Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

Milan Kundera

Slobodan Selenić "Očevi i oci"

"Ne znam kako to tačno opisati, ali meni naš seksualni čin liči na ceremonijalno pijenje čaja u Kini, recimo, ili na crkveni obred venčanja. Oboje smo tako obzirni i pažljivi da ne prekoračimo stroga pravila koja su, na neki način, vežnija od igre za koju pravila su okvir. Čim smo gotovi, mi odmah se oblačimo, osećajući se više lagodno posle u odelu i razgovoru. Smeh koji nas združi na Oplencu, bliskost koju osetimo u razgovoru, u prevođenju, mnogo je veća, intimnija, nego ona u krevetu."

....Tako to ide: najpre nekome oprostis nesto, a onda oprostis sebi sto si mu oprostio. Kao vakcina: primis najpre malu dozu, vrlo malu, koliko moze tvoj organizam da podnese i odjednom postajes imun i na ono najgore. I ne primetis kada si postao drugi covek, kako te se neki virusi ne doticu, kako je neki deo tebe, nezan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeris granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vracas nazad, jer ces sam sebi da izgledas kao budala, sto nije nimalo prijatno.....
Aleksandar Djuricic

..."Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja. Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...

Isidora Sekulić - Samoća

Лице му је било тужно и строго због судбине која га је притискала, а ипак, у дубинама његовог срца вечно је боравила нада од које би весеље покадкад истекло попут извора из стене.
(Толкин)

,, Strah koji se rađa 'iz vedra neba' ... Jedini, i, uostalom, najtamniji. On je dvosmislen poput tamnog pupoljenja – i stvara suludu i tužnu muziku flauta. U tihim hotelskim sobama ili na tesnim ulicama starog grada ona raste i proverava našu iskorenjenost. Onda osećaš potrebu da se izgubiš u srednjovekovnim sonetima i dubokim posteljama, da obnoviš zaboravljene tuge.
Strah nije 'psihološki' i ne pripada, osim u poslednjem redu, takozvanoj duši. U njemu odjekuju muke individuacije, davna borba haosa sa oblikom. Ne mogu zaboraviti trenutke u kojima je materija odolevala Bogu ...“

Emil Sioran, Suze i sveci

Kad uvide da su ostavljene, izvjesne žene otimaju svoga DRAGANA iz naručja suparnice koju ubijaju i bježe u svijet, na gubilište ili u grob. To je, bez sumnje, lijepo; pobuda ovakvog zločina je uzvišena strast koja uliva poštovanje ljudskoj pravdi.
Druge žene obaraju glave i tuže u samoći, predaju se sudbini, plaču i praštaju, mole se Bogu i sjećaju se do poslednjeg daha. To je prava ljubav, ljubav anđeoska, ponosita ljubav koja živi od svoje tuge i umire od nje.
(ONORE DE BALZAK – «Evgenija Grande»)

Imao je Gavrilo četvoricu sinova: Slobodana, Ratka, Peru i Milorada, mog dedu. Naočiti ljudi. Trojica starijih poženjeni, Ratko i Pera sa po dvoje dece, tek promilele, a Mika, najmladji, jedva momak. Kad ih je zatekla vojna četrdeset prve Ratko je radio kao bolničar, poznat u selima podno Jastrepca kao osobito vešt sa prelomima, vedre naravi, večito nasmejan. Zimi vazda u bundi, na čezama, jurca od sela do sela, nekom pomogne, sa drugim se razgovara, da prodje vreme. Pera je otišao kao dobrovoljac u četnike, u jedinicu majora Keserovića. Stajala mu uniforma kao salivena. Stasit, visoka čela, najlepši od sviju, dubokog strogog pogleda, ponosit. Mika je pošao za partizanima. Svakoj vojsci dao je Gaša po jednog sina. Danak platio, pa mu Ratka nisu dirali, a ni Slobu, zbog slabog zdravlja. U kući ostala još baba Kana, tri snahe i četvoro unučadi. Prolazili meseci i godine, a od Pere i Mike tek po neki glas: jednog videli pod Ozrenom, drugi onomad pregazio Drinu…

Oktobra četrdeset četvrte, kad se Pera krišom vratio u sada već oslobodjen atar, doneo je vest da je njegov mezimac sa partizanima negde na Sremskom Frontu. Baba Kana ga je potom sakrila u ajat, da tu čeka pravi kraj rata i brata oslobodioca. Jednog jutra u dvorište je ušao Slavomir, poverenik za selo. -‘Ajde, Pero, sine, ljubi te majka, predaj se. Svi znaju da ništa nisi zgrešio, narodni je to sud, evo Slava će za tebe da garantuje, nema dlaka s glave da ti fali. Nek te saslušaju pa lepo nazad kući, da živimo k’o ljudi, nemaš ti od koga da se kriješ – molila je Kana. Pera je otišao sa Slavomirom. Istog dana streljan je na Slobodištu. Partizanski preki sud je ukinut sutradan, a Perino stratište negde je izmedju kamenih ptica. Streljanja četrdeset četvrte, istorija veli, na tom mestu nije bilo. Baba kanu udarila kap i nije se nikada više ni pomakla ni progovorila. Dvadeset dugih godina.

*Ratka su jednog proleća, ne sećam se kog, na putu do susednog sela gde je pošao da nekom namesti nogu, pod trešnjom na Lomničkoj Kosi greškom streljali partizani, zamenivši ga sa nekim Ratkom, četnikom, šurakom nekog Marka, partizana, koga su pošli da likvidiraju. Gaša ga je zamotao u čaršav, stavio na čeze i doneo kući. I onda leg’o i umro.
*Mika je došao kao heroj s fronta, čim stigao kući osedeo, sahranio oca, oženio se, zbrinuo majku, snahe, decu. I bdeo nad svojima do kraja života. Za jednog čoveka dosta.

“Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.”
Crnjanski

'Pisana rec me je naucila da slusam ljudski glas,
kao sto me je uzvisenost nepomicnih stavova kipa naucila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv,
zivot mi je protumacio knjige.
Ali sve one lazu, cak i one najiskrenije, navestije,
i u nedostatku reci i recenica kojima bi zivot obuhvatile, daju plitku i siromasnu predstavu o njemu; druge,
kao Lukanove, otezavaju tu predstavu i opterecuju je svecanim tonom koji on nema.
Drugi, naprotiv, kao Petronije, olaksavaju zivot,
prave od njega suplju i skakutavu loptu, koju je lako uhvatiti i hitnuti u svet bez tezine.
Pesnici nas prenose u svet, prostraniji ili lepsi, vatreniji ili smireniji od onog koji nam je dat,
te samim tim drugaciji i, u stvari, nemoguc za zivot.
Filozofi, da bi stvarnost mogli da proucavaju cistu,
podvrgavaju je priblizno onim promenama koje na telima proizvode vatra ili tucak:
nista ne moze da ostane, reklo bi se, od bica ili stvari kakve smo ih upoznali u tim kristalima ili u tom pepelu.
Istoricari nam predlazu proslost u suvise potpunim sistemima, nizovima uzroka i posledica,
suvise tacnim i suvise jasnim da bi bili potpuno istiniti; oni doteruju tu poslusnu mrtvu materiju,
znam da ce cak i Plutarhu uvek izmaci pravi Aleksandar. Pripovedaci, autori milezijskih prica,
kao kasapi samo vesaju po tezgi male komade mesa koje jedino muhe cene.
Vrlo tesko bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne moze cela u njih da stane.'
Margerit Jursenar - "Hadrijanovi memoari"

Ovo je odlomak iz knjige "IGRA ANDJELA" Ljiljane Habjanovic Djurovic.
Govori o trenutku kada je Lazar,na carevoj veceri,zatrazio Milichinu ruku:

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.
Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge.
Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.
I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.
Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.
Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.
-Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:
Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.
Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.
Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.
Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.
Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.
Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.
’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.