Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:53 pm
Drama u četiri čina

LICA :
Džordž
Leni
Gazda ranča
Kerli, njegov sin
Rozi, Kerlijeva žena
Slim, radnik na ranču
Karlson, radnik na ranču
Hvit, radnik na ranču
Kendi, čistač
Kruks, štalski momak
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:53 pm
I ČIN

(Ispred zavese izlaze Džordž i Leni, obučeni u gruba radnička odela sa cokulama i bezobličnim šeširima. Džordž skida šešir i maramom briše čelo. Seda i prekrsti noge. Leni ga u svemu podražava gledajući neprekidno krišom ispod oka. Zatim ustaje i odlazi iza zavese.)
DŽORDŽ: Leni! Leni, za ime boga, ne pij toliko te vode. Biće ti zlo kao i prošle noći.
LENI: (nosi vode u lončetu) Ovo je dobra voda. Pij i ti malo.
DŽORDŽ: (gleda u lonče) Nisam beš siguran da je dobra. Izgleda da ima neku skramu. (proba vodu) Ukus je dobar, ali izgleda da ne teče. Nikad ne smeš piti vodu koja ne teče. Ti kad ožedniš pio bi i iz bare.
LENI: (seda besno na zemlju, nabije šešir na oči i zagrli kolena)
DŽORDŽ: Baš smo mogli da se dovezemo do samog ranča. Onaj prokleti šofer reče: "Još samo malo parče niz put". Malo parče. Vraga! Skoro četiri milje je to njegovo "malo parče". Nije hteo da nas vozi uzbrdo, lenština jedna. Izbaci nas ovde, a platili smo mu dva dolara da nas odveze na ranč.
LENI: Džordž?
DŽORDŽ: Šta je sad?
LENI: Kuda idemo, Džordž?
DŽORDŽ: (besno nabija šešir na oči) Znači opet si zaboravio, je li? Opet da ti ponovim, je li? Bože, ti si zaista strahovito glup.
LENI: Zaboravio sam. Pokušao sam da ne zaboravim. Časna reč, pokušao sam, Džordž.
DŽORDŽ: Dobro, dobro. Reći du ti opet. I tako nema šta da radim. Imam vremena da ti to ispričam, pa da zaboraviš i da ti još jednom ispričam...
LENI: Pokusavao sam i pokušavao. Ali nije išlo nikako. (ozareno) Sećam se onoga o zečevima, Džordž!
DŽORDŽ: Dođavola sa zečevima! Od svega što si ikada zapamtio, to zečevima. Dobro sad slušaj i sad moraš da zapamtiš da ne bi opet zapali u neprilike. Da li se sećaš kako smo sedeli na kanalu u Hauard ulici i gledali tablu?
LENI: (zadovoljno) Pa da, Džordž, sećam se toga. Ali... šta smo ono radili? Sećam se nekih devojaka kako prolaze, a ti kažeš... kažeš...
DŽORDŽ: Dovraga s tim šta ja kažem. Da li se bar sećaš kako smo otišli do radnje Mari i Redija i kako su nam dali radne kartone i autobuske karte?
LENI: O, pa da, sad se sećam. (pretura po džepovima) Džordž, nemam moj karton! Mora da sam ga izgubio. (obara glavu)
DŽORDŽ: Nisi ga nikad ni imao, budalo jedna. Oba su kod mene. Zar misliš da bi ti dao da nosiš radni karton?
LENI: (izvlači ruku iz džepa) Ja... ja sam mislio da sam ga stario u spoljni džep.
DŽORDŽ: Šta si to izvadio iz džepa?
LENI: Nema ništa u džepu.
DŽORDŽ: Znam da nema ništa. Zato imaš u ruci. Šta je to u ruci... šta kriješ?
LENI: Nema ništa, Džordž. Časna reč.
DŽORDŽ: Hajde, daj to ovamo.
LENI: (sakriva ruku iza leđa) To je samo jedan mali miš.
DŽORDŽ: Miš? Živ miš?
LENI: A! Mrtav miš. Nisam ga ja ubio. Veruj mi, Džordž, nisam ga ja ubio. Našao sam ga. Mrtvog sam ga našao.
DŽORDŽ: Daj ovamo.
LENI: Jaoj, ostavi mi ga, Džordž.
DŽORDŽ: Daj ovamo!
LENI: (polako pruža ruku i otvara pesnicu)
DŽORDŽ: (baca mrtvog miša) Pa šta radiš sa mrtvim mišem, zaboga?
LENI: Gnječio sam ga palcem dok smo išli.
DŽORDŽ: E pa, ako odsad misliš i dalje da ideš sa mnom, nećeš više gnječiti miševe. Znaš li kuda sada idemo?
LENI: Opet sam zaboravio.
DŽORDŽ: Isuse... dobro… pazi, idemo na rad na jedan ranč. Znaš kao onaj na kome smo bili gore na severu?
LENI: Gore na severu?
DŽORDŽ: U Vidu.
LENI: O, dabome... sećam se u Vidu.
DŽORDŽ: Taj ranč na kome ćemo raditi je na pola milje odavde. Ućićemo i tražiti gazdu. Sad pazi, ja ću mu dati radne kartone, a ti nećeš reći ni reč. Samo stoj mirno i ništa ne govori. Jer ako sazna kakva si budala, nećemo dobiti posla. Ali ako te prvo vidi kako radiš, a ne čuje te da govoriš, stvar će biti u redu. Jesi li shvatio?
LENI: Dabome, Džordž. Dabome da sam shvatio.
DŽORDŽ: Vrlo dobro. Dakle pazi, kad budemo razgovarali sa gazdom, šta ćeš ti da radiš?
LENI: (razmišlja) Ja ću... ja ću... ja neću ništa da govorim... samo ću da stojim.
DŽORDŽ: Najzad! Tako je dobro. Ponovi to dva, tri puta, da zaista ne zaboraviš.
LENI: (mrmlja) Neću ništa govoriti... neću ništa govoriti… neću ništa govoriti...
DŽORDŽ: Dobro. Niti ćeš praviti gluposti kao ono u Vidu.
LENI: Kakve gluposti u Vidu?
DŽORDŽ: O, dakle i to si zaboravio, je li? Svejedno, neću te podsećati da ne napraviš isto.
LENI: Znam, isterali su nas iz Vida.
DŽORDŽ: Đavola su nas isterali. Sami smo pobegli. Tražili su nas, ali smo im utekli. (izvali se na leđa i stavi ruke ispod glave. Leni ga imitira) Bože, uvek s tobom imam velike muke. Mogao bih tako lako i lepo da prođem da nemam tebe sa sobom. Mogao bih da živim tako lako, a možda bih imao i devojku.
LENI: Radićemo na ranču, Džordž?
DŽORDŽ: Tačno. To si shvatio. Ali ćemo Ovde prespavati. Ima razloga za to.
LENI: Džordž, zašto ne odemo na ranč i ne večeramo? Oni tamo sigurno večeraju.
DŽORDŽ: Šta će ti razlog. Ovde mi se dopada. Sutra ćemo da radimo. Video sam vršalice usput. To znači da ćemo tovariti džakove sa ječmom dok nam ne puknu leđa. Zato ću noćas ovde da ležim i da gledam u nebo. To volim.
LENI: A zar naćemo večerati?
DŽORDŽ: Svakako hoćemo, ako prikupiš malo granja. Imam tri konzerve pasulja u tbrbi. Kad nakupiš granja daću ti šibicu pa zapali vatru. Onda ćemo zagrejati pasulj i večerati.
LENI: Ja volim pasulj sa sosom.
DŽORDŽ: Ali večeras nema sosa. Idi po drva. I nemoj mnogo skiteti okolo, jer će se sasrim smrknuti. (Leni odlazi. Džordž osluškuje šljapkanje po vodi. Leni se vraća sa nekoliko grančica)
DŽORDŽ: Znači tako. Daj ovamo tog miša!
LENI: Kakvog miša? Nemam nikakvog miša.
DŽORDŽ: (pruža ruku) Hajde, daj ovamo. Mene ne možeš prevariti.
LENI: (uzmiče i osvrće se kao da bi pobegao)
DŽORDŽ: Odmah daj miša jer će biti svašta.
LENI: Šta da ti dam, Džordž?
DŽORDŽ: Znaš ti vrlo dobro šta. Hoću smesta miša!
LENI: (nerado zavlači ruku u džep) Ne razumem zašto ne smem da ga zadržim. Taj miš nikome ne pripada. Nisam ga ni ukrao. Našao sam ga mrtrog pored puta.
DŽORDŽ: (nestrpljivo pucketa prstima)
LENI: (Vadi iz džepa miša i daje ga Džordžu) Ništa mu nisam uradio, Džordž. Samo sam ga gladio.
DŽORDŽ: (baca miša) Budalo jedna. Zar misliš da nisam video da su ti noge mokre i da nisam čuo da si prelazio potok i tražio miša?
LENI: (seda i plače)
DŽORDŽ: Plače kao balavac. Isuse, mator momak. (stavlja mu ruku na rame) Pa Leni! Nisam ga bez razloga bacio. Taj miš nije bio svež, a i ubio si ga gnačenjem. Nabavi drugog miša pa ću te pustiti da ga zadržiš neko vreme.
LENI: Ne znam gde da nabavim drugog. Sećam se da mi je jedna žena davala sve miševe, svakog kojeg uhvati. Ali ta žena sad nije ovde.
DŽORDŽ: Jedna žena, je li? Zar si zaboravio čak i koja je to žena? To, je bila, tvoja rođena tetka Klara. Pa je i ona prestala da ti ih daje. Uvek bi ih zgnječio...
LENI: Bili su tako mali. Ja ih milujem a oni me gricnu za prst. Ja ih onda štipnem za glavu, a oni crknu jer su tako mali. Želeo bih da što pre imamo zečeve, Džordž, oni nisu tako mali.
DŽORDŽ: Ostavi sad zečeve. I da znaš da više nećeš dobiti živog miša. Tetka Klara ti je davala gumenog, ali ga ti nisi hteo.
LENI: Nije mi bio zgodan.
DŽORDŽ: Dobro, pusti sad to! (ređa grančice i pali vatru, iz torbe vadi konzerve pasulja) Ima pasulja dovoljno za četvoricu.
LENI: Volim pasulj sa sosom.
DŽORDŽ: (viče) Lepo, ali nemamo sosa! Ti bi uvek ono čega nemamo! Bože moj, što bih ja lepo živeo da sam sam. Mogao bih se zaposliti, pa bez brige. Ne bih imao nikakvih problema, a na kraju meseca bih sa svojih pedeset dolara mogao da odem u grad i kupim sve što zaželim. Mogao bih celu neć da provedem u javnoj kući. Mogao bih da jedem gde god hoću, u hotelu ili bilo gde, da poručim što mi srce zaželi. I sve bih to mogao svakog prokletog meseca. Kupio bih galon viskija ili bih sedeo u nekoj kockarnici i igrao karte ili bilijar.
LENI: (sve niže spušta glavu i povremeno gleda razljućenog Džordža)
DŽORDŽ: A umesto srega toga, dobio sam tebe. Ne možeš da ostaneš ni na jednom poslu, a upropastiš svako zaposlenje koje ja pronađem. Vučemo se stalno kroz ovu zemlju. I to još nije najgore. Stalno praviš neke gluposti i zapadamo u nezgode, i ja posle treba da te izvlačim. Ti, bedna ludo! Zbog tebe sam stalno u gužvi. (krevelji se) Hteo sam samo da pipnem devojčinu haljinu, hteo sam da je pogladim kao da je miš... Dobro, kako se ona, dođavola, mogla da zna da si ti hteo samo da joj pipneš haljinu? Ona se trgne, a ti je zgrabiš kao da je miš. Počela je da vrišti pa smo morali da se zavučemo u rezervoar za zalivanje i tamo presedimo ceo dan, dok su nam momci bili za petama, pa tek po mraku da se izvučemo i pobegnemo. I stalno nešto slično, stalno. Gotovo zaželim da te stavim u kavez sa milion miševa pa se onda zabavljaj.
LENI: Džordž, Džordž.
DŽORDŽ: Šta sad hoćeš?
LENI: Šalio sam se samo, Džordž. Neću sos! Ne bih ga uzeo ni da je tu pored mene, sve bih tebi ostavio. Mogao bi da sasvim preliješ pasulj.
DŽORDŽ: Kad se samo pomislim kako bih se provodio da sam bez tebe, dođe mi da poludim. Nemam posle mira.
LENI: Džordž, hoćeš li da odem i da te ostavim samog?
DŽORDŽ: Kuda bi, dođavola, mogao otići?
LENI: Pa mogao bih otići u ona brda. Negde bih već našao neku pećinu.
DŽORDŽ: Je l' ? A šta bi jeo?
LENI: Našlo bi se već nešto. Ne treba mi lepe hrane sa sosu. Ležao bih na suncu i niko me ne bi vređao. A kad bih našao nekog miša mogao bih da ga zadržim koliko hoću. Niko mi ga ne bi uzeo.
DŽORDŽ: (pomirljivo) Bio sam zao, je li?
LENI: Ako me baš nećeš, mogu ja da odem u brda i da tamo nađem neku pećinu. U svako doba mogu da odem.
DŽORDŽ: Ama ne, gledaj. Šalio sam samo, Leni. Hoću da ostaneš pored mene. Nezgodno je što stalno ubijaš miševe. (razmišlja) Sad ću ti kazati šta ću da uradim, Leni. Čim mi se ukaže prilika daću ti jedno kuče. To će biti bolje od miševa. I mogao bi jaše da ga stisneš.
LENI: (još se duri) Ako me ne želiš, ti samo kaži. Ja ću otići u brda, pravo tamo u ona brda, i živeću sam i niko mi neće otimati miševe.
DŽORDŽ: Ja želim da ostaneš sa mnom. Kad bi ostao sam neko bi mogao da te ubije misleći da si medved. A i tvojoj tetka Klari, iako je davno mrtva, ne bi bilo milo da se muvaš sam.
LENI: (odobrovoljen) Pričaj mi, Džordž. Pričaj mi kao ono ranije.
DŽORDŽ: Šta da ti pričam?
LENI: (molećivo) Hajde Džordž. Reci mi, molim te. Kao ono pre.
DŽORDŽ: A ne, nećeš me prevariti.
LENI: Hajde Džordž, pričaj mi ono o zečevima.
DŽORDŽ: To ti se dopada, je li? Dobro, pričaću ti, pa ćemo posle večerati. (dubljim i odmerenijim glasom) Momci koji rade na rančevima, kao mi, najusamljeniji su momci na svetu. Nemaju porodica, nemaju zavičaja. Dolaze da ranč, rade za nadnicu, pa onda subotom odu u grad i profućkaju sve ono što su zaradili i posle ih vidiš kako se klate ka drugom ranču. Nemaju pred sobom nikakve budućnosti.
LENI: (tapše rukama) To, to. A sad pričaj kako ćemo mi.
DŽORDŽ: (istim odmerenim glasom) Sa nama nije tako. Mi imamo nekih izgleda. Mi imamo nekoga s kim možemo prijatno da razgovaramo. Drugi sede u kafani i troše novac, jer nemaju kuda da odu, ali mi ne. Ako ti momci dopadnu u zatror, mogu tamo i da pocrkaju, niko za njih ne brine. Ali mi ne.
LENI: (upada značajno naglašavajući svaku reč) Ali ne mi. A zašto? Jer... jer ja imam tebe, a ti imaš mene da pazimo jedan na drugog. Eto zašto! (smeje se ozaren) Nastavi Džordž!
DŽORDŽ: Pa ti si naučio napamet. Možeš i sam.
LENI: Ne, ne, pričaj ti. Ja sam nešto zaboravio. Pričaj kako će biti.
DŽORDŽ: Pa, dobro. Jednoga dana, skupićemo pare, i kupićemo kućicu i malo zemlje i neku svinju, i...
LENI: Pa ćemo živeti od plodova zemlje. Imaćemo i zečeve. Nastavi Džordž! Pričaj šta ćemo imati u bašti, pa o zečevima u kavezu, o kiši, zimi, o peći u kojoj će goreti topla vatrica, pa koliko je debeo kajmak na mleku, tako da ga nožem možeš seći. Pričaj o tome, Džordž.
DŽORDŽ: Zašto sam ne pričaš? Sve to znaš.
LENI: Ne, pričaj ti. Nije isto kad ja pričam. Hajde... Džordž. Kako ću ja da gajim zečeve.
DŽORDŽ: Dobro. Imaćemo veliki komad zemlje s povrćem i kavez sa zečevima. A zimi, kad pada kiša, založićemo vatru u peći, sedeti oko nje i slušati kako kiša dobuje po krovu. (odmahne rukom i naglo ućuti) Budalaštine! (otvara perorezom konzerve i jednu daje Leniju) Šta ćeš reći sutra kad te gazda bude ispitivao?
LENI: Ja, ja... neću... neću reći ništa.
DŽORDŽ: Bravo! Dobro je Leni! Možda se ti i popravljaš. Kad budemo imali malo zemlje mogu te pustiti da gajiš zečeve. Naročito ako budeš pametan kao ovo sada.
LENI: (ponosno) Ja mogu sve da zapamtim.
DŽORDŽ: Pazi, Leni! Hoću pažljivo da gledaš unaokolo. Možeš ovo mesto da upamtiš, zar ne? Ranč je nekih pola milje gore, uz reku.
LENI: Sigurno da mogu da upamtim. Pa zar nisam zapamtio da sutra ne treba gazdi da kažem ni reč?
DŽORDŽ: Da, upamtio si. Ali sad dobro pazi, Leni. Ako se slučajno desi da zapadneš u neprilike kao što je to uvek ranije bivalo, noću da dođeš pravo ovamo i sakriješ se u žbunje.
LENI: Da, u žbunje.
DŽORDŽ: Sakriješ se u žbunje i čekaš dok ja ne dođem po tebe. Jesi li zapamtio?
LENI: Dabome, zapaatio sam. Sakriću se u žbunje dok ti ne dođeš po mene.
DŽORDŽ: Ali ne smeš da se uvališ u nezgode, jer ako se to desi, neću ti dati da gajiš zečeve.
LENI: Neću upadati u nezgode, Džordž, neću ni reći reči.
DŽORDŽ: Dobro, dobro. Donesi sad svoj zavežljaj ovamo pored vatre. Biće ovde dobro za spavanje. Gledaš u nebo, a i lišće je meko. Ne stavljaj više drva na vatru. Pustićemo je da se ugasi. (ležu obojica, vatra se polako gasi, ćute jedno vreme)
LENI: Džordž, spavaš li?
DŽORDŽ: Ne, šta hoćeš?
LENI: Gajićemo zečeve raznih boja.
DŽORDŽ: Nararno. Crvene i plave i zelene. Milion raznobojnih zečeva.
LENI: Sa dugom mekom dlakom, kao što sam video na vašaru u Sakramentu.
DŽORDŽ: Dobro, sa dugom dlakom.
LENI: Mogu ja i da odem od tebe, Džordž, i da živim u pećini.
DŽORDŽ: Možeš ti da odeš i dođavola! A sad umukni! (svetlo se gasi)
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:54 pm
II ČIN

(Radnička baraka na ranču; nekoliko kreveta na sprat; pored svakog sanduče: na sredini sto i dve klupe; u uglu peć; ulazi Kendi i za njim Džordš i Leni)
KENDI: Gazda vas je čekao sinoć. Ljutio se kao sam đavo što niste došli da danas počnete sa poslom. Eno ona dva kreveta su vaša.
DŽORDŽ: (prilazi krevetu i podiže slamaricu) Ej, šta je ovo ovde?
KENDI: Šta?
DŽORDŽ: (razgleda kutijicu koju je našao ispred slamarice) Ovde piše "Ubija sigurno vaške, bubašvabe i ostalu gamad” Kakav nam to, dođavola, krevet dajete. Nana ne treba nikakva gamad.
KENDI: Da ti kažem. Onaj poslednji što je u tom krevetu spavao, bio je kovač, ali vraški fin čovek i tako čist da ti je milo kad ga sretneš. Zamisli, prao je ruke čak i posle jela. Sipao je taj prašak svuda i kad nije bilo stenica, samo da bude siguran. Nego, sad se smestite momci, jer će gazda sigurno doći. Besan je što jutros niste počeli. Za vreme doručka se drao na štalskog momka.
DŽORDŽ: (stavlja stvari u sanduk) Drao se na štalskog momka?
KENDI: Da. Znaš, štalski momak je crnac.
DŽORDŽ: Crnac, a?
KENDI: Da, ali je dobar drugar. Na njega se gazda izdere kad je ljut. Ali se ovaj ni malo ne uzbuđuje radi toga. On mnogo čita. Ima mnogo knjiga u sobi.
DŽORDŽ: A kakav vam je gazda?
KENDI: Pa, dosta dobar čovek. Voli da galami, ali je dosta dobar inače. Znaš šta je uradio za Božić? Doneo u baraka galon viskija i rekao: Pijte, veselite se momci. Božić je jednom godišnje!
DŽORDŽ: Čoveče, nije valjda ceo galon?
KENDI: Naravno. Jaoj, kako smo se tad proveli. Pustili smo i crnca tada da dođe. Mali Smiti, mazgar, pobio se tada sa crncem. Dobro su se tukli. Momci mu nisu dali da upotrebi noge pa ga je crnac istukao. Posle toga su momci otišli u grad i napravili lom. Nisam išao sa njima. Nemam više želje za te stvrari. (Džordž namešta krevet. Leni sve vreme gleda u njega i nevešto ga kopira; ulazi gazda ranča)
KENDI: (zbunjeno) Ovi su baš sad došli. (izlazi)
GAZDA: Pisao sam Mari i Rediju da su mi potrebna dvojica za danas. Imate li radne kartone? (Džordž mu daje) Znači nije greška do njih, jer ovde piše da ćete biti na poslu danas ujutru.
DŽORDŽ: Prevario nas šofer autobusa. Morali smo da pešačimo deset milja. Rekao je da smo stigli, a mi nismo bili ni blizu. Nismo mogli nikog da nađemo da nas preveze jutros.
GAZDA: Dobro, morao sam da pošaljem radnike da tovare bez vas dvojice. Uostalom nećete mnogo moći da pomognete ako odete pre ručka. (vadi olovku i knjigu) Kako se zoveš?
DŽORDŽ: Džordž Milton.
GAZDA: A ti?
DŽORDŽ: On se zove Leni Smol.
GAZDA: Da vidimo. Danas je dvadeseti. (zatvara knjigu) Gde ste momci radili do sada?
DŽORDŽ: Gore kod Vida.
GAZDA: I ti?
DŽORDŽ: Naravno, i on.
GAZDA: Nije baš govorljiv, a?
DŽORDŽ: Ne, nije. Ali je zato veoma dobar radnik. Jak kao bik.
LENI: (ponosno) Jak kao bik! (naglo obara pogled)
GAZDA: Slušaj Smol! Šta ti umeš da radiš?
LENI: (panično gleda Džordža)
DŽORDŽ: On ume sve što mu se objasni. Dobar je i sa životinjama. Ume da vuče džakove sa žitom, ume da tera kultivator. Sve ume. Samo ga probajte.
GAZDA: Zašto mu onda ne daš da govori? Šta ti to kriješ?
DŽORDŽ: Oh, nisam kazao da je baš najbistriji. To nije, ali je dobar radnik. Može da podigne balu od četiri stotine funti.
GAZDA: Ama, šta ti to čuvaš?
DŽORDŽ: Šta?
GAZDA: Pitam kakvu korist izvlačiš od ovog momka? Uzimaš mu zaradu?
DŽORDŽ: Ne, nikako. Zašto mislite da ga ja prodajem?
GAZDA: Pa, znaš, nikada nisam video među momcima da se jedan brine o drugom. Zato hoću da znam kakav je tvoj interes tu?
DŽORDŽ: On je moj rođak.. brat od tetke. Rekao sam njegovoj majci na samrti da ću se brinuti o njemu. Udario ga je konj u glavu kad je bio mali. Zdrav je, samo nije baš puno bistar. Ali uradiće sve što mu naredite
GAZDA: Dobro, jasno je da mu ne treba mozak da bi tovario džakove sa ječmom. Ali nemoj pokušavati da mi nešto podvališ, Miltone! Paziću na vas. Zašto ste otišli iz Vida?
DŽORDŽ: Posao je bio gotov.
GAZDA: Kakav posao?
DŽORDŽ: Mi... smo kopali rupu za đubre.
GAZDA: U redu. Ali nemoj da podvaljuješ. Lukaviji sam ja od svih vas. Posle ručka pođite sa grupom koja skuplja ječam kod vršalice. Pođite sa Slimovom grupom.
DŽORDŽ: Slim?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:54 pm
GAZDA: Da. Visok, veliki gonič mazgi. Videćeš ga za vreme ručka. (merka in još malo pa izlazi)
DŽORDŽ: Tako, ti obeća da nećeš reći ni reči. Obeća da ćeš to tvoje veliko kloparalo držati zatvoreno i da ćeš mene pustiti da govorim. Umalo nismo izgubili posao.
LENI: Zaboravio sam, Džordž.
DŽORDŽ: Dabome, zaboravio si. Uvek zaboravljaš i ja posle treba da te izvlačim. Sad će da pazi na nas. Sad moramo dobro da pazimo da ne napravimo kakvu grešku. Ti sad pazi na to tvoje kloparalo.
LENI: Džordž!
DŽORDŽ: Šta je sad opet?
LENI: Je l' da me nije udario konj u glavu kad sam bio mali?
DŽORDŽ: Bolje bi bilo da te je udario. Svima bi uštedeo đavolski puno nevolja.
LENI: Rekao si da sam tvoj brat od tetke.
DŽORDŽ: Da, ali sam slagao. I strašno mi je milo što je tako, ubio bih se da si mi rođak. (skoči i naglo otvori vrata) Hej! Šta ti tu prisluškuješ?
KENDI: (ulazi Kendi) Nisam prisluškivao. Stajao sam u senci i češkao psa. Sad sam baš završio sa čišćenjem trpezarije.
DŽORDŽ: (besno) Gurao si te tvoje velike uši u naše poslove. Ne volim njuškala.
KENDI: Tek što sam došao. Nisam čuo šta ste vas dvojica pričali, niti me zanima. Momci sa ovog ranča nikad ne prisluškuju niti postavljaju pitanja.
DŽORDŽ: Tako i treba, svako nek gleda svoj posao.
KENDI: Kako vam se svideo gazda? (seda na klupu)
DŽORDŽ: Pa, dobro. Izgleda pristojno.
KENDI: Dobar čovek, samo ga treba razumeti. (ulazi Kerli)
KERLI: Jeste li videli mog starog?
KENDI: Bio je ovde pre nekoliko minuta. Mislim da je otišao u kuhinju.
KERLI: Pokušaću da ga stignem. (prilazi Leniju) Jeste li vi ti novi momci što ih moj stari čeka?
DŽORDŽ: Da, upravo smo stigli.
KERLI: Pusti ovog velikog da govori.
LENI: (zbunjeno lomi prste)
DŽORDŽ: A ako neće da govori?
KERLI: Dođavola, mora da govori kad ga ja pitam. I šta se ti tu mešaš?
DŽORDŽ: Mi putujemo zajedno.
KERLI: A, tako!
DŽORDŽ: Da tako!
KERLI: Znači ti ne daš da ovaj veliki govori?
DŽORDŽ: Pa neka govori, ako ima šta da ti kaže.
LENI: (tiho) Mi smo sad stigli.
KERLI: Dobro, ali sledeći put ima da odgovaraš kad te neko pita. (izlazi)
DŽORDŽ: Hej, koji je đavo ovome? Leni mu baš ništa nije radio.
KENDI: To je gazdin sin. Kerli je dobar bokser. Imao je i dosta uspeha na ringu. On je laka kategorija, ali dobro udara.
DŽORDŽ: Neka udara kako hoće, samo neka se ne kači sa Lenijem. Leni mu ništa nije uradio.
KENDI: Čekaj... da ti kažem. Kerli je kao i mnogi mali ljudi. Mrzi velike ljude. Uvek traži svađu sa krupnijima. Izgleda da ga razbesne jer je on mali. Viđao si već takve, zar ne? Večite svađalice.
DŽORDŽ: (uznemireno) Svakako. Video sam mnogo takvim kočopernih. Ali ovaj Kerli neka ništa ne uobražava. Leni nije mnogo vešt, ali ova budala se neće dobro provesti ako se ne okane Lenija.
KENDI: Prljava je ta njegova igra. Na primer, napadne nekog krupnijeg i pobedi ga. Svi će govoriti kako je Kerli junačina. A naprimer Kerli učini isto i dobije batine, e, onda će svi reći da je veliki trebao da nađe sebi ravnog i mogu da se udruže protiv njega. To za mene nije pošteno.
DŽORDŽ: Samo neka se on otkaži od Lenija. Leni nije bokser, ali je jak i brz i ne zna ni za kakva pravila. (Seda za sto i meša karte. Kendi seda nasuprot)
KENDI: Nemoj reći Kerliju da sam ti ovo pričao. Ubio bi me. To je njemu kao od šale. Niko mu ništa ne bi, jer mu je stari gazda.
DŽORDŽ: Ma ne brini. Nimalo mi se taj Kerli ne sviđa. Mrzim male zle ljude. Uvek su mi govorili da se treba čuvati malih ljudi i brkatih žena.
KENDI: Čini mi se da je sve gori u poslednje vreme. Oženio se pre nekoliko nedelja, žena mu živi preko u gazdinoj kući. Izgleda da je Kerli otkako se oženio, postao je još gora svađalica nego ikada ranije.
DŽORDŽ: Možda se pravi važan pred ženom.
KENDI: Jesi li video rukavicu na levoj ruci?
DŽORDŽ: Da, video sam...
KENDI: E pa ta je rukavica puna vazelina.
DŽORDŽ: Vazelina? Za koji đavo?
KENDI: E pa da ti kažem. Kerli kaže da hoće da ima nežnu ruku za svoju ženu.
DŽORDŽ: Pa to je odvratno. Pričati takve stvari okolo.
KENDI: (poverljivo) Čekaj samo dok vidiš Kerlijevu ženu.
DŽORDŽ: (odsutno) Lepa?
KENDI: Da, lepa... ali...
DŽORDŽ: Šta ali?
KENDI: Pa... namiguje i na druge.
DŽORDŽ: Jeeel? Tek nekoliko nedelja udata, a već baca oko na druge. Možda se zato Kerli tako uzvrteo.
KENDI: Video saa da namiguje na Slima. Slim je glavni gonič. Vraški dobar momak. Uopšte ne mora da nosi visoke potpetice. Video sam da namiguje na njega, a i na Karlsona.
DŽORDŽ: (naizgled nezainteresovano) Reklo bi se da će biti džumbusa.
KENDI: (ustaje) Znaš šta se meni čini? Znaš, mislim da se Kerli oženio lakšom robom.
DŽORDŽ: Nije on prvi. Mnogi su pre njega to već uradili.
KENDI: (polako ide vratima) Moram da uredim kupatilo. Momci samo što se nisu vratili. Vi ćete tovariti džakove sa ječmom?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:55 pm
DŽORDŽ: Da.
KENDI: Nećete reći Kerliju šta sam vam pričao?
DŽORDŽ: Ma ne, dođavola.
LENI: E pa kad sretneš gospođu, dobro je pogledaj pa kaži da li sam u pravu. (izlazi)
DŽORDŽ: Slušaj Leni, ovde nije baš najsjajnije. Plašim se. Imaćeš muke sa ovim Kerlijem. Video sam već tu vrstu. Hoće da te izazove. Misli da te je uplašio i napraviće ti komediju čim mu se ukaže prilika.
LENI: Neću nikakve nevolje. Nedaj mu da mi pravi komedije, Džordž.
DŽORDŽ: (ustaje i seda pored Lenija) Mrzim tu vrstu ljudi. Video sam već mnogo takvih. Kako reče ovaj stari, Kerli ništa ne rizikuje. Uvek dobija. Ako se zakači za tebe, Leni, izvućićemo deblji kraj. Nemoj tu da praviš greške. On je gazdin sin. Pazi Leni. Gledaj da ga izbegavaš, hoćeš li? Nikad ne govori sa njim. Ako uđe ovamo, ti se prosto povuci u drugi kraj sobe. Učinićeš to, zar ne, Leni?
LENI: Ne želim nikakve nevolje. Nikad mu nisam ništa uradio.
DŽORDŽ: To ti neće mnogo pomoći ako Kerli bude hteo da se istakne kao bokser. Najbolje, nemoj s njim imati nikakvih dodira. Hoćeš li se setiti?
LENI: Svakako, Džordž. Neću mu reći ni reči. Je l’ se ljutiš?
DŽORDŽ: Ne ljutim se na tebe. Ljutim se na ovog psa, Kerlija. Nadao sam se da ćemo zaraditi nešto novaca, možda sto dolara. (odlučno) Beži od Kerlija, Leni! Ne daj da te uvuče u svađu, ali ako počne da preteruje, neka mu se desi.
LENI: Šta neka mu se desi?
DŽORDŽ: Ništa, ništa. Reći ću ti ako bude potrebno. Mrzim tu vrstu ljudi. Pazi Leni! Sećaš li se šta sam ti rekao da uradiš ako upadneš u bilo kakvu nevolju?
LENI: (razmišlja) Ako upadnem u nevolju nećeš mi dozvoliti da gajim zečeve.
DŽORDŽ: Nisam na to mislio. Sećaš li se gde smo sinoć spavali? Dole pored reke?
LENI: (ozareno) Da. Sećam se. Sad se sećam. Tamo da odem i sakrijem se u žbunje.
DŽORDŽ: Da se sakriješ u žbunje dok ja ne dođem po tebe. Pazi da to niko ne vidi. Sakri se u žbunje pored reke. Ponovi sad.
LENI: Sakriću se u žbunje pored reke, dole u žbunje pored reke.
DŽORDŽ: Ponavljaš to u sebi, Leni, pa nećeš zaboraviti. (ulazi Rozi)
ROZI: Tražim Kerlija.
DŽORDŽ: Bio je ovde malo pre, ali je otišao.
ROZI: O, pa vi ste ti novi momci koji su tek stigli.
DŽORDŽ: (osorno) Da!
ROZI: (gleda u Lenija) Kerli je ponekad ovde. E pa sad nije.
DŽORDŽ: Kad nije, mislim da je bolje da ga potražim na nekom drugom mestu. (Izlazi. Iza scene se čuju glasovi)
ROZI: Zdravo Slime.
SLIM: Zdravo lepotice.
ROZI: Pokušavam da nađem Kerlija.
SLIM: Pa baš se ne trudiš previše, video sam ga da ulazi u vašu kuću.
ROZI: A tako! E pa, doviđenja momci.
DŽORDŽ: Isuse bože! Kakva propalica! Dakle ovo je Kerli oženio.
LENI: Lepa je.
DŽORDŽ: Da, i to se ne trudi da sakrije. Kerli će tek videti muke. Ostavila bi ga za dvadeset dolara.
LENI: Što je lepa!
DŽORDŽ: (drmusa ga) Slušaj ti praznoglavče! Da nisi više pogledao na nju, razumeš li? Ne tiče me se šta govori i šta radi. Viđao sam i ranije razne otrove, ali kao ovo ovde, nikad. Leni, dalje ruke od nje!
LENI: Pa nisam ništa uradio Džordž.
DŽORDŽ: Ne, nisi. Ali dok je tamo stajala i pokazivala noge, nisi skidao pogled sa nje.
LENI: Nisam mislio ništa loše Džordž, časti mi.
DŽORDŽ: Dobro, samo se drži podalje od nje. To je najgora klopka, ako shvataš šta je to. Neka se Kerli bori sa njom. Sam se upleo. (sa gađenjem) Rukavica puna vazelina.
LENI: Ne dopada mi se ovo mesto, Džordž. Ovo nije dobro mesto. Hajde da odemo odavde.
DŽORDŽ: Moramo da čuvamo ovo mesto, dok ne zaradimo veću sumu. Ništa tu ne pomaže. Otićićemo što pre. Ni meni se ne sviđa ništa više nego tebi. (seda sa sto) Ne, ne dopada mi se. Pobegao bih smesta odavde. Čim sakupimo nekoliko dolara, odmah ćemo krenuti odavde. Ideme pravo na Ameriken River da ispiramo zlato. Možda ćemo tamo isterati i par dolara na dan, a možemo otkriti i zlatnu žilu.
LENI: Hajdemo odmah. Ovde je rđavo.
DŽORDŽ: Moramo ostati. A sad ćuti, dolaze momci. (ulazi Slim)
SLIM: Napolju je tako svetlo da sad ništa ne vidim. Vi ste ti novi momci?
DŽORDŽ: Tek stigli.
SLIM: Hoćete li tovariti ječem?
DŽORDŽ: Tako je gazda rekao.
SLIM: (seda preko puta Džordža) Nadam se da ćete u moju grupu. Imam neku dvojicu slabašnih u grupi. Jeste li vi ikad tovarili ječam?
DŽORDŽ: Ja baš ne mogu puno da se pohvalim snagom, ali ovaj veliki može da podigne sam više ječma nego druga dvojica.
SLIM: Vas dvojica putujete zajedno?
DŽORDŽ: Pa da... mi nekako pazimo jedan na drugog. On nije baš najčistiji u glavi, ali je odličan radnik. Dobar je drug, znam ga odavno.
SLIM: Nema više tako mnogo ljudi toji putuju zajedno. Ne znam zašto, kao da se u ovom prokletom svetu svako plaši onog drugog.
DŽORDŽ: Mnogo je bolje putovati sa nekim koga znaš. (ulazi Karlson)
KARLSON: Zdravo Slime.
SLIM: Zdravo. Ovi momci tek što su stigli.
KARLSON: Milo mi je, ja sam Karlson.
DŽORDŽ: Ja sam Džordž a ovo je Leni.
KARLSON: Dobro nam došli. Baš sam hteo da te pitam, Slim, kako tvoja kučka? Nije bila pod tvojim kolima danas?
SLIM: Oštenila se prošle noći. Devet komada. Četiri sam podavio. Nije mogla sve da rani. Ostario sam najkrupnije.
KARLSON: Kakve će vrste biti kučići?
SLIM: Ne znam. Neka vrsta ovčarskih pasa. Te sam kerove viđao oko nje kad se parila.
KARLSON: Znači pet komada. Hoćeš li ih sve zadržati?
SLIM: Ne znam. Moram da ih čuvam malo dok ih bude dojila.
KARLSON: Dakle pazi, Slime. Nešto sam mislio. Onaj Kendijev pas je tako mator da jedva ide, a smrdi kao tvor. Kad god uđe u baraku osećam smrad dva-tri dana. Zašto ne nateramo Kendija da ubije svog matorog psa, a ti mu daj jedno kuče pa neka ga odgaja. Smrdi mu taj pas na milju. Još malo pa potpuno slep, nema zube, ne može da jede. Kendi ga hrani mlekom. Ništa drugo ne može da jede.
SLIM: Ne znam, videćemo. (ustaje) Bolje momci pođite odmah na ručak, dok još ima nešto za jelo. Brzo će se razgrabiti. (izlaze Slim i Karlson)
LENI: Džordž!
DŽORDŽ: Da, čuo sam, Leni. Pitaću ga.
LENI: Smeđe i belo.
DŽORDŽ: Hajde da ručamo. Ne znam da li ima smeđe i belo.
LENI: Odmah ga pitaj, Džordž, da ne bi još neko udario.
DŽORDŽ: Dabome. Hajde sad, ustaj. (uleće Kerli)
KERLI: Jeste li videli tu neku ženu?
DŽORDŽ: Pre pola sata možda.
KERLI: Šta je radila?
DŽORDŽ: (hladno) Rekla je da traži tebe.
KERLI: (meri ga pogledom) Dobro... kud je otišla?
DŽORDŽ: Nisam gledao kuda ide. (izlazi Kerli) Znaš, Leni, bojim se da se i sam ne zakačim sa ovim mangupom. Mrzim ovo đubre! Hajdemo, neće nam ostati ništa za jelo. (Izlaze. Svetla se gasi. Pauza sa muzikom. Ulaze Slim i Džordž, pale lampu iznad stola i sedaju jedan naspram drugog.)
SLIM: Za mene to ne predstavlja ništa. Ja bih i onako morao većinu da podavim. Ne treba da mi se zato zahvaljuješ.
DŽORDŽ: Možda to za tebe i nije tako mnogo, ali je za njega ogromno. Ne znam kako ćemo ga naterati da spava ovde. On će hteti da spava u štali. Imaćemo muke da ga sprečimo da ne legne u sanduk sa tim kučićima.
SLIM: Ništa to nije. Slušaj, ti si zaista imao pravo. On možda nije najčistiji u glavi, ali još nisam video takvog radnika. Umalo nije satro onog nesrećnika sa kojim je tovario. Nikad nisam video tako snažnog momka. Sa njim niko ne može da se meri.
DŽORDŽ: (gordo) Ti samo naredi Leniju šta da radi i on će ti to i uraditi samo ako ne treba da se misli. Ništa ne može sam da smisli, ali pošlušno izvršava naređenja.
SLIM: Čudno kako ste ti i on vezani jedan za drugoga.
DŽORDŽ: Šta je tu čudno?
SLIM: Pa ništa. Obično radnici ne putuju zajedno. Ja nisam nikad video dvojicu zajedno. Znaš kakvi su radnici; samo se pojave, dobiju krevet u baraci, rade mesec dana, traže obračun i odlaze dalje sami kao da nikad nisu ni dolazili. Zato baš i izgleda čudno da putuju zajedno, jedan luckast kao on i drugi okretan kao ti.
DŽORDŽ: Nije on luckast. On je glup kao noć, ali nije lud. A ni ja nisam baš najpametniji, jer valjda ne bih tovario ječam za pedeset centi, stan i hramu. Da sam razborit, da sam bar malo vešt, imao bih svoje sopstveno imanjce, žetvu za sebe umesto što ovde radim i ne dobijam ono što zemlja daje. Nije to baš tako čudno što on i ja zajedno lutamo. Obojica smo rođeni u Obernu. Poznavao sam njegovu tetka Klaru. Uzela ga je kao novorođenče i odhranila ga. Kad je umrla, Leni je pošao sa mnom na rad. Nekako smo navikli jedan na drugoga posle izvesnog vremena.
SLIM: Hm…
DŽORDŽ: Čudno. Ispočetka sam se mnogo zabavljao sa njim. Terao sam šegu, jer je bio isuviše glup da pazi ma sebe. Ali je isto tako bio isuviše glup da bi primetio da teram šegu s njim. Zabavljao sam se. Izgledao sam sebi strašno pametan pored njega. Učinio bi svaku glupost koju mu ja kažem. Mogao sam mu reći da skoči na glavu i on bi skočio. To mi posle nekog vremena nije više bilo zabavno. Nikad ne plane zbog toga. (zaćuti pa nastavi) Reći ću ti šta me je nateralo da prekinem sa tim. Jednoga dana, stajali smo u gomili momaka, gore na reci Sakramento. Osećao sam se veoma duhovitim. Okrenem se Leniju i viknem: “Skoči u vodu!” I on skoči. Nije uopšte umeo da pliva. Đavolski je malo trebalo da se udavi pre nego što smo ga izvukli napolje. Posle je bio strašno zahvalan meni šte sam ga spasao. Zaboravio je prosto da sam mu baš ja rekao da skoči u vodu. Više nikad nisam nešto slično uradio.
SLIM: Dobar je to drugar. Čoveku ne treba neka pamet pa da bude dobar. Meni se čak čini da skoro redovno biva obrnuto. Uzmi nekog zaista pametnog, i on će ti retko biti dobar drug.
DŽORDŽ: Ja nemam nikog. Viđao sam momke kako sami lutaju po rančevima. To nije dobro. Nemaju nakakva zadovoljstva. Vremenom postaju prznice. Samo bi se tukli.
SLIM: Da, postaju zli. Postaju takvi da neće ni sa kim da razgovaraju.
DŽORDŽ: Naravno, Leni je najčešće veoma nezgodna. Ali navikneš se da ideš sa čovekon, pa ti je posle nemoguće da ga se otreseš.
SLIM: On nije zao. Vidi se da Leni nije ni malo rđav.
DŽORDŽ: Dabome da nije rđav. Ali stalno upada u neprijatnosti jer je strašno glup. Kao onda u Vidu, ono što mu se desilo... neceš valjda nikom pričati?
SLIM: Šta je radio u Vidu?
DŽORDŽ: Nećeš pričati nikom?
SLIM: Naravno. Šta se to desilo u Vidu?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:55 pm
DŽORDŽ: Video je neku devojku u crvenoj haljini. Glup kao što ga je Bog dao, hoće da pipne sve što mu se svidi. Hoće samo da oseti pod rukom. Pružio on tako ruku i uhvatio crvenu haljinu, a devojka vrisnula. To je Lenija sasvim pomutilo i on je sve više stiskao haljinu. A devojka samo vrišti i vrišti. Bio sam nedaleko i čuo dreku. Kad sam im pritrčao Leni se već bio sasvim izbezumio da sam morao da ga mlatnem nekim kocem po glavi da bi pustio haljinu. Toliko se poplašio da jednostavno nije mogao da ispusti haljinu. A on je, znaš, jak kao životinja.
SLIM: Šta je posle bilo?
DŽORDŽ: Onda devojka sasvim zamrsi stvar. Prijavi vlastima da je Leni hteo da je siluje, pa momci iz grada skupe gomilu da ga linčuja. Sakrili smo se u rezervoar za vodu. Celoga dana su nam samo glave virile iz travuljine, a u toku noći smo pobegli. Da su nas našli, visili bi obojica.
SLIM: A devojka nije uopšte bila povređena?
DŽORDŽ: Ma, ne. Samo se uplašila. Uplašio bih se i ja da me ščepa. Ali nju nije uopšte povredio. Samo je hteo da pipne onu crvenu haljinu, kao što sad svo vreme miluje one kučiće.
SLIM: Nije on rđav. Rđav čovek se oseća na milju daleko.
DŽORDŽ: Naravno, a učiniće sve što mu ja... (ulazi Leni, prolazi pogrbljen ogrnut kaputom i leže u krevet) Hej Leni! Pa kako ti se dopada kuče?
LENI: Dlaka mu se smeđa i bela baš kao što sam i želeo.
DŽORDŽ: Leni!
LENI: A? Šta hoćeš Džordž?
DŽORDŽ: Rekao sam ti da ne smeš da donosiš kuče ovamo.
LENI: Kakvo kuče?
DŽORDŽ: (prilazi krevetu i diže ćebe) Digni se odmah i odnesi to kuče natrag u štalu. Ono mora da spava sa majkom. Zar hoćeš da ugine? Tek se prošle noći oštenilo, a ti ga uzimaš. Nosi ga ili ću reći Slimu da ti ga ne pokloni. (Leni izlazi)
SLIM: Isuse! Sasvim je kao dete.
DŽORDŽ: Da, kao pravo dete. U njemu nema ni trunke zla, kao ni u deteta. Kladim se da noćas neće doći ovamo na spavanje. Spavaće u štali pored sanduka. A... pustimo ga. Tamo neće napraviti nikakvu štetu. (ulazi Kendi)
KENDI: Zdravo momci. Zar niko od vas ne igra potkovica?
SLIM: Ne volim da igram svake večeri.
KENDI: Imate li možda gutljaj viskija? Boli me stomak.
SLIM: Ja nemam. Pio bih da imam iako me ništa ne boli.
KENDI: Užasno me boli. To je od one proklete rotkve. Još pre nego što sam ih jeo znao sam da će me boleti. (ulazi Karlson)
KARLSON: Isuse! Što onaj crnac može da baci potkovicu.
SLIM: Da, da. Veoma je dobar.
KARLSON: Do sto đavola kako je sretan. Pored njega niko ne može da pobedi. Kendi, onaj tvoj matori pas strašno smrdi. Stalno mi se muva oko nogu, a smrdi kao sam đavo.
KENDI: Sa njim sam jako odavno, pa i ne osećam da smrdi.
KARLSON: Nema više ni zuba, sav se ukočio od reumatizma. Ne vredi više ni sebi ni tebi. Što ga ne ubiješ, Kendi?
KENDI: Ni govora. Imam ga tako odavno. Još dok sam čuvao ovce, a on bio štene. Kad ga sad gledate ne možete da verujete, ali on je bio najbolji ovčarski pas kojeg sam video.
KARLSON: Pazi, Kendi. Ovaj pas je sada mator i samo se zlopati. Kad bi ga odveo malo dalje od ranča i ispalio mu metak pravo u potiljak... ne bi ništa osetio a ratosiljao bi ga muka.
KENDI: Ne, ne mugu to. Pa toliko je dugo sa mnom.
KARLSON: Ali on nema ništa od života. Slušaj! Evo ja ću ga ubiti umesto tebe.
KENDI: Navikao sam se na njega. Dobio sam ga još kao kučence.
KARLSON: Ali sada ga samo mučiš time što ga držiš u životu. Gledaj, Slimova kučka se baš oštenila. Siguran sam da će ti Slim dati jedno štene. Zar ne Slim?
SLIM: Naravno, možeš da uzmeš jedno, ako hoćeš. Karlson je u pravu, Kendi. Taj tvoj pas ne vredi ni sebi samom. Ja lično bih voleo da me neko ubije kad ostarim i postanem bogalj.
KENDI: Možda ga samo raniš. Ne bih voleo posle da ga lečim.
KARLSON: Ništa ne brini. Ako hoćeš spašću ga muka još večeras. Njemu ništa drugo ne preostaje. Ne može da jede, ne može da gleda, čak ni da ide ne može bez bolova.
KENDI: (pun nade) Nemaš revolver!
KARLSON: Đavola nemam. Imam kolt. Ma neće ni osetiti.
KENDI: Pa... dobro.
SLIM: Karlson!
KARLSON: Da?
SLIM: Znaš šta da radiš?
KARLSON: Šta?
SLIM: Ponesi lopatu.
KARLSON: A, pa da. Razumem. (izlazi Karlson i ulazi Hvit)
DŽORDŽ: Kladim se da je Leni u štali sa svojim kučetom. Neće taj hteti ni na spavamje ovamo da dođe.
SLIM: Kendi, uzmi koje hoćeš kuče.
DŽORDŽ: Ko hoće da igra karte?
HVIT: Evo, mogao bih ja.
DŽORDŽ: (osluškuje) Kao da ima neki pacov dole. Treba mu postaviti zamku.
HVIT: Šta dođavola radi tako dugo? Hajde mešaj te karte. Ovako nikada nećemo početi. (Čuje se pucanj, svima lakne: gledaju Kendija, on gleda u tavanicu) Vidim da ste vas dvojica baš došli da radite.
DŽORDŽ: Ne shvatam kako to misliš.
HVIT: Pa, znaš, došli ste u petak. Ima da radite dva dana do nedelje.
DŽORDŽ: Još uvek ne razumem.
HVIT: Shvatio bi da si se malo više potucao po ovakvim velikim rančevima. Momak prvo želi da vidi kakav je ranč. Zato dolazi u subotu posle podne. Dobiju večeru u subotu, tri obroka u nedelju i može da ode u ponedeljak posle doručka, a da posao ni ne dirne. A vi ste došli u petak u podne, pa morate raditi barem dan i po bez obzira šta dalje nameravate.
DŽORDŽ: Mi ćemo se zađržati neko vreme. Ja i Leni hoćemo da zaradimo nešto novca. (otvaraju se vrata i proviri Kruks)
KRUKS: Gospodine Slim!
SLIM: O, zdravo Kruks. Šta je?
KRUKS: Rekli ste mi da zagrejem katran za kopito one mazge.
SLIM: Dobro, sad ću ja doći da namažem.
KRUKS: Ja ću, ako dopustite gospodine Slim.
SLIM: Neka. Sam ću.
KRUKS: Gospodine Slim!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:56 pm
SLIM: Da?
KRUKS: Onaj veliki novi momak vrzma se tamo u štali oko vaših kučića.
SLIM: Dobro, neće napraviti nikakvu štetu. Dao sam mu jedno kuče.
KRUKS: Hteo sam samo da vam kažem. Vadi ih iz sanduka i muva po rukama. To im baš neće prijati.
SLIM: Neće ih povrediti. Ajdemo sada.
DŽORDŽ: Ako se ona budala muva okolo više nego što treba, izbaci ga slobodno, Slime. (Slim i Kruks izlaze)
HVIT: Jesi li već video novu malu?
DŽORDŽ: Kakvu novu malu?
HVIT: Pa, Kerlijevu novu ženu.
DŽORDŽ: Video sam je.
HVIT: Pa zar ti ne liči na lakšu robu?
DŽORDŽ: Nisam primetio da je baš tako.
HVIT: Ako dobro gledaš, videćeš mnogo. Ništa ona ne krije. Tako nešto se ne viđa često. Nabacuje se svima redem. Kladim se da ni onog crnca ne izbegava. Ke znam šta joj to sve treba.
DŽORDŽ: Pa je li bilo kakvih nezgoda od kad je došla?
HVIT: Do sada nije. Doduše, Kerli se uzmuvao. Ljubomora, znaš. Ali za sada ništa više. Ona ga uvek traži ovde kad on nije tu. Ili izmisli da je nešto zaboravila. Izgleda da ne može bez muškaraca.
DŽORDŽ: Napraviće ona gužvu. Zbog nje će neko zaglaviti u zatvor. Veliki rane sa dosta radnika nije za ženu. Pogotovo takvu.
HVIT: Saravno. Nego, hoćeš sutra sa nama u grad?
DŽORDŽ: Zašto? Šta ima tamo?
HVIT: Ništa naročito. Obične stvari. Odemo u kuću mame Suzi. Što je to dobro mesto. Ima i pet devojaka!
DŽORDŽ: A koliko to košta?
HVIT: Dva i po dolara. Možda možeš dobiti i za dva. Suzi ima i zgodne stolice za ljuljanje. Ako neko baš i neće sa ženskom može da sedi u stolici, uzme dve-tri čašice i tako provede veče. Mama Suzi se uopšte ne buni i ne izbacuje napolje ako nećeš žensku.
DŽORDŽ: Možda ću poći da pogledam lokal.
HVIT: Svakako pođi. Videćeš, sjajna zabava. Mi nikad ne idemo kod Klare.
DŽORDŽ: Klara vodi drugu kuću?
HVIT: Da, samo ona naplaćuje tri dolara ono glavno, a trideset centi čašicu. I nema stolice za Ijuljanje.
DŽORDŽ: Ja i Leni štedimo novac. Možda ću i ući i popiti čašicu, ali dva i po dolara ne dam.
HVIT: Zaam, ali čoveku je potrebno ponekad i malo razonode. (ulaze Leni i Karlson. Karlson seda i čisti revolver)
KARLSON: Još nema Kerlija?
HVIT: Ne, a zašto?
KARLSON: Traži ženu, video sam ga napolju. Trči okolo kao besan pas.
HVIT: Pola dana on traži nju, a ono drugo pola dana ona njega. (upada Kerli)
KERLI: Je li ko od vas video moju ženu?
HVIT: Nije dolazila ovamo.
KERLI: A gde je Slim?
DŽORDŽ: Otišao se u štalu da stavi katrana mazgi na povređeno kopito.
KERLI: Koliko ima da je otišao?
DŽORDŽ: Pet... deset minuta. (Kerli izlazi)
HVIT: Idem da vidim šta će biti. Jeste da je vešt sa pesnicama... vraški vešt, ali svejedno ne bi trebalo da dira u Slima. Niko ne zna šta Slim ume.
DŽORDŽ: Zar sumnja da je Slim sa njegovom ženom?
HVIT: Izgleda tako. Naravno da Slim nema ništa sa njom ili bar ja tako mislim. Svejedno idem da vidim gužvu ako do nje dođe. Hajdemo!
DŽORDŽ: Ja ostajem. Neću da se upuštam u gužvu bez potrebe. Ja i Leni smo ovamo došli da zaradimo nešto novca, a ne da ulećemo u kojekakve svađe. Šta me se tiče i Kerii i njegova žena.
KARLSON: Idem i ja da pogledam. (izlaze Karlson i Hvit)
DŽORDŽ: Šta si ti to uradio?
LENI: Ništa nisam uradio Džordž. Slim mi je rekao da ne milujem toliko one kučiće bar za neko vreme. Zato sam se odmah vratio. Bio sam dobar, Džordž.
DŽORDŽ: To ja treba da kažem.
LENI: Pa nisam nijedno povredio. Samo sam svoje držao u krilu i mazio ga. Ima tako meku dlaku.
DŽORDŽ: Jesi li video Slima u štali?
LENI: Jesam, rekao mi je da bolje ne diram kučiće.
DŽORDŽ: A jesi li video onu ženu?
LENI: Misliš na Kerlijevu ženu?
DŽORDŽ: Da. Je li i ona dolazila u štalu?
LENI: Ne. Bar je ja nisam primetio.
DŽORDŽ: Dobro. Čini se da momci neće videti borbu. Ako dođe do tučnjave, ti se, Leni, samo sklanjaj.
LENI: Neću da se tučem. (seda za sto, uzima kartu i gleda je) Oba kraja ista. Džordž, zašto su oba kraja ista?
DŽORDŽ: Ne znam. Tako ih prave. Šta je Slim radio u štali?
LENI: Slim?
DŽORDŽ: Pa da. Video si ga u štali kad ti je rekao da ne diraš previše kučiće.
LENI: A, da. Držao je kantu sa katranom, ne znam zašto.
DŽORDŽ: Jesi li siguran da ona žena nije ulazila u štalu kao jutros ovde?
LENI: Ne, uopšte nije ulazila.
DŽORDŽ: Više volim običnu javnu kuću. Tamo možeš da uđeš, da se napiješ, da odjednom dobiješ sve što ti srce zaželi, i to bez ikakve gužve. I znaš unapred šta te sve košta. Ali ova propalica će baš nekoga da otera u zatvor. Sećaš li se Endi Kešmena, Leni? Išao je sa tobom u školu?
LENI: Onog čija je majka obično mesila kiflice za decu?
DŽORDŽ: Da, tog Endija. Ti se odmah setiš svega samo ako je u bilo kakvoj vezi sa hranom. E, pa taj Endi sad sedi na robiji zbog jedne takve radodajke.
LENI: Džordž!
DŽORDŽ: A?
LENI: Koliko nam još treba vremena da dobijemo ono naše parče zemlje pa da živimo od plodova rada i gajimo zečeve?
DŽORDŽ: Ne znam. Trebaće nam još dosta para. Znam jedno imanje koje bi mogli jeftino da dobijemo. Ali prvo moramo dosta da radimo da bi došli do para.
LENI: Pričao mi o tom imanju.
DŽORDŽ: Pa sinoć sam ti pričao.
LENI: Hajde, pričaj mi ponovo.
DŽORDŽ: U redu. Ima deset jutara. Ima i malu vetrenjaču. Ima malu drvenu kolibu i kokošarnik. Ima baštu, voćnjak, trešnje, jabuke, breskve, kajsije, orahe, nešto malo jagoda. Ima mesta za detelinu i dosta vode za navodnjavanje. Ima i obor za svinje.
LENI: A zečevi?
DŽORDŽ: Za sada nema mesta za zečeve, ali ću lako da napravim nekoliko kaveza pa ćeš moći da ih hraniš detelinom.
LENI: Tačno tako, moći ću da ih hranim. Jesi li tako rekao?
DŽORDŽ: Pa bismo mogli da imamo i neko svinjce. Sagradio bih pušnicu, kao onu što sam video kod mog dede, pa kad zakoljemo svinjče mogli bi da sušimo šunku i slaninu, da pravimo kobasice i sve te stvari. A kad losos dopliva uz reku, mogli bi da ulovimo stotinak komada pa da ih usolimo i osušimo na dimu. Jeli bismo ih za doručak. Nema ništa lepše od dimljenog lososa. Kad stigne povrće mogli bi da ga konzerviramo... i paradajz, to se lako kanzervira. Svake nedalje bi zaklali kokošku ili zeca. Možda bi imali i kravu ili ovcu, a kajmak bi bio tako debeo, nožem da ga sečeš.
LENI: Mogli bismo da živimo od plodova zemlje.
DŽORDŽ: Sigurno. Sve vrste povrća u bašti, pa kad se zaželimo viskija, prodamo neko jaje ili krompir, ili nešto drugo, ili mleko. Baš bi se tamo živelo. Tamo bi se skrasili. Ne bi više jurcali po celoj zemlji da nas kojeko hrani, A ne, dragi moj. Mi bi imali svoje sopstveno mesto, mesto gde pripadamo i ne bi više spavali po kojekakvim barakama.
LENI: Pričaj mi o kući Džordž.
DŽORDŽ: Da, imali bi i malu kuću i sobu za nas. Malu, široku livenu peć, a zimi bi u njoj stalno bilo vatre. Nema tamo mnogo zemlje da treba da crkavamo od rada. Možda šest-sedam sati dnevno. Ne bi tovarili ječam jedanaest sati. A kad bi sami sejali, sami bi i žnjeli. Znali bi šta raste od našeg sejanja.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Ned Avg 02, 2009 11:56 pm
LENI: Pa zečevi. Ja bih se starao o njima, zar ne? Pričaj mi šta ću ja raditi, Džordž.
DŽORDŽ: Dabome. Ti ćeš prvo izaći sa džakom u polje deteline. Napunićeš džak pa ćeš ga istresti u kavez sa zečevima.
LENI: A oni će čupkati, čupkati. Video sam ih kako to rade.
DŽORDŽ: Kote se otprilike svakih šest nedelja, tako da bi ih bilo dosta i za jelo i za prodaju. Držali bi i golubove da lete oko vetrenjacče kao ni što sam ih gledao na imanju moga dede kad sam bio dete. I sve bi to bilo naše i niko ne bi smeo da nas istera. Ako nam se neko ne svidi, samo bi viknuli: "Napolje!" i tako mi svega merao bi da ode. A kad bi naišao prijatelj, za njega bi imali i poseban krevet i rekli bi: "Zašto ne ostaneš da prenoćiš?" i tako mi svega onbi i ostao. Imali bi i lovačkog psa i par prugastih mačaka, ali ćeš morati da paziš da mačke ne dočepaju mlade zečiće.
LENI: Neka samo probaju da im priđu. Prebiću im vratove. Ja ću... ja ću ih smožditi motkom.
KENDI: Znate li vi gde ima takvo mesto?
DŽORDŽ: (besno) Pa i ako znam, šta se to tebe tiče?
KENDI: Ne treba da mi kažete. To može biti svako mesto.
DŽORDŽ: Sigurno. Imaš pravo. Ne bi ga našao ni za sto godina.
KENDI: Koliko traže za samo mesto?
DŽORDŽ: Pa... dobio bih ga za šest stotina dolara. Starci čije je to imanje sasvim su propali. Starao je potrebna i neka operacija. Slušaj ti... a šta se to tebe tiče? Ti nemaš ništa sa tim.
KENDI: Ne vredim mnogo ovakav sa samo jednom rukom. Kaiš mi zahvatio šaku ovde na ranču. Zato me i drže ovde kao čistača. Dali su mi i dvesta pedeset dolara kad sam izgubio ruku. A imam još pedeset ušteđevine u banci, To je trista i dobiću još pedeset na kraju meseca. Da ti kažem... kako bi bilo da pođem i ja sa vama, momci? Ulažem trista pedeset dolara. Nisam mnogo za posao, ali bih mogao kuvati, čuvati piliće i okopavati baštu. Šta mislite?
DŽORDŽ: Moram da razmislim o tome. Uvek smo računali samo na nas dvojicu.
KENDI: Napraviću testament i ostaviću svoj deo kada umrem vama dvojici. Nemam nikakve rodbine, ili bilo koga drugog da bih mu ostavio. Imate li vi momci nešto novaca? Možda bi mogli odmah nešto da uradimo.
DŽORDŽ: (sa gađenjem) Imamo deset dolara obojica. Pazi, ako ja i Leni radimo mesec dana i ništa ne potrošimo imaćemo sto dolara. To znači četristo pedeset. Mislim da bi ih za tu sumu pridobili. Onda bi ti i Leni mogli da odete tamo i da sve uredite, a ja bih još radio da otplatimo ostatak. Vi bi za to vreme mogli da prodajete jaja i slične stvari. Isuse! Kladim se da bi ih pridobili. Sigurno bi pristali.
KENDI: Nastradao sam pre četiri godine. Kaiš od vršalice mi uhvatio ruku. Uskoro će me najuriti. Čim više ne budem mogao da čistim barake, isteraće me. Ako vama dam novac, možda ćete me vi momci zadržati da vam okopavam baštu i ako baš i nisam najsposobniji. Ili ću prati sudove i čistiti kokošinjac, ali biću na svome i radiću na svome. Žalosno. Jeste li videli šta su uradili mom psu noćas? Rekli su da više no vredi ni sebi ni drugima. Kad me odavde izbace voleo bih da me ubiju. Ali oni to neće uraditi. Neću imati kud da odem, a posao više nigde neću dobiti. Ko će zaposliti starca bez ruke. A kada vi budete spremni da otkažete imadu još trideset dolara više.
DŽORDŽ: Pristaće starci. Treba im novac. Stari su i bolesni. Kupićemo to staro imanje, pa ćemo otići tamo da živimo. Nas dvojica smo još uvek jaki pa ćemo urediti sve što nam treba. Bićemo svoji na svome. Zamislite dođe vašar ili cirkus ili je igranka u gradu. Išli bi i mi i nikog ne bi morali da pitamo smemo li. Samo bi rekli: Hajde idemo! Pomuzli kravu, bacili malo žita kokoškama i krenuli.
LENI: I dali trave zečevima. Nikad ne bih zaboravio da ih nahranim. A kad ćemo to da uradimo Džordž?
DŽORDŽ: Kroz mesec dana. Tačno kroz mesec dana. Znate li šta ću da uradim? Pisaću tim starcima da hoćemo da kupimo njihov ranč. A Kendi će poslati sto dolara kao kaparu.
KENDI: Naravno da hoću. Ima li dobra peć tamo?
DŽORDŽ: O, fina peć. Gori i drva i ugalj.
LENI: Ja ću poneti moje kuče. Mogu da se kladim da će mu se tamo odmah dopasti. (čuju se glasovi spolja)
DŽORDŽ: Nikome ni reči o ovome. Samo nas trojica znamo o ovome i niko više. Oni bi bili u stanju da nas isteraju sa posla samo da ne bi zaradili novac. Pravićemo sa kao da ćemo celog života tovariti ječam, pa onda naglo jednog dana uzmemo zaradu i jednostavno nestanemo.
LENI: (sam sebi) Nikom ne pričaj!
KENDI: Znaš, Džordž, trebalo je da sam ubijem psa. Nije trebalo da dozvolim strancu to da uradi. (ulaze Slim, Kerli, Hvit i Karlson)
KERLI: Slušaj Slim. Nisam ništa ružno mislio. Samo sam te pitao.
SLIM: Ama ti me mnogo često zapitkuješ. Već mi je dosta toga. Ako ne umeš sam da čuvaš svoju prokletu ženu kako možeš da očekuješ to od mene. Idi dalje od mene.
KERLI: Ja baš i pokušavam da ti objasnim da nisam ništa loše mislio. Samo sam te pitao da li si je video negde.
KARLSON: Zašto joj ne kažeš da sedi u kući gde joj je i mesto. Puštaš je da se muva po barakama i dogodiće ti se nešto iz čega se nećeš lako ispetljati.
KERLI: Ti drži jezik za zubima ako ne misliš da izletiš!
KARLSON: Budalo! Mislio si da uplašiš Slima, a on je uplašio tebe. Sav si se naduo kao žaba. Ne plaši me to što si najbolji bokser. Samo priđi, pa ću ti razmrskati tu blesavu glavu.
KENDI: (sa gađenjem) Rukavica puna vazelina.
KERLI: (osvrće se po sobi, ugleda Lenija pa priskoči) Čemu se ti dođavola smeješ?
LENI: A?
KERLI: Odi ovamo velika budalo! Ustani! Ne dozvoljavam da mi se ovakav veliki klipan smeje. Pokazaću ja tebi ko je žaba! (udari ga pesnicom)
LENI: Džordž, neka me ostavi na miru. Džordž reci mu da me ostavi na miru. (uzmiče dok ga Kerli udara)
DŽORDŽ: Udri ga Leni! Ne daj da te bije!
LENI: Džordž, reci mu da prestane.
SLIM: Ti, gadni mali pacove! Zapamtićeš me!
DŽORDŽ: (zadržava Slima) Čekaj malo. Udri ga Leni! Rekao sam udri ga! (Kerli polazi još jednom: Leni mu unvati pesnicu)
DŽORDŽ: Pusti ga Leni, pusti mu pesnicu! Slime pomozi mi da bi mu ostalo nešto od šake. Puštaj Leni! LENI: (pušta Kerlija) Pa ti si mi rekao Džordž.
SLIM: (razgleda Kerlijevu šaku) Moramo ga voditi lekaru. Izgleda da mu je svaka koščica u šaci polomijena.
LENI: Nisam hteo. Ja zaista nisam hteo da ga povredim.
SLIM: Karlsone, idi spremi kola. Odvešćemo ga u Soledad da mu staro ruku u gips. Nisi ti ništa kriv Leni. Ova budala je dobila što je i tražila. Ali... Isuse! Umalo da mu ništa ne ostane od šake.
DŽORDŽ: Slima, zar će nas sada izbaciti? Nama treba novac. Hoće li nas sada Kerlijev otac izbaciti?
SLIM: (Kerliju) Jesi li dovoljno svestan da razumeš šta ću ti reći? Dobro, onda slušaj! Ja mislim da ti je mašina zahvatila ruku. Ako nikome ne kažeš šta se desilo, nećemo ni mi. Ali samo ako pokušaš da kažeš ili ove momke isteraš, svima ćemo ispričati pa će te svi ismevati.
KERLI: Neću pričati.
SLIM: Hajde sada. Karlson će te odvesti lekaru. (izlaze Kerli, Hvit i Karlson)
SLIM: (Leniju) Daj da ti vidim ruke. Svemogući Bože! Bojao bih se da se na mene naljutiš.
DŽORDŽ: Leni se nije naljutio. Samo se uplašio i nije znao šta radi. Rekao sam ti već da niko ne bi smeo s njim da se bije. Ili sam to rekao Kendiju.
KENDI: Tako si baš rekao. Jutros kad se Kerli prvi put zakačio sa tvojim prijateljem, ti si kazao: "Bolje da se ne kači sa Lenijem ako sebi misli dobro!” Tačno tim rečima.
DŽORDŽ: (Leniju) Nije tvoja krivica. Ne treba više da se plašiš. Uradio si ono što sam ti ja rekao. Idi sada na pumpu pa se umi. Grozno izgledaš.
LENI: Ja nisam nteo svađu. (pođe pa zastane) Džordž?
DŽORDŽ: Šta noćeš?
LENI: Je li još uvek mogu da gajim zečeve?
DŽORDŽ: Možeš. Nisi uradio ništa rđavo.
LENI: Nisam mislio ništa rđavo.
DŽORDŽ: Dobro, vuci se napolje i operi to lice..
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Pon Avg 03, 2009 12:04 am
III ČIN

(Soba štalskog momka Kruksa zidom i vratima odeljena od štale. Krevet, sanduk, sto i dve stolice, polica sa nekoliko raskupusanih knjiga. Na zidu više amovi za konje, puška, kalendar sa nekom lepoticom Kruks sedi na krevetu. Ulazi Leni)
KRUKS: Nemaš prava da ulaziš u moju sobu. Ovo ovde je moja soba i niko osim mene ovde nema nikakva prava.
LENI: Ništa ne radim Hteo sam da vidim moje kuče pa sam primetio svetlost kod tebe.
KRUKS: E pa imam prava da upalim svetlo. Hajde, sad idi iz moje sobe. Za mene nema mesta u baraci, a za tebe u mojoj sobi.
LENI: A zašto nema mesta za tebe?
KRUKS: Jer sam crnac. Oni tamo igraju karte, a ja ne smem jer sam crn. Kažu da smrdim. E pa ja sad tebi kažem svi vi smrdite meni.
LENI: Svi su otišli u grad. I Džordž i Slim i svi. Džordž mi je rekao da ostanem ovde i da ne pravim gluposti.
KRUKS: Dobro, pa šta sad hoćeš?
LENI: Ništa. Video sam svetlost kod tebe. Mislio sam da uđem i sednem.
KRUKS: Uostalom ne znam šta ćeš ti u štali. Nema razloga da radnik ulazi u štalu. Ti nisi gonič mazgi i nemaš posla tamo.
LENI: Kuče. Dolazim da obiđem kuće.
KRUKS: Dobro, onda gledaj kuče i nemoj ulaziti tamo gde te ne traže.
LENI: Gledao sam ih malo. Slim mi je rekao da ne smem mnogo da ih milujem.
KRUKS: Pa vadio si ih stalno iz sanduka. Čudi me da ih kučka nije već sakrila na neko drugo mesto.
LENI: Ih, ne mari ona. Pušta me. Ni ne reži na mene.
KRUKS: Dobro, kad već nećeš da ideš, sedi malo. A momci su svi otišli u grad?
LENI: Svi osim starog Kendija. Sedi u baraci, oštri olovku i razmišlja.
KRUKS: Razmišlja? O čemu stari Kendi ima da razmišlja.
LENI: O zečevima.
KRUKS: Ti si lud. Ti si sasvim poludeo. O kakvim zečevima govoriš?
LENI: O zečevima koje ćemo imati. A ja ću da ih gajim, da kosim travu za njih i dajem im vodu i sve tako.
KRUKS: Sve su to gluposti. Uopšte se ne čudim onom momku sa kojim putuješ što te drži po strani.
LENI: Ali to je istina. Mi ćemo to uraditi. Imaćemo malo imanje i živećemo od plodova zemlje.
KRUKS: Čekaj. Kažeš istina. Sedi. Sedi ovde.
LENI: (seda) Ti misliš da lažem, ali ne. Svaka reč je istinita. Uostalom pitaj Džordža kad se vrati.
KRUKS: Tt putuješ sa Džordžom, je li?
LENI: Naravno. Ja i on idemo svuda zajedmo.
KRUKS: Ponekad kad on govori ti baš i ne razumeš sve što on priča. Je li tako?
LENI: Pa... ponekad, ali ne uvek. Šta misliš koliko je treba vremena da kučići odrastu da ih mogu maziti?
KRUKS: Kučići će da porastu za nekoliko nedelja. Pa ovo je divno. Džordž stvarno zna šta radi. Viđao sam to već do sada. Jedan priča, a drugi ništa ne razume, i svejedno mu je da li ga razume ili ne. Glavno je da pričaju, da ne sede i ćute. Džordž može da priča šta god hoće, svejedno je. Stvar je u pričanju. I u tome da nisi sam. A zamisli da se Džordž više ne vrati. Zamisli da je pobegao i da se više neće vratiti. Šta bi onda?
LENI: Šta?
KRUKS: Rekao sam: zamisli da je Džordž otišao noćas u grad i da se više nikad neće vratiti. Da više nikad ni ne čuješ o njemu.
LENI: On to neće učiniti. Džordž nikad tako nešto ne bi uradio. Odavno sam sa njim. Vratiće se on noćas. Zar ti ne misliš da će doći?
KRUKS: Niko ne zna šta je sve čovek u stanju da uradi. Recimo i da hoće da se vrati, ali da ne može. Zamisli da je ubijen ili ranjen tako da ne može da se vrati.
LENI: Džordž tako nešto me bi uradio. On je veoma pažljiv i neće se povrediti. Nikad se nije povredio jer veoma pazi.
KRUKS: Dobro, zamisli, samo zamisli da se Džordž me vrati. Šta će onda biti sa tobom?
LENI: Ne znam. Hej, šta ti hoćeš? To nije istina. Džordž nije povređen.
KRUKS: Hoćeš da ti kažem šta će se onda desiti? Strpaće te u ludnicu, u kavez. Staviće ti ogrlicu kao psu
LENI: (skače) Ko je povredio Džordža?
KRUKS: (uplašeno) Ma, šalio sam se samo. Nije Džordž povređen. Zdrav je i čitav. Vratiće se on već.
LENI: Zašto se šališ? Niko ne sme tako da se šali sa Džordžom.
KRUKS: Sedi ti samo. Nije Džordž povređen.
LENI: (seda i gunđa) Niko ne sme tako da se šali sa Džordžom.
KRUKS: Sad možda shvataš. Tl imaš Džordža. Ti znaš da će se vratiti. A zamisli da nemaš nikog, zamisli da ne smeš da ideš u baraku i igraš remi jer si crn. Kako bi ti se to dopadalo? Zamisli da moraš da sediš ovde i samo čitaš knjige. Naravno, možeš da igraš u dvorištu potkovica dok se ne smrkne, ali posle toga moraš ovamo i ne ostaje ti drugo nego da čitaš knjige. Nije dobro čitati knjige. Čoveku treba neko da mu je u blizini. Čovek poludi kad nema nikog pored sebe. Ja ti kažem. Čovek nestane usamljen i sve mu se smuči.
LENI: Džordž će se vratiti. Možda se već i vratio. Bolje da idem da vidim.
KRUKS: Nisam hteo da te plašim. Vratiće se. O sebi sam govorio. Čovek sedi ovde noćima sam, možda nešto čita ili razmišlja ili slične gluposti. Neki put razmišlja, a nema nikog da mu kaže to je tačno, a ovo nije. Ako i vidi nešto on možda ne zna da li je tačno ili ne. Ne može da se okrene pa da nekog upita da li i on vidi isto. Ne može da bude siguran, nema čime da odmeri. Viđao sam čudne stvari ovde. Nisam bio pijan, ne znam da li sam sanjao. Da je neko bio sa mnom mogao bi mi reći da sam spavao pa bi bilo u redu. Ali ovako ne znam.
LENI: Džordž neće otići i ostaviti me. Sigurno Džordž tako nešto neće uraditi.
KRUKS: Sećam se vremena kad sam bio dete na farmi pilića moga oca. Imao sam i dva brata. Uvek su bili pored mene, uvek tu. Spavali smo u istoj sobi, u istom krevetu sva trojica. Imao sam leju sa jagodama i leju sa detelinom. Kad sam čuvao piliće u detelini moja braća bi sedela na ogradi i gledala piliće.
LENI: Džordž kaže da ćemo i mi imati piliće i detelinu za zečeve.
KRUKS: Kakve zečeve?
LENI: Mi ćemo imati zečeve i leju sa jagodama.
KRUKS: Ti si lud?
LENI: Imaćemo, imaćemo. Pitaj Džordža.
KRUKS: Ti si sasvim lud. Video sam ja već stotine ljudi na putevima i rančevima, sa zavežljajem na leđima i istom prokletom pričom u glavi. Stotine. Dolaze i rade, otkazuju i odlaze, i svaki ima komadić zemlje u glavi. I nikad ga nijedan na kraju ne dobije. Svi žele komad zemlje? Pročitao sam mnogo knjiga ovde. Nikad niko ne odlazi u nebo i ne dobija zemlju. To je sve samo u njihovim glavama. Uvek pričaju o tome, ali taj komad zemlje postoji samo u njihovim ludim glavama. (osluškuje) Čini mi se da tu ima nekog. Mora da je Slim. On noću po nekoliko puta obilazi mazge. Jeste li vi to gospodine Slim?
KENDI: Slim je otišao sa ostalima u grad. Hej, jesi li video Lenija negde?
KRUKS: Misliš onog velikog?
KENDI: Da. Je li prolazio ovuda?
KRUKS: Ovde je. (Kendi ulazi, ali ostaje na vratima)
KENDI: Da ti kažem, Leni. Nešto sam razmišljao o onim zečevima.
KRUKS: Možeš ući ako hoćeš.
KENDI: Pa, ne znam. Naravno, eko želiš.
KRUKS: Uđi. Kad svako može, zašto ne bi i ti?
KENDI: Baš ti je lepo ovde. Mora da je ugodno imati ovakvu zasebnu sobu.
KRUKS: Svakako. I đubrište pod prozorom. Svakako vrlo fino.
LENI: Rekao si nešto o zečevima.
KENDI: Ja sam već odavno ovde. I Kruks je odavno ovde, ali ovo je prvi put da ulazim u njegovu sobu.
KRUKS: Momci ne zalaze često u sobu crnca. Niko nije bio ovde osim gospodina Slima. Njega i gazde.
LENI: Šta je bilo sa zečevima?
KENDI: Smislio sam. Možemo zaraditi i malo novaca na njima ako počnemo na pravi način.
LENI: Ali ja ću da ih gajim. Džordž je kazao da ću ih ja gajiti.
KRUKS: Vi se momci samo zavaravate. Vi ćete đavolski mnogo da napričate o tome, ali zemlju nećete dobiti. Ti ćeš biti ovde čistač sve dek te jednog lepog dana ne iznesu u drvenom sanduku, a ovaj Leni će za dve-tri nedelje biti ponovo na drumu. Ma video sam ja mnogo takvih. Kao da vi umesto mozga imate samo zemlju u glavi.
KRUKS: Možeš biti sasvim siguran da ćemo mi zemlju dobiti. Džordž kaže da hoćemo. Novac već imamo...
KRUKS: Jel? A gde vam je Džordž sada? U gradu, u javnoj kući. Tamo odlazi vaš novac. Svi samo govore o zemlji, a niko na nju ne stigne. Nikada.
KENDI: Pa sigurno da svi to žele. Svako želi komadić zemlje, ne mnogo. Samo nešto što je njegovo. Nešto malo na čemu meže da živi i odakle ga niko ne može oterati. Ja to nikad nisam imao. Sejao sam skoro za svakog u ovoj državi, ali nije bilo moje. I kad sam žnjeo, opet nije bilo moje. Ali sada ćemo uspeti i tu se nemoj zavaravati. Džordž nije poneo novac sa sobom. Novac je u banci. Ja, Leni i Džordž. Imaćemo svako svoju sobu. Imaćemo psa i zečeve i piliće. I žito će se zeleneti i imaćemo kravu ili kozu...
KRUKS: Kažete da imate novac?
KENDI: Pa naravno. Veći deo imamo. Samo još malo da zaradimo. Sve ćemo imati kroz mesec dana, a Džordž je već našao zemlju.
KRUKS: Nikad nisam video nekog kome je to pošlo za rukom. "Video sam neke gotovo lude oft želge za zemljom, ali uvek neka javna kuća ili kockanje odnese sve. Ali... ako bi vi... momci... hteli dve ruke da rade besplatno, samo za stan i hranu, ja bih rado ponudio svoje ruke. Nisam sakat da ne bih radio kao pas samo ako to hoću. (upada Rozi)
ROZI: Da li je neko od vas, momci, video Kerlija?
KENDI: Kerli nije dolazio ovamo.
ROZI: Sve same slabe ostavili ovde. Misle da ne znam kud su svi otišli. Čak i Kerli. Zaam ja dobro gde su otišli.
KENDI: Pa kad tako dobro znate, zašto onda pitate za Kerlija.
ROZI: Čudna stvar. Ako uhvatim nasamo bilo koga od vas lepo se sporazumevam sa njim. Ali čim su dvojica, nema ništa od razgovora. Svi se samo ljute i brecaju. Svi se vi bojite jedan drugog. Eto razloga. Svaki od vas se plaši da mu ostali ne nameste nešto.
KRUKS: Možda će biti bolje da vi ipak odete u vašu kuću. Mi ne zelimo gužvu.
ROZI: Pa, ja vam ne stvaram gažvu. Zar ti misliš da i ja ne želim ponekad da progovorim s nekim nekoliko reči? Zar ti misliš da je meni milo da se zabijem sve vreme u onu kućerinu.
KENDI: Vi imate muža. Niko vas ne tera da se skitate okolo po ranču i nama stvarate nezgode.
ROZI: (ironično) Naravno, imam muža. Svi ste ga videli. Zgodan momak, zar ne? Sve svoje vreme troši pričajući šta će da radi momku koji mu se ne svidi, a nijedan mu se ne sviđa. Zar mislite da mogu da sedim ceo bogovetni dan u četiri zida i da slušam Kerlija kako će da ga udara levicom pa onda čuvenim desnim krošeom. “Jedan-dva.” tako on to zove. (imitira Kerlija) Samo čuvenim jedan-dva i onaj je završio svoje. Hej... šta se dogodilo sa Kerlijevom šakom?
KENDI: Pa... Kerli... ovaj... ruku mu je zahvatila mašina, gospođo. Smrskala mu ruku.
ROZI: Budalo. Zat vi mislite mene da prevarite? Kerli je nešto započeo što nije mogao i da završi. Zahvatila mašina! Budale. Od kako mu je smrskana ruka ne priča više o čuvenom jedan-dva. Ko mu je smrskao ruku?
KENDI: Zanvatila ma mašina.
ROZI: Dobro, dobro. Krijte ako hoćete. Šta me se tiče? Samo ne uobražavajte da ste me prevarili. Šta vi mislite da sam ja dete, a? Znate li vi da sam mogla u pozorište da idem. Ne u jedno! A jedan fini muškarac mi je rekao da bi mogao i za film da me uzme. Ma šta sve evo meni treba. Subota uveče, svi otišli u grad, a šta ja radim? Stojim i pričam sa nekakvim ukočenim budalama. Crncem, šašavkom i matorim vašljivim ovnom. I to moram kad nema nikog drugog.
KENDI: E sad mi je veš dosta. Idite već jednom! Rekli smo vam već da niste ovde poželjni. Osim toga prevarili ste se što se nas tiče. Nemate vi dovoljno pameti u toj pilećoj glavi. Nismo mi nikakve ukočene budale. Neka nas i oteraju odavde. Neka nas i najure zbog vas. Nemojte misliti da bismo izašli na drum i jurili za drugim vašljivim petparačkim poslom kao što je ovaj ovde. Vi ni ne znate da mi imamo naš sopstveni ranč i kuću gde ćemo da odemo. Ovde sigurno ne ostajemo. Imamo mi i kuću i piliće i voće, i imanje sto puta lepše nego ovo. Imamo i prijatelja, naravno. Možda smo se ranije i bojali da nas isterate ali to je sada prošlo. Imamo sopstvenu zemlju i možemo na nju da odemo kad god nam se prohte.
ROZI: Budalo matora. Da vi imate i pola dolara popili bi ih i gledali u dno prazne čaše. Znam ja vas dobro, momci.
KENDI: Ma nije trebalo ni da vam govorim. Bolje je da odete i gledate svoja posla. Mi znamo šta je naše i sasvim ja svejedno da li vi verujete ili ne. Zato bolje idite odavde jer može Kerli da se vrati pa bi trebalo da mu objašnjavate šta ovde radite sa "ukočenim budalama". (smeje se )
ROZI: (gleda Lenija) Otkud ti te masnice po licu?
LENI: Kome, je l’ meni?
ROZI: Da, tebi.
LENI: (zbunjeno) Zahvatila mu ruku mašina.
ROZI: (smeje se) Vrlo dobro, mašine. Razgovaraću sa tobom docnije. Jako volim mašine.
KENDI: Ostavite ovog momka na miru. Sa njim nema nikakvog petljanja. Reći ću Džordžu šta mu pričate. Džordž ne dozvoljava da se petljate sa Lenijem.
ROZI: Ko je Džordž? Onaj mali što je došao sa tobom.
LENI: Jeste, to je on. On će mi dati da gajim zečeve.?
ROZI: Pa lepo, ako samo to želiš, nabaviću ti par zečeva.
KRUKS: Dosta mi je toga. Nemate pravo da ulazite u crnačku sobu. Nemate prava uopšte da se mešate u sve ovo. Sad odmah izađite i to brzo. Ako nećete, tražiću od gazde da vam ne dozvoli više da ulazite u štalu.
ROZI: Slušaj ti crnčugo! Znaš li šta mogu da ti uradim samo ako zineš? Mogu da udesim da te bičuju dok ti meso ne skinu sa leđa, ili da te obese tako brzo da ne bude čak ni zanimljivo...
KRUKS: (skrušeno) Da, gospođo.
LENI: Ja želim da Džordž dođe. Želim da Džordž što pre dođe.
KENDI: Ne boj se ništa. Baš sam čuo kako ljudi dolaze. Džordž je sad već sigurno u baraci, kladim se. (okrene se Rozi) Bolje da sad odete. Ako sad odete nećemo reći Kerliju da ste bili ovde.
ROZI: Neće biti da si išta čuo.
KENDI: Bolje ne kušati đavola. Ako niste sigurni, bolje uradite kako vam kežem.
ROZI: (Leniju) Baš mi je milo što si udesio Kerlija. On je to i zaslužio. Ponekad bih i ja to uradila. (izlazi)
KRUKS: Je li istina to što si rekao da se momci vraćaju?
KENDI: Naravno, čuo sam ih.
KRUKS: Ja nisam ništa čuo.
KENDI: Kapija se zalupila. Isuse, kako nečujno ide ta Kerlijeva žena. Svakako ima veliko iskustvo.
KRUKS: Momci, možda je bolje da sad odete. Čak mi se čini da vas i ne podnosim više. Čovek druge boje mora da poštuje neka pravila čak iako ih ne voli.
KENDI: Nije smela tako da govori.
KRUKS: A, ništa. Vaš dolazak i sedenje su učinili da se zaboravim. Uostalom ono što kaže, cela je istina.
DŽORDŽ: Leni, hej Leni! Jesi li u štali?
LENI: To je Džordž. Ovamo Džordž, ovde sam! (ulazi Džordž)
DŽORDŽ: Šta radiš u Kruksovoj sobi? Ne smeš tu da ulaziš.
KRUKS: Rekao sam im, ali su oni ipak ušll.
DŽORDŽ: E pa, zašto ih nisi izbacio.
KRUKS: Nisu mi mnogo smetali. Leni je dobar momak.
KENDI: E, Džordž! Stalno razmišljam i razmišljam. Setio sam se kako zaraditi novac na zečevima.
DŽORDŽ: Mislim da sam ti kazao da nikom ne pričaš o tome.
KENDI: Nisam nikom pričao. Samo Kruksu.
DŽORDŽ: Dobro, hajde izlazite odatle. Izgleda da ne smem da se maknem ni za trenutak. (polaze Džordž, Leni i Kendi)
KRUKS: Kendi!
KENDI: Da?
KRUKS: Da li se sećaš šta sam ti ono rekao o okopavanju i onim grubim poslovima?
KENDI: Da, sećam se.
KRUKS: E, pa zaboravi to. Nisam mislio ozbiljno, šalio sam se. Ne želim da odem na to mesto.
ZAVESA
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Pon Avg 03, 2009 12:05 am
DRUGA SLIKA

(Štala. Leni sedi na gomili sena pored sanduka, ispred njega leži mrtvo kuče: napolju se čuju glasovi radnika koji bacaju potkovicu)
LENI: Zašto si moralo da crkneš? Nisi tako malo kao miševi. A nisam te jako ni lupio. Sad me možda Džordž neće pustiti da gajim zečeve ako sazna da si mrtvo. (pokriva kuče senom) Ovo nije tako rđavo da bi trebalo da idem tamo na reku i sakrijem se u žbunje. Reći ću Džordžu da sam ga našao ovde već mrtvog. (izvlači kuče iz sena) Ali on će da pogodi. On uvek sve otkrije. Reći će mi: Ti si to učinio i ne pokušavaj da me prevariš. Pa će reći: E baš zbog toga nećeš moći da gajiš zečeve... Prokleto da si! Zašto baš da crkneš. Nisi malo kao miš. (baci ga) Sad mi neće dozvoliti da gajim zečeve. Sad mi neće dati. (uzima kuče i gladi ga) Nisi bilo dovoljno odraslo. Govorili su mi i govorili da nisi. Nisam verovao da ćeš tako lako crći. A možda se Džordž nece ljutiti. Pa šta je ovo prokleto stvorenjce i značilo Džordžu. (ulazi Rozi i na prstima prilazi Leniju)
ROZI: Šta ti je to mladiću?
LENI: Džordž mi je rekao da sa vama nemam ništa. Ni da pričam niti išta drugo.
ROZI: Zar tebi Džordž sve naređuje?
LENI: Kaže da neću moći da gajim zečeve ako sa vama razgovaram.
ROZI: On se boji da se Kerli ne naljuti. E, ali Kerlijeva ruka je u zavoju i baš ako hoće možeš i drugu da mu polomiš. Mene nisi prevario pričom o mašini.
LENI: Neću sa vama da pričam!
ROZI: (klekne pored njega) Slušaj! Svi muškarci igaju napolju potkovica. Tek je četiri sata i nijedan neće napustiti igru. Zašto ne smem da porazgovaram sa tobom? Nikad ni sa kim ne progovorim. Osećam se strašno usamljenom.
LENI: Dobro, ali ne smem sa vama da razgovaram niti išta drugo.
ROZI: Osećam se usamljenom. Ti možeš da razgovaraš sa svetom, a ja samo sa Kerlijem. Inače se ljuti. Kako bi se ti osećao kad ne bi smeo ni sa kim da progovoriš ni reč?
LENI: Ali ja ne smem. Džordž se plaši da ne zapadnem u neku nevolju.
ROZI: A šta ti je to?
LENI: Moje kuče. Moje malo kuče.
ROZI: A gle, mrtvo je.
LENI: Bilo je tako malo. Samo sam se igrao sa njim... a ono kao da je htelo da me ujede... a ja zamahnem... pa... ga onda čušnem. Tako je crklo.
ROZI: Ne sekiraj se ništa! To je obično kuče. Ceo kraj je pun kučića, dobićeš drugo kad god hoćeš.
LENI: Nije to problem. Džordž mi sada neće dozvoliti da gajim zečeve.
ROZI: Zašto neće?
LENI: Pa, rekao je da ako samo još nešto rđavo uradim neću moći da gajim zečeve. Rekao li je da i sa vama ne smem ništa.
ROZI: Ma ne boj se. Čuješ li ih kako napolju galame? Igraju za četiri dolara i sigurni se da nijedan neće napustiti igru do mraka.
LENI: Ali ako Džordž sazna da sam sa vama razgovarao napraviće lom. Sam mi je tako rekao.
ROZI: Šta to ima na meni? Zar ja ne smem ni sa kim da razgovaram? Šta misle oni, ko sam ja? Ti si zgodan momak. Ne znam zašto ne bih smela sa tobom da pričam. Nikakvo zlo ti neću napraviti. (ustaje)
LENI: Ali Džordž kaže da ćete nas uvući u nevolje.
ROZI: Ma pusti gluposti. Kakve ti ja zlo činim? Izgleda da se niko od njih ne zapita kako ja živim. A ja mogu da ti kažem da nisam strorena za ovakav život. Od mene ja moglo nešto da postane. Možda ni sad nije kasno... živela sam u sred Salinasa. Doselili smo se tamo još dok sam bila mala. Jednom je prošla neka pozorišaa grupa, a ja sam se upoznala sa jednim glumcem. Rekao mi je da mogu da pođem sa njima, ali me stara nije pustila, zato što sam imala samo petnaest godina. Da sam otišla sigurno ne bih živela ovako.
LENI: Imaćemo malo imanje... i zečiće.....
ROZI: Drugi put sam opet upoznala jednog čoveka sa filma. Izašla sam sa njim i na igranku, i on je obećao da će me ubaciti na film. Rekao je da sam rođeni talenat. Obećao je da će mi pisati čim se vrati u Holivud. Nikad nisam dobila to pismo. Sigurna sam da ga je stara sakrila. Pitala sam je, a ona mi rekla da nije. Više nisam mogla da ostanem na jednom takvom mestu gde me u svemu sprečavaju i odakle ne mogu da započnem nikakvu karijeru. Zato sam i otišla... i posle se udala za Kerlija. Je l’ ti mene slušaš?
LENI: Ja? Dabome.
ROZI: Dobro, nikome to do sada nisam pričala. Možda i ne bi trebalo. Ali, meni se Kerli ne sviđa. On. nije zgodan muškarac. (seda pored Lenija) Mogla sam da odem i na film, i da nosim sve one lepe haljine što nose one tamo. I mogla sam da stanujem u onim velikim i lepim hotelima i da me stalno slikaju. Pa kad bih imala premijeru mogla bih da odem i da govorim i preko radija, pozivali bi me jer bih bila poznata sa filma. Taj čovek je rekao da sam rođena za film.
LENI: Ako iznesem ovo kuče i bacim ga, možda Džordž neće nikad saznati. Tada bih bez smetnje mogao da gajim zečeve.
ROZI: Zar ti stalno samo o zečevima misliš?
LENI: Imaćemo malo imanje. Imaćemo kuću i baštu, i mesto za detelinu, a to se detelina za zečeve, i ja ću da napunim džak detelinom i odneću ga zečevima.
ROZI: Što si tako poludeo za zečevima?
LENI: Volim da gledam fine stvari. Jednom sam na vašaru video zečeve sa dugom dlakom. A bili su tako fini, znate li? Neki put gladim miševe kad nemam ništa bolje.
ROZI: Mislim da si ti zaista lud.
LENI: Ne, nisam. Džordž kaže da nisam. Volim da gladim prstima nešto fino, nešto meko.
ROZI: Pa ko ne voli? Svako to voli. i ja volim da dodirujem svilu i kadifu. Voliš li ti kadifu?
LENI: Nego šta. Čak sam imao i jedno parče. Jedna žena mi je dala to parče. A ta žena je bila moja rođena tetka Klara. Baš meni je dala, evo ovoliko parče. Samo mora da sam ga izgubio negde jer ga odavno nisam video.
ROZI: Ti si lud. Sasvim sa lud, ali si zgodan momak. Kao neko veliko dete. Čovek ipak može da shvati šta govoriš. Kad češljam kosu, ponekad sednem i gledam kako je meka. (gladi kosu) Neki imaju oštru kosu. Eto Kerli. Njegova kosa je kao žica. A moja je meka i fina. Naravno ja je dosta i češljam. Zato je tako meka. Evo ovde pipni. Ovde! (stavlja njegovu ruku na glavu) Pipni tu i vidi kako je meka.
LENI: (miluje joj kosu) Oh, kako je divno, kako je meko.
ROZI: Pazi sad, zamrsićeš je. Prestani sad, svu ćeš mi je zamrsiti. (trza glavom) Pusti, pusti!
LENI: (izbezumljeno) Molim vas nemojte! (stavi joj ruku na usta) Oh, molim vas nemojte to činiti, Džordž će biti besan. (Roz se otima) Jao, molim vas nemojte to da radite. Džordž će reći da sam opet uradio nešto rđavo i neće mi dati da gajim zečeve. E, pa sad nemojte, neću da se derete. Vi ćete me uvući u neku nezgodu. Baš kao što oe Džordž i rekao. Nemojte to da radite! Nemojte da vičete! (drmusa ge: ona se prvo otima, a zatim klone) Ja neću da vas povredim. Džordž će se veoma ljutiti ako vičete. (pusti je a ona se skljoka) Oh, Isuse, učinio sam nešto rđavo. Opet sam učinio nešto rđavo. (ustaje) Džordž će biti besan. I... rekao je... da se sakrijem u žbunje dok on ne dođe. Ala će besneti! U žbunje dok on ne dođe. To mi je rekao. (uzima mrtvo kuče, a Rozi pokriva slamom) Baciću ga. I bez .. toga je dosta nevolja. (sakriva kuče pod kapu i izlazi. Ulazi Kendi)
KENDI: Leni! Ej Leni jesi li tu? Opet sam nešto razmišljao. Sad ću ti reći šta možemo da uradimo. (ugleda Rozi) Nisam znao da ste vi ovde. Ne bi smeli ovde da spavate. (uhvati je za ruku) O Bože! (istrči napolje i vraća se sa Džordžom)
DŽORDŽ: Šta si to hteo da mi pokažeš?
KENDI: Evo ovo.
DŽORDŽ: Šta joj je? (sagne se) O, moj Bože!
KENDI: Ko je ta uradio?
DŽORDŽ: Zar ne možeš ga pogodiš? Trebalo je da znam. Čini mi se da sam to negde u dubini glave osećao.
KENDI: Šta ćemo sad da radimo, Džordž?
DŽORDŽ: Mislim da moramo da kažemo momcima. Mislim da moramo da ga uhvatimo i zatvorimo. Ne možemo ga pustiti da pobegne. Jadnik će umreti od gladi. Možda će ga zatvoriti i biti dobri prema njemu.
KENDI: Treba ga pustiti da pobegne. Ti znaš Kerlija. Tražiće da ga linčuju. Kerli će ga sigurno ubiti.
DŽORDŽ: Da. To je tačno. Kerli je takav. I drugi će hteti
KENDI: Ti i ja možemo da uzmemo ono malo imanje, zar ne Džordž? Možemo da odemo tamo i lepo živimo. Je l’ da možemo, Džordž?
DŽORDŽ: Sad mi se čini da sam znao od samog početka. Čini mi se de sam znao da nećemo uspeti. On je toliko voleo da mu o tom pričam da sam na kraju i sam poverovao u sve to.
KENDI: Onda, sve je propalo.
DŽORDŽ: Radiću mesec dana pa ću uzeti mojih pedeset dolara i presedeću u nekoj vašljivoj javnoj kući celu noć. Ili ću sedeti u kockarnici dok i posledaji ne ode kući. Onda ću se vratiti, radiću ponovo mesec dana pa ću opet imati pedeset dolara.
KENDI: A on je bio tako dobar momak. Nikad ne bih pomislio da Leni može tako nešto da uradi.
DŽORDŽ: Leni to nije uradio iz zlobe. On stalno pravi neprilike, ali ne iz zlobe. Slušaj sad. Moramo reći momcima. Moraju ga uhvatiti. Nema drugog izlaza. Možda ga neće raniti. Ali pazi, možda će pomisliti da sam i ja umešan u to. Zato ja sad idem u baraku. A ti pričekaj malo, pa izađi i reci da si je sad našao, a ja ću doći i praviti se da je dotle nisam video. Hoćeš tako da uradiš? Tako da niko ne pomisli da sam i ja umešan.
KENDI: Svakako Džordž, tako ćemo uraditi.
DŽORDŽ: U redu, daj mi nekoliko minuta, i onda istrči i pozovi ostale. Idem sad. (izlazi)
KENDI: (gleda Rozi) Ti, prokleta vucibatino. Ipak si to uradila, je li? Ja sam siguran da ti je milo. Svi su znali da ćeš zamesiti stvar. Tvoj život nije mogao da izađe na dobro. Vašljivice! A ja sam hteo tako rado da kopam u bašti i perem tanjire za ove momke. Ako bi naišao cirkus... ili utakmica... samo bi rekli: Dođavola sa radom! i išli bi da gledamo. Nikog ne bi nikad ni pitali, pa bi imali svinju i piliće... a zimi malu poširu peć... pa kad pada kiša... mi sedimo unutra... (Izlazi. Uulaze Slim, Kerli, Karlson, Hvit, Kendi i Kruks a za njima i Džordž.)
KERLI: Znam ko je to učinio. Onaj veliki pasji sin. Znam da je on, jer su svi ostali bili napolju i igrali potkovica. Uhvatiću ja njega. Idem po lovačku pušku. Sam ću ubiti besnog psa. U trbuh ću mu sasuti sačmu. Hajde momci.
KARLSON: Idem po kolt. (izlazi sa Kerlijem)
SLIM: (Džordžu) Izgleda da je stvarno Leni to uradio. Slomljen joj je vrat. Možda kao ono u Vidu što si mi pričao.
DŽORDŽ: Verovatno.
SLIM: Znaš, mislim da ćemo morati da ga uhvatimo. Šta misliš, kuda je otišao?
DŽORDŽ: On... morao se otići prema jugu. Došli smo sa severa pa je verovatno otišao prema jugu. SLIM: Mislim da treba da ga uhvatimo.
DŽORDŽ: Zar ne bi mogli da ga uhvatimo pa da ga ovi zatvore. On m izbezumio, Slime. On to nije iz zlobe uradio.
SLIM: Možda, ako uspemo da obuzdamo Kerlija, možda. Ali Kerli će hteti da ga ubije. Još uvek je besan zbog ruke. A zamisli opet, da ga uhvate i vežu i stave iza rešetaka. Nije ni to dobro.
DŽORDŽ: Znam, znam. (utrcava Karlson)
KARLSON: Onaj pokvarenjak mi je ukrao kolt. Nema ga u torbi. (ulazi Kerli)
KERLI: Sve je u redu, momci. Kruks ima lovačku pušku. Uzmi je ti Karlsone. Kad ga vidiš ne razmišljaj mnogo. Nišani u trbuh, to će ga presaviti kao britvu.
HVIT: Ja nemam pušku.
KERLI: Ti idi u Saledad i dovedi šerifa. (Džordžu) I ti ćeš sa nama prijatelju.
DŽORDŽ: Da, i ja ću. Ali slušaj, Kerli. Jadnik je lud. Nemoj ga ubiti. Nije on svestan šta je uradio?
KERLI: Da ga ne ubijem? Kažeš da nije svestan, a ukrao Karlsonu revolver. Sigurno ćemo ga ubiti. DŽORDŽ: Možda je Karlson samo izgubio kolt.
KARLSON: Video sam ga jutros u torbi. Sigurno je ukraden.
SLIM: Kerli, možaa bolje da ostaneš ovde pored žene.
KERLI: Ja idem. Prosuću mu utrobu sam, čak i sa jednom rukom. Samo da ga nađem.
SLIM: Onda ostani ti sa njom, Kendi, a mi da krenemo. (izlaze svi osim Kendija)
KENDI: (lešu) Bednice! Prokleta bila po sto puta!
ZAVESA
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

taj Pon Avg 03, 2009 12:05 am
IV ČIN

(Ispred zavese izlazi Leni, osvrće se na sve strane i seda)
LENI: Eto, nisam zaboravio. “Sakri se u žbunje i čekaj da ja dođem.” Tako je Džordž rekao... Džordž će čudo da mi napravi... Džordž će reći da hoće da bude sam i da mu ja ne smetam više. Mogu da odem pravo tamo u planine i nađem neku pećinu... i nikad više neću videti Džordža, ali šta me briga. Ako me Džordž neće ja ću otići... ja ću otići. (pojavljuje se u uglu leš tetka Klare. govori Lenijevim glasom)
“KLARA”: Govorila sam ti i govorila. Rekla sam ti: Slušaj Džordža jer ja on tako dobar prema tebi. Ali ti nikad ne slušaš. Uradiš uvek nešto ružno.
LENI: Pokušavao sam draga tetka Klara. Pokašavao sam i pokušavao, ali nikad nisam uspeo.
"KLARA": Ti nikad ne misliš na Džordža. On ti stalno dobro čini. Kad dobije komad kolača on ti uvek da pola, i više od pola. Ako dobije preliv, on sve sipa tebi.
LENI: Znam, tetka Klaro. Uvek sam pokušavao da ga slušam, ali eto.
“KLARA”: Za sve ovo vreme, da nije sa tobom, on bi se lepo provodio. Uzeo bi zaradu i divno se zabavljao u javnoj kući, a mogao bi da zasedne i u kockarnicu i igra karte celu noć. Ali on se stalno o tebi stara.
LENI: Znam ja to dobro. Evo odmah idem u planinu da nađem pećinu pa ću tamo da živim i ne smetam više Džordžu.
"KLARA": Ti to samo pričaš. Uvek samo tako pričaš, a znaš i sam da to nećeš nikad učiniti. Ipak ćeš ti ostati i mučiti Džordža i dalje.
LENI: Pa ja baš mogu i da odem. Džordž mi sigurno sad neće dati da gajim zečeve. (nestaje tetka Klara, pojavljuje se veliki zec i govori Lenijevim glasom)
“ZEC”: Da gajiš zečeve, budalo jedna. Nisi ti za zečeve. Zaboravio bi na njih i ostavio ih gladnim. To bi ti učinio. A šta bi na to kazao Džordž?
LENI: Ne bih zaboravio na njih, ne bih.
“ZEC”: Vraga ne bi. Nisi ti za to. Nisi ti nizašta. Bog je svedok da je Džordž učinio sve da te izvuče iz blata, ali to tebi ne vredi. On će ti štapom isterati te bube iz glave, to će uraditi.
LENI: A ne. To Džordž ne bi nikad uradio. Znam Džordža još od… već sam i zaboravio otkad, i nikad nije digao ni ruku na mene, a kamoli štap. On je dobar prema meni. Ne bi on to.
“ZEC”: Znaj da si mu dodijao. On će te namrtvo premlatiti pa će otići, a tebe ostaviti.
LENI: Neće. Neće on to uraditi. Znam ja Džordža. Odavno smo zajedno.
“ZEC”: On će te ostaviti, budalo jedna, ostaviti samog, ostaviti ostaviće te...
LENI: (zapuši uši) Neće! Kažem ti da neće. Džordž, Džordž! (ulazi Džordž. “Zec” nestaje)
DŽORDŽ: Šta se dovraga dereš?
LENI: Nećeš da me ostaviš, Džordž, je l’ da nećeš?
DŽORDŽ: (seda pored njega) Neću.
LENI: Znao sam. Nisi ti takav. (ćute malo) Džordž!
DŽORDŽ: Da?
LENI: Opet sam učinio nešto ružno.
DŽORDŽ: Nije više važno.
LENI: Džordž!
DŽORDŽ: Da?
LENI: Zar me nećeš grditi?
DŽORDŽ: Grditi?
LENI: Pa da, kao što si uvek ranije radio. Kao ono: "Da nema tetebe, uzeo bih svojih pedeset dolara..."
DŽORDŽ: O moj Bože! Ti Leni, uopšte ništa ne savataš šta se dešava, ali pamtiš svaku moju reč.
LENI: "i kad dođe kraj meseca..."
DŽORDŽ: I kad dođe kraj meseca uzeo bih svojih pedeset dolara i otišao bih u javnu kuću... dovraga Leni.
LENI: Nastavi Džordž. Zar me nećeš više grditi?
DŽORDŽ: Neću..
LENI: Dobro, mogu ja i da odem. Otići ću u brda i naći neku pećinu, pa ću tamo živeti ako me ti ne želiš.
DŽORDŽ: Ne. Ostani sa mnom.
LENI: Pričaj mi kao ono ranije.
DŽORDŽ: Šta da ti pričam?
LENI: O drugim momcima i nama.
DŽORDŽ: Momci kao mi nemaju porodice. Zarade neku paru, pa onda to profućkaju. Nemaju nikoga na svetu da o njima brine...
LENI: Ali mi ne! Pričaj sad o nama.
DŽORDŽ: Ali mi ne.
LENI: Jer...
DŽORDŽ: Jer ja imam tebe a...
LENI: A ja imam tebe. Mi imamo jedan drugog, i eto zato, zato ima neko ko se brine o nama. (Čuju se udaljeni glasovi potere)
DŽORDŽ: Skini šešir, Leni, vazduh je tako prijatan.
LENI: (skida šešir) Pričaj mi kako će biti.
DŽORDŽ: Gledaj preko reke, Leni, a ja ću ti tako pričati da ćeš moći prosto da vidiš sve to. Imaćemo malo imanje... (vadi revolver iz džepa)
LENI: Hajde, kako će biti? Imaćemo malo imanje...
DŽORDŽ: (podigne revolver pa ga ponovo spusti) Imaćemo kravu, a možda i prase i piliće... A imaćemo i leju sa... detelinom ..
LENI: Za zečeve.
DŽORDŽ: Za zečeve.
LENI: A ja ću da gajim zečeve.
DŽORDŽ: A ti ćeš da gajiš zečeve.
LENI: I živećemo od plodova zemlje.
DŽORDŽ: Da. (Čuje se lomljava žbunja. Džordž ustaje i staje iza Lenija. Leni hoće da se okrene)
DŽORDŽ: Nemoj, Leni. Gledaj pravo preko reke, kao da vidiš imanje.
LENI: Džordž, kad ćemo sve to imati?
DŽORDŽ: Uskoro ćemo imati.
LENI: Ja i ti.
DŽORDŽ: Ti i ja. Svi će biti dobri prema tebi. Neće više biti nevolja. Niko ne nikoga vređati, niti krasti. LENI: Ja sam mislio da si besan na mene, Džordž. (potera se čuje sasvim blizu) Hajde sad odmah to da učinimo. Hajdemo tamo odmah.
DŽORDŽ: (podiže revolver do Lenijeve glave) Da... baš sad. Moram. Mi moramo! (ispali metak, Leni pada, ulazi potera)
SLIM: Džordž, jesi li to ti Džordž?
KERLI: (prilazi Leniju) Ubio ga, tako mi Boga. Baš u potiljak.
SLIM: (Džordžu) Nemoj se žalostiti, i to se mora ponekad.
KARLSON: Kako si to uradio?
DŽORDŽ: Pa... uradio sam.
KARLSON: Je li kod njega bio revolver?
DŽORDŽ: Da... da, kod njega.
KARLSON: Ti si oduzeo revolver od njega, zgrabio ga i ubio?
DŽORDŽ: Da. Tako. (ispušta revolver)
SLIM: Hajdemo Džordž. Ja i ti ćemo sad da se vratimo u grad i popijemo nešto.
DŽORDŽ: Da, da popijemo.
SLIM: Morao si, Džordž. Kunem ti se da si morao. Hajde sa mnom. (izlaze Slim i Džordž)
KARLSON: (saginje se i uzima revolver) Šta sad još, dovraga, muči ovu dvojicu?

KRAJ
Sponsored content

Re: Džon Štajnbek - O miševima i ljudima

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu