Jovan Dučić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Pet Jul 10, 2009 11:15 pm

Jovan Dučić (Trebinje, 17. februar 1871. — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943.) bio je srpski pesnik, pisac i diplomata.


O godini rođenja Dučića postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević
navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. u Trebinju. Veći broj
istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima
navodi (prema M.Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja
1872. Datum rođenja bi mogao da bude 15.jun ili 15.jul.

Dučićev otac Andrija bio je trgovac.
Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u
Dubrovniku. Majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz
prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je
u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku
školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890 -1891. godine i Somboru
gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima,
između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti
proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede,
nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom
uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a
zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon
progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se
upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U
društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Poslednje godine boravka u Mostaru, zajeno sa prijateljem piscem
Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine
odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo
je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu . Za to
vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje
Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis,
Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio
prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu
inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj
službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a
iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927.
službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u
poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926-1927), kao i delegat
u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine
kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu. Biran
je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana
izabran 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti.
Od 1933. do 1941. prvo poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, (gde je
1937. godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu
ambasadora u Bukureštu), a do raspada Jugoslavije poslanik u Madridu.

Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić odlazi u SAD u
grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do
svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu (čiji je
osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu
u Americi. Za to vreme piše pesme, političke brošure i novinske članke
pogođen razvojem situacije u Jugolsaviji i stradanjem srpskog naroda,
te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada.

Umro je 7. aprila 1943. u Geri. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog
manastira Svetog Save u Libertvilu, SAD. Njegova želja je bila da ga
sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića
ispunjena je 22. oktobra 2000.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908.
u izdanju Srspke književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom
izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je
dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago
cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Okt 07, 2009 10:49 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Pet Jul 10, 2009 11:20 pm

Koliko je Jovan Dučić voleo Magdalinu-Magu Živanović




Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika
Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu,
Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u
Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred
austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u
Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme
službovanja u toj čaršiji. Sam Dučić kaže da je Magi Živanović
svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog
ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman,
ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5.
novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika
mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide
"na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju.
Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju
i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom.
Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti.
Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi
biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na većim školama.
Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti.
Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati
životne prilike. U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod
nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu
bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj
zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta.
Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je
zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama.
Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene
tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.
Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje.
U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 22, 2009 9:07 am


avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 22, 2009 9:34 am


Dučićeva nenapisana pesma

Čini nam se da ona, hajdegerovski određena jedna, jedina velika pesma isijava u Dučićevim
lirskim ciklusima u kojima se progovara o metafizičkim temama

„Eho reči što se nisu rekle”: Jovan Dučić (Fotodokumentacija „Politike”)

TUMAČENJA
Ravno sto godina nakon pojave Dučićeve zbirke Pesme
(1908), svakako naše najznačajnije pesničke knjige iz prve decenije
dvadesetoga veka, nema sumnje (a tokom proteklih decenija i te kako ih
je bilo) da je njen autor jedan od najvećih umetnika srpskog stiha.
Gledan u celini, njegov pesnički opus je bogat i impresivan, metrička
virtuoznost i jezička sofisticiranost u pretežnijem broju pesama je
zadivljujuća.
Ipak, nad tim opusom lebdi jedno neprijatno pitanje: koja je i gde
je Dučićeva velika pesma, ona prepoznatljiva, nezaobilazna, koju bi na
pomen Dučićevog imena ponajpre prizvala u svest velika većina čitalaca
i kritičara? Skloni smo naime, nikako bez razloga, da pojedine pesnike,
one koje nazivamo klasicima, i to mahom Dučićeve savremenike, vezujemo
za njihove velike, verovatno i najbolje pesme, one oko kojih se poput
poetičkog jezgra ili motivskog magneta okupljaju sva druga njihova
ostvarenja, pesme koje su ne samo nezaobilazne u svakom antologijskom
izboru, nego su postale, nezavisno od vremena kada su nastale,
vrhunska, reprezentativna ostvarenja našeg jezika i umetnosti.
I kritičari, govoreći o ovim autorima, obično počinju ili svoja
tumačenja završavaju promišljanjem tih velikih pesama, koje su uglavnom
i najzahtevnije za razumevanje – to je Santa Maria della Salute u poeziji Laze Kostića, Možda spava za Disa, Svetkovina Sime Pandurovića, Iskrena pesma Milana Rakića, a kod Crnjanskog verovatno poema Stražilovo. Koja bi onda bila ta pesma u Dučićevom opusu? Saglasnosti kod tumača i čitalaca izgleda da nema – neki bi izdvojili Jablanove, drugi verovatno programski sonet Moja poezija ili možda neku od poznijih refleksivnih pesama poput Povratka, Putnika iliNatpisa.
Kao prilog tvrdnji da ovo pitanje nije nimalo proizvoljno, već,
naprotiv, zadire u srž ne samo doživljaja i razumevanja Dučićeve, nego
i poezije uopšte, stoje dva važna argumenta – prvi, autopoetički, koji
je formulisao sam Dučić u jednom od svojih eseja, i drugi,
hermeneutički, koji je neku deceniju nakon našeg pesnika obrazložio
jedan od najboljih tumača prirode pesničkog jezika, filozof Martin
Hajdeger. Fascinantan je i neočekivan susret Dučićevog i Hajdegerovog
razmišljanja o nenapisanoj pesmi, s tim što prvi govori iz vizure
pesnika a drugi iz perspektive čitaoca i tumača. Na kraju svog
briljantnog eseja o Miloradu Mitroviću, danas poluzaboravljenom pesniku
sa izmaka devetnaestog veka, Dučić, u duhu simbolističke poetike,
opširno piše o tome kako zapravo svaki pesnik nikada ne ispeva svoju
najlepšu pesmu. U stalnoj borbi za prave reči koje bi svojom
evokativnom snagom i muzičkim strujanjem prodrle do onog najdubljeg u
zapretenoj ljudskoj duhovnosti, pesnik nikada ne stigne da ostvari tu
„osnovnu, bitnu, sveobimnu, sverešavajuću” pesmu. „Zato je”, zaključuje
Dučić, „traganje svih pesnika za nenapisanom pesmom nešto
transcedentno, što i njega samog nadvisuje i natpeva”. Iako uopšteni,
ovi iskazi nesumnjivo proističu iz autorovog ličnog stvaralačkog
iskustva, odnosno iz autopoetičke svesti o (neminovnom) izostanku
upravo svoje velike, svesadržavajuće pesme. Završen u svojoj konačnoj
verziji pred autorovu smrt u Americi 1943. godine, esej o Mitroviću
objavljen je posthumno u knjizi Moji saputnici 1951, dve godine pre pojave poznatog Hajdegerovog ogleda Jezik u pesmi,
o stvaralaštvu Georga Trakla. U duhu svoje filozofije, Hajdeger zasniva
osobeni hermeneutički pristup poeziji. Tumačiti poeziju nekog autora
zapravo znači tragati, nekada i nesvesno, za njegovom ključnom,
svesakupljajućom i sveprožimajućom pesmom koja uvek ostaje
neizgovorena. Tumačeći poeziju stalno se moramo kretati od iskazanog ka
skrivenom, od prisutnog ka odsutnom, od svake pojedinačne pesme ka onoj
jednoj, jedinoj koja stalno izmiče i tek katkad progovori i zazvuči u nekom od stihova i strofa.
Ali od kojih to strofa i pesama treba poći da bismo stigli do obrisa
Dučićeve, ovako shvaćene, nenapisane pesme? Iako u njegovim brojnim
programskim pesmama možemo naći iskaze poput onog da su stihovi „eho
reči što se nisu rekle”, čini nam se da ona, hajdegerovski određena jedna, jedina velika
pesma isijava u Dučićevim lirskim ciklusima u kojima se progovara o
metafizičkim temama, o tajanstvenom odnosu ovostranog, u kome čovek
trenutno jeste, i onostranog prostora, iz koga je potekao i u koji se
ponovo vraća. To su ponajpre Večernje pesme, nastajale (kao i Jutarnje i Sunčane pesme) mahom tokom dvadesetih godina prošloga veka, kojima se pridružuje zbirka Lirika
iz 1943. godine (objavljena u Pitsburgu upravo na dan pesnikove smrti).
Tu su najuspelije i najdublje Dučićeve pesničke slike. One pripadaju
poetici nasleđa simbolizma, o kojoj u istoimenoj knjizi govori
Sesil Baura, tumačeći poeziju Valerija, Rilkea i Jejtsa gde se, kao i
kod poznog Dučića, „priznaje da negde leži tajna bića, čiji pokušaj
razotkrivanja pesmi često daje ton i smisao molitve”. Ne samo obraćanje
lirskog subjekta Bogu ili anđelu, nego i često prisustvo upitnih formi
u sintaksičko-intonacionoj strukturi ovih Dučićevih pesama („Koji je
sat u svemiru? / Dan ili ponoć, šta li je?” ili „Ko čeka na međi? O ta
/ najveća tajna što traje”) ili pak učestalo završavanje rečenica
trostrukom tačkom, daje Međi, Čekanju, Tajni, Putniku ili Himeri
auru numinoznog, naglašeno usmerava kretanje pesničkih slika od čulnog,
predmetnog sveta ka onome što tu predmetnost prevazilazi, onome što je
u isti mah i izvor i ušće svekolikog postojanja.
Drama bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ipak ne može da
pronikne u protivurečnu suštinu svoga tvorca kome se na kraju ponovo
vraća, prisutna je u svakoj pojedinačnoj pesmi, ali njeno razrešenje,
njen prvi i poslednji čin ostaju nepoznati. Mnoštvo pitanja svoj
odgovor ima u onoj sverazrešavajućoj neizgovorenoj pesmi. Tajna
čovekovog postojanja postepeno se u svodi na tajnu same reči čije je
izgovaranje kratkotrajni prekid između dva ćutanja. Pesnički izgovorene
reči čuvaju u Dučićevim poznim stihovima nešto suštinski neizgovoreno
što ostaje „iza međe”, u prostoru one jedne i jedine pesnikove
pesme koja ostaje nenapisana. Ta pesma postoji u svemoćnom i
svesadržajnom čistom bezglasju univerzuma naslućenom u pesmi Međa:
„Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 22, 2009 9:38 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 22, 2009 10:02 am



U leto 1934. godine Jovan Dučić je iz Rima poslao pismo Ministarstvu
prosvete, Umetničkom odeljenju, u kojem, između ostalog, stoji: „Uputio
sam odavde iz Rima 15 sanduka u težini 5.000 kilograma, u kojima se
nalaze knjige, mramorni i železni predmeti, za javnu zbirku u tom
gradu. Molim Ministarstvo prosvete da mi izdejstvuje oslobađanje
carine...”
U drugom testamentu, pisanom početkom marta 1935. godine, uz sve
ostalo, Dučić kaže „da ceo svoj imetak zaveštava rodnom gradu: knjige,
slike, lične predmete”. Iste godine, u Trebinje je stigla nova pošiljka
u kojoj su bili: mermerni kipovi, tri kamene česme i dve spomen-ploče.
Poslednji put Dučić je bio u rodnom gradu u septembru 1938. godine,
kada je na Trgu kralja Petra (sada Trg slobode) otkriven Spomenik
oslobodiocima (trebinjskim herojima i mučenicima) palim u Prvom
svetskom ratu, koji je pesnik poklonio svom „milom Trebinju”.
Sve što je Dučić darivao svom zavičaju nalazi se danas u Muzeju
Hercegovine, Narodnoj biblioteci i po trgovima i parkovima u Trebinju.
Dučić je želeo da Trebinje liči na Dubrovnik i da ni po čemu ne
zaostaje za ovim primorskim gradom, koji je, takođe, veoma voleo.
Malo je pesnika, ističe Nikola Čučković, koji su toliko „izbivali iz
svog rodnog mjesta”, a da su grad toliko voleli i u njega, s nekom
pobožnom radošću, dolazili. Sve što je stekao, kao pesnik i diplomata,
zaveštao je Trebinju.
U pesnikovoj zaostavštini sačuvan je čitav niz crteža koje je sam
Dučić pravio, menjao i dorađivao. To su skice spomenika „Herojima i
mučenicima za slobodu”, glavnog parka u Trebinju i zidina Starog grada.
Među skicama su i figure lavova na glavnom ulazu u park. Spomenik
Njegošu (rad vajara Toma Rosandića), poklon Dučića voljenom gradu, koji
je, u prisustvu kraljevog izaslanika, otkrio sam pesnik, krajem maja
1934. godine, i dalje se nalazi na trgu „pod platanima”.
U Muzeju Hercegovine u Trebinju smeštena je vredna zbirka kamene
plastike sa 73 eksponata, koji su, najvećim delom, doneti iz Italije.
Pripadaju različitim epohama: od rimskog doba do renesansnog perioda.
Reč je o kamenim pločama sa reljefnim predstavama, statuama i
arhitektonskim elementima. Motivi su raznovrsni: figure ljudi,
životinja i biljaka, mitska i biblijska bića. Zbirka umetničkih slika
sadrži 14 radova naših i stranih slikara.
Veliku zaslugu što je ova vredna zbirka uopšte sačuvana, u onom
ideološkom vremenu kada Dučić nije bio „podoban” pripada Ljubinki
Kojić, koja je, kao stručnjak za ovu oblast, iz Beograda u Trebinje
stigla krajem februara 1957. godine i po vinarijama i kamenolomima
našla, i spasila, neprocenjivo blago.
O tome svedoči: Stevan Kijac mi je otkrio da je posle Drugog
svetskog rata većina skulptura dočekala tužnu sudbinu: uklonjene su sa
ulica, zidina grada i drugih mesta i strpane u magacin zemljoradničke
zadruge, koja se nalazila u prizemlju Ćelovićeve kuće. Znači, otkrila
sam usred Trebinja, preko puta kuće u kojoj sam stanovala, antički
„lokalitet”, nalik otkrićima, na primer, iz doba „seobe naroda”.
A kada su, posle mnogo peripetija, isposlovali dozvole da uđu u
„tamni vilajet”, zatekli su sledeći prizor: „Ušli smo u veliku prizemnu
odaju kroz koju se, bukvalno, gazilo i preskakalo preko luka i
krompira. Pod njima se nalazio i pokoji fragmentovani komad plastike.
Na drugom kraju bila je manja odaja u kojoj je bio gro skulptura
nabacanih jedna preko druge. U prašini i debeloj paučini, ledeno i
memljivo.”
U spasavanju vredne kolekcije ne treba zaboraviti ni Eugena
Frankovića, istoričara umetnosti, koji je u Trebinju služio vojni rok,
i profesora Đorđa Mano-Zisija, stručnjaka za antiku i muzeologiju, koji
je u jednoj vinarskoj radnji otkrio izuzetno vredan sarkofag na kojem
su bila burad s pićem.
Nađene skulpture iz I i II veka, i sarkofazi, predstavljaju
najvredniju kolekciju Muzeja Hercegovine.Prosto je neverovatno, uprkos
diplomatskom pasošu, kako je Dučić uspeo da sakupi i u zemlju dopremi
ovako vrednu kolekciju, kojom bi se ponosili i mnogi muzeji u svetu.
Tu je sarkofag sa predstavom Atene i Marsije, fragment sarkofaga sa
prikazom lova, sarkofag od kvalitetnog mermera sa prikazom
amazonomanije, fragment sarkofaga sa prikazom Dijane-Selene, sarkofag
sa girlandama, glava Marsa, Dionisa, Hermesa, statueta Fortune, torzo
Dijane (Artemide), bista Homera i Sofokla, više raznih kapitela,
medaljon sa predstavom Menade i Satira...
Tokom službovanja u Atini, Madridu, Ženevi, Kairu, Budimpešti i
Bukureštu, Dučić je sakupljao i crteže, slike, mozaike, tapiserije.
Najveći deo te kolekcije je prodat na aukciji u Americi, posle
pesnikove smrti, a preostali deo se nalazi u Muzeju Hercegovine.
Sačuvan je portret Dučića, nastao u Atini 1917. godine, potpisan sa
Kosta Pitides ili Pitiatos, tapiserija monumentalnog formata,
najverovatnije iz XVIII veka, slike iz škole Koređa (španske škole iz
XVI veka) i slike i grafike nastale u periodu oko 1930. i 1950. godine,
koje su deo kolekcije njegovih rođaka iz Amerike, Lepe, udovice Save
Dučića, i njenog devera Mihaila.
Likovni deo ostavštine, koja se vezuje za Jovana Dučića i njegove
rođake, obimom, značajem i vrednošću, ističe Nikola Kusovac,
predstavlja „najskromniju česticu njegovog zaveštanja Trebinju”.
U centralnom delu parka, na čijem su ulazu „Dučićevi lavovi”, posle
Drugog svetskog rata, sagrađen je spomenik „borcima palim u borbi
protiv fašizma 1941–1945”, na kojem je grafit, krupnim slovima,
ćirilicom, „Volim te Miladine”. Okolo su bile biste narodnih heroja:
Manojla Maja Benderića, Asima Zubčevića, Radovana Šakotića, Sava
Kovačevića, Ljuba Miljanovića, Vasa Miskina Crnog, Rista Vreće, Dragice
Pravice, Nikole Ljubibratića i Ilije Babića. Tokom prošlog građanskog
rata sve biste su uništene.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:28 am

Умео је и смео да воли не спутавајући осећања. Није ни чудо што је љубави оставио своје најлепше стихове


Дучић снимљен 1895. године у Билећи

Јован Дучић био је човек који привлачи пажњу. Где год се појавио, постајао би
тема о којој се прича и нагађа. „У Београду, спомиње вас цео свет”,
написала му је једном Исидора Секулић. Чиме је Дучић то заслужио?
Пре свега својом поезијом. Једни су је величали, други ниподаштавали, да би
се на крају сви сложили да је баш Јован Дучић тај који је српску
поезију уздигао на висину на којој никада дотле није била. Већ као млад
песник увидео је да без упознавања других култура не може много тога да
се учини. Отишао је у Париз и Женеву, тамо дипломирао права и после
десет година вратио се с поезијом пуном природе и љубави. Кад је постао
дипломата, јавност је помно пратила извештаје о сусретима, пријемима и
осталим Дучићевим пословима које је као представник државе обављао
готово тридесет година у Истанбулу, Софији, Риму, Атини, Каиру,
Мадриду, Лисабону, Будимпешти, Букурешту - где је био први
југословенски амбасадор. Из Сједињених Америчких Држава, где је отишао
уочи Другог светског рата, стизале су вести да је на челу организације
српске дијаспоре, што се није допало власти. Свему набројаном треба
додати да се Дучић истицао и својом појавом и понашањем господина па је
био радо виђен гост на забавама угледних породица.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:29 am


Дучићева мајка Јованка

Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о
њему се не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је
рођен у Требињу (данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године,
годину дана касније, или можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак
није сасвим сигуран ни дан и месец рођења, зато што се помињу и 15. јун
или 15. јул.
Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору
и разлогу његових стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била
највећа и једина права Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их
било мало, оставиле су траг у његовим песмама.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:29 am


Дучићева мајка Јованка

Па ипак, без обзира на сву заинтересованост јавности за Дучићев живот, о
њему се не знају многе основне чињенице. На пример, не зна се да ли је
рођен у Требињу (данашња Босна и Херцеговина) 5. фебруара 1871. године,
годину дана касније, или можда 1874. године као што је сам тврдио. Чак
није сасвим сигуран ни дан и месец рођења, зато што се помињу и 15. јун
или 15. јул.
Не зна се са сигурношћу ни о Дучићевим љубавима, извору
и разлогу његових стихова. Претпоставља се да је Магдалена Николић била
највећа и једина права Дучићева љубав. Међутим, и све остале, а није их
било мало, оставиле су траг у његовим песмама.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:30 am


Јован Дучић у Женеви

Госпођице Маго!
По једној верзији, Јован Дучић је упознао Магдалену Николић у јесен 1894.
године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина” у Бијељини и већ се
почетком новембра тајно верио, а по другој, њихов први сусрет збио се
на забави поводом славе Свети Сава, на којој је Магдалена рецитовала
Змајеву песму „Светли гробови”. Дучић је тада био млади амбициозни
учитељ и песник, а Магдалена је тек завршила Трговачку школу. Била је
лепа, из угледне семберијске породице, а о њој се старао деда Перо
Живановић па је зато у њеном имену уз очево презиме додато и дедино.
Али, кратко су били заједно. Већ 10. јула 1894. године одлуком Земаљске
владе у Сарајеву Дучићу је забрањено да ради као учитељ у српским
школама у Босни и Херцеговини јер су у преметачини његовог стана нађене
две песме које нису биле по вољи аустроугарској власти: „Отаџбина” и
„Ој Босно”. Дучић је морао да оде из Бијељине. Једини посао који је
могао да нађе био је у школи манастира Житомислић код Мостара.
Одатле готово свакодневно пише Магдалени. Жали се на усамљеност међу
манастирским келијама и не скрива љубомору: „Гђице Маго, оканите се
друштва. Само тако ћеш ме одбити и нећеш чути за ме више. Поред
Бијељине бих прошао а не би ти се свратио. Одговори ми ко вам је још у
кући. Је ли онај апотекар?” Покушавајући да се извуче из манастирске
изолованости, заноси се мишљу да студира филозофију у Грацу или Бечу.
Школовање траје четири године, али, иако би то за њега била „највиша
срећа”, како објашњава својој Маги у писму, студира само једну годину
како би што мање био удаљен од ње. Пита је: „Можеш ли ти чекати мене,
или желиш ли поћи за другог, то ти знаш. Заклели смо се једно другом,
па заиста ја осећам да бих био проклет да погазим ријеч.” Међутим, у
новембру јој пише да је био у Мостару код својих и да се добро провео
на забави Српског пјевачког друштва: „На забави сам сједио до једне
госпође, одавде, Мостарке. А помисли ко је то био? Она што је на слици
била, она Даринка, она лепотица. Сјећаш ли се оне слике? Ето, до ње сам
сједио. Мој стари севдах. Али каква је данас да је видиш. Промијенила
се, омршавила, ослабила. Она два ока ко двије свјетиљке, које тек што
се нису угасиле. Али је још увијек лијепа, мила.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:31 am


Наш песник на Азурној обали

Идуће године Дучић ће прећи у Мостар - добио је место учитеља - и наставити
да се дописује с Магдаленом. Она је тада и сама писала песме. С
временом, њихова љубав се расплинула. Дучић се није никада женио, а ни
Магдалена се није удала. Зарекла се да никад више неће изаћи из куће.
Живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању
писама и песама човека кога је волела. Како је и желела, на њеном
надгробном споменику пише: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама
пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће”. Тако је Магдалена,
барем натписом на гробу, озваничила своје место у Дучићевој поезији.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:32 am



Уочи Нове 1902. године, Јован Дучић је у Паризу упознао Берту. Састали су се
„пред кафеом као и обично”. Дучић је успео да је уведе у своју мрачну
собу „без много наваљивања”. „Ја је чврсто загрлих и пољубих,
спремајући се да скочим и сломим њен отпор. Тражила је да упалим лампу,
али чим то учиних, силом је бацих на кревет. Одупирала се на такав
начин да ме је то још више храбрило. Ипак, на крају схватих да је била
чврсто решена да се не да. Чак ме је вређала како бих је пустио.”
Растали су се пола сата пре поноћи заказавши састанак за сутра, а Дучић
је затим отишао код пријатеља на дочек Нове године. Да ли је Берта
девојка због које је у то време написао стихове:
„Када је познах, небо беше мутно./ Врти су мрели с болним нестрпљењем.”
Госпођицу
Сизиемску упознао је децембра 1904. године у Женеви. На основу његових
дневничких записа, сазнаје се да је тада имала двадесет година а Дучић
тридесет или тридесет три (зависи кад је рођен), да је била Јеврејка и
да је похађала хемијску школу.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:33 am


Пољупци Зизиеме
О првим данима у јануару идуће године читамо у Дучићевом Дневнику:
„Она је постала моја потреба, мој сан, мој циљ. Осећам поред ње младост,
страст, чежњу за никада невиђеним ноћима и пољупцима. Воли ли ме? Можда
не.” Неколико дана касније, након њене неузвраћене љубавне страсти,
Дучић записује да је „њена пасивност била одвратна”. Па ипак, шаље јој
поклон - јастук од злата. Нешто касније, да ли због поклона или нечег
другог, Дучићева упорност је награђена: „Вечерас лежим носећи на устима
још влажне пољупце Зизиеме. Како сам богат и како чувам лакомо и
љубоморно то неочекивано благо.” Једног од наредних дана дошла је код
Дучића, први пут, по подне после школе. Уживали су уз чај, колаче и
бомбоне - послужење које је припремио заљубљени Дучић.
„Празник
моје љубави. Она ме љубила у чело, ја сам је љубио у уста.” Међутим,
крајем марта Зизиема је открила да воли другог, па је Дучићу вратила
поклоне: златни јастук, свилену мараму с његовим именом, писма и
фотографије.
„Она ме није волела. Она никог не воли”, тешио се остављени Дучић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:35 am


Јован Дучић као амбасадор (у белим панталонама)

На светосавској забави 1908. године вајар Симеон Роксандић и географ Јован
Цвијић упознали су Дучића с Јованком Јовановић, супругом инжењера
Танасија Тодоровића и мајком трогодишњег дечака и једногодишње
девојчице. Јованка је била изузетно лепа. И, без обзира на то што је
двадесет година старији Танасије није испуштао из вида, родила се љубав
између ње и Дучића. Трајала је наредне две године, болна и страсна.
„Тајна”, једна од песама надахнута том везом, завршава се стиховима:
„И тако две наше љубави очајне,/ Огрнуте лажју вечитом и ниском,/ Стоје
немих уста у дну наше тајне / Два црна пауна на зиду старинском.”


Дучић и Милан Ракић

Из ове романсе родио се син Јовица. Танасију ништа није било сумњиво чак
ни после лепоречивог говора који је Дучић одржао на првом рођендану
свог сина. А онда се једном Танасије пре времена вратио с пута, и од
гувернанте сазнао да му његов млади пријатељ не избија из куће и да је
управо с лепом Јованком у шетњи. Уследила је паклена расправа и -
Јованка је са сином напустила мужа. О томе је 12. децембра 1910. године
известио београдски лист „Мали журнал” у тексту „Дучићева љубавна
авантура”. У поднаслову је писало: „Јован Дучић, чиновник нашег
посланства у Софији, завео је жену једног вишег инжињера, мајку двоје
деце, и са њом отпутовао у Софију.” У закључку текста пише да „цела
варош и јавно мнење најоштрије осуђују г. Дучића, што је тако морално
ниско пао да једну жену, која је дотле била честита и жена и мати,
одваја од свога мужа и своје деце.” Дучићеву дипломатску каријеру
спасла су његова два пријатеља, Богдан Поповић, један од највиђенијих
професора Београдског универзитета, и писац Вељко Петровић, који су
заложили свој углед код председника владе и афера је била заборављена.
Убрзо након тога Дучић и Јованка су се растали. Она је постала глумица
у Загребу и преудала се. Дучићев и Јованкин син Јовица завршио је
глумачку школу и у наступу нервне кризе извршио самоубиство пиштољем.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 7:36 am

Тајанствена А.
Дучићева наклоност према лепим девојкама и женама још
једном је довела у питање његову каријеру. По наговору Милутина
Јовановића, његовог претходника у српској амбасади у Женеви који је
премештен у Берн, извесна госпођа Фогел послала је писмо Министарству
иностраних послова у коме тврди да је Дучић завео њену
деветнаестогодишњу кћи, и да одбија сваку одговорност због тог чина.
Дучић је све решио једним писмом Министарству. Запитао је како је
могуће да „једна маникирка пише онако у стилу наше званичне
кореспонденције, види се лако из којег места у Швајцарској иду конци
ове литературе.”




Нижу се љубави. Из Дучићеве седме деценије, у Дневнику је остао траг о А. У
јануару 1937. године пише да је на великом пријему у римском хотелу
„Палас Орсини” играо „са А. Која је била пажљива али расејана.” Након
једног од заједничких излета пише:
„За половину је А. млађа од
мене. Све што ја немам, она има: највеће име, највеће богатство,
највећу попустљивост према животу. Она мени завиди на имену које сам
лично створио као писац и дипломат, на положају који ми даје богато
провођење, на непопустљивости и тврдоглавој борби са животом.” Крајем
фебруара за рођендан јој поклања мали будилник:
„Нема дражег поклона него што је сат који жени коју волите непрестано куца о вама,
који је увече опомиње кад треба заспати и ујутру закуца нови дан.”
Следећег дана записао је да је А. отишла у Напуљ с мужем пошто су обоје
у свити принцезе. Наредних месеци се дописују. А онда се постепено губи
траг лепе А. у Дучићевом Дневнику.
Првог априла 1943. године песник се разболео од шпанске грознице. Умро је 7. априла. Сахрањен је у
Герију, у америчкој држави Индијана, где је живео последњих година.
Његова жеља да буде сахрањен у родном Требињу испуњена је 22. октобра
2000. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 10:50 am

O Dučićevoj poeziji

Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.

Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“.

Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, — otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 10:50 am

Privatni život

U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespodencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.
Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneska heroina živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.
Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 10:52 am

Bibliografija

* Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.

* Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.

* Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.

* Pesme (štampa «Davidović»), Beograd, 1908.

* Pesme, izdanje S.B.Cvijanovića, Beograd, 1911.

* Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće “Narodna prosveta” (1929-1930).

- Knj. I Pesme sunca (1929)

- Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)

- Knj. III Carski soneti (1930)

- Knj. IV Plave legende (1930)

- Knj. V Gradovi i himere (1930)

* Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932.

* Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940.

* Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.

* Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.

* Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.

* Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943.

* Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.

* Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.

* Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 10:59 am

Jablanovi
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Pesma ženi
Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.


Krila
Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.
Čuti samo zamah svoj u prostorima-
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.
Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.
Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.
I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.
Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Dučić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu