Raša Popov :::

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:00 pm


Na večeri s Titom
Donesu mi u državnu radio-stanicu, gde sam tada figurirao kao zamenik glavnog urednika pretponoćnog programa, pozivnicu sa presovanim žigom. Iz maršalata je. Od tvrđeg je belog kartona. Poziva me na večeru Tito.
I koverat je na državnom nivou, a večera je u čast i slavu države. Pre frtalj veka Tito se usred rata sastao u bosanskim gudurama sa svojim partizanima, i na razbojištu rasturene i u paramparčad iseckane Jugoslavije ponovo osnovao državu.
U slavu države, on sad kao njen predsednik zove na večeru i mene i jedan krug svojih pouzdanika. Zadrhtao sam od nekog milja, celog popodneva sam pušio banatske cigare u kratkim, plastičnim picikato muštiklicama, i pokušavao da se uzvisim pred samim sobom.
Zamišljao sam mermerne holove glavne državne palate na Novom Beogradu. Uživljavao sam se u svoju ulogu. Proći ću vodoskok, on će te večeri prskati iz sve snage. Inače cevi u grdnom bazenu miruju i rđaju, žabokrečina se hvata, jer kod nas se sve zida carskim stilom, da državi podigne ugled kad dođu stranci, ali se inače štedi na potrošnji vode i struje običnih dana.
Opominjao sam sebe: pazi kako hodaš tamo, ne smeš grabiti stepenicama. Odgovarao sam samome sebi: znam, moram hodati smerno, krotko, otmeno. Od samog početka moram paziti na utisak. Neka me je zebnja uhvatila: kad budem zadro u dubine, skoro pećinskih šupljina “palate federacije” posmatraće me, a da nisam ni svestan, motrilačke oči svih trinaest tajnih službi koliko ih u državi mora biti. Šta li će oni pomisliti ako ja po svom infantilnom trkačkom nagonu, koji mi se krije u kolenima, ubrzam, kao ono na trkama na šljaki atletske staze u Novom Sadu, na rubu Limana ... Ne, u tome se neću prevariti. Kontrolisaću se sve vreme. To je i red. Učtivost to nalaže, a ne samo status urednika u državnoj radio-stanici. Zato, znao sam, video sam sebe unapred: Moje vitko telo, (imao sam tada devedeset kila) njihaće se lelujavo kao crna senka, sapeta u crni frak...
Tu mi je pukao mehur fantazije. Ja nemam ni crni sako, a nekmoli frak. Imao sam jedne crne pantalone od štraftiranog štofa, ali njihov kroj je bio trouglast, nije pratio moje telesne krivine, udove i guzove, nego ga je šnajder krpa šio po diktatu nekih zaumnih i samo njemu vidljivih paralelopipeda. Kad ih obučem, iza leđa mi visi crni štraftirani tur u vidu pre džaka nego kese. Dokle god u tome hodam osećao sam se kao da sam u dno čakširetina natovario kilo dve izmeta. I hodao sam više kao patak nego kao “lelujavo obličje”.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Nov 28, 2009 1:27 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:01 pm

Te sam crne pantalone kupio u Vrnjačkoj Banji onog leta kad su mi se novinarski poslovi zamrsili i počeli me sluđivati. Šefovi su mi člančiće od tri puta po 14 redova pročitavali mračnog i zabrinutog izraza lica. Poneke su mi vraćali, jer im se nešto “nisu činili...” Nikad nisam saznao na šta im se to nisu činili. Jedino sam dobro prolazio kod zamenika glavnog urednika, na koga su me opomenuli da je “britka sablja”, što je značilo nazlobrz i surov. “Pogledaj ti te njegove oči, kao na zejtinu. Kad se upilje u tebe slutiš da si prop'o.” Zvali su ga iza leđa “Mića Mleko”, jer je taj Mačvanin, potekao iz Šabačke gimnazije bio savršeno čist, kao apotekar. Cela je Mačva kao apoteka, a u Šapcu je svirao prvi klavir u Srbiji. Imali su pravo da mu se u očima krije tajna. Bio je brz jer je bio superinteligentan. Samo prva tri meseca me je držao na distanci. U stvari ispitivao me je. A onda je rešio da me oproba: poslao me je na kongres svih istoričara iz desetak il’ dvadesetak naših nacija i vera. Tamo sam kao najbržeg retora otkrio novosadskog istoričara Slavka Gavrilovića. Znao je seljačka i grofovska vlasništva svakog pedlja sremske zemlje. Njime sam bio opčinjen. Uz njega, nekoliko stotina nacionalno probuđenih, ali još nerazjarenih analitičara prošlosti sastalo se u gradu sarajevskog atentata, znači Sarajevu, da ispolje svoju pamet. Mića Mleko, da ga tako sad nazovem, mada ga ja iz divljenja nikad tako nisam zvao, shvatio je u magnovenju da sam mu ja taj novinar koji će biti kadar da od stotinu naučnih referata napravi tri puta po tri, svega 9 minuta govora za tri dana.
Slao me je posle širom Juge: na Bled na kongres Pen klubova, gde sam video nobelovce Miguela Asturijasa, gospodina Andrića, pa eks muža Merilin Monro, indijanski vitkog Artura Milera, Amerikanca koji oličava asketsku disidentsku inteligenciju sveta, i latinoameričkog komunistu Pabla Nerudu koji je ličio na bonvivana sa vatrenih ulica buenosajreske luke gde se začeo čulni dens tango. Slao me je Mića u Boku Kotorsku na skup svih slovenačkih, srbohrvatskih, muslimanskih i crnogorskih pet stotina izučavalaca ruske revolucije. Takmičili su se u apologetici, ali je treće noći u palati Jugookeanije, na mestu gde je kultno mesto postreljanih izazivača "oktobarske pobune mornara K. und K. flote", kao groteskni čarobnjak ustao Sergej Dimitrijević i saopštio da je Lenjin Krleži u Zagreb poslao dukate da pokrene književni, ali i buntovni časopis za svrganje režima, da njime vozbudi revoluciju u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca. Dimitrijević je vikao: "Tako je nastao Pečat!"
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:02 pm

Svi su se izbečili u njega. Nastao je muk. Jer po tome bi ispalo da su komunisti strani špijuni, a omiljeni simbol liberalne leve misli Krleža još najmisteriozniji mister "iks". Poplašen tom tišinom, odbijanjem profesora da uđu u raspravu o dukatima, ja sam reči grotesknog istoričara amatera Dimitrijevića sakrio od javnosti. Morao sam, jer moje srce je bilo opečaćeno. Kod kuće sam imao dva broja Krležinog časopisa "Pečat", bez korica. (Kupac je očevidno dvadesetih godina XX veka korice strgao da mu premetačinom ne otkriju sumnjivu književnost). Kupio sam ih kod Vasilija Jovanovića, najvažnijeg antikvara Novog Sada, i uživao sam u razbijanju paranoje koju pečatovskim tekstovima Krleža izvodi.
U tom sam zamršenom klupčetu politike i strahova, istine i autocenzure živeo kao novinar, i sve sam se više gojio. Od sasušenog mršavka, cvikeraša, postajao sam gutač cigara i proždirač votke i konjaka, koji će ubrzo biti istisnut iz kafana opasnom drogom zvanom vinjak. Političku neurozu je on najbolje gasio. Sluđivao nas je. Često nam se "kidao film". Idući kući teturali smo se ulicama ne znajući za svet oko sebe. Ali Bog štiti jurodive, a od vinjaka uljuljan, više si od jurodivog. Ili niže.
Kad sam stigao u Vrnjačku Banju, kako sam iskočio iz autobusa, osetim da mi moje sve tešnje pantalone pucaju, otpozadi, po sredini. Putnom torbom sam zaklanjao pozadinu da mi ne zinu gaće na banjske šetače i šetačice.
Na domaku velikih hotela, pod najlepšom alejom lipa u Evropi, bio je taj krpa. Utrčao sam, odmah kupio crne, glomazne, vrećaste paralelopipedne pantalone. Potrošio sam akontaciju od naših zleudih dnevnica, i na tom putu sam jeo leba i luka. Ali imao sam crne pantalone. Sad se otkrilo da su pre prosjačke nego novinarske ili nedajbože državne.
Moja Rada se nije obradovala pozivu iz Maršalata: "Ti nemaš crno odelo, a frak je u ovoj pauperizovanoj civilizaciji nemoguće, pa možda i uvredljivo imati!"
"Ali jasno ti je" odupirao sam se ja, "da ne mogu na večeru kod Tita ići u odelu koje mi je sa sve cugeherom i sivim štofom kupio i sašio moj baba! To bi mi bilo zamereno!" Rada me je gledala ispod oka. Postao sam joj sumnjiv, kao da se osećam maršalovim pouzdanikom. Nije mogla da poveruje da sam se toliko zabrljao blatom konvencija.
Objasnila mi je da ni Maršalat, ni Maršal, koji se hvale ukidanjem elitnih klasa, nemaju prava da traže od jednog činovničića, da otkida od usta svojoj deci i da se kicoši radi jednog jedinog jednovečernjeg prijema.
"Pa to mu dođe kao da svaki dan oblačiš novo odelo!" Žestila se ona.
Ona je večeru kod Tita, - ma šta! - večeru sa Titom, namerno nazivala "prijemom", što je moram da priznam na pozivnici i pisalo.
Nisam smeo da joj odam svoje tadašnje potajne misli: zamišljao sam da će nas u državnoj palaturdi biti oko dve stotine ljudi
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:03 pm

Spremao sam unapred šta ću reći kad mi se obrati predsednik Republike, sam maršal, koji je na ručku kod britanske kraljice u Bakingemskoj palati 1953, sedeo levo od princa konzorta vojvode od Edinburga, Princa Filipa. Dvorani iznesu zlatno posuđe pa s njim i pred kraljevski par i pred Tita. Tito se tad namrštio, pričao mi je to rektor Notingemskog univerziteta. Kraljičin muž, princ Filip ga upita: "Je li vam nešto nije po volji?" A stari radnički agitator, prevejani kadar iz moskovskog hotela "Luks", od Staljina selektovani kadar Kominterne, mu rekne: "I understand, Queen and royal family, there must be some sort of luxury, but the golden plates, in this hungry world, is not it a little bit exaggerated!" Nije li to sa zlatnim tanjirima preterivanje.
Princ Filip, The Duke of Eddinburg, tata prestolonaslednika Princa Čarlsa, tešeći ga razjasni mu: "You are right, the price of these plates is exaggerated, but I assure you that the plates are made of such a lasting stuff that it pays in the long run." Jeste da su tanjiri skupi, ali su napravljeni od tako trajne građe, da se na duge staze isplate.
... Razmišljajući o sebi kao gostu maltene pa kraljevske kuće, bio sam uveren da će nas biti manje od dve stotine, možda samo biranih sto ljudi. On mora onda prići nama, ljudima iz državne radio-stanice, meni i Aleksandru Ackoviću, mom šefu, koji me je izgleda i preporučio protokolu i garantovao za mene kod proveravača iz trinaest tajnih službi. Kad mi Tile priđe, on će na onaj svoj direktni način reći: "Baš voljim što ste došli..."
Trzao sam se na to. Mada mi je misao bila brža od realnih opomena da se uzdržim od bunila. Ona je već smislila odgovor na Tiletovo pitanje. Odgovarala je umesto mene:
"Osećam se da je demokratski simptom, što sam se ja, jedan novinar koji je nosio po Beogradu Nagru od 14 kilograma, našao ovde... Neko bi rekao da je ovo carska palata, ali, druže Tito, ovo jeste narodno, otkako ste se obračunali sa potkazivačkim i cinkaroškim zmijurinama koje su nas konstriktorskim grčevima stezale u kromanjonskoj stravi evropske noći..."
Ja sam izgleda stvarno već, pre ulaska u mermerne katakombe Palate federacije postao lelujavo obličje i već sam u glavi razvijao krležijansku frazu.
Taj epitet kromanjonska, te imenice noć i strava... Prava strava.
U tom času je moje potajno ja otkrilo šta ga peče: obračun sa potkazivačkim i cinkaroškim zmijurinama. Otkako sam tri godine pre toga došao u pretponoćni radio za intelektualce, tamo u vrhu države, u najužem obruču oko Tita došlo je do rascepa. Penezića, stvarnog kontrolora, svih državnih tajni, zdrobila je lipa kraj Lazarevačkog druma. Rankovića koga smo mi Srbi smatrali Titovim naslednikom, Tito je pre nešto više od godinu dana oterao iz vrha države. Penzionisao ga je, iako je sam Tito bio 21 godinu stariji! Logika života govorila je da se stariji penzionišu, mlađi rade. Ovde se desilo nešto sasvim obratno!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:04 pm

Tamo, u taj prostor oko Tita, trebalo je da odem. Sva moja čula su zalupala na uzbunu. Setio sam se jednog skoro zaboravljenog časa kad sam se istinski prestravio. Pet godina pre toga sreo sam Bukvića, jednog od najviših funkcionera tajne državne policije. U želji da se pohvali tajnama i uspesima svoga rada, on meni i jednoj grupi novinara, ispripoveda kako su hvatali, otvarali i čitali sva pisma nekog atomskog fizičara iz Vinče. Taj je išao o trošku države na stalna gostovanja u američke nuklearne institute. "Mi mu postavimo zamke i utvrdimo da je američki špijun". Naravno, detalje o špijunaži Bukvić nam nije saopštio. "Rešimo se da ga uhapsimo. Kako ćemo? Doseti se neko, pa će: -Hajde da zatražimo od maršalata da upute vajnom doktoru i profesoru atomistike, mamicu li mu njegovu, pozivnicu da dođe na večeru sa Titom, to jest na "Svečani Prijem uoči Dana Republike u Palati Saveznog Izvršnog Veća".
I tako: maršalat poslušno pošalje poziv doktoru profesoru, da dođe na prijem. "Onaj se upicanio, vezao leptir mašnu, nanu li mu naninu... i taman da uđe kroz velike dveri, a naši ljudi pred njega, uhvate ga ispod ruke... A on, zamislite..." tu se naš pripovedač zacenio od smeha, sve prska pljuvačku po nama, "On maše, čime? Pozivnicom od maršalata, onom od krućeg kartona... Sa maršalskim suvim žigom i Titovim faksimilom. -Znate li vi ko sam ja; Pogledajte, evo dokumenta! - Viče, ciči, preti, videćete vi posle.. - Ne brini, znamo mi ko si, špijunčino, a sem toga, ne zavaravaj se, - mi smo maršal! ..."
Nisam Radi ispričao farsu s maršalskom pozivnicom od malo čvršćeg kartona. Sakrio sam od nje kako su sa "vajnim doktorom i profesorom" odigrali zoološku igru mačke i miša.
.....Pošli smo u ulicu Sedmog jula, tamo kod Kalemegdana, da potražimo svečano crno odelo. Držali smo koverat s parama, stisnuto u šakama, i strepeli od stanja na tad već bogatom tržištu običnog i paradnog tekstila.
........ Maštao sam o zift-crnom fraku sa svilenim lastavičjim repovima. "Rado," ačio sam se, "Hajde da me obučemo kao grofa Bobija ili Rudija... Da ih tamo sve posobaljivam s nogu."
Crna odela su bila preskupa. Iz radnje u radnju, sve poraženiji smo se vukli. U nekim odelima sam pred ogledalima izgledao kao bure, na nekim su mi ogledalima vatirana, četvrtasta ramena visila niz mišice kao nakrivljene piramide. "Vidim ja, da ćeš ti ići u sivom odelu, ili ćeš kunjati kod kuće", pripremala me je Rada za prekid pazara.
Ali kod trolejbuskih okretnica u robnoj kući oblepljenoj emajliranim pločicama, našli smo prvo crno odelo koje odgovara našoj koverti sa spremljenim parama, i mojoj pomalo asteničnoj, u svakom slučaju neregularnoj bisti. Štofana ramena su mi se držala uz vrat, baš na mojim telesnim ramenima. Okretao sam se dugo, Rada se mrštila, nešto joj je bilo sumnjivo.
Ja sam je uveravao da se ugodno osećam, i da je meni taj psi'ićki faktor najvažniji. Prodavci su preko volje pokušavali da nam utrape komplet. Očevidno, bili su pošteni ljudi. Znao sam tu radnju. Tu smo za vreme gadnih nestašica struje kupili kraljicu peći, ali neku čudnu, braon. Marka joj je bila "Preporod", i u garancijskom listu smo otkrili da je to požarevačka firma, kao neki pogon državne tamnice, gde se industrijskim, fabričkim radom uhapšenici preporađaju od svojih moralnih defekata.
Probao sam i pantalone. Već u kabini iza platnene zavese, gde sve zaudara na znoj, čim sam se stojeći na linoleumu u čarapama uspravio, shvatio sam da su mi nogavice kraće. Izgledao sam kao čaplja u bari. Znao sam Radinu besprekornost. Da oni nama plate ona to ne bi kupila. Rešim se da popustim kaiš. Sakoom ću prikriti da mi tur visi, i šetaću se brzo po pisti pred ogledalom, da mi se nogavice zapliću oko nogu, dok ih vitlam, stepujući pre nego hodajući.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:05 pm

Govorio sam za vreme te probe neke baljezgarije, uzvikivao sam: "Gle, izgledam kao Fred Aster! Rado, fali mi samo Džindžer Rodžers... Ustvari ti si moja Džindžer!"
Čak su se i tužni prodavci u socijalističkoj radnji zasmejali. Kupili smo to odelo, i kod kuće videli da ga je proizvela "Ćeba" iz Požarevca.
U predvečerje državnog praznika uzeo sam taksi do palate federacije. Pored bojenim reflektorima osvetljenog vodoskoka prolazio sam gipko, sve poskakujući. Hteo sam opet telesnim stavom da nadmašim i prikrotim odelo u njegovoj šunjavoj prostoti. Ali ipak sam se osećao kao da sam se ogrnuo u neko ćebe, ili u odelo nasečeno od ćebadi. Tako je magnetski na mene delovao zaštitni znak mog ganc novog zift-crnog kvazi fraka, ispisan na najlonskoj etiketi: "Ćeba".
Uz stepenice sam išao po planu, jednu po jednu, da budem što državniji. Video sam u masi gospode koja se penju ne samo sivozelene uniforme oficira, što su bili mahom generali, nego sam na svoje zaprepašćenje video i bele uniforme. Bili su to admirali. I danas, posle 35 godina pamtim zdepastu figuru jednog admirala. Ne samo što mu je šinjel nekako visio kao ćebe sa njega, što me je ohrabrilo, jer je bilo očevidno da su i njega odenuli robijaši, nego mu je i pogled, krupnih razrogačenih očiju visio, sav otromboljen, kao poplašen.
... "Ah," pomislio sam, "ne verujem da se boji nečega, nego je impresioniran ili ima neke kućne jade, bolesnu decu ili su mu ukrali auto".
Još sam se više ustubočio, ukrutio sam kičmu. Jer, mislio sam, mi se ovde ne bojimo ničega, mi smo pozvani na večeru iz Maršalata.
Biće to na socijalnim lestvicama najviši stepenik na koji smo dosad kročili. Možeš misliti, večera sa vođom države, sa čovekom koji je učestvovao kao persona grata na proslavi 4000 godina persijskog carstva u Teheranu.
I dok sam gledao ka staklenim dverima na vrhu stepenica, kao da se nadam nekoj svetlosti, ugledam Bukvića. Stoji, ukipio se, motri svojim plavim pronicljivim očima (intelidžens servis!), kao da čeka nekog.
Sevne mi kroz glavu ona misteriozna rečenica: mi smo maršal. Kao u apologetskoj pesmi Radovana Zogovića: svi smo mi Tito, Tito to smo mi svi, i vojska, i zemlja, i gora.
Udari me dilema: da li da skrenem pogled sa Bukvića, ili da ga pogledam i da mu se javim. Ako skrenem pogled, pa me on primeti, pomisliće da ga izbegavam i da nešto krijem.
Teško meni onda. A ako mu se javim, on će me možda uhvatiti ispod ruke, i siktavo mi saopštiti "Mi smo maršal, eto već si ga sreo, dalje ni ne moraš. Večerao si svoje. Prijem je završen primljen si..."
Odluku nisam doneo ja. Nešto iznutra me je navelo da se ćutke nasmešim Bukviću. Ako me vidi, videće me predusretljivog, ako me ne upazi, dobro je i to. Nije me upazio i ja sam ušao u katakombe.
Tamo je bilo u dve, pa i tri sale, bolje reći hale od mermera, bar dve hiljade ljudi. Zbijeni kao na mitingu. Pošao sam kroz gužvu, i odmah otkrio svog glavnog urednika Ackovića. Sad smo u paru krčili put ka južnoj strani dvorca.
Odmah sam se razočarao. Ovde nema šansi da mi vođa države priđe lično. A tek ja njemu, ni u bunilu. Sve sam zamišljao pogrešno.
Acković je bio oprezan. Nije srljao preblizu Titovom kutku. On je odležao dve trećine Drugog svetskog rata u Hitlerovom logoru Dahau, u severnim predgrađima Minhena. Bio je član takozvane "Spreng-kommando", voda za demontiranje angloameričkih bombi od 500 kilograma. Leteće tvrđave su njima tukle centar Minhena.
"Acko," pitao sam ga radoznalo, "Mora da si još tada, kao mlad čovek upoznao sam centar te lepe varoši!" Da, često je zalazio u centar bavarske prestonice. Evo kako se provodio u Minhenu. Iz lagera, kroz bodljikave žice povedu ih dvojica vojnika. Oni nose puške, pod šlemovimu su. Inače su rekonvalescenti, povratnici sa Istočnog fronta, pa smo im mi dati kao lak pos'o. "Mi nosimo ašove, teške čekiće, budake i pajsere i kao neki bravarski alat. Obično nas sprovedu negde u centar Minhena. Bomba kao crknuti slon leži na asfaltu. Pajserima i čekićima, najpre probijemo asfaltnu koru, pa budacima i ašovima iskopamo rov, dosta udaljen od bombe..."
"A! Da se sklonite, kad potpalite bombu!"
"Ne!" kaže Acko, Zaječarac inače. "To je rov za stražare da se sklone. Oni se zavuku u rov, a mi svi kao muve na bombu. A nju ne potpaljujemo, nego je golim rukama demontiramo. Cilj je da se izvuče upaljač, da ne eksplodira."
"Tebi nijedna nije eksplodirala?" upitao sam ne znajući šta pitam.
Acković mi je pokazao svoje mršave duge šake. Prsti požuteli od njegove omiljene cigarete žitan, ležali su na stolu kao mrtvi. "Kao što vidiš" smeškao se tužno, "još su živi..."
U onoj sali Acko nas je zaustavio na bar deset metara od Tita. On je još bio oprezni logoraš, čovek koga su pukim slučajem mimoišli dahauski procesi, (ubijanje konclogoraša od oznaške ruke kad su se vratili kući: jer krivi su što su ostali živi, što nisu spaljeni u krematorijima).
Preko ramena i kroz špalir zvanica u frakovima u uniformama gledali smo ka jednom od džinovskih prozora. Tamo je pod prozorom, za oniskim stolovima, u foteljama, pod jarkom svetlošću sedeo Tito sa Jovankom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Uto Jul 28, 2009 8:06 pm

Nasuprot njemu sedeo je meni simpatični ćelavac, predsednik savezne vlade, Mika Špiljak.
Zagrebački purgeraj je na tog predratnog radnika prebaco sve viceve sročene protiv jednog gradonačelnika iz tridesetih, koji je bio šnajder. Mudri i rečiti Nikica Petrak mi je objasnio finese. Purgeri su prezirali i preziru svakog ko zna da rukom nešto napravi. O šnajderu su pričali: on dođe u posjet Veneciji, i daje il sindaku della Venezia veliki novčani prilog za poplavljene! A kad je pošao u ime Zagreba Papi u Rim, rekne mu protokol da će Zagrebu njegova svetost pokloniti jednog pozamašnog Ticijana. Gradonačelnik šnajder dođe na kolodvor, pred polazak za Rim sa velikim kavezom. "Kaj će vam taj kavez?" pitaju savetnici, "Za ticijana", kaže prostak. Sve su to prišili Špiljku, krajem šezdesetih, jer se je drznul da iako nekadašnji radnik bude predsednik vlade. Jedino što je Špiljak kavez za ticijana doneo na aerodrom.
Međutim, ja sam sa simpatijama gledao pristojnog ćelavka kako se radosno smeši u Titovom društvu. Pokušavao sam da uhvatim suštinu same Titove omanje figure. Ali tajna mi se izmicala. To jeste bila neverovatna koncentracija sile, u jednome čoveku, i činilo mi se da nad njim lebdi neka crna svetlost.
"Zamisli, Acko," rekao sam svom šefu usred one graje jedno dve hiljade ljudi, "taj čovek jede, eno ga sad pije... verovatno pije onaj svoj i Čerčilov viski on the rocks..."
Iza leđa mi neko progovori sasvim diskretno, da ni Acković nije mogao da čuje: "Ne omladinac, to nije ni Čerčilov ni maršalov viski. To je naprosto škotski viski."
Bio je to Bukvić. Ipak me je pronašao.
Pamtim posle 35 godina da sam na toj večeri ostao gladan. Ne sećam se detalja. Bane Jovanović mi je pre neko veče ispričao, da je one godine kad je on bio tamo s pozivnicom na tvrđem žigosanom kartonu, zakuska bila na dugim stolovima posred najveće sale-hale, i da su se svi pravili da jelo ne vide. Kad je najzad neko dao znak da je "izvolte", dve hiljade generala, admirala, predsednika devet skupština, pandura, ministara, novinara cenzora i niščih upražnjivača samocenzure, primadona i artista, jurnulo ka stolovima i stalo grabiti viršlice i senfove, hajdučke ćevape i Gavrilovićeve salame.
"Ja sam mislio da će se neki od njih odmaći, kad se nakrka, da otvori pristupa i nama" čudio se još i danas Bane. "Ali ne, oni drugima nisu davali, dok sve nisu slistili." Bane je ostao na toj večeri gladan, baš kao i ja neke od tih godina.
Bio je to predznak. Jugoslavija je bila bogata trpeza. A ti konzumenti Titove večere, ti jedači proždrljivci bili su gladni iskonskom sirotinjskom glađu skorojevića, i jeli su, jeli, dok sve nisu slistili.
20/21. april 2002.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 28, 2009 1:28 am

KIRBAJ I CRNA ZASTAVA


Biće da je to bilo jednog novembra. Sećam se da mi je bilo hladno, i da je zemlja po ulicama Mokrina bila vlažna. Ispred katoličke crkve neki ljudi kopali su duboku četvrtastu jamu. Bili su to Nemci. Mi smo ih zvali Švabe, jer su bili doseljeni iz krajeva kod izvora Dunava, a to je zemlja Švabija, ili Švabenland.

Pored jame ležalo je jedno dugo otesano drvo, duže od katarke na srednjem brodu. Ono je bilo spiralno ofarbano plavom, crvenom i, valjda, belom bojom.

Da. To je bio njihov kirbaj, ili kirvaj. Jedan je viknuo nešto, što je bio znak da je jama dovoljno duboko iskopana. Tad je nastalo nešto što nisam nikad kasnije video: Oko desetorica ljudi, potegli su ono okićeno drvo, podigli mu deblji kraj i dogurali ga do jame. Deblo je upalo u jamu a onda su ga sva desetorica, idući od kapije crkve ka sredini puta na Velikom sokaku, otpočeli podizati uvis. Trojica su naglo počeli ubacivati u jamu iskopane dve gomile zemlje, i drvo su sasvim ispravili. Jednim maljem su nabijali zemlju, da se stub učvrsti u svom položaju.

Taj stub je nekada bio šumsko stablo, i ovi su ga qudi doneli iz svoje postojbine tamo u Bavarskoj. Oni su ga poboli i uspravili pored svog najsvetijeg mesta, pored crkve. Videlo se da su zadovoljni i da prema drvetu ispoljavaju divljenje i poštovanje.
Oni su to nekadašnje visoko šumsko drvo obožavali!

Otišao sam do babe i dede. Tamo sam ručao babinu paradajz čorbu i testo s krompirima. Kad sam krenuo opet kući, preko Velikog sokaka, čuo sam još pre ćoška svirku harmonike i glasno pevanje uz podvriskivanje.

Oko kirbaja su igrali veseli, malo i odveć veseli, bolje rečeno pijani muškarci. Neki su naprosto urlali od zadovoljstva i neke neizmerne sreće. S njima su, ovoga puta, bile
i žene. I one su treskale sisama i igrale u nekom zanosu.

Ja sam tada mogao imati šest godina. Saznao sam u selu od deset hiljada stanovnika, kakvi su običaji naših suzdržanih komšija kojih je u Mokrinu bilo oko hiljadu i sto.

******

Nije prošlo mnogo vremena, ja sam sedeo kod kuće i prelistavao svoju najmiliju knjigu, naš prvi leksikon Sveznanje. Otvorio sam ga na stranici gde je pisalo PIJE I-XI, ime papa u sr. i n.v. Okrenem na papa, i nađem da je to od grčke reči otac, a inače titula rim. ep. kao vidljive glave cele rkat. crkve. Bio sam sam kod kuće. Odložio sam Sveznanje i izišao u naše prvo, cvetno dvorište. Odatle se video toranj katoličke crkve. S visokog prozora na tornju visila je crna zastava. Ta crna zastava me je pomela, i jedva sam čekao da mi se kući vrate moji đaci, Duško i Laza, ili bar mama.
Za večerom pitam oca: Zašto je na katoličkoj crkvi obešen crn barjak?
Umro je rimski papa, Pije Jedanaesti.
Duško se našalio: Papa pije, šta pije?

Dugo sam posle toga pitao svoje drugove i starije ljude, kako da protumačim to što sam ja prvo čitao o rimskom papi, a onda odmah zatim video crnu zastavu u njegovu počast.
Niko nije znao da mi objasni šta je posredi.

Mnogo kasnije kupio sam knjigu Karla Gustava Junga Sinhronitet (Synchronicity). Tamo je pisac objašnjavao da se u životu retke stvari dešavaju u parovima. Tako je na primer u jednoj nemačkoj bolnici, gde knjige o svim pacijentima vode od 1800-te godine, odmah na početku vođenja knjiga, zabeleženo da je jedna majka rodila bebu sa šest prstiju. Sutradan je jedna druga majka rodila istu takvu bebu. Retka stvar se dogodila sinhrono, u paru sa istom takvom retkom stvari. Kad
je prošlo sto godina, opet jednog dana jedna majka rodi bebu sa šest prstiju, a sutradan jedna druga majka rodi isto. Vrlo retka stvar, dešava se jednom u sto godina, a onda kad se desi, opet bude u paru s takvom sli~nom stvari.

Kad sam već bio odrastao čovek, dogodilo mi se nešto slično onome s papom Pijem Jedanaestim.
Sedeo sam uveče u stanu i sređivao svoje pesme. A onda napišem jednu pesmu, pod uticajem pesama praškog naroda:
u načelstvu podmetnuli bombu.

Bila je subota uveče. U nedelju nisam otvarao ni radio ni televizor, sav sam se bio dao na pesme. U ponedeljak saznam iz novina, da je ono veče kad sam ja napisao o bombi, u bioskopuDvadeseti oktobar, terorista podmetnuo bombu. Pitao
sam se: Kako to da ja u isti mah osetim reč bomba. Terorizam je strašan, i sigurno je da ostavlja tragove u mozgovima ljudi.
Na daljinu stvara slutnju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 28, 2009 1:36 am

Bila je to jedna od najprehrambenijih radnji mog sećanja. Ali crni oblak se nad nju nadvio kad je pre pola godine naišla Svemoćna opštinska Sanitarna inspekcija. Argusovskim očima lovili su tragove zločina protiv Higijene, i najzad su iza jedne kartonske kutije u skladištu pronašli ono što najviše razgaljuje njihovu dušu

Piše: Raša Popov / Politika- Pogledi sa strane

Mala vest za čovečanstvo, velika vest za sitne privrednike. Na bakalnici gde me gospa Verka poznaje i pita za decu i unučad, iznutra polepljene novine. Radnja je zatvorena, nije izdržala konkurenciju krupnog kapitala.

Bila je to jedna od najprehrambenijih radnji mog sećanja. Ali crni oblak se nad nju nadvio kad je pre pola godine naišla Svemoćna opštinska Sanitarna inspekcija. Argusovskim očima lovili su tragove zločina protiv Higijene, i najzad su iza jedne kartonske kutije u skladištu pronašli ono što najviše razgaljuje njihovu dušu – bubašvabe!

Teško malom „dućandžiji”! Drhtala je gospođa Verka, i čekala mandatnu presudu tu, na licu mesta. Ne znam jesu li se kolebali. da li su procenili opšti, nama kupcima povoljni utisak koji ovo izvorište hrane i vode ostavlja. Tek, odrapili su im zbog bubašvaba milionsku kaznu. Efekti su bili poražavajući. Iz radnje su nestale napolitanke i keksi, kobasice i salame, paradajz i krompir. Vlasnica je u nesreći namirivanja nezajaznih opštinskih kasa jedva mogla za svoju porodicu da najagmi hrane, a ne kamoli za našu veliku četvrt, u kojoj je ovo, posle pojave maksimalno bogate radnje iz svemoćnog „lanca” prodavnica, ovo već drugi slučaj gašenja radnje sitnog privrednika. Kod gospođa Verke sve se svelo na dve-tri vekne hleba i na pet-šest najobičnijih kutija jogurta i mleka. Sada evo stigle i polepljene novine, kao kobni talas na uzburkanom moru kapitala.

Za mene ovo je principijelno važno pitanje. Pitam se, kako u takvim slučajevima, kad im i ako im nađu bubašvabe, odolevaju radnje iz famoznog „lanca”?

Recimo da i radnji koja pripada „lancu” odrape (ako njima uopšte odrapljuju) dva miliona dinara kazne. Veliki trust će naći ta dva miliona u viškovima svog kapitala, isplatiće ih i normalno nastaviti rad. Mali privrednik, čedo slobodnog tržišta i slobodne inicijative isplaćujući prekomilionsku sumu zahvata u samu neophodnu supstancu svoga opstanka.

Tako se, gašenjem ovih malih radnjica (a druga nam je što je u bloku 2008. zakovrnula) gasi i slobodno tržište i sistem slobodne inicijative. Gasi se pod udarima konkurencije krupnog kapitala samo slobodno tržište! To je ono što je principijelno važno. Drugo principijelno pitanje, na koje očekujem što jasnije i što otvorenije saopštene političke odgovore, jeste – da li je krupni kapital miljenik vlasti i parlamenta, i da li je sitni nosilac slobodne inicijative jedno ružno pače opkoljeno bubašvabama. Sitni dućandžija pliva u tom slučaju protiv Imperije! On se zlatne medalje dočepati neće.

Što se tiče bubašvaba i nemilosrdne Sanitarne Inspekcije, nalazim da je čitav problem s gašenjem ove radnjice nepotrebno nastupio. Mi u prodaji imamo bumortin, male na karamelu nalik odlivke folne kiseline. To se da kupiti i na pijacama. Nepogrešivo rasteruje i mrave i bubašvabe. Samo se iza lavaboa i ormana postave komadići. Gamad beži bez obzira.

Često sam tokom monopolskog jednopartijskog sistema čitao napise teoretičara pravde koji su ubeđivali kapitalizam da se on začinje kao sistem slobodne inicijative, a postepeno pa sve brže, vremenom, guši malog privrednika, da na kraju ovlada čuveni imperijalistički zakon i u unutrašnjoj politici – „velika riba guta malu ribu”. Naravno, voleo sam ideju slobodne inicijative, kao sliku demokratije, i posmatrajući razne vidove slobode u kapitalističkom svetu, sumnjao sam u tu tvrdnju.

Sad se, doživljavajući u svom kvartu gašenje malih radnji, pitam – da nije i kod nas krupni vlasnik favorizovan? Ako jeste, očekujem nove dokaze o delovanju antimonopolskog zakona i kod nas.

Sve dok se to ne bude ponovo obelodanilo (kako se monopol ovde ograničava) zbunjeno ću se pitati: ko to jede sitnog dućandžiju, da li ravnodušni opštostima pozabavljeni političari, da li sistem udružen sa monopolskim tajkunima ili tek samo bubašvabe?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 28, 2009 1:43 am

BESOMUČNA KVOČKA
U velikoj kući mog dede od strica bilo je mnogo čuda. U velikoj
sobi ikona svetog Arhandjela, veličine čoveka, Napoleonova
bista od belog mermera na glatkoj polituri kredenca.
Debele nemačke enciklopedije od šesnaest knjiga, s pozlaćenim
riknama, devet komada Revajeve madjarske enciklopedije.
Tu smo se uvlačili kadgod nas baba-strina ne motri, i kri-
šom smo otvarali obe enciklopedije, ali uvek samo onaj komad
na kome je slovo m. Nas ništa drugo nije zanimalo osim
imena našeg sela Mokrina!
Tu smo saznavali da je Mokrin u godini štampanja enciklopedije
imao preko osam hiqada stanovnika. U naše vreme,
krajem tridesetih i tokom četrdesetih godina dvadesetog
veka imao je devet i po pa i deset hiqada stanovnika. A od
1945. počeo je opadati, da padne na šest hiqada i šest stotina
u ovo naše vreme. Sad ima još i manje! Sela se kod nas
smanjuju, gase se.
Ali najveće čudo za mene je bilo kad u rano proleće donesu
u toplu kujnu veliku korpu nabijenu slamom, u slami oblikuju
udubqenje kao gnezdo, u njega polože krupna zdrava jaja, a
na ta jaja nasade kokošku.
Kokoši su pitome i plašqive ptice. Kadgod bih im se u
avliji približio, one su od mene u strahu bežale. Sve su tr-
čale i širile krila, zapomažući svojim kokodakanjem.
Ali ta nasadjena kokoška je preko noći prestajala biti
kokoška. I već sutradan, kad bih prolazio pored njenoga nasada,
ona bi besno kvocala ako i pokušam da joj se pribli-
žim. Ona više ne govori kokošijim jezikom. Ona je legla na
jaja i sada odjednom ona zna da je postala majka sitnih žutih
pilića koji treba da se izlegu. Ona kvoca, otpušta iz kquna
oštre, ubitačne zvuke! Kad sam bio neoprezan, pa se suviše
približio nasadu, to jest njenom materinskom gnezdu, ona me
je nekoliko puta kqunula! Ubola me kqunom iz sve snage.
Što bi dani više odmicali, kvočka je postajala sve be-
šnja i sve opasnija. Nisam voleo ni da ulazim u kujnu, da me
ne dohvati kqunom. Ona je branila svoja jaja, jer je mislila
da su ta jaja već živa!
Bila su živa, bila su njena deca. Iako su jaja nama nešto
kao veliki krupni šqunak, kvočki su ona živi stvorovi.
Nikad nisam razumeo kako to da se kvočka tako bori za obič-
nu korpu jaja.
Kad sam već bio profesor srpskog u Londonu, otišao
sam u najveću biblioteku u kojoj sam u životu bio, u Britansku
biblioteku (British library). Ona je smeštena u zgradi
nacionalnog muzeja u Londonu, u Grejt Rasel stritu. Kad se
unutra udje zapanji te jedna visoka okrugla sala, rotonda!
Svudu unaokolo u krug police sa knjigama, desetine hiqada
knjiga, ali to je tek delić. Milioni knjiga kriju se po skladiš
tima biblioteke.
Ja sam jednom zatražio knjigu holandskog nobelovca Nikolasa
Timbergena. Tražio sam njegovu knjigu o psima. Na
televiziji sam gledao tog nobelovca kako na pašnjaku, leži
na travi i posmatra ovčara sa stadom ovaca i sa dva ovčarska
psa. U jedan mah je jedan pas dojurio noseći u zubima ulovqenog
zeca! Nije stao s njim negde u kraj da ga jede, nego je odjurio
pravo čobaninu i ponizno cvileći, kao da moli milost,
položio mu zeca pred noge. Čobanin ga je uzeo, pas je veselo
mahao repom. Ponosio se, čime?
Nobelovac je kroz kameru značajno pogledao i rekao nam:
Taj i svaki drugi ovčarski pas zna da je čobanin vodja njegovog
psećeg, vučjeg čopora. A svaki ulov on mora po svom nagonu da
položi pred vodjom!
Rekli su nam da je Timbergen dobio Nobelovu nagradu za
svoja otkrića iz psihologije životinja.
U rotondi Britanske biblioteke doneli su mi, umesto
knjige o psima, Timbergenovu knjigu o galebovima. Tamo sam
pročitao da ženka galeba, čim snese jaja i nasadi se na njih,
počinje da se puni snagom, postaje majka zaštitnica tih jaja,
jer njoj su ta jaja već živa bića!
Tako sam saznao šta kvočke misle u svojoj glavi, kad se
onako zaštitnički pretvore u prave besomučnice. One brane
svoja jaja, kao što će još žešće braniti svoje mlade, žute
okrugle loptice qupkosti i nežnosti, piliće.
Veliko je uzbudjenje u baba-strininoj kujni kad pod kvočkom
mali pilići, jedno za drugim, otpočnu prokquvavati qusku
svojih jaja. Ne beže nikud nego se privijaju uz mamin topli, paparjem
prekriveni trbuh, a ona ih pokriva krilima i telom,
meko se gnezdeći. Tek tad joj niko ne prilazi. Ona je sad kvoč-
ka s pilićima, još bešnja i još opasnija.
Sve ženke pokazuju neobičnu snagu kad treba da odbrane
svoj porod, svoje mlade.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 28, 2009 1:48 am

PRIGnjEČENA MIŠICA
U gornjoj kući imali smo veliko predsoblje, gde su stajali
grumenovi soli, i dve velike sobe sa kaljevim pećima.
Mišja rupa bila je na unutrašnjem zidu druge sobe, nekako
baš ispod onog mesta na tavanu na kome se u oxaku nalazila
pušnica za suvo meso i kobasice. Bilo je razloga što su mi-
ševi svoju rupu baš tu izbušili.
Čim primeti miša, a primećivao ga je čim promoli nos
iz rupe, moj brat Laza bi jurnuo na njega. Bio je ro|eni lovac.
Bacao se na miša kao golman na loptu. I nekoliko ih je golom
rukom uhvatio.
Jednom je video jako debelog miša. Taj je iz prve sobe be-
žao u drugu, ali nekako usporeno. Laza je potrčao za njim, i
pred nosom mu zalupio vrata izme|u dveju soba. Miš je taman
do pola pobegao u drugu sobu, na svoju nesreću. Silinom
svog udara vrata su ga raspalila po telu i na mestu ga prignječ
ila i ubila.
Do|i, Rašo, da vidiš šta ima u njenom stomaku.
Do|em i vidim čudo i užas svoga ranog detinjstva.
To nije bio miš, mužjak, nego mišica, ženka. Ležala je
na patosu ofarbanom tamno naranxastom bojom. Stomak joj je
bio pukao, i videlo se šta u njemu ima. Osim tanušnih creva,
videla su se tu još i dva mala, vrlo mala miša. Udar vrata
je ubio i njih.
Tako sam saznao da su miševi nekako nalik na nas ljude.
Pre ro|enja mama ih nosi u stomaku, a kad ih rodi oni joj sisaju
mleko. Nisam voleo taj prizor. Sve je to bilo kao neko
čudo, ali tužno čudo.
*
Živeli smo okruženi miševima. U to vreme svakog petnaestog
u mesecu izlazila je iz štampe po jedna „Zlatna knjiga”.
Meni je moj otac kupio knjigu Krcko Oraščić. nju je na-
pisao nemački pisac fantastike E.T.A. Hofman. Glavno lice
knjige je devojčica Marica. Jednog dana joj poklone drobilicu
za orahe. Ona je naziva Krcko. Onda nastupi jedna opasna
noć. Stotine miševa navaljuju iz svojih rupa, a nema ljudi
da im se suprotstave. Marica je užasnuta. Sa zidnoga sata
joj se kezi ružni čovečuljak Drozdić. On je Maricin kum, a
eto, u trenucima noćne more on se pretvara u zlu spodobu.
Izgleda da je Drozdić na strani napadačke mišje vojske.
Tada se pojavljuje Krcko Oraščić! On poziva sve lutke
i pajace, sve olovne vojnike i tobxije, pa čak i figure od
keksa. Krcko ima konjanike, i mišja vojska ima konjanike.
Nastaje bitka koja besni skoro cele noći.
Dok je Krcko komandant vojske koja brani Maricu i njenu
dečju sobu, mišjom vojskom komanduje sedmoglavi kralj mi-
ševa. U toku te noći Marica je laktom razbila kredenac, i
oseća bol – staklo joj se zaglavilo u ranu.
Nisam voleo tu knjigu. Isuviše mi je istinita bila ta
navala miševa na dečju sobu s igračkama. Maricina mama je
devojčicu našla onesvešćenu na podu, a svuda oko nje su bile
razbacane polomljene igračke. To su bili ostaci noća-
šnje bitke koja se završila porazom vojske Krcka Orašči-
ća. Kad su miševi saterali do zida Krcka, Marica je izula
cipelu i bacila je na miševe.
Mama joj to ništa ne veruje. Sve si to ti, kćeri, samo sanjala!
Istina, mama ne ume da objasni otkud razbacane i skršene
lutke. Ko je Krcku izbio zube... To nije u snu, nego van sna!
Posle mnogih drugih sablasnih doga|aja, kao što je onaj kad
miševi kralju pojedu svu slaninu, ili kad kraljica miševa Mi-
šimiša navede kraljicu da prospe paprikaš u vatru, Marica
donese svojoj mami kao dokaz da je sve to istina – sedam malih
krunica sa glava sedmoglavog kralja miševa. Mama zbunjeno gleda
krunice sačinjene od nepoznatog metala.
Mi čitaoci do kraja ne saznajemo jesu li sve to bili samo
snovi male devojčice, ili mišja vojska i mišji kralj postoje.
Ono što je Hofmanovu bajku činilo strašnom, jeste to
što se mala Marica, posle bitke svog Krcka sa mišjom vojskom,
razbolela.
Nisam voleo bajke o bolesnoj deci. Često sam se u detinjstvu
sećao zgnječene mišice s njena dva potomka u stomaku, i to me je
činilo potištenim i tužnim. Svet je zaista pun čuda, ali nisu
sva čuda radosna i vesela.
*
Sa krupnijim glodarima, pacovima, u našoj kući nije bilo
susreta. Mi nismo imali pšenice na tavanu ili u magazi,
klali smo samo jednu svinju, a hleb smo kupovali kod pekara.
Zato nas pacovi nisu opsedali. Ali kod moga dede-strica, s
mamine strane, bila je puna magaza pšenice, klao je šest, sedam
svinja, i kuća mu je bila pod pravom hofmanovskom najezdom
pacova.
O tome često pričam. Moj ro|eni stric, čika Vesa, bio je
najbolji pacolovac u Banatu i u Sremu.
Jednog jutra, kad smo bili u gostima kod deda-strica probudila
nas je silna vika u hodniku. I učinilo mi se da čujem jezivi
cijuk pacova.
I, stvarno, čika Vesa je prethodne noći postavio u špajzu
sa šunkama i polama slanine žičanu pacolovku. U njoj je bio
poveći komad slanine, kao mamac. U pacolovku su mogli da
u|u kroz jedan otvor odozgo. Upadali su u kavez i nisu mogli
da iskoče napolje. Nikad nisam video tako odvratan prizor.
Posle Drugog svetskog rata čika Vesa je otišao u Šid da
radi u fabrici suhomesnatih proizvoda. njihovu fabriku,
prepunu šunki, kobasica i pola slanine opsedali su pacovi.
Čika Vesa im se nasmejao: Ja ću sve da ih pomlatim! Nabavio
je onakve kaveze, doveo svoja dva kera pacolovca. Bili su žuti
i kratkonogi. Svu tu bulumentu pacova su rasterali.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Raša Popov :::

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu