Priče iz srpske istorije

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Sre Jul 08, 2009 2:59 am

First topic message reminder :




Kneginja Milica



Kneginja Milica (*oko 1335 — †11. novembar 1405), bila je supruga srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka.
Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac, bio je knez
Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan. Vratko je bio
praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija, u
monaštvu narečeni David. David je sazidao manastir Davidovicu i
praznuje se kao svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi svakog 7.
oktobra.
Milica je rođena je oko 1335. godine, a oko 1353. se udala za Lazara
Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša, Lazar postaje knez Raške s
prestonicom u Kruševcu.
Knez Lazar i kneginja Milica su imali osmoro dece, tri sina i pet kćeri:

sinovi:
* Dobrovoj (umro ubrzo po rođenju),
* Stefan i
* Vuk

kćeri:
* Jelena,
* Mara,
* Dragana,
* Teodora i
* Olivera.

Mara je bila udata za Vuka Brankovića, Jelena za Ðurđa II Balšića,
Dragana za bugarskog cara Ivana Šišmana, Teodora (Jelena) za bana
Nikolu II Gorjanskog (mađ. Garay Miklós), a najmlađa, Olivera za
turskog sultana Bajazita...
Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala
narodom i državom jer su joj sinovi bili još deca. To su za srpsku
državu bila teška-najteža vremena.
Kad je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tad je
mogla da napusti državne poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom
u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i
dobila ime Evgenija.
Pred smrt, primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija.
U manastiru Ljubostinji, provela je svoje poslednje dane, tu je
preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.
Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19. jula po
crkvenom kalendaru ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana,
proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.
Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je s
Jefimijom 1398. išla kod sultana Bajazita da zastupa interese svog
sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju svete Petke
iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u kapelu svete Petke, na
Kalemegdanu; danas su one u rumunskom gradu Jaši.
Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere“ i
„Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili
kćer Jelena Balšić i sin despot Stefan Lazarević.

oOo

Istorijat dinastije Hrebeljanović

Rodonačelnik dinastije Hrebeljanović, bio je Pribac Hrebeljanović,
logotet a zatim peharnik na dvoru cara Dušana. Pribac je dobio kao
vlastelin na upravljanje teritoriju s gradovima Prilepac i Prizrenac.
Njegov sin Lazar Hrebeljanović (1329 - 1389), počeo je, takođe, službu
na dvoru kao stavilac. Tu je upoznao Milicu, carevu rođaku, koja je,
takođe, pripadala dinastiji Nemanjića (od Nemanjinog sina Vukana i
unuka Dmitra) i njom se oženio 1353. godine.
Posle smrti cara Dušana, a za vreme vladavine \"nejakog\" cara Uroša - jačaju oblasni gospodari, među kojima i knez Lazar.
Lazareva teritorija je zauzimala velik prostor s prestonicom u Kruševcu.
Posle Uroševe smrti 1371, knez Lazar je postao najveći oblasni
gospodar u Srbiji. Narod ga je smatrao carem - iako formalno nije nosio
tu titulu, tim je uspostavljena dinastija Lazarevića koja se zbog
porekla kneginje Milice smatra bočnom linijom dinastije Nemanjića.
Godine 1389, u Boju na Kosovu, poginuo je knez Lazar i njegova
država potpada pod vazalno ropstvo Turske. Državne poslove preuzima
kneginja Milica do punoletstva starijeg sina Stefana...
Stefan Lazarević je na početku svoje vladavine od 1393. nosio titulu
kneza, 1402. je dobio titulu despota. Vladao je srpskom despotovinom
sve do svoje iznenadne smrti u lovu 1427. Sahranjen je u svojoj
zadužbini manastiru Manasiji - Resavi, poznatom po tzv. Resavskoj
prepisivačkoj školi.
Mlađeg brata Vuka Lazarevića, pogubili su Turci 1410. u dinastičkim borbama posle jedne bitke (nije imao potomaka).
Pošto ni despot Stefan Lazarević - sin kneza Lazara i kneginje Milice
- nije imao potomaka - za svog naslednika je imenovao je sestrića Ðurđa
Brankovića. Tako je dinastiju Hrebeljanovića-Lazarevića na srpskoj
političkoj sceni zamenila dinastija Brankovića.

oOo

Olivera je bila kćer srpskog kneza Lazara i kneginje Milice. Posle
Kosovske bitke, njena majka ju je udala za sultana Bajazita 1389. ili
1390. Olivera nije bila na silu poslana Bajazitu u harem, kako se
ponegde spominje, štaviše, venčanje Bajazita i Olivere je bila
poslednja formalna svadba nekog Sultana. Bajazit je poštovao Oliverino
hrišćansko poreklo i nije je preveo u Islam. Ovo malo ko zna, ali je
istinito. Bajazit je za Oliveru pripremio ceremonijalnu svadbu i za nju
je imao i poseban boravak. Bajazit je bio veoma blagonaklonan prema
svom vazalu Stefanu Lazareviću, naročito posle bitke kod Nikopolja, gde
mu je Stefan doneo pobedu...
Oliverina sudbina je postala gorka posle poraza Bajazita kod Angore
1402, posle koje ju je pobednik Tamerlan uzeo u svoj harem, odbivši
ponudu Stefana Lazarevića da otkupi sestru Oliveru.
Umrla je posle 1443. godine.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Jul 08, 2009 3:03 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 10:54 am

Српски јунак и његов ратни трофеј
Сабља Кулин-капетана
Војвода поцерски, Милош Стоићевић у једној борби заробио је изузетно вредно оружје погинулог турског команданта које су његови људи, бежећи из Мачве у Босну, хтели да спасу

Славна Мишарска битка, једна од најзначајнијих и најкрвавијих у Првом српском устанку, завршила се катастрофалним поразом велике турске војске. „Мишарско поље, доскора весело и зелено” - пише један хроничар овог ратног догађаја из 1806. године - „изгледало је тада тамно и тужно, преровано ђуладима из турских и српских топова и засуто црним лешевима необузданих делија и напојено њиховом крвљу”.
На Мишару су пали најславнији турски команданти: Кулин-капетан, Синан-паша из Горажда, Мехмед-капетан из Зворника са оба сина и многи други виђени бегови, чувени јунаци. У тој бици, са српске стране, посебно се истакао Милош Стоићевић, војвода поцерски.
Турци су после битке бежали на све стране. Прво ка Шапцу. Али, били су толико престрављени да им ни шабачка тврђава није изгледала довољно сигурно да их заштити од налета устаничких чета. Зато су бежали даље, што даље од Мишарског попришта.
Карађорђе је српским борцима наредио да гоне Турке. Међу гониоцима био је и поцерски војвода Милош Стоићевић са својим одредом који је нападао непријатеља по Мачви где год је стигао.

Нудили су злата колико је сабља тешка
У једној борби Милош је заробио сабљу погинулог Кулин-капетана, коју су његови људи, бежећи у Босну, хтели да спасу. Била је то драгоцена сабља не само по томе што је припадала славном турском јунаку и била један од најлепших ратних трофеја тог времена, него и зато што је на себи имала важне породичне записе...
На сабљи Кулин-капетана били су исписани берати (дипломе) Кулин-капетана. Ти царски берати садржавали су његове заслуге због којих је за узврат добио села и поседе. Стога је поцерски војвода убрзо примио поруку Кулинове породице. Нудили су му за сабљу онолико злата колико је тешка, а тежила је читаво богатство.
Милош Стоићевић одбио је понуду а тиме и богатство које би можда било једно од највећих у тадашњој Србији. Одговорио је породици погинулог турског феудалца да ће јој вратити драгоцену сабљу ако Турци врате све српско робље које су у току те године одвели из Мачве. Желео је тако да ослободи и своју мајку коју су Турци такође заробили.

„Јунак неисказани”
У књизи „Животи српских војвода”, Вук Караџић овако пише о поцерском војводи:
„Име је овога славнога јунака познато из народних песама наших и изван народа српскога. Ја овде не мислим његову славу умложити, него ћу само, колико знам, да назначим из његова житија оно што сваки, слушајући име његово, може зажелети да зна.
Милош Стоићевић родио се у Поцерини, у селу Врањској. У детињству своме научи по манастирима мало читати и писати. Прве године српске буне био је прост војник, а потом постане писар код грушићкога кнеза Илије Марковића, који је тада био као буљубаша у Поцерини. Кад Турци 1806. године пређу у Мачву и нахију шабачку попале и похарају, кнез Илија се преда Турцима и они га учине оборкнезом поцерским. Милош се не хтеде предати (премда су му Турци били матер заробили) него побегне у шуму и стане сам купити чету. У том Црни Ђорђије стигне одоздо, те Турке узбије и њега постави војводом поцерским и назове га својим посинком...
Милош је био малог раста, пошироких уста и дугуљастих образа, смеђе косе и танких, подугачких бркова, врло весео и шаљив; а јунак неисказани. Млого је његовом јунаштву помогло што је све помишљао на Милоша Обилића, који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је и Црни Ђорђије тога опоменуо кад га је завојводио...”
Захтев поцерског војводе био је неостварљив. И да су хтели, Турци нису могли да га испуне јер је робље било распродато по целој царевини. Тако је сабља остала код Милоша, који је ипак имао срећу да своју мајку ускоро види слободну. Она је, наиме, и без откупа ослобођена када су Срби заузели Шабац јер Турци нису стигли да је одатле одведу.

Прилике после Свиштовског мира
У биткама с Турцима, Милош Стоићевић задобио је и друге драгоцености и постао богат. Међутим, он се није обогатио грабећи турске поседе, намећући велике порезе и тргујући, као већина других кнежева и војвода потеклих из новостворених сеоско-трговачких слојева.
Ови први србијански богаташи настали су после Свиштовског мира, закљученог 1791. године између Аустрије и Турске, после трогодишњег рата између те две силе. Прилике у Србији тада су се нешто поправиле зато што су интереси и Турске и Аустрије тражили мир на граници и успостављање уобичајеног трговачког промета. Само зато унете су и у овај уговор о миру одредбе које су Србију довеле у повољнији положај, јер су турским царским ферманима дате неке олакшице Србији.
Одређен је годишњи данак у износу од 400.000 гроша, с тим да га разрезују кнежеви, а после прикупљања предају београдском паши. Утврђено је да народ сам бира кнежеве који су добили и право да решавају мање судске и управне спорове и да држе наоружане људе. Турцима је забрањено да насељавају села, а донете су и одредбе које забрањују делатност јаничара, главних изазивача нереда.
Новим стањем у земљи створени су услови за донекле миран живот и пословање које је одмах почело и све више се развијало. Под тим условима, који су постојали једно дуже време, ојачали су сеоско-трговачки богаташи. А са повећањем богатства растао је и утицај овог слоја људи. Убрзо је постало правило да се из тог реда бирају кнежеви и оборкнежеви, а то се одржало и у време кад је букнуо Први српски устанак.
У току устанка војводе и кнежеви повећали су још више своје богатство и настојали да учврсте власт, самосталност и господство, показујући тежњу да свако у свом крају постане оно што је раније био турски спахија. Карађорђе се, као врховни вођа, борио против ове тежње и то је довело до унутрашњих сукоба који су имали кобне последице по крајњи исход устанка.

Трофеј без откупа враћен
После Милошеве смрти, војвода поцерски постао је његов брат Јанко. Он, међутим, није био достојан наследник свог брата јер се 1813. године у Лешници предао Турцима. Тако је сабља Кулин-капетана враћена Турцима без откупа, а Јанко Стоићевић је, као роб, одведен у Цариград, где је и умро.
Недаће унутрашњег уређења ослобођених крајева повећавале су се, а расле супротности између војвода и кнежева, с једне и Карађорђа, с друге стране. Док су први тежили да новим уређењем очувају своју самосталност, Карађорђе није хтео да се створе нове спахије и спахилуци. А то није хтео ни народ.
Унутрашња борба наносила је штете општем народном покрету, а и реду у земљи јер су почели да се појављују одметници, хајдуци. Хајдуке су подржавали војводе и кнежеви, и они су кварили поредак да би довели у питање нову власт. Карађорђе је издао строге наредбе против одметника по којима је сваки војвода морао не само да их гони него и да надокнади штету коју они начине.
У Поцерини се, како сведочи Вук Карџић, одметнуо „некакав хајдук Прело”. Милош Стоићевић није хтео да у свом крају трпи одметника. Сазнао је где се налази и ка тој шуми кренуо је са неколико људи. Хтео је да га ухвати или убије. Војвода је ишао на коњу, пред свима.
- Предај се! - рекао је кад је био надомак одметника.
Али, овај се заклонио иза једног дрвета, уперио пушку и одговорио:
- Натраг, војводо, погинућеш!
Милош Стоићевић није хтео натраг. Пушка је планула и један од најславнијих јунака Првог српског устанка је погинуо. Било му је тек тридесет пет година. Убрзо је одметник ухваћен и убијен, али то је била слаба утеха за све који су знали и поштовали легендарног Милоша Поцерца н

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:22 am

Важна дама из наше прошлости
Кофер сликарке Бабет
Живела је читав век, волела је да слика и оставила је за собом много тога важног што у нашем уметничком животу до тада није постојало


Бета Вукановић на фотографији коју је снимио Милан Јовановић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:24 am

Прва изложба
На крају лета 1898. године, месец дана након удаје, уместо на медени месец кренула је пут Србије и нашла се у Београду да ту и остане. И пре тога било јој је јасно да Београд није оно што су градови у којима је живела пре удаје. Млади Срби који су се школовали у Минхену причали су јој да је Београд мали, да је био турски град који постаје европска варош, да је пре неколико година уведена електрична струја, али да се још налази на рубу Европе. Кад је стигла, сазнала је да су сликарске изложбе веома ретке, и да нису омиљене као што су у Европи.
Међутим, Београђани су били изузетно заинтересовани за изложбу на којој им се Бета Вукановић први пут представила 20. септембра 1898. године у сали Народне скупштине. Разумљиво, зато што такву изложбу пре тога готово да нису имали прилике да виде: радови чак троје наших младих уметника и то тек пристиглих са школовања у Минхену, Бете Вукановић, Ристе Вукановића и вајара Симеона Роксандића. До тада су сликари најчешће излагали само по једно дело и то у излозима радњи, ретко кад у Грађанској касини и у Народној скупштини, јединим изложбеним просторима у граду, могуће и зато што нису имали довољно радова да напуне тај простор. Изгледа да је европски дух који су донели ово троје младих уметника пријао Београђанима, па је на изложби сваког дана било пуно посетилаца.
Изложби је претходило свечано отварање, што је била права реткост, на ком је говорио Михаило Валтровић, академик и управник Народног музеја. О Бетиним сликама говорио је дуже него о радовима других излагача, очигледно не само зато што су Бетини радови били најбројнији. Њене портрете и студије људских ликова оценио је као одличне, издвојио је студије и пределе, навео да су рађени уљаним бојама, пастелом и у акварелу, да је сликарка изложила и цртеже у оловци и креди, графике, радове на кожи и дрвету и нацрте за њих, да би закључио: „Међу радовима госпође Вукановићке, портретима њеним приличи прво место, јер су уметнички схваћени и одлично изведени. Нису прост, чудноватом тачношћу преписани лик лица из оног времена и тренутка кад их је сликарка портретисала, но су свеж и жив снимак оног што сачињава нарочиту особину личности, њен карактер, а што се иначе на личности само повремено опажа у покретима тела, у изразу лица и ока. Свежина и живост управо су оне особине ваљаног портрета које освајају посматрача и пред ликом непознатог му лица.”
На изложбу је дошао и краљ Милан Обреновић. Очигледно му се допала, чим је позвао ово троје уметника да излажу у двору. Они су тај позив искористили 1900. године. Од новца којим је краљ Милан откупио животно дело Ристе Вукановића „Дахије”, Вукановићи су купили земљиште за кућу у Капетан-Мишиној улици број 13.

„У кафани”, пастел рађен око 1900. године
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:25 am

Верност
Бета Вукановић је импресиониста, а тај правац прихватила је у Минхену током студија и остала му верна до краја живота. Сматра се да је она утицала на наше тадашње уметнике, извела их из атељеа и указала им да треба да сликају у природи. Зато се уз њено име везује одредница „plain air” која се тиче уметника који сликају, у буквалном преводу, под ведрим небом.
Кад је импресионизам почео да јењава, да облик надвладава боје, Бета Вукановић успела је да помири своју наклоност ка правцу у коме је почела сликарски живот и нове појаве у сликарству: учврстила је облик, истакла цртеж, али и - задржала своје боје. Такво спајање старог и новог подржали су и други.
Није сликала из главе, увек по моделу. Сликала је сељанке и сељаке у разнобојној народној ношњи, Циганчице у живописној одећи, волела је покрет, изражајно лице. Уживала је у сликању, што се и види на њеним радовима. Трагајући за новим темама, путовала је. Куд год би отишла, нешто је насликала. Призрен је за њу био велики извор и тамо су настала њена најпривлачнија платна. Познато је велико платно „Призренка”, фигура лепе жене у народној ношњи живих боја како би се што више истакла њена раскош. Волела је да слика мртву природу, најчешће цвеће. Један од најпознатијих радова је „Мртва природа с грожђем”, насликана густим намазима боје.

Портрет Ристе Вукановића, из 1914. године, детаљ с уља на платну.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:26 am

Изгубљена слика
Једна од првих слика које је насликала у Србији била је „Крсна слава”, њој можда најдража. Изложила ју је у Паризу, на Светској изложби 1900. године. Изабрала је тему својствену српском народу зато што су уметници који су излагали у Паризу желели да искористе ту прилику да своју земљу прикажу свету. У „Крсној слави” Бета Вукановић спојила је своје минхенско образовање и осећања према Србији. У интервјуу недељнику „НИН” 1958. године, Бета Вукановић се поверила: „Има пуно слика које волим више од осталих. Насликала сам много, па колико само има година откако сликам. Ево, од ње имам трага само овде, у овом албуму. То је моја прва велика композиција. Слика је имала много успеха, била је награђена. Обишла је десетак европских градова. Како сам дошла на идеју да то сликам? Врло просто: тек сам дошла у Србију и упознала тај обичај. То је леп обичај, за тако нешто нисам раније ни чула. И решила сам да то пренесем на платно. Композиција је била велика, сада се више не сећам тачног формата, али око два метра је била у ширину. Живе боје... Има бољих слика, има слика које су се другима више допадале, али ја сам се увек радо сећала Славе.” Бетина „Слава” нестала је највероватније током Другог светског рата. Сачуване су само две репродукције, као литографија и олеографија. Иако је све говорило да је оригинал изгубљен, Бета није престајала да се нада. Кад год би неко, видевши репродукцију, помислио да је открио оригинал и о томе је обавестио, Бета би се бар начас понадала да је „Слава” спасена.

„Крсна слава”, 1900. година, олеографија
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:27 am

Плаве перунике
Пре него што су отишли у Париз на Светску изложбу, брачни пар Вукановић добио је дозволу Министарства просвете да наследи Прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13 (кућа још постоји). Кућу је пројектовао Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У њој су била четири велика атељеа, имала је велику терасу, била је лепа и одговарала је намени, али ипак од свега најлепша је била фасада куће. Бета Вукановић је осликала: изнад главног улаза у кућу била је композиција „Три музе” - музика, сликарство и игра - приказане као три лепе жене, а око њих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Била је то прва уметниковом руком осликана фасада, а могуће да је и до данас остала једина. Овај рад Бете Вукановић уништиле су бомбе Другог светског рата. Остала је само разгледница у издању „Геце Кона”.

„Летњи дан”, 1918–1919, уље на платну, насловна страна монографије у издању „Тору” из Београда.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:28 am

Одустајање
У коферу из Немачке Бета Вукановић донела је и графике, и показала их на првој изложби. Касније је израдила и нове. У том послу била је једина, па је Београд, ненавикнут на графику, више волео њене сликарске радове. Ни успех на изложби „Bianco e nero” у Риму 1902. године није променио такав став јавности, па ни вест да је „Њ. В. талијански краљ купио две од изложених слика гђе Вукановић, а адвокат Скоти, правни саветник нашег посланства у Риму, такође једну” како је објавио „Српски књижевни гласник”. Уметница је била разочарана таквом незаинтересованошћу, па је неколико година након доласка у Београд поклонила алат за бакрорез свом талентованом ученику Љубомиру Ивановићу. Можда је управо захваљујући том поклону он касније постао врсни графичар.
Педесетих година сликарка је Музеју града Београда поклонила свој легат. Међу 247 уметничких радова није било ниједне графике.
Посебна привлачност четврте изложбе Друштва српских уметника „Лада”, одржане у Београду 1910. године, биле су карикатуре Бете Вукановић. Било је то први пут да су код нас изложене карикатуре, односно, да су добиле значај уметничког рада. Бета Вукановић тада је изложила шездесет карикатура, што значи да се том врстом уметности већ одавно бавила.

„Полуакт с ђерданом”, око 1925. године, уље на платну
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:30 am

Добро око
„Прву карикатуру нацртала сам у основној школи. Разуме се - учитељицу. Казнили су ме и тако сам рано сазнала да карикатуре могу имати непријатности, али ме то није опаметило. Наставила сам без лоших намера да цртам смешне портрете и увек сам се чудила што се због тога љуте”, открила је Бета Вукановић у интервјуу „Политици” 1968. године.
Током студија објављивала је карикатуре у сатиричним часописима, али је тек у Србији почела да се бави карикатуром. Кад је на дворском балу 1904. године угледала једног малог трбушастог француског генерала како игра с нећаком писца Симе Матавуља, иначе изузетно високом женом, осетила је велику жељу да их нацрта.
„Повучем се иза једне завесе и одатле почнем на брзину да цртам. Успела сам те вечери да направим, опет кришом, још неколико карикатура других личности - министара и официра... Тако је, временом, настала једна врло завидна галерија карикатура најистакнутијих политичких, културних и војних личности Београда из прве деценије нашег века. Где се оне данас налазе, нарочито карикатуре које су припадале дворској галерији, не знам.”
Критичари су веома повољно оценили карикатуре Бете Вукановић.
„Та врста уметности досад нам је недостајала”, написао је критичар Богдан Поповић. „Може се рећи да је чак и мало чудновато што уметничке карикатуре досад нисмо имали. Каква је карактеристика гђе Вукановић као карикатуристкиње? Карактеристика њена општа је карактеристика добрих карикатура. Она уме да види - да види оно што је индивидуално и карактеристично, оно што одступа од нормалног, да то осети и у машти добије оно појачање, ону претераност која је битна особина сваке карикатуре.” Тема њених карикатура није био дневни догађај, што је занимало новинску карикатуру, већ личност.
Последња карикатура била је „Аутопортрет”, из 1954. године. У фонду Народног музеја чува се шездесет карикатура ове чувене сликарке, а највећи колекционари њених карикатура су породица Вељковић, њени пријатељи, и краљ Петар I, што до сада није потврђено.

Генерал Зечевић, карикатура
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Pon Okt 19, 2009 11:32 am

Летовање
Готово свако лето Бета Вукановић боравила је у иностранству. Проводила је дане у музејима загледана у слику неког великог мајстора и - копирала је. Била је то навика са студија. Наиме, у Минхену и Паризу, где је учила сликарство, израда копија по делима славних мајстора била је обавезна за ученике виших разреда или класа јер се сматрало да ће им то користити.
Прве копије дела великих сликара које је Београд видео, урадила је Бета Вукановић. Већ на првој изложби 1898. године биле су копије „Христ и покајница” по Рубенсу, „Војници при коцкању” по Броуверу, портрети по Ван Дајку, Корнел де Восу, Ј. Б. Грезу и Рембранту. Добила је похвале и критике и публике, као и много година касније на изложби копија светског сликарства 1964. године. У каталогу објављеном том приликом, описан је и посао копирања: „Копије радова старих мајстора упркос репродуктивним достигнућима колор фотографије представљају и данас драгоцене комаде који скоро значе доживљај оригинала. Најчешћи повод и главни садржај копирања старих мајстора садржан је у аналитичком контакту са сликом, палетом, фактуром, са фазама настајања узора, од првих потеза четке до последњих лазура и туша. Није мали број сликара који су часовима у академијама претпостављали проучавање и копирање дела старих мајстора. Пред платнима сликара изабраним према личним афинитетима разјашњавали су се проблеми и откривале тајне, са пијететом уметника и заљубљеничким жаром истраживача откриване су етапе њиховог настајања, формирао се и проверавао сопствени ликовни речник.”

Ратови
Бета Вукановић преживела је четири рата. Балканске ратове провела је у операционој сали, поред рањених војника. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Није сликала.
Кад је почео Први светски рат, њен супруг тешко се разболео. Бета је поред супруга неговала у болници и рањенике. С нашом војском супружници Вукановић отишли су на југ, до Солуна, па затим с групом рањеника у Француску, у Марсељ. Зна се да је Бета тада сликала, али су сачувана само два акварела: на оном из 1915. године су француски војници из афричких јединица, а на акварелу из 1916. године је предео из Марсеља. Оба су у Војном музеју у Београду.
Риста Вукановић умро је у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу.
Бета Вукановић се вратила у земљу с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Становала је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања. Пријатељи, породица Вељковић, дали су јој атеље.
Током Другог светског рата представници немачког рајха, знајући за њено порекло, понудили су јој сарадњу и чланство у организацији „Културбунд”. Одбила их је. Бета Вукановић сматрала се Српкињом.
У једном интервјуу је забележено да су јој боје и четкица помогле да преброди бомбардовање и страхоте Другог светског рата.
„То је било огорчење, жеља да се не забораве страхоте које смо преживели. Сликала сам све осим религијских слика. Најрадије фигуралне мотиве, цвеће и децу која су врло захвални модели ако умете да их забавите причом.”

Откриће
Сликала је и цртала до последњих дана. Готово сваки дан одлазила је у свој атеље у згради Коларчевог народног универзитета, исто као што је то чинила свих претходних четрдесет година колико је тај простор био њен други дом. Ту је примала и посете од 12 до 14 часова - како је писало на вратима њеног атељеа. Често је седела у оближњем парку и цртежом или акварелом бележила призоре који су у њој побудили осећање, тренутни сјај који је сматрала вредним чувања.
Отишла је тихо и оставила много тога што се још открива. Недавна изложба њених карикатура из фонда Народног музеја и из збирке породице Вељковић, приређена у оквиру Дана европске баштине, било је једно од таквих открића о Бети Вукановић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 5:14 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 5:15 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 5:15 pm

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Priče iz srpske istorije

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu