Dušan Kovačević - Doktor šuster

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:02 am

Lica:
Doktor Nikola Kos - čuveni hirurg, u prevremenoj penziji zbog nekih "zdravstvenih problema"
Ana - doktorova kćerka, novinarka „crnih hronika"
Divna - doktorova sestra, profesorka klavira, udovica čuvenog operskog pevača Sergeja Donskog
Branko Bezdan - Filosof - nesuđeni profesor filosofije i „suđeni" policajac - mafijaš
Lola - Filosofov brat po majci, mutav. Neko mu je odsekao jezik jer je „mnogo pričao"
Smiljan Stefanović - operski pevač i Anin verenik
Nekoliko problematičnih ljudi - žrtve braće po majci
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:03 am

PRVI ČIN

Ponoć na dunavskom keju

(Deo dunavskog keja je pust. Sa tamne površine reke dopiru brujanje motora ribarskog čamca, nesma žaba i blagi udari talasa o kamenu obalu. Doktor Nikola Kos dolazi iz mraka, zastaje pokraj svetiljke, osvrće se i viče.)
DOKTOR: Garo! Garo! Gde si, barabo jedna? (U desnoj ruci drži povodac, a u levoj maramicu kojom briše oziojano čelo... Mutna, žućkasta svetlost. „stojeće svetiljke" obasjava lice čuvenog hirurga koji je zbog „nekih zdravstvenih problema" nenzionisan pre vremena. Kad se ribarski čamac približi obali, Doktor poviče radoznalo, kao dete.) Ima li ribe?!... Ooooo! Bravo, majstore! Svaka čast! Dunav nije „kada", kao što pričaju amateri! To je som, a ne ja! Bravo! Bravo! (Doktor je mahanjem maramice pozdravio uspešan ulov i čamac koji se udaljio. Osvrnuvši se, ponovo se seti psa. Odlazeći niz kej, u mrak, doziva ga, mlatarajući povocem.) Garo! Garo! Barabo kereća! Gde si?! Ubiće nas Ana! Garo! Garo! (I samo što je Doktor otišao, do svetiljke je došlo neobično društvo. Mladić u kožnoj jakni Lola Mutavi gurao je invalidska kolica, u kojima je „spavao" neki tip, a njegov elegantni brat u svilenom odelu, poznatiji kao Filosof, išao je za njima i grdio ga po ko zna koji put.)
FILOSOF: Svaki čovek ima dve ruke i dve noge, a samo retki ljudi imaju i glavu! Ti nemaš glavu, definitivno! Nemaš, burazeru! Nemaš! Šta je, šta me ako gledaš?! Da imaš glavu, ne bi ubio čoveka bez razloga! (Na reči „bez razloga", brat se okrenuo i počeo da viče, pričajući „mutavo".)
LOLA: Ko?! Ja?! Pa be mi momu! Momu!
FILOSOF: Bez razloga! Bez razloga! To što ti je rekao da si „mutav" nije lepo, ali to nije razlog da ga ubiješ! Nego ti pričaš, mnogo pričaš! Usta ne zatvaraš! Jezik su ti odsekli zato što si po ceo dan nekoga vređao, napadao, pretio!... Odrasli ste zajedno, kuća do kuće, bili ste najbolji prijatelji, na svim slikama ste zagrljeni, išli ste sa ekskurzijama na more, na skijanje, počeli ste zajedno da kradete...
LOLA: Paa, be u mi! Ooo, pu be pa! Popo mi vava!
FILOSOF: Četiri veka pre rođenja Hrista veliki filosof Seneka rekao je: „Mali dug stvara dužnika, a veliki dug neprijatelja!" Bili ste veliki prijatelji, dok vam se velike pare nisu umešale u život. A novac nije sve na ovom svetu, brate moj. (Pogledavši zlatni sat, Filosof je duboko uzdahnuo, pa nastavio „predavanje" posmatrajući tamnu površinu vode, koju je brat osvetljavao baterijskom lampom, dajući nekome svetlosne signale.)
FILOSOF: Vozamo ga sat vremena, a tvog prijatelja, ribara-grobara, nema.
LOLA: Dotite, dotite...
FILOSOF: Doći će, doći će... Ti, ipak, zaboravljaš da sam ja policajac i da bih mogao da te uhapsim i strpam u zatvor, a onda da ti u dosije upišem i sva ostala ubistva. To što smo nas dvojica braća...
LOLA: Po mami...
FILOSOF: Po majci, jeste, po majci, ali to ti ne daje pravo da svaki drugi dan nekoga ubiješ. Ja mogu da zažmurim na „jedno oko", ali ne mogu i neću da učestvujem u tvojim svakodnevnim zločinima. Kad si prvi put ubio, mislio sam, verovao sam, bio sam ubeđen desilo se; desilo se jednom i nikad više. Međutim, kad sad pogledam šta si sve uradio, koliko si ljudi ubio, mogu da ti kažem: iisi napunio 30 godina, a „napunio" si dve aleje na Novom gro6lju...
LOLA: Bobo, po po, mama! A, po ma...
FILOSOF: Ćuti kad ja govorim! Saslušaj me jednom u životu! Završiću u paklu zbog tebe! Ja verujem u Boga i pravdu Svevišnjeg, a družim se sa đavolom! Svaki put kad uđem u crkvu očekujem da mi se kupola sruči na glavu. Ne smem da pogledam Gospoda; gledam u pod, palim sveće i u plamenu vidim kako gorim u paklu. I šapućem: Gospode, oprosti mome bratu, grešan je, ne zna šta radi, prizovi ga pameti... (Prekinuvši sa davanjem svetlosnih signala nekom čamcu, koji je proplovljavao, mutavi brat je trgao pištolj iz pojasa, repetirao ga i dao bratu, povikavši.)
LOLA: Bubi me! Bubi me! Bubi me!
FILOSOF: Zašto bih ja tebe ubio? Nisi zaslužio da te ubijem.
LOLA: Bubi me! Bubi me, momim te! (Lola je kleknuo i otvorio usta, pokazujući bratu gde da puca. U brzom hodu, pokraj njih je prošao Doktor, javivši se kao da je sve u najboljem redu.)
DOKTOR: Dobro veče! (Doktor je nestao, a Filosof je uhvatio brata za uvo i podigao ga kao da ima posla sa tvrdoglavim, neposlušiim derištem.)
FILOSOF: Reci ti meni, šta ja još mogu da učinim za tebe? Napustio sam filozofski fakultet kao jedan od najboljih studenata, jer me je naša sirota, dobra majka molila: „Pređi, sine, u policiju, spasavaj onog nesrećnika, završiće ma robiji i električnoj stolici. Učini to zbog mene, ako me i malo voliš..."
LOLA: Mama po bo mi? Mama?
FILOSOF: Mama, mama... Naša dobra, sirota majka, koja se zbog tebe razbolela i... i... „otišla" u najvećim mukama... Kad sam došao u bolnicu, kad su mi javili da je kraj, ona me je pogledala i upitala: „Kako je moj Lola?"... Sklopila je oči s tim pitanjem...
LOLA: Mama... Moa mama...
FILOSOF: Neki dan, palim sveću na njenom grobu, gledam je i lažem da si se popravio... Lažem majku da joj i „gore" ne bude teško... Gledam sliku i kažem joj: „Popravio se tvoj Lola, majko. Dobar je, majko..." A mamina slika me gleda i vidi da lažem... A jednom, kad sam baš mnogo lagao, slika je zaplakala... Lep, sunčan dan, a slika plače... (Lola je gledao brata kome su oči bile pune suza. A kad je Filosof nadlanicom obrisao oči, zaplakao je kao dete. Kroz plač je ponavljao.)
LOLA: Bogo, Bogo, Bogo... (Zagrlivši ga, elegantni brat ga je opomenuo, i sam plačući.)
FILOSOF: Ne pominji Boga, uzalud... Kad jednoga dana budeš stvarno verovao, nećeš činiti ovakve stvari... Umesto da predajem mladim, lepim i pametnim ljudima, ja šetam tvoje mrtvace po keju...
LOLA: Ja vevuvem u Boga?
FILOSOF: Ti veruješ u Boga?
LOLA: Aha... aha...
FILOSOF: Pa što ovo činiš, ako veruješ? Znaš li koja je 6. Božija zapovest?
LOLA: Znam. Ne ubi...
FILOSOF: Jeste! Ne ubij!... Ne ubij! A ti svaki drugi dan nekoga ubiješ... A koja je 5. zapovest?... Poštuj oca svojega i mater svoju da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji... A šta si ti uradio? Bacio si oca kroz prozor, sa devetog sprata.
LOLA: Pa, boba mi po mama! I, po po...
FILOSOF: Jeste, jeste, tukao je majku. I meni je bilo teško, ali ti si morao da pozoveš mene, da ga ja uhapsim i ubijem u zatvoru. Po Zakonu! Međutim, pošto ti imaš brata policajca, koji te voli i štiti, ti si upao u stan, zgrabio čoveka i bacio ga kroz prozor, kao kesu.
LOLA: Jete! Jete! Ko ketu!
FILOSOF: A onda si pozvao mene da papravim uviđaj i zapisnik kako je tvoj otac skočio kroz prozor u „trenucima duševnog rastrojstva". Da si tako bacio moga oca, da je tvoj otac bio moj otac, ja bih te na licu mesta ubio...
LOLA: Bubio bi me?
FILOSOF: Bez razmišljanja. (Pokraj braće koja su se svađala, i čoveka koji je u kolicima 'spavao', ponovo je prošao Doktor, žurno, zamišljeno. Gledajući u beton. Javio se.)
DOKTOR: Dobro veče! (Braća su ga ispratila zbunjenim pogledima. Filosof je reče gledajući za Doktorom)
FILOSOF: Nešto mi je poznat ovaj čovek... (U džepu elegantnog policajca „na bolovanju" zazvonio je mobilni telefon. Dok je vadio telefoi, rekao je bratu.) Odvezi ga do ušća i spusti u reku.
LOLA: Moba meba ba piva?
FILOSOF: Možda ne zna da pliva? E, nema tebi pomoći... Halo?! DŽoni... (Dok je Filosof razgovarao sa nekim „poslovnim prijateljom", Lola je odgurao „usnulog" čoveka u mrak. Naslonjen na stub svetiljke, policajac je pričao cinično, preteći.) Pa, dobro, DŽoni, gde si tn?... Najvažiije je da si ozdravio. Je l' kašlješ?... Da čujem?... Hoću da čujem kako kašlješ!... Uuuu, pa to ti se spustilo na pluća, prijatelju. Je l' piješ nešto, osim viskija?... Moraš da veruješ u medicinu, DŽoni. Medicina je čudo... I, znači, bio si bolestan dva meseca?... Strašno, DŽoni... Znači, nisi uspeo da saznaš ko je Loli odsekao jezik?... A znaš li ko mu je pre nedelju dana polomio kičmu! Sad je u kolicima... Verujem, verujem... Morao si da mi se javiš, DŽoni. Mogao sam da umrem od brige i sekiracije... Slušaj, DŽoni. Sad je... 12 i 10. Ja sam na dunavskom keju iznad sportskog centra... Spakuj lovu i da si ovde za 10 minuta. Obuci se dobro, malo duva... Kapu na glavu, šal oko vrata, lovu u tašnu, nemoj da te sanjam... Ne možeš za 10 minuta. A za koliko možeš?... Za dvadeset. Dobro. Znači, čekam te tačno u pola jedan nula, nula... ako me ponovo, slučajno, izradiš, poslaću Voju Poštara da ti zapali restoran, kuću, ženu, decu i papagaja... Inače, kako ti je majka Rada?... Ti si srećan čovek dok imaš majku, i dok majka tebe. Šta bi majci vredeo život da tebe nema... (Pričajući, Filosof je otišao iiz kej, putem kojim je brat odvezao „višak" od čoveka... Nekoliko trenutaka kasnije, iz suprotnog smera, pojavio se Doktor Kos. Držeći povodac u ruci, dozivao je nestalog psa.)
DOKTOR: Garo! Garo! Idemo kući, Garo! (Sa reke se čulo potmulo brujanje snažnih brodskih motora, pomešaio sa nekim Štrausovim valcerom. Veliki turistički brod, koji je plovio na relaciji Beč-Crno more, proplovljavao je pokraj usnulog grada. Doktor je zaboravio psa i, kao opčinjen, posmatrao „ploveći hotel". Malo se trgao kad ga je sa broda obasjao mlaz svetlosti. Ubrzo je začuo i nečiji glas iz megafona, sa „teškim" ruskim akcentom.)
GLAS iz MEGAFONA: Dobro veče, baćuška! Kako ste?!
DOKTOR: Hvala na pitanju! Dobro sam! Dobro sam!
GLAS iz MEGAFONA: Hoćete li sa nama?!
DOKTOR: Gde plovite?!
GLAS iz MEGAFONA: Za Beč!
DOKTOR: Za Beč?! Ja sam studirao medicinu u Beču!
GLAS iz MEGAFONA: Da pošaljem čamac, gospodine?! Bićete naš gost!
DOKTOR: Drugi put, baćuška! Drugi put! Izveo sam psa u šetnju! Drugi put! Spasiba, baćuška! Spasiba! (Čovek sa broda pozdravio je doktora sirenom, a Doktor brod mahanjem šeširom. Gledajući za blještavom, velikom lađom i slušajući muziku iz „grada mladosti", stari hirurg je pričao kao daje pas pokraj njega.) Kako su to bila lepa vremena, moj Garo. Danju sam studirao, a noću radio, pendžetirao sam cipele kod majstora Rudija Ciklera. Bio sam talentovan šuster. Majstor mi je govorio: „Mani se, Nikola, medicine. Da ti ostavim radnju i ćerku, pa Bog da te vidi. LJudi idu kod lekara jednom u deset godina, a cipele nose svaki dan..." Lepa, teška, siromašna, a opet, nekako, srećna vremena... Ili mi se to, danas, samo pričinjava. A tačno je da sam bio mlad, jak i poprilično lep. Imao sam crnu kosu i zift crne brkove. Kad se osmehnem, beli zubi ispod crnih brkova zasijaju kao biseri. Uđem u pekaru, osmehnem se i kažem: „Guten tag, frojlajn Elza!" A Elza me gleda i samo se pridržava za kasu da ne padne u nesvest. I pokloni mi pitu od trešanja, da gazda ne vidi... A neki dan, brijem se i gledam se u ogledalu. Crni brkovi postali beli, a beli zubi crni. Kad se desi ta „promena", to znači da je đavo došao po svoje... Garo?... Garo?! Gde si, džukelo jedna?! Ja ti pričam, a ti bežiš... Garo! (Doktor je krenuo u potragu za neposlušnim psom, ali je naleteo na invalidska kolica, u kojima je sedeo Lola, ogrnut ćebetom do ramena, dok ga je njegov elegantni brat „vozao". Kao da je podne, Doktor ih je dobroćudno upitao.) Deco, da niste slučajno videli jednog crnog džukca... sa crvenom ogrlicom? (Filosof je posmatrao doktora osmehujući se. A onda je raširio ruke, prišao mu, zagrlio ga i izljubio.)
FILOSOF: Dobro veče, Doktore! Kako ste, Doktore?!
DOKTOR: Dobro, verovatno... A što ti mene izljubi?
FILOSOF: Vi ste mene zaboravili, Doktore?
DOKTOR: Pa...
FILOSOF: A ja malopre kažem bratu... Ovo je moj brat, Lola... Kažem mu, kad ste prošli: „Ovaj čovek mi je nešto poznat..." Ja sam Branko Bezdan Filosof. Filosof mi je nadimak, jer sam studirao filosofiju... E, kako ste me obradovali! (Filosof je poljubio ruku zbunjenom Doktoru) Spasioče moj... Oče moj.
DOKTOR: Mladiću, vi ste nešto pogrešili. Ja nisam sveštenik. Jesam otac, ali samo mojoj Ani.
FILOSOF: I meni, Doktore. Bio sam mrtav čovek. Zahvaljujući vama, živim drugi život.
DOKTOR: Zanimljivo...
FILOSOF: Operisali ste me pre šest godina. Izvadili ste mi metak iz srca... Lolo, ovaj gospodin mi je spasao život posle pucnjave u DŽonijevoj kockarnici. Ja i danas mislim da me je DŽoni upucao, dok je kašljao... Doktor Nikola Kos je najbolji hirurg u Evropi, a verovatno i u celom svetu.
DOKTOR: Pa, nisam ti spasao život da lažeš. (Lola se digao iz kolica, pružio ruku Doktoru i duboko se paklonio.)
LOLA: Moe bubopo popovave! Hvava, hvava!
FILOSOF: Moj brat vam kaže: „Moje duboko poštovanje. Hvala, hvala..." (Dok je „prevodio" bratovljeve reči, Filosof je razvezivao mašnu. Iz košulje je izvadio zlatni lančić sa metkom kao priveskom.) Evo ga, Doktore. Ako ja lažem, duga devetka ne laže... Metak me je pogodio pravo u srce, ali je ire toga prošao kroz novčanik u kome sam slučajno imao 5 hiljada dolara. Da su bili dinari, ne bih prežnveo... Vi ste mi posle operacije rekli: „Dolari su otporni i na metak. Kad imaš dolare, ne treba ti pancir!" (Lola je, prijateljski, udario doktora po ramenu, a brat njega po potiljku, mnogo jače.)
FILOSOF: Ponašaj se pristojno! Doktor mi je spasao život, a ti ga udaraš kao da je neki tvoj prijatelj, lopov... Izvinite, Doktore, moj brat je imao tešku saobraćajnu nesreću, pa je malo popustio sa živcima. Ostao je bez jezika i, bojim se, bez pameti. Ponaša se kao da nije normalan.
(Lola je gledao brata, a onda je okrenuo glavu i prislonio šake na lice.) Nije mu lako, Doktore. Mlad čovek, bez jezika, a bavio se muzikom. Hteo je da snimi ploču. Imao je glas kao slavuj...
DOKTOR: Čujem, čujem... Pregrizao je jezik u saobraćajnoj nesreći?
FILOSOF: Jeste, polovinu... Pokaži Doktoru. Pokaži, nemoj da plačeš! (Lola je seo u invalidska kolica i zinuo kao da je u Doktorovoj ordinaccji. Brat mu je baterijskom lampom osvetlio usta, a Doktor se nagao i pogledao jezik.)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:04 am

DOKTOR: Kaži e.
LOLA: E!
DOKTOR: Eeeee, dugo e... Bez plakanja.
LOLA: Eeeee!
DOKTOR: Vi ste imali saobraćajnu nesređu... u kojoj vam je neko nožem odsekao jezik. (Lola i brat su se pogledali, začuđeno.)
FILOSOF: Čovek, genije. Sve zna. Doktor nauka, profesor, akademik...
LOLA: Aaa, om mi mobo pomomo! Op mi momo...
DOKTOR: Šta kaže?
FILOSOF: Doktore, moj brat vas pita da li je moguća transplantacija jezika?
DOKTOR: Transplantacija jezika?
LOLA: Ooo! Ja go bi maaa! Momo mi mama mu...
FILOSOF: Hoćeš malo da ćutiš kad razgovaram sa čovekom?! Ajde, pričaj! Pričaj! Kad si pavalio! Sit se ispričaj! Jezik su ti odsekli jer si po ceo dap pričao! (Lola je gledao brata, a onda je navukao ćebe preko glave i zaplakao... Doktor je osluškivao lajanje nekog psa u daljini.)
DOKTOR: Koliko je sati, deco?... Nemam sat.
FILOSOF: Nemate sat, Doktore?... Evo, ovo vam je moj mali, skroman poklon... Izvolite... za uspomenu. (Bivši pacijent je skiiuo svoj zlatni sat i poklonio ga Doktoru. Gledajući sat, stari hirurg se zbunjeno osmehivao.)
DOKTOR: Pa... ovo je zlatan sat...
FILOSOF: Na zlatnoj ruci, zlatan sat, moj Doktore. Gde bismo mogli da vas nađemo, da popričamo o eventualnoj operaciji?
DOKTOR: Ja sam u penziji.
LOLA: A moba kob kube?
FILOSOF: Ćuti... A gde stanujete, Doktore?
DOKTOR: Stanujem u... u... ulici... tu gore, gore, kod... kod... (I dalje slušajući lavež psa, Doktor je iz malog džepa sakoa izvadio vizitkartu i dao je Filosofu.) Tu sve piše. Menjaju imena ulica, nikad ne znam gde stanujem. Idem da nađem džukca, ćerka će me ubiti. Ne smem da se vratim kući bez džukele... Doviđenja, deco! (Doktor se prvo rukovao sa Filosofom, a onda i sa Lolom. Kad je stari lekar nestao u mraku, Lola je u ruci držao sat koji je brat, malopre, poklonio Doktoru.)
FILOSOF: Ukrao si sat doktoru?
LOLA: Pa, momo mi ma. Kam mi pomome.
FILOSOF: Daćeš mu kad ti pomogne? Crni Lolo, nema tebi pomoći.
LOLA: Goni! Goni!
FILOSOF: DŽoni... (U blizini braće, na gornjem delu keja, zaustavila su se kola uz škripu guma. Filosof je pogledao na sat, koji mu je brat vratio, a Lola navukao ćebe do vrata.) Pola jedan nula, nula. Tačan je... (Prvo su se začuli koraci, skoro vojnički, a onda se pojavio DŽoni onizak, krupai, glavat tip, sa neseserom u levoj ruci. Zastavši na tri-četiri koraka od braće, hteo je nešto da kaže, ali se zakašljao.) Ooooo, pa to ti se spustilo na pluća, DŽoni. Moraš da ležiš, prijatelju. Ništa mi se ne sviđa kako kašlješ. I, gde ti je kapa?
LOLA: Ima bompipip.
FILOSOF: Nije samo bronhitis. Ovo je otišlo na pluća. Baš si me zabrinuo... Pare su u neseseru?
DŽONI: Aha... (DŽoni je hteo još nešto da kaže, ali se ponovo zakašljao. Filosof mu je prišao i počeo da ga udara po leđima, pričajući.)
FILOSOF: Vučeš ti to godinama, DŽoni. Počeo si da kašlješ kao mali, a kašljao si i u tvojoj kockarnici kad sam upucan. Morao bi jednom da legneš i da ležiš sve dok ne ustaneš. Zdravlje je važnije od života, prijatelju... (Filosof ga je udarao sve jače, a brat se smejao sve glasnije. A onda se DŽoni uspravio, držeći pištolj u desnoj ruci. Ustuknuvši dva koraka, Filosof je podigao ruke, upitavši brata.) Jesi li mi uzeo dolare iz novčanika?
LOLA: Aha!
FILOSOF: Znači, nema mi pomoći. Što reče Gete, danas je sutra za koje sam juče bio zabrinut... DŽoni, ubi me, ali nemoj da kašlješ
, molim te. Zarazićeš me, kašl?aću na sahrani.


DŽONI: Ja...
FILOSOF: Ti? Šta, ti?
DŽONI: Ja... (DŽoni se zakašljao, ali je i dalje držao braću na nišanu.)
FILOSOF: Sačekaj, DŽoni. Sačekaj, malo. Budi strpljiv. Sad već kašlješ na nervnoj osnovi. Ja ću ti reći ko si ti. Ti sebe ne poznaješ dobro. Previše si prisan sa sobom, nemaš potrebnu distancu. Filosofi kažu, čovek je sebi najveća tajna, te, bežeći od sebe, rešava tuđe probleme. Znači, DŽoni, ti si kriminalac, ali mali, loš, prljav, jadan, bedan i čemeran. To je „citat" iz tvog dosijea. Lažeš čim zineš. I sad kad kažeš: Ja - ja ti ne verujem da si ti ti. Dovodiš me u situaciju da troje dece ostanu siročići, da ih gledam kako idu bosi i goli. I kako prose oko železničke stanice. Kako ćeš se ti osećati ako ti deca budu imala očuha koji će ih tući pre spavanja? Ti si bio siroče, DŽoni. Sećaš li se kako ti je bilo kad te je očuh tukao svake večeri, dok su tvoje drugove očevi uspavljivali pričama i bajkama? (DŽoni gaje gledao netremice, dok mu je pištolj blago podrhtavao. A kad je nadlanicom leve ruke obrisao oči, ne ispuštajući neseser, Filosof je nastavio „predavanje") Koliko si puta, DŽoni, kao sad, krišom zaplakao i povikao: „Tata! Tata moj, što me ostavi samog na ovom svetu! Tata, gde si da mi pomogneš! Bije me dušmanin, a ja sam mali da se branim!"
DŽONI: Ja...
FILOSOF: Dozvoli da završim, DŽoni. Pričam ti za tvoje dobro, ekspliciram samo činjenice. Kako ne ti sutra deca u oči pogledati ako te nema? Šta ćeš im reći, zašto te nema? Praviš decu bez oca, DŽoni. A mene, mene si došao da ubiješ u odelu koje sam ti poklonio za venčanje. Odelo sam ti poklonio, a košulju si mi ukrao...
DŽONI: Dosta! Kopile pandursko!!! (Sa DŽonijevim krikom odjeknuo je i pucanj. Nekoliko trenutaka stajali su DŽoni i Filosof gledajući se. Zakoračivši u „prazno", DŽoni je pao na pločnik. Pištolj je odleteo na jednu stranu a neseser na drugu. Posmatrajući nepomičiog kriminalca, Filosof je iz malog džepa izvadio tompus. Pripaljujući, rekao je bratu, koji je zbacio ćebe i ustao iz kolica, držeći pištolj u ruci.)
FILOSOF: Biće tome ravno 500 godina kako je veliki Leonardo Da Vinči zapisao: „Onaj koji želi da se obogati u jednom danu, sigurno će biti obešen do kraja godine." Pametni ljudi vekovima pišu, ali budale ne čitaju i ginu... (Braća su podigla DŽonija i spustila ga u kolica, a zatim ga pokrila ćebetom kao da „spava". Lola se vratio i uzeo pištolj ubijenog, a kad je podigao i neseser želeći da ga otvori, brat je povikao.) Neee! Unutra je eksploziv, budalo! (Lola je prislonio glavu uz kožnu tašnu. Osmehujući se, rekao je.)
LOLA: Aha!... Pi! Pi! Pi!...
FILOSOF: Da si otvorio, otišao bi u tri pi, pi, pi! (Potrčkujući, iz mraka je došla visoka, mlađa žena, držeći u ruci sandalu sa polomljenom štiklom. Ugledavši braću i čoveka u kolicima koji je „spavao", zastala je uplašeno, prestravljeno. I braća su za trenutak bila zbunjena pojavom žene. Osmehnuvši se, Filosof se diskretno naklonio.)
FILOSOF: Dobro veče.
ANA: Dobro veče...
FILOSOF: Vi nekoga tražite, madam?
ANA: Pa... Pa... Moj otac je izašao u šetnju i nije se vratio kući...
FILOSOF: Da nije reč, madam, o gospodinu, doktoru, profesoru, Nikoli Kosu?
ANA: Da...
FILOSOF: Tu je negde. Šeta. Traži neko kuče.
ANA: Bože, Gospode, kako sam se uplašila.
FILOSOF: A zašto ste se uplašili?
ANA: Videla sam ovog čoveka u kolicima. Pomislila sam da je otac... Polomila sam štiklu trčeći.
FILOSOF: Ovo su moja braća, madam. Lola...
LOLA: Aha! Dobo vepe!
FILOSOF: Imali su tešku saobraćajnu nesreću, pa ih izvodim noću u tpetnju. Lola je ostao bez jezika, a DŽoni je teško paralisan.
ANA: Strašno...
FILOSOF: Mladi ljudi, tek zakoračili u život, šetaju noću, skrivajući se od sveta... Vi mene poznajete, madam?
ANA: Pa... imali ste bradu... I dugu kosu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:04 am

FILOSOF: E! Dok sam studirao filosofiju, draga moja. Slike koje ste objavljivali uz onaj feljton u „Dnevnom telegrafu" bile su stare bar desetak godina. Ja sam vam se javljao, moleći vas, ako već ne možete da promenite „istinu" o „sprezi policije m mafije", da mi bar promenite sliku. A vi ste mi rekli: „Nema tog fotografa koji može da te slika, a da izgledaš kao čovek..." (Dok je Ana stajala držeći sandalu i uplašeno posmatrajući čoveka o kome je pisala „sve najgore", Lola je prišao bratu i upitao ga.)
LOLA: Oma s pipava o memi u movimama?
FILOSOF: Jeste, ona je pisala i o tebi... (Brat nije uspeo da završi rečenicu, jer je Lola trgao pištolj i uperio ga prestravljenoj novinarki u čelo.)
LOLA: Pa pad pu ba maku! Maku pi! (Ana je vrisnula i ispustila sandalu. Filosof je pokušao da smiri brata, međutim, poludeli mladić je zgrabio devojku oko vrata, prislonivši joj cev pištolja pa slepoočnicu. Kao bez duše, iz mraka je dotrčao Anin verenik, čuveni operski pevač Smiljan Stefanović. Filosof ga je sprečio da se „umeša" u raspravu između Lole i novinarke.)
FILOSOF: Samo polako, gospodine Stefanoviću. Bez panike. Vi ste čovek, umetnik, kao i moj brat. Lola je, ipače, dobar mladić, izuzetno osetljiv, sa burnim reakcijama, koje se daju kontrolisati samo lepim rečima. Nije ni približno onakav kakav je „opisan" u člancima vaše verenice. Ne pamti oca, a majku je izdržavao radeći po kućama. (Operski pevač, u svešlom odelu, sa svilenom maramom oko vrata, gledao je verenicu, preznojavajući se. Filosof je prišao bratu, spustio mu ruku na rame i rekao mirno, odlučno.) Pusti je.
LOLA: Ubipu e! Ubipu e!
FILOSOF: Lolo, pusti damu, nemoj da se svađamo.
LOLA: Pupipu e ako mi papipe pipu o memi, ja ba pipam! Ja! Ja!
FILOSOF: Sačekaj, da prevedem. Madam, moj brat kaže da će vas pustiti i da će sve biti u redu ako o njemu napišete priču koju će vam on ispričati. (Ana je odmah klimnula glavom, a i vereniku je bilo lakše.)
SMILJAN: Dobro, to je u redu. Da ne zaoštravamo.
LOLA: Hohu bemapi!
FILOSOF: Hoću demanti, kaže.
LOLA: Memi e palo bo ipipe!
FILOSOF: Kaže: „Meni je stalo do istine."
ANA: Naravno... Naravno... (Kad je Ana potvrdila i rečima, Lola ju je pustio. Vraćajući pištolj za pojas, pripretio je kažiprstom.)
LOLA: Ovi bana ja bu bio...
FILOSOF: Dobro, Lolo! Dogovorili smo se! Ti ćeš sve lepo ispričati, a gospođica će sve lepo objaviti. Imaćeš dve strane u novinama... Znate, madam, kad sam prvi put video vašu sliku u jednom ženskom časopisu slikali ste se u kupaćem kostimu ja sam se upitao: Zašto ovako lepa, šarmantna i dozvolićete mi izuzetno zgodna, privlačna devojka...
SMILJAN: O čemu Vi to pričate?
FILOSOF: Gospodine Stefanoviću, molim vas. Zašto, dakle, tako izuzetna devojka ima potrebu da piše o mračnim, tamnim, crnim slikama našeg života? I biću iskren, madam. Kad ste napisali da sam „glavni posrednik u dilovanju droge između policije i mafije", rešio sam da vas potražim, da vas sačekam kad se vraćate kući obično oko dva sata posle ponoći, da vas zamolim da uđete u moja kola i da vas odvezem u kraću šetnju. Međutim, u vašem dosijeu sam video da ste ćerka Doktora Kosa, čoveka, gospodina, koji mi je spasao život. Verujte mi, doživeo sam pravi šok. Samo sam seo za sto i uhvatio se, ovako, za glavu, govoreći sebi u bradu, koju sam još uvek imao: „Pa, nećeš, valjda, odvesti ćerku tvoga spasioca u noćnu šetnju."
LOLA: Ja mam pipo...
FILOSOF: Ućuti, jednom! Gospodin Stefanović ima jezik, pa ćuti i sluša!
LOLA: Bobo... Ibimi...
FILOSOF: Znate, madam, kad me je vaš plemeniti otac operisao, dok mi je spasavao život, nije ni slutio da jednom operacijom spasava dva života; moj i vaš. Da operacija nije uspela, da sam ja, ne daj Bože, „otišao" da posetim majku, mog brata niko ne bi sprečio da vas potraži i... upita za zdravlje.
LOLA: Ne bi... Ne bi... (Ana je stajala kao paralisana, gledajući pričljivog i, na svoj način, „šarmantnog policajca-kriminalca ".)
ANA: Stvarno mi je žao ako sam napisala nešto što nije istina. Ja sam spremna da sutra papravimo veliki intervju sa vama.
FILOSOF: Ne. To ćete uraditi sa mojim bratom. Ja sam vaš doživotni dužnik. Vi ste ćerka čoveka koji mi je spasao život. Drago mi je da smo se upoznali.
SMILJAN: Gospodine, molim vas...
FILOSOF: Međutim, podsetio bih vas pa reči Normana Majlera: „Ako neko nije dovoljno talentovan da postane pisac, ni dovoljno pametan da bude advokat, a ruke mu se tresu da bude hirurg on postaje novinar..."
ANA: Nisam znala. Hvala vam...
FILOSOF: Citat. Samo citat. Mogu li nešto da vas zamolim, madam?
ANA: Da...
FILOSOF: Voleo bih, ako imate vremena, da se ovih dana vidimo negde na kafi. Samo pola sata. Ispričao bih vam nešto izuzetno zanimljivo. Mislim da bi vam bilo od velike koristi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:04 am

SMILJAN: Ne dolazi u obzir.
ANA: Pa, svratite do redakcije.
FILOSOF: Laku noć, madam. I pišite o nečem lepšem, što priliči vašem izgledu. (Filosof je uzeo Aninu ruku i prineo je usnama. Poljubac je bio malo predug za „ukus" ljubomornog verenika. Naklonivši se, bivši student „čiste filosofije" opomenuo je brata koji se smeškao.) Idemo, Lolo. Idemo... DŽoni treba da spava. Kasno je. (Braća su se udaljila, odvozeći „usnulog" DŽonija. Ana i verenik su ih ispratili zbunjenim pogledima... Niko nije primetio da je u polumraku na pločniku, ostao da leži neseser. Podižući sandalu i polomljenu štiklu, Ana je sa olakšanjem prošaputala.)
ANA: Bože, kakvi ljudi... Mrak.
SMILJAN: Ološ. Misle da ih se neko plaši! (Filosof se pojavio iz mraka i upitao.)
FILOSOF: Nešto ste rekli, gospodine Stefanoviću.
ANA: Ništa, ništa. Meni priča.
FILOSOF: Znači, učinilo mi se.
ANA: Jeste, jeste. (Filosof odlazi, a daljini, kao preko reke, začulo se Doktorovo dozivanje.)
DOKTOR (glas) Garo! Garo! Garo! (Ana se osvrnula i, gledajući tamni deo keja, povikala je.)
ANA: Tata! Tata! (I Smiljan je povikao, ali mnogo snažnije „operskim glasom".)
SMILJAN: Gospodine Koos! Gooospodineee! Ovde smooo! Ovdeee!
DOKTOR: (glas) Ana, jesi li videla negde onog džukca?! Garo! Garo! (Doktor je došao zadihai i dalje se osvrćući. Kad je video polomljenu saidalu u ćerkinim rukama, odmah je uzeo i počeo da zagleda.) Popraviću ti ja ovo za pet minuta...
ANA: Gde si ti, čoveče? Polomila sam noge tražeći te... Znaš li koliko je sati? (Doktor je povukao levi rukav, ali sata nije bilo.)
DOKTOR: Izgubio sam sat... A nema ni Gare, sine... Sve gubim...
ANA: Pas je došao kući pre tri sata.
DOKTOR: Došao je kući? Izvede me u šetnju, pa me ostavi. Baraba kučeća...
ANA: I nije on Gara, tata. On je Mirko. Gara je uginuo pre dve godine. (Otac je zbunjeno gledao čas ćerku, čas njenog prijatelja.)
DOKTOR: Gara je uginuo pre dve godine?
ANA: Da, tata. A ovo je Mirko. I Mirko se stalno ljuti što ga zoveš Gara. Beži od tebe, uvređen je.
DOKTOR: Moj Gara je uginuo pre dve godine...
ANA: Idemo, tata...
DOKTOR: A odakle nama Mirko?
ANA: Našli smo ga, prošle zime, na Bulevaru Mira. Ti si ga uzeo bio je štene, pogledao si tablu sa imenom ulice i rekao: „Našli smo ga na Bulevaru Mira, neka se zove Mirko, a preziva Bulevarović. Mirko Bulevarović."
DOKTOR: Mirko Bulevarović?... Lepo... A Gara je uginuo pre dve godine?
SMILJAN: Ja sam ga... pokopao, gospodine. (Doktor se zagledao u pevača, očigledno pokušavajući da se seti koje on.)
DOKTOR: Vi ste...
SMILJAN: Ja sam...
ANA: Tata, ubiću se, majke mi. Sad ću da skočim u Dunav. Upoznali ste se sto puta. Bili smo u Narodnom pozorištu pre desetak dana. Gospodin Stefanović je operski pevač... (Doktor se osmehnuo i sa olakšanjem udario pevača po ramenu, a onda zapevao što je mogao glasnije i lepše.)
DOKTOR: Sad piiimo, nek čaša se blista u ruci... (I pevaču je laknulo, pa je sa Doktorom zapevao kao da je pa sceni. Mali, „ponoćni koncert" na dunavskom keju prekinula je Ana, uhvativši oca ispod ruke.)
ANA: Idemo, tata. Već je, skoro, pola dva.
DOKTOR: Pola dva? Gospodine...
SMILJAN: Stefanović. Smiljan Stefanović.
DOKTOR: Gospodine Stefanoviću, kad ste već bili tako ljubazni da mojoj ćerki pravite društvo do pola dva, ja bih vas pozvao na ručak. Mi obično ručamo oko pola dva... (Ana je pogledala oca, prekretivši se, a pevač je sklopio ruke i kleknuvši na jedno koleno zamolio.)
SMILJAN: Gospodine, Doktore, ja vas najlepše molim, ja vas preklinjem da utičete na Anu...
ANA: Ne dolazi u obzir.
DOKTOR: Šta molite, gospodine?
SMILJAN: Da se Ana uda za mene. Godinama živim između Kelna, Beograda i Ane. (Klečeći, pevač je pogledao neku mrlju na betonu. Kažiprstom je dotakao nešto tamno.) Šta je ovo? (Doktor je pogledao u njegov prst i rekao mirno, profesionalio.)
DOKTOR: Krv... (Smiljan je skočio i udaljio se, držeći prst kao da je posečei, a Ana je uhvatila oca pod ruku i povela ga, osvrćući se.)
ANA: Idemo, tata...
DOKTOR: Pre... pre... malopre je prošao brod za Beč. Kapetan me je pozvao da pođem sa njima, ali ja nisam mogao zbog Gare. A bio bi red da odem u Beč i posetim prijatelje. To mi je velika želja. (Kad su oni otišli, nekoliko trenutaka kasnije, osvrćući se, neseseru je prišao čoveku ribarskim čizmama i sa štapovima za pecanje. Pogledavši još jednom levo-desno, uzeo je neseser i otrčao u mrak. Ubrzo se začula eksplozija.)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:05 am

Doktor je prodao kuću

(Dnevna soba Doktora Kosa izgleda kao šusterska radionica. Na sve strane stare cipele, a astal, stolice, kredenac, klavir, slike, luster, lampe, sve je nalik na godine s kraja XIX veka. I neka napolitanska pesma dopire iz starinskog radija. Doktor pevuši i čekićem ukucava ekserčiće u cipelu koju pendžetira. Kucka u „ritmu" melodije, kao nekad u Beču, dok je danju studirao a noću radio kod majstora Rudija Ciklera. Posao ga, očigledno, odmara i zabavlja... Kad je zazvonio telefon, isključio je radio, podigao je glavu i pogledao po sobi, nesiguran šta to zvoni. Ustao je i prišao vratima, popravljajući kožnu kecelju. Otvorivši vrata, provirio je u hodnik, pitajući malo „mutavo" jer su mu među usnama bili ekserčići, kao kod svih šustera.)
DOKTOR: Ko je?... Ko je? (Najzad je shvatio da zvono dopire iz telefona, pa se brzo vratio i podigao slušalicu. Javio se zadihano, i dalje pričajući „između ekserčića".) Da?!... Ništa, sine, pendžetiram cipele, komšiji... ovom... tu... ma, znaš ga, ima onu ženu sa štapom... Jeste, jeste. Skoro nove cipele, a iste se iskrivile kao da ih je nosio DŽon Vejn... Pa, šta ću, ljudi me mole, znaju da sam majstor. Osiromašio narod, sine. Lepo je meni moj gazda Rudi govorio: „Mani se, Nikola, medicine. Da ti tvoj mastor ostavi radnju, da te Bog vidi..." Pričao sam ti to sto puta?... Izvini, godine. A kako je tvoja štikla?... Znaš kad bi je neki drugi majstor tako popravio... Šta?... Da. Prodao sam kuću... Prodao sam je i samo pevam. Nemaš pojma kakav mi je teret spao sa vrata. Krov koji je prokišnjavao, oluci otpali, grejanje plaćam po... po... pola penzije... Prodao sam je pre... pre... mislim, dva, tri... četirn dana... Pa, ovom gospodinu što zida ovu kuću, ovaj dvorac na uglu. Kaže, treba mu naše dvorište i kuća za neki poslovni prostor. Znaš ga, bre! Dolazi u onom crnom džipu... Ti si ga grdila kad se parkirao na naš travnjak... Jeste. Mlad čovek, a, vidi se, uspešan, poslovan, vredan... Zašto sam prodao kuću? Je l' me ti to ozbiljno pitaš?... Pa, ako me ozbiljno pitaš, ja ću ozbiljno da ti kažem. Ovo nije kuća, ovo je „dvospratna grobnica"... Sve što zaradim, ode na dažbine, popravku, majstore. Ja znam da popravim cipele, ali se ne razumem u krov, oluke, instalacije... Nisam prehlađen... Izvini, govorim malo „teže" ekserčići su mi u ustima. Pendžetiram cipele komšiji, ovom... tu... što ima ženu sa štapom... (Doktor je izvadio ekserčiće iz usta, slušajući glas kćerke, koja je, kako se moglo videti po njemu, nešto „neprijatno" pričala. Sedajući na stolicu pokraj kredenca, Doktor je tonuo i nekako se „smanjivao".) Dobro, sine... Nije meni ovo „prvi put" da pravim „gluposti"... Ceo moj život je jedna velika glupost... Ne, ne, nisam ljut... A kako misliš da sam kuću „poklonio"? Vredi „pet puta više"?... Ana, sine, lepo je što ti o našoj kući misliš tako; odrasla si ovde, ali, dušo, emocije, sećanja i uspomene nemaju „tržišnu vrednost". Sećanja su od izmaglica, a kuća je od cigala, koje propadaju... Ko je kriminalac, Ana?... Taj mladi čovek je kriminalac?... Za tebe su, sine, svi ljudm koji imaju pare kriminalci. Bojim se da ti je to malo „profesionalna deformacija"... Kako da te pitam kad te viđam jednom mesečno, a meni se prilika ukazala iznenada. Čovek je rekao da žuri i da ima još nekoliko ponuda. Kupiću stan, sestri ću dati pare, a sebi ću kupiti garsonjeru i grobnicu... Jednim ugovorom rešio sam sve probleme... je l' ti plačeš?... Čuješ li šta te pitam, sine? Ti plačeš? Zašto plačeš?... A što ti je žao mene? Šta meni fali?... Dođi... Ajde... I nemoj da plačeš, ko Boga te molim. Nisam ja za plakanje, odavno... Dođi... (Doktor je ustao i spustio slušalicu na crni telefoi, zagledan u neku tačku na podu. Dugo je stajao i, nešto, nečujno šaputao... A kada je ponovo seo za šusterski kalup, počeo je da ukucava ekserčiće besno, pričajući plačnim glasom između udarac čekića po đonu.) Izem ti ovaj život!... Svako je pametniji od mene!... Šta god da uradim, nisam dobro uradio!... Ceo život se samo izvinjavam i pravdam!... Bio sam „najbolji otac" a ostao sam sam!... Bio sam „najbolji hirurg", a iz bolnice su me najurili kao pseto!... Čega god se uhvatim da radim, ispadne da sve grešim!... Nikakve koristi od mepe! Čovek štetočina!... Gde sam bio migde!... Šta sam radio ništa!... Kako sam živeo nikako!... Kakav sam ja to baksuz od čoveka?!... Kada bih, sutra, otvorio radnju za prodaju šešira, ljudi bi se rađali bez glava!... Što nisam umro prošle zime od upale pluća!... Ne znam ni da umrem kad treba!... (LJutitu, gorku ispovest između udaraca čekićem po đonu cipele prekinuo je novi zvuk zvona. Doktor šuster je zastao, slušajući šta sada zvoni. Najzad je ustao i prišao telefonu. Podigao je slušalicu i upitao ponovo sa ekserčićima među usnama.) Da?... Ko je? (Umesto „iz slušalice", začuo se žeiski glas iz hodiika, pred vratima.)
ŽENSKI GLAS: Ja sam!
DOKTOR (u slušalicu) Ko je?!
ŽENSKI GLAS: Ja sam!
DOKTOR (u slušašicu): Je si li ti, Divna?!
ŽENSKI GLAS: Ja sam, Nikola!
DOKTOR: (u slušalicu) Slabo te čujem! Odakle se javljaš?
ŽENSKI GLAS: Tu sam, Bato! Pred vratima!
DOKTOR (u slušalicu): Pred vratima?!... Pred vratima... Pred vratima... (Ponavljajući „pred vrapšma", Doktor je spustio slušalicu i otišao da otvori vrata... U kuću je ušla Divna, Doktorova sestra, nešto mlađa, odevena u criu haljinu, crne lakovane cipele, sa crnim šeširom, „posutim." nekim poljskim cvećem. U jednoj ruci je nosila kožni kofer, a u drugoj ceger od pletenog pruća. Čimje ugledala brata, upitala ga je namršteno, prekorno.)
DIVNA: Ti si opet plakao, Nikola?
DOKTOR: Nisam...
DIVNA: Jesi.
DOKTOR: Nisam...
DIVNA: Jesi.
DOKTOR: Nisam, kad ti kažem...
DIVNA: Nemaš ti meni šta da kažeš kad ti ja vidim u očima.
DOKTOR: Malo sam nazebao...
DIVNA: Malo ti mene lažeš. Da je majka živa, sad bi ti dobio svoje. Em plačeš, em lažeš...
DOKTOR: A što bih lagao?
DIVNA: Ne znam. Valjda ti znaš.
DOKTOR: Pa... pa...
DIVNA: Pa?
DOKTOR: Pa... ja sam... Ja sam...
DIVNA: Šta si ti?
DOKTOR: Ja sam... Ja sam... (Doktor je hteo da kaže šta je uradio, ali se zagrcnuo, prišao stolu, povio glavu i kašljući izbacio ekserčiće. Dok ga je udarala po leđima, sestra ga je grdila.)
DIVNA: Udavićeš se jediom tim ekserčićima! Gospodin čovek, doktor, profesor, akademik, popravlja cipele kao najobičiiji šuster!
DOKTOR: Pa, žao mi je...
DIVNA: Čega ti je žao? Naroda? Šta si ti brat Majke Tereze? Dvadeset godina sam davala časove klavira da bi se ti školovao i postao gospodin doktor, a ti mi zahvaljuješ tako što ideš po kućama i pendžetiraš cipele komšijama... Čija je ona cipela na kalupu?
DOKTOR: Onog... našeg... komšije... kako se zove? Ima onu ženu... kako se zove... sa štapom...
DIVNA: Sa štakom. Ti si joj operisao srce, bila je kao „nova", ali je gospođa nastavila da ide na skijanje... Zašto si plakao? Ako mi odmah ne kažeš, idem iz ovih stopa i neću ti se nikad javiti. Nikad više, kunem ti se. (Doktor je ćutao, gledajući u pod kao nekad kad je bio mali i kad su ga majka i sestra grdile.) Reci... Nikola! (Brat je okrenuo glavu i počeo da priča plačnim glasom, mlatarajući čekićem po vazduhu kao da ukucava reči.)
DOKTOR: Ja sam... Ja sam... prodao...
DIVNA: Šta si prodao?
NIKOLA: Ja sam... prodao kuću... a... a
DIVNA: A Ana te je izgrdila? (Doktor je klimiuo glavom i šakom obrisao oči. Sestra je nastavila da ga ispituje kao da ima posla sa detetom od pet-šest godina.) I? Šta ti je rekla?
DOKTOR: Ništa... Rekla mi je da sam neodgovoran... da pravim gluposti... I... I... da sam kuću prodao nekom kriminalcu... da sam je prodao džabe... kao da sam malouman!
DIVNA: Zanimljivo... I?
DOKTOR: I... I... ispada, šta god radim, samo pravim gluposti... Što reče ona žena, da se uhvatim za konop... sa vešom...
DIVNA: Da se uhvatim za mokar veš, i on bi se osušio... Kad si prodao kuću?
DOKTOR: Pa... pre... dva... tri...
DIVNA: Ovo je tvoja kuća, ti si gospodar ove kuće, i kad ti odlučiš daje prodaš prodaćeš je. (Sestra je izvukla maramicu iz rukava i bratu „izduvala" nos. A onda je izvadila neke šerpice iz cegera, spuštajući ih na sto.) Kad Ana bude imala svoju kuću, kad njoj njen otac ostavi kuću kao što je tebi tvoj, onda neka radi šta hoće. (Pričajući o kući, izvadi iz cegera veknu hleba) Jesi li ti ručao?
DOKTOR: Kad?
DIVNA: Danas.
DOKTOR: Koliko je sati? (Divna je pogledala svoj ručni, muški sat.)
DIVNA: Osam i dvadeset... Kad si poslednji put jeo supu? (Doktor je zurio u sestru koja je iz cegera izvadila kompletan ručak.)
DOKTOR: Jeo sam... mislim... ovih dana...
DIVNA: Ume da vodi brigu o prodaji kuće, ume da te „uči" pameti, ume da drži predavanja, ume da se natakari na štikle od 15 santimetara i da puši cigaretu za cigaretom, ume da se slika po novinama u kupaćem kostimu bez ijednog dela, sve ume, samo ne ume da ocu skuva supu jednom nedeljno! Jedeš suvu hranu kao da si brodolomnik... Ovo je supa od petla...
DOKTOR: Petleća supa...
DIVNA: Doneo mi petla onaj moj lovac... Bio u lovu pa mislio da je fazan... Ubio ga je gazda od batina.
DOKTOR: Petla?
DIVNA: Lovca... Sedi...
DOKTOR: Ručao sam...
DIVNA: Sedi... Sedi, nemoj da se svađamo! (Doktor je seo, a sestra je počela da ga nutka kašikom supe)
DOKTOR: Jeo sam supu...
DIVNA: Kad?
DOKTOR: U... u....nedelju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:06 am

DIVNA: A ko ti je skuvao?
DOKTOR: Ona... Kako se zove?
DIVNA: Ko?
DOKTOR: Žena seljaka.
DIVNA: Kog seljaka?
DOKTOR: Bilo kog. Kako se zove žena nekog seljaka?
DIVNA: Seljanka.
DOKTOR: Jeste. Skuvala mi je seljanka koja mi donosi sir...
DIVNA: C, c, c... Teško meni šta sam dočekala; da te hrane žene koje svrate u kuću... Ana nema ruke?
DOKTOR: Ima... Ima, ali...
DIVNA: Ima ruke, al' nema srce... Jedi!
DOKTOR: Mnogo radi. Ona jede samo po kafanama. Juri te njene lopove, kriminalce... Znaš, mnogo se bojim za nju. Toliko je novinara pastradalo. (Doktor je uhvatio sestru za ruku, gledajući poveći sat.) Nisam video ovakav sat...
DIVNA: Sergejev... Jedino što je doneo iz carske Rusije. Od grofovskog imanja njegov otac je spasao samo ovaj sat. Kad god bi ga Sergej pogledao, rekao bi: „Sat radi, a život mi je stao."
DOKTOR: A kako je on?
DIVNA: Ko?
DOKTOR: Pa, moj zet... Sergej.
DIVNA: Moj Sergej?
DOKTOR: Da. Je l' još uvek peva?
DIVNA: Da li peva?
DOKTOR: Da. Znam da je imao problema sa grlom. Ja sam mu predlagao operaciju. (Sestra se odmakla od stola dva koraka, posmatrajući brata koji je i dalje očekivao odgovor.)
DIVNA: Ti me to ozbiljno pitaš?
DOKTOR: Najozbiljnije.
DIVNA: Pa... ne znam... Nisam ga odavno čula.
DOKTOR: Znači, prestao je da peva.
DIVNA: Jeste. Uskoro će biti pune dve godine.
DOKTOR: „Otišao" mu glas?
DIVNA: Prvo život, a onda i glas... Nekako, zajedno. (Sestra i brat su se ćuteći gledali... Kad je Divna okrenula glavu, brat je ustao i zagrlio je. Neko vreme su tako stajali, nalik na sopstvene spomenike. Jedva čujno, Doktor je prošaputao.)
DOKTOR: Izvini... Neki put nešto važno zaboravim... Sergej je bio dobar i drag čovek... Znaš koliko sam ga poštovao i voleo... Nemoj da se ljutiš, molim te...
DIVNA: Poslednjih dana je samo pominjao neku kuću pokraj jezera, čamac i pecanje. Molio je da ga sahranim sa pecaljkama, ali mi je pop Pera rekao: „Ako ga sahranimo sa pecaljkama, da ga sahranimo u čamcu..." Donela sam nešto njegovo, do čega mi je izuzetno stalo; kao do ikone. (Sestra se odvojila od brata, uzela kofer, podigla ga i spustila na sto. Kad ga je otvorila, izvadila je raskošni kostim kneza Igora. Dok je držala kostim uz svoje telo, izgledalo je kao da njen čovek stoji pokraj nje.) Eto... Htela sam da zamolim Anu da ovaj njegov kostim odnese i pokloni Narodnom pozorištu. Neka kostim „živi" kad već njega nema. Neka, sutra, neki mladi pevač obuče ovo kneževo odelo, neka zapeva u njemu, a ja ću gledati i misliti da to moj Sergej peva... Ručni rad. Svila, srebro, srma... Nudili su mi velike pare, ali ja sam rekla: „Ako sve može da se proda i da se kupi, onda sam život nema nikakvu vrednost..." Za koliko si prodao kuću?
DOKTOR: Koju kuću?
DIVNA: Pa, ovu. Rekao si mi...
DOKTOR: Da, da. Prodao sam je.
DIVNA: I?... Koliko si para dobio?
DOKTOR: Mnogo... Advokat kupca mi je rekao da sam dobio mnogo više para nego što je realna cena.
DIVNA: Uplašila sam se da je, stvarno, nisi dao „džabe"... Najvažnije je da si ti zadovoljan.
DOKTOR: Jesam... Kupac mi je rekao: „Nisam znao da ste tako dobar trgovac." (Dok su razgovarali o prodaji kuće, sestra je položila kostim kneza Igora na fotelju. Namestila ga je tako kao da čovek sedi. Odmakavši se od fotelje, zadovoljno je pogledala muževljevo „pozorišno odelo".)
DIVNA: Ručni rad. Ovakvi kostimi se više ne prave, kao ni cipele koje je naš otac pravio. Sergej je nosio tatine cipele 12 godina. I kad god bi ih obukao, rekao bi: „Ove cipele bi trebalo prodavati u apotekama, kao lek za noge..." Da komunisti nisu banuli posle rata i tati oduzeli radnju, on bi napravio fabriku cipela i nas dvoje bismo danas bili bogati ljudi. Ti ne bi morao da popravljaš cipele...
DOKTOR: Ne radim ja to zbog para... Kuću sam prodao da malo živimo kao ljudi. Ti ćeš sledećeg meseca u banju, a ja ću skoknuti do Beča da obiđem prijatelje; mog majstora i Elzu... ako se u međuvremenu nije udala... (Kad je telefon zazvonio, sestra je prišla crnom aparatu i podigla slušalicu. Javljajući se, naređivala je bratu.)
DIVNA: Da?!... Sedi i jedi!... Da?! Sedi i jedi, kad ti kažem!... Ne kažem vama, gospodine. Vidite da razgovaram sa bratom... Nazovite ga za pola sata, kad ruča... Kakve stvari?... Šta ste rekli?... Krš?! Naše stvari su „krš"?... Stvari mog oca i moje majke su „krš"?!
DOKTOR: Daj mi slušalicu! (Doktor je prišao sestri i uzeo slušalicu. Dok je on vikao, grdeći nekoga, Divna se krstila i nešto šaputala.) Ako sam vam prodao kuću, nisam vam prodao i dušu! Rekao sam vam, stvari ću izneti čim pronađem neko zgodno mesto za preseljenje... Kad je bio „zadnji rok"?... I?... Šta ja sad da radim? Kako do sutra da ispraznim kuću? Gde ću sa ovolikim stvarima?! Da ih izbacim na ulicu? (Veza se prekinula. Doktor je stajao držeći slušalicu i gledajući sestru koja je ponavljala šapatom.)
DIVNA: Naše stvari su „krš". Sve ovo je „krš".
DOKTOR: Ima li mesta u tvome stanu?
DIVNA: Ima... ali, nije reč o „mestu", već o načinu kako taj čovek razgovara. Pa, on je, on je primitivac, prostak, baraba...
DOKTOR: Danima „prekopavam" tavan i podrum. Gledam šta bih zadržao, a šta bih poklonio ili bacio. I sve mi treba, a ne znam šta će mi... Znaš li šta sam pronašao u garaži? Nećeš verovati. (Doktor je otišao u susediu sobu i vratio se gurajući stari „muški" bicikl. Sestra je prinela šake licu, pokrivajući usta i širom otvorene oči. Osmehujući se, brat je pokazivao bicikl kao da je reč o neprocenjivoj dragocenosti.) Našao sam ga ispod očevog gvozdenog kreveta... Sećaš li se kad sam te prvi put vozio?
DIVNA: Ulicom kralja netra. Vozio si brzo, bicikl je poskakivao, ja sam vikala: „Lakše, Bato! Lakše!..."
DOKTOR: Ja sam samo zvonio!
DIVNA: I onda sam ispala iz korpe, a ti si odjurio! Razbila sam koleno i lakat. Stajala sam kod prodavnice ambrela čika Avrama, zvanog Maca, i plakala na sav glas: „Bato! Bato! Vrati seee! Bato, pala sam!..." Čika Avram me je uveo u radnju i poslao šegrta po majku.
DOKTOR: Majka me je tukla od ručka do večere, a ti si virila iza vrata i vikala: „Tako ti i treba!..." Posle sam ti ja odsekao kiku, pa me je onda otac tukao sve dok ti kosa nije narasla... Šta sam ja zbog tebe dobio batina!
DIVNA: Pa, i zaslužio si! Samo si gledao kako da me isprebijaš! Čudi me da sam preživela! (Dok su razgovarali, sestra je stala na pedalu desnom nogom, a levom je počela da se odguruje kao da vozi trotinet. Kružeći oko stola, smejala se, a brat je pričao sećajući se svega kao da je juče bilo.)
DOKTOR: Prodavnica ambrela je tačno preko puta čika Stevine kafane. U novogodišnjem broju „Politike" Steva je dao oglas u stihu: „Ako te je kiša srela Na ulici bez ambrela, Ti u krčmu odmah svrati; Od ulice krčma je bolja; I tu možeš 'pokisnuti' Sav iznutra, al' ne spolja." (Brat je potrčao za biciklom, uhvatio korpu i počeo da gura bicikl. Uplašena, sestra je vikala.)
DIVNA: Nemoj, Bato! Pašću! Bato!... Mama! Mama!
DOKTOR: Mama! Mama!
DIVNA: Tata! Tata!
DOKTOR: Tata! Tata! (U kuću je ušla Ana, a odmah za njom i njen verenik. Pevačje u naručju držao flašu šampanjca. Gledajući oca i tetku, Ana je stajala ukipljeno, a verenik se osmehivao... Kad je videla da će tetka pasti, jer je otac gurao sve brže i brže, Ana je zaustavila bicikl.)
ANA: Šta radite? Da li ste vas dvoje normalni?
DIVNA: Gura me! Ja sam htela samo da probam...
DOKTOR: Zašto probaš kad ne znaš da voziš!
DIVNA: A kad sam mogla da naučim, kad mi nikad nisi dao!
DOKTOR: Ovo je muški bicikl! Nije za devojčice!
DIVNA: A trotinet? Je l' i trotinet samo za dečake? A?!
DOKTOR: Ni trotinet nije za devojčice! Zna se šta je za devojčice!
DIVNA: Zna se! Zna se! Za devojčice je samo da ih braća tuku!
ANA: Dosta! (Kad se Ana proderala, otac i tetka su se za trenutak smirili, gledajući je zvunjeno, verovatno kao nekad kad ih je majka grdila. Tetka je oborila glavu i, tiho, cvileći, zaplakala.)
DIVNA: Ja sam htela samo da probam jedan krug... u dvorištu...
DOKTOR: Što lažeš?! Juče si izašla na ulicu i vozila tramvajskom linijom! Mogao je tramvaj da mi zgazi bicikl! I ogrebala si ga! Evo! Pogledaj!
DIVNA: Ja sam ga ogrebala?! Kako lažeš! Udario si u banderu kad si vozio „natraške"! Pravio si se važan pred onom tvojom pegavom, musavom, glavatom, nosatom, krakatom, zrikavom...
DOKTOR: Ko je udario u banderu? Ko je udario? (Brat je uhvatio sestru za kosu, a ona je njemu tresnula šamar. Ana je pogledala verenika koji se i dalje smeškao, ali sad nekako „kiselo".)
SMILJAN: I moji su se svađali, kad su bili mali... (Držeći se za obraz, brat je gledao sestru kao da će je ubiti, Divnaje pokrila lice šakama i, plačući, ispričala.)
DIVNA: Danas mi je rođendan... Niko me se nije setio... Čekala sam ceo dan da mi se bar neko javi... Otkako nema moga Sergeja, nema ko da me se seti... Skuvala sam mu ručak, a on... on... on me bije...
DOKTOR: Udarila si mi šamar...
DIVNA: Čupaš me za kosu, za rođendan! Čupaš me za kosu... a ja sam čekala da mi se javiš...
DOKTOR: Nisam znao... Izvini...
DIVNA: Ništa... Ništa... Idem... Nisam ja nikome potrebna. (Tetka je krenula prema vratima, ali je Ana zagrlila i zadržala. Poljubivši je, Ana je pokušala da je smiri.)
ANA: Nemoj da se ljutiš, tetka. Veruj mi, ja ne znam ni kad je moj rođendan...
SMILJAN: 15. novembra, draga. Svakog 15. novembra.
ANA: Hvala, dragi.
DIVNA: Htela bih nešto da te zamolim, poslednji put u životu... Evo, ovo je kostim mog Sergeja... Ti poznaješ ljude u Narodnom pozorištu. Odnesi ovaj kostim i reci im da je to moj i Sergejev poklon... U njemu je poslednji put pevao... (Tetka se vratila i sela na naslon fotelje, položivši rukav kostima na krilo, kao da je ruka njenog muža.) Jutros, kad sam se probudila i kad sam ugledala zaokruženi datum u njegovom kalendaru, videla sam da mi je rođendan, zaplakala sam i... i... poželela... da je on pokraj mene... (Smiljan je zadivljeno posmatrao prelepi kostim.)
SMILJAN: Knez Igor, gospođo? (Tetka je ustala i pružila ruku.)
DIVNA: Drago mi je. Divna Kos Donski...
DOKTOR: Nemoj da plačeš više, molim te.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:06 am

SMILJAN: Gospodine, Doktore, prvi put sam u vašoj kući, pa sam bio slobodan da vam donesem...
DOKTOR: Šampanjac?! Bravo, mladiću!... Ja sam vas negde video... upoznao?
ANA: Jesi, tata, jesi.
DOKTOR: Sad ćemo mi lepo otvoriti ovaj šampanjac i popiti po čašicu za zdravlje moje jedine, najbolje i najmilije sestre... (Dok je Doktor pokušavao da otvori „komplikovanu" flašu, Divna je pričala svoju priču, mazeći rukav kostima kao da je ruka njenog Sergeja.)
DIVNA: Sergej mi je za rođendap donosio buket crvenih ruža i rozentortu sa mojim imenom: „Mojoj Divni, najdivnijoj"... I uvek mi je pevao pesmu sa mojim imenom: danas nam je Divandan.
DOKTOR: Danas nam je divan dan...
DIVNA: Ne! Ne! Nije tako! Ništa ne znaš! Nije iz dve reči. Divan dan je divan dai, a Divandan je samo jedna reč, izvedena iz mog imena Divna. Danas nam je Divandan, Divandai, Divandan...
SMILJAN: Našoj Divni rođendan, rođendan, rođendan! Živela, živela, i srećna nam bila! Živela, živela, hiljadu godina!
DIVNA: Kakav divan glas, gospodine Igore! Vi ste se možda bavili pevanjem? (Doktor se nervirao jer nije mogao da otvori flašu.)
DOKTOR: Nikad nisam mogao da otvorim ovo sranje! Umotavaju flašu žicom kao da je vojni poligon... Gde su mi klešta?!
DIVNA: Otpevali smo pesmu, a ti nisi uspeo da otvoriš flašu! Uvek si bio i ostao šeprtlja! Nikad nisi uspeo da uhvatiš ni jednu bubašvabu!
DOKTOR: Ko nije uspeo da uhvati bubašvabu?
DIVNA: Ti! Ti! Samo juriš bubašvabe i plašiš se da ih uhvatiš! Sad se plašiš da čep ne pukne!
DOKTOR: Šta da ti radim ako uhvatim bubašvabu i pojedem je? (Sestra se nasmejala i odmahnula rukom)
DIVNA: Pričaj ti to onoj klempavoj, zrikavoj, musavoj, glupavoj! Samo ona može da ti veruje!
DOKTOR: Poslednji put te pitam: šta da ti radim ako uhvatim bubašvabu i pojedem je? Šta da ti radim?
ANA: Tata, molim te! Žurim! Došla sam zbog tvog ugovora! Advokat me čeka u kolima... (Otac je nije slušao. Pružio je ruku sestri koja, takođe, nije odustajala od klađenja.)
DOKTOR: U šta da se kladimo? Reci?
DIVNA: U šamar!
DOKTOR: U deset šamara?!
DIVNA: Al' da je pojedeš bez vode?
DOKTOR: Važi! I nemoj posle da plačeš kad ti odvalim pet šamara po jednom obrazu i pet po drugom!
ANA: Tata! Advokat me čeka u kolima! Izgubićemo kuću zbog bubašvabe! (Doktor je pošao po kući zagledajući ćoškove i zadižući ivice tepiha.)
DOKTOR: Kako ću ti nalupati deset šamarčina! Svetlećeš ko semafor!
DIVNA: Bez vode! Rekao si bez vode! Svi su čuli! (Telefon je zazvonio kad je Doktor pokušao da poklopi neššo šeširom. Zavirujući ispod kredenca, ljutio se.)
DOKTOR: Uplašila se od telefona! (Ana je podigla slušalicu. Posle kratkog predešavljanja, saslušala je nečiji „govor", na kojije uzvratila histeričiom galamom.)
ANA: Da?... NJegova ćerka... Da?... I?... Da iselimo stvari do sutra u podne?... Slušaj ti, skote smrdljivi! U ovu kuću ćeš ući samo preko sebe mrtvog! Praviš ugovor sa starim i senilnim čovekom! Tim ugovorom možeš da obrišeš dupe i da ga pojedeš!... Šta ćeš da mi uradiš?... To su tebi radili u zatvoru!... Ma, serem ti se u usta smrdljiva!
DIVNA: Bože, kakve reči? Pući će mi bubne opne.
SMILJAN: Ana, ljubavi. Taj čovek je zlikovac.
ANA: Koje pare?... Koliko?... Marš, lopino jedna! Sutra ćeš videti svoju sliku na naslovnim stranama svih novina. Objaviću ti poternicu, govno smrdljivo! (Ana je tresnula slušalicu i prišla ocu koji je čučao, zavirujući ispod troseda i „dozivajući" bubašvabu.)
DOKTOR: Bubice! Bubice!
(Kad ga je kćerka uhvatila za ramena i podigla kao krpenu lutku, otac ju je uplašeno pogledao.)
ANA: Jesi li dobio neke pare?
DOKTOR: Kakve pare?
ANA: Marke.
DOKTOR: Marke?... Pa... mi smo bili u ovom restoranu... tu... kako se zove... preko puta onog... kako mu je ime... što ima onaj znak... kao....
ANA: Je l' ti lopov dao neke pare kad ste potpisali ugovor? Da li ti je dao neke pare na ruke? Pominje 60 hiljada maraka! (Otac je gledao kćerku, neshvatajući o čemu ona priča. Nesiguran u „cećanje", prišao je čiviluku i počeo da pretražuje džepove maptila. Najzad je izvadio neke papire i dao ih kćerki.)
ANA: Ovo je ugovor... A gde su pare?
DOKTOR: Nema... To je sve... Popili smo piće... i ja sam ga zamolio da me sačeka sa stvarima...
ANA: Ovde piše da si dobmo 60 hiljada maraka „na ruke"...
DOKTOR: Na ruke?... Uzeo sam pare...
ANA: Da.
DOKTOR: A... gde su te pare?
ANA: To ja tebe pitam! Ti si, ovde, potpisao da si ih uzeo! Pogledaj! Je l' ovo tvoj potpis?!
DOKTOR: Jeste...
ANA: A jesi li pročitao ovo... pre nego što si potpisao?!
DOKTOR: Jesam... Dva puta da me ne prevare...
ANA: Znači, pare si dobio?
DOKTOR: Pa... u džepovima... nema para... Evo pogledaj!... Nema!... Vičeš pa mene, a nema.... (Otac je doneo mantil i dao ga kćerki, pravdajući se plačnim glasom. Divna je prišla bratu, uhvatila ga ispod ruke i zaštitnički upitala.)
DIVNA: O kakvim parama je reč, Ana?
ANA: O 60 hiljada maraka. Ugovor ću nekako poništiti, ali ću pare morati da vratim. Kako? Odakle? Moja plata je...
DIVNA: Polako i bez galame. Zar je red da ti vičeš na oca zbog tih... maraka? Zar je red da se izdereš na njega kao da je kriminalac? Zar se tako razgovara sa ocem koji bi umro zbog tebe? Zar je red da na moj rođendan vičeš na mog brata u njegovoj kući kao da je on jedan od onih tvojih koje menjaš svaku noć?
ANA: Tetka...
SMILJAN: Gospođo, molim vas. Ja ne dozvoljavam...
DIVNA: Gospodine Igore, ovo je naš porodični razgovor, i ja bih vas zamolila da ga slušate s one strane vrata, ako već volite da prisluškujete!
SMILJAN: Vi me izbacujete iz kuće, gospođo?
ANA: Izađi. Reci advokatu da me sačeka još pet minuta... Šta me gledaš? Izađi! Ovo se tebe ne tiče! (Smiljan je podigao glavu i „ponosno" napustio kuću. Čim je pevač zatvorio vrata, tetka je počela da skida prstenje.)
DIVNA: Evo... prodaj ovo... I ako bude malo... Prodaj moj stan... pa ako i to bude malo... prodaj i mene... Dobićeš, za mene, barem 10 maraka. (Ana je posmatrala tetku kako spušta prstenje na sto. A kad je Doktor zgrabio šešir i počeo da juri bubašvabu oko troseda, sela je na stolicu i pokrila lice šakama.) Danas je sve na prodaju. Kuća, kola, deca, prijatelji, nakit, stvari, reč, telo, duša, čast, dostojanstvo... Đavo se nekad skrivao, izlazio je samo noću i išao neosvetljenim ulicama, a danas je najviđeniji gost među ljudima. Zabaci rep na krilo, prekrsti papke, osloni se na trozubac, osmehne se od roščića do roščića i kaže: „Gospodo, Vaše duše ne vrede toliko koliko tražite! Na mojoj berzi duša više nema nikakvu vrediost! Imate li nešto vrednije za prodaju?!" (Klečeći pokraj troseda, otac je zavukao ruku ispod šešira. Kad je izvukao stisnutu šaku, povikao je.)
DOKTOR: Uhvatio sam je! Uhvatio sam je, Divna!
DIVNA: Nisi. Lažeš.
DOKTOR: Jesam! Jesam! Pogledaj... (Na vratima se oglasilo zvono, prekidajući svađu brata i sestre. A kad je neko zalupao i pesnicom, tetka je prišla vratima i besno ih otvorila... U kuću su ušli Filosof i Lola, noseći nekog čoveka. Za njima je išao Smiljai, pridržavajući noge ranjenika. Filosof, očigledno, nije očekivao Anu u kući. Dok je govorio Doktoru, gledao je nju kako sedi i plače, skrivajući lice šakama.)
FILOSOF: Moje poštovanje, Doktore! Pomozite, molim vas. Našeg kuma je neko ranio. Samo vi možete da pomognete.
DOKTOR: Ovo nije boliica, gospodo. Ja, ovde, nemam opremu... Nemam prave instrumente...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:06 am

FILOSOF: Vi ste genije, Doktore. Tamo gde ima „pravih instrumenata", nema pravih lekara.
DOKTOR: Spustite ga... ovde... Da vidim šta je... (Dok su braća nameštala ranjenog čoveka na trosed, Smiljan je prišao Ani. Kad ju je dodirnuo po ramenu, ona je vrisnula.)
ANA: Ostavi me! Ne diraj me!
SMILJAN: Nemoj da plačeš, molim te. (Doktor je raskopčao košulju povređenog čoveka i pogledao rane.)
DOKTOR: Je l' bio na frontu?
DIVNA: Ako već treba da pomažeš komšijama, pomaži im kao lekar, a ne da popravljaš cipele. Svetski hirurg pendžetira cipele i prodaje kuću. Sramota!
LOLA: Mi bi papali opeapiu.
DIVNA: Izvinite, nisam vas razumela?
FILOSOF: Moj brat kaže da bi mi platili operaciju. (Na pomen „plaćanja operacije" Doktor se uspravio i pogledao braću.)
DOKTOR: Imate li 60 hiljada maraka?
FILOSOF: 60 hiljada maraka?
ANA: Tata!
DOKTOR:... Da. Toliko mi treba da vratim dug, da moja ćerka ne umre od plakanja. Ako imate 60 hiljada... (Braća su se pogledala. Lola je iz unutrašnjeg džepa izvadio svežanj novčanica i počeo da ih odbrojava, spuštajući ih na sto. Filosof je prišao Ani, kleknuo pokraj nje, poljubio joj ruku i upitao je.)
FILOSOF: Zašto plačete, madam?... Pa, pričali smo o plakanju.
SMILJAN: Plače jer je... Kad ste „pričali o plakanju"? (Filosof je pogledao pevača tako da je on odmah ućutao. Uhvativši Anu za ruku, ponovio je pitanje.)
FILOSOF: Smem li znati zašto plačete?
ANA: Iznesite taj „leš" iz kuće... (Na pomen „leša", Lola je prišao Ani i hteo nešto da joj kaže, preteći kažiprstom, ali ga je brat „smirio" šamarom.)
FILOSOF: Kad ja razgovaram, ti ćutiš! Svi ćute kad ja razgovaram!
ANA: Aha...
FILOSOF: Kum je slučajno ranjen i samo Vaš otac može da mu pomogne... Zašto plačete, madam?
ANA: Mogu li nešto da te zamolim?
FILOSOF: Naravno, madam. Sve što želite. Rekao sam vam dok smo pili kafu, citirajući Prusta: „Sve naše suze..."
ANA: Ne seri, molim te! Možeš li da me izvedeš u dvorište i da me ubiješ pokraj tarabe, na istom mestu gde su nam pre dva dana tvoji prijatelji ubili psa!
FILOSOF: Moji prijatelji?
ANA: Tvoji prijatelji kriminalci... Ajde, ubij me, neće ti biti prvi put! Ne bih volela da me ubija neki amater, da se danima mučim. (Ana je uhvatila zbunjenog Filosofa za ruku, a Smiljan Anu, sprečavajući ih da napuste kuću. Lola je brojao pare.)
LOLA: nepeme i nep, nepepep m nep... Evo! Evo!
DOKTOR: 60 hiljada?
LOLA: Aha! Okugo!
DOKTOR: Evo ruka! (Doktor mu je pružio stisnutu šaku. Kad su se rukovali, Lola je vrisnuo i baci nešto.)
LOLA: Bubababa! Bubababa!
DOKTOR: Boji se bubašvabe! Boji se bubašvabe!
DIVNA: Kukavica! Kukapmca! (Divna je uzela pare sa stola i vratila ih Filosofu.)
DIVNA: Nisu nam potrebne vaše pare...
FILOSOF: Šta se ovde događa, gospođo?
DIVNA: Neki kriminalci su prevarili moga brata. Uzeli su mu kuću... I, i, i još traže pare... Nemoj da plačeš, Ana. Sve ćemo prodati. Nama nisu potrebne vaše pare, gospodine. Moj brat će pomoći vašem kumu bez para kao što je ceo život radio. Ako treba, prodaćemo i kostim mog Sergeja...
FILOSOF: Ko vam je „uzeo" kuću, Doktore? (Doktor je pogledao ranjvnog čoveka, kao kad je nekad u boliici radio.)
DOKTOR: Teži je bar za dve kile... olova... Gde je sad front?
FILOSOF: Ko vam je uzeo kuću?
DOKTOR: Nije mi niko „uzeo kuću". Ja sam napravio ugovor dobar ugovor, ali nisam dobio nikakve pare „na ruke". Nikad nisam uzimao pare na ruke. A i da sam ih slučajno uzeo, bile bi u mantilu... (Doktor je uzeo mantil sa stola i dao ga bivšem pacijentu kao dokaz.)
DOKTOR: Pogledaj po džepovima... Nema para...
FILOSOF: Kako se zove taj... kupac?
DOKTOR: Mislite, kako mu je ime?
ANA: Molim te, to je naš problem...
FILOSOF: Doktore, kako se zove taj čovek kome ste prodali kuću?
DOKTOR: Zove se... čini mi se... Mislim...
ANA: Rekla sam ti... (Filosof je zagrlio Anu, čvrsto je držeći da ne ometa „istragu“)
SMILJAN: Gospodine...
FILOSOF: Ja sam sad na službenoj dužnosti. Lopov je prevario jednog čestitog i poštenog čoveka. Kako se zove ta vucibatina, doktore? (Doktor je uzeo ugovor sa stola i dao ga bivšem policajcu. Gledajući list papira, Filosof se osmehivao.)
FILOSOF: Nije moguće...
LOLA: Ko je?
FILOSOF: DŽonijev brat...
LOLA: Makak?
FILOSOF: Mačak... Mačak... Brata mu još nisu našli, a on nastavlja po starom. (Filosof je izvadio mobilni telefon i brzo ukucao brojeve.)
ANA: Ja sam angažovala advokata...
FILOSOF: Vaš otac je meni spasao život. Bio sam ozbiljno „mrtav čovek". Ja sam večiti dužnik vašeg oca. Ne može jedna protuva i bitanga da se igra sa mojim spasiocem. Ako je on Mačak, Doktor nije miš. Neće on od vaše kuće da pravi kupleraj, kao što ih je napravio po celom gradu... Halo! Baki, prijatelju!... Žao mi je zbog DŽonija... Je l' DŽoni bio s nekim u svađi?... Ma, znam, Baki! Kome pričaš!... Mogli bi da se vidimo na „starom mestu"... Za 10-15 minuta... Mogao bih da ti pomognem... Vidimo se, prijatelju. (Filosof je sklopio telefon i ubacio ga u džep. Pogledavši Doktora koji je ukazivao pomoć ranjenom čoveku, rekao je bratu, usput.) Čeka nas na keju. Meni je našao da mnjauče.
LOLA: Makak! Makak! (Kad su braća krenula iz kuće, Ana je potrčala i uhvatila Filosofa za ruku. Elegantni čovek je pogledao, osmehujući se.)
FILOSOF: Bez brige, draga, Vaš otac je i moj otac, a moga oca neće niko da pljačka dok sam ja živ. Niko! (Lola je napustio kuću. A kad je i Filosof izašao, Ana je potrčala za njim, moleći.)
ANA: Molim te! Imam advokata!... Ubiće te, Branko! (Za Anom, koja je izjurila iz kuće, potrčao je nesrećni zaljubljeni pevač.)
SMILJAN: Ana, stani! Gde ćeš? Ana! (I, na kraju, za svima je pošla i Divna, noseći kostim kneza Igora.)
DIVNA: Ana! Odnesi kostim u pozorište! Ana! (Doktor je pomagao ranjeniku kao da se u kući ništa ne događa. Kad se sestra vratila, bez kostima, zbunjeno je pogledala stvari na stolu.)
DIVNA: Gde je moje prstenje?
DOKTOR: Umreće mi pacijent, a ti brineš za prstenje.
DIVNA: Izvini...
DOKTOR: Spremi mi instrumente, rukavice, odelo..
DIVNA: Mogu li da ti pomažem?
DOKTOR: Kako da mi pomažeš?
DIVNA: Pa, kao kad si nekad operisao žabe... Pomagala sam ti u šupi. Dodavala sam ti žilete, vatu, igle, jod...
DOKTOR: Pa opet da padneš u nesvest?
DIVNA: Ko je pao u nesvest?
DOKTOR: Ti! Ti!
DIVNA: Što lažeš?! Nikad nisam pala u nesvest! U nesvest je padala ona tvoja ćorava, nosata i musava glista! Ona je padala!
DOKTOR: Jelena?
DIVNA: Da!
DOKTOR: Jelena je „glista"?!
DIVNA: Jeste! Jeste! Dečaci su je zvali: Devojčica za pecanje! (Doktor je uhvatio sestru za ruku i počeo daje „uvrće". I dok su se njih dvoje svađali i „tukli" kao nekad kad su bili mali, Kum je ječeći, molio.)
KUM: Vode... Vode...
DOKTOR: Jelena je glista?!... Za pecanje?!
DIVNA: Jeste! Glista!... Mama!... Mama!
DOKTOR: Mama! Mama!
DIVNA: Nikola me bije! Mama! Mama!
KUM: Vode... Vode...
DOKTOR: Šta je Jelena?! Govori?! Slomiću ti ruku!
DIVNA: Jelena je... glista!... Mama! Mama! (Dok je Doktor maltretirao sestru, koja je vređala „njegovu" Jelenu, kum je pao sa troseda i sa poda ponavljao, moleći.)
KUM: Vode... Vode... Vode...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:07 am

Kuća kao bolnica

(Dnevna soba u kući Doktora Kosa nalik je na ordinaciju neke privatne klinike. Sve stvari su presvučene belim platnima, a pokraj vrataje „službeni sto" sa telefonom., knjigom dežurstava, registrom, časopisima. Starinske lampe zamenjene su neonskim osvetljenjem. Šusterska radnja je nestala kao da je nikad nije bilo... Telefon je uporno zvonio, a Divna je iz susedne sobe uporno vikala.)
DIVNA: Dolazim! Dolazim! Dolazim!... (Iznervirana zvonjavom, Divna se pojavila u „uniformi" medicinske sestre. U ruci je držala toplomer. Kad je podigla slušalicu, odmah je počela da grdi nekoga.)
Možete li vi da imate malo obzira?! Merim temperaturu čoveku! Treba čovek da mi umre!... A ko ste vi, gospodine? Vaše ime mi ne govori mnogo?... Nisam znala da Ana ima verenika... Zna li Anin muž za vas?... Gospodine, ovo je bolnica, klinika za urgentne slučajeve... (Na vratima se oglasilo zvono. Divna je povikala, pitajući, i dalje dpžeći slušalicu pokraj glave.) Ko je?.. Ko je?.. Ne pitam vas, gospodine! Neko mi je na vratima! Ne mogu na dve strane! Sačekajte! (Divna je spustila slušalicu pokraj telefona i otišla da otvori vrata... U kuću je ušao Doktor, obučen kao da dolazi iz operacione sale. Jedina razlika je u tome što u rukama nosi kese iz samoposluge.) Izvini, Bato...
DOKTOR: Bato?
DIVNA: Doktore...
DOKTOR: U ovom poslu mema privatnih odnosa, sestro.
DIVNA: Izvini... te... (Doktor je spustio kese na sto, vidno uznemiren. Divna ga je posmatrala ćuteći, sve dok on nije počeo da udara šakom po stolu.) Šta je bilo... Doktore?
DOKTOR: Užas! Sramota! Sramota!... Jedna žena, jedna mlada žena, kasirka iz samoposluge... tu... tu... kod parka...
DIVNA: Kojeg parka?
DOKTOR: Pa, ovog, tu... Kako se zvaše?... U blizini je crkva...
DIVNA: U blizini svakog parka je crkva. Parkovi su bivša crkvena dvorišta.
DOKTOR: U parku je spomenik... onom... onom...
DIVNA: Na konju?
DOKTOR: Na kakvom konju?
DIVNA: Pa... na... konju... brate...
DOKTOR: Nije na konju. Onaj... drži sablju. I pokazuje rukama, ovako!
DIVNA: Aaaaa, znam. Na njega si mislio?
DOKTOR: Da! Na njega! A na konju je onaj... tamo!
DIVNA: Jeste... baš sam se uplašila šta ćeš ti kod spomenika na konju...
DOKTOR: I, kod spomenika, sustigla me ta kasirka... I, i... uhvatila za ruku... i, i, i... kaže, pred nekoliko prolaziika: „Doktore, niste platili robu!"
DIVNA: Koju robu?
DOKTOR: „Pa; ovu!... Što ste kupili u samolosluzi." Pred desetak ljudi!... Kad nisam umro od sramote!
DIVNA: C, c, c, c... Onaj čovek što si ga noćas operisao ima temperaturu 39 sa 8. Znali su neki ljudi i pitali da li je umro. Kažu, ako se muči, doći će da mu skrate muke... (Doktor nije čuo „izveštaj sestre"; nastavio je svoju priču koja mu je bila miogo važnija.)
DOKTOR: „Znači, gospođice, ja sam lopov? Ja sam lopov? Vi me optužujete pred ovim ljudima da sam lopov!" I, i... udarim je kesom po glavi... Onda je dotrčao šef samoposluge i izgrdio tu primitivku i prostakušu, a meni se izvinio... On mene poznaje... operisao sam mu majku... i, i, i... jednom rečju... Ovo je kraj sveta... Da! Kaže mi, nemojte se ljutiti, Doktore, ona je malo „slabih živaca". Pa što je ne pošaljete na lečenje kad je „slabih živaca"?!... Umreću a neću shvatiti kako je nestao ceo jedan svet gospode... finih, otmenih, čestitih, poštenih ljudi...
DIVNA: Strašno...
DOKTOR: A znaš li zašto je to sve tako?... Zato što su ljudi prestali da poštuju Boga. Ako ti ne poštuješ onog koji te je stvorio, zašto bi poštovao jednog običnog, starijeg čoveka... Sećaš li se kad sam se kao dete davio u Dunavu?... Deda je stajao na obali, nije znao da pliva, ali je znao Očenaš. Kad je počeo da govori Oče Naš... voda me je donela do obale... kao majka na rukama... (Uzdrhtalim rukama, Doktor je izjedne kese izvadio pecivo, a iz druge jogurt. Pogledavši tetrapak, rekaoje ljutito.) Eto, pukao mi jogurt, kad sam je udario kesom! Ajde da jedemo, pa da obiđemo ranjenike... Gde li je sad front, da mi je znati! Odakle donose raljenike? (Dok su brat i sestra sedali za sto, uzimajući po kiflu, iz telefonske slušalice se čuo nečiji glas.)
GLAS iz SLUŠALICE: Halo!... Halo!... (Doktor se osvriuo, gledajući prema vratima sobe.)
DOKTOR: Je l' to doziva neko od ranjenika?
DIVNA: Joj! To je neka dosada pa telefonu! Javi mu se, molim te, priča neke gluposti, ništa ga ne razumem! On je, kao, Anin verenik, a Ana je sa nekim kriminalcem, a on će da se ubije...
DOKTOR: Ko će da se ubije? Kriminalac?
DIVNA: On, pevač. Ako Ana ne ostavi kriminalca.
DOKTOR: Ana sa kriminalcem?... Ko ti je to rekao?
DIVNA: Pa... on... što zove... Taj pevač. Zove svakih pet minuta. Kaže, ne može da peva. Publika mu se smeje. (Doktor je besio ustao i, premda usta punih kifle, uzeo slušalicu.)
DOKTOR: Je li? Ti... ti... S kim je to moja ćerka?!... A ko si ti?... Slušaj, Smiljane, gledaj ti svoja posla, a moju ćerku ostavi na miru, da ti ja ne bih došao tamo... I... i... Ana je udata žena, ima... muža i... decu...
DIVNA: Jedno dete.
DOKTOR: Jedno dete.
DIVNA: Ćerku.
DOKTOR: Ćerku!... Ubićeš se ako te ostavi? Pa, prijatelju, ubijali su se zbog ljubavi i mnogo veći ljudi od tebe. Nećeš „izmisliti" niišta iovo. Ubij se slobodno. (Doktor je spustio slušalicu i vratio se do stola. Kad je seo, Divna ga je uhvtila za ruku i pogledala „značajno".)
DIVNA: Moram dati kažem nešto... Sinoć sam, slučajno, prolazila pokraj Narodnog pozorišta kad ce završila predstava „Knez Igor"... i... i...
DOKTOR: I?
DIVNA: I... Ne smem da ti kažem, pomislićeš da sam poludela... Smejaćeš mi se...
DOKTOR: Štaje bilo?
DIVNA: Videla sam Sergeja kako izlazi iz pozorišta... Izašao je, pogledao me, okrenuo glavu, prešao ulicu i otišao... Ja sam viknula: „Sergej! Serž! Serž!"... Nije se okrenuo... kao da je nešgo ljut na mene... (Doktor je gledao sestru mirno, bez čuđenja.)
DOKTOR: Zanimljivo...
DIVNA: Onda sam ušla u pozorište i pitala jednog čoveka u... u... uniformi...
DOKTOR: Vojno lice?
DIVNA: Ne, ne... Radi u pozorištu... Pitala sam ga da li je, možda, Ceprej svraćao ovih dana? Čovek me je pogledao kao da nisam normalna... i okrenuo mi leđa. Da li je moguće, Bato... Doktore, da sam ja videla nekoga koga nema? (Doktor je ispio malo jogurta iz „razbijenog" tetrapaka.)
DOKTOR: Nije to ništa, šta se meni desilo pre dva dana. Ja sam, veruj mi, sreo samog sebe. (Sestra je htela da zagrize kiflu, ali nije uspela. Gledala je brata širom otvorenih usta.)
DIVNA: Koga si sreo?
DOKTOR: Sebe... Mene...
DIVNA: Tebe?
DOKTOR: Da.
DIVNA: Sreo si samog sebe?
DOKTOR: Da... kad sam bio mlad.
DIVNA: Kad si bio mlad?
DOKTOR: Da...
DIVNA: A gde?
DOKTOR: Na stepenicama Medicinskog fakulteta. Išao sam da vidim jednog mog starog profesora... da ga pitam da li je normalno to što svake noći sanjam kako nisam diplomirao... kad, u jednom trenutku, vidim sebe kako izlazim iz fakulteta, kad sam bio student treće godine. Isti ja, ista kosa, lice, oči, odelo, bez tašne, samo sveska u džepu!
DIVNA: Neverovatno... da te ne poznajem, svašta bih pomislila.
DOKTOR: A ono što je najzanimljivije, ja sam sa njim... sa sobom razgovarao.
DIVNA: Razgovarao si...
DOKTOR: Da... Prvo sam ga pozvao; viknuo sam: „Nikola! Nikola!"... On je zastao, pogledao me i upitao: „Mi se poznajemo, gospodine?" A ja sam ga potapšao po ramenu i rekao: „Poznajemo se, Nikola. Poznajemo se..." „A od kada se poznajemo, gospodine?" „Oduvek..." On je bio malo zbunjen, pa me je upitao: „Kako to 'oduvek'?" A ja sam mu rekao: „Uskoro ćeš otići u svet." On je klimnuo glavom i upitao me: „Kako znate da sam dobio stipendiju?"... „Kako znam", nasmejao sam se ja. „Pa, ja sam ti, samo što sam sad star. Studiraćeš medicinu u Beču, danju ćeš učiti, a noću pendžetirati cipele..." On se oslonio na zid i prošaputao: „Moj otac je šuster." „I zove se Jakov", dodao sam ja. I još sam rekao: „Vodi računa, Nikola, kad odeš u Beč. Nemoj da se oženiš Sofijom, ta žena će ti upropastiti život. Imaćeš dvoje dece, a ona će te ostaviti i odvesti decu negde u svet. Ti ćeš se vratiti ovde i ceo život provesti tražeći mh. Bićeš miogo dobar lekar i mnoro tužan čovek. Posle ćeš imati ćerku Anu iz jedne vanbračne veze. I od cele familije ostaće ti samo sestra Divna..."
DIVNA: Jeste... Samo ja.
DOKTOR: Jesam li nešto izmislio... ili pogrešno rekao?
DIVNA: Ništa... Sve je tačno od reči do reči... I?
DOKTOR: Otrčao je niz stepenice. Pobegao je. Jasam mu doviknuo: „Nećeš pobeći od sebe, Nikola! To nikome nije uspelo!" A on je zastao nasred ulice i povikao: „Vi ste ludi, gospodine!"... Jesam! Jesam! Poludeo sam zato što nisam bio pametan! Zato ti sve ovo i govorim, da u 'tvom životu' ne ponoviš moje greške." (Doktor je ustao i ošišao do zida, kraj prozora. Skinuo je poveću uramljenu fotografiju na kojoj je bio on iz mladih dana. Pokazujući je sestri, ruke su mu zadrhtale, a brada je počela da se trese.) Kako sam bio mlad... i lep... (Sestra je ustala i zagrlila brata koji je počeo da plače, gledajući svoju sliku iz studentskih dana.)
DIVNA: Ti si meni uvek lep... Uvek.
DOKTOR: Nisam...
DIVNA: Jesi, jesi...
DOKTOR: Starost me vređa... i... ponižava... Čije su ove ruke? Operišem tuđim rukama. (Negde, iz susednih soba, začulo se nečije dozivanje.)
GLAS RANJENIKA: Doktore!... Doktore!... (Obrisavši oči nadlanicom, Doktor je pošao prema vratima susedne sobe. U trenutku je zaboravio zaštoje plakao.)
DOKTOR: Kako su pacijenti, sestro?
DIVNA: Onaj što ste ga noćas operisali ima temperaturu... (I samo što su Doktor i sestra ušli u susednu sobu, začuo se ključ u bravi ulaznih vrata. U kuću su ušli Ana i Filosof, nasmejani i, očigledno, malo pripiti. Ana je u naručju nosila veliki buket crvenih pyža, a Filosof je pušio cigaru i zaljubljeno gledao „dojučerašnjeg neprijatelja". Kad je ona skinula mantil i obesila ga na čiviluk, on ju je zagrlio. Podigao je i počeo daje ljubi. Između poljubaca ona je pokušavala nešto da kaže.)
ANA: Ti ćeš mene...
FILOSOF: Odvesti...
ANA: U zatvor...
FILOSOF: To mi je najveća želja...
ANA: Ti se šališ, a ja pričam ozbiljno...
FILOSOF: Dobićeš doživotnu robiju i bićeš okovana gvožđem...
ANA: Stvarno?
FILOSOF: Da... Danas sam dobio „presudu". (Spustivši je na trosed, iz džepa svilenog sakoa izvadio je crvenu kutijicu. Osmehujući se, ona je uzela poklon. Kad je otvorila kutijicu, ugledala je prsten sa brilijantima.)
ANA: Gvožđe... sa brilijantima... A gde ću izdržavati kaznu?
FILOSOF: Zatvor je u Meksiku. Bićeš u samici, sa mnom...
ANA: Samica za dvoje?
FILOSOF: Do kraja života.
ANA: Ti ćeš me ispitivati?
FILOSOF: Poznaješ li boljeg policajca od mene? „Radila si" na mom slučaju godinama. Nema boljeg, lju6avi. (Kad je bivši policajac pokušao daje ponovo zagrli, ona se otrgla i otišla do stola. Spuštajući kutijicu sa prstenom na sto, rekla mu je bez osmeha.)
ANA: Nemam nameru da se još jednom udajem. Pokušala sam dva puta... (U džepu „prosioca" zazvonio je mobilni telefoi. Ne obazirući se na zvonjavu, on je prišao Ani, kleknuo i sklopio ruke.)
FILOSOF: Ja se nisam ženio, čekao sam tebe.
ANA: Mene?... Bože, kako lažeš!
FILOSOF: Nekoga kao što si ti.
ANA: To je već bolje.
FILOSOF: Molim te...
ANA: Ne. Ne mogu da pomislim pa novi stan, nove prijatelje, nove šerpe, lonce, kašike, viljuške i novo upoznavanje ćerke sa novim mužem... Izvini, malo mi je muka. (Iznerviran zvonjavom telefona, Filosof je ustao i izvadio ga iz džepa. Znajući ko ga zove, počeo je odmah da „drži predavanje".)
FILOSOF: Možeš li ti nešto u životu da uradiš bez mene? Mogu li ja jednom u životu da imam samo svoje probleme? Hoćeš li jednom da shvatiš kako više nemaš sedam godina i kako bi bio red da se ponašaš kao ozbiljan, zreo čovek? Umesto da odavno brinem o svojoj deci, da imam svoju porodicu, ja samo brinem o tebi! Dokle ću ti ja biti i otac i majka i brat... Šta je bilo? Ko je pucao?... Ima li mrtvih?... Metak te okrznuo po čelu? (Dok je folosof pričao bratu, šetajući po sobi, Ana ga je posmatrala sedeći za stolom. Na licu joj se pojavio strah, kao da je Filozofa prvi put videla.)
ANA: Gde je bila pucnjava?
FILOSOF: Na nekom splavu...
ANA: Zvaće me iz redakcije...
FILOSOF: Slušaj, burazeru! Spakuj se i...
ANA: Koliko je mrtvih?
FILOSOF: Što te nisu ubili, idiote jedan! Šta si tražio tamo? Rekao sam ti da je sa tim poslom završeno! Gotovo je!... Gotovo je, burazeru! Ženim se!
ANA: Ne...
FILOSOF: Ženim se! Dobro si čuo ženim se! Hoću svoju porodicu i svoju decu! Hoću decu koja će me slušati! Ženim se!
ANA: Ne...
FILOSOF: Da! Sa Anom!
ANA: Ne!
FILOSOF: I ona viče - ne, ali ja sam odlučio da se oženim i oženiću se! U nedelju putujemo za Meksiko. Da. Samo nas dvoje. Treći nam ne treba. U Meksiku imaju dovoljno svojih kriminalaca! (Pripita, umorna i uplašena, Ana je pokrila lice šakama i kroz plač rekla.)
ANA: Ja nigde ne putujem... Nigde...
FILOSOF: A što ti plačeš ako ona plače? Što plačeš? Ostaviću te na ulici! A gde si do sad bio? U biblioteci? (U sobu je ušla Divna, iznervirana galamom kao sve medicinske sestre.)
DIVNA: Može li to malo tiše? Doktor spasava život pacijentu, a vi galamite kao da ste na mitingu.
FILOSOF: Kad se isplačeš, sedi i razmisli šta ćeš da radiš! Ja više ne mogu da brinem o tebi! Gotovo je, burazeru! Kraj! (Filosof je besno sklopio telefoi. Prilazeći tetki, osmehnuo se, uzeo joj ruku, poljubio je i rekao.) Draga, poštovana gospođo, izvinite, molim vas. Malo smo glasniji, jer smo Ana i ja odlučili da se uzmemo, pa sad javljamo prijateljima. Moj brat plače... od sreće. (Tetka je stajala i gledala Anu. Kad je videla da i An plače, prišla joj je, zagrlila je i poljubila.)
DIVNA: Čeetitam! Čeetitlm'
ANA: Ne...
FILOSOF: Da!
ANA: Ne, ne!
FILOSOF: Da! Da!
DIVNA: A ja vidim da plačeš, i pitam se zašto? Plači, plači, red je da i mlada malo plače. Kad sam se ja udavala za Sergeja, koji je bio mlađi od mene 15 godina, ja sam tako glasno plakala da su došli vatrogasci. Kad su me upitali: „Šta gori, gospođice?" komšije su prijavile požar jer sam ja kroz prozor vikala: „Gorim! Gorim! Izgoreh, ljudi!" ja sam im rekla: ,Ja gorim, gospodo vatrogasci! Gorim od ljubavi! Od ljubavi gorim! Izgoreću!" (Na vratima susedne sobe pojavio se Doktor, sa maskom., rukavicama i skalpelom. Gledao je sestru smrknuto, besno.)
DOKTOR: Sestro...
DIVNA: A požar od ljubavi ne može da ugasi nijedna vatrogasna ekipa! Nema tih vatrogasaca i vatrogasnih kola!
DOKTOR: Sestro... (Iz susedne sobe se čulo prigušeno zapomaganje ranjenika.)
GLAS RANJENIKA: Doktore... Doktore...
DIVNA: Kad čovek izgori od ljubavi, onda su to opekotine trećeg stepena! Plači, Ana! Plači!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:08 am

ANA: Ne udajem se...
FILOSOF: Udaješ se. Udaješ se, ljubavi...
DIVNA: Šef vatrogasaca me je upitao kad je video da će od mene ostati samo šaka pepela: „Što vas ne 'ugasi' mladoženja? Ako se već ženi, mora da ima 'aparat za gašenje'!"
DOKTOR: Sestro...
GLAS RANJENIKA: Doktore... Doktore...
DIVNA: „Ne razumete vi to, gospodine vatrogašče! Vatra ljubavi nije obična vatra! Tom vatrom je Bog stvorio svet! To je Božja vatra, gospodo vatrogasci! Kad se vatra jednog dana ugasi, nestaće ceo svet! Vatra došla, vatra otišla!" (Tetka je sela za klavir i počela da neva i svira kao daje na svadbi.) Ana pam je večerala / I na sokak istrčala, / Da vidi svoga dragana, / Da čuje čuje ko to lumpuje! (Doktor je prišao klaviru i spustio poklopac klavijature.)
DOKTOR: Divna!
DIVNA: Molim... Bato... Doktore...
DOKTOR: Čovek umire, a ti pevaš... sviraš, raduješ se! Kao da si na svadbi!
DIVNA: Pa, jesam! Ana se udaje...
GLAS RANJENIKA: Doktore... Doktore...
ANA: Ne...
FILOSOF: Da! Da!
DOKTOR: Kad već pričaš o ljubavi, najveća ljubav je kad možeš da pomogneš čoveku! Sve ostale ljubavi su prolazne. I ja sam vikao pa železničkom peronu: „Sofija! Sofija! Umreću ako me ostaviš! Umreću, Sofija!"
GLAS RANJENIKA: Doktore... Doktore... Umreću!
DOKTOR: Voz je otišao, para se razišla, a ja sam ostao sam...
DIVNA: To nije bila prava ljubav. Ako te neko ostavi, onda je to samo polovina ljubavi. LJubav mora da bude iz „jednog dela".
DOKTOR: Idemo, sestro! Umreće mi čovek! (Divna je prva ušla u sobu odakle se čulo dozivanje ranjenika, a za njom i Doktor, smrknuto gledajući kćerku i „mladoženju"... Ana je prišla Filosofu, zagrlila ga, poljubila i šapatom rekla.)
ANA: Mogu li nešto da te zamolim?
FILOSOF: Šekspir u „Otelu" kaže: „Vaša molba je, gospo..."
ANA: Bez citata, molim te... Pogrešila sam, napravila sam veliku glupost... Zaljubila sam se i... i...
FILOSOF: I?
ANA: I... zaboravila sam ko si ti...
FILOSOF: A ko sam ja, ljubavi?
ANA: Đavo... u svilenom odelu.
FILOSOF: To si, jednom, napisala o meni. I još si dodala: „Na prvi pogled izgleda kao šarmantan, običan, dobar čovek, samo na prvi pogled..." (U sobu je ušao Doktor, povlačeći papuče po podu. Izgledao je kao da mu se ceo svet srušio. Oslonivši se na naslon stolice, uzdahnuo je duboko.)
DOKTOR: Majko moja mila i draga... (Ana je prišla ocu, uhvatila ga ispod ruke i upitala.)
ANA: Šta ti je, tata?
DOKTOR: Umro je... ne pamtim kad mi je neko umro na stolu, tokom operacije... Operišem tuđim rukama, sine. Ovo nisu moje ruke...
FILOSOF: Nemojte se nervirati, Doktore. Da ste ga vi spasili, ubili bi ga čim izađe iz kuće...
DOKTOR: Izvadio sam dve kile olova. Ovo nije klinika, gospodine, ovo je rudnik olova... Kakav je to front ako donose ovako teške ranjenike?
ANA: Umoran si, tata.
DOKTOR: Nisam. Mislim da je problem u nečem drugom. Sad kad sam raščišćavao kuću, tražio sam moju diplomu iz Beča. Nigde je nema. A stalno sanjam da nisam diplomirao... Bojim se da to nisu samo snovi, Ana... (Divna je ušla u sobu, ljuta što brat opet priča o „mučnim snovima".)
DIVNA: To više neću da čujem! Diplomirao si kao najbolji u klasi! I još nešto: nije istina da sanjaš kako nisi diplomirao!
DOKTOR: Sanjam...
DIVNA: Kako možeš da sanjaš kad ne spavaš mesecima. Otkako sam se preselila kod tebe, nisam te videla da spavaš. I kad zažmuriš, ti si budan. Počeo si da haluciniraš. Pričaš gluposti...
ANA: Nemoj da plačeš, tata...
DOKTOR: Čovek je... umro...
DIVNA: Umirale su ti i žabe u šupi, pa nisi plakao. Umrlo je sto žaba.
DOKTOR: Čovek nije žaba...
DIVNA: Jeste. Čovek je žaba, samo malo veća. Ajde, moraš malo da odspavaš. Ne znaš šta pričaš. Buncaš... Ajde kad ti kažem... (Sestra je povela brata. Doktor je išao kao da se kreće za sopstvenim sprovodom... Ana ih je ispratila ćuteći. A kad su otac i tetka ušli u susednu sobu, sela je na stolicu i šakama pokrila lice... Zagrlivši je, Filosof je upitao, šapćući joj u kosu.)
FILOSOF: Šta sam opet pogrešio?
ANA: Ništa... Samo si mi, malo, pamet pomerio. Ne idem na posao, ćerku nisam videla mesec dana, čovek sa kojim sam godinama sedi po celu noć na stepenicama ispred moga stana i plače, od ove kuće napravio si skladište za ranjene kriminalce...
FILOSOF: Bilo bi bolje da je onaj lopov napravio javiu kuću? Klinika je prijavljena, registracija je u toku. Tvoj otac mi je spasao život...
ANA: Da bi ga ti meni uništio... Bila sam u crkvi, sveštenik mi je rekao da mi na čelu vidi trag Sotone. Ja sam ga pitala: „Kakav trag, Oče?" A on je rekao: „Tu, iznad levog oka, pojavila ti se tamna bora, u obliku repa, kao udica..." Kad sam se kod kuće pogledala u ogledalu, umesto mog lika, ugledala sam tvoj lik. Lik mi je nestao, prijatelju.
FILOSOF: I ja vidim samo tebe, gde god se okrenem. A moj sveštenik je meni rekao: „Sine, bio si grešan, Bog ti šalje jednu ženu da promeniš život, da imaš decu koja će biti bolja od tebe. Učini dobro delo, oženi se, izrodi petoro dobre dece, jer je dvoje malo da „operu" sve tvoje grehove..."
ANA: Bože, kako ti brzo lažeš.
FILOSOF: Ne lažem. Nikad ne lažem. Odnosno, lažem da ne lažem. Kad lažem, lažem samo nedeljom. Ostalim danima govorim istinu... Koji je danas dai?
ANA: Nedelja.
FILOSOF: Nedelja? Znači, od danas više ne lažem ni nedeljom kad se ljudi odmaraju.
ANA: Stani! Hoću nešto da te zamolim.
FILOSOF: Dozvoli da završim. Evo, nikad više neću obući svileno odelo. Ako hoćeš, od danas, pa do kraja života, nosiću samo džak. Probušiću četiri rupe na džaku, za noge i ruke... Zašto se smeješ?
ANA: Moj prvi muž mi je obećao, pre braka, na plaži, da će „ceo život" ići bos. Kad je došla jesen, obukao je dva para čarapa i čizme.
FILOSOF: Lagao je i mene kad sam ga uhapsio. Mada je lagao mnogo malje od tvog drugog muža.
ANA: Ti si ih... uhapsio?
FILOSOF: Da. Ja... radim na tvom „slučaju" godinama...
ANA: Učini mi nešto pre nego što navučeš džak. Odnesi ove tvoje ranjene... prijatelje iz kuće i, molim te, daj mi nekoliko dana da se odmorim, ispavam i o svemu dobro razmislim... Važi?
FILOSOF: Kako ti kažeš... (Filosof je poljubio Anu, a onda je izvadio mobilni telefon iz džepa i ukucao brojeve. Kad mu se brat javio, naredio mu je.) Lolo, pronađi mi poslovni prostor za novu kliniku... Odmah! Rekao sam odmah! (U kuću je ušao brat, sa povećim flasterom na čelu, držeći u levoj ruci mobilni telefon u koji je i dalje govorio, a u desnoj pištolj. Filosof gaje uplašeno pogledao jer ga do sada, očigledno, nije video tako besnog i ludog. Pričajući u telefoi, mada je bio na korak od brata, Lola je držao uperen pištolj koji je podrhtavao.)
LOLA: Pa kako pi me ba opapi! Kako?! Kako?!
FILOSOF: Ko je rekao da ću da te ostavim? Rekao sam...
LOLA: Ja mogu ba bibem bubaba! Ai, ja imam popop! Imam! Imam!
FILOSOF: Lolo, brate, šta ti je?
ANA: Pucaj, Lolo! Pucaj, čoveče! Pucaj ako smeš!
LOLA: Ko?! Ja?!
FILOSOF: Ana!
ANA: Kad pucaš, ne mucaš! (Filosof je pokrio šakom usta „verenici". Osmehujući se ludom. bratu, upitao ga je.)
FILOSOF: U čemu je problem, burazeru? Reci mi, u čemu je problem? Šta ti je, koji moj? (Lola je iz džepa izvadio novine, otvorio ih i pokazao svoju sliku na naslovnoj strani.)
LOLA: Ja! Moa pika! Pipe ba pam bibep bobe!
FILOSOF: Piše da si diler droge?
LOLA: Evo! Evo! Popipaj! Popipaj! (Lola je bratu gurnuo članak pod nos, a Ani prislonio cev pištolja na potiljak.)
FILOSOF: Vidim. Vidim... Kad si ovo pisala, ljubavi?
ANA: Kad mi je slomio ruku.
FILOSOF: Ko ti je slomio ruku?
LOLA: Ja!
FILOSOF: Ti?
LOLA: Aha! Ja!
ANA: Napad sam prijavila policiji, ali je prijava „nestala".
FILOSOF: Veruj mm, prvi put čujem...
LOLA: Pi memi babi iba beba? Hvava! Hvava!
FILOSOF: Ja tebi radim iza leđa? A šta ti to radim „iza leđa", majke ti one naše nesrećne? Trideset godina te držim za ruku, od dana kad si pobegao iz porodilišta! Drugu decu su roditelji izneli u nosiljkama, a samo si ti pobegao i usput, pokrao sve cucle! U školu si pošao sa devet godina! Učiteljica ti se obesila posle tri časa! Majka te je nosila u školu u džaku! Ti si pravio sranja, a mene su tukli, jer tebe nisu mogli da uhvate!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:08 am

LOLA: Ja...
FILOSOF: I sad kad sam našao ženu koju sam ceo život čekao, ti si došao da mi se zahvališ, da me ubiješ?! Pa, burazeru, ako je to tvoj način zahvaljivanja, evo ubij me! Ajde, da vidim i to čudo! Gledao sam kako ubijaš druge, daj da vidim kako ubijaš i mene! (Lola je zbunjeno stajao; nije očekivao da će brat preći u napad. Spustivši pištolj i mobilii telefoi na sto, pokrio je lice šakama i zaplakao, ponavljajući.)
LOLA: Pi ne bebip! Pi ne bebip...
FILOSOF: Jeste, ja se ženim!
LOLA: A ja?
FILOSOF: Ti ćeš i dalje biti moj jedini brat. Imaću petoro dece, ali ću tebe voleti kao sve njih zajedno.
LOLA: Mama... Mama moa... Mama moa... (Lola je seo za sto, naslonivši laktove na kolena i glavu među šake. Ana je sluđeno gledala šta se dešava u očevoj kući koja je do juče bila tiha i mirna.)
ANA: Odvedi ga, molim te... i iznesi ove tvoje ranjenike... (Ana nije završila rečenicu. U kuću je uleteo njen pravi verenik, u Sergejevom kostimu kneza Igora. U ruci je držao bodež. Prilazeći uplašenoj verenici, šaputao je izludelo.)
SMILJAN: Udaješ se? Udaješ se?
ANA: Ne...
FILOSOF: Da.
LOLA: Aha!
SMILJAN: Izbegavaš me, kriješ se, lažeš, varaš! Kunem ti se, ako se udaš, ovaj nož će biti prvi gost na tvojoj svadbi!
ANA: Ko ti je rekao da se udajem?! Šta pričaš, idiote?!
SMILJAN: Gospodin mi je poslao poruku! (Pevač je iz kostima izvadio list papira. Pročitao je poruku, ispisanu velikim, štampanim slovima, kao da je na sceni.) „Poštovani gospodine operski pevaču! Dok vi pevate, vaša verenica se udaje za mog brata! Hoće da nas ostave kao pse uličare! Ako to učine, ja ću ih ubiti! Biće mi teško, ali moram. Lola..." Hvala vam, mladiću.
LOLA: Moim.
SMILJAN: Poruku sam dobio između dva čina. Kad sam izašao da pevam u trećem činu, i kad sam došao do arije „O, dajte, dajte mi slobode", glas mi je pukao, stao sam i... i... i počeo da plačem... Plakao sam pola sata... Predstava je prekinuta... (Smiljan je pričao, preživljavajući teške trenutke na sceni... A onda je skinuo levu rukavicu, obrisao oči i, poprilično teatralno, bacio je suparniku u lice.) Gospodine, ako ste muškarac, ako imate masti i dostojanstva, birajte oružje i mesto za dvoboj! (Filosof je gledao neobičnog junaka iz nekih davnih vremena. Osmehnuvši se, podigao je rukavicu sa poda, vratio je „vitezu" i filosofski počeo da priča šta danas znači bačena rukavica.)
FILOSOF: Bojim se da je došlo do civlizacijskog nesporazuma. Vi pričate o dvoboju?
SMILJAN: Da! Rukavica je dovoljan „znak"!
FILOSOF: Bila, nekad! Bila! Danas, kad nekome baciš rukavicu u lice, on je uzme i stavi u džep, pa ode do novog suparnika. Kad, tako, skupi stotinak rukavica, onda otvori prodavnicu. A kad se obogati, iznajmi plaćenog ubicu koji se sveti... Cenim naš gest, ali mislim da je prevaziđen i demode. (Pevač je bio zbunjen novom teorijom dvoboja. A kad je uhvatio Anu za ruku, pokušavajući da je odvede, u sobu je ušla Divna. Ugledavši kneza Igora, zastala je, prislonila ruku „na srce", otvorila usta da nešto kaže, ali je samo napravila dva koraka. Pala je u nesvest, na trosed.)
ANA: Tetka! Tetka!... Tata!
SMILJAN: Šta bi!... Lupi joj dva-tri šamara.
ANA: Šamaraj ti 'tvoju tetku! Idiote jedan!... Tetka! Tetka! (Divna je otvorila oči. Ugledavši, ponovo, kneza Igora, prošaputala je.)
DIVNA: Bože, Gospode...
SMILJAN: Draga moja, gospođo...
DIVNA: Bato! Bato!...
SMILJAN: Zamolio bih vas...
DIVNA: Bato! Bato! Da vidiš ko je došao!
SMILJAN: Molim vas...
DIVNA: Batoooo! (Doktor je ušao u sobu, spreman da izgrdi sestru što viče. Ali, ugledavši čoveka u odelu kneza, zastao je i zaprepašćeno rekao.)
DOKTOR: Vratio se...
DIVNA: Vratio se, Bato. Vratio se...
DOKTOR: A gde si bio do sada? Gde si bio?
SMILJAN: U pozorištu...
DOKTOR: U pozorištu...
SMILJAN: Da, gospodine.
DOKTOR: A ima li u pozorištu telefon?!
SMILJAN: Telefon?
DOKTOR: Telefon! Telefon!
SMILJAN: Ima, gospodine.
DIVNA: Nemoj, Bato...
DOKTOR: A umeš li ti da telefoniraš?! Da li si nekad nekome telefonirao?
SMILJAN: Jesam, gospodine...
DOKTOR: Pa, je l' bio red da nazoveš, da se javiš, da kažeš da si dobro, da si živ... (Smiljan je stajao i glvdao ljutitog Doktora i uplakanu tetku, koja je naslonila glavu na Anino rame. I braća su bila u čudu, ne znajući o čemu je reč. Jedino je Ana razumela kakav je „nesporazum" posredi.)
ANA: Tata, gospodin je...
DOKTOR: Tebe niko ništa ne pita! Ja sam se sa njim već nekoliko puta ozbiljno posvađao! Ne može on da se ponaša prema mojoj sestri kao da je ona jedna od onih njegovih... tamo... Postoji neki red među ozbiljnim ljudima! Ne može to tako; spakuješ se, pokupiš decu pa pa železničku stanicu! Bez reči objašnjenja! Bez pozdrava! Kad robijaš napušta tamnicu, javi se stražaru koji ga je mučio i tukao. Javi se, jer su, kako-tako, proveli mpoge godine zajedno! Kaže, bar, zdravo!
DIVNA: Nemoj, Bato. Odlazio je i ranije, ali nikad ovoliko dugo. Gde si bio? Reci mi pošteno.
SMILJAN: U pozorištu. Dolazim iz pozorišta, verujte mi.
DIVNA: Verujem. Verujem...
DOKTOR: Eto! To se tako uvek završi! Samo mi još jednom reci da ga nema, da je „umro"!
DIVNA: Šta da radim, Bato? Mlađi je 15 godina...
SMILJAN: Ana, u čemu je problem?
DIVNA: Kako ti divno stoji taj kostim... Mislila sam da ga više nikad nećeš obući. (Divna je stidljivo, pomirljivo, prišla zbunjenom čoveku. Popravljajući mu revere, rekla je kao toliko puta ranije.) Dobro. Bilo na prošlo... Najvažnije je da si došao. To je najvažnije...
DOKTOR: Samo ti opraštaj, pa onda meni kukaj! Najlakše je meni plakati, jer ja nemam svojih problema!... Šta si pevao, barabo jedna?
SMILJAN: Pa, do prekida kneza Igora... Doktore, zamolio bih vas...
DOKTOR: E, sad ćeš, za kaznu, da mam otpevaš dve arije! Divna, sedi za klavir!... A vas dvojica tamo! (Divna je klimnula glavom. i dalje gledajući čoveka koji se iznenada vratio. Doktor je namestio stolice, kao da su u pozorištu... Braća su se zbunjeno gledala ne znajući šta je u pitanju. A kad im je Doktor i pogledom naredio gde da sednu, poslušno su se spustili na stolice. I Ana je sela. Čekajući priliku da izgladi „nesporazum", naravno, ako je to ikako moguće. Smiljan ju je pogledao, a ona mu je klimnula glavom. Prilazeći klaviru, pevač se malo pribrao. Kad je čuo prve tonove, zaboravio je sve „nesporazume". Gledajući Anu, zapevao je, posle kraćeg klavirskog uvoda, ariju iz trećeg čina: „O, dajte, dajte mi slobode!" „Publika" ga je gledala, svako na svoj načii. Doktor je uživao, osmehujući se kao da je na premijeri, Ana je gledala Smiljana i diskretno mu klimala glavom. da i dalje peva, a braća su se zagledala, sluđena ljudima među koje su uleteli iz jednog drugog sveta... Uz Divninu klavirsku pratnju, Doktoru se učinilo da čuje ceo jedan orkestar. Smiljan je zažmurio i „oslobodio glas" kao da je na vrhu planine. Soba je bila „pretesna" za glas takvog pevača. Posle tri-četiri minuta, prozor je pukao. Kad je Doktor pomislio daje staklo puklo od „Sergejevog" glasa...) Prozori pucaju kad Sergej peva! (Do stola se dokotrljala ručna bomba. Neko je, iz dvorišta, ubacio bombu u kuću, namenivši je braći po majci. Smiljan je vrisnuo i utrčao u susednu sobu, a za njim i Divna i Ana. Kad je Lola skočio da podigne bombu, Doktor ga je sprečio, odgurnuvši ga. Filosof je legao iza troseda, provirujući i gledajući čudo koje će se desiti. Držeći bombu u ruci, Doktor je počeo da izgovara Očenaš., spasavajući sebe i druge, kao što je njega, nekad, kad se davio spasao njegov deda.) Oče naš, koji si ba nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dođe carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga... Amin! (Doktor je u ruci držao bombu „onesposobljenu" molitvom. Provirujući iz sobe, u čudu su ga gledali Divna, Ana i Smiljan. Filosof je ustao sa poda, a Lola je jedini poludeo. Zgrabio je bombu iz Doktorove ruke, i sa stola uzeo pištolj. Izlazeći iz kuće, psovao je.)
LOLA: Mamu im ebem! Ebem im maku! Maku im!
FILOSOF: Gde ćeš?! Stani! (Filosof je uhvatio brata za ruku, ali se „ludi" Lola istrgao i izjurio iz kuće, i dalje psujući. U dvorištu se začula pucnjava, kao da je počeo rat. Treštali su pištolj i automatsko oružje.)
DOKTOR: Pa, front je u našem dvorištu! (Gledajući kroz prozor šta se događa napolju, Filosof je vrisnuo.)
FILOSOF: Lolo! Lolo! (Vadeći pištolj iz uprtača, potrčao je prema vratima. Usput je poljubio Anu i odgurnuo pevača koji se bunio. Kad je izleteo u hodnik, i on je počeo da psuje.) Majku li vam jebem! Lolo! Lolo! (Ponovo se oglasila rafalna paljba... Ukućani su stajali sluđeni, uplašeni. Gledajući kroz prozor, Doktor je rekao.)
DOKTOR: Rat, kad krene, ne zna da stane. Poseti svaku kuću... (Držeći Lolu oko struka, Filosof ga je uneo u kuću. Mladić je hteo nešto da kaže, ali mu je iz usta pošla krv. Divna je vrisnula, a Smiljan je kolabirao; spustio se na trosed kao mrtav. Doktor je prišao ranjeniku, gledajući „izrešetanu" košulju.) Gadno... Mali kalibar, izbuši kao sito...
FILOSOF: Doktore, pomozite mu, ko Boga vas molim. On mi je sve na ovom svetu... (Filosof je spustio brata na sto. Držeći desnom rukom stomak, hteo je i on da „prizove" čudo. Počeo je da izgovara molitvu.)
FILOSOF: Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti...
DOKTOR: Ime tvoje...
FILOSOF: Da dođe... Da dođe...
DOKTOR: Carstvo tvoje...
FILOSOF: Da bude volja Tvoja i... i... i...
DOKTOR: I na zemlji kao na nebu...
FILOSOF: Kao na nebu... Kao na nebu... (Filosof se okrenuo, hteo je nešto da kaže Ani, ali mu je desna noga „propala". Lagano, pridržavajući se za stolicu, pao je na pod. Gledajući braću kojoj nije bilo pomoći, doktor je rekao, više za sebe.)
DOKTOR: Nije znao molitvu... (Bez većeg uzbuđenja, Ana je prišla telefonu i okrenula brojeve. Kad se neko javio, naredila je suvo, hladio.)
ANA: Šefe, pošalji mi, brzo, fotoreportera!... Brzo!... Kod mene! U moju kuću! Brzo!... Nemam vremena! Brzo! Policija neće dozvoliti slikanje... Braća Bezdan su ubijena. Filosof i Lola... Ostavi mi deset brojeva za feljton... Najavi ga u sutrašnjem broju. Stavi naslov: Mali Čikago!... Čujem policijska kola! Biće frke mesec dana! Nabićemo tiraž na milion! (Sa ulice se začulo zavijanje sirena policijskih kola. Ana je privodila razgovor kraju, pretražujući svoju tašnu.) Ja ću ih slikati ovim mojim sranjem!... Nemam vremena da ti pričam. Priča je duga i neverovatna! Čitaćeš je! Zdravo! (Obilazeći oko stola i braće, Ana ih je slikala fotoaparatom, „idiotom"... Otac, tetka i verenik gledali su kako svoj posao obavlja hladno, mirno, precizno, kao da nije reč o ljudima koji su pre dva miiuta bili živi... Sirene policijskih kola zavijale su ispred kuće i već su se čuli glasovi specijalaca. Neko je nešto vikao, naređivao. Začuo se glas iz megafona.)
GLAS iz MEGAFONA: Izađite iz kuće! Sa podignutim rukama! (Tetka je prišla prozoru, gledajući šta se događa napolju. Kad je ugledala uniformisane ljude, koji su opkoljavali kuću, pritrčala je bratu, uhvatila ga za ruku i, prestravljena, povukla prema susednoj sobi.)
DIVNA: Vojnici, Bato! Vojnici! Bežimo u podrum! Ajde!
DOKTOR: Pronaći će nas u podrumu.
DIVNA: Neće! Sakrićemo se u ugalj! Ni onda nas nisu našli! Ajde! Brzo! (Divna je odvela brata u susednu sobu, pa u podrum da se sakriju od vojnika, kao „prošli put"... U sobi je trnula svetlost. Braću po majci, Filosofa i Lolu, osvetljavali su „udari" Aninog blica. Smiljan je gledao verenicu kako fotografiše braću, stojeći na stolici i slikajući iz gornjeg rakursa.)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 03, 2009 4:08 am

Nova ponoć na starom keju

(Zvona Saborne crkve odzvanjaju u ponoć. Na pustom delu keja pojavio se Doktor, noseći u jednoj ruci kofer, a ispod druge šusterski, gvozdeni kalup. Gledajući tamnu, površinu Dunava, osluškivao je brujanje motora ribarskog čamca. Zvuk motora se mešao sa udarima košave i talasima koji su zapljuskivali kamenu obalu. Kad se čamac približio, Doktor je povikao, nadjačavajući vetar.)
DOKTOR: Majstore! Majstore!... Da li je prošao brod za Beč? Za Beč?! Turistički! (Ribar je nešto nerazgovetno doviknuo i udaljio se... Spustivši kofer na beton, Doktor je seo na njega, a kalup zadržao u krilu, kao da se plaši ako ga spusti na zemlju neko će ga ukrasti. Gledajući u daljinu i očekujući pojavu broda na relaciji Crno more - Beč, nije primetio da mu se, iza leđa, približava sestra Divna, gurajući njegov bicikl. Kad je zazvonila, osmehujući se, on se trgao i ljutito ustao.) Šta ćeš ti ovde?!
DIVNA: Pa... došla sam da te ispratim...
DOKTOR: Šta imaš da me pratiš, kog đavola!
DIVNA: I donela sam ti kolače... Suve... Mogu da ti traju mesec dana, ako ih odmah ne pojedeš... (Divna je skinula torbu sa volana i iz torbe izvadila kutiju za cipele, uvezanu kanapom. Pružajući je bratu, i dalje se osmehivala.) Da ti se nađe prvih dana.
DOKTOR: Hvala. Hvala... U Beču nema kolača. Samo im kolači fale...
DIVNA: A što nosiš i tatin... kalup? Pa, nećeš, valjda, opet ostati pet godina?
DOKTOR: Neću. Nadam se da neću. Ako mi je preostao samo diplomski, kao što sanjam, vratiću se za dva-tri meseca. Međutim, nikad se ne zna. Beč je jedan od najskupljih gradova na svetu...
DIVNA: Jesi li poneo dovoljno para? (Doktor je klimnuo glavom i iz džepa sakoa, ispod mantila, izvadio nekoliko novčanica. Sestra ih je uzela, prebrojala i zadovoljno vratila.)
DIVNA: 260 maraka... Ako pripaziš, potrajaće... Imam i ja 50... (Sestraje dodala svojih pedeset maraka koje je izvadila iz džepa mantila.)
DOKTOR: Ne treba...
DIVNA: Vrati ako ne potrošiš... Nego, Sergej mi se ponovo ne javlja... U pozorištu su mi rekli da nisam normalna što ga tražim.
DOKTOR: U pravu su! Ko njega traži, taj stvarno nije normalan!... Šta je ovo, Divna? Šta je ovo?... Ogrebala si blatobran? (Doktor se sagao i zagledao „ogrebotinu" na prednjem blatobranu.)
DIVNA: To je bilo...
DOKTOR: Kad je bilo?! Tvoj nos je bio! Da si ga odmah vratila i ostavila u garažu! (Svađu brata i sestre prekinulo je brujanje „teških" brodskih motora, a odmah zatim, začuo se jedan od mnogih Štrausovih valcera... Doktor je gledao veliki, turistički brod koji se približavao. Zgrabio je kofer i prišao ivici keja. Počeo je da maše i da viče.) Ej! Ej!... Ovde sam! Ovde sam!... Ej! LJudi! (Brujanje motora i muzika su nadjačali njegove uzvike, a onda se brod polako udaljio.) Pristaće u luci! Idem!
DIVNA: Ajde...
DOKTOR: Da čuvaš bicikl!
DIVNA: Oću...
DOKTOR: Zdravo...
DIVNA: Doviđenja... (Sestra ga je na brzinu poljubila. Odlazeći za brodom, Doktor se okrenou i doviknuo)
DOKTOR: A onu barabu zaboravi!
DIVNA: Hoću... Hoću... Piši!
DOKTOR: Pisaću! Pisaću! (Sestra je iz džepa izvadila maramicu. Prvo je obrisala suze, a ondaje počela da maše... Kad je brat nestao, prateći brod, okrenula je bicikl i pošla kući.)

Kraj
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dušan Kovačević - Doktor šuster

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu