Anton Pavlovič Čehov Galeb

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:40 am

Komedija u četiri čina
Prevod: Kiril Taranovski
Naslov originala: ЧАЙКА
LICA:
IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po mužu Trepljeva, glumica
KONSTANTIN GAVRILOVIČ TREPLJEV, njen sin, mladić
PETAR NIKOLAJEVIČ SORIN, njen brat
NINA MIHAILOVNA ZAREČNA, mlada devojka, kći bogatog posednika
ILIJA AFANASIJEVIČ ŠAMRAJEV, bivši poručnik, upravnik kod Sorina
POLINA ANDREJEVNA, njegova žena
MAŠA, njegova kći
BORIS ALEKSEJEVIČ TRIGORIN, književnik
JEVGENIJE ALEKSEJEVIČ DORN, lekar
SEMJON SEMJONOVIČ MEDVEDENKO, učitelj
JAKOV, radnik
KUVAR
SOBARICA
Radnja se događa na imanju Sorina. Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve
godine.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:41 am

PRVI ČIN
Jedan deo parka na Sorinovom imanju. Široka aleja koja vodi pravo od
gledališta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregrađena pozornicom, na brzu
ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopšte ne vidi.
Levo i desno od pozornice žbunje. Nekoliko stolica, stočić. Tek što je sunce
zašlo. Na pozornici iza spuštene zavese Jakov i drugi radnici; čuje se kašalj i
lupa. Maša i Medvedenko dolaze s leve strane, vraćaju se iz šetnje.
MEDVEDENKO: Zašto vi uvek nosite crne haljine?
MAŠA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna.
MEDVEDENKO: Zašto? (Razmišlja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam,
istina, nije bogat, ali je dosta imućan. Ja živim mnogo teže od vas. Dobijam
samo dvadeset tri rublje mesečno, a još mi oduzimaju od toga u penzioni fond,
pa ipak ne nosim crninu. (Seda.)
MAŠA: Nije u pitanju novac. I siromah može biti srećan.
MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i
brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! Čaj i šećer nam
je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, iziđi na kraj.
MAŠA (gleda pozornicu): Skoro će početi predstava.
MEDVEDENKO: Da. Igraće Zarečna, a komad je napisao Konstantin
Gavrilovič. Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas će se njihove duše spojiti u
težnji da zajedno stvore jednu umetničku sliku. A moja duša nema dodirnih
tačaka s vašom. Ja volim vas, ne mogu od čežnje da ostanem kod kuće, svaki
dan prelazim pešice šest vrsta ovamo i šest natrag i nailazim samo na
ravnodušnost s vaše strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi
je velika... Ko bi se udao za čoveka koji ni sam nema šta da jede?
MAŠA: Gluposti. (Šmrče burmut) Vaša me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je
uzvratim, eto to je sve. (Pruža mu burmuticu.) Poslužite se.
MEDVEDENKO: Hvala, neću.
Pauza.
MAŠA: Zapara je, svakako će noćas biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite
o novcu. Po vašem mišljenju nema veće nesreće od sirotinje, a ja držim da je
hiljadu puta bolje nositi rite i mučiti se nego... Uostalom, vi to ne možete
razumeti...
S desne strane ulaze Sorin i Trepljev.
SORIN (poštapajući se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim
razumljivo, ja se nikad neću navići na selo. Sinoć sam legao u deset, a jutros
sam se probudio u devet; imao sam osećaj kao da mi se od dugog spavanja
mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ručka sam opet
nehotice zaspao, sad se vučem kao isprebijan, ovo je neizdržljivo na kraju
krajeva...
TREPLJEV: Imaš pravo, ti treba da živiš u gradu. (Spazivši Mašu i
Medvedenka) Gospodo, kad bude vreme, bićete pozvani, sad nemojte ovde
sedeti. Idite, molim vas.
SORIN (Maši): Marija Ilinišna, budite dobri, zamolite vašeg oca da naredi da se
odveže pseto, inače po celu noć urla. Sestra opet cele noći nije oka sklopila.
MAŠA: Recite to sami mom ocu, ja neću. Oslobodite me toga, molim vas.
(Medvedenku.) Hajdemo!
MEDVEDENKO (Trepljevu): Javite nam kad bude vreme.
Oboje odlaze.
SORIN: Znači da će opet cele noći urlati pseto. Ala je to čudno, nikad u selu
nisam živeo po svom ćefu. Uzmem tako dvadeset osam dana odsustva i dođem
ovamo da se odmorim, kad ono - odmah me salete raznim glupostima, tako da
već prvog dana dobijem volju da pobegnem. (Smeje se) Uvek sam s najvećim
zadovoljstvom odlazio odavde... E, sad sam u penziji; nemam kud na kraju
krajeva. Hteo ne hteo - moram da živim ovde...
JAKOV (Trepljevu): Konstantine Gavriloviču, mi idemo da se kupamo.
TREPLJEV: Dobro, samo kroz deset minuta budite na svojim mestima. (Gleda
na sat.)
JAKOV: Razumem. (Odlazi.)
TREPLJEV (razgleda pozornicu): Eto ti pozorišta. Zavesa, zatim prva kulisa, još
jedna, a dalje prazan prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Dići
ćemo zavesu tačno u pola devet, kad iziđe mesec.
SORIN: Sjajno.
TREPLJEV: Ako Zarečna zakasni, propašće, naravno, sav efekat. Već bi trebalo
da je tu. Otac i maćeha paze na nju, teško joj je da se izvuče iz kuće, kao da živi
u tamnici. (Popravlja ujaku mašnu.) Kosa ti je strašno čupava, brada takođe.
Treba da se podšišaš...
SORIN (češljajući bradu): To je tragedija mog života. U mladosti sam izgledao
kao drevna pijanica. Mene nisu nikad volele žene. (Sedajući) Zašto je sestra
neraspoložena?
TREPLJEV: Zašto? Dosađuje se. (Seda pored njega.) Ljubomorna je. Ona je i
protiv mene, i protiv predstave i protiv mog komada, zato što ne igra ona, nego
Zarečna. Ona i ne poznaje moj komad, a već ga mrzi.
SORIN (smeje se): Šta ti pada na pamet...
TREPLJEV: Krivo joj je što će na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarečna, a
ne ona. (Pogledavši na sat.) Moja mati je psihološki unikum; ona je neosporno
darovita i pametna žena, u stanju je da plače nad knjigom, može da ti izrecituje
napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao anđeo; ali samo pokušaj da
pohvališ pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju, treba pisati
samo o njoj, drati se, oduševljavati se njenom neobičnom igrom u „La dame aux
camélias” ili u „Pijanstvu života”, ali pošto ovde, u selu, nema tog narkotika,
ona se dosađuje i ljuti se, svi smo mi - njeni neprijatelji, svi smo krivi. Osim
toga, ona je sujeverna, hvata je strah od tri sveće, od trinaestog u mesecu. Ona je
škrta. Ona ima u Odesi, u banci, sedamdeset hiljada - ja to pouzdano znam. A
ako zatražiš od nje nešto na zajam, počeće da plače.
SORIN: Ti si uobrazio da se tvoj komad ne dopada majci i već se uzbuđuješ, to
je sve. Umiri se, mati te obožava.
TREPLJEV (kidajući latice cveta): Voli - ne voli, voli - ne voli, voli - ne voli.
(Smeje se) Vidiš, moja me mati ne voli. Pa naravno. Ona je željna života, hoće
da voli, da nosi svetle bluze, a meni je već dvadeset pet godina i ja je stalno
podsećam da više nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo trideset dve godine;
kad sam ja pored nje, njoj je četrdeset tri - i zato me mrzi. Ona zna takođe da ja
ne priznajem pozorište. Ona voli pozorište, njoj se čini da ona tu služi
čovečanstvu, svetoj umetnosti, a po mom mišljenju savremeno pozorište je -
šablon, predrasuda. Kad se diže zavesa i pri večernjoj svetlosti, u sobi sa tri zida,
ovi veliki talenti, sveštenici svete umetnosti, prikazuju kako ljudi jedu, piju,
vole, hodaju, nose svoje kapute; kad se iz trivijalnih scena i fraza trude da
izvuku moral - mali moral, jednostavan, koristan u domaćem životu; kad mi u
hiljadu varijacija iznose uvek jedno te isto, jedno te isto, jedno te isto - onda ja
bežim, bežim kao što je bežao Mopasan od Ajfelove kule koja mu je pritiskivala
mozak svojom trivijalnošću.
SORIN: Bez pozorišta se ne može.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:42 am

TREPLJEV: Potrebne su nove forme. Nove forme su potrebne, a ako ih nema -
onda ništa ne treba. (Gleda na sat) Ja volim majku, jako je volim; ona vodi
neuredan život, večito ugađa onom novelistu, njeno se ime stalno povlači po
novinama - i mene to zamara. A ponekad iz mene progovara egoizam običnog
smrtnika, dođe mi žao što je moja mati poznata glumica; onda mi se čini: da je
ona obična žena, ja bih bio srećniji. Ujko, šta može biti očajnije i gluplje od ove
situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veličine, glumci i pisci, a
među njima samo ja nisam ništa, i oni me toleriraju samo zato što sam njen sin.
Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz
razloga koji, kao što se kaže, ne zavise od redakcije, ni po čemu se ne ističem,
što se tiče novaca - nemam ni prebijene pare, a u ispravama mi stoji da sam
građanin iz Kijeva. Moj otac nije bio plemić, bio je prost građanin, ma da je i on
bio poznati glumac. Elem, kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici
ponekad ukažu svoju milostivu pažnju, meni se čini da oni odmeravaju očima
koliko sam ništa van - i ja pogađam njihove misli i patim od poniženja...
SORIN: Nego, reci mi ti kakav je čovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. On
samo ćuti.
TREPLJEV: On je pametan čovek, jednostavan, znaš, malo melanholičan. Vrlo
je pošten. Četrdeset godina još neće skoro navršiti, a već je slavan i sit do guše...
Što se tiče njegovih pripovedaka... ne znam šta da ti kažem... Simpatično,
darovito... ali... posle Tolstoja ili Zole neće ti pasti na pamet da čitaš Trigorina.
SORIN: A ja, brate, volim književnike. Nekad sam strasno želeo dve stvari: hteo
sam da se oženim i hteo sam da postanem književnik, ali ni jedno ni drugo mi
nije pošlo za rukom. Da. Prijatno je biti i mali književnik, na kraju krajeva.
TREPLJEV (osluškuje): Čujem korake... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da
živim... Čak je i zvuk njenih koraka divan... Ja sam neizmerno srećan. (Brzo
polazi u susret Nini Zarečnoj koja ulazi.) Čarobnice, čežnjo moja...
NINA (uzbuđeno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?...
TREPLJEV (ljubeći joj ruke): Ne, ne, ne...
NINA: Celog dana sam se brinula, bilo me je strah! Bojala sam se da me otac
neće pustiti... Ali sad je on otišao s maćehom. Nebo se crveni, već počinje da
izlazi mesec, a ja teram konja, teram... (Smeje se) Ali sam zadovoljna. (Čvrsto
steže Sorinu ruku.)
SORIN (smeje se): Okice su, izgleda, uplakane... He-he! Ne valja!
NINA: To je samo onako... Vidite kako teško dišem. Za pola sata moram da se
vratim, treba požuriti. Moram, moram, nemojte me zadržavati. Otac ne zna da
sam ovde.
TREPLJEV: Zbilja, vreme je već da počnemo. Treba pozvati sve.
SORIN: Idem ja. Sad ću. (Polazi na desnu stranu peva) „U Francusku dva
grenadira...” (Okreće se)
Jednom sam tako zapevao, kad mi neki zamenik državnog tužioca reče: ,,Vi,
vaše prevashodstvo, imate jak glas...” Zatim malo promisli i dodade: „Ali...
Neprijatan.” (Smeje se i odlazi.)
NINA: Otac i njegova žena ne puštaju me ovamo. Kažu da je ovde boemska
atmosfera... plaše se da ne odem u glumice... A mene privlači ovo jezero, kao
galeba... Moje je srce ispunjeno vama. (Okreće se)
TREPLJEV: Sami smo.
NINA: Čini mi se da nekog ima tamo...
TREPLJEV: Nema nikog. (Poljubac)
NINA: Koje je ovo drvo?
TREPLJEV: Brest.
NINA: Zašto je tako crno?
TREPLJEV: Već je veče, svi predmeti postaju crni. Nemojte otići rano,
preklinjem vas.
NINA: Nemoguće.
TREPLJEV: A ako ja dođem kod vas, Nina? Ja ću cele noći stajati u bašti i
gledati u vaš prozor.
NINA: Nemojte, primetiće vas čuvar. Trezor još nije naučio na vas, lajaće.
TREPLJEV: Ja vas volim.
NINA: Pst...
TREPLJEV (čuje korake): Ko je? Jeste li vi, Jakove?
JAKOV (iza zavese): Mi smo.
TREPLJEV: Idite na svoja mesta. Vreme je. Da li izlazi mesec?
JAKOV: Izlazi.
TREPLJEV: Imate li špiritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oči treba
da miriše na sumpor. (Nini) Idite, tamo je sve spremno. Jeste li uzbuđeni?...
NINA: Da, veoma. Vaša mama - kako tako, nje se ne bojim, ali kod vas je
Trigorin... Mene je strah i sramota da igram pred njim... Poznati pisac... Je li
mlad?
TREPLJEV: Jeste.
NINA: Kako su mu divne priče.
TREPLJEV (hladno): Ne znam, nisam ih čitao.
NINA: Teško je igrati u vašem komadu. U njemu nema živih lica.
TREPLJEV: Živa lica! Život ne treba prikazivati onakvim kakav je, nego
onakvim kakav treba da bude, kakav se javlja u snovima.
NINA: U vašem komadu je malo radnje, samo deklamacija. A u komadu, po
mom mišljenju, svakako mora da bude i ljubavi.
Oboje odlaze na pozornicu. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn.
POLINA ANDREJEVNA: Oseća se vlaga. Vratite se, obucite kaljače.
DORN: Meni je vrućina.
POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne čuvate. To je kod vas inat. Vi ste lekar i
odlično znate koliko je štetan vlažan vazduh, ali želite da ja patim: za inat ste
ostali celo veče na terasi...
DORN (pevuši): ,,Ne reci mi da mladost minu ludo...”
POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom
da niste primetili kako je hladno. Priznajte - ona vam se sviđa...
DORN: Meni je pedeset pet godina.
POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica, za muškarca to nije starost. Vi ste se
sjajno sačuvali i još se sviđate ženama.
DORN: Šta onda upravo hoćete?
POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na
kolena. Svi!
DORN (pevuši): „Ja pred tobom opet...” Ako društvo voli glumce i ima prema
njima drukčiji stav nego, na primer, prema trgovcima - to je u prirodi stvari. To
je idealizam.
POLINA ANDREJEVNA: Žene su se uvek zaljubljivale u vas i vešale vam se
oko vrata. Je li to idealizam?
DORN (slegne ramenima): Pa... U odnosima žena prema meni bilo je mnogo
lepoga. Mene su žene poglavito volele kao odličnog lekara. Pre deset petnaest
godina, sećate se, u celoj guberniji ja sam bio jedini pristojan ginekolog. Osim
toga, ja sam uvek bio pošten čovek.
POLINA ANDREJEVNA (hvata ga za ruku): Dragi moj!
DORN: Lakše. Neko dolazi.
Ulaze: Arkadina ispod ruke sa Sorinom, Trigorin, Šamrajev, Medvedenko i
Maša.
ŠAMRAJEV: 1873. godine u Poltavi na vašaru ona je izvanredno igrala. Divota!
Božanstveno je igrala! Znate li još, možda, gde je sad komičar Čadin, Pavle
Semjonovič? U ulozi Raspljujeva bio je jedinstven, bolji od Sadovskog, kunem
vam se, draga gospođo. Gde je sad on?
ARKADINA: Vi me pitate o nekakvim prepotopskim... Otkud ja znam! (Seda.)
ŠAMRAJEV (uzdah): Pavle Čadin! Takvih više nema! Srozalo se pozorište,
Irina Nikolajevna! Nekad su bili snažni hrastovi, a sad vidimo samo panjeve.
DORN: Velikih talenata sad ima malo, to je istina, ali je prosečan glumac sada
mnogo bolji.
ŠAMRAJEV: Ne bih se mogao s vama složiti. Uostalom, to je stvar ukusa. De
gustibus aut bene, aut nihil.
Trepljev izlazi iza pozornice.
ARKADINA (sinu): Moj dragi sine, kad će da počne?
TREPLJEV: Za jedan minut. Molim vas da budete strpljivi.
ARKADINA (deklamuje iz Hamleta):
„O, sine moj! Ti moje oči mojoj duši svraćaš,
Gde vidim tako mrke, crne mrlje
Što nikad boju izgubiti neće.”
TREPLJEV (iz Hamleta):
„O zašto si utonula u razvrat
I ljubav tražila u postelji zločinca.”
Iza zavese čuje se rog.
Gospodo, početak! Molim vas! Pauza. Ja počinjem. (Udara štapićem i govori
glasno.) O, vi, dostojanstvene stare seni koje lebdite u noći nad ovim jezerom,
uspavajte nas i neka usnimo ono što će biti kroz dvesta hiljada godina.
SORIN: Kroz dvesta hiljada godina ništa neće biti.
TREPLJEV: Pa dobro, neka nam prikažu to ništa.
ARKADINA: Neka. Mi spavamo.
Diže se zavesa; pogled na jezero; mesec nad horizontom, njegov odsjaj u vodi;
na velikom kamenu sedi Nina Zarečna, sva u belom.
NINA: Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe
koje su obitavale u vodi, morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati -
jednom rečju, svi životi, svi životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasili su
se... Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića, i
ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. Na livadi se više ne bude kričući ždrali,
a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama. Hladno, hladno, hladno. Prazno,
prazno, prazno. Jezivo, jezivo, jezivo. (Pauza) Tela živih bića nestala su u prahu
i večna materija pretvorila ih je u kamenje, u vodu, u oblake, a sve duše slile su
se u jednu. Duša celog sveta - to sam ja... ja... U meni je duša Aleksandra
Makedonskog, i Cezara, i Šekspira, i Napoleona i poslednje pijavice. U meni se
svest svih ljudi slila s instinktima životinja i ja pamtim sve, sve, sve - i svaki
život u sebi preživljujem ponovo.
Pojavljuje se barska svetlost.
ARKADINA (tiho): To je nešto dekadentno.
TREPLJEV (preklinjući i prekorno): Mama!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:42 am

NINA: Ja sam sama. Jedanput u sto godina otvaram usta i govorim, i moj glas
tužno odjekuje u ovoj pustoši i niko me ne čuje... Ni vi me, blede svetlosti, ne
čujete... Pred zoru vas rađa smradna močvara i vi lutate do zore, ali bez misli,
bez volje, bez treperenja života. U strahu da se u vama ne pojavi život - otac
večne materije, đavo, svakog trenutka vrši u vama, kao i u kamenju i u vodi,
izmenu atoma i vi se neprekidno menjate. U celoj vasioni ostaje stalan i
nepromenljiv samo duh. (Pauza) Kao sužanj, bačen u prazni duboki bunar, ja ne
znam gde sam i šta me čeka. Za mene nije tajna samo to da mi je suđeno da
pobedim u upornoj, žestokoj borbi sa đavolom, načelom materijalnih snaga, da
će se posle toga materija i duh sliti u divnoj harmonijn i da će onda nastupiti
carstvo vasionske volje. Ali to će biti samo onda kada se malo pomalo, posle
dugog, dugog niza hiljadugodišta, i mesec, i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u
prah... A donde - užas, užas... (Pauza; na pozadini jezera pojavljuju se dve
crvene tačke.) Eno, približava se moj moćni protivnik, đavo. Ja vidim njegove
strašne, purpurne oči...
ARKADINA: Miriše na sumpor. Da li to tako mora da bude?
TREPLJEV: Da.
ARKADINA (smeje se): Priznajem, to je efekat.
TREPLJEV: Mama!
NINA: Njemu je dosadno bez čoveka...
POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste šešir. Metnite ga na glavu,
nazepšćete.
ARKADINA: Doktor je skinuo šešir pred đavolom, ocem večne materije.
TREPLJEV (plane, glasno): Pretstava je završena! Dosta! Zavesa!
ARKADINA: Zašto se ljutiš?
TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Spuštaj zavesu! (Lupne nogom.) Zavesa! (Zavesa
pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravo
da piše komade i igra na pozornici. Ja sam narušio monopol... Meni... ja... (Hoće
još nešto da kaže, ali samo odmahne rukom i ode.)
ARKADINA: Šta mu je?
SORIN: Irina, ne sme se tako, draga moja, postupati s ambicioznim mladićem.
ARKADINA: Šta sam mu ja rekla?
SORIN: Ti si ga uvredila.
ARKADINA: On je sam rekao da je to šala i ja sam primila njegov komad kao
šalu.
SORIN: Pa ipak...
ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta šta
kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi
šale, nego da napravi demonstraciju. Hteo je da nas pouči kako treba pisati i šta
treba igrati. Najzad, to već postaje dosadno. Ovi stalni ispadi protiv mene i
neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni, ambiciozni dečak!
SORIN: On je želeo da ti priredi zadovoljstvo!
ARKADINA: Je li?A što onda nije izabrao neki običan komad, nego nas je
naterao da slušamo ovo dekadentno buncanje? Šale radi ja sam spremna da
slušam i buncanje, ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme, na novu eru
u umetnosti. A po mom mišljenju, nema tu nikakvih novih formi, prosto je u
pitanju njegova rđava narav.
TRIGORIN: Svako piše onako kako hoće i kako može.
ARKADINA: Neka on piše kako hoće i kako može, samo neka mene ostavi na
miru.
DORN: Jupitere, ti se ljutiš...
ARKADINA: Ja nisam Jupiter, nego žena. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim, samo
mi je krivo što jedan mladić tako dosadno provodi vreme. Ja nisam htela da ga
uvredim.
MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije, jer je sam taj
duh, verovatno, skup materijalnih atoma. (Živo, Trigorinu.) Nego znate, kad bi
neko prikazao na pozornici kako živimo mi, učitelji! Teško, teško živimo!
ARKADINA: Sve je to tačno, samo nećemo više da razgovaramo ni o
pozorišnim komadima ni o atomima. Veče je tako lepo. Čujete li, gospodo,
pesmu? (Osluškuju) Kako lepo pevaju!
POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali.
Pauza.
ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. Pre jedno deset-petnaest godina,
ovde, na jezeru, muzika i pesma čula se neprekidno skoro celu noć. Ovde na
obali ima šest plemićkih imanja. Sećam se - smeh, graja, pucnjava, i ljubavi,
ljubavi... Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda, da vam ga predstavim
(pokazuje glavom na Dorna), Doktor Jevgenije Sergejevič. I sad je on divan, ali
je onda bio neodoljiv. Ipak, mene počinje da grize savest. Zašto sam uvredila
mog sirotog dečka? Nemam mira. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta!
MAŠA: Idem ja da ga potražim.
ARKADINA: Idite, draga moja.
MAŠA (polazi na levu stranu): Konstantine Gavriloviču! Ohoj! (Odlazi.)
NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava neće nastaviti, ja mogu da
iziđem. Dobro veče!
Ljubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom.
SORIN: Bravo! Bravo!
ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo uživali. S takvom spoljašnošću, s takvim
divnim glasom ne smete, greh je da sedite u selu. Vi sigurno imate dara. Čujete?
Vi treba da stupite na pozornicu!
NINA: Ah, to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad neće ostvariti.
ARKADINA: Ko zna? Nego, dopustite da vam predstavim: Trigorin, Boris
Aleksejevič.
NINA: Ah, neobično se radujem... (Zbunivši se.) Ja uvek čitam vaša dela...
ARKADINA (nateravši je da sedne pored nje): Šta ste se zbunili, draga moja.
On je slavan čovek, ali ima jednostavnu dušu. Pogledajte, i on se zbunio.
DORN: Mislim da već možemo dići zavesu, ovako je nekako jezivo.
ŠAMRAJEV (glasno): Jakove, digni, brate, zavesu!
Zavesa se diže.
NINA (Trigorinu): Je l' te da je čudnovat ovaj smrad?
TRIGORIN: Ja nisam ništa razumeo. Uostalom, gledao sam sa zadovoljstvom.
Vi ste tako iskreno igrali. I dekor je bio divan. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru
ima dosta riba.
NINA: Da.
TRIGORIN: Ja volim da pecam. Za mene nema većeg uživanja nego da sedim
pred veče na obali i piljim u plovak.
NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uživanje koje pruža stvaralaštvo -
nikakva druga uživanja ne postoje.
ARKADINA (smejući se): Ne govorite tako. Kad mu napravite komplimenat, on
se odmah izgubi.
ŠAMRAJEV: Sećam se, u Moskvi, u operi, čuveni Silva je uhvatio donje ce. A
te večeri, kao za pakost, sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora, i
odjednom, možete zamisliti naše krajnje iznenađenje, odjednom čujemo sa
galerije: „Bravo, Silva!” - za čitavu oktavu niže... Evo ovako. (Iz basa) Bravo,
Silva... Pozorište je prosto zamrlo...
Pauza.
DORN: Tihi anđeo je proleteo. Tako se kod nas kaže kad svi zaćute.
NINA: Meni je vreme. Zbogom.
ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas nećemo pustiti.
NINA: Čeka me otac.
ARKADINA: Ala je on neki... (Ljube se) Pa, šta da se radi! Žao nam je što
idete.
NINA: Kad bi ste znali kako mi je teško da odem!
ARKADINA: Treba da vas neko isprati, dete moje!
NINA (uplašeno): O, ne, ne!
SORIN (preklinjući): Ostanite!
NINA: Ne mogu, Petre Nikolajeviču.
SORIN: Ostanite još bar jedan sat. Zaboga, nije to ništa...
NINA (razmislivši, kroz suze): Ne mogu. (Rukuje se i brzo odlazi.)
ARKADINA: U stvari - ovo je vrlo nesrećna devojka. Kažu da je njena pokojna
mati ostavila mužu celo svoje ogromno imanje, sve do poslednje pare, i sada ova
devojka nema ništa, jer je njen otac već zaveštao sve svojoj drugoj ženi. To je
strašno.
DORN: Jeste, njen tatica je prilična stoka, mora mu se odati puno priznanje.
SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo, gospodo, i mi, već je prilično vlažno. Bole
me noge.
ARKADINA: One su ti kao od drveta, jedva se miču. Pa dobro, hajdemo,
zlosrećni starče. (Uzima ga pod ruku.)
ŠAMRAJEV (nudeći ruku ženi): Madam?
SORIN: Čujem kako urla pseto. (Šamrajevu) Budite dobri, Ilija Afanasijeviču,
naredite da ga odvežu.
ŠAMRAJEV: Nemoguće, Petre Nikolajeviču, bojim se da se lopovi ne uvuku u
ambar. Tamo mi stoji proso. (Medvedenku, koji ide pored njega.) Da, za čitavu
oktavu niže: „Bravo, Silva!” I nije neki pevač, nego običan sinodski horista.
MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista?
Svi odlaze, osim Dorna.
DORN (sam): Ne znam, možda se ja ništa ne razumem ili sam pomerio pameću,
ali meni se komad svideo. U njemu ima nešto. Kad je ova devojka govorila o
samoći, i docnije, kad su se pojavile crvene oči đavola, meni su od uzbuđenja
drhtale ruke. Sveže, naivno... Eno, izgleda, dolazi on. Hteo bih da mu kažem
nešto lepo.
TREPLJEV (ulazi): Svi su već otišli.
DORN: Ja sam ovde.
TREPLJEV: Mene po celom parku traži Mašenjka. Nesnosno stvorenje.
DORN: Konstantine Gavriloviču, meni se vaš komad neobično svideo... Nekako
je čudnovat i nisam čuo kraj, ali ipak je ostavio snažan utisak na mene. Vi ste
darovit čovek, vi treba da nastavite. (Trepljev mu čvrsto steže ruku i naglo ga
zagrli.) Uf, kako ste nervozni. Suze u očima... Znate šta bih hteo da vam kažem?
Vi ste uzeli siže iz oblasti apstraktnih ideja. To je dobro, zato što umetničko delo
apsolutno mora izražavati neku veliku misao. Lepo je samo ono što je ozbiljno.
Kako ste bledi!
TREPLJEV: Vi velite - da nastavim?
DORN: Da... Ali prikazujte samo ono što je važno i večno. Vi znate da sam ja
proživeo život zanimljivo, s ukusom, ja sam zadovoljan, ali da sam imao prilike
da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja, meni
se čini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve što je toj ljusci
svojstveno i bežao bih sa zemlje što dalje, u visinu.
TREPLJEV: Oprostite, gde je Zarečna?
DORN: I još nešto. Delo mora imati jasnu, određenu misao. Vi morate znati
zašto pišete, jer, inače, ako krenete tim živopisnim putem bez određenog cilja, vi
ćete zalutati i vaš talenat će vas upropastiti.
TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zarečna?
DORN: Ona je otišla kući.
TREPLJEV (očajno): Šta sad da radim? Ja želim da je vidim... Moram da je
vidim... Poći ću do nje.
Ulazi Maša.
DORN (Trepljevu): Umirite se, prijatelju.
TREPLJEV: Ipak idem. Moram da odem.
MAŠA: Idite kući, Konstantine Gavriloviču. Čeka vas vaša mama. Ona se brine.
TREPLJEV: Recite joj da sam otišao. I molim vas sve, ostavite me na miru!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:42 am

Ostavite me! Ne idite svud za mnom!
DORN: De, de, de, dragi moj.... ne smete tako... Ružno je to...
TREPLJEV (kroz suze): Zbogom, doktore. Hvala vam... (Odlazi)
DORN (uzdiše): Mladost, mladost!
MAŠA: Kad čovek nema šta da kaže, onda obično govori: mladost, mladost...
(Šmrče burmut.)
DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u žbunje): To je ružno. (Pauza) U kući,
čini mi se, neko svira. Treba da idem tamo.
MAŠA: Čekajte.
DORN: Šta hoćete?
MAŠA: Još jednom hoću da vam kažem... Hoću da porazgovaram... (Uzbuđeno)
Ja ne volim svog oca, ali prema vama osećam simpatije. Ne znam zašto, ali
svom dušom osećam da ste mi bliski... Pomozite mi. Pomozite mi ili ću učiniti
glupost, za inat ću upropastiti svoj život... Ne mogu više...
DORN: Kako? Kako da vam pomognem?
MAŠA: Ja patim. Niko, niko ne zna koliko patim! (Spušta mu glavu na grudi,
tiho.) Ja volim Konstantina.
DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi... O,
začarano jezero! (Nežno) Ali šta ja mogu, dete moje? Šta? Šta?
Zavesa
DRUGI ČIN
Teren za kroket. U dubini, s desne strane, kuća sa velikom terasom, s leve strane
se vidi jezero na kome blešti odsjaj od sunca. Leje sa cvećem. Podne. Vrućina.
Pored terena, u hladu stare lipe, sede na klupi Arkadina, Dorn i Maša. Dorn na
kolenima drži otvorenu knjigu.
ARKADINA (Maši): Ustanite. (Obe ustaju) Stanite pored mene. Vama je
dvadeset i dve godine, a meni je skoro dvaput više. Jevgenije Sergejeviču, ko je
mlađi od nas dve?
DORN: Naravno - vi.
ARKADINA: Eto vidite... A zašto? Zato što ja radim, ja osećam, ja sam stalno u
pokretu, a vi samo sedite na jednom mestu, ne živite... Moje je pravilo: da ne
mislim o budućnosti. Ja nikad ne mislim ni na starost ni na smrt. Što mora da
bude, to se ne može izbeći.
MAŠA: A ja se osećam kao da sam se već odavno rodila, svoj život vučem za
sobom kao beskonačni šlep... I često nemam nikakve volje da živim. (Seda)
Naravno, sve su to sitnice. Treba se prodrmati, zbaciti sa sebe sve to.
DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor'te sad vi...”
ARKADINA: Osim toga, ja sam korektna kao Englez. Ja, draga moja, pazim na
sebe, kao što se kaže, uvek sam obučena i očešljana comme il faut. Ja da
dopustim sebi da iziđem iz kuće, makar samo u baštu, u bluzi ili neočešljana?
Nikad. Sačuvala sam se zato što nikad nisam bila aljkava, nisam se zapuštala
kao neki... (Podbočivši se, šeta po terenu) Eto pogledajte - kao devojčica. Mogla
bih i petnaestogodišnju da igram.
DORN: Dakle, ja ipak nastavljam. (Uzima knjigu) Stali smo kod brašnara i
pacova...
ARKADINA: I pacova. Čitajte. (Seda) Uostalom, dajte meni, ja ću da čitam. Na
mene je red. (Uzima knjigu i traži očima.) I pacova... A, evo ga... (Čita) „I,
naravno, za ljude iz visokog društva isto tako je opasno da maze književnike i
privlače ih u svoje društvo kao što je opasno za brašnara da gaji pacove u svojim
ambarima. A međutim ih vole. Dakle, kad žena izabere pisca koga želi da
zarobi, ona ga opseda pomoću komplimenata, ljubaznosti i ugađanja...” To je
možda tako kod Francuza, kod nas nema ništa od toga, nikakvih programa. Kod
nas se žena, obično, pre nego što će zarobiti pisca, sama zaljubi do ušiju, to da
znate. Ne treba daleko tražiti, uzmite mene i Trigorina.
Dolazi Sorin, poštapajući se, pored njega Nina; Medvedenko gura za njima
praznu fotelju.
SORIN (tonom kojim se govori deci): Je l' te? Radujemo se? Danas smo, najzad,
veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i maćeha otputovali su u Tver i mi
smo sad slobodni čitava tri dana.
NINA (seda pored Arkadine i grli je): Ja sam srećna! Sad pripadam vama.
SORIN (seda u svoju fotelju): Ona je danas lepa.
ARKADINA: Elegantna, interesantna... Zato vas moram pohvaliti. (Ljubi Ninu)
Samo ne treba da vas mnogo hvalimo, još ćemo da vas ureknemo. Gde je Boris
Aleksejevič?
NINA: Na jezeru, sa kupatila peca ribu.
ARKADINA: Kako mu to ne dosadi! (Hoće da nastavi sa čitanjem.)
NINA: Šta to čitate?
ARKADINA: Mopasan ,,Na vodi”, draga moja. (Pročita nekoliko redova u
sebi.) Dalje je neinteresantno i netačno. (Zatvara knjigu) Nešto sam brižna.
Recite, šta je mom sinu? Zašto je tako tužan i mračan? On čitave dane provodi
na jezeru i ja ga skoro uopšte ne vidim.
MAŠA: Teško mu je na duši. (Nini, bojažljivo.) Molim vas, recitujte nešto iz
njegova komada.
NINA (sleže ramenima): Vi to želite? To je tako neinteresantno!
MAŠA (uzdržavajući oduševljenje): Kad on sam nešto recituje, oči mu se sijaju
i sav prebledi. On ima divan, tužan glas i manire kao u pesnika.
Čuje se kako hrče Sorin.
DORN: Laku noć!
ARKADINA: Petre!
SORIN: A?
ARKADINA: Ti spavaš?
SORIN: Ne.
Pauza.
ARKADINA: Ti se ne lečiš, a to ne valja, brate,
SORIN: Ja bih hteo da se lečim, ali eto - doktor neće.
DORN: Lečiti se u šezdesetoj godini...
SORIN: I u šezdesetoj godini čovek želi da živi.
DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu.
ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro činila neka banja.
DORN: Pa dobro. Može da ide u banju. A može i da ne ide.
ARKADINA: Sad razumej nešto.
DORN: Nema tu šta da se razume. Sve je jasno.
Pauza.
MEDVEDENKO: Petar Nikolajevič treba da ostavi duvan.
SORIN: Gluposti.
DORN: Ne, nisu to gluposti. Vino i duvan čine čoveka bezličnim. Posle cigare
ili čašice rakije vi niste više Petar Nikolajevič nego Petar Nikolajevič plus još
neko, vaše se ja razliva i vi se odnosite prema sebi samom kao prema trećem
licu - on.
SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. Vi ste dosta proživeli u svom
veku, a ja? Služio sam u sudskoj struci dvadeset osam godina, ali još nisam
živeo, ništa nisam iskusio, i na kraju krajeva, a to je sasvim razumljivo, meni se
tek sada živi. Vi ste siti i ravnodušni i zato ste skloni filozofiji, a ja hoću da
živim i zato pijem za ručkom heres i pušim cigare i kraj. Eto to je sve.
DORN: Čovek treba da ozbiljno gleda na život, a lečiti se u šezdesetoj godini,
žaliti što se u mladosti malo uživalo, to je, oprostite mi, lakomislenost.
MAŠA (ustaje): Već je sigurno vreme za doručak. (Polazi lenjim, tromim
hodom) Utrnula mi je noga. (Odlazi)
DORN: Sad ide da pre doručka trgne čašicu dve.
SORIN: Nije našla sreću u životu, sirotica.
DORN: Sve je to koješta, vaše prevashodstvo.
SORIN: Vi govorite kao sit čovek.
ARKADINA: Ah, šta može biti dosadnije od ove simpatične seoske dosade!
Vrućina, tišina, niko ništa ne radi, svi filozofiraju... Lepo je s vama, prijatelji
moji, prijatno vas je slušati, ali... ali sedeti u svojoj sobi i učiti ulogu - kud i
kamo je lepše.
NINA (oduševljeno): Divno! Ja vas razumem.
SORIN: Naravno, u gradu je lepše. Sediš u svom kabinetu, lakej nikog ne pušta
bez prijave, telefon... na ulici fijakeri i tako dalje...
DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji, zbor'te sad vi...”
Ulazi Šamrajev, za njim Polina Andrejevna.
ŠAMRAJEV: Evo i naših. Dobar dan! (Ljubi ruku Arkadinoj, zatim Nini.) Vrlo
mi je milo što vas vidim u dobrom zdravlju. (Arkadini) Žena mi kaže da se
danas spremate zajedno s njom u grad. Je li to istina?
ARKADINA: Da, spremamo se.
ŠAMRAJEV: Hm... To je sjajno, ali kako ćete otići, draga gospođo? Danas nam
konji voze raž, svi su radnici zaposleni. Kojim ćete konjima noći, ako smem
pitati?
ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam - kojim!
SORIN: Pa mi imamo konje samo za vožnju.
ŠAMRAJEV (uzbuđeno): Samo za vožnju? A odakle ću da nabavim amove?
Odakle ću da nabavim amove? Čudnovato! Neshvatljivo! Draga gospođo!
Oprostite, ja se duboko klanjam vašem talentu, spreman sam da dam za vas
deset godina života, ali konje vam ne mogu dati!
ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? Čudna stvar!
ŠAMRAJEV: Draga gospođo, vi ne znate šta znači gazdinstvo!
ARKADINA (plane): To je stara. priča! U tom slučaju ja danas idem u Moskvu.
Pogodite negde u selu za mene konje, inače ću peške na stanicu.
ŠAMRAJEV (plane): U tom slučaju ja vam otkazujem službu! Tražite drugog
upravnika! (Odlazi)
ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja, svakog leta me ovde vređaju! Nikad
me više nećete videti ovde! (Odlazi na levu stranu, gde, otprilike, treba da se
nalazi kupatilo na jezeru, malo docnije se vidi kako ona ulazi u kuću, za njom
ide Trigorin s udicama i kofom.)
SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Meni je to dodijalo na kraju
krajeva. Odmah sve konje ovamo!
NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu, čuvenu glumicu! Zar
svaka njena želja, čak i ćef, nisu važniji od vašeg gazdinstva? Prosto
neverovatno!
POLINA ANDREJEVNA (očajno): Šta ja mogu? Stavite se u moj položaj, šta ja
mogu?
SORIN (Nini): Hajdemo sestri... Svi ćemo je preklinjati da ne ide. Hoćemo li?
(Gledajući u pravcu kojim je otišao Šamrajev.) Nesnosan čovek! Despot!
NINA (ne dajući mu da ustane): Sedite, Sedite. Mi ćemo vas odgurati. (Ona i
Medvedenko guraju fotelju.) Ah, ala je to strašno!
SORIN: Da, da, strašno... Ali to mu neće olako proći, sad ću ja da se objasnim s
njim.
Odlaze; ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna.
DORN: Ljudi su dosadni. U stvari, trebalo bi vašeg muža prosto izbaciti odavde
kao kufer, a sve će se svršiti na tome što će mu se ova stara mama, Petar
Nikolajevič, i njegova sestra izviniti. Videćete!
POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vožnju poslao na njivu. I svakog
dana se dešavaju slični nesporazumi. Kad biste znali kako me on jedi! Ja sam
prosto bolesna; vidite, ja sva drhtim. Ja ne podnosim njegovu grubost.
(Preklinjući) Jevgenije, dragi moj, najmiliji moj, uzmite me k sebi... Naše vreme
prolazi, mi više nismo mladi, bar pred kraj života da ne moramo da se krijemo,
da lažemo...
Pauza.
DORN: Meni je pedeset pet godina, kasno je menjati život.
POLINA ANDREJEVNA: Znam - vi me odbijate zato što osim mene ima i
drugih žena koje su vam bliske. Sve njih ne možete uzeti k sebi. Ja to razumem.
Oprostite, ja sam vam dosadila.
Nina se pojavljuje pored kuće; ona bere cveće.
DORN: Ne, niste.
POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. Naravno, vi ste lekar, vi ne
možete izbegavati žene. Ja to razumem....
DORN (Nini, koja prilazi): Kako je tamo?
NINA: Irina Nikolajevna plače, Petar Nikolajevič ima gušenje.
DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane...
NINA (pruža mu cveće): Izvolite!
DORN: Merci bien. (Polazi ka kući.)
POLINA ANDREJEVNA (idući za njim): Ala je lepo ovo cveće! (Pored kuće,
potmulim glasom.) Dajte mi to cveće! Dajte mi to cveće! (Pošto joj on da cveće,
ona ga gužva i baca u stranu; oboje ulaze u kuću)
NINA (sama): Kako je to čudno videti da čuvena glumica plače, i to još zbog
tako beznačajnog razloga! Zar nije čudno i to što poznati pisac, ljubimac
publike, o kome pišu u novinama, čije se slike prodaju, koga prevode na strane
jezike - po ceo dan peca ribu i raduje se što je upecao dva klena. Mislila sam da
su slavni ljudi oholi, nepristupačni, da oni preziru gomilu i svojom slavom,
sjajem svog imena, kao da joj se svete zato što ona iznad svega stavlja visoko
poreklo i bogatstvo. Ali eto - oni plaču, pecaju ribu, kartaju se, smeju se i ljute
kao svi ostali...
TREPLJEV (dolazi gologlav, s puškom i ustreljenim galebom): Jeste li sami?
NINA: Sama sam.
Trepljev joj spušta pred noge galeba.
NINA: Šta to znači?
TREPLJEV: Učinio sam danas podlost - ubio sam ovog galeba. Mećem ga pred
vaše noge.
NINA: Šta vam je? (Diže galeba i gleda ga.)
TREPLJEV (posle pauze): Uskoro ću na isti način ubiti samog sebe.
NINA: Ja ne mogu da vas poznam.
TREPLJEV: Da, odonda otkad ja nisam u stanju da poznam vas. Vi ste se
promenili prema meni, vaš pogled je hladan, moje prisustvo vam smeta.
NINA: U poslednje vreme postali ste razdražljivi, govorite nekako
nerazumljivo, nekakvim simbolima. I ovaj galeb je takođe sigurno neki simbol,
ali, oprostite, ja ga ne razumem. (Spušta galeba na klupu.) Ja sam suviše prosta
da bih vas mogla razumeti.
TREPLJEV: To je počelo još one večeri kad je onako glupo propao moj komad.
Žene ne praštaju neuspeh. Ja sam sve spalio, sve do poslednjeg tabaka. Kad biste
znali kako sam nesrećan! Vaša hladnoća je strašna, neverovatna, kao da sam se
probudio i odjednom video da je jezero presušilo, da se upilo u zemlju. Vi ste mi
maločas rekli da ste suviše prosti da biste me mogli razumeti. A šta tu ima da se
razume? Moj komad se nije dopao, vi prezirete moje nadahnuće, sad me već
smatrate prosečnim čovekom, ništarijom, kakvih ima mnogo... (Lupi nogom)
Kako ja to dobro vidim, kako dobro vidim! To mi stoji u mozgu kao klin, neka
je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi siše krv, siše kao zmija...
(Opazivši Trigorina kako dolazi čitajući knjigu.) Eno ga dolazi, pravi talenat,
korača kao Hamlet, i takođe s knjigom. (Podražava) „Reči, reči...” Ovo sunce
još vam nije prišlo, a vi se već smešite, vaš pogled se rastopio pod njegovim
zracima. Neću da vam smetam. (Brzo odlazi)
TRIGORIN (beleži u beležnicu): Šmrče burmut i pije rakiju... Uvek nosi samo
crno. U nju je zaljubljen učitelj.
NINA: Dobar dan, Borise Aleksejevnču!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:42 am

TRIGORIN: Dobar dan. Neočekivano je ispalo tako da mi, izgleda, još danas
putujemo. Teško da ćemo se ikad videti. Ja retko imam prilike da vidim mlade
devojke, mlade i interesantne, ja sam već zaboravio i ne mogu jasno da
predočim sebi šta čovek oseća u osamnaestoj ili devetnaestoj godini, zato su mi
u novelama i pričama mlade devojke obično neistinite. Ja bih voleo makar jedan
sat da budem na vašem mestu da bih saznao šta vi mislite i šta ste vi uopšte.
NINA: A ja bih volela da budem na vašem mestu.
TRIGORIN: Zašto?
NINA: Da bih saznala šta oseća poznati daroviti pisac. Kako se oseća slava?
Kako vi osećate svoju slavu?
TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. Ja o tome nisam nikad razmišljao.
(Razmislivši) Jedno mora bi ti tačno: ili vi preuveličavate moju slavu ili se ona
uopšte nikako ne oseća.
NINA: A kad čitate o sebi u novinama?
TRIGORIN: Kada me hvale, meni je milo; a kad me grde, posle toga sam dva
dana neraspoložen.
NINA: Divan svet! Kako vam zavidim, kad biste znali! Ljudi imaju različitu
sudbinu. Neki životare dosadno, neprimetno, svi nalik jedni na druge, svi
nesrećni; drugima je, kao na primer vama - vi ste jedan od miliona, pao u deo
interesantan život, svetao, pun značaja... Vi ste srećni...
TRIGORIN: Ja? (Sležući ramenima) Hm... Eto, vi govorite o slavi, o sreći, o
nekakvom svetlom, interesantnom životu, a za mene su sve te lepe reči,
oprostite, isto što i voćni žele, koji ja nikad ne jedem. Vi ste vrlo mladi i vrlo
dobri.
NINA: Vaš život je divan!
TRIGORIN: Čega ima u njemu naročito lepog? (Gleda na sat) Moram ići da
pišem. Oprostite, nemam vremena... (Smeje se) Vi ste, kao što se kaže, zgazili
na moj najmiliji žulj, i zato počinjem da se nerviram i pomalo da se ljutim.
Uostalom, hajde da razgovaramo. Razgovaraćemo o mom divnom, svetlom
životu... Dakle, odakle da počnemo? (Malo porazmislivši) Postoje opsesije, kad
čovek danju i noću misli, na primer, samo o mesecu; i ja imam takav svoj
mesec. Danju i noću me mori jedna nametljiva misao: ja moram da pišem, ja
moram da pišem, ja moram... Tek što sam završio jednu novelu, a već moram da
pišem drugu, zatim treću, posle treće četvrtu... Pišem neprestano, kao čovek koji
se vozi i samo menja konje, i drukčije ne mogu. Čega tu ima divnog i svetlog,
pitam ja vas? O, kakav ludački život! Eto, sad sam s vama, uzbuđujem se, a
međutim svestan sam svakog trenutka da me čeka nedovršena novela. Eto,
vidim oblak koji liči na klavir. Mislim: moraću spomenuti u nekoj priči kako je
po nebu plovio oblak nalik na klavir. Miriše posunac. Brže bolje pamtim:
sladunjavi miris, udovička boja, treba pomenuti pri opisu letnjeg večera. Hvatam
kod sebe i kod vas svaku frazu, svaku reč i žurim da zaključam sve te fraze i sve
te reči u svoju literarnu ostavu: mogu koji put zatrebati! Kad prekinem da radim,
jurim u pozorište ili na pecanje; pa tu bi bar čovek mogao da se odmori, da se
zaboravi; međutim - ništa od toga, u glavi se već vrti teško gvozdeno jezgro -
novi siže, i već me nešto vuče za sto, treba opet požuriti i pisati, pisati. I tako
uvek, uvek; nikad nemam mira od sebe samog i osećam kako sam proždirem
svoj vlastiti život, kako za med koji dajem nekom u prostor, skupljam prah sa
svojih najlepših cvetova, čak i kidam same cvetove i gazim njihovo korenje. Zar
nisam - ludak? Zar se moji prijatelji i poznanici drže prema meni kao prema
zdravom čoveku? ,,Šta pišete? Šta ćete nam pokloniti?” Uvek jedno te isto, uvek
jedno te isto, i meni se čini da su pažnja poznanika, komplimenti, oduševljenje,
samo obmana, da me oni obmanjuju kao bolesnika i ponekad se bojim da će mi
se neko prikrasti s leđa, da će me zgrabiti i odvesti, kao Popriščina, u ludnicu. A
u onim godinama, u mladim, najlepšim godinama, kad sam tek počinjao, moj
književni rad je bio samo mučenje. Mali pisac, naročito ako nema sreće, sam
sebi izgleda nezgrapan, nespretan, suvišan, živci su mu napeti, iskidani; njega
neodoljivo privlače ljudi koji imaju veze s književnošću i umetnošću, on se vrti
oko njih, nepriznat, neirimetan, bojeći se da smelo i pravo gleda u oči kao
strasni kockar koji nema novaca. Ja nisam video svog čitaoca, ali odnekud u
mojoj uobrazilji on mi izgleda neprijateljski raspoložen, nepoverljiv. Ja sam se
plašio publike, ona mi je izgledala strašna, i kad bi mi se desilo da iziđem pred
nju sa svojim novim komadom, meni se svaki put činilo da su crnomanjasti ljudi
neprijateljski raspoloženi prema meni, a plavi - hladni i ravnodušni. O, kako je
to strašno! Kakva je to bila muka!
NINA: Oprostite, ali zar vam nadahnuće i sam proces stvaranja ne pružaju
uzvišene, srećne trenutke?
TRIGORIN: Da. Kad pišem, meni je prijatno. Prijatno mi je i da vršim
korekturu, ali... čim knjiga iziđe iz štampe, ne mogu više da je podnesem, vidim
da je sve pogrešno, da nije trebalo uopšte pisati i meni je krivo, teško na duši.
(Smeje se) A publika čita: ,,Jeste, simpatično, darovito... Simpatično, ali daleko
od Tolstoja” ili: „Divna stvar, ali su „Ocevi i deca” Turgenjeva lepši.” I tako sve
do groba: sve će biti simpatično i darovito, simpatično i darovito - i ništa više, a
kad umrem, poznanici, prolazeći pored mog groba, govoriće: „Ovde leži
Trigorin. Dobar je to bio pisac, ali je pisao gore od Turgenjeva.”
NINA: Oprostite, ja ne mogu da vas shvatim. Vas je prosto razmazio uspeh.
TRIGORIN: Kakav uspeh? Ja se sebi nikad nisam sviđao. Ja ne volim sebe kao
pisca. Najgore je to što sam u nekakvom bunilu i često ne znam šta pišem... Eto,
ja volim ovu vodu, drveće, nebo, ja osećam prirodu, ona izaziva u meni strast,
neodoljivu želju da pišem. Ali ja nisam samo pejzažist, ja sam još i građanin, ja
volim otadžbinu, narod, ja osećam ovo: ako sam pisac, ja sam dužan da govorim
o narodu, o njegovim patnjama, o njegovoj budućnosti, da govorim o nauci, o
pravima čoveka i tako dalje i tako dalje, i ja govorim o svemu tom, žurim se,
mene sa svih strana teraju da pohitam; ljute se, ja se bacam levo desno kao lisica
koju gone psi, vidim da se život i nauka stalno razvijaju, kreću napred, a ja
stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i, najzad, osećam da umem
da slikam samo pejzaž, a da sam u svemu ostalom lažan, lažan do srži.
NINA: Vi ste suviše zauzeti poslom i nemate ni vremena ni volje da shvatite
svoj značaj. Neka ste nezadovoljni sobom, ali za druge ste veliki i divni! Da sam
ja takav pisac kao vi, ja bih žrtvovala gomili svoj život, ali bih bila svesna da je
njena sreća u tome što se ona, ta gomila, uzdiže do mene; i ona bi me vozila u
kočijama.
TRIGORIN: E, baš u kočijama... Šta sam ja, Agamemnon?
Oboje se nasmeše.
NINA: Za sreću biti književnica ili glumica, ja bih podnela i prezir svojih
bliskih, nemaštinu, razočarenje, živela bih na mansardi i jela samo suv hleb,
patila bih od nezadovoljstva samom sobom, od svesti o svojim nedostacima, ali
zato bih tražila slavu... pravu, bučnu slavu... (Pokriva lice rukama.) Glava mi se
vrti... Ah!
GLAS ARKADINE (iz kuće): Borise Aleksejeviču!
TRIGORIN: Zovu me... Sigurno da se pakujemo. A ne ide mi se. (Okreće se
prema jezeru) Eto, pogledajte kakva blagodet!... Divota!
NINA: Vidite li na onoj obali kuću i park?
TRIGORIN: Vidim.
NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ja sam se tamo rodila. Ceo sam život
provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce.
TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spazivši galeba.) A šta je to?
NINA: Galeb. Konstantin Gavrilovič ga je ubio.
TRIGORIN: Lepa ptica. Boga mi, ne ide mi se. Nagovorite Irinu Nikolajevnu da
ostane. (Beleži nešto u beležnicu.)
NINA: Šta to pišete?
TRIGORIN: Onako, beležim nešto... Pao mi je na pamet jedan siže... (Stavlja
beležnicu u džep.) Siže za malu priču: na obali jezera od detinjstva živi mlada
devojka, ovakva kao vi; voli jezero kao galeb, i srećna je i slobodna kao galeb.
Ali slučajno je naišao jedan čovek, video ju je i prosto iz dosade upropastio -
kao ovog galeba.
Pauza. Na prozoru se pojavljuje Arkadina.
ARKADINA: Borise Aleksejeviču, gde ste?
TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okreće se ka Nini; pred prozorom, Arkadinoj.)
Šta je bilo?
ARKADINA: Ostajemo.
Tritorin ulazi u kuću.
NINA (prilazi rampi; posle kraćeg razmišljanja): San!
Zavesa
TREĆI ČIN
Trpezarija u kući Sorina. Levo i desno vrata. Bife. Ormanče s lekovima. Posred
sobe sto. Kofer i kutije za šešire, vidi se da se vrše pripreme za put. Trigorin
doručkuje. Maša stoji pored njega.
MAŠA: Sve vam to pričam kao piscu. Možete: da se poslužite. Kažem vam po
duši: da se on ozbiljno ranio, ja ne bih živela ni trenutka. Pa ipak sam hrabra.
Odlučila sam odjednom: iščupaću tu ljubav iz svog srca, iščupaću je iz korena.
TRIGORIN: A na koji način?
MAŠA: Udajem se. Za Medvedenka.
TRIGORIN: Za onog učitelja?
MAŠA: Da.
TRIGORIN: Ne razumem šta vam to treba.
MAŠA: Voleti bez nade, godinama stalno nešto očekivati... A ovako, kad se
udam, neću imati vremena da mislim na ljubav, nove brige ugušiće sve što je
bilo ranije. Ipak je to, znate, promena. Hoćemo li još po jednu?
TRIGORIN: Da nije dosta?
MAŠA: Koješta. (Natoči dve čašice) Nemojte me tako gledati. Žene piju češće
nego što mislite. Manjina pije otvoreno, kao ja, a većina krišom. Tako je to. I
samo rakiju ili konjak. (Kuca se) Nek' vam je srećno! Vi ste jednostavan čovek,
šteta je što idete.
Piju.
TRIGORIN: Ni meni se ne ide.
MAŠA: A vi je zamolite da ostane.
TRIGORIN: Ne, sad više neće ostati. Njen sin se ponaša sasvim netaktično.
Prvo je pokušao da se ubije, a sada, kažu, hoće da me pozove na dvoboj. A zbog
čega? Duri se, frkće, propoveda nove forme.... Pa za sve nas ima mesta, i za
nove i za stare - zašto da se guramo?
MAŠA: Tu je još i ljubomora posredi. Uostalom, to se mene ne tiče.
Pauza. Jakov prolazi s leva na desno s koferom; ulazi Nina i zastaje pored
prozora.
MAŠA: Moj učitelj nije mnogo pametan, ali je dobar čovek i siromah, i mene
jako voli. Žao mi ga je. I njegove stare majke mi je žao. A sad, dopustite da vam
poželim sve najlepše. Ne pominjite me po zlu. (Čvrsto mu steže ruku.) Vrlo sam
zahvalna za vaš prijateljski stav prema meni. Pošaljite mi svoje knjige, svakako
s posvetom. Samo nemojte pisati „mnogopoštovanoj”, nego samo ovako:
„Mariji, bez igde ikog svog, koja bog bi znao zašto živi na ovom svetu.”
Zbogom. (Izlazi)
NINA (pruža prema Trigorinu ruku stisnutu u pesnicu): Par ili nepar?
TRIGORIN: Par.
NINA (uzdahne): Ne. U ruci mi je samo jedno zrno graška. Ja sam zamislila: da
li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar neko dao savet.
TRIGORIN: Teško je tu davati savete.
Pauza.
NINA: Mi se rastajemo i... možda se više nećemo videti. Molim vas da primite
od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sam da se urežu vaši
inicijali... a s ove strane naslov vaše knjige ,,Dani i noći”.
TRIGORIN: Kako graciozno! (Ljubi medaljon.) Divan poklon!
NINA: Setite me se ponekad.
TRIGORIN: Sećaću se. Sećaću se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra -
sećate li se? Pre nedelju dana, kad ste, imali svetlu haljinu... Mi smo
razgovarali... onda je na klupi ležao beli galeb...
NINA (zamišljeno): Da, galeb... (Pauza) Više ne smemo da razgovaramo, neko
dolazi... Pred, odlazak poklonite mi dva minuta, preklinjem vas...
Odlazi levo; istovremeno s desne strane ulaze Arkadina, Sorin u fraku sa
zvezdom, zatim Jakov, zauzet oko pakovanja.
ARKADINA: Ti, stari, ostani kod kuće. Kako ćeš ti s tvojim reumatizmom u
goste? (Trigorinu) Ko je to maločas izišao? Nina?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:43 am

TRIGORIN: Da.
ARKADINA: Pardon, mi smo vas omeli... (Seda) Rekla bih da sam sve
spakovala. Umorila sam se.
TRIGORIN (čita na medaljonu): ,,Dani i noći”, strana 121, 11. i 12. red.
JAKOV (raspremajući sto): Hoćemo li i udice spakovati?
TRIGORIN: Dabome, one će mi još trebati. A knjige pokloni nekome.
JAKOV: Razumem.
TRIGORIN (za sebe): Strana 121, 11. i 12. red. Šta piše u tim redovima?
(Arkadinoj) Ima li u ovoj kući mojih knjiga?
ARKADINA: Kod brata u kabinetu, u onom ormanu u ćošku.
TRIGORIN: Strana 121... (Izlazi)
ARKADINA: Zbilja, Petre, bolje da ostaneš...
SORIN: Vi odlazite, bez vas će mi biti teško kod kuće.
ARKADINA: A šta ima u gradu?
SORIN: Ništa naročito, pa ipak... (Smeje se.) Polagaće se kamen temeljac
zemskog doma i tako dalje... Hteo bih za koji časak da se otrgnem iz ovog
ustajalog života, inače sam se prosto ubuđao kao stara muštikla. Naredio sam da
kola dođu u jedan sat, zajedno ćemo krenuti.
ARKADINA (posle pauze): Hajde sad - živi ovde, ne dosađuj se, pazi da ne
nazebeš. I pazi na mog sina. Čuvaj ga. Poučavaj ga. (Pauza) Eto, odlazim, a
neću znati zašto je Konstantin hteo da se ubije. Mislim da je glavni uzrok bila
ljubomora. Bolje je da što pre odvedem Trigorina odavde.
SORIN: Šta da ti kažem? Bilo je i drugih razloga. Razumljiva stvar - mladić,
pametan, živi u selu, bogu iza leđa, bez novaca, bez situacije, bez budućnosti.
Ništa ne radi. Stidi se i boji se svog nerada. Ja ga neobično volim, a i on mene
voli, pa ipak, na kraju krajeva, njemu se čini da je on ovde suvišan u kući, da
živi od milosti, kao gotovan... Sasvim razumljivo - samoljublje...
ARKADINA: Muku mučim s njim! (Razmišlja) Kad bi stupio u službu, šta
veliš?
SORIN (zviždi, zatim neodlučno): Meni se čini da bi bilo najbolje rešenje kad bi
mu ti... dala malo novaca. Pre svega, on treba da se pristojno obuče. Pogledaj,
jedno te isto odelo nosi već tri godine, ide bez mantila. (Smeje se) A i malo da
se mladić razonodi ne bi bilo rđavo... Da ode, recimo, u inostranstvo... To ne bi
mnogo koštalo.
ARKADINA: Ali ipak... Uostalom, odelo bih još mogla da mu kupim, ali za
inostranstvo... Ne, sada mu ne mogu ni odelo kupiti. (Odlučno) Nemam novaca!
Sorin se smeje.
ARKADINA: Nemam!
SORIN (zviždi): Dobro. Oprosti, draga moja, ne ljuti se. Ja ti verujem... Ti si
velikodušna, plemenita žena.
ARKADINA (kroz suze): Nemam ja novaca!
SORIN: Da ja imam novaca, jasna stvar - ja bih mu sam dao, ali sad nemam
ništa, ni prebijene pare. (Smeje se) Celu moju penziju uzima upravnik i troši je
pa zemljoradnju, na stoku, na pčele, i moj novac badava propada. Pčele ginu,
krave crkavaju, konje nikad ne mogu da dobijem...
ARKADINA: Da, ja imam novaca, ali ja sam glumica. Samo toalete su me
potpuno upropastile...
SORIN: Ti si dobra, mila... Ja te poštujem... Da... Ali danas mi opet nešto nije
dobro... (Zanosi se) Vrti mi se u glavi... (Drži se za sto) Meni je zlo.
ARKADINA (uplašena): Petre! (Hoće da ga pridrži.) Petre, dragi moj... (Viče)
Pomozite mi! Pomozite!
Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko.
ARKADINA: Njemu je zlo!
SORIN: Ništa, ništa... (Smeši se i pije vodu.) Već me je prošlo... gotovo...
TREPLJEV (majci): Ne plaši se, mama, to nije opasno. Ujki se sada to često
dešava. (Ujaku) Ujko, treba da prilegneš malo.
SORIN: Dobro, malo... Pa ipak idem u grad... Odmoriću se malo i onda idem...
Prosta stvar...
(Polazi poštapajući se.)
MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku): Ima jedna zagonetka: ujutru na četiri, u
podne na dve, a uveče na tri...
SORIN (smeje se): Tačno. A noću na leđima. Hvala vam, mogu i sam da idem.
MEDVEDENKO: Ostavite, nemojte se ustručavati!...
On i Sorin odlaze.
ARKADINA: Ala me je uplašio!
TREPLJEV: Za njega nije dobro da živi na selu. Dosađuje se. Eh, kad bi se ti,
mama, nešto raspoložila i pozajmila mu hiljadu, hiljadu i po rubalja, on bi
mogao da proživi u gradu čitavu godinu dana.
ARKADINA: Ja nemam novaca. Ja sam glumica, nisam bankar.
Pauza.
TREPLJEV: Mama, promeni mi zavoj. Ti to tako lepo radiš.
ARKADINA (vadi iz kućne apoteke jodoform i kutiju sa zavojima): A doktor je
zakasnio.
TREPLJEV: Obećao je da će doći u deset, a sad je već podne.
ARKADINA: Sedi. (Skida mu s glave zavoj.) Kao da imaš čalmu. Juče je neki
putnik pitao u kuhinji šta si po narodnosti. Već ti je rana skoro zarasla. Još
sasvim malo... (Ljubi ga u glavu) A kad ja odem, nećeš opet bum-bum?
TREPLJEV: Ne, mama. Ono je bio trenutak bezumnog očajanja kad nisam
vladao samim sobom. Više se to neće ponoviti. (Ljubi joj ruku.) Ti imaš zlatne
ruke. Sećam se, vrlo davno, kad si još radila na državnoj pozornici - ja sam još
bio dete - kod nas u dvorištu se desila tuča, isprebijali su jednu stanarku, pralju.
Sećaš li se? Digli su je sa zemlje onesvešćenu... Ti si je stalno obilazila, nosila
joj lekove, kupala u koritu njenu decu. Zar se ne sećaš?
ARKADINA: Ne. (Stavlja nov zavoj.)
TREPLJEV: Dve balerine su još stanovale u istoj kući... Dolazile su ti na kafu...
ARKADINA: Toga se sećam.
TREPLJEV: Bile su jako pobožne. (Pauza) U poslednje vreme, ovih dana, ja te
volim isto onako nežno i odano kao u detinjstvu. Osim tebe nikog više nemam.
Samo zašto, zašto potpadaš pod uticaj onog čoveka?
ARKADINA: Ti ga ne razumeš, Konstantiie. On je neobično plemenit čovek...
TREPLJEV: Pa ipak, kad su mu rekli kako ja hoću da ga pozovem na dvoboj,
njegova plemenitost ga nije sprečila da se pokaže kao kukavica. Odlazi. Sramno
beži!
ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde.
TREPLJEV: Neobično plemenit čovek! Eto, ti i ja se sada skoro svađamo zbog
njega, a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje... prosvećuje Ninu,
trudi se da je konačno ubedi kako je on genije.
ARKADINA: Ti uživaš da mi govoriš neprijatne stvari. Ja poštujem tog čoveka
i molim te da preda mnom ne govoriš o njemu ništa ružno.
TREPLJEV: A ja ga ne poštujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem, ali,
oprosti, ja ne umem da lažem, od njegovih pripovedaka meni se uvek smuči.
ARKADINA: To je zavist. Ljudima koji nisu daroviti, a imaju velike pretenzije,
ništa drugo ne ostaje nego da poriču prave talente. I to mi je neka uteha!
TREPLJEV (ironično): Pravi talenti! (Ljutito.) Ja sam darovitiji od svih vas, ako
hoćete da znate!
(Zdere zavoj s glave.) Vi, šmiranti, prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i
smatrate za zakonito i istinito samo ono što radite vi sami, a sve ostalo tlačite i
gušite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe ni njega!
ARKADINA: Dekadent!
TREPLJEV: Idi u svoje drago pozorište i igraj u bednim, glupim komadima!
ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. Ostavi me na miru!
Nisi u stanju da napišeš ni bedni vodviljčić. Palančanin! Gotovan!
TREPLJEV: Cicijo!
ARKADINA: Odrpanko!
Trepljev seda i tiho plače.
ARKADINA: Ništarijo! (Uzbuđeno prošeta po sobi.) Ne plači. Nemoj plakati...
(Plače) Nemoj... (Ljubi ga u čelo, u obraze, u kosu.) Drago moje dete, oprosti
mi... Oprosti svojoj grešnoj majci. Oprosti meni, nesrećnoj.
TREPLJEV (grli je): Kad bi ti znala! Ja sam sve izgubio. Ona me ne voli, ja više
ne mogu da pišem... Propali su svi moji snovi...
ARKADINA: Ne očajavaj... Sve će se lepo svršiti. On će otputovati, ona će te
opet zavoleti. (Briše mu suze.) Dosta. Mi smo se već pomirili.
TREPLJEV (ljubi joj ruke): Da, mama.
ARKADINA (nežno): Pomiri se i s njim. Nije potreban taj dvoboj... Je li da nije
potreban?
TREPLJEV: Dobro... Samo, mama, dozvoli mi da se ne susrećem s njim. Teško
mi je... to je iznad moje snage... (Ulazi Trigorin) Eto... Idem ja... (Brzo stavlja
lekove u ormanče.) A zavoj će mi doktor staviti...
TRIGORIN (traži u knjizi): Strana 121... 11. i 12. red... Evo... (Čita) ,,Ako ti
kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga.”
Trepljev diže sa zemlje zavoj i izlazi.
ARKADINA (gleda na sat): Skoro će doći kola.
TRIGORIN (za sebe): Ako ti kadgod zatreba moj život, dođi i uzmi ga.
ARKADINA: Nadam se da si već sve spakovao?
TRIGORIN (nestrpljivo): Jesam, jesam... (Razmišlja) Zašto sam u tom zovu
čiste duše osetio tugu i zašto mi se srce tako bolno steglo?... Ako ti kadgod
zatreba moj život, dođi i uzmi ga. (Arkadinoj) Da ostanemo još jedan dan!
Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja.
TRIGORIN: Hajde da ostanemo!
ARKADINA: Dragi moj, ja znam šta te ovde zadržava. Ali savladaj se. Ti si se
malo opio, otrezni se.
TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razborita, preklinjem te, pogledaj
na sve to kao pravi prijatelj... (Steže joj ruku) Ti si u stanju da činiš žrtve... Budi
mi prijatelj, pusti me...
ARKADINA (jako uzbuđena): Zar si toliko zaljubljen?
TRIGORIN: Mene nešto vuče njoj! Možda je to baš ono što mi je potrebno.
ARKADINA: Ljubav palanačke devojke? O, kako malo sebe poznaješ!
TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja sad govorim s tobom, a čini
mi se da spavam i vidim nju u snu... Obuzeli su me slatki, divni snovi... Pusti
me...
ARKADINA (drhteći): Ne, ne... Ja sam obična žena, sa mnom se ne može tako
govoriti... Ne muči me, Borise... Mene je strah...
TRIGORIN: Ako budeš htela, možeš da postaneš neobična. Mladalačka ljubav,
divna, poetična, ljubav koja te diže u svet snova, samo ona može pružiti sreću na
zemlji! Takvu ljubav još nisam iskusio... U mladosti nisam imao vremena,
obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nemaštinom... A sad, evo je, takva
ljubav je došla najzad, zove me... Zar ima smisla da bežim od nje?
ARKADINA (ljutito): Ti si lud!
TRIGORIN: Neka sam.
ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas mučite! (Plače)
TRIGORIN (hvata se za glavu): Ne shvata! Neće da shvati!
ARKADINA: Zar sam ja tako stara i ružna da se sa mnom bez ustručavanja
može govoriti o drugim ženama? (Grli ga i ljubi.) O, ti si poludeo! Moj lepi, moj
divni... Ti si poslednja stranica mog života! (Klekne pred njim.) Moja radost,
moj ponos, moje blaženstvo... (Grli njegova kolena.) Ako me ti ostaviš makar i
za jedan sat, ja to neću preživeti, poludeću, moj neobični, divni, gospodaru
moj...
TRIGORIN: Može neko da uđe. (Pomaže joj da ustane.)
ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (Ljubi mu ruke.)
Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduješ, ali ja neću, neću da te pustim!...
(Smeje se) Ti si moj... moj... i ovo čelo je moje, i oči su moje i ova divna svilena
kosa je takođe moja... Ti si sav moj. Ti si tako darovit, pametan, najbolji
savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije... Ti imaš toliko iskrenosti,
jednostavnosti, svežine, zdravog humora... Ti umeš jednim potezom da prikažeš
ono što je glavno, ono što je karakteristično za neku ličnost ili pejzaž, ljudi su
kod tebe živi. O, tebe čovek ne može čitati bez oduševljenja! Misliš da je to
laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u oči... pogledaj... Ličim li ja na
lažljivicu? Eto vidiš, samo ja umem da te cenim, samo ti ja govorim istinu, dragi
moj, divni... Hoćeš li sa mnom? Je li? Nećeš me ostaviti?...
TRIGORIN: Ja nemam svoje volje... Nikad je nisam ni imao... Trom, mek, uvek
poslušan - zar se to može sviđati ženi? Uzmi me, vodi, ali samo me ne puštaj od
sebe ni za trenutak...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:43 am

ARKADINA (u sebi): Sada je moj. (Ležerno, kao da se ništa nije desilo.)
Uostalom, ako hoćeš, možeš da ostaneš. Ja ću poći sama, a ti ćeš doći docnije,
kroz nedelju dana. Zbilja, što da se žuriš?
TRIGORIN: Ne, kad je već tako, da pođemo zajedno.
ARKADINA: Kako hoćeš. Ako hoćeš zajedno, da pođemo zajedno...
Pauza. Trigorin nešto beleži u beležnicu.
ARKADINA: Šta to beležiš?
TRIGORIN: Jutros sam čuo lep izraz: ,,Devojačka šuma”... Može mi zatrebati.
(Proteže se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, teleći kotleti,
razgovori...
ŠAMRAJEV (ulazi): Čast mi je da vam sa žalošću javim da kola čekaju. Vreme
je, draga gospođo, da krenete na stanicu; voz dolazi u dva i pet minuta. Molim
vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac
Suzdaljcev? Da li je živ? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno... U
„Opljačkanoj pošti” je jedinstveno igrao... S njime je, sećam se, u Jelisavetgradu
služio tragičar Izmajlov, takođe znamenita ličnost... Nemojte žuriti, draga
gospođo, još možete pričekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali
zaverenike, trebalo je reći: ,,Upali smo u klopku”, a Izmajlov je rekao: „Upali
smo u plovku”... (Smeje se.) U plovku!
Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj šešir,
ogrtač, suncobran, rukavice, svi pomažu Arkadinoj da se obuče. Na vrata s leve
strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodlučno ulazi. Ulazi Polina
Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko.
POLINA ANDREJEVNA (s korpicom): Evo vam malo šljiva za put... Vrlo su
slatke. Možda ćete hteti da se zasladite.
ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna.
POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam nešto nije bilo po
volji, oprostite. (Plače)
ARKADINA (grli je): Sve je bilo lepo, sve je bilo lepo. Samo ne treba plakati.
Polina Andrejevna. Prolazi naše vreme.
ARKADINA: Šta da se radi!
SORIN (u kaputu s pelerinom, sa šeširom na glavi, sa štapom u ruci, ulazi s leve
strane; prolazeći kroz sobu): Sestro, vreme je, pazi da ne zakasnimo na kraju
krajeva. Ja idem da sednem u kola. (Izlazi)
MEDVEDENKO: A ja idem peške na stanicu... da ispratim... Ja ću brzo...
(Izlazi)
ARKADINA: Doviđenja, dragi moji... Ako budemo živi i zdravi, na leto ćemo
se opet videti... (Sobarica, Jakov i kuvar ljube joj ruku.) Ne zaboravite me.
(Pruža kuvaru rublju.) Evo vam rublja za sve troje.
KUVAR: Najlepša vam hvala, gospođo. Srećan put! Mnogo smo vam zahvalni!
JAKOV: Srećan put!
ŠAMRAJEV: Javite nam se koji put, usrećite nas! Zbogom, Borise
Aleksejeviču!
ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim. Treba da se
pozdravimo. E, ne pominjite nas po zlu. (Jakovu) Dala sam rublju kuvaru, to je
za sve troje.
Svi odlaze na desno. Pozornica je prazna. Iza pozornice graja, kao obično pri
ispraćaju. Sobarica se vraća da uzme sa stola korpu sa šljivama i opet izlazi.
TRIGORIN (vraća se): Zaboravio sam svoj štap. On je, izgleda, tamo na terasi.
(Polazi i kod vrata s leve strane susreće se s Ninom koja ulazi. ) To ste vi? Mi
odlazimo...
NINA: Ja sam predosećala da ćemo se još videti. (Uzbuđeno) Borise
Aleksejeviču, ja sam se definitivno rešila, kocka je pala, idem u glumice. Sutra
već neću biti ovde, napuštam oca, napuštam sve, počinjem nov život... Odlazim
kao i vi... u Moskvu. Tamo ćemo se videti.
TRIGORIN (okreće se): Odsednite u „Slovenskom bazaru”... Javite mi se
odmah... Molčanovka, kuća Groholjskog... Ja se žurim...
Pauza.
NINA: Još samo trenutak...
TRIGORIN (tiho): Vi ste divni... Kakva je sreća verovati da ćemo se uskoro
videti! (Ona mu pada na grudi.) Ja ću opet videti ove divne oči, neizrecivo
divan, nežan osmeh... ove blage crte, izraz anđeoske čednosti... Draga moja...
(Dug poljubac.)
Između trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.
ČETVRTI ČIN
Jedan od salona u kući Sorina, koji je Konstantin Trepljev pretvorio u radni
kabinet. S leve i desne strane - vrata koja vode u unutrašnje sobe. Pravo -
staklena vrata na terasu. Osim običnog salonskog nameštaja, u desnom uglu -
pisaći sto, kraj vrata s leve strane - turski dizan, orman s knjigama, knjige na
prozorima, na stolicama. - Veče. Gori jedna lampa pod abažurom. Sumrak. Čuje
se kako šumi drveće i zavija vetar u dimnjacima. Noćni čuvar lupa. Medvedenko
i Maša ulaze.
MAŠA (viče): Konstantine Gavriloviču! Konstantine Gavriloviču! (Gleda levo
desno) Nema nikog. Stari svaki čas pita gde je Kosta, gde je Kosta... Ne može da
živi bez njega...
MEDVEDENKO: Boji se samoće. (Osluškuje.) Kakvo pogano vreme! Već
drugi dan.
MAŠA (pojačava plamen u lampi): Na jezeru talasi. Ogromni.
MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Trebalo bi narediti da sruše u parku onu
pozornicu. Stoji gola, ružna, kao kostur, a zavesa klopara na vetru. Kad sam
sinoć prolazio onuda, učinilo mi se kao da neko na njoj plače.
MAŠA: Koješta...
Pauza.
MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša, kući!
MAŠA (odbija glavom): Ja ću ostati ovde da spavam.
MEDVEDENKO (preklinje): Maša, hajdemo! Naše dete je sigurno gladno.
MAŠA: Šta je s tim? Matrjona će ga nahraniti.
Pauza.
MEDVEDENKO: Žao mi ga je. Već treću noć bez majke...
MAŠA: Ti si postao dosadan. Ranije si bar ponekad filozofirao, a sad samo,
dete, kući, dete, kući i ništa drugo ne čujem od tebe.
MEDVEDENKO: Hajdemo, Maša!
MAŠA: Idi sam!
MEDVEDENKO: Tvoj otac mi neće dati konja.
MAŠA: Zamoli ga, daće ti.
MEDVEDENKO: Pa da ga molim. Dakle, ti ćeš doći sutra?
MAŠA (šmrče burmut): Dobro, de, sutra. Dosadan si...
Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna; Trepljev nosi jastuke i ćebe, a Polina
Andrejevna čaršave; spuštaju ih na turski divan; zatim Trepljev odlazi za svoj
sto i seda.
MAŠA: Zašto to, mama?
POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevič je molio da mu namestimo kod
Koste.
MAŠA: Dajte, ja ću... (Namešta postelju)
POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Starac - kao dete... (Prilazi pisaćem stolu, i
naslonivši se na lakat, razgleda rukopis. Pauza.)
MEDVEDENKO: Pa da idem... Zbogom, Maša (Ljubi ženi ruku) Zbogom,
mama. (Hoće da poljubi ruku tašti)
POLINA ANDREJEVNA (nervozno): Hajde, idi s milim bogom.
MEDVEDENKO: Zbogom, Konstantine Gavriloviču.
Trepljev mu ćutke pruža ruku. Medvedenko izlazi.
POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis): Niko nije ni sanjao da ćete vi,
Kosta, postati pravi pisac. A sad, hvala bogu, počeli su da vam i novac šalju iz
časopisa. (Pomiluje ga rukom po kosi.) I prolepšao se... Dragi Kosta, dobri moj,
budite malo nežniji prema mojoj Mašenjki!...
MAŠA (nameštajući postelju) Ostavite ga, mama.
POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu): Ona je mila. (Pauza) Ženi, Kosta, ništa
nije potrebno, samo da je čovek nežno pogleda. Znam po sebi.
Trepljev ustaje od stola i ćutke izlazi.
MAŠA: Eto, naljutili ste ga! Šta ste ga okupili!
POLINA ANDREJEVNA: Žao mi te je, Mašenjka.
MAŠA: Pa šta je s tim!
POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Ja sve vidim, sve razumem.
MAŠA: Sve su to glunosti. Očajnička ljubav postoji samo u romanima. Sve su
to sitnice. Samo ne treba čovek da se podaje tome i da očekuje nešto, očekuje da
dune povoljan vetar... Ako se u srce uvukla ljubav - treba je izbaciti. Eto, obećali
su mi da će premestiti muža u drugi srez. Kad pređemo tamo - sve ću
zaboraviti... iz srca ću iščupati...
Iz treće sobe čuje se melanholični valcer.
POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Znači da mu je teško.
MAŠA (nečujno se dva-tri puta okrene po ritmu valcera): Glavno je, mama, ne
gledati očima. Neka samo premeste mog Semjona, onda ću, verujte, za mesec
dana zaboraviti. Sve su to sitnice.
Otvaraju se vrata s leve strane. Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji.
MEDVEDENKO: Sad nas je šestoro u kući. A brašno sedamdeset kopejki pud.
DORN: Hajde sad, izađi na kraj.
MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. Vi imate novaca za bacanje.
DORN: Novaca? Za trideset godina lekarske prakse, dragi moj, teške prakse, jer
nisam pripadao sebi ni danju ni noću, pošlo mi je za rukom da uštedim samo dve
hiljade, a i njih sam tu skoro potrošio u inostranstvu. Ja nemam ništa.
MAŠA (mužu): Nisi otišao?
MEDVEDENKO (kao da se izvinjava): Šta ću? Kad mi ne daju konja!
MAŠA (jetko, tiho): Uh, samo da te ne gledam!
Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe; Polina Andrejevna, Maša i Dorn
sedaju pored Sorina; Medvedenko, ožalošćen, povlači se u stranu.
DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet.
MAŠA: Ovde je Konstantinu Gavriloviču zgodnije da radi. Može kad god hoće
da iziđe u park i da tamo misli.
Lupa noćni čuvar.
SORIN: Gde je sestra?
DORN: Otišla je na stanicu da dočeka Trigorina. Sad će se vratiti.
SORIN: Kad ste već smatrali za potrebno da zovete sestru, znači da sam opasno
bolestan. (Poćutavši.) Baš je smešno, ja sam opasno bolestan, a međutim ne
dobijam nikakvih lekova.
DORN: A šta bi ste želeli? Valerijane? Sode? Kinina?
SORIN: E, počinje filozofija! Oh, ovo je napast! (Pokazuje glavom na divan) Je
li to za mene namešteno?
POLINA ANDREJEVNA: Za vas, Petre Nikolajeviču.
SORIN: Hvala vam.
DORN (pevuši): „Mesec već plovi po noćnome nebu...”
SORIN: Hoću da dam Kosti siže za novelu. Ona treba da ima naslov: „Čovek
koji je hteo.” „L’ homme qui a voula.” U mladosti sam nekad želeo da postanem
književnik - i nisam postao; želeo sam da lepo govorim - a govorio sam strašno
rđavo (podražava sebe): „I to je sve, i tako dalje, ovaj, onaj...” Ponekad
razvlačim, razvlačim rezime, čak se sav preznojim; želeo sam da se oženim - i
nisam se oženio; želeo sam da uvek živim u gradu i eto, završavam svoj život na
selu i tako dalje.
DORN: Želeo sam da postanem viši građanski savetnik - i postao sam.
SORIN (smeje se): Za tim nisam težio. To je došlo samo po sebi.
DORN: Biti nezadovoljan životom u šezdeset drugoj godini - nije velikodušno.
SORIN: Ala ste vi tvrdoglav čovek! Razumejte: meni se živi!
DORN: To je lakomisleno. Po prirodnim zakonima svaki život mora da se
završi.
SORIN: Vi rezonujete kao sit čovek. Vi ste siti i zato ste ravnodušni prema
životu, vama je svejedno. Ali i vi ćete se plašiti kad budete umirali.
DORN: Strah od smrti je životinjski strah... Treba ga gušiti u sebi. Svesno se
boje smrti samo oni koji veruju u večni život, koji se plaše zbog svojih grehova.
A vi ste, prvo, ateist, a drugo - kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet
godina služili u sudskoj struci - i to je sve.
SORIN (smeje se): Dvadeset osam...
Ulazi Trepljev i seda na šamlicu pored Sorinovih nogu. Maša za celo vreme
nikako ne skida s njega očiju.
DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavriloviču da radi.
TREPLJEV: Ne, ništa.
Pauza.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:44 am

MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam, gospodine doktore, koji vam se grad
u inostranstvu najviše svideo?
DORN: ðenova.
TREPLJEV: Zašto ðenova ?
DORN: Tamo je divna ulična gomila. Iziđeš uveče iz hotela, a cela ulica vrvi od
sveta. Tumaraš tako u gomili bez ikakvog cilja, ovamo onamo, cik-cak, živiš
zajedno s njom, stapaš se s njom psihički i počinješ verovati da je zaista moguća
jedna duša celog sveta, kao ona koju je nekad u vašem komadu igrala Nina
Zarečna. Kad sam je već pomenuo, recite - gde je sad ona? Gde je i šta radi?
TREPLJEV: Verovatno je dobro.
DORN: Govorili su mi da je tobože počela da vodi nekakav neobičan život. U
čemu je stvar?
TREPLJEV: To je, doktore, dugačka priča.
DORN: A vi ispričajte ukratko.
Pauza.
TREPLJEV: Ona je pobegla od kuće i živela s Trigorinom. Je li vam to
poznato?
DORN: Jeste.
TREPLJEV: Imala je dete. Dete je umrlo. Trigorin se ohladio prema njoj i vratio
se svojim starim simpatijama, što se, uostalom, moglo očekivati. Upravo, on nije
nikad ni ostavljao stare, nego, kao čovek bez karaktera, nekako je umeo pa obe
strane. Koliko ja mogu zaključiti iz onog što mi je poznato, lični Ninin život je
potpuno promašen.
DORN: A gluma?
TREPLJEV: S glumom je, izgleda, još gore. Debitovala je negde u okolini
Moskve u letnjem pozorištu, zatim je otputovala u provinciju. Ja je onda nikako
nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda išao za njom. Ona je uzimala da
igra velike uloge, ali je igrala grubo, bez ukusa, vikala je, imala je oštre gestove.
Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne, darovito da umre, ali su to
bili samo trenuci.
DORN: Znači da ipak ima dara?
TREPLJEV: Teško je reći. Verovatno ima. Ja sam je viđao, ali ona nije htela da
me vidi i hotelska posluga me nije puštala k njoj. Ja sam shvatao njeno
raspoloženje i nisam insistirao da dođe do sastanka. (Pauza) Šta bih vam još
rekao? Zatim, kad sam se već bio vratio kući, počeo sam da dobijam od nje
pisma. Pametna pisma, srdačna, interesantna; ona se nije žalila, ali sam osećao
da je duboko nesrećna: svaki red je ličio na bolesni, napeti živac. I mašta joj je
malo bolesna. Potpisivala se - Galeb. U „Rusalci” vodeničar kaže za sebe da je
gavran, a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. Sada je ovde.
DORN: Kako ovde?
TREPLJEV: U varoši, u gostionici. Već pet dana živi tamo u sobama za
prenoćište. Bio sam otišao do nje, a i Marija Ilinišna je odlazila, samo ona nikog
ne prima. Semjon Semjonovič uverava da ju je juče posle ručka video u polju,
dve vrste odavde.
MEDVEDENKO: Da, video sam je. Išla je put varoši. Ja sam je pozdravio, pitao
sam je što ne svrati kod nas. Rekla je da će svratiti.
TREPLJEV: Neće ona svratiti. (Pauza) Otac i maćeha neće da znaju za nju.
Svuda su postavili stražare i naredili im da je ne puštaju čak ni da priđe
njihovom imanju. (Zajedno s doktorom prilazi pisaćem stolu) Kako je lako,
doktore, biti filozof na hartiji i kako je to teško u životu!
SORIN: Divna je to devojka bila.
DORN: Šta kažete?
SORIN: Divna je to, velim, bila devojka. Viši građanski savetnik Sorin bio je
čak u nju zaljubljen neko vreme.
DORN: Stari Don Žuan.
Čuje se smeh Šamrajeva.
POLINA ANDREJEVNA: Čini mi se da su naši došli sa stanice...
TREPLJEV: Jeste, čujem mamin glas.
Ulaze Arkadina i Trigorin, za njima Šamrajev.
ŠAMRAJEV (ulazeći): Mi svi starimo, trošimo se pod uticajem stihija, a vi ste,
draga gospođo, još uvek mladi... Svetla bluza, živost, gracija...
ARKADINA: Vi opet hoćete da me ureknete, dosadni čoveče!
TRIGORIN (Sorinu): Dobro veče, Petre Nikolajeviču. A vi opet bolujete? Ne
valja vam to! (Opazivši Mašu, radosno.) Marija Ilinišna!
MAŠA: Jeste li me poznali? (Steže mu ruku.)
TRIGORIN: Jeste li udati?
MAŠA: Odavno.
TRIGORIN: Srećni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvedenkom, zatim
neodlučno prilazi Trepljevu.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste već zaboravili
staro i da se više ne ljutite.
Trepljev mu pruža ruku.
ARKADINA (sinu): Boris Aleksejevič ti je doneo jedan časopis s tvojom
novom pričom.
TREPLJEV (uzima svesku, Trigorinu): Hvala vam. Vi ste vrlo ljubazni.
Sedaju.
TRIGORIN: Šalju vam pozdrave vaši poštovaoci... U Petrogradu i u Moskvi
svet se interesuje za vas, svi me pitaju o vama. Pitaju kako izgledate, koliko vam
je godina, jeste li crnomanjasti ili plavi. Odnekud svi misle da niste više mladi. I
niko ne zna vaše pravo prezime, jer sve štampate pod pseudonimom, vi ste
tajanstveni kao Gvozdena maska.
TREPLJEV: Hoćete li dugo kod nas ostati?
TRIGORIN: Ne, još sutra mislim za Moskvu. Moram. Žurim se da dovršim
novelu, osim toga obećao sam da dam nešto za zbornik. Jednom rečju - stara
priča.
Dok oni razgovaraju, Arkadina i Polina Andrejevna stavljaju posred sobe stočić
za kartanje i otvaraju ga. Šamrajev pali sveće, namešta stolice. Vade iz ormana
tombolu.
TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno dočekalo. Vetar je strašno jak. Sutra
izjutra, ako se smiri, idem na jezero da pecam. Osim toga, treba da pogledam
park i ono mesto gde je - sećate li se? - izvođen vaš komad. Kod mene je sazreo
jedan motiv, treba samo obnoviti u sećanju mesto radnje.
MAŠA (ocu): Tata, dozvoli mom mužu da uzme konja! On mora kući.
ŠAMRAJEV (podražava je): Konja... Kući... (Strogo) Sama si videla: maločas
smo slali na stanicu. Nećemo ga valjda opet zamarati.
MAŠA: Ali ima i drugih konja... (Videći da otac ćuti, odmahne rukom.) Od vas
nešto tražiti...
MEDVEDENKO: Maša, idem ja peške. Boga mi...
POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Peške, po takvom vremenu... (Seda za
stočić) Izvolite, gospodo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 30, 2009 11:44 am

MEDVEDENKO: Pa samo šest vrsta... Zbogom... (Ljubi ženi ruku.) Zbogom,
mama. (Tašta mu nerado pruža ruku da je poljubi.) Ja ne bih nikog uznemiravao,
ali dete... (Klanja se svima) Zbogom... (Izlazi; ide kao da je nešto skrivio)
ŠAMRAJEV: Neka, stići će. Nije general.
POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu): Izvolite, gospodo. Da ne gubimo
vreme, skoro će nas zvati na večeru.
Šamrajev, Maša i Dorn sedaju za sto.
ARKADINA (Trigorinu): Kad nastupe duge jesenje večeri, ovde se igra
tombola. Eto, pogledajte. Starinska tombola, njome smo se igrali još s pokojnom
majkom dok smo još bili deca. Hoćete li pre večere jednu partiju s nama? (Seda
s Trigorinom za sto.) Igra je dosadna, ali ako se čovek navikne, može da se
podnese. (Deli svima po tri karte.)
TREPLJEV (prelistava časopis): Svoju priču je pročitao, a moju čak nije ni
rasekao. (Spušta časopis na pisaći sto, zatim polazi vratima s leve strane;
prolazeći pored majke, ljubi je u kosu.)
ARKADINA: A ti, Kosta?
TREPLJEV: Oprosti, nisam raspoložen... Prošetaću se malo. (Izlazi)
ARKADINA: Ulog - deset kopejki. Doktore, uplatite za mene.
DORN: Hoću.
MAŠA: Jesu li svi uplatili? Ja počinjem... Dvadeset dva!
ARKADINA: Imam.
MAŠA: Tri!
DORN: U redu.
MAŠA: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset!
ŠAMRAJEV: Nemoj da se žuriš.
ARKADINA: Kako su me u Harkovu dočekali, bože moj, još mi se vrti u glavi!
MAŠA: Trideset četiri!
Iza pozornice se čuje melanholični valcer.
ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije... Tri korpe, dva venca, i ovo...
(Skida s grudi broš i baca ga na sto.)
ŠAMRAJEV: Lepa stvar...
MAŠA: Pedeset!
DORN: Tačno pedeset?
ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Ne kažem da mi se ovo ili ono
ne može osporiti, ali što se oblačenja tiče - umem da se obučem.
POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Teško mu je, jadniku.
ŠAMRAJEV: U novinama ga jako grde.
MAŠA: Sedamdeset sedam!
ARKADINA: Ne treba da obraća pažnju na to.
TRIGORIN: On nema sreće. Nikako ne može da pogodi pravi ton. Nešto čudno,
neodređeno, neki put - čak nalik na buncanje. Nijedne žive ličnosti.
MAŠA: Jedanaest.
ARKADINA (okrene se Sorinu.): Petre, je li ti dosadno? (Pauza) Spava.
DORN: Spava viši građanski savetnik.
MAŠA: Sedam! Devedeset!
TRIGORIN: Kad bih živeo na ovakvom imanju, kraj jezera, mislite da bih nešto
pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih pecao ribu.
MAŠA: Dvadeset osam!
TRIGORIN: Uhvatiti grgeča ili kostreša to je pravo blaženstvo!
DORN: A ja verujem u Konstantina Gavriloviča. Nešto kod njega ima! Nešto
ima! On misli slikama, priče su mu slikovite, upečatljive, ja ih snažno osećam.
Šteta je samo što nema određenih zadataka. Učini utisak na čitaoca - i ništa više,
a to nije dosta. Irina Nikolajevna, radujete li se što vam je sin književnik?
ARKADINA: Zamislite, još nisam čitala njegove stvari. Nemam vremena.
MAŠA: Dvadeset šest!
Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu.
ŠAMRAJEV (Trigorinu): A kod nas je, Borise Aleksejeviču, ostala jedna vaša
stvar.
TRIGORIN: Koja?
ŠAMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovič ubio galeba, a vi ste
me zamolili da dam da vam se napravi od njega punjena ptica.
TRIGORIN: Ne sećam se. (Priseća se) Ne, ne sećam se!
MAŠA: Šezdeset šest! Jedan!
TREPLJEV (širom otvara prozor, osluškuje): Ala je jezivo napolju! Ne znam
zašto sam tako uznemiren.
ARKADINA: Kosta, zatvori prozor, duva.
Trepljev zatvara prozor.
MAŠA: Osamdeset osam!
TRIGORIN: Kod mene tombola, gospodo.
ARKADINA (veselo): Bravo, bravo!
ŠAMRAJEV: Bravo!
ARKADINA: Ovaj čovek uvek i svuda ima sreće. (Ustaje) A sad hajdemo da
prezalogajimo štogod. Naš slavni gost danas nije ručao. Nastavićemo posle
večere. (Sinu) Kosta, ostavi svoje rukopise, hajdemo da večeramo.
TREPLJEV: Neću, mama, ja sam sit.
ARKADINA: Kako god hoćeš. (Budi Sorina) Petre, da večeramo! (Uzima
Šamrajeva ispod ruke.) Pričaću vam kako su me dočekali u Harkovu...
Polina Andrejevna gasi na stolu sveće, zatim ona i Dorn guraju fotelju. Svi
izlaze na levu stranu; na pozornici ostaje samo Trepljev za pisaćim stolom.
TREPLJEV (sprema se da piše; letimice čita ono što je već napisano): Ja sam
tako mnogo govorio o novim formama, a sad osećam da i sam malo pomalo
padam u šablon. (Čita) „Plakat na ogradi glasi... Bledo lice, oivičeno tamnom
kosom...” Glasi, oivičeno... To je glupo. (Precrtava) Počeću od trenutka kad je
junaka probudio pljusak, a sve ostalo napolje. Opis mesečine dug je i prefinjen.
Trigorin ima veštine, on se izradio, lako je njemu. Kod njega na brani blešti grlić
razbijene boce i crni se senka vodeničkog točka - i mesečna noć je gotova, a kod
mene - i blaga svetlost, i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se
tope u mirnom mirisnom vazduhu... To se ne može izdržati. (Pauza) Da, ja sve
više dolazim do uverenja da nije reč o starim ili novim reformama, nego da
čovek treba da piše ne misleći ni na kakve forme, da piše zato što mu reči
slobodno teku iz duše. (Neko kuca na prozor pored stola.) Ko je to? (Gleda kroz
prozor.) Ništa se ne vidi... (Otvara staklena vrata i gleda u baštu.) Neko je
potrčao niz stepenice. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi; čuje se kako brzo ide preko
terase; za pola minuta se vraća s Ninom Zarečnom.) Nina! Nina! (Nina mu
spušta glavu na grudi i prigušeno jeca. Dirnut) Nina, Nina! To ste vi... vi... Kao
da sam predosećao, celoga dana mi je bilo tako teško na srcu. (Skida joj šešir i
ogrtač.) O, dobra moja, draga moja, ona je došla! Nećemo plakati, nećemo!
NINA: Ovde nekog ima.
TREPLJEV: Nema nikog.
NINA: Zatvorite vrata, može neko da uđe.
TREPLJEV: Niko neće ući.
NINA: Ja znam. Irina Nikolajevna je ovde. Zaključajte vrata...
TREPLJEV (zaključava vrata s desne strane, prilazi vratima s leve): Ovde nema
ključa. Staviću tu fotelju. (Stavlja fotelju pred vrata.) Ne bojte se, niko neće ući.
NINA (gleda ga pažljivo u lice): Dajte da vas pogledam. (Okreće se) Ovde je
toplo, lepo... Nekad je tu bio salon. Jesam li se jako promenila?
TREPLJEV: Da... Smršali ste i oči su vam došle velike. Nina, zaista je čudno što
vas vidim. Zašto me niste puštali da dođem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja
znam da ste ovde već skoro nedelju dana... Ja sam svakog dana odlazio k vama
po nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora kao prosjak.
NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. Svake noći sanjam kako me gledate i ne
možete da me poznate. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam
lutala ovuda... pored jezera. Pored vaše kuće sam bila mnogo puta i nisam se
mogla rešiti da uđem. Hajde da sednemo. (Sedaju) Hajde da sednemo i da
razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno... Čujete li vetar? Kod Turgenjeva
ima jedno mesto: „Blago onome ko u takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli
kutak.” Ja sam - galeb... Ne, to nije ono. (Trlja čelo) Šta sam počela?... Da...
Turgenjev... ,,I neka pomogne bog svima beskućnicima i lutalicama...” Ništa...
(Jeca.)
TREPLJEV: Nina, opet vi... Nina!
NINA: Ništa, tako mi je lakše... Već dve godine nisam plakala. Sinoć kasno
otišla sam u park da pogledam da li je još čitava naša pozornica... A ona još
stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lakše, duša mi se malo
razvedrila. Vidite, više ne plačem. (Uzima ga za ruku.) Dakle, postali ste
književnik... Vi ste književnik, a ja glumica... Oboje smo upali u vrtlog... Živela
sam srećno, kao dete - čim se probudim ujutru, pevam; volela sam vas, sanjala o
slavi, a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jelec u trećoj klasi... sa
seljacima, a u Jelecu će me obrazovani trgovci saletati komplimentima. Život je
grub!
TREPLJEV: Zašto u Jelec?
NINA: Potpisala sam angažman za celu zimu. Vreme je već da putujem.
TREPLJEV: Nina, ja sam vas kleo, mrzeo, cepao vaša pisma i fotografije, ali
sam svakog trenutka bio svestan da je moja duša zanavek vezana za vas. Nisam
u stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i počeo da objavljujem
svoje priče, život mi je postao nepodnošljiv - ja patim... Moja se mladost
odjednom prekinula i meni se čini da sam već proživeo na svetu devedeset
godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili; kud god pogledam,
svuda mi izlazi pred oči vaše lice, ovaj nežni osmeh koji mi je zračio u
najlepšim godinama mog života...
NINA (zbunjeno): Zašto on tako govori, zašto on tako govori!
TREPLJEV: Ja sam potpuno sam, ne greje me ničija ljubav, meni je hladno kao
u podzemlju; sve što napišem, sve je to suvo i mračno. Ostanite ovde, Nina,
preklinjem vas, ili mi dopustite da pođem s vama.
Nina brzo stavlja šešir na glavu i oblači ogrtač.
TREPLJEV: Zašto, Nina? Molim vas, Nina... (Gleda je kako se sprema.)
Pauza.
NINA: Moja kola stoje kod kapijice. Nemojte me ispraćati, idem sama... (Kroz
suze) Dajte mi vode...
TREPLJEV (daje joj da pije): Kuda ćete sada?
NINA: U varoš. (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna?
TREPLJEV: Jeste... U četvrtak je ujaku pozlilo, mi smo joj brzojavili da dođe.
NINA: Zašto govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba
ubiti. (Klone, nasloni se na sto.) Strašno sam umorna! Kad bih se mogla
odmoriti... odmoriti! (Diže glavu) Ja sam galeb... Ne, to nije ono. Ja sam
glumica! Pa da! (Čuje smeh Arkadine i Trigorina, osluškuje, zatim pritrčava
vratima s leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu... (Vraća se Trepljevu)
Pa da... Ništa... Dabome... On nije verovao u moje sposobnosti, samo se smejao
mojim snovima, i malo pomalo i ja sam prestala da verujem i klonula duhom...
Tu su još bile ljubavne brige, ljubomora i uvek - strah za dete... Postala sam
sitna, beznačajna duša, igrala sam mehanički... Nisam znala kud ću s rukama,
nisam umela da stojim na pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne
razumete to stanje - kad čovek oseća da odvratno igra. Ja sam - galeb. Ne, to nije
ono... Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao
jedan čovek, video, i prosto iz dosade upropastio... Siže za malu priču... Ne, to
nije ono... (Trlja čelo) Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je
drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na
pozornici i osećam da sam divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno idem peške,
idem i mislim, mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam,
razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo -
nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume
podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako
teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života.
TREPLJEV (tužno): Vi ste našli svoj put, vi znate kuda idete, a ja se još jednako
vrtim u haosu snova i slika, a ne znam zašto i kome to treba. Ja ne verujem ni u
šta i ne znam u čemu je moj poziv.
NINA (osluškuje): Pst... Idem ja. Zbogom. Kad postanem velika glumica, dođite
da me vidite. Obećavate li? A sada... (Steže mu ruku) Već je kasno. Jedva se
držim na nogama... Ja sam iscrpljena, gladna sam...
TREPLJEV: Ostanite, doneću vam da večerate...
NINA: Ne, ne... Nemojte me ispraćati, idem sama... Kola su mi blizu... Dakle,
ona ga je dovela sobom? Pa šta, svejedno. Kad vidite Trigorina, ne govorite mu
ništa... Ja ga volim. Volim ga čak jače nego ranije... Siže za malu priču... Volim,
volim strasno, volim kao očajnik. Lepo je bilo nekad, Kosta! Sećate li se? Kako
je vedar, topao, radostan, čist bio život, kakva su bila osećanja - osećanja koja
liče na nežno, suptilno cveće... Sećate li se?... (Recituje) „Ljudi, lavovi, orlovi i
jarebice, rogati jeleni, plovke, pauci, neme ribe koje su obitavale u vodi, morske
zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati - jednom rečju, svi životi, svi
životi, svi životi, prešavši svoj tužni krug, ugasili su se... Prohujale su hiljade
vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića, i ovaj jadni mesec uzalud
pali svoj fenjer. Na livadi se više ne bude kričući ždrali, a hruštevi se više ne
čuju u lipovim šumicama...” (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena
vrata.)
TREPLJEV (posle pauze): Zlo, ako je neko sretne u bašti i kaže mami... To
može ožalostiti mamu...
(U toku od dva minuta ćutke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto, zatim
otključava vrata na desnoj strani i izlazi.)
DORN (trudeći se da otvori vrata s leve strane): Čudnovato, izgleda da su vrata
zaključana... (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mesto.) Trka s preponama.
Ulaze Arkadina, Polina Andrejevna, za njima Jakov s flašama i Maša; malo
docnije Šamrajev i Trigorin.
ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejeviča stavite ovamo, na sto. Mi
ćemo igrati i piti. Hajde da sednemo, gospodo.
POLINA ANDREJEVNA (Jakovu): I odmah donesi čaj... (Pali sveće i seda za
stočić.)
ŠAMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu): Evo, to je ona stvar o kojoj sam
vam govorio... (Vadi iz ormana punjenog galeba.) Vaša narudžbina.
TRIGORIN (razgleda galeba): Ne sećam se! (Priseća se) Ne, ne sećam se!
S desne strane iza pozornice čuje se pucanj. Svi se trgnu.
ARKADINA (uplašeno): Šta je to?
DORN: Ništa. Mora biti da je nešto puklo u mojoj ručnoj apoteci. Ne brinite se.
(Izlazi na desnu stranu, vraća se za pola minuta.) Dabome. Eksplodirala je
flašica s etrom. (Pevuši) „Ja pred tobom opet sav očaran stojim...“
ARKADINA (seda za sto): Uf, ala sam se uplašila! To me je podsetilo na ono...
(Pokriva lice rukama) Čak mi se smrklo pred očima.
DORN (prelistava časopis, Trigorinu): Ovde je pre dva meseca bio štampan
jedan članak... pismo iz Amerike, i ja sam hteo da vas pitam zgodnom
prilikom... (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi.) ...Kako me
neobično interesuje to pitanje... (Za jedan ton niže, tiho.) Sklonite odavde na
neki način Irinu Nikolajevnu. Konstantin Gavrilovič se ubio.
Zavesa
1896.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Anton Pavlovič Čehov Galeb

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu