Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 9:55 am

First topic message reminder :

scensko žitije đavolskog lika u šest slika
(Mrva, Duga, Vreća, Senka hrta, Seta i Božja nevesta)
Dešava se kad plameni jarac zvezde pase.
KEPECI, KLEPCI, SLEPCI I SVECI:
GRIGORIJE RASPUĆIN
HERMOGEN, arhiepiskop
ILIODOR, jeromonah
NIKOLAJ I, car
ALEKSANDRA, carica
ALEKSEJ, carević
BADMAJEV, tibetanski guru
MANUS, siva eminencija
MITJA RUBINSTAJN, bankar
NIKOLAJ NIKOLAJEVIĆ, veliki knez
MILICA, velika kneginja
SUHOMLINOV, ministar vojske
HVOSTOV, ministar policije
JUSUPOV, grof
ŠTRIMER, predsednik vlade
PROTOPOPOV, ministar
ANJA VIRUBOVA, dvorska dama
KAĆA DOLGORUKOVA, kneginja
VALJA ČERVINSKAJA, dvorska dama
IRINA GOLOVINA, bogata dama
LJUSJA SOLOVJEVA, sumnjiva dama, transvestit
MARUSJA, Ciganka, pevačica
KLIMOV, kapetan
KISELJEV, poručnik
KALUðERICA
KALUðERI
ČETIRI PRINCEZE
CIGANSKI BEND
DAME I GOSPODA
VOJNICI
OFICIRI
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:06 am

ILIODOR: Velika su tvoja zlodela, Griša, priznaješ li svoju krivicu?
RASPUĆIN: Pustite me. Grešan sam. I sam vidim. Imam snage za pokajanje.
Kunem vam se bogom jedinim.
SUHOMLINOV: Slušaj, Grigorije, ovo ti je poslednja opomena!
ILIODOR: Većina je bila da te ubijemo, jedva sam te odbranio.
NIKOLAJEVIĆ: Pazi sad šta činiš, imaš poslednju priliku.
HERMOGEN: Hajdemo mi sad ljudi odavde, podaviće nas smrad. (Svi pođu za
Hermogenom)
RASPUĆIN (Puzi za njima): Brate Iliodoško! (Svi odu, Iliodoško zastane i
osvrne se) Vrati mi to. To su caričina pisma slata meni. Nisu za čitanje.
ILIODOR: Ne budali, ja ću ih bolje i od tebe sačuvati. (Ritne Raspućina nogom
i ovaj se prući po podu) I pamet u glavu, seljo, ako nećeš da skončaš u Nevi!
(Brzo ode)
RASPUĆIN (Diže se s tla s velikim naporom): Upamtićete vi svi, gadovi, mene
zbog ovoga! Car će vas počistiti s lica zemlje. Još ste vi za mene ćoravi mačići.
Ja sam se i sa samim carskim parom uhvatio u koštac i iz tog klupčeta izašao
kao potpuni pobednik. Kao pravi i jedini vladar Rusije. Čujete li svi vi? Ja sam
istinski imperator!
LJUSJA (Plašljivo se pomera iz budžaka ka Raspućinu): Zar i ti, sveče, huliš na
našeg baćušku?
RASPUĆIN (Tetura se): Ne volim careve.
LJUSJA: Tiše, Grigorije.
RASPUĆIN (Tetura se): Smetaju narodu da živi. Kad ponekad čovek malo bolje
razmisli revolucionari i imaju pravo.
LJUSJA: Ako te ko čuje, sveče, izgubićeš glavu. Zar ti je ono za nauku bilo
malo?
RASPUĆIN (Ide na Ljusju): Pogledaj šta su mi popuskare uradile.
LJUSJA: Bože moj! Bože moj, sveče, ogrezao si u sopstvenoj krvi!
RASPUĆIN: Moglo je biti i gore, Ljusja, ali mene nebeska snaga još nije izdala.
A svako drugi bi na mom mestu izdahnuo od onoliko mučkih bubotki i pupela.
LJUSJA: Ti imaš tri srca, sveče.
RASPUĆIN: Ljusja, protumaraj unaokolo. Poteraj ih natrag ovamo. Gde su ti
Cigani? Gde je Marusja?
LJUSJA: Tebi su potrebni lekari i bolničari, Griša, a ne pevačica s muzikom.
RASPUĆIN (Otvara sva vrata na salonu i urla): Ovamo, stado moje! Ovamo, što
ste se tu šćućurili ko potrovani miševi. Umalo vam zlikovci pastira ne ubiše. (S
raznih strana na scenu bojažljivo pakuljaju Cigani, Marusja, Kaća, Irina i Valja)
KAĆA: Sveče, kako to izgledaš, kao da se iz groba vraćaš?
RASPUĆIN (Stane dame da grli i ljubi): Rane ćete mi vi, moje anđeoske
neveste, polizati svojim malenim zmijskim jezičcima.
VALJA (Zajedno s Irinom nalazi na tlu obeznanjenu Milicu): Aoj, ljudi, gde će
nam duša, kneginja Milica leži na tlu bez svesti.
IRINA: Milice! Milice, čuješ li nas? Milice!
RASPUĆIN. Ne volim više kneginju. (Iznenada zagrli i stane da ljubi Marusju)
Ciganka mi moja mala na srcu leži (Stane da joj zadiže suknju)
MARUSJA: Ne obnažuj me pred svetom, vepre, oči ću ti iskopati!
RASPUĆIN: Kopaj. Bolje ti nego oni. Ali ja ću te voleti ovde pred svima.
(Pokušava da je obljubi) Nek gledaju.
MARUSJA: Ne, bivole! (Panično se otima) Pusti me, idiote! (On ne odustaje.
Zacereka se) E, pustićeš, kao bela lala. (Potegne nož iz nedara i zarije ga
Raspućinu u stomak)
RASPUĆIN (Ispusti Marusju iz zagrljaja i s bolom se hvata za stomak): Aoj,
bože, vidiš li, gde prljava Ciganka kamom sveca para! (Nastane pometnja,
vriska i svi se razbeže, osim Marusje i obeznanjene Milice koja dolazi k svesti,
pridrže se i gleda u čudu) Što vrištite? Pomagajte. Creva mi kuljaju.
MILICA: Svetac je izgleda ranjiv.
MARUSJA: Morala sam to da učinim! Morala sam to da učinim!
ŠTRIMER (Bane u salon u pratnji Protopopova): Zar smo odocnili?
PROTOPOPOV: Ko je to učinio? Je l’ Hvastov?
RASPUĆIN: Ne pitajte me sad ništa, braćo rođena, nego me što brže u bolnicu
nosite, sa životom se rastajem.
MILICA: Svetac pišti kao kaštigovano kuče, nije otporan.
MARUSJA: Morala sam to da učinim. Morala sam to da učinim. (Raspućin se s
krikom stropošta na tle)
PROTOPOPOV: Šta čekaš, Štrimeru, prihvataj se! Jer, ako nam svetac otegne
papke, pitanje je neće li na prevrtljivog cara plemstvo uticati da promeni odluku.
(Štrimer i Protopopov trapavo između sebe dižu i nose Raspućina sa scene)
RASPUĆIN (S bolom): Lakše malo, braćo Rusi, drob mi se razvlači.
ŠTRIMER (U odlasku s Protopopovom, noseći s naporom Raspućina): Auh,
sveče, kao da si od olova liven.
MARUSJA: Morala sam to da učinim. Morala sam to da učinim.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:06 am

MILICA (Diže se s tla i prilazi Marusji koja je u šoku): Znam, Marusja.
Verujem ti.
MARUSJA (Kao u agoniji): Moram sve da vam kažem: k njemu sam došla iz
puke radoznalosti, s telom gospodnjim u sebi. I on mi je bestidno namignuo, kao
da je hteo da me upita da li znam šta želi od mene. Sačekao me je sam, u
svečanom odelu, uveo me u spavaću sobu i usput, skinuo mi haljine sa tela.
Osećala sam na plećima njegov topli, vreli dah. Da li vam je poznat onaj kut kraj
prozora, gde visi neka ikona? Tu me on nagne da kleknem i prošaputa na na
uvo: »Pomolimo se bogu«. Zatim, škrgćući zubima, upita me: »Jesi li se
pričestila, kao što sam ti naredio?« Posle nekoliko trenutaka, premetnu se on u
životinju, prepunu zverske pohote. I ja ga nisam ubila, nisam ga u lice pljunula.
Poslednje čega se sećam bilo je to da mi je s tela svukao rublje, zatim sam
izgubila svest. Probudih se i videh gde ležim na podu, malaksala i oskrnavljena.
On je stajao nada mnom, bestidno razgolićen. Kada vide gde otvorih oči, dobaci
mi uz onaj svoj osmeh, koji je i vama poznat, jednu reč koju neću da ponovim.
Ne znam kako je sve dalje teklo, ali ja sam najednom počela da se derem, da
urlam i da se po podu bacakam. Nekoliko osoba utrča u sobu; one me iz nje
izvukoše, zguraše niza stepenice i ubaciše u jedne kočije. Kočijaš me je dugo
nekuda vozio i najzad me upitao kuda da me odveze; nisam znala gde mi je stan,
bila sam zaboravila. Zastali smo kraj jednog fenjera. Tuda nađe neki oficir,
oslovi me, a zatim sede uza me i kočijašu naredi da tera dalje. Šta je bilo posle
toga ne mogu da se opominjem. Kada sam se drugog dana probudila, bilo je
veče i ja sam ležala na nepoznatom krevetu. On me se nije doticao, dao mi je
čaja i spremio mi kupatilo, da se okupam. Sada ja kojekuda lutam, igram, pevam
i premišljam: šta sad? Šta će da bude sa mnom? Ja sam verovala u Hrista. Da li
još verujem u njega? Ne znam. Možda nema spasenja. Svakog dana dolazim u
Raspućinovu kuću da mu igram i pevam, da ga pitam zašto je to uradio. Zašto je
uprljao i razorio u meni ono što mi je bilo najsvetije. Ta ja bejah telo gospodnje
primila pre nego što sam k njemu došla. Sada ne znam šta da činim; ne mogu
više da nađem svoj dom, te dan i noć kao luda lutam gradom, igram i pevam i u
njega sam nož stavila. Ne znam više kako se zovem...
MILICA: Ti se zoveš Rusija! Ja znam, Rusija se ti zoveš! (Hvata Marusju pod
ruku i odvodi je) Ti se zoveš Rusija. Ja znam. Rusija se ti zoveš.
SLIKA PETA: SETA
(Mudraci izdaleka pozdravljaju sve ono lepo i valjano što će doći tek posle
njihove smrti)
(Salon kod Badmajeva. U salonu sedi Milica s Jusupovom)
MILICA: Krajnje sam unižena, grofe. Svesna sam koliko sam oblatila ime
Nikolajevića, zbog toga želim da vam pomognem da tu sramotu bar donekle
otklonimo od Rusije.
JUSUPOV: Nemojte da vas svetac pokoleba u odsudnom času.
MILICA: Svojom nebeskom snagom. (Nasmeje se) Sibirom lutaju hiljade takvih
protuva i razbojnika kao što je Grigorije. To je zlikovac koji se jednom rukom
krsti, a drugom vam stavlja nož pod grlo. Neće on mene nikada više pokolebati.
A neće se ni on sam predomisliti, jer pomno očekuje susret s vašom prelepom
suprugom, grofe.
JUSUPOV: Irina Aleksandrovna je na Krimu. Da mu to neko ne došapne?
MILICA: Nadajmo se da je sad već i za to kasno. Pas je u svojoj životinjskoj
strasti toliko zaslepljen da potpuno previđa tojagu.
JUSUPOV: Ako ne uspemo, Milice, biće to ogromna tragedija.
MILICA: Uspećemo. (Ona ustaje) Sveca ću dovesti do vrata u određeno vreme,
morate mi verovati.
JUSUPOV (Rukuje se s Milicom): Neka su vam, kneginjo, prosti svi pređašnji
grehovi. Sad se iskupljujete.
MILICA: Blagodarim. (Brzo odlazi. U odlasku) Sačuvajte prisebnost.
JUSUPOV (Prilazi jednim vratima i otvara ih): Izvolte, gospodo. (Ulaze
Hermogen, Nikolajević, Iliodor i Suhomlinov)
ILIODOR: Da li nam kuče opet izmiče u poslednjem trenutku?
NIKOLAJEVIĆ: Ili se moja snaha koleba?
HERMOGEN: Rekoh ja vama onda, prošli put, da propuštamo neponovljivu
priliku. Seljačina je sad zaplašena i neće se tek tako olako dati navući na tanak
led.
SUHOMLINOV: Ne pravite se baš tolko naivni. U tim stvarima doušnici igraju
presudnu ulogu, a takvih je oko njega tušta i tma.
JUSUPOV: Pa ipak, kneginja ostaje kategorična da će ga danas namamiti
ovamo, u određeno vreme.
ILIODOR (Nikolajeviću): Da li joj je, kneže, verovati ?
NIKOLAJEVIĆ: Jeste. A drugo nam i ne odgovara.
HERMOGEN: Na posao, gospodo! Mi previše toročemo, a to može da bude i
predznak preplašenosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:06 am

SUHOMLINOV: Ko ide po otrovne kolače i svečevo omiljeno vino?
JUSUPOV: Ja i bratac, kao što je dogovoreno.
ILIODOR: Uzećemo kočije da se ne bismo previše izlagali pogledima njegovih
prirepaka i uhoda.
NIKOLAJEVIĆ: Odlazite već jednom, bestraga vam glava! (Jusupov i Iliodor
brzo odlaze, bez reči)
HERMOGEN: Ne gubite živce, kneže, pred nama je još veći deo posla.
BADMAJEV (Ulazi u salon): Da li je cenjenoj gospodi nešto po volji?
SUHOMLINOV: Jeste, doktore. Jedan oveći malj, ali po mogućnosti u rukama
žestokog pelivana, pa da nas tim maljem bije u glavu.
BADMAJEV: Gospode bože, izgledate, zbilja, kao da su vam sve lađe potonule.
NIKOLAJEVIĆ: Da niste, doktore, načuli da su odapeta torpeda u pravcu našeg
broda, pa vi sad osluškujete, u očekivanju eksplozije?
BADMAJEV: Koješta, kneže. Danas u Rusiji toliko gruva na sve strane da se
više i ne da razaznati pred čijom se kućom ponor otvara. Ova zemlja je u haosu.
Čudne se stvari događaju.
HERMOGEN: Tek jednog jutra, nadridoktore, kad prekoračiš prag, u sopstveni
ćeš grob i ti uskočiti, pevajući od radosti.
BADMAJEV: Je l’ vi to meni, oče Hermogene, pretite u rođenoj kući?
SUHOMLINOV: Okanite se peckanja, gospodo. Ovde smo radi zabave i
veselja.
NIKOLAJEVIĆ: Još kad bismo domaćinu bili mili gosti?
BADMAJEV: Bojim se da ni to ne bi bilo dovoljno za vaše dobro raspoloženje.
(Brzo priđe vratima, odškrine ih i proviri) Gospodo, čini mi se da mi ovde nismo
više sami.
HVOSTOV (Upada kod njih, u pratnji nekoliko do zuba naoružanih oficira)
:Umoljavam cenjenu gospodu da ostanu pasivna!
NIKOLAJEVIĆ: Šta ova vaša nenadna poseta, ministre, treba da znači?
HVOSTOV: Ništa veselo, kneže. Vama ne treba objašnjavati da ja samo
izvršavam naredbe dvora.
HERMOGEN: Da ili su napisane, Hvostove?
HVOSTOV (Vadi iz džepa papire i čita): Po ukazu njegovog veličanstva, po
blagoslovu Svetog sinoda...
SUHOMLINOV: Jevrejina Karlovića.
HVOSTOV (Zastane, pa produ da čita dalje): ...i po prosleđenju predsednika
vlade...
HERMOGEN: Nemca Štrimera.
HVOSTOV (Prestane da čita i usmeno saopštava): Vi se, oče Hermogene,
lišavate episkopske dužnosti u Saratovskoj eparhiji. Te vas, radi pokoja vašeg,
moramo proterati u Žirovecki manastir.
HERMOGEN: Šteta što na Kazbeku nema neke izbe s krstom da me onamo
šutnete. Gospode bože, ako je to volja tvoja, neka bude, jer Rusija je i onako na
umoru.
HVOSTOV: Moji će vas ljudi ispratiti.
HERMOGEN: Žuri vam se.
HVOSTOV: Skrenuo sam im pažnju da se prema vama moraju ponašati s
najdubljim poštovanjem.
HERMOGEN: Neću vam se, Hvostove, zahvaljivati na toj litiji.
HVOSTOV: No. Pođite!
HERMOGEN: Odmah ću, ministre. Želim samo da ti predočim da te čeka još
crnja sudba, nećeš dugo čekati na svoju propast. (On polazi i uporedo s njim,
odlaze dva naoružana oficira)
HVOSTOV (Dobaci za Hermogenom koji odlazi): Ja vam, oče, ovu zajedljivost
opraštam i zaboravljam, boga radi. I od srca vam želim srećan put. (Osvrće se po
salonu) A brat Iliodor? Zar on nije među vama?
NIKOLAJEVIĆ: Na vašu veliku žalost, ministre, nije tu.
SUHOMLINOV: Nismo ga, ministre, videli čitave nedelje.
BADMAJEV: Izvini me, Suhomlinove, ali ja sam preosetljiv na laž. Brat Iliodor
je u društvu grofa Jusupova upravo izašao iz ovog doma.
HVOSTOV: Kad je već bio obavešten o našoj operaciji, koja je čuvana u
najvećoj tajnosti, čudi me da se pobrinuo samo za grofa Jusupova. Zašto li je vas
ostale žrtvovao?
SUHOMLINOV: U životu je svakome od nas uvek nešto od nečega preče,
ministre, nemojmo se oko toga zamajavati. Mene zanima šta sam ja izvukao na
vašoj lutriji?
HVOSTOV: Samo kućni pritvor, do daljnjeg.
BADMAJEV: Nije premija, ministre.
SUHOMLINOV: Za mene je najvažnije da ovoga izvlačenja nisam ostao u
bubnju.
HVOSTOV: Žao mi je, genenale, što čeprkate po sopstvenoj rani, u prisustvu
svojih prijatelja, jer iako sam policajac ja još imam bar malo sačuvanog ukusa za
poštovanje ljudskog dostojanstva. (Suhomlinov, Badmajev i Nikolajević prasnu
u smeh) U redu, vi mi se podsmevate i ja sam time izazvan na kontraudarac.
(Gleda u prisutne) Vaš prijatelj, ministar vojske, ruski general Suhomlinov, za
šest godina ministrovanja primio je na ime plate negde oko dvesta hiljada
rubalja u zlatu. No, u banci Mitje Rubinštajna, na gospodinovom računu leži
nešto više od sedam stotina hiljada rubalja u zlatu. Dakle, o ovoj razlici se u
Rusiji do sada raspravljalo po apsanama. (Zastane i zagleda se u sve prisutne)
Gle! To vama, gaspodo, nije smešno? Vidim, tera vas na gutanje knedli. U redu,
onda neka ni za mene u tome ne bude ničeg šaljivag, jer što gospodin
Suhomlinov odlazi svojoj kući, i to čak pod zaštitom oficira, treba zahvaliti
jedino gospođi Jekaterini Suhomlinov.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:07 am

SUHOMLINOV: Vi ste hulja!
HVOSTOV: Moja žena nije tražila carsku milost u postelji Griše Raspućina.
SUHOMLINOV (Zaplače, kroz plač): Koliko godina sam predano služio Rusiji!
I zar mi je za sve to ovo hvala?
NIKOLAJEVIĆ: Nećete stvar popraviti plakanjem. (Suhomlinov još gore
zajeca) Ministre, uozbiljite se. Ja sam bih više voleo da je taj razbojnik spavao
sa mojom ženom, nego što je kod cara uspeo da odgodi mobilizaciju. I, dajte već
jedinom, prestanite da rondate!
BADMAJEV: Ako vam je, generale, za utehu, mogu vam reći da je svetac ovde
u mom salonu pred dvadesetak svedoka javno izjavio sledeće: »Samo su dve
žene u svetu ukrale moje srce - Anja Virubova i Jekaterina Suhomihova«.
SUHOMLINOV (Cikne): Ubiću ga! (Oficiri ga zadržavaju) Ja ću ga ubiti!
BADMAJEV: Zar je to uvreda, gospodo? Generalova žena je po rangu u
svečevom krevetu čak i ispred njenog veličanstva carice. (Suhomlinov gorko
jeca)
HVOSTOV: Umuknite, doktore! Vi ste, zaista, preterali.
BADMAJEV: Sve zavisi od pogleda na stvari. Meni bi tako nešto imponovalo.
Obaška što bi nesmetano mogao da kradem državni novac namenjen vojsci.
(Suhomlinov gorko cvili. Dva oficira ga odvlače)
NIKOLAJEVIĆ: Moram li ja sve ove bljuvotine da slušam, Hvostove, ili mogu
da napustim vaše, govnarskom čakljom birano, društvo?
HVOSTOV: Dakako, kneže Nikolajeviću, vi ste van domašaja naših
kompetencija. Vas je njegovo veličanstvo car lično zamolio da se prvim vozom
vratite u Galiciju, na front, gde uspešno vodite svoje armije u njihovom
nezadrživom, pobedonosnom pohodu.
NIKOLAJEVIĆ: Uslišiću molbu svoga sinovca.
HVOSTOV: Ako nemate ništa protiv, kneže, ja vam stavljam svoje ljude na
uslugu, da vas isprate do železničke stanice. Tako je car naredio.
NIKOLAJEVIĆ (Besno pođe. S njim uporedo polete i dva naoružana oficira. U
odlasku): Ne znam koliko će Rusiji služiti to moje poniženje.
BADMAJEV: Vi, ministre, radite protiv dobrog glasa moga salona. Praznite ga
ko mačka ambar od miševa.
HVOSTOV: Meni nije do komedijanja, doktore. Ovo je jedan od najtežih dana u
mome životu.
BADMAJEV: Šta bi vas razgalilo?
HVOSTOV: Ceđ i kamena soda.
BADMAJEV: Znači, Marusja.
HVOSTOV: Ne pominjite mi tu Cigančuru. Napravila mi je veliku papazjaniju u
odeljenju za krvne delikte. Pomislite, sveca je rasporila, a on je upotrebio svu
svoju svetačku moć i uticaj na dvoru, da je, suprotno svim zakonskim propisima,
ostavi nekažnjenu i netaknutu na slobodi.
ANJA (Mahnito uleti kod njih): Da li smetam?
BAUMAJEV (Zaprepašćeno): Vi, Anja, ovde u ovo vreme? Šta to treba da
znači?
ANJA: Strahota me je, doktore, nagnala da se u ovo doba iz Carskog Sela
zaputim čak ovamo. Svetac je u nevolji.
HVOSTOV: Zar ćemo opet s tim razvratnikom imati kubure?
ANJA: Ne dozvoljavam, ministre, da se u mom prisustvu tako bogohulno
izražavate o najvećem ruskom Mesiji.
BADMAJEV: Ako je ta strahota njegova polna zamorenost, Anja, onda ne
razumem zašto svetac sam, ko i obično, nije do mene skoknuo po one božanske
travčice, koje mu ja redovno i izdašno dajem i od kojih njemu narasta
natčovečanska snaga.
ANJA: Prestanite, doktore, da se ačite s najozbiljnijim stvarima. Da znate da
vam je to kod mene minus.
HVOSTOV: Doktore, Anja Virubova vas naprasno svrstava među negativce.
(On i doktor prasnu u smeh)
ANJA (Ljutito cikne): Na sveca se sprema atentat, a vama je do sprdnje!
BADMAJEV: Pravi atentat?
HVOSTOV: Konačno!
ANJA: Je l’ on ovde?
BADMAJEV: Ni govora.
ANJA: Kako je to moguće? Ili nam je Valja Červinskaja opet doturila psinu.
Čekajte. Da li je tu knez Nikolajević? (Oni prasnu u histerični smeh) Zašto se
neprestano cerite i kezite?
HVOSTOV: Zanima li vas i kretanje vojnog ministra Suhomlinova?
ANJA: Da. Baš. (Oni se cere) Pa vi sve znate.
BADMAJEV: De, de, Anja. Smirite se. Ništa mi ne znamo. Prisustvovali smo
sasvim slučajno jednom izuzetnom hapšenju. I to je sve. Otac Hermogen i
njegova klika su razbijeni.
HVOSTOV: Da ste stigli samo malo ranije, Anja, prisustvovali biste njihovom
hapšenju.
ANJA (Pada na kolena i metaniše): O, bože, pravedan si! Svemoćan si i
dostižan. Zahvaljujem ti, o bože naš jedini, svakoliki. Ti sve vidiš. Ti sve
prozireš. Preklinjem te za oproštaj, ako sam ikad posumnjala.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:10 am

HVOSTOV: Sad mi je lakše, doktore, jer mi je jasnije šta sam, u stvari, danas
radio. Pođimo bliže kolekciji vaših francuskih vina.
BADMAJEV (Priđe Anji, koja još uvek kleči i mrmlja molitvu): Hoće li nam se
dama pridružiti? (Ona ga pogleda, a on joj pruži ruku i ona se diže na noge)
ANJA: Zbacila sam sa svoje duše preteški teret. Ne mogu vam opisati koliko
sam srećna.
HVOSTOV: Pa pijte onda s nama, Anja.
ANJA: Ali ja u nastupu svoje sreće, ministre, ne umem da budem neiskrena
prema vama. Baš u ovim trenucima vrši se pretres u vašoj kući, pouzdano sam
obaveštena.
HVOSTOV (Usplahireno): Kako? Ko je to?
ANJA: Štrimer je naredio. Vi ste smenjeni s položaja.
HVOSTOV (Jezivo se zacereka i stane da cepa kaput i košulju na sebi): Prvo
pošalje mene da uhapsim ministra vojske i velikog kneza, a odmah zatim pošalje
druge koji će uhapsiti mene. (Lupa glavom u zid)
BADMAJEV: Druge će uhapsiti treći, treće četvrti i tako redom, dok se cela
Rusija ne nađe u apsanama.
HVOSTOV: Ali ja nisam baš takva budala kakvom me oni zamišljaju. Ne
gledajte me tako tragično, sve ovo treba posmatrati kroz prizmu humora, ako
nećete da poludimo svi zajedno. Mada smo svi mi zajedno i krivi što nam, na
primer, jedan poslednji seljački đilkoš i zlikovac izigrava sveca, pa čak i Mesiju.
ANJA: Ne dirajte u Grišu! Samo u njega ne dirajte!
HVOSTOV: Na šta vas je pridobio obezglavljena ženturačo? Na dve banalne
rečenice. Prva je: »Vi ste moja boginja«, i druga je: »Molićemo se skupa u
krevetu«.
ANJA: Zar niste sposobni, Hvostove, da svoj pad podnesete s malo više
dostojanstva?
HVOSTOV: Ta neće, valjda, meni pridike o dostojanstvu držati slamarica
Grigorija Raspućina?
ANJA (Stavlja šake na uši): Ja ću začepiti uši da ih ne bi uprljala vašim
vulgarnostima.
HVOSTOV (Pada u sve veću jarost): I vi ste mu poverovali. Kao što mu i carski
par veruje. Ako vi mene ostavite - ponavlja im on stalno, iz dana u dan -
izgubićete i sina, i presto. I oni mu veruju! Njemu! Al’ nije bedan on. Takvih
bednika u Rusiji ima na stotine hijada. Bedna je vaša vera. To hoću da vam
kažem na kraju. (On udara glavom u zid i sav je već krvav i poderan) Ne caruje
Rusijom Nikolaj Romanov. (Badmajev i Anja se neopaženo izvlače i odlaze)
Niti Rusijom caruje Grigorije Raspućin. Ovde caruje divljaštvo, korupcija,
misticizam, nesloga, odsustvo razuma, hipokrizija, gubljenje intelekta. Vraćamo
se konačno u srednjovekovlje. (Pogleda oko sebe i tek sad opazi da Anje i
Badmajeva nema) Ali kome ja to govorim? Ovim zidovima, umrljanim mojom
krvlju. Kasno sam se setio. Sad će vam Alekseju Hvostove razbiti njušku.
Popljuvaće vas i šutnuti u Sibir. I što se sad uznemiravate? Zar i sami niste hteli
što više prljavštine? Dobijate smrdljivu jamu. Smiri se. Sve je onako kako je
moralo da bude. (U salon upadaju dva do zuba naoružana oficira i pritrčavaju
mu, sklepavaju ga.) Da ne tražite vi Alekseja Hvastova? (Oni ga bez reči vuku
ka vratima) Samo polako momci, ja sam taj. (Oni ga vuku. U odlasku) Samo
polako, za jedan sat drugi će doći po vas.
MANUS (S druge strane dolazi s Mitjom u društvu. Zajedno prilaze zidu,
umrljanom krvlju i zagledaju ga): Da li si, Mitja, ikada zašao u stolarsku
radionicu? (Pomera se od zida)
MITJA (Još malo gleda u zid, pa najednom krene za Manusom): Ne sećam se,
možda i jesam. Ali zašto me to pitaš?
MANUS: Vidiš, Mitja, dok stolar struže i delje, dole po tlu padaju šuške i trinje.
Znaš, hteo bih da kažem, pri svakom stvaralačkom radu ima tih otpadaka.
MITJA: Ništa te ne razumem.
MANUS: Čini se, Mitja, da smo mi predano radeći dopustili da nam ti otpadi
narastu do brade.
MITJA: Sad shvatam. Jasno mi je.
MANUS: To je naše đubre, Mitja, i red je da svako svoje đubre počisti za
sobom.
MITJA: A ja bih čak menjao i radionicu.
MANUS: Da, u pravu si, Mitja. Temelj je razlokan podzemnim vodama. Natruli
zldovi se krive i klate. Krov je polegao. Svi prozori su polupani, a ulazna vrata
su spala sa šarki.
MITJA: Svakog časa sve to može da nam se sruši na glavu i da nas zatrpa.
MANUS: Isto mislimo, Mitja. Kucnuo je čas. Što li nema te drolje. (Gleda na
sat) Nećemo je više čekati.
MITJA (Zadržava Manusa da ne krene i osluškuje): Ja čujem da neko dolazi.
(Unutra mahnito dolazi Valja)
MANUS: Taman smo hteli da odemo, Valja. Kasniš.
VALJA: Da li ćete dopustiti da i ja pođem sa vama. Služila sam vas predano.
MITJA: Za pare.
VALJA: Što mi sad to nabijate na nos? Ko se to u ovoj zemlji ne bi jebao u
mozak za pare? (Manus i Mitja se nasmeju kratko) Pitala sam vas, mogu li sa
vama?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:10 am

MANUS: Kuda?
VALJA: Pa u Beč, valjda.
MITJA: Ni on nije više ovo što je nekad bilo. Mila moja, promenjena je ruta.
VALJA: Kako je moguće da ja to ne znam?
MANUS: Samo ja sve u ovoj zemlji moram znati. Govori.
VALJA: Nabavili su arsenik.
MANUS: A gde? Gde?
VALJA: Ovde.
MANUS: Kad?
VALJA: Danas.
MANUS: Hajdemo, Mitja. (Njih dvojica pođu)
VALJA: Zašto toliko žurite, imamo još čitav sat vremena na raspolaganju.
MANUS (Zastane, mada je Mitja otišao): Prilikom tih velikih spremanja i
rastrebljivanja, Valja, diže se velika bugija, a ja sam alergičan na prašinu. (Opet
pođe)
VALJA (Poleti za njim): Manus, morate mi reći gde ćemo se ponovo sresti.
MANUS (U odlasku): Doviđenja u Americi, Valja. Njujork je grad budućnosti!
VALJA (Vraća se ka sredini sale): Gospode bože, kako iz minuta u minut
padaju mnogobrojni velikaši sa svojih pijedestala. Ako se čovek sasvim slučajno
nađe u njihovoj blizini, mogli bi ga pri padu nehotice i ubiti. (Ona odlazi. U
odlasku) Srećom samo što i zidovi nemaju uši i što se do kronštatske luke čovek
kočijama može odvesiti.
LJUSJA (Dolazi sa Jusupovom i Iliodorom. Donose puno boca vina i u kutijama
kolače. Sve to ćuteći raspoređuju po stolu. Pale sveće u svećnjacima. Sa zida
otiru vlažnim sunđerima Hvostovljevu krv): Zašto stalno samo ćutite?
ILIODOR: Valjda ti treba da pričaš, Ljusja, a ne mi.
LJUSJA: Sve se ruši, bratac. Revolucionari se već penju po ogradi Carskog
Sela. Hvostov je pohapsio sve vaše saučesnike. Carica je načisto poludela. Car
stenje. Ministri pakuju kufere. Izdato je naređenje i za hapšenje Hvostova.
JUSUPOV: A Manus i Rubinštajn?
LJUSJA: Obustavljaju promet i u bescenje rasparčavaju akcije.
ILIODOR: Znači, brod tone, pacovi odlaze.
JUSUPOV: Sad ću baš slatko da popušim jednu cdgaretu, Iliodoško. Tako mi je
lepo na duši što nas dvojica ostajemo do kraja.
LJUSJA: A šta će biti sa mnom, grofe?
JUSUPOV: Ti lezi negde pod plot, Ljusja, i odmori se jednom zauvek.
LJUSJA: Pod ovim mutnim ruskim nebom, grofe moj lepi, niko više nema sna.
Čak ni mrtvi. I oni će za koji dan poustajati iz grobova. Dolazi strašni sud. A vi
sebi s nekim pobožnim mirom priređujete gozbu!
ILIODOR: Ne čudi se, Ljusja, možda nam je poslednja.
LJUSJA: Ko i ovaj naš susret. (Rukuju se s Jusupovom i Iliodorom) Ne pamtite
me po zlu.
JUSUPOV: Kuda ćeš, Ljusja?
LJUSJA (Skida žensku periku s glave i iz bluze vadi veštačke dojke. Vide mu se
muška maljava prsa): Idem napolje, grofe. Petrograd je sav u magli. Bar se neću
videti. (U odlasku) Zbogom zauvek.
ILIODOR (Posle mukle tišine): Nešto si rekao, grofe?
JUSUPOV: Ne, nisam ništa, učinilo ti se, ali hteo sam. Da li da pozovem Cigane
i Marusju? (On naglo ustane)
ILIODOR: Ne bi bilo loše. I mene guši ova tišina. (Jusupov pođe) Stani! Hoću
da se poljubimo. (Jedan drugome polete u zagrljaj i poljube se, kratko i odsečno,
po vojnički)
JUSUPOV: Tužan si, Iliodoško moj.
ILIODOR: Nisam nikada ni sanjao da će se sve ovako bedno razdrobiti i srušiti
u prah i pepeo. Survava se Rusija, majka naša rođena, u grob koji su joj svi
mnogobrojni neprijatelji kopali udruženim snagama. (Pada na kolena) O, bože
naš pravoslavni, učini da se Rusija posle ovoliko patnji kad-tad digne, makar i s
revolucionarima na čelu, da obuzda svu tu pregolemu mržnju naših neprijatelja i
postane jača i moćnija nego što je ikada bila! Amin. (Lagano se diže) Ti čekaš?
Šta sam ono još imao da ti kažem, brate? Ah, da, ne boj se ničega još za koju
nedelju, jer ako nas i na vešala popnu, skinuće nas. Imam originalna pisma
njenog veličanstva carice, koja je ona svojeručno pisala Grigoriju. U njima ima
dosta neugodnih opisa, od kojih bi i koji kupler-majstor pocrveneo.
JUSUPOV (Posle kratke pauze): Idem po Marusju. (Brzo ode)
ILIODOR (Pođe na drugi kraj i viri kroz vrata): Gospode bože, pa on već
dolazi! (Pohita na drugu stranu. U odlasku) Ja se moram skloniti. (U salon s
jedne strane ulazi Jusupov s Marusjom i Ciganima, a s druge strane raspoloženi
Raspućin)
JUSUPOV (Zatrči se i čvrsto zagrli Raspućina): Znao sam ja da sveti ljudi
umeju da praštaju. (Izljube se)
RASPUĆIN: Crnogorka me nagovorila, nju u dupe da poljubiš, inače ne bih ja.
Mnogo se, grofe, umiljato ljubiš. Nije li tvoje celivanje kao Judino?
JUSUPOV: Jednim delom, sveče, i jeste, jer napola te ljubim s ljubavlju, a od
pola sa strahom hoćeš li mi pređašnje grehove zaboraviti, a ko si mi ih već
oprostio.
RASPUĆIN: Hoću, ako mi Marusja kaže. Nju ja slušam. Slušam je kad peva.
Slušam je kad pevari. Kad se moli bogu u postelji. Slušam je kad diše u snu. A
najviše volim da joj prislonim glavu na njene mirišljave grudi i da slušam kako
joj kuca njeno vatreno cigansko srce. (Iznenada uštine Jusupova za bok a ovaj
uplašeno odskoči) Što se tako trzaš, bratac, na svaki dodir, kao da ti je nečista
savest?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:11 am

JUSUPOV: Stomak me, sveče, kinji, da crknem od proboda.
RASPUĆIN: Zato li ti meni, primećujem ja, škrgućeš zubima. Al’ imam ja za
tebe kapljice. (Vadi iz džepa bočicu) Od Badmajeva su. Hoćeš li da ti ih
nakapam na jezik?
JUSUPOV: Nakapaj.
RASPUĆIN: Isplazi se. (Jusupov se isplazi i Raspućin mu iz bočice kapa
tečnost) Ovako bih ja tebe, grofiću, mogao i otrovati, da ne trepneš! (Cereka se)
Al’ neću ja tebe ovakvog, uživaj. Ko od šale će ti svi bolovi očas iščileti.
JUSUPOV: Zbilja. Već mi je bolje. Hoćeš li ti, sveče, Hristove krvi?
RASPUĆIN: Sklanjaj mi ga s očiju! Još mi od sinoćnog terevenčenja buči
tintara. Neću više da ločem.
JUSUPOV: Uzmi onda kolače.
RASPUĆIN: Oni su slatki, nisam ja deran.
JUSUPOV: Čime ću te onda ugostiti?
RASPUĆIN: Dosta je meni kad moja mala kraljica pevucka. (Marusja sve
vreme uz tihu pratnju pevuši romanse) A ti dođi ovamo k meni. (Jusupov mu
priđe) Sedni mi na kolena. (Jusupov se premišlja) No, sedni. Čega se bojiš?
Cuckanja? Il’ se sećaš onoga kad sam ti pred svima čakširice smicao s guzice.
(Zacereka se)
JUSUPOV: Ma ne, sveče. Ne. (Brzo sedne na Raspućinova povijena kolena)
Nisam ja to onda dobro razumeo.
RASPUĆIN (Cucka ga na kolenima i mazi ga): Sad si pitomiji. Ko zeka.
JUSUPOV: Sad znam da ti nisi zlonameran, sveče, sve što radiš - činiš od srca.
RASPUĆIN: Dobro si to rekao. Znaš ti da kažeš. (Cmokne Jusupova) Reci još,
hoćeš li mi zaista pokazati svoju Iru, ili to ona kneginja Milica laže mene iz
ženske osvete?
JUSUPOV: Ne laže kneginja, pokazaću ti. Ira to hoće, da ti se pokaže. Njena je
volja, a ja vas oboje volim, neću da vam kvarim želju.
RASPUĆIN: Zar se ne bojiš, grofčiću?
JUSUPOV: Čega, sveče, da se pribojavam?
RASPUĆIN: Pa sam znaš šta se o meni pričuljicka.
JUSUPOV: Ne verujem ja zlim jezicima.
RASPUĆIN: Nemoj, nemoj! I bog zna da sam grešan. Istina je, volim ti, grofiću
moj, ženske najviše na svetu. Mnogo ih privoljevam!
JUSUPOV: Bog da ubije onog ko ih ne voli!
RASPUĆIN: Al’ onaj prokleti Protopopov dolazi kod mene da mi žvanjka. Ne
znam znaš li ti tog povampirenog čovečuljčića?
JUSUPOV: Slušao sam o njemu. I verovatno smo nekad negde bili zajedno.
RASPUĆIN: To je onaj što je nekad bio ministarčić, pa pao na dupe. Valjda je
preterano krao. Ja sam ga uzeo pod svoje, svideo mi se zato što lepo peva i ume
da udari tercu, te sam ga opet postavio onamo da sedi u ministarskoj fotelji, ko
dete u dupku.
JUSUPOV: I šta on sad hoće od tebe?
RASPUĆIN (Pomeri se i grubo odgurne Jusupova sa svojih kolena, pa sevne
očima i stane pesnicom o sto lupati): Hoće da se pričuvam. Kaže kako neko
smera da me smakne kad se najmanje nadam. Ali taj im kec neće upaliti kod
mene. Neće se meni ništa desiti. Nema takvih lopuža koje bi meni zort naterale.
Ja posedujem božansku snagu. Ne bojlim se ničega na belom svetu. Poginuće
onaj ko podigne na mene ruku nečistu! (Spusti ton) Daj mi malo vina da
gucnem, bestraga im glava, planuo sam.
JUSUPOV (Pohita da ga usluži): Da ti sunem, sveče, malo madere?
RASPUĆIN: Nalij, boga radi. (Jusupov sipa i brzo mu dodaje čašu, a ovaj je
iskapi nadušak) I reci mi zašto tvoja Irika ne dolazi?
JUSUPOV: Doćiće brzo, licka se. (Nalije mu još jedanput)
RASPUĆIN: Ja nisam navikao da čekam. (Iskapi čašu)
JUSUPOV: Baš si žedan. (Hoće opet da mu nalije, ali Raspućin izmakne čašu)
RASPUĆIN: Čak me ni carica ne može naterati da je ja čekam. (Stane da
podriguje i bale mu pocure na usta, koje on otire rukavom) I što si ti, Marusja,
tako utihnula? Pusti glas. (Marusja zapeva malo glasnije. Raspućinu sad poteku
suze, lice mu se grči)
JUSUPOV: Šta ti je?
RASPUĆIN: Nešto me pecka u grlu.
JUSUPOV (Naliva mu čašu): Drmni još jednu čašu, proteraj taj garež kroz
odžak.
RASPUĆIN (Proba da pije i zagrcne se. Stalno podriguje, a bale i suze mu sve
češće teku): Ne pomaže, grofe. Nešto me peče. Štipa. Kao da sam izgoreo.
JUSUPOV: Proći će. Ira će nam se sad pridružiti i biće veselo.
RASPUĆIN (Grca): Ona, ona! Nju ja vrebam ko što vreba kobac pile. Igraj.
Kraljice moja malena. Igraj ko golubije perce na vetru. Igraj. (Marusja zaigra uz
tihu muziku. Raspućin se užasno muči, ali još uvek sedi)
JUSUPOV: Jesi li ti kad, sveče, video raspeće načinjeno u kristalu? (Uzima
kristalno raspeće s komode i prinosi ga Raspućinu) Drži, pogledaj. (Ali
Raspućin nije više sposoban da upravlja rukama. Raspeće mu ispada iz ruku i
lomi se na tlu. Jusupov stoji iznad njega, vadi revolver i puca. Sveće se pogase.
Ostaju u mraku, čuje se cika i mumlanje Cigana. Jusupov urla) Da se niko od
prisutnih nije mrdnuo s mesta, pucaću! Ko pokuša da se kreće, pucaću!
Nastavite sa svirkom u mraku. Rekao sam, nastavite ili ću pucati! (Cigani
mumlaju i začuje se svirka i Marusjina pesma u mraku)
ILIODOR (Dolazi u mraku): Jesi li ti pucao? Grofe, jesi li tu?
JUSUPOV: Upali svetlost, Iliodore, đavo da te nosi. Sveće su se pogasile od
pucnja. (Upali se polijelej, Raspućin krvav, izbekeljen i balav stoji ko kip iza
Jusupova)
ILIODOR (Krikne): Pa on stoji ko kip iza tvojih leđa!
JUSUPOV (Naglo se okrene i u strahu sa obe ruke grubo gurne Raspućina i ovaj
se stropošta kao klada): Sotono! (Cigani udare u lelek i vrisku) Mir! Ostanite tu
gde ste! (Marusja se zatrči i klekne pored Raspućina)
MARUSJA: Nije mrtav, grči se.
JUSUPOV (Vuče Marusju od Raspućina): Makni se odatle! Beži!
ILIODOR (Klekne i pipa, muva Raspućina): Ovo je agonija. Živeće još minutdva
(Jusupov vuče Iliodora od Raspućina) Šta ti je, grofe?
JUSUPOV: Ništa, pođi po vreću u kojoj ćemo ga odneti i baciti u Nevu, pod led.
(Iliodor brzo odlazi)
MARUSJA (Opet se zatrči i klekne kod Raspućina): Griša moj. Zar ti, svetac, da
otegneš papke? Zar i ti, moj dželat, da nađeš moga dželata. (Najednom uplašeno
odskoči) Grofe, pa on se diže! Ovaplotio se!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:11 am

RASPUĆIN (Ustaje na noge): Grofe, grofe... (Polazi ka Jusupovu) Obesiće te,
grofe! (Jusupov puca u njega, ali on i dalje ide, sav obliven krvlju) Sutra ću sve
ispričati carici, grofe. (Jusupov i dalje puca u njega, ali mu ovaj ide sve bliže i
bliže. Cigani i Marusja se, preplašeni na smrt, povlače bez glasa, santimetar po
santimetar): Ti si se prevario, grofe, sveca ne možeš upucati! (Jusupov mahnito
puca i Raspućin se konačno ruši)
ILIODOR (Uleće s vrećom, Jusupov se munjevito okreće ka njemu i puca): Ne u
mene, Jusupove! Jesi li poludeo? Ubićeš me! To sam ja, tvoj bratac Iliodoško!
JUSUPOV (Usplahireno gleda levo-desno): Gde su Cigani? Oni su sve videli.
Marusja će nas odati. Car će nas sve pobiti!
ILIODOR (Besno se baci na Jusupova, pa ga drmusa i šamara): Smiri se! Idiote,
smiri se! Ne urlaj, čuće Badmajev. Idiote!
JUSUPOV: Griša je zaista svetac. Nije hteo da umre. Dva šaržera metaka sam
mu upucao u srce, a on se nije preturio, nego je mirno, sve nogu pred nogu,
otišao kod carice.
ILIODOR: Šta bulazniš? (Drmusa Jusupova) Evo ti Raspućina pred tvojim
nogama gde leži mrtav u lokvi krvi. Sad ćemo ga spakovati u vreću i baciti u
Nevu. Hej, čuješ ili? Što si se ukipio? Pomeri se! Trepni bar. Grofe. Brate moj.
Jesi li poludeo? (Jusupov se skamenio, a Iliodor pada na kolena i metaniše) O,
bože! Gospode bože, zar nas kažnjavaš? Zar nismo ispunili tvoju svevišnju
želju. Oče naš, pomiluj nas. Spasi, (Mrmlja. Bez šuma uđe Badmajev i zastane,
a onda opet zakorači i slučajno nogom zakači fotelju. Iliodor skoči ko oparen)
Ko je to ušao?
BADMAJEV (Oči u oči s Iliodorom): Ništa nisam video, pope.
ILIODOR: Lažeš, već si nas prijavio.
BADMAJEV: Da me peku na usijanoj tavi, pope, nisam.
ILIODOR: Kasno je, doktore, da ti ma šta poverujem.
BADMAJEV: Nije, pope. Iščupaj mi jezik i ponesi ga sa sobom kao zalog moga
ćutanja.
ILIODOR: Sigurnije mi je da ti iščupam dušu.
BADMAJEV (Kiselo se nasmeši): Gde bi ti, pope, iz prazne rupe blago vadio.
(Uzima mušemu i umotava Raspućina) Nema u mene ni duše, ni radosti, pope.
Svi moji osmesi su šuplji. No, nije muva k muvi na paukovoj mreži u goste
došla, pope, nego me je onde sudba sastavila, ko nas dvoje.
ILIODOR: Šta činiš to?
BADMAJEV: Zapošijavam ruke. (Mirno ustane i ode do vrata, pa unutra
propusti četiri robusna odrpanca. Vadi iz džepa novac i svakom od njih da
novčanicu, a zatim im ćutke pokaže rukom na Raspućinov leš smotan u
mušemu. Oni leš brzo pokupe i u tišini ga odnose)
ILIODOR: Ko su ovi?
BADMAJEV: Otkud znam. Valjda su to neki đubretari iz grada. Ako hoćeš,
dodaj neku kopejku, pope, pa nek i grofa pokupe na lopatu.
ILIODOR: A nas dvojica, kažeš doktore, da ostanemo za seme?
BADMAJEV: Na našim grobovima će, pope, svejedno cvetati kukuta. Poslednje
što još možemo to je da izaberemo groblje, gde pokolenja neće dolaziti da nam
se iz zahvalnosti pokenjaju na humke.
ILIODOR: Onda da idemo na svoj večiti san onamo gde nas niko ne zna.
(Prilazi blokiranom Jusupovu, hvata ga pod ruku i vuče) Hajdemo, grofe.
BADMAJEV (S druge strane uhvati Jusupova pod drugu ruku, pa ga zajedno s
Iliodorom vuče): Ne opiri se, momče.
ILIODOR (Zajedno s Badmajevim odvlači Jusupova. U odlasku): Moramo
iščeznuti s ovdašnjeg obzorja, mili moj, pre osvita.
BADMAJEV (U odlasku s Iliodorom i Jusupovim): Perlašez će nam biti
snošljivo utočište.
SLIKA ŠESTA: BOŽIJA NEVESTA
(Da nije ugodnosti, čoveku bi postojanje bilo mučna obaveza)
(Dvorski vrt u Carskom Selu. Vojnici se kreću tamo-amo. Čuje se vojnička
pesma. Pada sneg. Kapetan Klimov puši i zuri ka dvorcu)
KISELJEV (Dolazi pred Klimova): Kapetane, vojnici su izvukli leš iz kapele.
Na poklopcu je otvor nalik na brodski prozor. Ja sam uperio baterijsku lampu i
onda me je iz mračne dubine jezivo i avetinjiski pogledao on.
KLIMOV: Raspućin?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od MustraBecka taj Sub Jul 11, 2009 10:11 am

KISELJEV: Da, kapetane.
KLIMOV: U Rusiji ima mnogo budala. Zar možemo garantovati da mračnjaci
neće saznati gde leži Griša, kao što smo mi saznali. Treba od samog početka
preseći svaki hadžiluk raspućinovaca.
KISELJEV: Šta u tom smislu da učinimo, kapetane?
KLIMOV: Napravite u vrtu kraj ograde lomaču, a ja ću porazgovarati s
građaninom imperatorom.
KISELJEV: Oni upravo izlaze u vrt da bi na snegu, sedeći u udobnim foteljama
i uvijeni u debelu ćebad, zurili u daljinu. (Nikolaj i Aleksandra u bundama i
šubarama dolaze u vrt i sedaju u pletene fotelje. Anja, koja ih prati, ututka ih u
ćebad i odlazi)
KLIMOV (Klimne poručniku glavom i odlazi do carskog para): Građanine
imperatare, dozvolite da obratim vašu carsku pažnju.
NIKOLAJ: Zašto me ne oslovljavate mnogo jednostavnije. Sedite s nama.
KLIMOV: Vaše veličanstvo, vojnici garnizona su u vrtu otkrili grob Raspućina i
sad rešavamo šta da učinimo s njegovim posmrtnim ostacima.
ALEKSANDRA: Preklinjem vas, daću vam sav svoj skupoceni nakit, samo ga
spasite. Ja sam njegova božija nevesta. Ako oskrnavite mošti sveca, bog će vas
sve kazniti za taj zločin. Anja! (Anja brzo dotrči)
ANJA: Izvolite, vaše veličanstvo.
ALEKSANDRA: Donesi smesta sav moj nakit. Sve dragocenosti. Moramo
otkupiti sveca.
NIKOLAJ: Anja, budite tako dobri, pa Aliksu otpratite do njene sobe.
ALEKSANDRA: Ne, ja hoću izdašno da nagradim ovoga oficira.
ANJA: Ajdemo, mila moja, za to neće biti kasno ni sutra.
ALEKSANDRA: Ja hoću da vam poklonim sve što zaželite, gospodine
kapetane, samo da u svetinju ne dirate. (Vojnici zidaju lomaču od balvana)
NIKOLAJ: Neće ga dirati, dušice, ali pođi s Anjom.
ANJA: Idemo, mila. Papaša će sve to srediti. (Odlaze zajedno)
ALEKSANDRA (U odlasku): Ah, bože, je l’ to moguće? Je l’ to istina? Pa zar
među njima nema nijedne osobe koja veruje u boga?
NIKOLAJ: Vi ne zamerate.
KLIMOV: Nije nam to u dužnosti.
NIKOLAJ: Sad ćete ga spaliti kao kužnu mrcinu, a mi smo se toliko starali o
njemu, kapetane. On je to po svemu i zaslužio, verujte mi. Bio je zaista sveti
čovek. Hoćete li kafu?
KLIMOV: Hvala, već smo popili.
NIKOLAJ: Atentatori su ga bacili u Nevu pod led. Kažu da su svedoci njegovog
ubistva bili Cigani s Marusjom, koju je on za života toliko voleo i koja ga je
toliko puta raspoložila u trenucima kad mu je bilo najteže. Al’ njih nigde nema.
Onog dana su nestali, kao da su u zemlju propali. I niko ih nikad i nigde nije
više sreo. A što se tiče njega, autopsijom je bilo utvtrđeno da je i u Nevi bio još
živ. Imao je vode u plućima. Umro je od davljenja. Dali smo da ga balsamuju i
sahrane ovde u našoj blizini.
KISELJEV (Dolazi): Kapetane, sve je spremno.
KLIMOV (Ustaje): Oprostite, vaše veličanstvo.
NIKOLAJ (Ustaje i polazi na drugu stranu): Nisam u moći, inače vam ne bih
oprostio.
KISELJEV: Priđimo, kapetane, vojnici donose sanduk. (Vojnici donose sanduk i
spuštaju ga kraj lomače)
KLIMOV: Odvalite poklopac. (Vojnici pijucima odvaljuju poklopac sa sanduka)
Ne smrdi. Naprotiv, miriše. Stručno su to uradili.
KISELJEV: Podseća na jednog od faraona.
KLIMOV: Sahranjen je kao najveći velikodostojnik, kako i ne bi!
KISELJEV: Hajde, vojnici, dižite ga gone na vrh lomače. (Vojska diže sanduk
na vrh lomače) Da palimo, kapetane?
KLIMOV: Palite. (Lomača bukne, pucketa, lete varnice, balvani se pomeraju, pa
se na njima i sanduk pomera) Gde će se on i na lomači mrtav u plamenu bolje
ugnjezditi. (Sanduk se tako ukrivo pomeri, da Raspućin sedne u njemu)
KISELJEV: Seo je, kapetane! Zar ne vidite da je Raspućin seo! (Raspućin
otvara oči)
KLIMOV: Vidim, Kiseljeve. I oči je razrogačio. (Među vojskom žamor i
uplašeno povlačenje od lomače) Vojska nam se komeša, poručniče. Treba
smiriti duhove.
KISELJEV (Zaurla): Jeste li vi vojnici ili praznoverne babe? Pred čim ste to
ustuknuli? (Vojska se stišava, plamen se razbuktava, dim se širi i raznosi) Malo
sam ih obodrio, kapetane, ali Griša, zbilja gori k’o u paklu.
KLIMOV: Reklo bi se, poručniče, kao da on ne gori, već kao da se sjedinjuje s
ognjem. (Sneg veje, vojska peva vojničku pesmu, Aleksandra, čupava i gola,
zaogrnuta, bosa istrčava. Za njom trči car u bundi, gologlav)
NIKOLAJ (Sustigne je i zagrli): Kuda si iz kuće naumila tako gola, mila moja.
Nazepćeš.
ALEKSANDRA (Viče): Žurim se, Niki. On je živ! Grigorije je opet sa mnom!
Dok je on tu, sigurni smo!
NIKOLAJ: Aliksa, ne viči toliko. Nije zgodno da to činiš pred vojnicima.
ALEKSANDRA (Tiho): Maločas me je posetio. Bože, šta su učinili od njega!
Brada i kosa su mu oprljene. Grigorije je teško stajao na nagorele pete. On nije
izgoreo. Skrivajući se iza gustog dima, sveti mučenik se izvukao iz sanduka. I
znaš li šta mi je rekao?
NIKOLAJ: Šta, mila moja?
ALEKSANDRA: Rekao mi je da što pre treba da bežimo. Rekao je da ostavimo
sve, čak i decu. Engleska nas, rekao je on, neće primiti, a Karenski će nas
obmanuti. Treba bežati u Nemačku.
NIKOLAJ: Da, mila moja, hajdemo u kuću, da spakujemo svoje stvari, ti i
onako cvokoćeš naga na mrazu. (Njih dvoje odlaze)
ALEKSANDRA (U odlasku): On će nam za Božić doneti jelku, ali noću, da
vojnici ne primete. (Lomača dogoreva)
KISELJEV: Prekopajte, vojnici. Motike u ruke! (On odlazi, a vojska se prihvata
motika i prekopava, uz pesmu. Sneg gusto veje)
ANJA (Dolazi do vojnika koji prekopavaju, uvijena u šal): Njeno veličanstvo
carica moli za jedan grumen svete zemlje. Ona na to ima ipravo, jer je božija
nevesta. (Jedan vojnik se sagne i daje Anji grumen zemlje. Ona uzima i udaljuje
se. Dubinom scene prolazi Marusja s Ciganima sviračima. Oni sviraju i ona peva
neku tužnu romansu)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Aleksandar Popović "Sveti đavo Raspućin"

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu