\"... odoše u Tetovo... \"Ovaštaro lozareki tehnikum Tetovo\"... evo, još mi odzvanja ta adresa na koju mi nikad, niko, nije odgovorio, a baš sam hteo...
Da li je lepa i mlada gospodja Dada, pošto je ostavila svog lepog Noleta, maskotu Banje, zaljubljenika u fudbal, ikad, više, makar preko leta, došla u Banju, tek onako, da je želja mine?... Sećam se Dade, majka me, kod nje, vodila, pravila je lepe kolače, jedan bih pojeo a drugi poneo kući, bratu...
Sećam se... sećam se... Zajedno smo vozili korita u Šiškovom viru, imao je prelepu sestru Svetlanu... i baku... kasnije, mnogo kasnije, Saša... pokazao mi velik bazen u suterenu svoje velike kuće, na Banjici... Saša Golubjev, bio je sekretar Opštine... O, Saša, Saša... zašto ode tako rano?!...
Da li me se seća kao ja njega Sveta Milenković?... Radica me se seća, rekla mi, mada stidljivo...
Kud ode Dragica Stanisavljević?...
Znam, mnogo, o Hristini Milosavljević... bila je kćer dragog čika-Miše, električara... Hristina je postala slikarka. Jedna njena slika, pod staklom, lepo uramljna, mnogo mi se dopala... nikad je, više, neću videti... Slika, moderna...
Video sam Dele Jovanović, i opet ću kad budemo proslavljali 100 godina mature... da, da!... nije greška: 100 godina mature... he-he!...
I Vuleta Novkovića se sećam, i njegovih sestara... i Vjekoslava... i Smiljke Ivanović... i... i...
Sećam se, kao AMARKORD, Felinija...
Imena... prezimena... nazivi... sve, sve... i više, od tog... Rotalija... Ladna voda... Siniša Ristić sa svojim lakim korakom i umnom umetnošću kojom je i jednog Nušića opčinio!... Sokobanja, Sokograd - dodješ star (NE MATOR!... MATOR JE UVREDLJIVO!) odeš mlad!... A ja, malo, prepravio, za ličnu upotrebu: SOKOBANJA, SOKOGRAD - DODJEŠ STAR, OSTANEŠ MLAD!... Poenta je u \"OSTANEŠ\"! Toliko je lepo, ovde, u Sokobanji, da, kad dodješ, više i ne ideš iz nje - nego OSTANEŠ!!!... Z A U V E K...
Ostajte mi zdravo, svi, vi, Sokobanjci... GDE GOD DA STE!... Pozdravlja vas vaš... i voli-voli...

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od MustraBecka taj Pet Feb 26, 2010 9:48 am

Kako smo ozvučili Moravicu... ili HALO, ŽUPAN?!... HALO, TESNAC?!

I rešili mi, drugarski, Toza i ja, da isprobamo eksperiment iz časopisa PRIRODA, to jest, da uspostavimo telefonsku vezu na Moravici, izmedju Župana i Tesnaca, na Banjici!
Moja majka je mislila da mi nismo normalni! Tozina je, samo, vrtela glavom!... Ali, ko će naučnicima stati na put?! Dok nešto ne isprobaju, ne potvrde, ne smiruju se...
Naime, pročitao, ja, u hrvatskom časopisu PRIRODA, na koji me je majka pretplatila, kako se lako može uspostaviti telefonska veza preko vode, tačnije KROZ vodu, pomoću dve konzerve, malo žice i dva koca. Nismo verovali, naročito ne Toza koji je bio stariji od mene i više se razumevao u tehniku. Ali, na moje navaljivanje, popustio je i... eto nas na Moravici, da isprobamo, pa šta bude...
A kako se prave ti telefoni?
Uzeli smo dve konzerve, jedna meni, druga njemu. Na dnu svake konzerve, ekserom smo probušili rupu i tu provukli oko metar žice koja se vezuje za kolac, pa kolac u obalu, ispod vode, dobro se kamenom ukuca. Znači, ona žica, u konzervi, ima čvor koji joj ne da da se izvuče iz rupe kad je zategnemo. Žica, još jednom, ponavljam, vodi do koca pa kolac se ukuca u obalu, ali ispod vode. Sve je ispod vode, samo dve žice vire iz nje do naših SLUŠALICA, to jest, konzervi koje mi čas stavljamo na usta kad govorimo, čas na uvo kad slušamo sagovornika. I to je sve...
Šta mislite da li je naš eksperiment uspeo?
Bogami, jeste!
Ja sam svoj kolac ukucao u Tesnacu, a Toza u Županu - pa smo zategli žice od koca do naše kutije.
HALO, ŽUPAN?! - ja sam viknuo u konzervu.
HALO, TESNAC?! - odgovorio je Toza.
Lepo smo čuli jedan drugog!
Našoj sreći nije bilo kraja!
Tako smo uspostavili prvu telefonsku vezu na Moravci. Molim da se to negde upiše. Nije mi poznato da su neki drugi naučnici ponovili ovaj naš uspeh.

Boba Mihić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče Sokobanjaca

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 4 od 4 Prethodni  1, 2, 3, 4

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu