Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Predsednici Udruženja novinara Srbije od 1881. do 1941. godine

taj Pet Jul 10, 2009 10:42 pm

Laza Kostić

(Kovilj,1842 – Beč, 1910), poznati srpski pesnik i dramski pisac, bio
je prvi predsednik Srpskog novinarskog društva (1882–1883). Kada je
izabran za predsednika, nalazio se na dužnosti glavnog i odgovornog
urednika lista Srpska nezavisnost, organa
Ristićeve Liberalne stranke, koja se tada nalazila u opoziciji. Kostić
je počeo da se bavi novinarstvom još kao omladinac, sarađujući u Zastavi
Svetozara Miletića i listovima Ujedinjene omladine srpske. Jedno vreme
(1876–1877) boravio je u Beču i pisao dopise za strane listove o
problemima srpskog oslobođenja. Posle Timočke bune (1883), napustio je
Srbiju i, nešto kasnije, prešao u Crnu Goru gde je preuzeo uređivanje
zvaničnog lista Glas Crnogoraca. Kao
predsednik prvog novinarskog društva zalagao se za unapređenje srpske
žurnalistike i nastojao je da se u Društvo učlanjuju i srpski
književnici i novinari izvan Srbije.


Pera Todorović

(Vodice, Smederevo, 1852 – Beograd, 1907), izabran je za predsednika
Srpskog novinarskog udruženja 1891. godine. Iako relativno mlad (39
godina), on je za sobom već imao bogatu novinarsku biografiju kao
saradnik listova Svetozara Markovića, urednik prvog socijalističkog
časopisa Rad (1874–1875), urednik socijalističke Straže u Novom Sadu, prvi urednik radikalske Samouprave i urednik Malih novina,
najtiražnijeg lista u Srbiji. Zajedno sa Stevanom Đurčićem, Todorović
je inicijator obnavljanja Srpskog novinarskog udruženja (koje je posle
Timočke bune 1883. godine prestalo sa radom).


Lazar Komarčić

(Komartica, Pljevlja, 1833 – Beograd, 1909), bio je predsednik
novinarske organizacije u Srbiji od 1895. do 1897. godine. Uređivao je
naprednjačke listove Videlo (1881–1896) i Srpski zavet
(1879); danas je poznatiji kao pripovedač (predstavnik "pozne
romantike"), nego kao novinar. Kao predsednik, dosta je doprineo
oživljavanju Srpskog novinarskog udruženja.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Predsednici Udruženja novinara Srbije od 1881. do 1941. godine

taj Pet Jul 10, 2009 10:48 pm
Jovan Đaja
(Dubrovnik, 1846 – Beograd, 1928), bio je predsednik Srpskog
novinarskog udruženja od 1897. do 1899. godine, a važio je u svoje doba
kao novinar široke kulture, koji nastoji da piše načelno i
dokumentovano. Kao istaknuti član Radikalne stranke, učestvovao je u
pokretanju njenog organa Odjeka (1884), bio je urednik Naroda i dugogodišnji saradnik Trgovinskog glasnika.
Đaja je zauzimao visoke položaje u državnoj službi, između ostalog, bio
je državni savetnik i ministar unutrašnjih dela. Dugo godina aktivan
član novinske organizacije; posle rascepa u Srpskom novinarskom
udruženju 1906. godine biran je za predsednika Društva srpskih novinara
i publicista, a 1926. za počasnog predsednika Beogradske sekcije
Jugoslovenskog novinarskog udruženja.
Stevan Ćurčić
(Kać, 1850 – Beograd, 1932), najaktivniji predsednik Srpskog
novinarskog udruženja pre Prvog svetskog rata; član je prve Uprave
Srpskog novinarskog društva (delovođa), inicijator obnavljanja 1889,
potpredsednik uprava biranih 1891. i 1899, a predsednik od 1900. do
1903, ponovo biran za predsednika 1909, a za počasnog predsednika 1926.
godine; glavni je organizator Prvog kongresa srpskih novinara održanog
u Beogradu 1902, predvodio je srpsku delegaciju na Kongresu slovenskih
novinara u Sofiji 1910. Novinarsku karijeru Đurčić je započeo u Beču
izdavanjem književnog časopisa Srbadija (1874–1877), po dolasku u Beograd (1877) uređivao je zvanične Srpske novine i izdavao nekoliko informativno-političkih dnevnika, od kojih su najduže izlazile Beogradske novine (1895–1913).
Pavle Marinković
(Beograd, 1866 – Vrnjačka Banja, 1925), političar i novinar, važio je
kao izraziti konzervativac; za predsednika Srpskog novinarskog
udruženja izabran je 1906, posle razdvajanja Udruženja na dve
organizacije – Srpsko novinarsko udruženje i Društvo novinara i
publicista. Pokrenuo je konzervativni list Red (1894) i Pravdu, koju je uređivao 1904. i 1905. godine.
Branislav Nušić
(Smederevo, 1864 – Beograd, 1938), poznati dramski pisac i naveći
srpski komediograf, biran za predsednika Srpskog novinarskog udruženja
dva puta: 1908. i 1911. godine, što je dokaz da je uživao veliki ugled
u novinarskoj profesiji. Veliku popularnost kod čitalaca stekao je kao
saradnik Politike sa svojim
satirično-humorističkim prilozima potpisivanim pseudonimom "Ben Akiba".
Kao predsednik Srpskog novinarskog udruženja zaslužan je za
organizovanje velike novinarske pripredbe na Adi Ciganliji 1908.
godine, nazvane "Trojički sabor", koja je trajala devet dana i koju je
posetilo više od 150.000 građana iz Beograda i Srbije. Nušić je prva
ličnost Desetog kongresa slovenskih novinara u Beogradu, kome je
predsedavao, i doprineo je zbližavanju Srpskog novinarskog udruženja sa
novinskim organizacijama ostalih slovenskih zemalja, održavao je bliske
kontakte sa novinarima i novinarskom organizacijom sve do svoje smrti.
Vladislav Ribnikar (Trstenik, 1871 – Rožaj planina kod Loznice, 1914), osnivač i urednik Politike,
deseti je i poslednji predsednik Srpskog novinarskog udruženja pre
Prvog svetskog rata. Na toj dužnosti bio je svega pola godine, od 1.
februara do pogibije na frontu 1. septembra 1914. godine. On je prvi
predsednik koji nije imao zanimanja izvan novinarstva. Uprava na čijem
je čelu bio, zalagala se za rešavanje pitanja profesionalnih novinara
(penziono osiguranje i dr).
Milan P. Savčić (Beograd, 1880–1921), direktor i urednik Epohe,
prvi je predsednik Srpskog novinarskog udruženja posle rata (1920) i
zaslužan je za obnavljanje ove organizacije; predsedavao je Prvom
kongresu jugoslovenskih novinara, održanom novembra 1919. u Zagrebu, i
učestvovao je u pripremama za osnivanje Jugoslovenskog novinarskog
udruženja.
Dušan Nikolajević
(Beograd, 1885–1961), pisao je članke i eseje za mnoge listove i
časopise, uglavnom iz oblasti književnosti i kulture, kraće vreme
uređivao je dnevni list Progres (1920), za
predsednika Srpskog novinarskog udruženja izabran je početkom 1921.
godine, posle smrti Milana Savčića; bio je aktivan član Jugoslovenskog
novinarskog udruženja i njegov prvi predsednik.
Petar Taletov
bio je kratko predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1921. godine,
posle izbora Dušana Nikolajevića za predsednika Jugoslovenskog
novinarskog udruženja; saradnik Tribune pre rata i njen urednik posle rata. Urednik radikalskog lista Novi život, šef politbiroa (1926) i novinar agencije Avala.
Milan Komadinić, ekonomski stručnjak i saradnik listova, pominje se kao predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1922. godine (u publikaciji Novinarski kongres, 1939); vlasnik i urednik lista Seoska buktinja (1928), streljan posle oslobođenja Beograda.
Jovan Tanović (1883–1944), saradnik Politike
od 1904, a kasnije urednik i jedan od akcionara ovog lista, bio je
predsednik Beogradske sekcije (1923–1924); Za vreme Drugog svetskog
rata počasni predsednik Srpskog novinarskog udruženja; po oslobađanju
Beograda osuđen od Vojnog suda zbog saradnje sa okupatorom i streljan.
Dušan Mil. Šijački
bio je prvi predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog
udruženja posle njenog konstituisanja (1922). Bio je dopisnik
ljubljanske Slovenije (1907), član uprave Srpskog novinarskog udruženja
(1908), urednik almanaha Vidovdan (1918 – 1921) i Pašić (1926),
saradnik Centralnog presbiroa.
Kosta Luković je predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja 1924–1925. godine, poznat kao režimski novinar, saradnik Politike, direktor i glavni urednik Vremena,
uoči Drugog svetskog rata direktor Centralnog presbiroa. Godine 1940.
isključen je iz novinarske organizacije, a posle oslobođenja suđen i
streljan.
Stijepo Kobasica,
predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja
1925–1926, došao je iz Sarajeva u Beograd 1907. godine kao urednik
Srpske riječi (posle proterivanja od strane austro-ugarskih vlasti);
posle rata jedan od urednika Samouprave (1926) i novinar Agencije Avala.
Dragiša Lapčević (Užice, 1864 – Beograd, 1939), istaknuti političar i publicista, jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske stranke, urednik Radničkih novina
i autor više od 100 knjiga i brošura; predsednik Beogradske sekcije
Jugoslovenskog novinarskog udruženja od 1926. do 1930. godine. Svojim
velikim ugledom i uticajem doprineo je da novinarska organizacija reši
neka svoja važna pitanja, kao što je dobijanje placa i finansijske
pomoći za izgradnju novinarskog doma.
Pavle Ranković, dugogodišnji novinar, urednik dnevnog lista Zvono od 1908. i direktor Službenih novina,
predsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja od
1931. do 1933. godine. On je bio na čelu jedno vrlo aktivne uprave,
sastavljene od mlađih novinara, iako je on sam, zbog poodmaklih godina,
bio dosta pasivan.
Dobrosav Kuzmić
(1890–1962) je bio najaktivniji predsednik Beogradske sekcije
Jugoslovenskog novinarskog udruženja. On je inicijator i glavni
organizator svih važnijih akcija od 1929. godine, kada je postao
potpredsednik Beogradske sekcije, do 1938. godine, kada se povukao iz
uprave. U tom periodu osnovan je Potporni fond i Fond za potpomaganje
nezaposlenih novinara, izgrađen je Novinarski dom u Beogradu,
proslavljena je stogodišnjica štampe u Srbiji, pokrenut je Novinarski glasnik, osnovan je Ošišani jež, Usmene novine i Sedma sila. Kuzmić je ceo svoj radni vek proveo u Politici, u kojoj je stekao ugled odličnog novinarskog pedagoga i organizatora dopisničke mreže.
Gabro Pilić, dugogodišnji dopisnik zagrebačkog Jutarnjeg lista
iz Beograda, za predsednika Beogradske sekcije izabran je tajnim
glasanjem 1938. godine, u vreme velike krize u novinarskoj
organizaciji, koju je izazvala grupa režimskih novinara, članova
Jugoslovenske radikalne zajednice.
Živko Milićević
(Koraćica, Mladenovac, 3. II 1896 – Beograd, 29. I 1975), predsednik od
26. V 1940. do 28. II 1941. U Prvom svetskom ratu bio obveznik
poslednje odbrane Beograda (1914) Kao beogradski gimnazist, u ratnim
prilikama, maturantski tečaj završio u Nišu (1915), a maturu položio
1917. godine u Bolijeu, u Francuskoj, u kojoj je boravio 1916–1919.
Posle rata je bio saradnik i urednik Politike
(1919–1941. i, posle Drugog svetskog rata, (1950–1953) i urednik
književne redakcije Radio Beograda (1947–1950). Književno se vrlo rano
oglasio (1911). Objavljivao književne radove u mnogim listovima i
časopisima. Autor tri zbirke pesama – „Pesme” (1927), „Lov na senku”
(1928) i „Skromna žetva” (1931), dve knjige kritika – „Književne
hronike” I i II (1931, 1939), dve knjige eseja i dve knjige putopisa.
Uredio i priredio za štampu više dela srpskih pisaca. Dugi niz godina
(1928–1967) uređivao i književne časopise (Misao, Venac, Naša knjiga,
Srpska knjiga i Izbor). U njegovom mandatu je Jugoslovensko novinarsko
udruženje promenilo naziv u Novinarski savez Kraljevine Jugoslavije.
Pjer Križanić
(Glina, 19. V 1890 – Beograd, 31. I 1962), pravo ime Petar, predsednik
od 28. II. 1941. do 8. V 1941. Odrastao kod tetke u banijskom selu
Mečenčanima, posle kraćeg pohađanja realne gimnazije u Petrinji, kao
talentovani dvanaestogodišnjak, upisao se u Obrtnu (zanatsku) školu u
Zagrebu (1902), odakle po savetu profesora prelazi u tek osnovanu Višu
školu za umetnost i umjetni obrt (1907), kasnije nazvanu Akademija, na
kojoj su se školovali slikari, vajari i nastavnici crtanja za srednje
škole, a potom se specijalizovao u Parizu, Beču i Budimpešti. Od 1908.
godine pod imenom Pjer, kojim će se proslaviti, sarađivao u satiričnom
listu Koprive, glasilu Hrvatsko-srpske
koalicije, čiji urednik postaje 1918. godine. Druženje sa književnikom
Antunom Gustavom Matošem je doprinelo njegovom usavršavanju kao
karikaturiste. Mobilisan u Prvom svetskom ratu i upućen na italijansko
ratište, izdaje 1916. godine tamo rovovski litografisani humoristički
list Brocak (od nemačkog Brot-Sack: vojnička torba za hleb). Objavio je mnoštvo karikatura u Koprivama (1918–1922) i zagrebačkom dnevnom listu Pokret (1921–1922),
koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i
čišćenje društva od pokvarenjaka. U Beograd dolazi 1922. godine. Najpre
se zapošljava u Novom listu, a potom prelazi u Politiku (1923), u kojoj ostaje do kraja života. Jedan je od pokretača Ošišanog ježa
(1935). Objavio knjige karikatura „Naše muke” (1923), „Kuku Todore”
(1926) i „Protiv fašizma” (1948). Vrlo pronicljiv društveni kritičar,
čije mnoge karikature imaju trajnu vrednost. Za njegovog kratkotrajnog
mandata (1941) Sekcija Beograd je promenila ime u Novinarsko udruženje
u Beogradu. Pod okupacijom ilegalno živeo na Zlatiboru, u Zagrebu i
Mostaru, a 1943. godine otišao u NOB. Po oslobođenju je izabran za
prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.

Radenko Tomić (Savković,
opština Ljubovija, 21. II. 1902 – Beograd, 1971), predsednik od 26.
VIII 1941. do 20. X 1944. Pre Drugog svetskog rata biran u uprave
Jugoslovenskog novinarskog udruženja – Sekcija Beograd (1934–1941),
čiji je bio i potpredsednik (1939. i 1941). Pod okupacijom postavljen
od nemačkih vlasti za predsednika Srpskog novinarskog udruženja.
Aprilski slom ga je zatekao kao nezaposlenog, za vreme rata bio urednik
Novog vremena (1941–1944). Po oslobođenju,
tražen od partizanskih vlasti i progonjen od Vuka Dragovića, uhapšen u
Beogradu posle dve godine skrivanja. Nakon izdržane kazne radio u listu
Zaštita na radu. Kako je zapisao njegov
biograf Milojko P. Đoković, prema članovima Udruženja se u ratnom
vremenu Tomić odnosio veoma korektno, bez obzira na razlike u idejnim
opredeljenjima. Njegova uprava je zatvorenim novinarima dostavljala
novac, a onima u zarobljeništvu slala pakete, i lično je, rizikujući
položaj, pomagao zatvorene kolege. Razumljivo je, stoga, da su se
brojni beogradski novinari zauzimali za njega kad mu je suđeno posle
rata.
Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu