Legenda-(Radmilović )

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Jul 20, 2009 8:04 pm


Зоран Радмиловић је познати српски глумац. Рођен је у Зајечару 11. маја 1933. године, а преминуо у Београду 21. јула 1985. године. По очевој жељи уписао је право у Београду, потом студирао и на Архитектонском и Филолошком факултету; упоредо је опробао глумачке могућносту у КУД "Иво Лола Рибар", потом уписао и поступно апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију те започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962-1968), у коме испрва наступа у мање значајним представама. Године 1964-те, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић ускаче у насловну улогу у Краљу Ибију (на сцени Атељеа 212), представи коју претвара - разоткривајући посве изнимну глумачку надареност - у тријумф импровизације (велики успех остварује И на гостовањима у Паризу, Москви, Неw Yорку, Венецији И др.), у "своју сцену" која ће трајати (заједно с каснијим Радованом III Душана Ковачевића) две деценије. Иако је остварио низ успелих улога у позоришту (стални је члан Атељеа 212 од 1968 године до смрти), на филму, телевизији и естради, све су оне остале у сјени "улоге живота" у Краљу Ибију (чак и кад се ради о бриљантном остварењу - улози Молијера у истоименом комаду М.А. Булгакова, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда). На филму је дебитовао 1962. године (Чудна девојка,Јована Живановића) и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима Глинени голуб (Т.Јанић, 1966), Рам за слику мoје драге (Мирза Идризовић, 1968), Поглед у ноћ (Н.Стојановић, 1968), Павиљон 6 (Л.Пинтилие, 1978), Срећна породица (Гордан Михић, 1980). Неколико дана пред смрт примио је, у болничкој постељи, Седмојулску награду СР Србије.




Poslednji put izmenio MustraBecka dana Čet Nov 26, 2009 12:15 am, izmenio ukupno 2 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Jul 20, 2009 8:12 pm


Zoran Radmilović, 2008
Bronza / 2 m, ( Milanko Mandić)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:28 am

U ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici. 21. jula 1985, umro je Zoran Radmilović. Dvadesetak dana kasnije, 13. avgusta, završio se i život Slobodana Aligrudića, u smiraj dana, na peščanom žalu u Gradcu na moru. Zoran tek što je bio načeo 53. godinu, Alija (po tom nadimku su zvali i znali Aligrudića) nije dočekao ni 51. rođendan. Otišli su u leto kada se glumci, kažu, obično opraštaju od nas, da ne bi poremetili red u pozorišnoj sezoni. Žalosni je paradoks da su to učinili i oni koje je bio glas da preterano ne drže do reda.
Kad je Alija došao u Atelje 212, Zoran je već bio u njemu, a uz Zorana Slobodan Perović, Vladimir Popović, Danilo Stojković, Milutin Butković, Bora Todorović, Petar Kralj. Ušao je u pozorište neobičnih glumaca, upravo zato što je i sam bio neobičan. Iz tog zbira neobičnosti, koje je mogla da okupi samo jedna Mira Trailović, rađalo se ono što je posle nazvano duhom Ateljea 212. Zoran je u ovom teatru ostao do kraja, Alija ga je napustio u punoj glumačkoj snazi, koju je potom preneo na film i na televiziju. U pozorištu su odigrali relativno malo uloga. Zoran je razlog nalazio u svojoj inertnosti i lenjosti: "Mrzelo me je."
U opisima je karakter Aligrudićev sav od protivrečnosti: plemenit, druželjubiv, duhovit, ciničan, bundžija, prznica, šarmantan, stidljiv, prek, topao, neurotičan, osećajan, gorak, setan, jogunast, stidljiv, nepoverljiv, isključiv, arogantan, mekan. Mnoge od tih osobina, ako ne i sve, pripisuju se i Zoranu. Ali, razgovor o protivrečjima njihove prirode prestaje onog časa kad počinje razgovor o njihovoj glumi. To je, pre svega, prostor njihove apsolutne slobode koju su, s promenljivom srećom, tražili u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njihova glumačka sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome dobijali.
Veli se da su Radmilović i Aligrudić autentični. U njihovim najuspelijim ulogama ta reč obuhvata različite oblike scenskog delovanja, a svi su oni prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno, neuverljivo. Formula je naizgled jednostavna: da bi gledaoce uverili u to što rade na sceni, morali su najpre uveriti sebe. To jednim delom objašnjava njihovu, posebno Aligrudićevu, probirljivost u pozorišnim poslovima.
Kada je Radmilović samovoljno skinuo s vlasti Žarijevog Ibija, odbacivši njegovu masku, ustoličio je novog kralja, provincijalca Radovana bez maske. Veliku dečju igru rata samo je produžio u rat manjih razmera. Nije bilo na beogradskoj pozornici takvog bojovnika. Radovan je naše gore list, ali po mnogo čemu, ne samo po kraljevskom imenu, duhovni sabrat Žarijevog Poljaka. Radmilović im je zajednička sudbina. I to je nepravda prolaznosti: onaj što je stigao da bude Šekspirov Malvolio, Selimovićev Ahmed Nurudin ili Bulgakovljev Molijer stoji u pamćenju kao lakrdijaš s francuskih i naših strana. Ako je za utehu, neuporediv lakrdijaš.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:33 am



Zoran Radmilovic, je po nekima svoju zivotnu ulogu ostvario je upravo u
predstavi "Kralj Ibi", na sceni pozorista "Ateljea 212". Od same
predstave, koja je delo francuskog pisca Allfreda Zarija, mnogo je bio
ineteresantniji nacin na koji je ovaj komad izvodjen. Predstava koja
traje oko devedeset minuta bila je jedna urnebesna tragikomedija, cije
trajanje nije bilo moguce predvideti: cesto je trajala i po tri sata.
Zahvaljujuci Zoranu Radmilovicu i njegovim sjajnim improvizacijama vrlo
brzo je postala kultna predstava. Postojao je krug ljudi koji je ovaj
komad gledao svaki put, neki vise od, recimo, sto pedeset puta, s
obzirom da se predstava davala skoro dvadeset godina. Oni su bili neki
nezvanicni klub ljubitelja "Kralja Ibija". Ova predstava je bila deo
dobrog duha Beograda sedamdesetih.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Rekli su o Zoranu

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:43 am

Rodio se u Zaječaru, početkom tridesetih godina. Odrastao je u porodici predratnog sudije, posleratnog advokata, francuskog đaka, s obaveznim obeležjem tog soja – beretkom, koji je u detinjstvu prošao Albanijom, a koga su u školi zvali švabom, jer je upola to i bio, naime , Zoranov deda po ocu jedan je od onih Nemaca koji su po Srbiji gradili železnice, pa ostali oženjeni nekom lepom srbijankom s balkana. Tako je i deda Rihard Lang pronašao Zoranovu baba Stevku negde krajem devetnaestog veka i postao Radmilo, da prezime izvedeno iz tog imena ponese tek druga generacija Radmilovića. U zaječarskoj gimnaziji zoran je bio dobar đak, naročito za srpski i istoriju, i bio bi još bolji da nije matematike, iz koje je, kao i Ajnštajn, polagao popravni da bi okončao maturu. Na izričit očev zahtev studirao je prava, ali ih napušta, da bi se polako preorjentisao na glumu, preko beogradskog društva „Lola Ribar“. Kao amater radi sa rediteljima Milenkom Maričićem, Milanom Puzićem i Verom Bjelogrlić. Vera ga sa sebi svojstvenom upornošću, nagovara da se upiše na akademiju. Nekako u isto vreme Zoranovo učešće u satiričnom programu „Komarac“ donese mu popularnost među mlađom publikom i on na osnovu te reputacije bude primljen, sada već kao student Akademije, u Beogradsko dramsko pozorište.

Pre svega Zoran Radmilović živi u svesti publike kao Kralj Ibi. Poput svih velikih glumaca u svetu i nas, oni imaju ulogu koja između stotinak uloga, postaje sinonim svih njihovih vrednosti. . ta uloga na neki način počinje da teroriše svoga stvaraoca, da ga muči i smeta njegovom još živom stvaralaštvu. Takav terorista je za Zorana njegov Kralj Ibi. Možda još i veći. Kralja Ibija Zoran Radmilović je stvorio sa jednim izuzetnon duhovitim umetnikom našeg podneblja, rediteljom Ljubomirom draškićem. Taj Ibi, koga je zamislila mašta jednog bezobraznog tinejdžera s kraja 19. veka, igran je u istoriji pozorišta na razne načine. Najčešće je taj Ibi bio surovi kralj, koji personifikuje svo zlo ovog sveta. Igrali su ga glumci bez milosti i pravdanja. Nije nimalo slučajno da su surovog ugandskog diktatora idi Amina zvali afričkim ibijem. Međutim na našim prostorima taj Ibi je morao ispasti drugačiji. U našoj dramskoj literaturi nema te satirične komedije koja ne nalazi razumevanja za predmet svog podsmeha: u književnosti Sarki, Fema, Kir janja, Agatona i Živki ministarki ne gaji se kult grotesknih figura koje smeh samo šiba a da im istovremeno ne prašta. U maloj palanačkoj sredini naše prošlosti sve što je bilo predmet humora bilo je nadohvat ruke, tako slično po mentalitetu, navikama i životu. U velikoj dečjoj igri rata, Ibi je naj nevaljaliji deran, uz to moćan, sebičan, bezobrazan. Ali taj mangup je i naj duhovitiji i najsvirepiji i najbrži i najjači, kao neka figura iz prisnog crtanog filma ili stripa, s promenjljivom srećom u svakoj novoj epizodi. S takvim Ibijem, pametnim i bezobraznim, Zoran Radmilović osvaja nove prostore slobode izražavanja, ne političke već etičke, pomerajući granice pristojnog u svakodnevnom životu. I Zoran u višegodišnjoj istoriji igranja Ibija od 27. aprila 1964. godine u svakom trenutku oseća koliko se može ići u plasiranju nove psovke još neizrečene do tada na sceni, kakva će skarednost proći toga dana, kakav prostački gest će se dopasti makar mladima u dvorani. Postepeno je predstava kralj Ibi postala prostor beskrajnih improvizacija, tako da je u rukama Zorana Radmilovića bivala i po pola sata duža nego što je bila na premijeri. Sa osećanjem za istinsku duhovitost, smeštenu u stil Ibija, Zoran Radmilović je više od jedne decenije razgaljivao svoju publiku koja je redovno dolazila na novu nikad istovetnu predstavu. Ibi je postao fenomen koji ima nešto od slobode kabarea, a da to nikad nije bio, jer je bio izvan neposredne politike dana.

U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran radmilović od radovana III pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku, Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog junaka postaje jedna svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit. On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan.

Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan, jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene kože, kao da nikada neće u njih da se vrati.

Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića, čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom kad je oko njega veselo.
Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića.

Jovan Ćirilov
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:45 am

Feliks Pašić: Sa Zoranom Radmilovićem

Ko je tvoj partner: drugar sa kojim si pre pola sata popio kafu u bifeu ili glumac koji je preuzeo jedan lik i stim likom c tobom zajedno ide godinama?
Ni jedno ni drugo nego čovek. Gledam partnera uvek u oči, pratim svaki njegov mig, svaki njegov pokret, uvek znam šta radi...Znači vrlo koncentrisano pratim, ne lik koji on igra koji je u svakom trenutku tu, na tom prostoru. Svaka od tih, nazovimo ih improvizacijama, je jedna ljudska odlika, jedno ljudsko stanje, nešto što sam video negde- ništa nisam izmislio nikad.
Evo taj Radovan! Po čemu on koji je u suštini tragična ličnost, postaje komičan? Šta stvara komični efekat, njegovo nesnalaženje u životu ili efekat dolazi sam po sebi ili po tebi?
Eto, to je dobro rečeno: verovatno dolazi neminovno...jer ako je on tragična ličnost koja se ne snalazi onda je apsolutno nemoguća drugačija reakcija kod onih koji ga gledaju nego jedan saučesnički smeh.
S „Radovanom III“ se, koliko znam, u Ateljeu dešavaju smešnije stvari nego što je pisac mogao da zamisli...
Eto desilo se sad skoro...Jedno vreme sam pričao stalno u Radovanu o seriji Otpisani, nešto ih tamo kritikovao, Prleta, te ovo te ono, kako bih ja ovako, kako bih ja onako, te što mene ne zovu da ja to igram, te...I na jednoj predstavi se pojavi Dragan Nikolić na sceni, pojavi se kao prle u onom svom mantilu, sa kačketom...Kuc- kuc na vrata, otvaraju se vrata, ulazi dragan, kaže:“druže radovane, ja sam u ime televizije poslan...“, trte mrte...i sad, ja ga gledam, stvarno nisam očekivao da će doći, gledam ga i prođe mi kroz glavu jedna jedina misao: kako radovan u tom trenutku može da reaguje, šta jedan mali čovek koji se u krugu svoje porodice pravi važan, šta može drugo nego da padne u nesvest...

I ti padneš u nesvest?
Ja padnem u nesvest pred njim...Kada mu se pojavi Prle u kući, negde tamo u materinoj, na četrnaestom spratu, kada se pojavi prle kao da mu je bog ušao u kuću. Šta može mali čovek kada mu bog siđe sa neba nego da padne na kolena, da se obeznani? I ja tako uradim. Ležim dole i vidim: dragan je očekivao da ću sa njim da stupim u dijalog, spremio dijalog čovek i sad ne zna šta da kaže. Ni da bekne; pobledeo i gleda ne može ništa da smisli. Scena stoji, ja ležim.

A publika?
Publika se smeje, naravno...Prestane smeh, a ja i dalje ležim – ja sam u nesvesti...Najzad on ode, mene poliju vodom, probude me, ja ustanem. Onda počnem da vidičem: ko je to bio, Jeli to bio neko? Oni kažu: bio je Prle...što niste rekli, ja bih snjim ovako, pa bih onako..Ali to nije bilo ništa nelogično u tom trenutku. Zato kažem, to nisu improvizacije nego obične ljudske reakcije...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:50 am

O Zoranu


Lik kralja Ibija, Radovana trećeg, u Radmilovićevom tumačenju predstavlja
fenomen naših dana: radost prepoznavanja, radost bezgraničnae moći
smeha, radost poistovećivanja publike i glumca.
Onog časa kad počinje razgovor o njegovoj glumi, to je pre svega,
prostor njegove apsolutne slobode koju je, s promenjljivom srećom,
tražio u životu. Valja odmah napraviti ogradu: njegova umetnička
sloboda nije ukidala slobodu drugima, naprotiv, drugi su njome
dobijali.
Igra „skoro kao Radmilović“. „Skoro“ je visoka, najviša mera kvaliteta po kojoj se u našem pozorištu ceni glumački posao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:50 am

Filmografija


  1. "Price iz fabrike" (1986) TV Serija .... Dr. Pjevalica
    ... aka 800 zena
  2. Smeker (1986) .... Cika Daca
  3. Otac na sluzbenom putu (1985) .... Brko, Pilot
    ... aka Otac na sluzbenom putu - ljubavno istorijski film
    ... aka Papa est en voyage d'affaires
    ... aka When Father Was Away on Business
  4. Drzanje za vazduh (1985) .... Svetlanin stric
  5. Ostrica brijaca (1984) (TV)
  6. Poslednja avantura (1984) (TV)
  7. Prokleta avlija (1984) (TV) .... Latifaga 'Karadjoz', upravnik Avlije
  8. Secerna vodica (1983) .... Dr. Dragovic
  9. Radovan III (1983) (V) .... Radovan III
  10. Korespondencija (1983) (TV) .... Simeon Njegovan Hadzija, sin Lupusov
  11. "Price iz Nepricave" (1983) TV Serija
  12. "Koze" (1982) TV Serija
  13. Maratonci trce pocasni krug (1982) .... Bili Piton
    ... aka The Marathon Family (USA)
  14. "Pesnicke vedrine" (1981) TV Serija
  15. Dunavo (1981) (TV)
  16. "Price iz radionice" (1981) (mini) TV Serija .... Zivota Govedarevic
  17. Sesta brzina (1981) .... Zivota
  18. Siroko je lisce (1981)
  19. Biseri od pesama (1980) (TV)
  20. "Duvanski put" (1980) (mini) TV Serija
  21. Majstori, majstori (1980) .... Sava, nastavnik tehnickog obrazovanja
    ... aka All That Jack's (International: English title)
  22. "Svetozar Markovic" (1980) TV Serija .... Ilija Garasanin
  23. Most (1979)
  24. Kakav dan (1979) (TV)
  25. "Pripovedanja Radoja Domanovica" (1979) TV Serija .... Radoje Domanovic
  26. Radio Vihor zove Andjeliju (1979)
  27. Srecna porodica (1979) .... Ujak
  28. "Srecna porodica" (1979) (mini) TV Serija .... Ujka
  29. Usijanje (1979) .... Fra Grga
    ... aka Burning (International: English title)
  30. Molijer (1978) (TV) .... Molijer
  31. Paviljon VI (1978) .... Ivan Dmitric Gromov
  32. Pogled u noc (1978)
  33. "Crni dani" (1977) (mini) TV Serija .... Milorad Draskovic
  34. Inferiornost (1977) (TV) .... Djovani
  35. Kako upokojiti vampira (1977) (TV) .... Andrija
  36. "Opasni susreti" (1977) (mini) TV Serija
  37. Pod istragom (1977) (TV)
  38. "Usijane glave" (1977) TV Serija
  39. Dzangrizalo (1976) (TV) .... Dzangrizalo
  40. Izgubljena sreca (1976) (TV) .... Dragi
  41. Prica o vojniku (1976)
  42. "Vise od igre" (1976) TV Serija .... Mihajlo-Misa Sljivic
  43. Zvezdana prasina (1976) (TV) .... Marko
  44. Crni petak (1975) (TV) .... Nacelnik opštine
  45. Halucinacije (1975)
  46. Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1973) (TV)
  47. Izgnanici (1973) (TV)
  48. Kralj Ibi (1973) (TV) .... Tata Ibi
  49. "Nase priredbe" (1973) TV Serija
  50. Paviljon broj VI (1973) (TV) .... Ivan Dmitric Gromov
  51. Dervis i smrt (1972) (TV) .... Ahmet Nurudin
  52. Rozenbergovi ne smeju da umru (1972) (TV) .... Julijus Rozemberg
  53. W.R. - Misterije organizma (1971) .... Radmilovic
    ... aka Mystery of Body
    ... aka W.R. - Die Mysterien des Organismus (West Germany)
    ... aka W.R.: Mysteries of the Organism
  54. "Ceo zivot za godinu dana" (1971) TV Serija
  55. Haleluja (1971) (TV)
  56. "Operacija 30 slova" (1971) TV Serija
  57. Sladak zivot na srpski nacin (1971) (TV)
  58. Spomen ploca (1971) (TV)
  59. Burna noc (1970) (TV)
  60. Poezija Ogdena Nesa (1970) (TV)
  61. Tristan i Izolda (1970) (TV)
  62. Ujka Vanja (1970) (TV) .... Vojnicki - Vanja
    Ko ce da spase oraca (1969) (TV)
  63. "Radjanje radnog naroda" (1969) TV Serija .... Jova Medenica, bivsi kapetan
  64. "Rodjaci" (1969) (mini) TV Serija .... Aleksa
  65. Veliki dan (1969)
  66. "Baksuz" (1968) (mini) TV Serija
  67. Burleska o Grku (1968) (TV)
  68. "Gorski car" (1968) TV Serija .... Svetolik
  69. Nocno dezurstvo sestre Grizelde (1968) (TV)
  70. Ram za sliku moje drage (1968)
  71. Sest ljubavi Lucije Zivojinovic (1968) (TV)
  72. Sezona poljubaca (1968) (TV)
  73. Svecanost na usputnoj stanici (1967) (TV)
  74. Glineni golub (1966)
  75. Njen prvi caj (1966) (TV)
  76. Provod (1966) (TV)
  77. Akcija epej (1965) (TV)
  78. Gorki deo reke (1965) .... Doktor
  79. "Hiljadu zasto?" (1965) TV Serija
  80. Koreni (1965) (TV)
  81. Ono more (1965) (TV)
  82. Pricuvaj mi Aleliju (1965) (TV)
  83. "Ime i prezime" (1964) TV Serija
  84. Mars na Drinu (1964) .... Petrovic ... kockar
  85. Pravo stanje stvari (1964)
  86. Kir Janja (1963) (TV) .... Misic Notaros
  87. Cudna devojka (1962) .... Pedja
    ... aka Strange Girl (International: English title)
  88. Krizantema (1959) (TV)

Kao gost:


  1. "Obraz uz obraz" (1972) (mini) TV Serija
  2. Smeh sa scene: Atelje 212 (1972) (TV) .... Tata Ibi & Kapetan

Dokumentarni filmovi:


  1. U secanju - Zoran Radmilovic (2003) (TV)
  2. "Pozorisni praktikum" (1999)
  3. Danilo Bata Stojkovic - filmska ostvarenja (1999)
  4. Medju nama: Slobodan Perovic (1998) (TV)
  5. Zoran Radmilovic 1933-1985 (1998) (V)
  6. "Majstori nepredvidljivog zanata" (1995)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:52 am

Jovan Ćirilov: Zoran – znani i neznani


Rodio se u Zaječaru, početkom tridesetih godina. Odrastao je u porodici
predratnog sudije, posleratnog advokata, francuskog đaka, s obaveznim
obeležjem tog soja – beretkom, koji je u detinjstvu prošao Albanijom, a
koga su u školi zvali švabom, jer je upola to i bio, naime , Zoranov
deda po ocu jedan je od onih Nemaca koji su po Srbiji gradili
železnice, pa ostali oženjeni nekom lepom srbijankom s balkana. Tako je
i deda Rihard Lang pronašao Zoranovu baba Stevku negde krajem
devetnaestog veka i postao Radmilo, da prezime izvedeno iz tog imena
ponese tek druga generacija Radmilovića. U zaječarskoj gimnaziji zoran
je bio dobar đak, naročito za srpski i istoriju, i bio bi još bolji da
nije matematike, iz koje je, kao i Ajnštajn, polagao popravni da bi
okončao maturu. Na izričit očev zahtev studirao je prava, ali ih
napušta, da bi se polako preorjentisao na glumu, preko beogradskog
društva „Lola Ribar“. Kao amater radi sa rediteljima Milenkom
Maričićem, Milanom Puzićem i Verom Bjelogrlić. Vera ga sa sebi
svojstvenom upornošću, nagovara da se upiše na akademiju. Nekako u isto
vreme Zoranovo učešće u satiričnom programu „Komarac“ donese mu
popularnost među mlađom publikom i on na osnovu te reputacije bude
primljen, sada već kao student Akademije, u Beogradsko dramsko
pozorište.
Pre svega Zoran radmilović živi u svesti publike kao Kralj Ibi. Poput
svih velikih glumaca u svetu i nas, oni imaju ulogu koja između
stotinak uloga, postaje sinonim svih njihovih vrednosti. . ta uloga na
neki način počinje da teroriše svoga stvaraoca, da ga muči i smeta
njegovom još živom stvaralaštvu. Takav terorista je za Zorana njegov
Kralj Ibi. Možda još i veći. Kralja Ibija Zoran Radmilović je stvorio
sa jednim izuzetnon duhovitim umetnikom našeg podneblja, rediteljom
Ljubomirom draškićem. Taj Ibi, koga je zamislila mašta jednog
bezobraznog tinejdžera s kraja 19. veka, igran je u istoriji pozorišta
na razne načine. Najčešće je taj Ibi bio surovi kralj, koji
personifikuje svo zlo ovog sveta. Igrali su ga glumci bez milosti i
pravdanja. Nije nimalo slučajno da su surovog ugandskog diktatora idi
Amina zvali afričkim ibijem. Međutim na našim prostorima taj Ibi je
morao ispasti drugačiji. U našoj dramskoj literaturi nema te satirične
komedije koja ne nalazi razumevanja za predmet svog podsmeha: u
književnosti Sarki, Fema, Kir janja, Agatona i Živki ministarki ne gaji
se kult grotesknih figura koje smeh samo šiba a da im istovremeno ne
prašta. U maloj palanačkoj sredini naše prošlosti sve što je bilo
predmet humora bilo je nadohvat ruke, tako slično po mentalitetu,
navikama i životu. U velikoj dečjoj igri rata, Ibi je naj nevaljaliji
deran, uz to moćan, sebičan, bezobrazan. Ali taj mangup je i naj
duhovitiji i najsvirepiji i najbrži i najjači, kao neka figura iz
prisnog crtanog filma ili stripa, s promenjljivom srećom u svakoj novoj
epizodi. S takvim Ibijem, pametnim i bezobraznim, Zoran Radmilović
osvaja nove prostore slobode izražavanja, ne političke već etičke,
pomerajući granice pristojnog u svakodnevnom životu. I Zoran u
višegodišnjoj istoriji igranja Ibija od 27. aprila 1964. godine u
svakom trenutku oseća koliko se može ići u plasiranju nove psovke još
neizrečene do tada na sceni, kakva će skarednost proći toga dana, kakav
prostački gest će se dopasti makar mladima u dvorani. Postepeno je
predstava kralj Ibi postala prostor beskrajnih improvizacija, tako da
je u rukama Zorana Radmilovića bivala i po pola sata duža nego što je
bila na premijeri. Sa osećanjem za istinsku duhovitost, smeštenu u stil
Ibija, Zoran Radmilović je više od jedne decenije razgaljivao svoju
publiku koja je redovno dolazila na novu nikad istovetnu predstavu. Ibi
je postao fenomen koji ima nešto od slobode kabarea, a da to nikad nije
bio, jer je bio izvan neposredne politike dana.

U trenutku kada se oprostio od Ibija Zoran radmilović od radovana III
pravi polje svojih slobodnih varijacija na temu. Potpuno u liku,
Radmilović je sposoban da na bilo koju temu dana ili vremena raspravlja
na intelektualnom nivou ovog provincijalca koji se samouvereno nastanio
u gradu, sa svim frazama publicističke terminologije. Centralna tačka
svih improvizacija je scena kada Radovan gleda svoju omiljenu seriju o
Džordžu, kada oduševljenje Radovana za svog junaka postaje jedna
svojevrsna i neponovljiva studija našeg primitivnog mentaliteta. To
mesto u predstavi je trenutak u kojem su se bivši „Ibijevci“ pretvorili
u „Radovane“. Zoran Radmilović je u toj ulozi brz, vispren i različit.
On ponovo oduševljava ne samo publiku nego i sve one koji po dužnosti
prate i paze ili koji su u predstavvi pa čak i sam Dušan Kovačević je
digao ruke od svoga teksta kada je reč o Zoranu. Neka sve ide dođavola
ovo samo Zoran može, ume i sme! Zoran Radmilović Kao Ibi i kao Radovan.

Ali postoji još jedan glumac Zoran Radmilović, neobično precizan,
jasan, intelektualan. To je Zoran u ulogama koje ni po mišljenju
reditelja, ni po njegovom ličnom mišljenju ne dozvoljavaju
improvizaciju. I Zoran Radmilović te uloge igra na nivou svoje
reputacije – Derviš Meše Selimovića, Trigorin I Gajev Čehova, Profesor
Filip Filipović Bulgakova, Miloš Obrenović Zorice Jevremović – uloge su
u koje Radmilović ulaže svu svestranu prirodu svoga dara, mada su bliže
onome kakvim ga doživljavanmo u svakodnevnom životu. U ovim ulogama ima
njegove privatne rezervisane mudrosti, poezije i melanholije njegovog
pogleda na svet, čak i njegove prirodne netrpeljivosti pred sitnim
taštinama svakodnevice. Naravno Radmilović nije surov kao Miloš, nije u
životnim dilemama jednog Derviša, daleko je mlađi od jednog matorog
romantika kakav je Gajev, nije nepoštedni fanatik nauke kao Filip
Filipović, ali sve su teličnosti bliže njegovom vidljivom senzibilitetu
nego Ibi i Radovan, te uloge sa kojim Radmilović izlazi iz sopstvene
kože, kao da nikada neće u njih da se vrati.

Naravno, sve je to moj pogled na znanog i neznanog Zorana Radmilovića,
čoveka pored koga uvek imate utisak da još mnogo toga u sebi nosi, koji
stalno iznenađuje nečim novim i neizvesnim, nekom sitnicom ili
krupnicom: dobro napisanom rečiju tužnim povodom, nekom neobičnom
željom kada izgleda da želja više nema, nekim setnim komentarom kad je
oko njega veselo.
Ne, zaista ne znam Zorana Radmilovića.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:53 am

Svi su očekivali nešto drugo (Zoranu Radmiloviću)

Svi su očekivali nešto drugo
Nekog drugog
A opet ti
Počinjao si
Raznim veštinama
Sramežljivog i uplašenog
Uvežbanim bunilom krivina i dubina
Pa onim ačenjem i šegačenjem
I onim radosnim istrčavanjem
I utrčavanjem
U svoju tesnu kutiju
Onda vadio vatru iz potaje
Ljutu guju iz nedara
I šarenu pticu rugalicu
I uporno pokušavao
Da uplašiš moćnike i zaštićene
Da im laneš u brk skrešeš
Da ih glasno opomeneš
Zatim spajao nespojivo
Sam se igrao
I sam nadigrao
I šta već nisi činio
I kao ti je samo bilo stalo
Da ti poveruju
U šta ni sam nikad poverovao nisi
Svi su očekivali nešto drugo
A ti si iznenada
Pregrizao jezik
Zakolutao očima
I vatrom patrljaka laparao
Sve same reči nereči
Koje niko dotad nije čuo
Koje samo deca odnekud znaju
I razumeju drugačije
Golu si dušu zatim
Držao najgore na zubima
I u zubima
A onda blistavim britkim osmehom
Odsecao od nje kriške darežljivo
I bacao u vazduh
U svetlost
U svetinu
U vrisku odobravanja
Okretali su glave užasnuto
Nežni i slabašni
I oprezni
I ravnodušni
Okretali glave jaki i mrzovoljni
A prijatelji te gledali
Sa tugom i stidom
Šta su od tebe učinili
Šta si to od sebe učinio
Postiđen i sam
Kupio si brže bolje
Sve svoje prnje
I povlačio se blag
I malaksao
Iza sebe
Iza svoje tužne zavese
Sa teškim povredama
neizlečivim

Tomislav Mijović
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:54 am

Čemu „Dani Zorana Radmilovića“ ?

Ima lepih stvari, ne jedna, za koje se može reći da i kada ih nebi bilo, njih treba izmisliti. To su obično ili se barem tako može reći, neočekivana ali lepa čuda. To su razna dela duha, pre svega pojedinca, njegove umetničke ličnosti, ali i onih koji ih slede i čija vera u radost otkrića, nije ništa manja. Objedinjeni tako, oduvek u vidu zajednice, i došli niotkuda, odjednom se pokazuju najneophodnijim, čime se „ostrvcima spasa“, oni što umeju na šaljiv način da kažu „ne“, kada u stvari kažu „da“, i obrnuto, oni koji nas u liku klovnova opominju da zavesa zbilja gori, dok se mi tome smejemo, ludo, neverujući. I taj večni duh koji ovi sveci nose i čuvaju, poput žilave niti što se odražava kroz istoriju i kod raznih naroda, iznedrava iz sebe velike pojedince, te ugledne članove duhovne zajednice kao jedne porodice sveta, koja samu sebe razume, komunicira sa sobom. Taj večno nepodmitljivi duh, sa utkanom satiričnom idejom o ljudskoj prirodi, a i talentom, da kao „pajac zavitlava istoriju“, čak bude opora travestija ličnosti i zbivanja, i to sa humorom, nečim što je oduvek predstavljalo vrhunac poezije.
I, taj duh je nešto što iznedrava Zorana radmilovića, kultnu ličnost umetnosti glume, stalnu opomenu da budemo bolji, zaječarca na privremenom radu u Beogradu. Stoga, prirodno je da nas taj duh, čiji smo deo, spontano prizove, da bez svečanih sednica raznih odbora i patetike, u vidu jedne lepe manifestacije, i oživi, ne sećanje na msvog uglednog člana, već da nas navede da živo i inspirativno razgovaramo sa zoranom, sa njegovom umetnošću, sa nama samima, na jedan kreativan način, kroz jedan celoviti pozorišni program kao što su to „dani Zorana Radmilovića“, da rodnom zaječaru bude omogućeno da se dostojno oduži svom sugrađaninu. A da je ovaj program delo, reklo bi se i jedne eruptivne želje zaječaraca da mu se na pravi način iskaže poštovanje, pokazuje i sam odnos prema naslovu manifestacije – „Dani Zorana Radmilovića“, jer će prvobitni radni naslov i ostati, jer je pre svega pažnja bila usmerena traganju za suštinom koju trba da sadrži jedan osmodnevni program kada je u pitanju Zoranova umetnost. I sam zoran, kao ličnost. A tu je već 45. godina od prve premijere (1947), izvedene u današnjem pozorištu „Zoran Radmilović“, koja će takođe imati svoje mesto u okviru cele priredbe, jer veliki je to datum za kulturu jedne male sredine, a treba poštovati i želju stvaralaca Zaječara, hvale vrednu, da učestvuju u programu.

Ovakva manifestacija, sa ovakvim konceptom, održaće se prvi put, i valja se nadati da će sa vremenom biti sve bolja, da će joj svi pomoći, da neće Ministarstvo kulture Srbije, samo, u tako ogromnoj meri, pored već samih zaječaraca, biti moralna i materijalna potpora jednog toliko značajnog programa koji se zasniva na jednoj kulturnoj činjenici kao što je to duh Zoranove umetnosti.
A za sve ovo na kraju krajeva, kako bi Zoran rekao, ima i njegove zasluge.

Branko Stamenović
13.11.1992.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:55 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 4:58 am

Učio od Zorana Radmilovića

Gitarista Saša Damnjanović priča da je zahvalan našem glumcu pokojnom Zoranu Radmiloviću koji mu je održao mnoge časove iz opšte kulture i duhovnog života, ali priznaje da je, dok je Zoran spavao, krao i mnogo jabuka iz njegovog dvorišta.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:04 am

Menjao je svet teatra

Da legendarni Zoran Radmilović i posle dvadeset godina od smrti živi u sećanjima publike i Ateljea 212 najbolje je pokazao upravo završeni maratonski ciklus nove postavke kultne predstave „Radovan Treći” Dušana Kovačevića u režiji Branimira Brstine, koja je proteklih dana igrana iz večeri u veče na kartu više u poznatom beogradskom pozorištu.
Na toj sceni je dugi niz godina briljirao i ovaj poznati glumac. Autorska ekipa predstave „Radovan Treći” i Atelje 212 na ovaj način želeli su da se još jednom sete Zorana Radmilovića, a zbog ogromnog interesovanja publike letnji ciklus biće ponovljen u septembru.
Sećanja pozorišnih hroničara podsećaju: u ranu zoru, na beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici 21.jula 1985. godine umro je Zoran Radmilović. Poslednju, 299. predstavu „Radovana Trećeg” odigrao je krajnjim naporom, 9. juna 1985. godine. Pet dana kasnije, prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio.

Između komike i drame, traje sećanje na njegovog trbušastog, trapavog Ibija u „Kralju Ibiju”, sa kojim se preigravao i poigravao punih petnaest godina i koga je presvlačio u garderobama od Beograda do Njujorka, Karakasa, Bukurešta, Sofije... Uspeo je da bude jedini glumac sa klubom obožavalaca „Ibijevaca”, a za njegovog „Radovana Trećeg” karte su godinama prodavane „na crno”.
Zaječarac, od oca advokata i majke domaćice, Zoran Radmilović došao je u Beograd da studira pravo i nastavi očevim stopama. Predomislio se, upisao engleski jezik, a zatim ga je reditelj Vera Belogrlić gotovo naterala da upiše glumu.
Iako mu je deda po ocu bio Nemac (Rihard Lang) pa prešao u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo - otuda Radmilovići - Zoran je bio sušta suprotnost mentalitetu koji je deda doneo. Kao mlad se kidao, menjao svet čas ga mrzeći, čas ga voleći. Podsmevao se onima koji baveći se umetnošću, misle da rade značajan posao. „Izvođači umetničkih radova čak i kad bi imali više para odmah bi se razmazili. Treba da budu ljuti kao paprike, tek onda dobro glume!” Tvrdio je da mu više imponuje Zoran glumac nego Zoran čovek, jer ovaj „drugi i nije ništa naročito”.
Zoran Radmilović je sigurno jedinstven i po broju otkazanih predstava, a još jedinstveniji po tome što su mu to opraštali: od upravnika i kolega do publike koja se „praznih ruku” vraćala sa otkazane predstave. „Mrzim dan kad imam predstavu. Kad polazim od kuće mrzim i sebe i publiku, a kad predstava počne, sva ta mržnja i jed eksplodiraju u svoju suprotnost – u ljubav i onda se pocepam na sceni, razblesavim... posle ne mogu do jutra da zaspim”.
Mada ga je mrzelo da govori za novine, gotovo da nema glumca o kome je više pisano nego o Zoranu Radmiloviću. Nije voleo kritiku i kritičare, ali ni „praštalačko pozorište koje pliva u proverenim vodama”.
Igrao je i Hamleta, ali i Molvolia u „Bogojavljenskoj noći”. Među ulogama koje je ostvario, izdvaja se i lik Vuka Rsavca, ali i popularnog majstora Živote sa kojim je pozdravljao televizijsku publiku u seriji „Priče iz radionice”.

B. TREBJEŠANIN, POLITIKA, 21.07.'05.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:08 am

Milan Caci Mihailović o Zoranu

Od 1972. godine, kada je diplomirao i postao član Ateljea 212, Milan Caci Mihailović je sa Zoranom Radmilovićem igrao do njegove smrti 1985. godine. Tačnije do 9. juna, kada su odigrali poslednju, 299 predstavu "Radovan Treći", u kojoj je tumačio lik Jelenčeta Vilotića. Igrao je sa njim u više predstava: "Kralj Ibi", "Radovan Treći", "Santa Marija Dela Salute", "Pseće srce", "Oj Srbijo, nigde 'lada nema", "Korešpondencija". Imao je dve retke prilike - da igra u "Nesumnjivom licu", jedinoj predstavi koju je Zoran Radmilović režirao, i da ga, kao još mladog glumca, veliki Zoran zameni u ulozi čeliste Golicina u predstavi "Marija".

- U NJujorku je u to vreme, sedamdesetih, postojala čuvena trupa "La Mama", koja je dolazila na Bitef. Zoran Radmilović uzme da režira u Ateljeu 212 - od Nušićevog "Sumnjivog lica" napravi "Nesumnjivo lice". Okupi nas nekoliko - ja sam igrao Đoku Prominclu. Igrali su još Mira Pejić, Boro Stjepanović, Aljoša Vučković, Feđa Stojanović, LJilja Dragutinović, pokojni LJuba Moljac. Radeći tako jednom sam ga krstio, zato sam vam pomenuo "La Mamu". Zorana sam prozvao "La Tata". Znao je da se uvuče u pozorište, sedne negde u mrak na galeriji i gleda probu. Jednom sa galerije čusmo njegov poznati glas, viknuo je: "Cepaj!" - priseća se Caci Mihailović.

Cepao je do kraja
I igrao je tako, nikad polovično. U predstavi "Radovan Treći" imao je na sebi potkošulju, košulju, kravatu i sako. Znao je u pola predstave kada dođemo u garderobu da okrene kravatu i ako je mokra od znoja da kaže, "Dobro je bilo", a ako je suva "Zabušavamo".

I poslednji put kada smo igrali "Radovana Trećeg", 9. juna 1985. godine, iako veoma bolestan - cepao je do kraja. Bila je jedna scena u kojoj on mene zagrli, stegne me i treba da izgovori monolog. Ni na toj poslednjoj predstavi ni po čemu nisam primetio da je on na izdisaju. Posle tri dana je prenet u bolnicu, potpuno bez snage.

Tražim odvjetnika
Za stolom u Srpskoj kafani bili su Pera Božović, MihizÖ Odvojeno, u ćošku, sedeo je Radmilović. U jednom trenutku Peri je ispala čaša. Razbila se. U kuhinji je bio neki mladi milicajac. Razgalamio se na Peru, tražio mu ličnu kartu... Čuo to Radmilović. Uzeo svoju čašu i bacio policajcu između nogu. Milicajac poludeo.

On njemu - ličnu kartu, ovaj kaže - nemam. Kako se zoveš? Zoki opet - nemam. I na narednih nekoliko pitanja odgovor je bio - nemam. Uvrne mu policajac ruku i odvede ga u stanicu u Majke Jevrosime. Dežurni se šokirao što ga je kolega doveo. Ostaviše ga u hodniku da čeka, valjda sudiju za prekršaje. Društvo je već alarmiralo policiju, sestru Miru... Sestra dođe po njega - ali Radmilović neće da ide. Nagovarali ga svi, i milicija - ali on neće i ponavlja: "Tražim odvjetnika".

Flaša
Jul mesec. Godina 1985. Radmilović u bolesničkoj postelji priključen na sistem. Pored kreveta, na stalku, boca sa infuzijom. Preko puta kreveta - vrata. Ulazi Zoranova žena Dina Radmilović. Gledajući u bocu sa infuzijom, Zoran kaže:
- Dina, između nas je uvek bila flaša.
Jul 1985. godine, Interna B

Peti čin
U starom bifeu Ateljea 212 mladi pisci, uz čašicu, pričaju šta momentalno pišu. Te moja drama ima da bude bum, te moja će da bude kasa - štih. Pa moja će da traje dva sata. More ne dva, ima da traje i tri sata. Sluša ih Radmilović i kaže:
- Pišem zbirku romana. Šta tu ima da se usitnjava. Pa kad grunem s njom odjednom.
Nasta tajac. Zoki otpi lozu i nastavi.
- A pišem i dramu. Ima samo peti čin.
Mladi pisac se odvaži pa upita:
- Kako Zorane, samo peti čin?
- Nema kako. Zbog brzine odvijanja radnje - odgovori Radmilović nasmejanog brka i otpi debeli gutljaj loze.
Bife Ateljea 212, 1973. godina

Dva zrna kafe
Negde smo bili, više se ne sećam gde. Kada smo pred zoru krenuli kućama, Radmilović je rekao: "Haj'te kod mene na kafu". To potpuno nije ličilo na njega. Pošto smo bili blizu tadašnje Ulice Save Kovačevića, odnosno Mileševske 38, Aljoša Vučković i ja smo svratili. On je rekao: "LJudi, nemam ništa od pića, zvao sam vas samo na kafu". U narednom trenutku pojavio se iz kuhinje. Nosio je tacnu i na njoj dva zrna nemlevene kafe.

Incident na licu
Kralj Ibi, Laza Kostić, Miloš Obrenović, Vilotijević, Simeon NJegovan, Hadžija sin Lupusov, Gajev, Nurudin, Molijer, Trigorin, Radovan.
To su sve uloge. Imao je impozantan nos. Govorio je, zagledan u onoga koga vidi u ogledalu, spremajući se da izađe na scenu:
- Ja sam čovek sa incidentom na licu.
Pred predstavu "Korešpondencija", 1981. godina

"Uspomenar"
U knjizi "Uspomenar" Milana Cacija Mihailovića, koja će uskoro ugledati svetlost dana, zapisane su anegdote koje je Caci sakupljao više od 35 godina.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:22 am

Purpur
Ulazi
Zoran Radmilović u bife, a tamo već u veliko traje rasprava o tome ko
je igrao više glavnih uloga - Zoran ili prisutni Đuza Stoiljković. A
Zoran, ko iz topa Đuzi:

- Ma šta si ti
igrao? Ja sam igrao naslovne role. U Ibiu sam igrao Ibia, u Radovanu
Radovana, u Dervišu Derviša, u Molijeru Molijera. A ti? Šta si ti igrao
u Purpurnom ostrvu?

- Ostrvo. (Priča po sećanju Olgice Pavković Milunović, scenografa Ateljea 212.)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:14 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:17 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:18 am

Iz intervjua "zalažem se za laž" '81., "vjesnik"

„Ta 'kriza' (publike, repertoara, teatra), to je, po meni,
izmišljena reč. To su izmislili jalovci. A jalovci su oni koji nigde
ništa nisu napravili, pa i u umetnosti. Pa izmišljaju, tako, te famozne
'krize'...“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:25 am

ZALAŽEM SE ZA LAŽ

„Sjajna atmosfera. Sjajna atmosfera. Pozorišna. Doduše, i kod nas je puno u „Ateljeu 212", moram to da priznam. Ali, nekako volimo da dođemo u Zagreb! Dolazimo, nekako, ko na praznik. To je zaista, iskreno rečeno. U očekivanju da ćemo se lepo provesti. I to se uvek dogodi - to je čudo jedno. Sem onomad kad nam je Krleža izašao sa predstave „Uloga porodice u svetskoj istoriji". Igrali smo u HNK... i on demonstrativno zalupi vratima. Nije objasnio. Samo je otišao s predstave. Ode, ljut..."

„Živite u jednom divnom, lepom gradu. Treba da budete srećni zbog toga. Zagreb je zaista lep grad. To je mnogo važno za čoveka. Snimao sam nedavno u Mostaru i Sarajevu... mora da su ljudi srećniji i lepši u duši kad žive u tako lepim gradovima. Beograd je ružan grad. Arhitektonski. Kažu: nije važna arhitektura! Pre svega je arhitektura važna! To prvo čini čoveka, a posle sve drugo dođe samo po sebi. Kad ovde idem ulicama - lepo mi. Nekako sam sav - razgaljen. Lepo je, le-po!"

„Ta 'kriza' (publike, repertoara, teatra), to je, po meni, izmišljena reč. To su izmislili jalovci. A jalovci su oni koji nigde ništa nisu napravili, pa i u umetnosti. Pa izmišljaju, tako, te famozne 'krize'..."

„Ja sam, ako je o meni reč, toliko jedan - kameleon, da uopšte više ne znam da li ličim, ili ne ličim, na ovo ili ono. Kameleon sam, ne znam u stvari šta sam... verovatno totalno pocepana ličnost, tako da... Ovu sam ulogu, Filipa Filipoviča Bulgakova, radio u maniru 'zagrebačke škole glume'. To je jedina uloga koju sam radio tako, a tako je i igram. Što će reći - perfektno, precizno, profesionalno. Jedan beogradski kritičar je posle premijere 'Psećeg srca' rekao da je 'Radmilović odigrao svoju ulogu tačno onako kako treba. Ni manje ni više od toga'. Ja sam bio svestan toga kad sam to radio. Kod nas, u našem maniru, 'beogradskom', postoji uvek jedna velika doza duše u svemu, veselosti. To je ta 'granica više' koja privlači publiku, strašno; to 'zrno ludila', što kaže Šekspir, i tako... to postoji kod nas."

„Kad igram ulogu 'Radovana III' ili 'Santa Maria della Salute' Laze Kostića, ne mogu da zaspim do četiri ujutro, uopšte, posle predstave. Potpuno sam razdešen. Raznesen. Toliko se pocepam na toj sceni, toliko se razblesavim - i publika isto, zajedno sa mnom - i onda ne mogu da zaspim do ujutru. Tako, sedim kući... posle pet, zaspim."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:26 am

Vrlo sam budala

„E, ovo, u ovom slučaju to nije - lepo, mirno radim tačno: to, to, to. Ne unosim se mnogo u to. Ne, ne... A jeste taj Filipovič hladan čovek. Ja nisam (u ovom slučaju jesam!), inače sam vrlo... budala velika. U stvari, to je strašno. To je užasno. U romanu se na kraju plače kad se pročita... a ovde se ne plače. Jer, da smo mi sinoć priredili zadovoljstvo tim ljudima to je - lepo. Ja sam posle nastavio da priređujem zadovoljstvo u kafani, ljudima za stolom... pa to i jeste moj posao, majmunski. Da izigravam mečku. Stvarno sam srećan ako je sve to tako lepo bilo, ako je ljudima bilo lepo. Divota! Šta ćeš više?"

„Osim ako Švonderi sve ne upropaste - nikad nije bilo pljeska na ovu repliku. To prođe sa 'ha-ha-ha', malo, i nikad posle, od premijere nije bio aplauz na tom mestu. Baš sam se iznenadio sinoć. A i inače mislim da je to značajan punkt, što se teksta tiče. Da nema te političnosti, predstava verovatno ne bi u toj meri bila zanimljiva. Zato ljudi i dolaze da gledaju. Sigurno."

„U Beogradu, tako, prave neke nove grupe, neformalne, šta ja znam, nova pozorišta se otvaraju, drž ne daj... To je 'Nova osećajnost'. Odmah onako pretenciozno, u samom naslovu: Nova osećajnost. Neoromantizam. Međutim, oni naprave i manifest! Meni donesu da potpišem. Ja pročitam to i kažem: Deco ovde ima mnogo praznih reči. Ja ću to da potpišem, nema veze, ali prazne su reči. Mnogo pri-ča-te! (Što da ne podržim decu). I naprave predstavu. Lepo sve, 'Magbeta' igraju u nekoj pivari, staroj, u Skadarliji. Sjajan ambijent, stvarno, onako u podrumu. I igraju oni predstavu, i to bude strašno. To bude užasno. Glupo i dosadno i nikakvo. I dele manifest na ulazu, svakom gledaocu. Odem kući, pročitam, ponovo pročitam manifest, i vidim da je predstava isto toliko prazna i nepotrebna, kao što sam im i rekao. Isto, liči potpuno. Polome se mladi ljudi, sve od sebe daju, a ništa od predstave.

Ja im lepo kažem: Ako hoćete 'novu osećajnost' bavite se našim problemima. Ovde, u ovom trenutku. Nemoj da mi igraš Magbeta koji ne interesuje ni Engleze, uopšte. Igra Piter O' Tul tamo, pa propadne usred Londona. Ta tema ne interesuje ni Engleze, pa što bi mene interesovao Magbet. Vidi sad! Evo vam, rekoh, Kosovo! Idi dole s magnetofonom, za pet dana napravićeš scenario za predstavu. Samo razgovaraj s ljudima, ništa ti više ne treba. I ja to kažem Ljubiši Ristiću, i on se popali naravno, onog momenta. I sad ćemo da radimo tu predstavu u Ateljeu 212. To je to! A ne da igraš Magbeta! Evo ti 'nova osećajnost' gde se čudesa događaju. Bez navijanja! Napraviti predstavu - bez navijanja. Ni za jedne, ni za druge, ni za treće... nego samo za ljudske sudbine. Normalno da sednu ljudi na scenu i da - govore. Ništa više ne treba. Kakav Magbet, kakvi bakrači!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:26 am

Čudo Mire Trailović

„Jer ipak, još uvek, u tom teatru, u 'Ateljeu 212' događaju se vrlo važne stvari. Jeste. Još uvek jeste to 'off' scena, jugoslovenska, i to je dobro. Postoji jedna atmosfera u tom teatru. Iako mnogi, naročito u Beogradu, pljuju na 'Atelje' već uveliko, kao na preživelu stvar, koja je prešla u klasiku, i tako dalje... da nije avangarda. Avangarda - šta znači? 'Atelje' je po svojoj atmosferi još uvek - avangardan teatar po tome kako se misli u toj kući i šta se tamo događa. Pre svega ima jedna plemenita stvar, a to je da u 'Ateljeu' ne postoji mržnja. To je jedan od retkih kolektiva - ne samo umetničkih nego kolektiva uopšte - gde nema mržnje. Gde postoji jedna - radost življenja, pre svega, a samim tim i umetničkog posla, nekog stvaranja, šta ti ja znam, kako se to kaže..."

„Desilo se da se tako sastanu ljudi... počev od Mire Trailović, bez koje ništa od svega toga ne bi bilo, verovatno. Koja ume, koja je isto tako blesava ko svi mi tamo. Skupilo se jedno blesavo društvo. I to tako traje. I, naravno, u društvu kome dobro ide nije ni teško da bude ispravno, u ljudskom smislu. Kad ti ide loše, onda popizdiš... Pa? Ako je cinizam u tom smislu, uveren sam, kad krene loše 'Ateljeu', da ćemo i mi postati loši. Odmah ćemo početi da se mrzimo, i tako dalje. To je strašno."

„Jeste, ta žena je jedno čudo. Stvarno. Mira Trailović je apsolutno čudo. I moram reći da se vrlo brinem šta će biti kada ona ode. Da, odlazi. U penziju... šta ja znam, mora. Po sili zakona. Šta će biti? Moramo mi da se raziđemo, ne vredi ostati, ne znam, ne smem ni da mislim o tome. Šta da sedimo tamo dalje, zašto? Zamisli da dođe neka budala za upravnika. Vrlo verovatno... Šta mi s njim da radimo?"

„Pa ovaj pas, u 'Psećem srcu', on je neki pametnjaković. Ja ne verujem da je to pas uopšte. Čudno biće. Jedino što ne govori. Pa, to je kuče nekog poštara koje je živelo u dvorištu 'Ateljea', sad se preselio negde u Novi Beograd, ali gazda ga dovodi i dalje na predstave. Džeki, kad uđe u bife, pozdravi se sa svima. Priđe svakom od nas glumaca koji igramo u predstavi. Ko čovek, neverovatno! Na kraju, kad mu kažem: Džeki, izađi da se poklonimo - sve razume. Izađe. Čudo. Čudo od - čoveka. Boga mi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:26 am

Da te malo zavedem

„Ja se zalažem za laž! Jer, teatar jeste laž. I ostanimo pri tome. Koliko god se mi trudili, i ti kao gledalac, i ja kao glumac, da prevaziđemo tu laž i da se dogovorimo da nije - ali jeste! Laž je. Lažno je kada izađem i igram Filipa Filipoviča, bez veze, i operišem nešto, kao... Lažno je. E sad, tu laž hoću ja da izvedem na taj opsenarski način. Ne da te ubedim u to, nego da te malo zavedem. Da te zavedem da poveruješ tih dva sata. Prema tome je - laž. I onda, ako je već laž, ne možeš da mi sediš blizu, mora da postoji distanca, i da me gledaš kako imam crven nos i, šta ja znam... dlake iz uva! Pa jeste! Samo dalje od mene! Sedi tamo gde ti je mesto i nemoj da mi se tu muvaš."

„Samo dobro pozorište, ono pravo, lažno pozorište - to me interesuje. Klasično. Kad gledam Nemce, recimo, koji su danas sigurno najbolji na svetu u pozorišnom smislu, kad to gledaš, zaboraviš sve... A oni te lažu. Steinovo pozorište, uh, što je to lepo!"

„Monodrama? Ja to ne bih radio nikad. Jer ako je pozorište već laž, mora da bude laž - bogata. Da se što više događa na sceni, da se ljudi muvaju. A kad izađe jedan glumac pa mi govori dva sata, to je isto ovo što mi sad radimo ovde u kafani. To je - uzurpirati sebi pravo da govoriš dva sata, a ti da me slušaš. Ko mu daje to pravo da izađe na scenu i da mi govori dva sata? Oduzimaju ti pravo da učestvuješ, da odgovoriš, kao u kafani, a ako pisneš - izbaciće te. Ali ima, ima sjajnih glumaca monodrama..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 12:26 am

Strašno sam potrošen

„Ima li razlika između mladih i starih? U odnosu, u shvatanju? Ima, ima burazeru... Mladi su, što je neminovno, vrlo racionalni ljudi. Preracionalni. I za sve ste dobri, za sve ste sjajni, sem za umetnost... Zašto ti mladi ljudi koji sede kod nas u bifeu 'Ateljea' ili bilo gde, zašto ne mogu da uzmu stvar u svoje ruke? Svuda već uzimaju stvar u svoje ruke, u državi - a u pozorištu, ne! Zato što su preracionalni. Sigurno."

„Sve je to tačno, dobro, pametno, samo fali ono 'više', ono 'još'. U ovom poslu kojim se ja bavim. Sve ostalo je sjajno. Mladi ljudi su sjajni, sve što god rade dobro je. I pametno. I na svom mestu. Ali, nije za umetnost. Za umetnost mora da bude - majmunijada!"

„Ja mislim... strašno sam se potrošio. Sve sam potrošio. Užasno. To si lepo rekla - samoubistveno. Sve sam potrošio u to. U to - majmunisanje. Nema više ništa. E, zato mislim da ovi mladi ne treba da se bave tim poslom. Neka puste nas matore mečke da izigramo to što imamo, da pokažemo svetu, da zabavimo taj svet i onda - treba zabraniti pozorište!.... Lepo se okrenuti egzaktnim stvarima, građevini, medicini, pravu, ekonomiji i tako dalje... Kao što se time i bavite sjajno. Pustite nas, stare mečke, dok možemo. Dok možemo! Potpuno smo se igrali životima - baš do kraja..."

(razgovarala Rada Vnuk, Vijesnik, Zagreb, 1981.)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od MustraBecka taj Čet Nov 26, 2009 1:00 am

PISMO JAČEM

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.

Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.

Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.

Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.

Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!

Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.

A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.

Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!

U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?

Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.

A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.

Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.

Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.

Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.

Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka...

Neka se nose... no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović

(Nin, 1985. godina)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Legenda-(Radmilović )

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu