Zoran Đerić-Štošta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Zoran Đerić-Štošta

Počalji od MustraBecka taj Pet Avg 14, 2009 2:29 am

1.
Ako uzmeš previše, kajaćeš se.
Ako uzmeš premalo, opet ćeš se kajati!

2.
Bilans mog života: bilo je toga, bilo –
budalaštine, banalnosti, bljutavosti...

3.
Više se neću osvrtati, kao Orfej;
više se neću vraćati, nisam Odisej.

4.
Godine, gospodine; godovi, kao kodovi;
granice, ograničenja; nisam ptica
na grani a ni u kavezu.

5.
Da li znaš
da je francuski "jezik ljubavi"?
Ne, ali sam "vodio ljubav"
sa jednom Francuskinjom.

6.
Đe si, ba? Niđe, a ti? Zaista, u to vreme
nisam bio ni tamo a ni ovde, ni gore
a ni dole. Nigde!

7.
Egoist sam, sasvim egzemplaran,
ekscentričan, eksponent ekstaze...

8.
Žalibože svih žderanja i žeđi; svih
žudnji i ženiranja. Valjalo je imati
želudac i živce.

9.
Zabasao sam, gde?
Zaboravio sam, šta?
Zabolelo me je, zar i tebe?

10.
Imam 40 godina, nekoliko objavljenih knjiga.
Imao sam puno ostvarenih žudnji, ali
Tako malo voljenih žena.

11.
Jagorčevina – izabrao sam ovu reč,
ne kao naziv biljke, nego zbog uočene
kovanice: ja-gorče-vina.
Ja volim gorča vina.

Fiore di primavera!

12.
Kiš, Danilo. Pisac koga sam jednom sreo, 1989. godine,
nekoliko meseci pred njegovu smrt. A nadahnjuje me,
sve više, posthumno.
Kiša, koja pada, pljušti, rominja;
kišica koja me prati svuda, koja zaliva
i sada moje prozore.
Kišnica – jednom sam, tek prohodao, po
dvorištu, upao u korito puno kišnice
i umalo se nisam udavio, jer sam pao na
leđa, imao manje od godinu dana, a tako
mnogo straha i široko otvorena usta.

Kišobran, uglavnom, ne nosim.
S njim i bez njega, kisnem svakako.

13.
Lađa (Lódź) je ime grada u kom živim i radim poslednjih godinu dana.
Nekad je ovde teklo tridesetak reka i rečica. Sada – nijedna.
Brojne fabrike tekstila su popile svu vodu. Preostala je
samo ona što je utekla pod zemlju, ponornica. Dakle,
u Lađi sam, nasukan na kopno. Zato često putujem
do mora, do gradova koji su na reci. Nedostaje
mi reka (nostalgičan sam prema Dunavu?).
Ne nedostaju potopi, ponovo su učestali
i veliki skoro kao biblijski. Nisam
Noe a nisam siguran ni da li bih
se i po kom osnovu (jalova sam
jedinka) našao na nekakvoj
spasonosnoj lađi,
lađici.

14.
LJ. Nema mnogo reči na lj. I sve su kontrastne: ili si
ljubak ili ljutit, ljubimac ili ljaga, ljubazan ili
ljigav, ljudina ili ljudožder. Ipak, pronalazim
jednu, najčešću, najprizivaniju, koja se
tako često rabi, uprazno, lažno, jer uvek i
uvek, svima i svugde nedostaje - LJUBAV.
Bez patetike i lirskih preterivanja. Ljubavnik.

15.
Majka, majčica! Nema reči toplije i vrednije od te,
koju prvu čujemo i dozivamo – u početku još
nejasno, neartikulisano: ma, ma-ma (kao dojke
koje su nas zadojile), a potom sa težinom koju
donosi odrastanje, pa starenje. Nema tog majčinog
sina koji bi se odrekao majke. Nije me sramota
da priznam: bio sam (jesam) majčina dušica!

16.
Ne insistiram na neponovljivosti,
na nemogućem. Ništa nije novo
pod suncem, nema čuda ni u mraku.
Ne poznajem nikog sebi sličnog, što ne
znači da takav neko ne postoji.
Ne pišem sentence, naopako.
Omakne mi se, tu i tamo.

17.
Nje više nema, to je bio zvuk...

18.
Oče, nadam se da si mi oprostio, na onom, ako ne i na ovom svetu.
Kada sam te video na bolničkom krevetu, dok sam držao
tvoju ruku izbodenu iglama, dok sam brisao pljuvačku sa
tvojih usana, dodirivao tvoje vrelo čelo i obraze u koje
se izlila krv – znao sam da te poslednji put vidim živog.
Jer ti tad nisi više disao, već izdisao. Oči su ti bile
zatvorene, okrenute unutra, snu. Srce ti je kucalo
slabašno, mogli su da ga čuju samo osetljivi
medicinski aparati i sin, pokajnik, koji je stajao
kraj tvog kreveta kao kraj odra.
Oče, oprosti mi što sam pokleknuo pod tvojim teretom.
Kada sam te ugledao na stolu u mrtvačnici,
učinilo mi se da si se smanjio. Uzeo sam te u
naručje, kao dete, bio si tako sitan i lagan,
ipak – pokleknuo sam. Nisam mogao a nisam ni
želeo da te baš ja položim u kovceg. Učinila
je to bolničarka, koja te poslednji put okupala,
i službenik pogrebnog preduzeća "Uteha".
Prvi put da mi sve to nije bilo patetično,
nego samo bolno.
Oče, opraštaš li mi što nisam plakao?
Dok si ležao u sobi ispunjenoj cvećem i
ožalošćenima, žene su plakale i naricale,
video sam suze u očima stričeva koji su te
nadživeli, brat je takođe zaplakao, ali ja
nisam mogao, steglo mi se u grlu (kao i sada,
dok se toga prisećam). Dok sam stajao nad
otvorenom rakom, dok sam pokušavao da se
oprostim od tebe – zanemeo sam, suočen,
pored ostalog, činjenicom da sam tako
malo znao o tebi, da me školovanje i obrazovanje
nije naučilo ništa o životu (ni o smrti!).
Znao sam šta ima u bibliotekama i u knjigama,
a tako malo o tom što je u ljudskim srcima.
Priznao sam to, pred tobom i pred drugima,
u trenutku kad prestaju sve obmane i lažni zanosi.
Iskreno sam se pokajao, a sad bih mogao i da se
isplačem...

19.
Pitanja, večita pitanja:
Da li umem da se skrijem
i sačuvam? Boj da bijem
sam za sebe i u sebi.
Poveriću samo tebi:
Ni sam ne znam, nit' razumem
da li mogu, da li umem
i šta jesam, šta bih bio,
ako bih se dobro skrio?

Kad ne pišem, tog se bojim,
Prestaću i da postojim!

20.
Ruža u čaši, iako još nije popila sve
što je bilo u čaši, osušila se.
Znači li to nešto više
od onog što već svugde piše:
svežina i lepota -
prolaznost života.

21.
Spavam kao zaklan. Ne sanjam.

22.
Treba li da se odreknem pisanja ukoliko ono pronalazi sklad tamo gde je haos, ako veliča mir tamo gde vladaju buka i bes, ako ne ume da otkrije prizore kobne, ako ne odvaja snagu od slabosti, radost od tuge?
Treba li da se odreknem te rabote koja sve dozvoljava i ne dozvoljava ništa, koja daruje nezasluženo a uskraćuje zasluženo? Odričući se pera, da li se odričem i moći, zadovoljstva i lepote, ili ću ih, tek posle poricanja, istinski spoznati?

23.
Ćutim, ali progovoriću:
šta jesam, šta sam bio i biću!

24.
Ulazim u ništa.
Ulazim u nešto.
Nalazim se
u svemu.
Prodirem
u kvadrat.
Prodirem
u kocku.
Hoću da sam
unutra.
Ne mogu bez te
rupe,
bez tih magičnih
uglova.
Sav sam u tom:
upadanju,
utonjavanju,
uronuću...

25.
F kao fagot, frula.
F kao frekvencija.
F kao faksimil, falsifikat.
F kao fakt.
F kao fasada, fatamorgana.
F kao fascinacija.

26.
Hoću sve da zaboravim, hoću
ovo da mi je prvi hleb i sol.
Nepoznat ukus da otkrivam u voću,
a u sebi – radost i bol.

Hoću sve iznova
da učim i sričem
prve reči i slova,
da se smejem, plačem.

Hoću li greške ponoviti?
Šta li će me sebi privinuti?
Mogu li se i ja ponovo roditi,
tj. vaskrsnuti?

27.
Citat: Pesnik treba da ostane sen koja nije vidna. Crnjanski

28.
Čičak.
(Ležim na uzvišenju – čičak – neupotrebljavan biljni motiv.
Nisam u vazi, da kaplješ na mene svoj znoj i suze, plemenitu kišnicu.
Imam, oko sebe, tek zemljani kolut, stvaran ili zamišljen busen koji
me napaja sokovima. Tu, gde sam najmanje prepoznatljiv, najviše sam
sebi nalik.)

29.
Džo, zasviraj to još jednom, Džo!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu