Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:13 pm

Kada sam je ugledao, skejt mi je ispao iz ruke. Osetio sam odjednom da sam strašno umoran i morao sam da nateram sebe da se sagnem i podignem ga sa zemlje. Diskmen sam uključio još u svlačionici, tako da nisam čuo njen pozdrav. Ali, prema pokretu usana, rekao bih, glasio je ćao. Obično ćao. Znala je da time ne može ništa da pokvari. Odsad ona može samo da ne kvari. Neće uspeti ništa da popravi.
Stajala je naslonjena na ogradu stepeništa i narušavala njegovu crveno-belu pravilnost.
Lepa, naravno, da je lepa. „Zapravo veoma lepa”, citat – u različitim oblicima – svih školskih drugova. „I sise mogu da prođu”, citat – nepromenljivog oblika – njih nekoliko.
Znao sam da će stajati tamo. Nisam ni morao da pogledam. Ipak, pogledao sam. Povremeno još moram da uradim i ono što neću, ali se trudim da se toga rešim. Polazi mi za rukom, kao i sve ostalo.
Slušalice su mi skrivene ispod kape. Naravno, crne, Los Anđeles Lejkers. Sve vrste slušalica koje poznajem, još više ističu moje magareće uši. Možda bi plastična operacija bilo rešenje, ali me nešto sprečava da joj se podvrgnem. Mislim, da ne želim da za nju ljudi znaju. Možda, da imam gde da odem, u neki drugi grad ili šta ja znam kuda, naravno, na duže vreme, onda bih neposredno pre puta dao da mi se uradi. U novom gradu niko ne bi znao da sam uopšte imao neke magareće uši.
Ali, to su uzaludne misli, zato što ja ne idem nikud. Ne odlazim odavde. Ovo je moj grad.
Jedna od retkih stvari zbog kojih se radujem zimi: uši sakrivam ispod kape. A s tim u vezi je i sledeća, verovatno poslednja dobra stvar – diskmen. Mogu stalno da ga nosim na ušima, što u toku leta s kapom ne dolazi u obzir. Iako se moja godišnja doba, doduše, malo razlikuju od tekućih. Razlikujem ih prema nošenju crne lejkersice i postoje samo dva – zima i leto. Zima traje od oktobra do aprila i leto onaj ostatak.
„Zdravo”, otpozdravio sam i isključio diskmen. Očigledno sam se zaneo i rekao to prilično glasno.
„Ne moraš odmah da vičeš na mene.”
Eto, tako ti i treba! Već je počelo, a da još ništa nisi ni rekao!
Kada stojim na ravnoj površini, nerado držim skejt u ruci, zato sam ga spustio na zemlju.
„Da li sam već nekada vikao na tebe?”
„Možda ne bukvalno vikao, ali... Da ne pričamo, ipak, sada o tome.”
Aha, tu smo! Opet osećaj krivice, očajanja („ponekad imam osećaj da život nema smisla, zar to nije strašno?”). Beznadežnost i sve ostale gluposti, ko će to još da sluša? That’s the question. Ali ja znam, nažalost, i answer. Me.
Nisam znao šta bi trebalo da joj kažem, zato sam odgovorio stavljanjem leve noge na skejt i odrazom desne. Prošao sam crvenbelinu i nju. Nisam iza sebe čuo korake, tako da sam stao. Nisam morao ni da se okrećem da bih znao šta se s njom dešava. Odnosno, ne dešava. Uopšte se nije pomerila. Bez okretanja sam je pozvao:
„Dođi! Ne želiš valjda da stojiš tamo celu noć?”
Stajao sam na skejtu, na svom Mau. Na božanstvenom sixty/forty, svojoj ljubavi, najvećoj od svih, pravoj i jedinoj, devičanskoj i strastvenoj i i i... Zaista super! Stajao sam na svom Maocetungu, koji mi se smešio odozdo sa daske. 60/40, number one in the world, the best one, the only one. Forever yours.
Pogledao sam prema školi. Iz prozora su virile radoznale glave i posmatrale nas. Fasada, popucala na mnogim mestima, otkrivala je crvene cigle.
Čuo sam korake iza sebe. Konačno!
„Ti hoćeš sada da voziš skejt?”
„Ako će ovo ovako da se nastavi, onda hoću malo.”
Barem se pomerila. Udario sam nogom o zadnji kraj daske i Mao mi je skočio pravo u ruku. Ovaj jednostavni pokret naprosto obožavam. To je fantastično jednostavno – pravo u ruku! Mao-ce-tungovo nasmejano lice bilo je malo blatnjavo.
Ne znam zašto, ali morao sam da se nasmejem. Naravno, nju je to uvredilo, jadnicu. Ipak, ne bi morala da plačeš, srce moje, zar nisi odrasla, pročitala si dosad celog Hemingveja!
Nastavila je da hoda pored mene. Nisam znao zbog čega smo išli upravo onim putem kojim smo išli, a ne nekim drugim. Pored nje nisam shvatao gotovo ništa. Ali, ćutanje je prilično dugo trajalo.
„Onda, šta kažeš, kako smo?”
Ovo sam je upitao. Ja! Ne bih hteo da gledam sebe u tom trenutku.
„Tebi sa mnom nije interesantno, je l’ da?”
Konačno nešto pametno? Da, u pravu si. Uopšte mi nije interesantno. Samo da nisi toliko lepa!
„Ti bi voleo da si na nekom sasvim drugom mestu. S nekim sasvim drugim. Da me uopšte ne gledaš. Idem ti na živce, je l’ da?”
Ova gomila mudrosti iz njenih usta naprosto me je iznenadila. Dakle, redom: da, da, da, i veoma, možda više nego što si spremna da prihvatiš.
Ipak, nisam odgovorio. Hodali smo dalje. Skejt u ruci me je lagano iskušavao. Posmatrala me je njenim plavim očima i bilo mi je jasno, da želi da čuje nešto umirujuće, što će joj potvrditi da je nisam razočarao. Barem mislim da je tako, pokušao sam i ja – mada bezuspešno – da pročitam nekoliko ljubavnih romana. A ona, opet, nije bila baš toliko glupa, da ne bi znala da imam problem svaki put kad moram da joj kažem ne.
Ali, ja nisam bio nimalo raspoložen da lažem, kad već nisam morao. Marija je u suštini zlatna devojka, no mogla je već dosad da shvati da ja nisam običan mladić, da sam negde drugde.
„Odgovori mi, molim te! Znaš da najviše od svega cenim iskrenost!”
Da nije rekla ovu poslednju rečenicu, možda bih sa njom izdržao onako kako sam izdržavao svaki prethodni put. Nadahnuće bih potražio u savremenoj nekomercijalnoj kinematografiji. Zapalio bih se strašću prema ezoteričnoj muzici i doživljavao je u sebi. Možda bih se uznemirio zbog pretećeg razmaha imperijalne potrošnje. Tek, smogao sam snage za jedno „hmhm”.
Mao je tad već bio na zemlji, a ja sa suprotne strane na njemu. Dvaput sam se odrazio desnom nogom. Prošao sam između parkiranih automobila (jedan će morati da namesti desni retrovizor). Priuštio sam sebi boardslide po ogradi stepeništa (bez pridržavanja skejta rukom i zahvatanjem znatne visine prilikom doskoka!). Zaškripele su kočnice i čula se sirena koja nije prestajala da svira ni pošto sam nestao u pasažu. Uputio sam se tačno u pravcu Kamela.
Ispred samog paba čuo sam iza sebe uzvik „Kristijanee!”. Težinu celog tela odmah sam prebacio na desnu nogu. Uz blažu ogrebotinu sam zaustavio i ponovo dokazao tvrdnje klasika da na dasci može bez problema da se koči iako nema kočnica.
Bio je to stari drugar Leo, koga nisam video još od osnovne. Odmah sam ga pozvao na pils, da bi zatim on pozvao mene, ja opet njega, i onda smo se razišli.
U međuvremenu sam saznao da sprema maturu i hoće da postane preduzetnik u cvećarstvu, pošto njegova baka ima ogromna polja cveća, s kojima je moguće okretati veliku lovu, u šta verujem, jer ljudi kupuju cveće i uvek će ga kupovati.
Odjednom sam bio odlično raspoložen. Fin čovek, taj Leo. Dao bih mu malo ekstazija, samo da sam ga poneo sa sobom.
Leo je bio kompletni idiot u osnovnoj. Njegova tetka je otišla u Kanadu i slala mu gomile poklona, koje nije znao kako da iskoristi. Zato smo poklone koristili mi, dakle Pera i ja, pošto su svi ostali bili potpuno nesposobni. Sećam se, jedan od tih poklona bio je kućni elektronski fliper, što je za ono vreme bila fantastična stvar. Nema skupljanja kovanica od pet kruna – sve besplatno i koliko hoćeš! Tačnije, koliko su hteli, bolje rečeno dozvoljavali (pošto sumnjam da su ikada hteli) Leovi roditelji. Međutim, ni ovi nisu imali u glavi baš sve na svom mestu, svi su oni bili malo udareni. Naime, fliper smo oduševljeni igrom izbacili iz upotrebe tako da više nije mogao da se popravi. Ja sam se tad prilično uplašio, ali Pera je rekao Leu da je „to već bilo tako” i na tome je ostalo. Ko zna, možda je Leovim matorcima bilo drago što uopšte dolazimo, jer niko nije hteo da se s Leom druži.
Dosad Leu nisam poverovao, da je zaista mislio da je ”to već bilo tako”. Kada sam ga ugledao, pomislio sam da ga pitam, ali sam do kraja sasvim zaboravio.
Sat posle toga bio sam već kod kuće. Male slušalice zamenio sam velikim i pratio MTV Koca-Kola šou. I pio. Kolu.
Pitao sam se, da li je Marija posle mog odlaska počela da plače. Ljubav navodno boli, barem nam je tako govorila profesorka Zeman kada smo prelazili Tolstoja.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Nov 25, 2009 11:26 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:13 pm

2

Telefon sam čuo sasvim slučajno, upravo dok sam menjao diskove u stubu. Bilo mi je jasno da je to sledeća očeva moguća koleginica s posla, sestra od tetke ili strica, dalja rođaka, poslovna partnerka, poznanica, bivša koleginica sa fakulteta, školska drugarica iz gimnazije ili osnovne škole (jedna od dotičnih čak iz zabavišta). Sve one redovno dolaze da „završe započeti službeni posao”, „posete izgubljenog brata od tetke ili strica”, „obiđu daljeg, no bliskog rođaka”, „sklope kupoprodajni ugovor”, „vide starog dobrog znanca, jednog od retkih koji se nije promenio”, ili da se „prisete zlatnog školskog doba”.
Nisam uopšte žurio prema telefonu. Promenio sam disk i nadao se da će zvonjava samovoljno prestati. Ova se nastavljala, međutim, s iznenađujućom upornošću, tako da sam prešao u dnevnu sobu i podigao slušalicu. Iz principa se ne oglašavam prvi.
„Halo!”
Isuse Hriste!
„Molim?”
„Jesi li to si ti, Kristijane?”
„Da, ćao Marija.”
„Ćao, Kristijane.”
Dakle, pozdrava bi bilo taman dosta! Uvod imaš iza sebe, sad grakni šta hoćeš!
Dakle, čekam, čekam...
Kao da nisi voljna da se u to upustiš. Sve nešto ćutiš! Dakle, kreni! Muk, muk, muk.
Bože, kaži već jednom!
„Kristijane?”
Konačno! Ali nemoj misliti da ću ti pomoći.
„Da, slušam te.”
„Da li bi mogli da se vidimo danas? Imaš li malo vremena za mene? Znam, prošli put sam se ponašala kao neka histerična ženetina... Izvini zbog toga, ali znaš, ti stalno samo s tim skejtom... – ne, nisam mislio tako, gospodine Sovan, nisam zaista, razumeli smo se pogrešno – jedno pip, krčanje – razumeli smo se pogrešno, vi idete na put – i supruga putuje s vama! – i supruga, naravno, to je bez diskusije, zaista, – izvinite, što sam se uzrujao toliko, – ništa, ništa, – znate, mi smo se toliko radovali tom putovanju, kad ono, supruga je doživela već tri infarkta, znate? Toliko smo štedeli za taj put, a sada... – ne, sada je sve u redu, to je bio nesporazum, krećete u subotu...”
„...ijane, Kristijane, Kristijane! Jesi li tu?”
„Da, naravno, tu sam.”
„Onda, vidimo se?”
Suviše si lepa da bih ti rekao ne.
„Da.”
„U isto vreme na istom mestu. Dobro?”
Loše, Marija. Meni. Loše se piše.
„O.K., zdravo, Marija.”
„Ćao, Kristijane.”
Zaista ne znam ko ti je dozvolio da mi telefoniraš.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:14 pm

3

Posle časova smo svratili u klasičnoj trojci do Gejm kluba i tamo pošteno zakuvali. Na DECISION DAY smo Nojman i ja postigli rekord nedelje i osvojili litru žestine. Otišli smo da pijemo.
Hejzel je odmah na ulazu srela nekoga iz gomile njenih poznanika. Za trenutak su zajedno nestali, i kada sam je ponovo ugledao, bila je skroz razvaljena. Onda smo je, pošto nije bila u stanju da uspravno sedi na stolici, spustili na zemlju i naslonili na zid, gde se već nalazilo više sličnih pasivnih likova, i ostavili je tamo.
Bez sumnje, Nojman i ja smo imali svoj dan. Premestili smo se ka SHOOT & GO, to je bio rekord dana i ovaj put dve stoje. Rekord nedelje, nažalost, nismo uspeli da oborimo. Ponuđeni trolitarski zgoditak ostao je u lokalu.
Kada smo prelazili na suprotni kraj prostorije ka SKY FLIGHT simulatoru, bacio sam pogled da proverim kako je Hejzel. Dobro sam uradio. U međuvremenu se razbila sasvim i ležala je savijena na zemlji. Neki moron je to iskoristio i gurao joj ruku između nogu. Hejzel nije uopšte ništa osetila.
Nojman se našao prvi pored njega i levom kukom ga odvukao od Hejzel. Ja sam ga šutnuo zdesna. Udarac airwalkicom boli. Glavom je udario o zid i nije se pomerao.
Nesumnjivo, u Gejmu su policajci potplaćeni, ali ostajati tamo nije imalo smisla. Tako smo uhvatili Hejzel svaki s jedne strane i vukli je napolje. Najpre je uhvatio napad smeha a onda nam je pričala:
„Jesi li sakrio taj sprej? Sakrij ga, i to što pre! Sakrij ga! To je strahovito važno. Sklonite izvan dosega male dece. Male dece. Malih sprejeva. Eksplodiraćemo izvan dosega male dece. Taj sprej, molim te, nemoj zaboraviti, baci ga u vatru, može da eksplodira!” I tako dalje.
Neće sama otići kući, to je bilo jasno. Dakle: moramo da idemo s njom, što znači vući se gradskim prevozom najmanje tri četvrtine sata.
Kada je fucking autobus konačno stigao nakon petnaest minuta čekanja na stanici, Hejzel je počela da nam pravi probleme.
„Upomoć, hoće da me ubiju! Hoće da me ubiju! Upomoć! Ubiju! Ubiju!”
A tek smo kretali. Ništa bolje nije mi palo na pamet nego da joj rukom zapušim usta i guram je unutra. Samo što je Hejzel nezgodno cimala glavom, ujedala me za prste i vrištala dalje:
„Upomooć, hoće da me ubiju! Ubiju, zaboga! Ubiju!”
Promašenim egzistencijama oko nas nije trebalo više da se kaže. Odmah su osetili šansu da za trenutak ubiju životnu dosadu i kao uvek, pomognu tamo gde je to najmanje potrebno.
„Uhvatite ih, ljudi! Samo pažljivo, sigurno su naoružani!” pomagale su plahovitim muževima nepodmirene žene, kojima su ispod čarapa virili krajevi čvorevitih vena.
Samo to ne! Jednom želim nekome da pomognem i – !
Odjednom se ispred mene našao otprilike dvometarski buzdovan. Da bi sve izgledalo što sličnije pravom akcionom filmu, držao je u ruci nekakvu skakutaljku od pola metra, koja je upravo poskočila.
„Momci, pokret! Pustite je i ruke iza glave! Munjevito!”
Pre nego što sam uspeo da odgovorim, neki skot je uhvatio Nojmana za vrat. A da se publika ne bi dosađivala, u ruci je držao revolver. Upravo ga je otkočivao i pri tome vikao pederskim glasom:
„Ostanite mirni, ja sam policajac, držim situaciju pod kontrolom. A vi, momci, pustićete ovu devojku i krenuti sa mnom, inače ću od vaših dečjih lobanja napraviti fleke!”
Povrh toga, Hejzelino vrištanje i krv koja teče potocima iz mojih prstiju.
Ljudi su načisto sluđeni televizijom. Zar bismo, zaista, mogli da otmemo nekoga u autobusu gradskog saobraćaja, a da mu ni usta nismo ničim zapušili? Do đavola! To me je stvarno naljutilo!
„Dakle, momenat, gospodo, šta mislite o tome da smanjimo tempo?”
Okrenuo sam se prema dvometarskom skakutaču.
„Ti ćeš skloniti tu igračku, i to brzo. Ako ne, zbog nedozvoljenog držanja oružja ćeš završiti u ćorki i više nikada nećeš dobiti drugi posao, osim na građevini, skote!”
„A ti”, okrenuo sam se prema njegovom bratski nastrojenom pomagaču, „slučajno, čak i da zaista jesi policajac, što tvoja glupost nedvosmisleno pokazuje, sigurno nisi na dužnosti u teksas jakni sa poslednje rasprodaje i zbog toga...”
U tom trenutku dobio sam kolenom među noge. Savilo me je i prilikom pada inkasirao sam o dršku pištolja udarac u slepoočnicu.
Došao sam k svesti tek blizu bolnice. Hejzel nije bila s nama i nije mi zbog toga bilo ni najmanje žao. Nojman me je pošteno vukao i bilo je očigledno da zapinje iz poslednje snage. Imali smo tu sreću, izgleda, da naiđemo na dvojicu udruženih sadista.
Konačno portirnica.
„Hodnikom levo, druga vrata desno.”
Ne shvatam kako, tek fantastični Nojman me je tamo nekako dovukao.
Gorelo mi je u glavi. Bilo je dovoljno da pomerim usne i da od bolova padnem u nesvest.
„Sedite ovde, mladiću. Odmah ću vam se posvetiti.”
„Pa, to bi zaista mogla, izgledaš sasvim k’o svet.”
Iznad njene glave stajao je natpis Odeljenje intenzivne nege.
Nojman mi je pružio poslednju čistu papirnu maramicu. Za minut sam je zakrvavio. Odnekud je doneo toaletni papir. Za trenutak bilo je mirno.
„Ćao, ja moram da krenem”, čuo sam ga kako govori iz daljine. Kada sam se osvestio, Nojman je bio otišao. Nisam mu ni thanx rekao.
Dve dugačke drvene klupe. Nasuprot vrata obložena sunđerom i belom tkaninom, pri krajevima pričvršćenom srebrnim nitnama. Beloplava sterilnost.
„Žiga me kraj srca, sestro! Sestro! Žiga me kraj srca i seva sve do ruke. Ne mogu da dišem! Sestro! Ne mogu da dišem, molim vas!” vikao je dedica pored mene.
„Sestro, nemojte me ostavljati ovde! Ne želim još da umrem, molim vas!”
Ispred očiju su mi treperili mladi i čvrsti listovi u belim sintetičkim čarapama. I klompe. Naravno, nije moglo da bude ništa drugo osim klompi.
„Momenat, morate da sačekate, imamo pacijenta. Morate samo još momenat da se strpite.”
„Momenat, dakako! Ja ovde čekam već sat i po i niko se o mene nije ni očešao!” vikala je neka sredovečna iskopina. Na osnovu toga što sam video poluzamagljenim očima, izgledala je sasvim dobro. Samo što je sve vreme maramicom zaklanjala levo oko.
48
Za sat vremena niko nije ušao unutra. Ustao sam i otišao. Izgleda da ništa nije slomljeno, a prebijena usta će valjda da zacele od sebe.
Srećom da je odmah iza ugla bolnice pristojan pab. Škripući, zavijajući i raspevani automati sa igricama. Linoleum na podu ispolivan pivom. Plastični stolnjaci na stolovima od veštačkog materijala. I nabacani tako da nisam pronašao slobodnu stolicu.
Nisam se video u ogledalu, ali sasvim sigurno nisam bio neki lepotan, pošto su me sve face prilično odmeravale. Baš me je bolelo dupe zbog toga dok sam pored šanka sipao u sebe dupli Džim Bim.
Kod sledeće ture sam već mogao da pokrećem usta, a posle još jednog bio sam kao novi. Platio sam i tako osnažen oteturao napolje.
Zadnju kintu dao sam za taksi i u pola dva ujutru bio kod kuće. Plavetnilo u prozorima zgrada bilo se već izgubilo. Televizori su bili isključeni i ljudi su mirno spavali, srećni zbog toga što je kriminalistička policija konačno uhvatila bestijalnog ubicu male dece koji je poslednjih nekoliko nedelja nalazio utočište u našem gradu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:14 pm

4

„Silazite sada?”
Nervozni glas novopečene penzionerke.
„Ne.”
Glas studenta.
Šuškanje plastičnih kesa. Trenje bunde o kaput, krznenog prsluka o bundu, kaputa o metalnu šipku. Kočenje tramvaja, glasnije šuškanje plastičnih kesa. Sudar tela sa podom presvučenim gumom, mokrim od vlažnih đonova.
„Kako to kočite? Jeste li vi normalni?”
Nežni tonovi glasne muzike koji dopiru iz kabine vozača. Sladak srednji talas.
„Ovo je nemoguće! Da ovako voze! A nedavno je poskupela karta! Ovo već prevazilazi svaku meru, zar nije tako, ljudi!?”
Odgovorili su joj pogledi usmereni na sve druge strane, samo ne na njenu. Na novine Pravda. Na knjigu Horoskop za godinu dana. Na grudi jedne, recimo, sedamnaestogodišnjakinje, skrivene ispod zelenog kaputa. Na kompleks izgorele fabrike. Na pukotine nekada crne gume, koja isunjava prostor oko stakla na vratima.
„Umukni i silazi!” neko nazad izrazio je raspoloženje prisutnih.
„Inače nećeš stići”, dodao je Pravdobrižnik.
Zaista nije stigla. Da bi vozač mogao da otvori vrata, moralo bi nas troje, koji smo stajali na stepenicama, da se pomeri. A nama to nekako spontano nije padalo na pamet. Bez upozorenja su nam se pridružila i okapućena leđa iza nas. I, neka onda neko kaže da ljudi jedni drugima ne drže stranu!
Na sledećoj stanici smo dozvolili da se otvore vrata – silazilo je više ljudi. Novopečena penzionerka se progurala, takođe, napolje i krenula odmah nazad pored šina prema prethodnoj stanici. Ne bi joj se isplatilo da čeka tramvaj iz suprotnog smera.
Sišlo je dovoljno putnika da bih mogao da se pomerim sa stepenica i pokrećem ruke. Odmah sam uključio diskmen. Prijatan hiphop Zulu Nation nadirao mi je u uši i više ga nisam puštao napolje. U jednoj ruci (ko drugi?) nasmejani Mao, u drugoj hladna siva šipka. Rukavice zaboravljene kod kuće. Uši zajedno sa slušalicama skrivene ispod Lejkers kape.

Nakon vikenda su se pojavili, kao i uvek, novi bilbordi – jedina razonoda na putu do škole ponedeljkom. Kompjuter Xan je hladno upotrebio Sezanovu sliku da bi očito prikazao grafičke kvalitete računara. Vodu, okruženu šumama betona, pod parolom Gradimo zajedno sa prirodom, nudilo nam je Vodoprivredno društvo. Živa Barbi u ružičastom bikiniju na bazenu s američkim osmehom priznaje da od kada koristi tampone YOU može da pliva svaki dan. Svim uljima sveta namazani bodi-bilder natpisima na bicepsima uverava dalje da voćni sokovi Sun Hit, uprkos upozorenjima lekarske komore, nisu hemijski konzervisani i da je njihova trajnost čak do sedam i po godina.
Navikao sam već na ovakav brainwashing. Kao što ni pojam veštački izazvana potrošnja nije nikakva novina za mene. Uprkos tome, kod jednog plakata me je preseklo.
Ugledao sam Marijino lice i pored njega tri plastična pakovanja ARS: duschbad sport, duschbad for men i body milk. Pored toga, malo vrata i delić ramena, na dva mesta prekinuti plavožutim trakama kupaćeg kostima. More, kokosove palme i veliki natpis: SNAŽAN OSEĆAJ ČISTOTE.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:14 pm

5

Čim sam iza sebe zalupio dosadu materijalizovanu ogromnim smeđim vratima i neodgovarajuće malom betonskom kockom sa nazivom Gimnazija, obratile su mi se tri debele žene:
„Da li biste bili voljni da odgovorite na naša pitanja uz pretpostavku da će biti objavljeni vaša fotografija i puno ime?”
Gurale su mi ispred očiju legitimacije, posetnice, dlakave prste, a u međuvremenu su uspele da me već dvaput zaslepe bleskom fotoaparata.
„Mislim da bih. O čemu je reč?”
„Mi smo iz dnevnog lista Svet danas”, počela je da govori mi najdeblja od njih. Primetio sam da sve tri nose naočare, a ova je imala najdeblja stakla. „Pravimo sa mladima anketu o drogama. Vaše ime?”
„Kristijan H.”
Pošto sam stajao upravo tamo gde sam stajao, nakon sledećeg pitanja morao sam da priznam da sam srednjoškolac.
„Dobro, to smo završili. Da li ste već probali droge?”
Dakle, ko čita Svet danas: otac ne, on je više naklonjen Sportu. Tetka, ne čita ni ona. Deda je potpuno izvan ove priče. Do đavola, šta je s Marijinim roditeljima? A Marija? U Svetu, svakog vikenda u rubrici mladih prozaista izlaze – da čovek pobaci od toga – razne meditativne i poetske priče i sličan shit. Jednom sam uhvatio Mariju s tim, verovatno to redovno čita i sasvim je moguće da je i sama nešto poslala. A nije isključeno da nije izašlo, pošto su tamo svi slični grafomani.
Direktorka, to bi trebalo da je u redu. Razredna – verovatno da. Profesorka Zeman Svet čita, ali nju držim u šaci. Baš fino. A i da nije tako, ko mi šta može? Odeća i automobili su lepši od ljudi – pa šta?
„Da, probao sam meke.”
Pogledale su me kao da sam njihov zubar. Zbunilo me je što nisu izvadile diktafon. Jedna od njih je uzela olovku u ruke i počela da zapisuje u beležnicu. Možda bi se isplatilo otići do berze i razglasiti da je Svet danas pred bankrotstvom.
„Prema tebi, Kristijane, koje su to meke droge?”
Ne znam od kada sam za tebe Kristijan, no dobro, sa zadovoljstvom ću ti odgovoriti.
„Pa, to je sasvim jasno: grass, hash, tripovi... da li je potrebno da nabrajam imena? Ima toga dosta.”
Primetio sam da ništa ne zapisuje. Nije shvatila.
„Sorry, dakle, idemo još jednom: marihuana, hašiš, LSD, to su neke od mekih droga. Ne stvaraju zavisnost, to je izuzetno važno. Inače, sasvim je moguće da upravo sada nastaju nove, to je neprestano u pokretu.”
Njena olovka nije stizala da zapisuje.
„Baš kao što kažeš, neprestano u pokretu! U pokretu, pravac – uništenje!”
Počeo sam da se smejem i nije me prekinulo ni treće sevanje blica, iza koga je momentalno usledilo četvrto.
„Tebi je smešno to što govorim? Kako ti vidiš situaciju sa drogama kod nas danas?”
Objasnio sam joj kakav je zapravo stav establišmenta prema drogama. Državi narkomanija odgovara, upravo je podržava, isto kao što podržava i prodaju cigareta. Onda nešto o legalizaciji, prevenciji od stvaranja zavisnosti i još nekoliko drugih stvari. Pričao sam prilično brzo. Ne znam zbog čega me nije zaustavila, iako mi se činilo da nije stizala da zapisuje. Moguće da je stenografisala. Ne znam.
„Dobro, zabeležila sam. Da li bi i danas uzimao drogu? Ne stidiš se zbog toga, šta si radio?”
„Momenat, molim. Ja ne uzimam drogu, ja se njome samo povremeno poslužim. I ne razumem, zašto bi trebalo da se stidim zbog toga? Ja se ne stidim apsolutno ni zbog čega.”
Pogledao sam u njen notes i nešto mi se nije poklapalo. Govorio sam prilično dugo, a ona je ispisala samo jednu stranu! Najpre sam hteo da je pitam da li mogu da dođem u redakciju i pogledam svoje reči na papiru, ali na kraju sam to smetnuo s uma.
„Još nešto?”
„Mislim da ne.”
Rekao sam dve reči, a u beležnicu su dodata tri nova reda. Bilo mi je već svejedno.
„To je sve, Kristijane. Zahvaljujemo ti.”
„Nema na čemu, prijatno.”
Samo nekoliko sekundi posle toga izveo sam ollie kickflip iliti trik, pri čemu sam u deliću sekunde ugledao Maocetungovo lice. U ušima su mi, monotono se ponavljajući, odzvanjale reči najnovijeg haus hita: „I’m openin’ the door to the information war.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:15 pm

6

Prijatna poslepodneva, koja sam provodio sâm u stanu, nepovratno su nestala. Telefon je počeo da zvoni svakog momenta. Najgore je što zvoni zbog mene. Trebalo bi da kupim plejer sa nosačem od 6 CD-ova, da ne moram da svaki čas menjam diskove. Najradije se na telefon ne bih ni javljao, ali ako bude slučajno zvao neko iz očeve firme i...
„Halo!”
„Molim?”
„Ćao, Kristijane, Marija ovde.”
Nisam oklevao ni sekundu.
„Dobar dan, ovde Josip H. Kristijan nije kod kuće, treba li nešto da mu prenesem?”
Zato sam njeno oklevanje merio. Četiri i po sekunde.
„Oo, izvinite, ja sam vas pobrkala sa Kristijanom! Imate tako... tako iste glasove. Izvinite, molim vas.”
„Ali ništa strašno se nije desilo! Svako drugi pobrka naše glasove. Zaista nećete da prenesem nešto?”
„Ne, ne, hvala vam. Ja, ja ću nazvati drugi put. Do viđenja.”
„Do viđenja.”
Spuštao sam slušalicu doživljavajući vrhunac zadovoljstva, ali pre nego što sam je spustio sasvim, začulo se iz nje:
„I izvinite, molim, što sam vas uznemiravala, do viđenja.”
Da bih zaštitio svoj nervni sistem od sledećeg dotoka izvinjenja i moljenja, munjevito sam zalupio slušalicu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:24 pm

7
Tokom ubijanja vremena u školi, počeo je da pada sneg. Verovatno sam otvarao ramenom drvena vrata poslednji put u ovoj godini. Kod glavne kapije priuštio sam sebi i Mau skok sa tri stepenice.
Točkići su škriputali na snegu. Mau se prilično pokvasilo lice, ali njegov osmeh nije nestao. Kada sam se okrenuo, iza sebe sam video dve tanke crne linije.
Nije da na snegu ne može da se vozi skejt, zaista nije tako. Ipak, to je nešto sasvim drugo. To nije ta prava vožnja. Mora se paziti u svakoj krivini, o kočenju da ne govorim.
Zima po ovom pitanju ništa ne vredi, srećom, izmislili su snoubord!
Veoma neraspoložen, podigao sam skejt sa zemlje. Dvostruko je neprijatno vući ga sa sobom u ruci. Smeta, svakog trenutka se udarim njime, ili, što je bolje, udarim nekog drugog.
Ljudi su se okretali za mnom, jer sam jačinu zvuka na Winter Collection of Hard House Traxx okrenuo na maksimum.
Otišao sam do biblioteke. Dok su verovatnobetonska vrata iza mene stigla da se s treskom zatvore, zajedno sa Maom šmugnuo sam pored dvometarske goropadi unutra. Isključio sam diskmen.
Pre nedelju dana poručio sam za čitaonicu knjigu razgovora sa Fukoom i najnovije američke stripove, tako da je odeljenje “ekspresnih isporuka prema posebnim zahtevima” već stiglo da ih spusti sa drugog sprata. Okružen intelektualcima i intelektualkama, koji ispod crnih rolki, kožnih sakoa i gomile drvenih korala skrivaju neukusne zbirke kompleksa i razočaranja, nisam se osećao baš najbolje, ali tome nisam pridavao značaj.
Fuko me nije nešto ekstra privukao. To što on opisuje, ja živim. Ipak, njegov članak o policiji kao da sam ja napisao.
Music Today i Movies pripadaju onoj grupi časopisa koje možete da dobijete ispod tezge. Sva četiri zida čitaonice obložena su policama od kojih je polovina prazna, dok najbolje časopise kod sebe drži starac sa četvrtastim naočarima. Morate da ga lepo zamolite. I popunite porudžbenicu. A kada neko pozajmi Playboy ili Soho News, još ga ružno pogleda kroz te svoje četvrtaste cvikere.
U Music Today sam stigao da pogledam samo dijagrame i odjednom sam užasno brzo morao da odem u toalet. Ali užasno brzo. Naravno da sam, ako sam časopise želeo da čitam i posle, morao to da prijavim dedi. Ne znam kako bi bez te informacije mogao da živi dalje.
Strčao sam dole i izdahnuo tek na šolji. Upravo kada je prva gomilica otpala uz pljusak i odozdo me istovremeno isprskala voda, primetio sam da u stalku nema papira. I nije ga bilo ni u onom drugom, u odnosu na desnu ruku, u kome je stajao samo urolani ostatak kartona, zaštićen visecim katancem.
To nije trajalo ni delić sekunde. Istražio sam ceo klaustrofobični prostor između metalnih šipki i odmah sam znao da sam tamo odakle je izlazio prauzrok moje nesreće.
Predstava da ću morati da se obrišem prstom, od svih koje su mi padale na pamet, nekako mi se činila najprihvatljivijom. Morao sam, ipak, da budem siguran da ću u kupatilu (a ovu nadahnjujuću higijeničarsku reč činila su dva lavaboa, od kojih jedan već nekoliko godina ne funkcioniše, smeštena odmah pored pisoara) pronaći sapun i toplu vodu.
Takav luksuz, međutim, bio je isključen. A pošto nisam hteo da spuštenih pantalona trčkaram između pojedinih toaleta, jedino što mi je preostalo, bilo je da se obučem i ubeđujem sebe da se ništa ne dešava.
Pri navlačenju gaća bilo mi je dvostruko neprijatno. Iz sve snage sam se trudio da ugušim predstavu smeđe mrlje na beloj tkanini koja mi je neprestano izlazila pred oči. Nadao sam se da ne smrdim.
Toaletni papir nisam našao ni u tri preostala toaleta. Zato je u svakome od njih bila četka za ribanje (na kraju krajeva, možda bi to upalilo? – naježio sam se) i mala kofa.
Iz onog lavaboa koji funkcioniše išla je voda. Čak do te mere, da nije mogla da se zatvori. Ledena, podrazumeva se. Ako na lavabou ima samo jedna slavina, očito iz nje curi hladna voda.
Nakon toga nisam bio ni najmanje raspoložen za čitanje. Iako me je članak Electronic body music NE! – Destructive body music DA? posebno zanimao. Možda neki drugi put.
Još dok mi je garderoberka preko pulta pružala Maa i bundu, osećao sam kako mi se gaće lepe za telo. A dlake, stopljene ostacima smese dobro svarenog obroka, lepile su se jedna o drugu, treća za gaće, četvrta za kožu. Počinjalo je da neprijatno svrbi. Šteta što diskmen nije mogao da se okrene i radi još glasnije, uspeo bih da to ubijem u sebi. Ovako nije moglo ništa da se uradi
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:24 pm

8
Dok vrata stana nisu počela da se otključavaju, morao sam da pozvonim četiri puta.
Kada je otac napokon otvorio, jednu ruku je držao na bravi a drugom je još uvek zakopčavao gornje dugme na košulji. Bio je oznojen, neočešljan, disao je brzo. Ispod košulje nije imao svoju večitu potkošulju, koju inače nosi i u toku najvećih letnjih vrućina.
“Ćao, Kristijane. Kako si?”
“Zdravo, tata. Imamo li posetu?”
Iza očevih leđa visila je bunda od neke grabljivice. Airwalkice sam ostavio pored dubokih crnih kožnih čizama.
“Da”, jedva je izustio, “tu je koleginica Nađ, moramo da završimo neke službene budalaštine. Znaš već, na poslu čovek nikad ništa ne može da stigne...”
“To je fantastično, da li je lepa? Nadam se da ćeš me upoznati.”
Upoznaj! Ipak je dobila već dovoljno vremena da se obuče.
“Naravno! A šta ima novo u školi? Imaš li dobre ocene? Profesorke te slušaju?”
Zamalo nisam otpao! Vlastitim ušima nisam mogao da poverujem. Ovo me nije pitao dvanaest godina. Poslednji put kada sam išao u prvi razred, i to samo u toku prvih nedelju dana. Mora da su sa koleginicom Nađ pošteno zakuvali, inače ne bi preda mnom dovodio sebe u tako neprijatnu situaciju.
“Daj, reci, kako vam to uspeva zajedno?”
“Pa, znaš, napisati mesečni izveštaj za dva dana zahteva poseban trud. Ništa ne stižeš, moraš da radiš prekovremeno, što ti neće čak biti ni plaćeno – ali to mora da se uradi...”
Njegove gluposti su kao i obično vrlo brzo prestale da me zabavljaju. Krenuo sam prvi prema vratima dnevne sobe. Otac me je brzo sledio, da ne bih možda sa gospođom koleginicom makar na trenutak ostao sâm.
Igrom slučaja mi pogled nije najpre pao na čoveka, koji se predstavio “Nađdragomiještosmoseupoznali”, nego na veliki blok koji je prekrivao trećinu stola. Beležnica je bila puna brojki i imena (tatica se ovog puta osigurao – izgleda da je poznaje od ranije).
“Kristijan.”
Nisam rekao ništa više. Verovatno je trebalo da kažem ono što mi je prvo palo na pamet, kada sam podigao pogled sa štosa papira i pogledao savesnu referentkinju – knjigovođu gospodu Nad: ja nemam ništa protiv vas, gospođo Nađ. Upravo suprotno, ako vas moj otac voli, onda bih vas najverovatnije voleo i ja, kada bih vas poznavao. Ali, pošto na vratu imate svežu, još izrazito crvenu, šljivu, koja će za nekoliko dana postati zelena, a postepeno preći u žutu i plavu, dakle, nemojte onda da svakog momenta prekrivate rukom to mesto, jer će zaista baš svi da je primete, a na randes nosite rolku ili maramu! Inače, znate gde bih vam rekao da idete. A ako želite, dođite i sledeći put, meni to neće smetati.
No, ćutao sam. Okrenuo sam se i izašao iz dnevne sobe.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:24 pm

9
Cele noći padao je sneg i samo jedan pogled kroz prozor bio je dovoljan da mi bude jasno, da ću morati da se rastanem sa Maom na određeno vreme.
Ponovo tramvaj, u kome je bilo još hladnije nego napolju. Grejanje, koje u toku leta ne može da se isključi, u toku zime, naravno, ne može da se uključi. I tako sam barem u skladu sa ritmom Give it up od Public Enemy, koji mi je bubnjao u ušima, cupkao nogama.
Oko mene su stajala ili sedela osmočasovna radna vremena, sportske strane u novinama, televizijski programi, fudbalske utakmice nedeljom (u toku leta), hokejske utakmice subotom (u toku zime), izdašna jela, dobro zagrejane vikendice u brdima, sedmični odmori na moru i mirni snovi.
U školi nije bilo toliko dosadno pošto su se pojavila dva nova gejm-mastera: Donkey King i Tennis. Uz isključeni zvuk i pregled može se igrati na fizici, a to je već nešto.
Na času književnosti većinom ležim na klupi, glave naslonjene na rukama. Danas to sebi, ipak, nisam priuštio, pošto je profesorka Zeman počela da predaje egzistencijalizam.
Ovaj put, beznadežnost ravnih grudi rešavala je pričama o graničnim situacijama savremenog čoveka koga progone razočaranja, teskobe i traume. (Palo mi je na pamet, da je jedina granična situacija u uzaludnom životu device profesorke Zeman bila ona na graničnom prelazu sa našim južnim susedom i trajala čitavo jedno mahnuće rukom.)
Predavala je o metafizičkoj i individualnoj krivici, o slobodi i sreći. Diktirala je mojim veoma dragim školskim drugovima rečenice kao “čovek je budućnost čoveka”, “imamo telo, a nismo to telo” i slične, koje su moji vršnjaci revnosno zapisivali i do sledećeg časa će ih naučiti.
Naravno, zadnje klupe u srednjem redu i u redu pored prozora ponovo nisu razočarale.
Ludvik je za vreme časa neprekidno prelistavao Zohara i precrtavao u svesku različite tajanstveno-misticno-kultne znakove i dijagrame, da bi noću s epileptičnom majkom pokušavao da oživi Golema.
Nojman, sa slušalicama skrivenim ispod divne smeđe kovrdžave kose do ramena, punio je sebi uši večito brutalnim disko zvucima. Bilo mu je dobro s tripom ispod jezika.
A kultna wamp woman Hazel Hash, vlastitim, nikada upotrebljenim imenom Monika Štefančik, odevena u crno-crnom habitu iznitovanom sjajnim komadićima lima najrazličitijih oblika, čelom naslonjena na kraj klupe, trudila se upravo da zatupljenom pumpicom pogodi venu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:24 pm

10
Kad sam se vraćao sa novootvorene Urampe, bilo je prilično kasno. Nisam imao sat, doduše, ali pretpostavljam, da je bilo oko dva sata izjutra, ne manje. Bio sam dobro raspoložen, pošto su veštačko osvetljenje napravili tako, da zaista bude na nivou. Osim toga, konačno sam savladao body jarr i invert, što su fakat brutalno teški trikovi, tako da je razloga bilo više nego dovoljno. Ovi uspesi su, dakako, morali biti zaliveni u Endu. A tamo je bilo i trave.
Bio sam već blizu kuće, kada su me zaustavila dva veoma neupadljiva gospodina.
“Tvoju ličnu kartu!”
Kao da me je neko ošamario. Ličnu kartu imam oko dve godine, ali do sada mi je niko nije tražio. Jasno da je ne nosim sa sobom, pa nisam glup.
“Nemam je pri sebi, može li mesečna za gradski? Ja stanujem ovde u blizini...”
Jedan od njih uzeo je kartu za gradski prevoz u ruke i pažljivo je pregledao. Na njoj nema adrese, samo ime i lični broj.
“Znaš da možemo da te kaznimo, ako hoćemo? Znaš li ti, da možemo sada da te privedemo u stanicu, ako hoćemo?”
“Pa, ako hoćete sada, usred noći...”
“Kako to razgovaraš s nama? Šta misliš, ko si ti? Na tvom mestu, ja bih se malo kontrolisao! Nemoj misliti da ništa ne znamo o tebi! Zar”, okrenuo se prema svom kolegi, “nismo hteli nešto da ga pitamo!?”
Ništa mi nije bilo jasno. Najpre sam pomislio da su malo popili da bi lakše podneli tu užasnu noćnu dosadu, ali nisu izgledali pijani. Upravo obrnuto, delovali su previše trezveno.
“Gde si bio večeras, Kristijane H.?”
U dupe! Onaj hašiški lokal End radije neću pominjati. Ne verujem, da ne znaju za njega.
“Onako samo, sa društvom.”
“Kako, bili ste napolju? Ili ste ušli negde da sednete malo? Da popijete, na primer, po jedan đusić, ha?”
Kao za inat nisam mogao da se setim imena tog klinačkog lokala, gde dolaze svi najveći trutovi. Aha, jasno, O. K., sinulo mi je.
“Pa, bili smo sa društvom u Prima disku, kao i uvek...”
“Stvarno, a kako je bilo u Endu, ha? Dobio si i travu ili si prešao na nešto tvrđe ovoga puta, hm?”
Nisam uspeo da izustim ni reč. Mrak je počeo odjednom da mi pada na oči.
“I, kako je bilo? Jesi li uzeo ekstazi, to ipak najviše voliš, zar ne? Ili si već počeo da se bodeš, šta kažeš? Možda to, ipak, čuvaš za kasnije?”
Odjednom mi je bilo loše i počelo je da me žiga pored srca. Bojao sam se, da ću se tu skljokati.
“Odgovori već jednom, kada te pitamo!”
“Ne znam o čemu govorite, to mora da je neki nesporazum, mora da ste me zamenili sa nekim! Molim vas, pustite me, žurim kući!”
Kao da su samo čekali momenat da upravo to kažem.
“Sada se plašiš? Sada su ti pune gaće, a inače si muško, ha? Nemoj da se šegačiš, to ti savetujemo! Promeni životni stil, inače nećeš stizati da se čudiš, junače! Znamo sve o tebi, upamti to dobro, sve! A sada marš kući, nemoj da nam ovde još i koju suzu pustiš!”
“Do viđenja”, promrmljao sam i dao se u trk. Kolena su mi klecala.
“Samo od tebe zavisi, hoćemo li se još sresti ili ne”, čuo sam iza sebe. Činilo mi se da su se povici nastavljali, ali bio sam prilično odmakao da bih razaznao pojedine reči.
Priznajem, mislio sam da se slične stvari kod nas više ne dešavaju. Prvi put sam tako nešto osetio na svojoj koži i prvi put mi u životu nije bilo svejedno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:25 pm

11
Telefon je zazvonio dok smo gledali šezdeset treći nastavak omiljene televizijske serije za sve generacije pod nazivom My dear family, u kojoj glume sve vrhunske zvezde.
“Ostavi, to je verovatno za mene”, rekao je otac. Spremno je ustao, a moj unutrašnji radar, iako radostan zbog toga, nekim me je hemijskim sokovima obaveštavao da obratim pažnju.
“Molim?”
Glavu sam okrenuo devedeset stepeni udesno. (Na trenutak sam prestao da razmišljam o neprijatnoj porodičnoj svađi izmedu Džonija i Boba, koju je kao pomirljivi i nepristrasan činilac prekidala grandma Katerin. Znatnije je na tok rasprave uticala majka Džuli koja je držala stranu Bobiju, svom drugom i milijem sinu koji je jednako kao i otac Tom hteo da ostane i radi na farmi.)
Slušao sam oca.
“Dobro veče, da, ja sam.”
“Zaista? Ne mogu da se setim. Ne. Ne, ali mene zove veoma mnogo ljudi, tako da se nadam, da ćete mi oprostiti.”
Tada sam bio već na nogama. Stajao sam ispred njega i rukama, nogama, a pretežno ustima, pokazivao da “nisam kod kuće”. Dobro sam pazio da ne ispustim ni glas. Očev osmeh od neznamodakle do neznamdokle, praćen saglasnim klimanjem glavom, momentano mi je, ipak, vratio zaturene ostatke hrabrosti.
“Žao mi je, nije.”
“Pravo da vam kažem ne, rekao je da izlazi s nekom prijateljicom i da će se vratiti kasno, tako da nemam predstavu.”
Veštac jedan! Čekaj samo, kada se prvi put bude pojavila gospođa Nad s njenim knjigovođstvom! Videćeš, kako će mi se razvezati jezik!
“Nema na čemu, stvarno nema na čemu, do viđenja, Marija. Do viđenja!”
Slušalica je sklopljena.
“Čoveče, ti si bog! Nikada to ne bih rekao za tebe! I da spomeneš prijateljicu!”
Normalno da sam želeo da mu se zahvalim. Ipak, nas dvojica još nismo tako daleko otišli.
“U redu, u redu, smiri se! Bolje mi reci kakva ti je ta Marija?”
“Bolje da ne znaš. Ali, lepa je, to se ne može poreći.”
“Šta bi ti još hteo? To ti nije dovoljno? Bože, kakvog ja to imam sina!”
“Hm.”
Ponovo sam se okrenuo prema televizoru. Na ekranu je izgledalo da će čarka nakon nekoliko snažnih udaraca u stomak koji su završili četiri centimetra od tela (zvuci se snimaju naknadno u studiju), završiti, ipak, pomirenjem. Braća su jedan drugome nanela povrede podjednakog obima.
Međutim, upravo u trenutku kada je Džoni pao Bobiju u zagrljaj a majka i grandma im gladile svaka s jedne strane geliranu kosu, u sobu je uleteo otac Tom s kaubojskim šeširom na glavi i plastičnim pištoljem u ruci. Počeo je (uz rez i prelaz na crnca koji je ležao vezan u štali) da priča o sramnom svodu sluškinje Sare od strane baštovana Huana. Na uveličanom detalju crnačkog lica, po kome je beskonačno dugo tekla jedna jedina suza i iz usta izlazili zvuci toliko slični smehu, pojavila se sa krajnjom nepopustljivošću odjavna špica
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:25 pm

12
U nedelju je došao deda da nas gnjavi opet. Otac je iznimno bio kod kuće, tako da sam malo ranije mogao da nestanem u sobi i da ih ostavim same.
Dovoljno je da se deda pojavi na vratima, a meni se već diže želudac. Najmanje dve nedelje nepromenjen donji veš. Kapljice znoja ispod pazuha. Očigledno nikada oprane čarape. Onda, zaudaranje iz usta i neizostavno ljubljenje, odnosno dva dodira obraza uz njegovo bockavo strnjište, skraćeno na maksimalno moguću meru.
“Zdravo, deda! Dobro nam došao, izvoli dalje. Daj da ti prihvatim kaput!”
“Zdravo!”
Dakle, počni, šta čekaš, kasniš već nekoliko sekundi sa prebacivanjima!
“I ti si mi neki unuk! Ni da proviriš, a ja sam po cele dane sâm!”
Konačno, već sam se uplašio da me danas nećeš grditi!
“Ali, deda! Znaš da sam hteo, međutim, sada imamo toliko toga u školi. Znaš već, približava se matura i tako... Možda, ipak, ova nedelja bude malo rasterećenija. Znaš da bih došao, da mogu.”
Bože, mogao bi da se otuširaš! To kao da nije moguće, takav smrad!
A zubi, mein Gott! Nemaš para za zubnu pastu! Ako hoćeš, daću ti novac da kupiš neku! Konačno, možda bi to bilo uzalud. Koliko imaš godina? Šezdeset i jednu? Onda, drugar, vreme ti je da izvrneš papke. Ko bog! Četvorosobni stan u elitnom kvartu sa vilama, a ti tamo sediš sâm! Mogao bih tamo da stanujem sa svim svojim poznanicima! Ne znam nikoga, ko bi hteo da ostane sa matorcima! Kada tome dodam tvoje devizne račune i štedne knjižice, moj život počinje da ima smisla.
“Znam ja da si ti mlad i moraš da se zabaviš, nisam ni ja bio drugačiji. I da ne zaboravim – nešto sam ti doneo.”
Do đavola! To podrazumeva još dva poljupca i bacanje najjeftinijih bombona iz samousluge u kantu za otpatke odmah nakon dedinog oslobađajućeg odlaska.
“Evo, izvoli i zasladi se!”
“Jee, hvala, deko, stvarno nije trebalo, hvala ti!”
Dvaput grebanje po obrazima i u ruci mi se našao jedan od nepogrešivo najmanjih čokoladnih štapića na svetu, isti onakav, kakav već nedelju dana dele džabe u supermarketu M&M. Nakon nekoliko reči koje je razmenio sa nesrećnim ocem, a koje su dopirale do mene kao da nikada nisu ni bile izrečene, deda je otišao u toalet. Tamo je na radost ostalih članova domaćinstva ostao duže od deset minuta. Posledično nam je smrdeo čitav hodnik – japanski ventilator nije dovoljno pripremljen za slične ekstremne situacije.
Deda je pustio vodu tako da više nije mogla da se pušta. Kvaka od vrata mu je ostala u ruci. Slavine u kupatilu je zavrnuo tako, da je voda počela ponovo da kaplje.
Kada je izlazio iz kupatila, viknuo sam mu iz kuhinje: “Želiš li kafu?” i već pristavio vodu, jer sam znao da želi.
“Da, molim te, napravi mi nes.”
“Naravno, deda.”
Prema zvuku koji su pravile njegove trome noge, odmah sam znao da je namerio prema meni.
“I doneću ti keks u dnevnu sobu!”
Ne znam, da li je shvatio moju nenametljivu opasku, tek nisam više čuo zvuk povlačenja papuča po podu, da bi se nakon nekoliko trenutaka začuo ponovo, i to kako se udaljava. U dnevnoj sobi na njega motri otac.
Napravio sam kafu za obojicu i odneo im.
“To je da ne poveruješ, njega taj starter zeza već mesec dana! Mesec dana, znaš li ti, koliko je mesec dana?”
“S tim starterima čovek ima samo problema...”
“Ne da ima problema, nego to je strašno! Mesec dana neprekidno! A ključ desetku nikako da nabavi! Jedini ključ kojim bi to mogao da popravi, a nikako da dođe do njega! To je da se ubiješ. Mesec dana neprekidno!”
Otac je očajnički pokušavao da se pretvara kako ga to zabavlja. Nije mu baš polazilo za rukom. Srećom, dedi to nije smetalo, jer ga svojim očima vidi samo kao veliku obojenu mrlju.
Šoljice sam stavio na sto i nestao u svojoj sobi.
Seo sam ispred televizora na udaljenosti oko jednog metra i uključio MTV. Moj TV je priključen na kvadro reproduktore, a činjenica je da je to već pristojna snaga. Da ne bih dozvao dedu, međutim, stavio sam slušalice na uši i iz dobrog raspoloženja me je prenulo tek tapšanje po ramenu. Isključio sam zvuk.
“Odlazi...” rekao mi je otac tihim glasom. “Idi da ga ispratiš.”
Prema digitalnom časovniku na zidu prošla su dva sata. Deda odlazi – ispred očiju mi je pucao vidik od dve nedelje mira i sledeća dva grebanja po obrazu lako sam podneo.
“Papâ, deko! I hvala ti što si nam došao!”
“Ćao, Kristijanče, budi mi dobar! I...”
Ne, on hoće da me ponovo poljubi! Ne! Sada bi trebalo da dve nedelje imam mira!
Slinavim usnama naklonio se prema mom uhu, ali me, srećom, nije dotakao.
“... svrati nekad, kad budeš u blizini, znaš da sam stalno kod kuće.”
“Naravno, deko. Ove nedelje najverovatnije neću nikako stići, jer imamo neke teške pismene zadatke, ali one tamo nedelje bih možda mogao.”
Veoma sam pazio, da ne zaboravim da kažem ono “možda”.
Nikako da prekorači prag! Koračao je u mestu, klimao glavom – da ima nekog razuma u njoj, rekao bih da se premišljao – i odjednom je nešto tražio po torbi.
Pomislio sam da mu je ispala neka bombona koju je hteo da mi da, da bi posle mogao da kaže da mi je dao dva poklona. Umesto nejestivog želea od kivija, ovaj put gužvao je u ruci dvadeseticu.
“Evo”, pružio mi je s pobedonosnim osmehom na licu inflatorno bezvredan komadić papira, “za bioskop. Ti si mlad, moraš da izlaziš, zar ne?”
Nemoj da se pretvaraš da ne znaš koliko košta bioskopska karta! Prilično te dobro poznajem, da bi mogao da mi prodaješ ovakve fore. Za ovu novčanicu radije kupi sebi dva pakovanja papirnih maramica!
“Bože, deko, ti si zlatan!”
U dupe, sledeće grebanje po obrazu! Mene će ovo da uništi. Opraštaj se već jednom, da ti ne bih pomogao!
“Hvala ti, deko, onda ću otići ovih dana u bioskop.”
Poslednji put sam, naime, bio sinoć. A pre toga preksinoć! I to me je koštalo dve stoje.
Samo kad bi zaledilo malo žešće! No, pre toga bi moralo biti bljuzgavice. A onda: klizavi put koji neće sprečiti dedu, ali – ima tu jedno “ali”. Njegove nespretne nožurde, čije dlake svakog jutra nalazi na krevetskom čaršavu tokom poslednjih nekoliko godina, malčice bi se okliznule. Debeljuškasti dedica bi u nepovrat izgubio ravnotežu i padao na zemlju. Spletom uglavnom srećnih okolnosti, baš u tom trenutku išao bi ivicom trotoara i svom nezanemarljivom težinom udario kolenom baš u ivicu.
Glavom bi pao na zemlju. To bi bilo prilično bolno, došlo bi tu i do slabijeg potresa mozga, ali u poređenju s kolenom, bila bi to sitnica! S kolenom bi stvari stajale daleko gore. Ko bi rekao: jedno glasnije otpadanje i šta se sve ne desi! Podrazumeva se da bi se moralo u gips. U njegovim godinama, međutim, to ne ide bez dva meseca, to je dva puta dva puta dva, osam grebanja po obrazu.
Samo što bi došlo do “manjih, lako premostivih komplikacija”, koleno bi pogrešno zaraslo i moralo bi da se lomi. To je dva meseca i osam grebanja (i onaj vazduh nedeljom kod kuće!). To je ukupno već šesnaest grebanja, no noga kod starijeg čoveka ume strašno da kuburi a ova, prava aždaja, ponovo bi loše zarasla. Večito “sve je pod kontrolom, nećete ni trepnuti a noga će vam biti snažna kao bukva!” prati dedu prilikom pisanja pisma ministru zdravstva. Broj negrebanja prijatno se uvećava a slavine jedva da se sećaju da su nekad kapale.
Posle, to je zaista samo pitanje vremena: nenametljive ćelije tumora pronašle su utočište, raduju se, bujaju, a uveravanje da ga premeštaju na onkološko odeljenje samo radi dugotrajnijeg testiranja u predelu srca (uzgred, sve slabijeg), deda prihvata. Svaka vera, međutim, zapada u krizu i period sumnje, tako da ni dedina nije izuzetak. Teško je verovati kada čoveku donesu da potpiše saglasnost za amputaciju noge u butnom delu... Dedin prelazak u medicinski ateizam vrlo je brz. Prilikom pisanja drugog, ovaj put otvorenog pisma ministru zdravstva, koje je na kraju odbila, prema prethodnoj saglasnosti, da objavi i redakcija ubedljivo najmanje prodavanog Glasa slobode (oko nedelju dana kasnije ista je objavila krah), dedu više niko ne prati. Lekari i sestre prestaju da mu se posvećuju zbog “neprekidnog odbijanja saradnje lekar – pacijent”. Više nije moguće znati tačan broj izostalih grebanja i jasno je da sledećih neće ni biti. Nije prošlo ni godinu dana i svet se rešio jednog suvišnog.
“Dakle, zaista već odlazim!”
“Mogao si da ostaneš još”, otac pokušava da ozbiljnim glasom prikrije radost u našim očima, “kod kuće te ne čeka ništa bitno što bi trebalo da obaviš...”
“Ne, ne, idem ja. Onda, čuvajte se!”
“Zdravo, tata!”
“Zdravo, deda!”
Nakon što su se zalupila vrata, dovoljno je pošteno provetriti i u toku sledeće dve nedelje dedu opet volimo. Na njega će me podsećati vodokotlić koji ne radi, kvaka i voda koja kaplje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:26 pm

13
Zvonjava telefona je za mene znak za preobražavanje u vlastitog oca. I iz principa se oglašavam prvi.
"Molim, Josip H.."
"To si ti, Josipe, svinjo jedna, muka mi je od tebe! Ovo nije trebalo da mi uradiš, ovo ne!" Iz slušalice se okomilo na mene pomahnitalo kreštanje histerične sveže četrdesetogodišnjakinje, koju je pre nekoliko nedelja očigledno iznenadio pogled na vlastite noge, prošarane plavim brežuljcima koji svakim danom postaju sve veći.
"Sve si mogao da mi uradiš, samo ovo ne!"
Ćutao sam i nadao se da postoje situacije koje se rešavaju same od sebe.
"Sad reci nešto, sad budi pametan! Onda sam ti bila dobra, je li?"
"Izvinite, gospođice, ali..."
"Umukni, stoko jedna! Možeš da se pretvaraš da me ne poznaješ, ali ovo ti neću oprostiti! Ovo ti neće proći tako lako! Ovo ne! Možeš da spustiš slušalicu, ali time ništa nećeš rešiti, zato sam ja već odlučila i ništa me neće sprečiti!"
Nastala je kratka pauza. Da se publika, međutim, ne bi dosađivala, nije sve utihnulo. Naprotiv, reči su bile prikladno nadomeštene kreštanjem, a odmah iza toga sledilo je beskonačno šmrcanje i gušenje. A ja, ovaj put potpuno bez inventivnosti, smogao sam snage da jedino, valjda najduže u životu, spuštam slušalicu. Odahnuo sam tek kada se prekinula veza.
Prvi put (srećom samo za trenutak), pomislio sam da ima neke razlike između istine i laži.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:26 pm

14
"Srećom da neko kod nas na poslu kupuje Svet danas, inače ne bih ni znao, šta to imam kod kuće."
Upravo sam čitao najnoviji broj fanzina Trasher i odmah mi je bilo jasno o čemu je reč. Naravno, pretvarao sam se da nisam ništa čuo.
"Mislim, da ćemo morati ozbiljno da porazgovaramo."
"Molim? Šta se desilo?"
"Nemoj da se praviš da me nisi čuo, misliš da te ne znam?"
"Izvini, stvarno te nisam čuo."
"Ti smatraš da sam ja glup, šta li? Znaš dobro o čemu govorim, tako da nemoj ovde izigravati nevinašce."
"O.K., tata, O.K., i ja sam za to, da popričamo. To je samo razgovor i ja sam hteo da kažem nekoliko stvari o kojima se kod nas baš ne govori mnogo. Nemam šta drugo da kažem o tome."
"Nemoj! Dakle, ja imam sina koji je narkoman i on nema u odnosu na to šta da mi kaže?! To je sjajno! Dakle, dotle smo stigli! Ti si sasvim poludeo, šta li? Ti hoćeš da upropastiš život i sebi i meni? Imaš li ti razum, čoveče?"
Onda je odjednom krenuo da me udari. Možda je to bio tek prvi šamar, koji sam u životu dobio od svog oca. I bio je snažan, đavolski snažan.
"Daj da vidim taj Svet."
Dao mi je. Odmah mi je zapao za oko naslov veličine palca NE STIDIM SE ŠTO SAM NARKOMAN, i sve mi je bilo jasno. Nikakva anketa nego fingirani intervju i fotografija, i to takva, da se nisam prepoznao. Osmeh preko celog snimka, iscereni zubi i tekst: "Zavisnost, to je smešno!" – odgovara učenik renomirane gimnazije Kristijan H.
Iz samog intervjua saznao sam o sebi sasvim zanimljive činjenice. Odmah prvi odgovor "Da, probao sam droge" sugerisao mi je, kako će to izgledati do kraja. Nisam pogrešio. Bodem se iglom i uzimam heroin i spidbol – i to svaki dan. Probao sam već apsolutno sve, ne vidim u tome neku razliku. Ne verujem u zavisnost, to su samo glasine koje širi policija. Ne priznajem društvo i za mene ne bi predstavljalo problem da kradem – zbog novca za dozu sam to već radio. (Prvi deo rečenice glasio je izuzetno kao da sam to zaista ja rekao.)
"Tata? Da li ćeš da poveruješ u ovo što ću sada da ti kažem, iako to, možda, neće delovati previše ubedljivo?"
"Najpre hoću da čujem, neću da pristajem unapred ni na šta."
"Ovaj članak je izmišljen! Ne baš sve, ali veliki deo teksta je izmišljen. Zaista je tako. To je činjenica."
Pogledao sam u oca i video da mu nije svejedno. Mislim, da ipak više veruje meni nego nekoj usranoj redakciji.
"Dobro, ispričaj mi onda, šta se zaista desilo."
Ispričao sam mu kakve su to zapravo bile face i mislim da sam ga u nešto ubedio.
"Nije da mi nije jasno koliko su svi ti listovi izmanipulisani, ali ovo je ipak previše. Shvati da tako nešto nisam mogao ni da pretpostavim. Razumem da, kada za to dobiju grdnu lovu, izmisle bilo šta i čovek je ono poslednje do čega im je stalo. Ovo, ipak, prevazilazi svaku meru! Sorry, tata, zaista."
"Dobro, ali me je preseklo žešće u odnosu na tu zavisnost i priznajem, da o tome zapravo ništa ne znam, samo što moraš da posmatraš stvari iz moje situacije. Zamisli, kako će to izgledati sada kod mene na poslu, kad budu saznali da moj sin puši marihuanu, u klubovima uzima tablete i na kraju sve to smatra za normalno! Čak i ako to, kako stalno ponavljaš, ne stvara zavisnosti..."
"Ja stvarno ne znam kako, stvarno, kako – nemam predstavu. Ne bi trebalo da misle ništa loše. To je sasvim u redu, ti im ipak reci, da mene ni malo ne privlače tvrđe stvari. A sve dotle, dok se čovek nečim ozbiljno bavi, onda je to u redu. Ako nije tako, lako može da skrene."
"Eto vidiš, sad već izmišljaš. Šta je to, čime se ti ozbiljno baviš?"
Shit. Malo sam popustio uzde fantaziji.
"Šta? Ja? Ne znam, ja samo onako, polako, kako šta naiđe."
"Ozbiljno te pitam i zato nemoj da lupaš. Šta će raditi kad završiš školu? Pušiti tu svoju travu? Od čega ćeš živeti?"
"Naravno da ne, ali to će se srediti već nekako, nešto će se naći. Još uvek ne znam, pa meni nisu potrebne vile sa bazenima i četiri automobila! Ja ću lagano, biće valjda nekih nadoknada, nečega, gde neće morati da se radi... I tako velika većina radi sve same gluposti od kojih niko nema nikakve koristi. A gomila njih još uvek je dovoljno bogata, tako da uvek može da se krade. Ako ti nije potrebno mnogo, onda kao i da ne radiš ništa. Pomisli samo: stanovanje na crno, lažna karta za gradski prevoz, lažni bonovi za menzu... Danas sve to može da izvede i malo dete, a to su za mene dve trećine troškova."
"Dobro, ali prvenstveno ti je potreban novac. Od nečega moraš da živiš!"
"Naravno da je tako! Meni je to potpuno jasno, to ne moraš da mi govoriš. Ali ja mislim, da će to ići, treba samo poznavati prave ljude, imati veze."
"Isuse Hriste, samo to ne! Šta li će samo biti od tebe!"
"Tata, nadam se samo da se sada nećeš osećati krivim, šta li! Ti sa time nemaš apsolutno nikakve veze, ne boj se, neću ti visiti na vratu!"
"Bože, gde li samo kupiš takva mišljenja, čoveče? Mene je baš briga, sada zaista dižem ruke od tebe. Idem da spavam. Ćao."
Okrenuo se i pošao prema spavaćoj sobi.
"Tata?"
Osvrnuo se.
"Da?"
"Kako je gospođa Nađ?"
"Molim? Misliš oni izveštaji? Sada stojimo daleko bolje s tim, na poslu je malo rasterećenije..."
"Daaa, O.K., onda, laku noć."
"Noć."
Nakon dugog vremena ponovo sam se slatko nasmejao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:27 pm

15
Govori se da se u svakom čoveku krije sadista. Ne volim reči kao svaki, svi, nikad, uvek i njima slične, ali u meni se definitivno sadista krije. Tim je veće bilo moje zadovoljstvo, kada sam uspeo da mu uđem u trag.
Tog dana sam u čitaonici stigao do kraja dosadne Frojdove prepiske sa Jungom i nisam se više dvoumio. Superlepak se može kupiti u svakoj drogeriji, ali ja sam se zaista potrudio. Nabavio sam 3-Fach Wirkung sa triput dužim uputstvom za upotrebu, koje je na većem delu recikliranog papira sadržalo samo upozorenja na skoro svim postojećim jezicima (osim našeg), da je bolje saznati broj najbližeg odeljenja hirurgije pre upotrebe nego posle psovati zbog nemogućnosti da se slepljenim rukama otvori telefonski imenik ili se ovaj uslini pri pokušajima da se otvori zubima. Dalje je na papiru, i to samo na engleskom, stajalo obaveštenje da, u slučaju da vam lepak zahvati oči, ne trošite novac na očnog lekara nego zovete direktno u ustanovu za obezbeđivanje odgovarajuće izdresiranog psa.
Sneg – nesneg, išao sam na Mau i put mi je baš lepo odmicao.
Mariju je moj dolazak malo više iznenadio. Ipak, odmah sam znao, prijatno. Verovatno joj je palo na pamet da hoću da spavam s njom. O zajedničkom službenom putu na koji su otišli njeni roditelji, kroz različite banalne opaske, pričala mi je najmanje sedam puta.
"Zdravo, Marija! Mogu li da uđem?"
Pocrvenela je, ali mi je odmah nakon toga pokazala lepe bele zube.
“Ćao, Kristijane. Izvoli, uđi! Baš mi je drago, što si došao!"
Meni ne bi bilo da sam na tvom mestu! Iako: moje lice bilo je najnevinije od nevinih i takvo je i ostalo. Nisam ja neurotičar, samo sam malo žešće zamišljao pripremu i – jedino zadovoljstvo, čisto zadovoljstvo!
Pomalo sam žalio, što nisam ništa poneo za Mariju, neki cvet, bilo šta. Uostalom, može da joj bude drago što sam barem ja došao. Da ne bi bilo suvišnih problema, suvereno sam je poljubio u usta. Hteo sam da to bude samo mali poljubac, ali me je ona odmah zagrlila oko vrata i pripila se uz mene. Ništa slično od nje nisam očekivao i malo mi je potrajalo, dok sam se osvestio.
"Volim te," rekla je i to me je otreznilo.
"Volim i ja tebe! Očajnički te volim, onako, kako se o tome govori u Crvenoj biblioteci."
Nisam odmah shvatio, da je Umberto mislio na izjavu ljubavi obrazovanoj ženi, ali Marija sasvim sigurno, i to srećom, nije Ekologičarka poput mene.
"Moram da se skinem," izbacio sam u toku kratke pauze za udisaj između dva olizivanja, koje je polako počinjalo da me zamara.
"Da, skini se, molim!" rekla je to glasom kao iz lošeg porno filma. Morao sam da se nasmejem. Još uvek sam imao na sebi bundu i airwalkice, a ona je već bila ko zna gde.
Počela je da mi se dopada. Nisam je znao ovakvu, iako sam se dosad već nebrojeno puta susreo sa seksualnim pregnućem propalih intelektualki. Nisam do sada razmišljao o njoj na taj način, ali očigledno je, da je i ona tip koji nakon odgledanog Bergmanovog televizijskog filma prebacuje na Sportworld, sa uzbuđenjem prati mečeve polunagih kik-boksera i pri tome rukama luta po onim najiznenađujićim delovima tela.
Da bih se što više razdrmao, skinuo sam i košulju. Ostao sam u majici kratkih rukava I’M SIMPLY SK8ER. Marija je u međuvremenu skinula bluzu i bacila se na mene tako da sam izgubio ravnotežu. Ovog puta sam zaista bio očajan, pošto sam padao nazad i glavom udario o metalnu vešalicu. Bol nisam stigao ni da osetim. Potislo ga je iznenađenje – 3-Fach Wirkung u zadnjem džepu džinsa!
Ipak, nisam odmah krenuo u akciju. Nekada sramežljiva i tiha devojčica po imenu Marija upravo je klečala pored mene sa golim grudima! Jednom rukom je skidala potkošulju (kao svaka pristojna devojka u njenim godinama nije nosila grudnjak) a drugom mi je u raskoraku otvarala zip. Pre nego što sam stigao da reagujem, otkopčala mi je i metalno dugme i izvadila napolje ono što je htela.
Od svega mi je zujalo u glavi, nisam mogao da verujem da se ovako ponaša neiskusna devica. Samo što mi je mozak munjevito radio – ako je neko pogledao filmografiju svih raspoloživih pornića, ne mora čak ni da ima iskustvo.
Ruke su mi nemoćno visile pored tela i nisam se pomerao. Marija je spustila glavu u moje krilo i ustima našla ono, za čime je čeznula. Naravno da je to bilo veoma prijatno i da sam ja i nehotično zaboravio zašto sam zapravo došao.
Ali, kada me je iznenada pustila pre samog vrhunca, podigla suknju i bez toga da bi skinula gaćice, sela na mene, došao sam k sebi. Jer dobiti to na kraju i sa silovanjem, ne bi mi se isplatilo mnogo. Kratak zvuk kidanja, koji su ispustile bivše gaćice. Suknja, koju je otkopčala pozadi i bacila na suprotnu stranu od one gde je ležala potkošulja (bolji erotski film ne prolazi bez strastvenog odbacivanja odeće). Krik bola i krv koja se pojavila između njenih butina – sasvim sam došao k sebi. Odupreo sam se rukama, iskliznuo iz nje i bacio je na leđa.
"Sad je dosta!" viknuo sam i njen pogled mi je rekao, da se uplašila. Naša igra je, međutim, počela da mi se dopada i nisam hteo da je prevremeno pokvarim. "Polako, nemoj da žuriš! Tada si nežnija..." rekao sam glasom junaka – kaluđera iz prosečne italijanske erotske komedije, čija je radnja smeštena negde u okolinu Bibione.
Da bih svojim rečima dodao značaj i Mariji hrabrosti, koje joj do sada zaista nije nedostajalo, naklonio sam se prema njoj. Svukao sam joj nekadabešegaćice, koje je kao poslednji komad odeće još uvek imala na sebi. Zapravo ne, njene noge su ukrašavale ružičaste čarape sa natpisom PUMA.
Bilo je dovoljno da Mariju jedanput dodirnem na pravom mestu i prethodna strastvenost se odmah vratila. Obema rukama mi je uhvatila glavu i privukla je u svoje krilo.
"Dakle, ondaa..."
U momenatu sam složio kiselu facu.
"Polako, nemoj da budeš tako nemilosrdna prema meni! Imamo vremena, uživajmo skroz u njemu!"
Ponovo se nasmejala i ja sam mogao da definitivno skinem s nje bele komadiće tkanine, na kojima nisu bila crvena samo srca nego i kapljice krvi. A pošto sam hteo da je imam kao od majke rođenu, morala su da idu dole i oba PUMA logotipa. Klečao sam ispred nje, uhvatio je za ruke i povukao. Klečali smo jedno naspram drugog.
"Skini mi potkošulju, molim te."
Poslušala je i obema rukama me mazila po grudnom košu.
"Volim te," počela je ponovo, "i hoću da to znaš."
"Pssst, sada nemoj ništa govoriti."
Stavio sam kažiprst na usta. Nasmejala se. Bila je divna. Pomerio sam glavu bliže prema njoj i naše usne su se spojile. Njene ruke kao da su se samovoljno našle na mojim butinama, uhvatio sam ih i blago sklonio.
"Još ne," šapnuo sam.
Nije se naljutila. U tom trenutku sam znao, da je pod mojom kontrolom.
"Ti si fantastičan, Kristijane!"
"Znam, i biću još bolji – i to vrlo brzo..."
Usnama sam dodirnuo vrh njenog nosa i pomerao se gore. Ne znam da li se ponovo osećala kao u erotskom trileru ili je zaista toliko uhvatilo, tek nečuveno je uzdisala.
"Zatvori oči. Zatvori i nemoj ih otvarati."
Poslušala me je. Poljubio sam je u oba kapka i povukao glavu.
"Držiš li oči zatvorene? Posmatram te, zato ne pokušavaj da varaš!"
Nasmejala se i klimnula glavom u znak saglasnosti, kao da sam joj zabranio i da govori. Za trenutak sam klečao iznad nje bez ikakvog pokreta. Onda sam skinuo leviske, koje su bile i tako više skinute nego obučene. Posle nekoliko trenutaka skinuo sam donji veš.
Zvuci skidanja odeće su je ponukali da jezikom oliže usne. Ne verujem, da joj je to tek tako palo na pamet. Film. Ponovo film.
U momentu kada sam u svrhe ove svečane prilike skidao čarape, otvorila je oči. Njeno lice pretvorilo su u jedna velika otvorena usta.
"Samo još momenat!"
Poslušno ih je zatvorila ponovo. Napipao sam zadnji džep leviski i izvukao 3-Fach Wirkung. Metalno pakovanje je srećom ostalo nedirnuto. Tako nisam morao da džins podižem hirurškim zahvatima sa tepiha, a brzi izgovori o novom hobiju i staroj ljubavi prema pilotskim modelima u mojoj glavi će ostati samo memento ne uvek toliko jedinstvene inventivnosti.
Blago sam dodirnuo Marijine grudi. Pridržavao sam je i spustio na leđa.
"Hoćeš li izdržati još malo? Samo još momenat."
"Da, ali zaista samo momenat! Molim te!"
Suprotnim krajem poklopca sam u špic tube izbušio rupu i lepak je počeo da odmah
kulja napolje. Bilo mi je jasno, da moram brzo da delujem. Počeo sam ispod desnog pazuha. Kada sam povukao par prvih centimetara, Marija je uzviknula:
"Med. Bože, med! Kristijane, ti si božanstven, liži me! Liži me!"
Iznenađeno sam je pogledao u lice. Oči zatvorene. Jezik se kretao svim stranama sveta... Morala je biti prilično daleko u mislima, pošto nisam imao pojma, gde bih u tom trenutku iskopao med. Možda je pomišljala da sam ga doneo sa sobom!
"Evo, evo, gotovo je!" odgovorio sam na njen poziv za lizanje.
Ali, jeziva predstava kako me hirurg odvaja skalpelom od nje, pri čemu kida moje ćelije
ukusa na jeziku i njenu kožu sa crnim kovrčavim dlačicama, naterala me je da radim brže.
Jednim potezom sam napravio dugačku providnu liniju od pazuha prema krilu i odmah ponovio isto simetrično na drugoj strani. Za 3-Fach Wirkung to jednostavno mora biti dovoljno!
Uhvatio sam Mariju za obe ruke i pritisnuo ih na lepljivu liniju (“držite pet sekundi"). Jedan. Dva. Pogledao sam u njene oči. Tri. Bile su otvorene. Četiri. Krik. Srećom pet sekundi je gornja granica i 3-Fach Wirkung je naprosto 3-Fach Wirkung.
Naglo pogoršavanje situacije sam predvideo. I dok me je u gornjem delu hromo telo nogama bez greške (izdepiliranim, kako sam tek sada primetio) šutnulo u međunožje, već sam uspeo da na desnu stranu butine nanesem novu, iako vidljivo kraću, liniju. Opkoračio sam Mariju butinama i svom snagom gurao noge prema sebi.
U odbrojavanju sekundi sam još pre prve bio prekinut ponovljenim udarcem među noge, ovoga puta savijenim kolenima. Zamaglilo mi se pred očima i svalio sam se napred. Glavom sam udario o Marijine zube i pao na stranu. Podigao sam pogled prema nogama i u glavi već smišljao koncept pisma zahvalnosti proizvođaču – dovoljno je manje od jedne sekunde!
U tom trenutku bio sam već pobednik i bilo mi je stalo jedino do toga, da zadovoljstvo traje što duže. Bila je dovoljna kap na levi članak i bolno šutanje listovima postalo je deo tmurne prošlosti.
Marijina ustašca su izvikivala upravo one molbe za pomoć koje bi čovek najmanje očekivao. Nije mi uspelo da ih zatvorim, bez obzira što sam rukama radio sve što sam bio sposoban da izmislim. Pošto mi je bilo prilično stalo do toga da komšije posle ne izjavljuju kako u odsustvu roditelja kćerka učestvuje u seksualnim orgijama i lišena je devičanstva nasilnim putem, odlučio sam da upotrebim njen vlastiti rad. Postavio sam se iznad nje sa svojim muškim ponosom u stavu pripravnosti. Nakon približavanja na par milimetara od lica, usta su se – uz zvuk sudaranja zuba – zatvorila. I tako je bez uzaludnog trošenja energije i uz jedinu kap 3-Fach Wirkunga vrištanje prešlo u tiho, nerazumljivo mrmljanje.
Nisam bio preterano zadovoljan što radikalno opada Marijin interes za saradnju, koja je tako plodno započela i bez ikakve sumnje vodila ka obostranom zadovoljstvu.
"Tebi se ne sviđa to što radim sa tobom?"
Odgovorilo mi je nerazumljivo blebetanje, praćeno tušem slina.
"Molim? Izvini, ali ne razumem šta govoriš. Molim te da pričaš malo razgovetnije, pošto ne razumem. Ne, oprosti, ali zaista ne razumem. Veoma mi je žao."
Nije Marija ni do sada bila ekstra komunikativna, ali je sada očigledno krenula dole vodom.
Hteo sam da je prvenstveno imam celu, no pošto se neprestano prevrtala sa strane na stranu, iz bojazni za njeno zdravlje morao sam da preduzmem neželjeni, ali ipak neophodan korak. Podigao sam je i tubom 3-Fach Wirkunga nacrtao joj na leđima srce prebodeno strelom. U sedećem položaju sam se preko nje nagnuo napred. Glavu sam stavio na njene dobro izmodelirane grudi i pet sekundi proveo u slasnom zagrljaju. Bilo mi je, doduše, malo žao kvalitetnog arapskog ćilima, no ništa drugo nije moglo da se uradi. I pošto pripadam onoj grupi ljudi što misle unapred, jednom rukom sam joj pridigao glavu a drugom joj u kosu istisnuo omiljenu tekućinu.
Da bih roditeljima, koji ništa ne slute, ipak malo olakšao posao, napravio sam kratku pauzu. Otišao sam do telefona, iz notesa koji je stajao pored otkinuo list i uzeo olovku, koja je, takođe, stajala tamo. Telefonski imenik sam pronašao u prvoj ladici ispod telefona (postoji li uopšte domaćinstvo koje drži imenik u drugoj?) i tražio. Bolnice – pogledaj Poliklinike. Poliklinike – pogledaj Zdravstvo. I tamo konačno! Hirurgija, Hitna pomoć, upravo to što mi je bilo potrebno. Na otkinutom listu papira napisao sam CALL ME i niže dodao broj gospodina hirurga. Tada je moja jedina, međutim, počela da mi nedostaje.
"Izvini, što sam te ovde ostavio tako samu. Kako se osećaš, zlato moje?"
Pogled na nju bio je blaženstvo. Ležala je naga na leđima, ruke pored tela, da nije bilo tih sastavljenih nogu...
"Moraćeš ponovo da sačekaš trenutak. Tvoj fantastični prijatelj je ožedneo. No, ti se nećeš uvrediti, je l’ da se nećeš uvrediti! Samo jedan drink i odmah sam kod tebe. I nemoj da brineš, za čekanje ću svojski da te nagradim.
Ponovo je počela s tim mrmljanjem i neprijatno pocrvenela u licu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:27 pm

"Nemoj da si toliko vatrena. Štedi snagu, biće ti potrebna."
Nestao sam u kuhinji. Frižider je bio začuđujuće pun. Munjevito sam zgrabio kolu. A kada sam u kutiji dubokog zamrzavanja pronašao led, nisam mogao da se setim lepšeg trenutka u svom skromnom i jednostavnom životu, punom ljubavi, razumevanja i spremnosti da se pomogne onima kojima je to potrebno. Na radnom delu primetio sam čašu punu slamki. Odmah sam jednu gurnuo sebi u usta. S gotovo punom čašom vratio sam
se u hodnik.
"Nedostaješ mi, Marija. Samo na trenutak se udaljim od tebe i već mi nedostaješ. Ne mogu bez tebe da izdržim ni minut. Voliš li me? Hoćeš li odmah sada da me imaš?"
Izgleda da je konačno shvatila da zvucima koje ispušta iz sebe, neće dozvati pomoć. Sada je glumila dosadu. Zadrto je ćutala, glave prezrivo okrenute na suprotnu stranu. Kolu sam stavio pored zida i legao pored nje.
"Ne sviđam ti se više?"
Nije se pomerila.
"Ne sviđam ti se više?"
Uhvatio sam je za glavu i okrenuo prema sebi. Zatvorila je oči.
"Tako dakle, ti nećeš više da me vidiš. Onda, dobro, ako nećeš, nećeš."
Okrenuo sam se i uzeo 3-Fach Wirkung.
Dvema malim linijama i pridržavanjem trepavica na jedan, dva, tri, za sto posto sam joj pogoršao vidljivost.
Istog trenutka sam, međutim, shvatio, da i ja mogu još uvek da se uplašim. Mariji se iz usta otkinuo takav luđački urlik, da mi je bilo jasno da je ovoga puta bila iskrena.
Odavno već znam da su simboli mrtvi, ali je u tome (čak i kada to nikada ne bih rekao glasno), što su njene poslednje reči bile glasne i nerazumljive, bilo nečega... Bože, kada ću toga da se rešim!
"Marija, hoću samo da znaš, da ja sve ovo radim sa oprečnim osećanjima, jer sam iskreno voleo tvoja intelektualna naklapanja. I saznao sam razne zanimljive stvari! Na primer o Sartru!"
Sledećim dvama lepljivim, providnim potezima poštedeo sam Mariju slovnih grešaka i napravio od nje tihu, sasvim tihu devojčicu.
Jednom tačkom zaustavio sam poslednje Marijine pokušaje da me udari nogama, čiji neuspeh bi mogao da konkuriše, štaviše, neuspehu njihove vlasnice kod mene. Prijatelju hirurgu sam time dodao jedan rad sa ćilimom više.
Priznajem, da još uvek nemam mnogo iskustva u javnokorisnoj delatnosti uklanjanja suvišnih pojedinaca. Zbog toga me je njena iznenadna drhtavica izbacila iz takta. Marijino lice je sasvim ubledelo i kada sam je s dobrom namerom da je utešim uhvatio za butinu, iznenada sam čuo tiho skičanje. Svetloplavi ćilim je pocrneo i na njemu se stvorila barica vode. Miris mi je odmah otkrio o čemu se ovde radi.
"Zar se tako ponaša? Zar se tako ponaša dobra devojčica? Fuj, mogla bi da se stidiš!"
Kako je dobro, što nisam odmah rukom krenuo niže i počeo decentno sa butinom!
Miris mokraće se odmah proširio kroz hodnik. Pružio sam ruku prema koli i povukao polovinu čaše. Kocke leda su već bile otopljene.
"Tako ti i treba! Sad leži tako, pošto ne znaš da se kontrolišeš!"
Onda sam se setio otvora na ljudskom telu, zbog koga može u daleko većoj meri da se zagadi vazduh. Rukom sam skliznuo Mariji ispod vlažnih butina. Ovog puta nisam zakidao na količini i poštedeo je verovatnog sedenja u toploj mekoj kaši, pre ili kasnije. Posledično, ponovo sam bio spreman da zaboravim savremenu globalnu svetsku krizu, kao i program štedljivog ekonomisanja, i uz pomoć 3-Fach Wirkunga na malo višem mestu oduzeo šansu eventualnim ostacima u bešici.
Smrad je bio neprijatan. Uzeo sam čašu s kolom i za trenutak otišao nazad u kuhinju. Nakon posla svaki žitelj ove države ima pravo na odmor.
Posrkao sam ostatke kole sa dna, a slamka je ostala da mi viri iz usta. Izvadio sam je iz čaše i povukao u sebe kapljice, koje su se zadržale na rubu. I dok sam usisavao samo čist vazduh, dobio sam novu ideju. Vratio sam se u hodnik sa slamkom u ustima.
"Ne boj se, neće trajati još dugo! Za trenutak dolazimo do vrhunca... Jesi li spremna?"
U takvom stanju uzbuđenja nisam od nje očekivao odgovor dužine aršina. Zato je mogla da reaguje makar klimanjem glave! Nisam hteo da radim nešto protivno njenoj volji.
"Da li si spremna?" kriknuo sam joj u uho, ali ona je glumila uvređenu i pretvarala se, da me nije čula.
"Onda, ako nećeš da slušaš, nikom ništa! Ne mogu na ništa da te prisiljavam."
Dva mala providna brežuljka, pritiskanje ušiju dvama prstima i pomahnitalost i buka naše civilizacije su velika nepoznanica za Mariju.
"Izgledaš dobro, Marija. Zaista, izgledaš odlično! Oduvek si želela da to čuješ od mene, pa konačno ti to sada kažem. I kao što vidiš, stalo mi je do tvog zdravlja – prisiljavam te da dišeš nosem. Znaš li da je ispravno disati nosem? Da, da, u nosu su specijalne dlačice, na koje se lepe nečistoće, a koje opet polako postaju jedini sastojci vazduha. Shvati, da mi je stalo do tebe i ti ne smeš da se prema meni ponašaš neprijateljski. Taako, budi malo nežnija prema meni!"
Nije se pomerila. Disala je duboko i pravilno.
"Šta misliš o tome, kako će da ti se diše jednom nozdrvom? Hoćeš li izdržati? Imaš li, slučajno, zapušen nos? To bi bila baš šteta, hmmm..."
Prema njenoj reakciji, rekao bih da nisam ni govorio.
"Dakle, kako stvari stoje sa tom nozdrvom? Ćutiš? Nema veze! I tako ćeš dobiti jedinstvenu
priliku da probaš."
Od dve mogućnosti odabrao sam onu levu (bliže je k srcu). 3-Fach Wirkung je dva puta prešao po obodu, palac je pritisnuo i Marija je počela da vazduh, koji dolazi u pluća, pročišćava samo jednom nozdrvom.
"Curo moja, ti baš imaš sreće. Ko zna koliko bi se godina još mučila. Ovako ćeš sve završiti dok si mlada, u naponu snage, i sahranu ćeš imati veliku. Sada si najlepša. Za nekih dvadeset godina visile bi ti grudi, a za četvrdeset ne bi ih imala uopšte. Možeš mirna da odeš, još šest dana će da ti rastu kosa, zubi i nokti. Uzgred, još si jednom čoveku izazvala radost. I to ogromnu."
Legao sam preko nje. Odmah je počela da brže diše.
"Ja se na tvom mestu ne bih toliko radovao..."
Rekao sam sebi, da ću rizikovati: izvadio sam slamku i poljubio Mariju u usta. 3-Fach Wirkung ponovo nije izneverio. Ali me je pakleno zanimalo, šta se dešava u Marijinoj glavi! Naime, okrenula je glavu tako, da nam se nosevi ne sudaraju. Moguće da je pomišljala kako je sve ovo bila samo predigra, da ću sada početi da je odlepljujem i da ćemo pošteno da zakuvamo. Voleo bih da znam koji otvor na telu bi htela da joj odlepim prvi ili koji bi htela da joj otvorim, ako bih dozvolio da to bude samo jedan.
Na njenim slepljenim usnama nisam previše zadovoljio jezik. Nije bilo kuda da se prodire, nije bilo čega da se liže, tako da sam njime pošao nekoliko centimetara gore. Tu je bio još jedan otvor.
To je odbacilo. Udarilo je.
Počeo sam da se smejem i Marija je disala opet. Jednom rukom sam joj kliznuo u krilo, a kažiprstom druge sam joj poslednji otvor na telu zapušio tako, da je ostao slobodan tek mali prorez. Ubrzano je kloparala. Grudni koš joj se dizao i podizao i mene.
Kažiprst nisam pomerao, a milovao je u krilu. Hučala je još brže. Malo sam pomerio kažiprst i počela je da se baca. Ovaj put sam pritiskao malo duže, ali opet ne suviše dugo.
"Vreme nam ističe, Marija. I tebi i meni!"
Kada sam povukao prst, ponovo je počela da se baca. Prilikom jednog trzaja iz nosa su joj izleteli slinci.
"Fuj! Tako velika devojčica a ne zna kako da izduva nos! To više ne bi smelo da ti se dogodi!"
Pogled mi je pao na slamku. Uspeo sam da je uguram iznenađujuće duboko. Morala je da se savije nekoliko puta. Kada sam palcem i kažiprstom Mariji pritisnuo nos, vazduh je izlazio još samo kroz slamčicu. Nisam mogao, međutim, da pritiskam previše, jer se onda zapušivala i slamka.
I tako se već u ulozi klasika na sceni pojavio 3-Fach Wirkung. Za trenutak je funkcionisala samo jedna nozdrva, a slamka se pretvorila u jedini dovod vazduha u telo mlade gimnazijalke. Bilo je dovoljno staviti mali prst na kraj slamke i dobro razrađeno telo bi počelo da se čudno pokreće. Trzalo bi levim ramenom. Hvatalo grčeve u nogama. Podizalo se. Naprosto da ne znaš šta je zanimljivije. Za nekoliko minuta, naučio sam o ljudskom telu toliko, koliko nisam u školi za četiri godine.
Onda sam uzeo slamku u usta. Život čoveka zavisio je od toga, hoću li ili neću otvoriti gubicu.
Kada je najbolje, potrebno je napraviti kratku puš-pauzu. U bundi kutija, u njoj dve poslednje cigarete. Priuštio sam sebi obe odjednom. U džepu nisam pronašao upaljač, tako da sam morao da ih zapalim na plinskom štednjaku u kuhinji. Znam, doduše, da većina književnih i filmskih junaka završava život paleći cigaretu na plin, dizanjem u vazduh cele kuće, upravo u trenutku kada njihov ljubavnik (ljubavnica) zvoni na vratima, ali to nije moj slučaj. Ja sam, naime, normalan i nakon uključivanja, plin obavezno isključim.
Cigareta u oba ugla usana, vratio sam se trećoj – Mariji. Glavu sam spustio u njeno krilo, udobno se namestio i popušio obe cigarete. To mi nije bilo dovoljno, želeo sam još jednu.
Ustima sam pronašao slamku, povukao i pritisnuo je sa dva prsta. Marija je odskočila. Povukao sam drugi put i grč joj je prošao telom. Nakon trećeg povlačenja, ispod kapaka su joj nadskočile oči.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:28 pm

16
Došli su u školu da me uhapse. Dvojica, naravno. Profesorka Zeman je upravo pričala o posleratnoj i humanističkoj poruci dela Tomasa Mana, a ja sam pozadi čitao Kafkin Proces. Možete da pogađate, koje poglavlje. I desetka je magičan broj.
Današnji dan profesorka Zeman neće zaboraviti dok je živa. Konačno je saznala, kako izgledaju granične situacije o kojima je toliko čitala kod Sartra i njemu sličnih, s pravom iskompleksiranih, grafomana. Iako bih situaciju koja je nastala, označio pre za bezgraničnu.
Bukvalno su uleteli u razred.
„Policija, odeljenje ubistava. Došli smo da uhapsimo Kristijana H. Osumnjičen je za ubistvo svoje maloletne prijateljice.”
Budenbrokovi se svojom ukupnom bespotrebnom težinom stropoštavaju na zemlju. Nisam morao ni da podignem oči da bih znao, da su svi pogledi upereni u mene. Jozefa K. vodili su upravo preko Karlovog mosta u smrt. Da su sačekali nekoliko desetina godina, pratili bi ih handycamovi i fotoaparati turista u majicama FRANZ KAFKA LIVED IN PRAGUE.
Među kriminolozima većinom nema inventivnosti. Dugački crni kaputi i crni šeširi preživljavaju bez izmena smene režima.
Zaustavili su se tek pored mene.
„Ustaj, momak. Dovozio si skejt. Polaziš sa nama.”
„Ko su ove jajare, Kristijane?” upitala je Hejzel kroz potpunu tišinu u razredu i počela da otkida od smeha. Verovatno je ponovo bila nečim dobro podmazana.
„Vi da ćutite, Štefančik! Znamo sve, šta radite, tako da bolje pripazite. Inače ćemo sledeći put doći vas da povedemo!”
Srećom, Hejzel ih nije više slušala, pošto je sledeći talas evidentno odneo negde prilično daleko.
U razredu je vladala tišina. Oglašavalo se tek jedva čujno sviranje Nojmanovog vokmena. Bilo mi je žao što moram da idem upravo u najboljem trenutku za čitanje.
Neću se batrgati. Jednostavno ću samo da sedim. Odlučno. Odlučno da sedim.
„Niste me čuli, H.? Ustanite, polazite sa nama!”
Izgleda da ću, ipak, da se upišem u istoriju škole (eh, da je samo škole...).
Obesili su se na mene svaki s jedne strane, ali nisu uspeli da me pomere. Drugi pokušaj je doveo do napretka. Postavili su me na noge i mislili da je time okončano svako naprezanje s njihove strane. Međutim, ja sam se momentano bacio na zemlju i izvalio:
„Samo da bude jasno kako stvari stoje među nama. Ovo su zadnje reči koje čujete od mene pre nego što započne redovno suđenje. Odbijam da bilo šta kažem, jer smatram da je vaše ponašanje nezakonito! Neću potpisati nijedan od vaših dokumenata i odbijam da dam bilo kakvu izjavu! U ničemu vam neću pomoći. Naprotiv, uradiću sve samo da pokvarim vaše delovanje i otkrijem javnosti tajnu praksu koju vaša zločinačka organizacija upotrebljava da bi uništila i poslednje jadne ostatke slobode, koji su ljudima jedino dostupni. Ovo prenesite i svojim kolegama. Onda, još nešto samo za vas dvojicu. Pakleno pripazite da uz sva nezakonita sredstva ne dođe i do prekoračivanja pravomoći, pošto ste na najboljem putu ka degradaciji. I nemojte misliti da, pošto nemate brojeve, možete da radite šta hoćete – vaša lica ću prepoznati i nakon sto godina!”
Ovde sam prestao, jer mi je ponestalo daha. Nisam vikao nego vrištao, i to ih je malčice izbacilo iz takta. U tom trenutku na zemlju su se stropoštala i dva toma Josifa i njegove braće. Okrenuo sam se na stomak. Rukama sam štitio glavu i što je moguće snažnije pritiskao telo uz pod.
Nisam, ipak, spasio mnogo toga. Na meni su se iznenada našle četiri ruke i dve noge. Jedna ruka mi je gurala glavu prema podu i uspevala u tome daleko bolje od mene. Noga, bolje rečeno cevanica, pritiskala mi je noge nešto iznad članaka. Naravno, za slučaj ako bi mi palo na pamet da šutam. Ja, međutim, nisam šutao, vodio sam računa o tome, da samo oni koriste nasilje. Verovao sam, da ću ih na taj način izazvati da prekorače pravomoći pripadnika državnih organa.
Jedan od policajaca me je gurao kolenom u donji deo leđa i njegove ruke su marljivo tražile vatreno, bojevo, hemijsko i drugo oružje. Procedura se ponovila prilikom okretanja na leđa, s tim da je noga broj dva, koja je ostala na približno istoj visini, zadavala bol osetno jačeg intenziteta.
Od hapšenja mi je još ostao u sećanju samo prvi udarac u glavu, koji sam zadobio u okviru ponovnog neuspešnog pokušaja da me postave na noge. I ubeđenje da će pad na neravnu površinu izazvati velike bolove, koje u trenutku – izgubivši svest – nisam osetio.
Kasnije, kako sam saznao prilikom istrage, nije mi se desilo ništa posebno. Osim što su me dva gospodina (jedan oniži debeljko – pedant, drugi visoki siledžija – ironik, to se podrazumeva) bacila sa stepeništa. Pokriće im je činila formulacija: „Optuženi je sâm sebi naneo povrede, prilikom još jednog iz mnoštva neuspelih pokušaja napada na službenika državnog organa.” I raskrinkani mojom tvrdnjom: „...i još daleko teže povređen od strane dvojice pripadnika fašističko-birokratske organizacije lažnog naziva Policija, koja pod vođstvom međunarodnih monopola, vlade i parlamenta na brutalan način ograničava slobodu pojedinca.”
Obe izjave pročitane su kratko jedna za drugom odmah na prvom ročištu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:29 pm

17
Nakon osude sve se odvijalo daleko brže.
Samo što sam u pratnji dvojice zelenih izašao iz sudnice, pred novinarima sam optužio ministra pravde zbog kršenja osnovnih ljudskih prava, koje garantuje naš ustav i sve međunarodne konvencije. Ujedno sam ministra upozorio da, ako u Slučaju Kristijan H. ne preduzme potrebne korake, moji ljudi će masmedijima podneti uverljive dokaze o njegovom višegodišnjem intimnom odnosu sa nadbiskupom. Naglasio sam da ću objaviti, ako me momentano ne oslobode, štaviše, supertajne informacije o mahinacijama predsednika u vezi sa prodajom oružja, koje sam slučajno dobio prilikom prikupljanja materijala za odbranu. Proglasio sam se za političkog zatvorenika.
Ipak, bilo mi je jasno da dugačke izjave nisu pogodne za naslovne strane časopisa i novina, i da neće ući čak ni u udarne vesti. Zbog toga sam na lice nabacio izraz pravičnog gneva ugnjetenih, usmerio pogled u daljinu, ruke vezane lisicama podigao iznad glave, stisnuo pesnice i u trenutku napetosti, osvetljen sevanjem fotoaparata i reflektorima televizijskih tehničara, uzviknuo:
„Verujem, da ću pobediti.”
Nisu me odmah odveli u ćeliju. Kada su policajci konačno uspeli da me oslobode novinara kojih je nemoguće otresti se i zalupila se vrata na oklopnom vozilu, iza mreža prozora od pleksiglasa video sam mnoštvo mikrofona i kamera sa oznakama ove-one televizijske ili radio stanice. Usta novinara su izgovarala reči, koje nisam mogao da čujem.
Ipak, upravo u trenutku kada su kola krenula, jedan od policajaca me je otpozadi uhvatio za vrat. Momentano mi je stavio crni povez preko očiju i nisam video ništa.
Dugo smo se vozili. Povez su mi skinuli tek u luksuznom kabinetu, punom zamišljene gospode u odelima tamnih boja. Na moje izneneđenje, skinuli su mi i lisice. Odmah sam reagovao.
„Šta to treba da znači? Treba da sam u zatvoru! Nemojte misliti, da će nasesti na ovakvu podvalu! Mene nećete kupiti, seronje!”
Bacio sam se prema zidu. Neki od gospode u odelima krenuli su za mnom i sasvim slučajno, bili su to upravo oni najmlađi i najmišićaviji između njih. Podigao sam ruke iznad glave, naslonio se na zid i viknuo:
„Nisam vam pružao otpor! Videli ste da vam nisam pružao otpor!”
Ne znam da li su očekivali da ću se dati u bekstvo. Dokle sam, međutim, mogao da osmotrim iz ne toliko pogodnog ugla, posmatrali su me prilično izmučenih izraza lica. Tiho su pričali između sebe i pretvarali se da diskutuju o nečemu od suštinskog značaja. Onda je jedan od njih istupio korak napred, a ja sam okrenuo glavu prema zidu.
„Slušajte me, Kristijane H. Vi ste delinkvent i zločinac, a što je daleko gore, nalazite se u našim rukama. Ali...”
U tom trenutku sam počeo da se gromoglasno smejem i tako sam prekinuo očinski glas koji mi se obraćao. Začuo sam korake iza sebe. Pre nego što sam stigao da pomislim, neko mi je lupio glavu o zid i bokserskim potezom me udario u leđa. U momentu sam ponovo, s lisicama vezanim oko ruku, sedeo pored zida i ništa mi više nije bilo smešno.
„Izgleda da precenjujete sebe, Kristijane. Vi ste razuman čovek, doduše ne uvek. Budite – i to vas molim – razuman u ovom trenutku. Razgovarao sam sa ministrom unutrašnjih poslova i on se složio s mojim predlogom da vam damo šansu. Uslov je odlazak iz Evrope i potpuno ćutanje u vezi sa klauzulom predsednik. Potrebno je, takođe, prećutati odnos ministar – nadbiskup. Azil će vam pružiti bilo koja država, koju vi odaberete. Uzgred, druga alternativa je petnaest godina, ali moram da vas upozorim da, iako ćete biti dobro zbrinuti, skejt baš i nećete moći da vozikate. Neću ni da vas pitam, da li ste me razumeli.”
Priznajem, bio sam izbačen malo iz takta. Malo više. Ipak, nisam dozvolio da se to na meni primeti. Pretvarao sam se, da sam jednako duboko zamišljen i jednakim tonom velikog životnog iskustva sam prosuo:
„Neobazrivi ste, gospodo. Niste uopšte svesni, s kim imate posla. Upustili ste se u igru koja prevazilazi vašu snagu i sposobnosti, a to vam se neće isplatiti. Znam o vama sve, sve u potpunosti. A što je gore po vas, to znaju i ljudi koji stoje iza mene. Možete biti sigurni, da ljudima za koje ja radim, ne bi bilo nimalo prijatno, da saznaju kako ste se ovde danas ponašali prema meni i šta ste mi sve govorili. A čini mi se, da ću morati da im kažem.”
Bojao sam se, da ću u toku izlaganja ponovo početi da se smejem, no srećom, uspeo sam da se suzdržim. Nakon dramatične pauze, nastavio sam istim tonom:
„Vi ste precenili sebe, tako da ja vama predlažem, da spasite ono što se spasiti može. Odmah me prevezite u ćeliju koja mi je dodeljena i onda se gubite iz mog života. A ja ću možda zaboraviti to što se odigralo u ovoj prostoriji. Unapred, ipak, ne mogu ništa da vam obećam.”
Kada sam dostojanstveno podignute glave, u pratnji dva gospodina u odelima, izlazio iz kabineta, čuo sam iza sebe nesuvisle odlomke rečenica. Uhvatio sam tek nekoliko reči: „izvinjavamo se”, „sudbinski nesporazum”, „gospodin premijer je obećao...”, „sve se...”, ali na ovo nisam reagovao.
Na hodniku su umesto gospode u odelima stajali policajci u klasičnim zelenim uniformama, koji su me uhvatili ispod pazuha i smestili u beloplavi sitroen. Sedeo sam u sredini između njih, i pre nego što smo krenuli, hteo sam da pažljivo osmotrim zgradu u kojoj smo malopre boravili. Sa svog sedišta video sam, doduše, samo dva sprata, tako da sam se naklonio prema policajcu koji je sedeo s moje desne strane. Ali, pre nego što sam stigao da podignem pogled, policajac me je gurnuo i pomerio se bliže k meni.
Krenuli smo i vozač je uključio sirenu. Njeno svetlo je plavičasto odbleskivalo po kućama. Osećao sam se sasvim prijatno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 07, 2009 8:29 pm

18
U zatvoru sam dobio vlastitu ćeliju sa umivaonikom, toaletom i tušem, sa mekom posteljom, radijatorom i prozorom, koji može da se otvori i zatvori. U ostalim ćelijama smešteno je zajedno po šestoro muškaraca. Jedini toplotni uređaj koji imaju jeste tanka cev radijatora, koja spaja dobro zagrejane prijemne prostorije dole sa još bolje zagrejanom kancelarijom direktora na spratu.
Imaju zajedničke toalete, u kojima nema vode čak ni onda, kada se nešto pokvari. Zavirio sam tamo samo jednom, i to prvog dana, kada sam zajedno sa glavnim nadzornikom savladavao poznavanje onog dela objekta u kome mogu da se krećem. Pisci obično ne znaju da rečima izraze ljubav, ja ne znam rečima da izrazim taj smrad. I radi ubijanja dosade, u metalnim šipkama, koje pojedinačno razdvajaju VC-šolje (uzgred, tri), na visini malo niže od struka, izbušene su rupe kružnog oblika.
Kad imam vremena, vozim skejt. U ćeliji sam naučio da Mao Cedunom bolje ovladam u mestu: okreti, wallrides, promena težišta.
Podrazumeva se, da sam sva dokumenta: počevši zapisnikom sa prvog saslušanja (koji, osim zaglavlja i nekoliko pitanja, nije sadržao ništa drugo) a završivši konačnom presudom, koje su mi istražioci i tamničari sa divljenja dostojnom istrajnošću uporno gurali pod nos, odbio da potpišem. Moj komentar je glasio, da nikada neće uspeti da me nateraju da priznam legitimnost nezakonitih radnji.
Prve nedelje nakon stupanja u zatvor, primao sam do pet novinara dnevno. Opširno sam im objašnjavao šta bi u vezi sa mojom osudom rekao Mišel Fuko (ponekad sam, u zavisnosti od vrste dnevnih novina, najpre morao da objasnim ko je Mišel Fuko i kako je i on jednom nakratko dospeo u zatvor). Onda sam objašnjavao zašto se naše društvo nalazi pred potpunim raspadom i bez bilo kakve nade u promene nabolje. Dodao sam nekoliko bisera o finansiranju izbornih kampanja i stranačkih sednica. Stručno sam naznačio, na koji način se manipuliše masmedijima i crkvom, i uopšte sve one stvari koje su me i nakon okončanja procesa držale na naslovnim stranama svih dnevnih listova, osim Katoličkog glasa.
Počela je da mi stiže gomila pisama, u kojima su mi se zahvaljivali sasvim nepoznati ljudi. Čestitali su mi na hrabrosti da kažem ono, što se oni sami boje da kažu glasno, pošto bi još istog dana dobili otkaz, izgubili stan i sve do čega im je stalo.
Osim toga, dobio sam kopije prvih peticija i dokumenata sa ilegalnih sastanaka sa više mesta u republici. Uz zahtev za moje momentano oslobađanje, koji je služio kao povod, tražile su se radikalne društvene promene.
Ljudi su se, jednostavno, priklanjali mom ubeđenju da ni ubistvo danas nije moguće smatrati za zločin, i hteli su da to kažu glasno magnatima koji vladaju televizijom.
Upotrebivši novac nekomercijalne Fondacije za unutrašnji mir, koja mi je pružala podršku u borbi za pravednost, snabdeo sam se faks aparatom, kompjuterom i modemom. Odmah sam se konektovao na Internet. Otkrio sam da imam već znatni broj veb-sajtova koje su postavili moji obožavaoci. Ipak, dodao sam vlastiti, sa puno pikanterija i unikatnih vesti. Nazvao sam ga: Sve što je vašu majku bilo sramota a otac nije znao da vam kaže – o Kristijanu H. (Official Christian Ch. & 3-Fach Wirkung Homepage).
Kada je sledećih dana moj publicitet počeo da opada, odlučio sam da izađem u javnost sa različitim Istinama o sebi i drugima. Na improvizovanoj konferenciji za štampu nezasitim novinarima ispričao sam detalje intimne noći provedene sa papom, prilikom njegove poslednje posete kod nas. Priznao sam, da sam se Edipovog kompleksa rešio tako što sam vodio redovan seksualni život sa vlastitom majkom i nakon jedne naročito burne noći otrovao je arsenikom („potrebno je stati, kada je najlepše”, dodavši malo filozofiranja). Arsenik sam kupio u jedan poslepodne na Glavnom trgu od tamnoputog sugrađanina, koji mi se pola sata kasnije u najskupljem lokalu u gradu, glave nagnute nad irsku kafu ispovedao (nadao se da se na tome neće završiti, ali „tada nisam bio raspoložen”, uzdahnuo sam) kako ga proganja strah od posledica koje može izazvati plutonijum u pogrešnim rukama. Više godina već, naime, švercuje radioaktivne materije u zemlje trećeg sveta, za deviznu nadoknadu koju mu isplaćuje direktno naše ministarstvo inostranih poslova.
Serija ovakvih i sličnih izjava mi je zasad obezbeđivala opstanak na naslovnim stranama dnevne i druge periodične štampe, seriju razgovora na privatnim i državnim radio stanicama i tri kratka televizijska pojavljivanja.
Onda je, ipak, reagovala druga strana, tako da sam iz novina saznao da sam naglo preminuo u zatvoru zbog predoziranja pervitinom.
To me nije zateklo nespremnog. U sve moguće medije, čijih brojeva sam uspeo da se domognem, kao „izvor koji ne želi da bude imenovan” poslao sam stručni dopis u kome sam optužbu zbog predoziranja označio za skandaloznu nepravdu, one koji je šire nazvao bezosećajnim prenosnicima podlih laži, hladnim ucenjivačima i demagozima koji priželjkuju jedino dobit, i to po svaku cenu. U zaključku sam uverljivo naveo, da je moj bliski prijatelj Kristijan H. živ i da se priprema za značajan javni nastup, u kome će uskoro da se izjasni u vezi sa ovim događajima.
Očekivao sam burnu reakciju, ali to što se dogodilo, prevazišlo je i moja najsmelija očekivanja. Tekst je objavljen u svim novinama i časopisima u koje sam ga poslao, i u onima, doduše, u koje ga nisam poslao. Emitovan je u celosti i bez korekcija i u glavnim vestima na televiziji i radiju. Odlomak engleskog prevoda išao je na satelitskim World News. Veoma mi se dopalo, što je faks u toku jedne nedelje štampan u časopisu mladih anarhista Kronštadt, koji izlazi u tiražu od 30 fotokopija, kao i u magazinu „za sve nas”, u Našoj porodici, čiji tiraž iznosi ne znam koliko miliona primeraka.
Prilično me je zabavilo nekoliko anketa u kojima se nalazilo moje ime ispod naslova poput: Da li je to čovek?, Imamo li prava da ubijamo? ili Smrtna kazna – da ili ne? Ipak, daleko više su me privukli psihotestovi u časopisima za tinejdžere: Da li si tip Kristijana H.?, Da li bi Kristijan H. hteo da te poljubi? i slični. Ili, rubrika Savetujemo Vam sa naslovima Budi Marija!, sa podnaslovom Praktični saveti, kako osvojiti srce Kristijana H. Osim toga, postao sam pobednik takmičenja nedeljnika Devojka za najlepšeg mladića meseca i jedan sam, tobože, od glavnih kandidata za titulu Boy of the Year.
Pristojan komercijalni uspeh navodno je postigla firma koja proizvodi superlepkove, a koja je proizvela grafički dobro rešenu seriju Christian & Maria. Znao sam da mogu da ih tužim, ako hoću, pošto su upotrebili moje ime bez prethodne saglasnosti, ali reklama je reklama i tako sam ih ostavio na miru.
Bilo mi je jasno da sada više ništa ne mogu da prepustim slučaju i da moram pošteno da se pripremim za Istinitu ispovest Kristijana H. Za novac anonimnih sponzora iznajmio sam video ekipu, šminkera i psihologa, eksperta za imidž u medijima. Dogovorili smo se oko režije: dominaciju će imati pokretne kamere i brzi rezovi. Profesionalni imidžmejker posavetovao me je oko pravih gestova u pravo vreme i takvih stvari. Šminker mi je doveo lice malo u red.
U interesu održanja maksimalne napetosti, odlučio sam da spot ne prekida nijedan reklamni blok i za to sam spremno platio televiziji. Ispalo je dobro. Dužina: pet i po minuta. Vreme emitovanja nedelja, 20:00.
Prema objavljenim statistikama, za vreme mog televizijskog spota bila je dvostruko prevaziđena rekordna gledanost u poslednjih pet godina. Broj repriza, citirano prema novinskim agencijama, bio je „vrtoglav”.
Jedino što su uspeli da, nakon mog trijumfalnog povratka među žive, urade moji protivnici, bila je žalba čiji sadržaj mi nije poznat u celosti. Znam samo da su se u njoj pojavile reči poput „dvojnika” i „superprevare” ili njima slične – prosto neprijatnost i dosada.
U zatvoru sam i dalje. Naravno, ne moram da radim. Uprkos tome, ostali zatvorenici se prema meni odnose s poštovanjem. Kombinacija „mlad” i „politički” čini čuda. Momentano su svi do jednog potpisali peticiju za moje oslobađanje, koju je pokrenula jedna iz mnoštva organizacija za zaštitu ljudskih prava (i debelih novčanika organizatora) i naišla na veliki odziv naročito u intelektualnim krugovima.
U redovima zatvorenika došlo se na ideju da se osnuje štrajkački odbor, pretežno se oslanjajući na moje mišljenje da je pojam zločin sasvim izgubio smisao u našem društvu. Ja bih, ipak, odbor pre nazvao pobunjeničkim nego štrajkačkim, pošto u slučaju neuspeha pregovora sa rukovodstvom naše vaspitnopopravne ustanove, treba da momentano proglasi pobunu zatvorenika.
Opet, ne želim time da kažem da im nisam pružio maksimalnu podršku. Upravo suprotno, svaka inicijativa, koja je podržavala moje ubeđenje da između zločina na televizijskom ekranu i zločina u stvarnosti nema nikakve razlike (a kada se ne kažnjava prvi, ne sme da se kažnjava ni drugi), činila mi je najveću radost. Naravno, na ovom mestu obično bih naglasio neukusnu suvišnost pojma zločin, pa podela na dobro i zlo danas jedino zasmejava.

Prema najnovijim vestima iz sve informisanijih izvora, na ulicama je pokret. Sinoć su spontano hiljade nezadovoljnih ljudi izašle na Glavni trg. Došlo je do prvih oružanih obračuna sa policijom. Razbijani su izlozi i prevrtani automobili. Sve je više izraza građanske neposlušnosti, pominju se pripreme generalnog štrajka.
Velika je verovatnoća da će ministar pravde večeras podneti ostavku, a navodno će da mu se pridruži ceo kabinet vlade. Sutra, odmah nakon glavnih vesti, na televiziji će nastupiti predsednik s „odlučujućim apelom na sugrađane” – gledaoci, ipak, sumnjaju u uspeh njegovih napora.
Neko vreme mogu već da vozim skejt i u hodnicima zatvora. To je odlično: ravan linoleum, minimum krivina, brzina. I još nešto: tuširam se triput dnevno. Ujutro. Za vreme ručka. Uveče. Jednodnevnim štrajkom glađu slomio sam navodno dosad nesalomivo rukovodstvo zatvora i izdejstvovao zamenu sapuna nižeg kvaliteta marke Gama za šampon za tuširanje ARS sa sloganom SNAŽAN OSEĆAJ ČISTOTE. Ovaj slogan sada, zapravo, najbolje izražava moje telesno i duhovno stanje.
(Sa slovačkog prevela Kristina Kovač)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mihal Hvorecki-Snažan osećaj čistote

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu