Antropologija knjige i čitanja

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:20 pm

Mr Jadranka Božić

Vreme je beli pergament i svako na
njemu
piše svojom krvlju, dok ga
struja ne odnese. (Gotfrid
Keler)

Uvodni deo
Diskurs o knjizi i čitanju ima viševekovnu istoriju. Čini se da je na tom dugom putu o
fenomenu knjige već sve rečeno. Ipak, mi se još jednom vraćamo toj sveobuhvatnoj i
neiscrpnoj temi i, prolazeći kroz različita istorijska razdoblja, nalazimo u njoj nove
aspekte i probleme.
Antropologija je kompleksna nauka o čoveku u vremenu i prostoru. NJen društvenoistorijski
deo (socio-kulturna antropologija) bavi se čovekovom kulturom u najširem
smislu. Čitanjem se zadovoljavaju različite kulturne potrebe. Knjiga na najdelikatniji
način utiče na formiranje ličnosti.
Za knjigu bismo mogli reći da je u izvesnom smislu mikromodel celokupne kulture -
tako reći sva njena dostignuća utisnuta su u knjizi; knjiga akumulira celokupno
viševekovno ljudsko iskustvo. Čitanje je sâm život knjige i zato je njena sudbina u
potpunosti vezana za fenomen čitanja. Problemima knjige i čitanja uglavnom se
pristupalo sporadično i jednostrano (sociološki, pedagoški itd.); međutim, jedno šire
proučavanje ovih pojava trebalo bi da se odvija na osnovama uzajamnog prožimanja
različitih nauka i naučnih disciplina kao što su istorija, sociologija, psihologija,
filozofija, nauka o književnosti, bibliotekarstvo i informatika, odnosno, moralo bi da
bude interdisciplinarno, i to, pre svega, antropološko (kulturološko).
Antropologija pokušava da sagleda smisao i značenja knjige i čitanja, budući da
obuhvata totalitet ljudske egzistencije, najdublje ulazi u probleme ljudskog postojanja.
Antropološka nauka nam pomaže da se približimo razumevanju čoveka i njegovog
sveta, otkriva one univerzalne aspekte koji život čoveka čine ljudskim. Ona ulazi u
duhovne pretpostavke čovekove borbe za bogatstvo i svestranost ljudske ličnosti.
Prema mišljenju prof. Zagorke Golubović, antropologija je „najkontroverznija
misaona disciplina koja se ne može jednostavno klasifikovati jer pripada i filozofiji i
društvenim i humanističkim naukama. Ali, antropologija je i najviše osporavana kao
nauka zbog neuhvatljivosti svog “predmeta”, zbog čega je danas mnogo više na liniji
postmodernističke misli koja ruši čvrste barijere između nauke i literature, ukazujući
na ograničenost racionalnog saznanja kada je u pitanju polje ljudskog života i ljudske
stvarnosti.”1)
Moderna antropologija može da se konstituiše kao nauka koja proučava načine na koji
ljudi žive (delaju), doživljavaju i saznaju (interpretiraju) svoju praksu i njene učinke,
stvarajući vlastite specifične okvire orijentacije i uputstva za život, što čini sadržaj
kulture kao ljudskog sveta. Ona je u osnovi interpretativna nauka u kojoj je ključni
problem značenje (interpretacije, simboli), a ne sâma pojava. Oslanja se na
hermeneutički pristup: ona proučava i način na koji ljudi razumevaju i interpretiraju
svet u kojem žive, kakva značenja pridaju predmetima koje upotrebljavaju i kako ih
osmišljavaju, tumače.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:20 pm

Antropologija ispituje vezu između kulture, kao produkta ljudskog stvaralaštva, ali i
kao konteksta u kojem se vrši proces humanizacije individue, i ličnosti kao subjekta
kreacije, ali i kao izdanka procesa socijalizacije i kultivisanja. Po Klifordu Gercu
(Clifford Geertz), uticajnom savremenom antropologu, predstavniku interpretativne
teorije kulture, pod kulturom se podrazumeva ne sve ono što je čovek stvorio, nego
značenja koja se pridaju stvorenom. „Kulturu ne treba videti kao komplekse
konkretnih obrazaca ponašanja - običaja, postupaka, tradicija, grozdova navika -...već
kao skup kontrolnih mehanizama - planova, uputstava, pravila, pouka, ’programa’ ...
za upravljanje ponašanjem.”2)
Cilj antropologije je da empirijski prouči kako čovek ostvaruje svoju suštinu; pomoću
kojih tekovina i na koji način osmišljava svoj život. Antropologija mora da prouči sve
objektivne manifestacije ljudskog života; ali ona mora pokušati i da tretira
subjektivnost i individualitet kao zakonitu pojavu. Antropologija „proučava svet
života (Lebensnjelt), tj. način na koji ljudi žive u svakodnevnom životu i kako kroz
svoju delatnost ostvaruju svoje namere i ciljeve, kako zadovoljavaju svoje potrebe,
kako izražavaju svoj odnos prema sebi, prema drugim ljudima i svetu, kako
organizuju svoj društveni život i kako se ostvaruju kao ličnosti.”3) Ipak, antropoligiju
ne smemo svoditi na deskriptivnu disciplinu, zapostavljajući njenu filozofsku
dimenziju: ona ne može da zanemari neka „čisto” filozofska pitanja, kao što je pitanje
o smislu i vrednosti života.
Antropolozi se uglavnom slažu u tome da je kultura centralna kategorija
antropologije. Antropolog M. Haris (M. Harris) smatra da je kultura gramatika
društvenog života, budući da se sastoji od naučenog sistema značenja i pravila
izraženih u simboličkim formama pomoću kojih ljudi komuniciraju i razvijaju svoje
znanje i stavove prema životu. Kultura pruža „uputstva za život”, ali je ona i
projekcija za život (ideali) i osmišljavanje života (vrednosti, verovanja, filozofski
pogledi), kao i estetsko (umetničko) izraža vanje života.
Temeljna je antropološka pretpostavka da je čovek stvaralac kulture. Čovek je
stvarajući kulturu humanizovao svoju okolinu. Sposobnost čoveka da stvara kulturne
vrednosti rezultat je formiranja kompleksne, biopsiho-socio-kulturne prirode čoveka.
Po T. S. Eliotu, kultura se može jednostavno opisati kao ono što život čini vrednim
življenja. Dva osnovna sačinioca ljudske kulture su veština pravljenja vatre i govor.
Sa stanovišta antropologa, kultura znači čovečanstvo, jer se čak i najelementarniji
preduslovi ljudskog postojanja, kao što su upotreba vatre, alata, pa i samog jezika
(govora) moraju smatrati počecima kulture.
Pod razvojem civilizacije podrazumeva se sve viši stepen istančavanja (profinjavanja)
našeg društva i naših pojedinačnih života. Osnovna razlika između kulture i
civilizacije odnosi se na razdvajanje duhovnih od materijalnih tvorevina. Suština
kulture je u duhovnim i umnim ostvarenjima društva koja osmišljavaju čovekovu
egzistenciju, dok materijalne tvorevine, civilizacijske tekovine, ne pružaju značenje
čovekovom životu.
Približili smo se kraju 20. veka, gotovo da osluškujemo minute kada će doći do smene
milenijuma i strepimo; zahuktani razum pružio je čoveku mnoge blagodeti u nauci i
tehnologiji, ali izostao je paralelni hod duhovnog progresa.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:21 pm

Kulturna istorija čovečanstva počinje sa homo habilisom (pre 2 miliona godina).
Kultura se javlja već sa idejama (stvaranjem koncepta, pojmova), a ne samo sa
artefaktima. Kod homo erectusa (pre 1.6000.000 god.) nailazimo već na artikulisani
govor. Kod homo sapiens sapiensa (pre 35.000 god.) već nalazimo umetnost,
monumentalno pećinsko slikarstvo, slikovno pismo. Iz prvobitne, neizdiferencirane
magijsko-mitološke i kultne svesti čoveka koja preovlađuje u ranim fazama
čovekovog razvitka, izlučili su se istorijskom toku vremena i rad i religija i umetnost i
filozofija, ritual, nauka, jezik.
Ernst Kasirer je pokazao da su jezik, kao i religija, umetnost, nauka - simboličke
forme, specifični organi shvatanja sveta. Jezik je jedna od simboličkih funkcija uma,
poseban modalitet, objektivizacija osećanja. Od svih sredstava za sporazumevanje
među ljudima, svakako je najvažniji govor/ jezik (usmena reč), a onda njegov vizuelni
lik - pismo. Dar govora i valjano sređeni jezik svojstveni su svakoj poznatoj skupini
ljudskih bića. Jezik je instrument izražavanja ali i konstituisanja i oblikovanja
čovekovih misli i osećanja. Po Edvardu Sapiru, s pravom se može pretpostaviti da, od
svih vidova kulture, upravo jezik prvi dostiže visoko razvijenu formu i da njegova
usavršenost predstavlja preduslov za razvoj kulture kao celine. On se oseća kao
savršen simbolički sistem kadar da izađe na kraj sa svim referencijama i značenjima
za koje je data kultura sposobna.
Dok je jezik totalitet sintaksičkih pravila i leksike, govor predstavlja aktuelnu
upotrebu jezika u svakodnevnom izražavanju. O postanku govora postoje različita
mišljenja, počev od biblijskog shvatanja („U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga i
Bog bješe riječ...”). Smatramo da poreklo jezika nije problem koji se može rešiti
jedino sredstvima sâme lingivstike, već je ono, u suštini, poseban slučaj mnogo šireg
problema nastanka simboličkog ponašanja, te specijalizacije takvog ponašanja u
oblasti grla. Po Valteru Benjaminu, jezik našeg bića jeste medijum u kome se njegovo
duhovno biće saopštava. Jezik je velika sila socijalizacije, ali je u isti mah i najmoćniji
pojedinačni poznati činilac razvoja individualnosti - pokazatelj ličnosti. „Jezik, majka
razuma i otkrovenja”, kaže Haman. Jezikom se razobličuje laž, saznaje istina.
Posle govora, najvažniji fenomen kulturne istorije čovečanstva svakako je pismo,
odnosno, možemo reći da je istorija kulture - istorija pismenosti. Sa Sumercima (4
hiljade god. p. n. e) počinje istorija pisma, knjige i biblioteka. Pismo je omogućilo
čoveku da sačuva svoje misli od zaborava, da zabeleži iskustva pojedinaca i
generacija i da ih preda daljim pokolenjima. Zato je s pravom rečeno da je pismo
glavni nosilac kulture, a istorijska nauka uzima kao jedini kriterijum za određivanje
početka istorijskog doba jednog naroda - pojavu prvog pisanog spomenika o tom
narodu.
Crteži tzv. pećinskog čoveka, nastali pre 25-40.000 god., predstavljaju začetak pisma
koje će se tek posle mnogo hiljada godina razviti. Oni isto tako predstavljaju i začetke
umetnosti i religije. Izložićemo ovde ukratko kako je otprilike izgledao spontani
razvoj svih sistema pisanja koji su se javili u različitim krajevima sveta nezavisno
jedan od rugog. Pismo je prolazilo kroz tri osnovne faze. Prvi stadijum pisma
predstavlja tzv. slikovno ili piktografsko pismo. Ovo je pismo neka vrsta „priča u
slikama”. Tokom vremena, usled češće upotrebe, pojedine slike postaju
konvencionalni opšte usvojeni znakovi. Novi znak nije više slika - priča, već znak za
određeni pojam. Ovo je druga faza u razvoju pisma - pojmovno ili ideografsko pismo.
Kod obe ove faze pisma govor ili reč nije nimalo važan element; izgovor tu ne igra
nikakvu ulogu. Zbog toga piktografsko i ideografsko pismo mogu čitati bez poteškoća
i ljudi koji govore različitim jezicima. Ideogram vremenom postaje predstavnik grupe
glasova tj. reči ili imena odnosnog predmeta: ideogram se pretvara u fonogram. Tako
nastaje fonetsko ili fonografsko pismo, odnosno treća faza u razvoju pisma. Poslednji
i najsavršeniji oblik pisma nastaje kad znak postaje predstavnik pojedinog glasa - to je
naše današnje pismo - alfabet.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:21 pm

Prema helenističkom mitu o pismu, kralj Kadmo - koji je, po opštem uverenju, uveo u
Heladu fonetska pismena - poseja zmajeve zube (ili slova) iz kojih iznikoše ratnici.
Kao i svaki drugi mit, i ovaj predstavlja jedan duži proces sažet u trenutan uvid.
Združeno s papirusom, pismo je označilo kraj nepokretnoj manastirskoj birokratiji i
svešteničkom monopolu na znanje i moć. Lakše pismo i lagan, jevtin, prenosiv
papirus preneli su moć sa svešteničke na vojničku klasu. Sve se ovo podrazumeva pod
mitom o Kadmu i zmajevim zubima.
„Reč pripada čoveku uopšte; pismo pripada isključivo čoveku kulture... Pismo je
veliki simbol daljine, i ne samo prostorne daljine već i, pre svega, trajanja,
budućnosti, volje za večnošću. Govorenje i slušanje zbiva se samo u blizini i
sadašnjosti; a pismom govorimo ljudima koje nikada nismo videli ili koji još nisu
rođeni, te se glas čovekov sluša vekovima posle njegove smrti. Pismo je jedna od
prvih odlika istorijske obdarenosti. A baš zato ništa i nije karakterističnije za jednu
kulturu no njen najintimniji odnos prema pismu”4), reči su Osvalda Špenglera. Diveći
se lepoti i veličini pisma, on dodaje: „Istorija umetnosti svih ranih vremena valja da
stavi na čelo pismo... Nešto šte se ne ukrašava ornamentima, nešto što ornament jeste
- a to je knjiga... Nema ornamenta koji bi imao onu prisnost koju ima oblik slova ili
pisane strane. Arabeska se nigde ne pojavljuje tako savršeno kao u izrekama iz
Korana na zidovima mošeje... Gotički evangelijar je kao neka mala katedrala.
Karakteristično je po antičku umetnost što ona dohvata svaki predmet i ulepšava ga -
sem, jedino, pismo i pisani svitak. U tome ima mržnje prema trajanju, prezira prema
jednoj tehnici koja je, uprkos svemu, više no sâma tehnika."5)
Različite valorizacije knjige. Metaforika knjige
Od prvoga
Adama, koji vidje
I dan i noć i oblik
svoje ruke,
Pričahu ljudi i
oblikovahu
U kamenu, kovini,
pergamnetu.
Sve što sadrži
zemlja il san nosi,
Ovdje je njihov
trud: Biblioteka.
(H. L. Borhes,
„Aleksandrija,
641. n. e.")
U toku istorije knjiga je menjala različite forme i pisana je na različitim materijalima,
koji su uslovljavali i morfološke preobražaje sâmog pisma. Asirci i Vavilonci pisali su
na glinenim pločama. Pisanje na drvetu bilo je poznato Egipćanima. U staroj Grčkoj
upotrebljavalo se za pisanje palmino lišće, liko (najčešće od lipove kore), olovo i
platno. Sloveni su se u prvo vreme sporazumevali „režući” na drvetu. Uobičajeno je
mišljenje da tek sa preradom egipatske biljke papirus počinje prava istorija knjige.
Papirus je nadživeo antički svet i bio je u upotrebi sve do 11. veka, kad ga je sasvim
potisnuo pergament, materijal od presovane kože. Rukopisi pisani na papirusu imali
su oblik svitka, ali od 6. veka svitak potiskuje pergamentski kodeks - oblik koji će iz
skriptorijuma preći u štampariju i sačuvati se do naših dana. Kinezima pripada
prvenstvo pronalaska papira, čiju su tajnu saznali Arapi u 8. veku. Svaki korak u
razvoju informacionih tehnologija označava i korak dalje u razvoju civilizacije.
Pronalazak štampe u 15. veku dalji je ravolucionarni korak u umnožavanju i širenju
informacija koji je doprineo pojavi časopisa, a kasnije i masovnih medija, štampe i
džepne knjige. Pronalazak radija i televizije još više ubrzava ove procese, a pojava
kompjutera nagovestila je dolazak tzv. informatičke, bespapirne civilizacije i izbacila
na tržište elektronsku knjigu na CD-ROM-u.
Mi se danas nalazimo u prelaznom periodu iz kulture zasnovane na pisanoj reči, koju
je podstakao pronalazak štamparske prese, ka kulturi zasnovanoj na audio-vizuelnim
medijima. Svedoci smo opadanja značaja pisane reči koju zamenjuju elektronske
komunikacije. Još je Maršal Makluan uvideo da, čak i bez sudara, takvo paralelno
postojanje i funkcionisanje tehnologijâ i svesti donosi svakom čoveku traume i
napetost.
„Knjiga je vrednija od svih spomenika ukrašenih slikama, reljefom i duborezom, jer
ona sâma gradi spomenike u srcu onoga koji čita” - reči su jednog staroegipatskog
pisara. Od tada su prošla tri milenijuma; za to vreme knjiga je doživljavala trenutke
obogotvorenja i fizičkog uništavanja, dok nije stigla do našeg veka, postajući jedno do
masovnih dobara. Valorizacije knjige su se u istoriji kretale od panegirika do
nekrologa.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:22 pm

Počasno mesto u istoriji svetske kulture i civilacije pripada Sumercima; naime,
najprihvatljivija je pretpostavka da priča o pismu, knjizi i bibliotekama počinje u
Mesopotamiji u 4. milenijumu p. n. e. U Mesopotamiji je nastala i najveća biblioteka
starog Istoka koja je pripadala asirskom kralju Asurbanipalu (7. v. p. n. e.), a koja je
bila i prototip čuvene Aleksandrijske biblioteke (3. v. p. n. e.) iz helenističkih
vremena.
U starom Egiptu pismo i knjiga imaju sakralni karakter. Tako u jednom tekstu čitamo
duboku misao o vrednosti pisane reči: „Čovek je mrtav, njegov leš je prah, svi njegovi
savremenici su pod zemljom. Knjiga je, međutim, ona koja njegovu uspomenu
predaje dalje od usta do usta. Pismo je korisnije od kuće zidanice ... od čvrste tvrđave,
od spomenika u hramu.” Sâmo se pisanje smatra misterijom, pa se pisaru priznaje
naročito dostojanstvo i povlašćen status. U „Rečniku egipatske civilizacije” Miroslav
Tanasijević ističe da se elitna pozicija pisara u društvu ogleda u „egipatskom nazivu
za hijeroglife
-medut neter - božje reči. Time ... je naglašena nesumnjiva legalnost svega napisanog,
kao nečega što sâmim činom zapisivanja postaje deo božanskog poretka koji je
nazvan maat.” Tot je staroegipatski bog mudrosti, bog pisara i pisma.6)
U staroj Grčkoj nisu znali za kult knjige; čak nailazimo na potcenjivanje pisanja i
knjiga (u Platonovom „Fedru”). Na knjigu se gleda samo kao na produžetak usmene
reči. Za njih je pisana reč nešto trajno i mrtvo; u usmenoj reči, pak, ima nečeg od
krilatosti i lakoće. Sokrat, Pitagora i drugi nisu pisali - kao da im je bila bliska misao
izrečena kasnije u Bibliji da „slovo ubija, a duh oživljava.” Nauka o mudrosti je seme
koje razboriti ratar neće sejati „kroz cev pera”, niti će ga „zapisivati u crnu
vodu.”Pribeleške nikada ne mogu preneti mudrost; to može tek usmeni govor. Prava
„knjižna civilizacija” nastupila je u grčkom svetu tek u doba helenizma. Poslednji
vekovi grčke poezije pokazuju sve veće povezivanje duha uz knjigu i svet knjige.7)
U antičkom rimskom društvu knjizi je pridavan veliki značaj, a pojavili su se i brojni
bibliofili, pa i bibliomani koji svakako zaslužuju ironične komentare Lukijana i
Seneke. U rimskoj književnosti skoro da i ne nalazimo prikaze metaforike knjige.
U kataklizmi koja je krajem antike zadesila grčko-rimsku civilizaciju, naročito važnu
ulogu odigrala je knjiga u očuvanju kakvog-takvog kontinuiteta između antičke
kulture i nove srednjevekovne. Gubi se stara društvena funkcija knjige. Dok je u
antičko doba knjiga u prvom redu bila instrument za prenos naučnih informacija,
literarnih i drugih tekstova, u ranom srednjem veku ona postaje sve više kultni i
magijski predmet, a sve manje instrument komunikacije.
Hrišćanstvo, tzv. „religija svete knjige”, dalo je najveći dignitet knjizi. Hrist je jedini
bog koji je prikazan sa svitkom papirusa. Smatra se da su knjige Biblije diktirane od
strane Svetog Duha; u sâmoj Bibliji se kaže da Duh nadahnjuje gde god želi. Stari
Zavet krije u sebi obilje metaforike; ploče „Zakona” „pisane su prstom božjim”. U
novom zavetu, u Jevanđelju po Jovanu, Isus piše prstom po tlu; apostol Pavle
upoređuje Zajednicu s pismom.
Pojedinim knjigama pridavana su natprirodna svojstva i u ranijim vremenima. Biblija,
naravno, ima najveći oreol svetosti. Bezbroj puta je vidimo prikazanu kao sakralni
predmet na minijaturama i mozaicima. Svete knjige, način njihovog čuvanja,
rukovanja, ritual pokazivanja - shvataju se tako kao da ih i nije načinio čovek. Knjige
su u nekim slučajevima ne samo sadržajem već i posebnim opredmećenjem postale
kultni predmeti, osvećeni licem prednje strane (korica), koji se sa posebnim
ophođenjem pokazuju u određenim prilikama. Izuzetnu kultnu moć knjizi - licu dalo
je hrišćanstvo. I danas se u nekim zemljama ljudi zaklinju pred licem Biblije na
istinitost iskaza u sudstvu. Sâmo pisanje svetih knjiga pre Gutenberga zbog „hvatanja
mesta duši” shvatalo se kao rad na sejanju semena, za dobrobit svih živih bića.Cool
U srednjem veku ustanovljen je poseban odnos između značenja i izgleda knjige.
Knjiga je tu, pored ostalog, i skupocen predmet, koji dobija naročitu opremu u vidu
posrebrenog ili pozlaćenog lica - korica. Lepota srednjevekovne knjige ogledalo je
ideala opšteg reda, mira, blagostanja i univerzalne lepote.
Koncepcija svete knjige karakteristična je i za islamsku kulturu. Po muslimanskom
shvatanju, Kuran prethodi stvaranju sveta, prethodi i arapskom jeziku. Majka knjige
bi bio jedan primerak Kurana ispisan na nebu. Islam naročito neguje pismo i
kaligrafiju. Svetost Kurana širi svoje zrake na čitavu pismenost.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:22 pm

Samostanska kultura osnovno je obeležje srednjevekovne Evrope. Smatralo se
normalnim da svaki samostan ima svoju biblioteku i skriptorijum. Pisari su među
samostanskom braćom imali poseban ugled i uživali privilegije.
Čitava srednjevekovna metaforika knjige sakupljena je i obnovljena kod Dantea.
Najviše funckije i iskustva duha za Dantea su povezani sa učenjem, čitanjem. Knjiga
je simbol najvišeg spasa, ona je božanstvo.
Novi snažan podsticaj razvoju proizvodnje knjige i osnivanju biblioteka dali su tzv.
prosjački redovi, a naročito dominikanci. U njihovim rukama knjiga postaje snažno
oružje u borbi za očuvanje vere i interesa crkve; za njih knjiga neće biti ukras, pa
stoga oni neće napraviti od knjige muzejski ili bibliofilski eksponat.
Tokom srednjeg veka, kad je crkva uspostavila apsolutni monopol na duhovnom
polju, progone se sve knjige, a naročito njihovi autori koji i najmanje odstupaju od
ortodoksnog crkvenog učenja. Još u staroj Kini dolazi do obračunavanja vladara sa
nepoželjnim knjigama. Istorija beleži slučajeve cenzure, progona i spaljivanja knjiga,
pa čk i ubijanja pisaca. Od tada započinje dugačka serija konfiskacija i paljenja knjiga
koja će vremeno postati na žalost sastavni deo celokupne istorije knjige sve do naših
dana. Najpoznatiji slučaj uništenja jedne cele biblioteke zbio se u Egiptu: fanatični
hrišćani uništili su slavnu Aleksandrijsku biblioteku. Stradalničku sudbinu imala je i
Narodna biblioteka Srbije; 1941. god. pretvorena je u najveću lomaču knjige viđenu u
ovom veku.
Tokom 12. i 13. veka u Evropi se osnivaju univerziteti i knjiga postaje, najviše
zahvaljujući upravo skriptorijumima pri univerzitetskim gradovima, ponovo
instrument za učenje i sve više gubi dekorativni i kultni karakter. Oduševljenje
humanista za antiku imalo je veliki značaj za istoriju knjige, najpre zato što su oni
uspeli da otkriju u samostanskim srednjevekovnim bibliotekama dela antičke
literature i nauke, a onda i zato što su ih oni prepisivali, prevodili i proučavali s
velikim žarom. Retko kad je knjiga igrala tako značajnu ulogu kao u doba
humanizma.
Renesansa je otresla prašinu sa požutelih pergamenata, kako bi čitala u knjizi prirode
ili sveta. „Knjiga sveta” je ponegde, u toku razvoja, laicizirana, tj. udaljena od svog
teološkog porekla, ali ne uvek. Pisanim knjigama Paracelzus suprotstavlja knjigu
„koju je sâm Bog dao”. I priroda se smatra zbirom knjiga „jer je njih sâm Bog
napisao”. Svet je knjiga ispisana velikim božjim delima; ovu metaforu nalazimo kod
DŽona Dona, Miltona i drugih pesnika. Galilej govori o velikoj knjizi svemira koja je
pisana jezikom matematike”. Volter izjavljuje: „Nitko nije sretniji od filozofa koji čita
u toj velikoj knjizi što ju je Bog stavio pred naše oči".
Gutenbergovo ime vezuje se za najznačajniju revoluciju u oblasti komunikacija od
pronalaska pisma - za pronalazak štamparstva, štampanje pokretnim slovima (15.
vek). Tako je, po rečima Makluana, začeta nova galaksija - Gutenbergova. Pre
Gutenberga, svaka knjiga je bila rukopis. Takve knjige posedovale su vrednost koju
mi ne možemo više da osetimo. U svakom rukopisu je bila sadržana marljivost i
zanatska spretnost, brižljiv rad pun ljubavi.
U prvim decenijama razvoja štamparstva nailazimo često na napise da je ono Božje
otkriće, natprirodno delo poslato ljudima s Neba za njihovu dobrobit. Sa ovim
poimanjem knjige ne susrećemo se prvi put; Egipćani su verovali da je ljudima pismo
doneo bot Tot, Grcima je pak pismo doneo Prometej, Jevrejinu Mojsiju predao je
pismo Jahve itd. Dominikanac Feliks Fabri piše da od tog umeća u svetu ne može biti
„ništa dostojanstvenije, ništa što bi bilo vrednije pohvale, ništa korisnije ili
božanstvenije ili svetije”. I za Martina Lutera štamparstvo je najveći Božiji dar preko
kojeg će celi svet upoznati pravu veru, Hristov nauk. Štampana knjiga postaje snažno
oružje u borbi za propagiranje novih ideja.
Veličanstveno Šekspirovo delo veoma je bogato simbolikom knjige. Lepo lice je kao
knjiga, i prijatelji su, jedno drugome, knjiga: „Svojom sam ga knjigom učinio, u koju
mi je duša sve svoje tajne misli bilježila...” („Ričard III”). Šekspir, naravno, zna i za
knjigu pamćenja: „U knjizi i u svesci mozga mog” („Hamlet”). Knjiga je i poetski
simbol, (knjiga Prospera iz „Oluje”). Šekspirov odnos prema svetu knjige vrlo je
specifičan; knjiga za njega ne predstavlja simbol znanja i mudrosti. Ona u njemu budi
estetsko uživanje. Knjige u lepom i luksuznom povezu za njega su prizor pun slasti.
Ernst Kurcijus sa Šekspirom završava svoj prikaz metaforike, odnosno simbolike
knjige u literaturi. Smatra da je u tom periodu već sve „veliko” o knjizi rečeno; neki
jedinstveni, proosećani i svesni „životni odnos” ne može joj više pristajati, otkada je
doba prosvećenosti pokolebalo autoritet knjige, a tehnička civilizacija preokrenula sve
životne odnose.
Štampana knjiga je bitno uticala na širenje pismenosti, afirmisala je narodne jezike
kao jezike književnosti i nauke, postala je snažan pokretač naučnog napretka. Vreme
u kojem se rađa moderna Evropa ujedno je i vreme kada se osniva i najveći broj
nacionalnih i univerzitetskih biblioteka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:22 pm

U prvoj polovini 20. veka proizvodnja knjige i tehnologija štamparstva beleže
ogroman napredak, pa se ovo doba može smatrati uvodom u „revoluciju knjige” (R.
Eskarpi) do koje će doći posle II svetskog rata. Tehničko-tehnološki napredak i veliki
tiraži koji utiču na savremeno opremanje knjige učinili su da knjiga gubi svoja
nekadašnja svojstva dragocenog predmeta. Od nekadašnjih „sveobuhvatnih” znanja u
knjizi - predmetu, koja se kao izraz posebnog poštovanja poklanjala izuzetnim
ličnostima, knjiga u savremenoj opremi, nameni i masovnosti gubi identitet kultnog
predmeta i pretvara se u predmet masovne potrošnje. Razlika između njene
nekadašnje kultne opredmećenosti i sadašnjeg visokog tiraža, može se izraziti igrom
reči: umesto nekadašnje svete knjige, danas živimo u svetu knjige.
U drugoj polovini 20. veka započeo je proces za koji mnogi veruju da će dovesti do
nestanka tradicionalne knjige; rođeni su ozbiljni konkurenti knjizi - film, radio,
televizija, i, naročito, elektronska knjiga. Iako bi najradikalniji zagovornici
elektronskih medija rado videli potpunu zamenu štampanih produkata (tzv.
„eliminacija tipografskog čoveka”), očigledno je da knjiga još nije dostigla svoju
„omega tačku” (Makluan) i da je još veoma važan deo naše kulture.
Možda najlepšu himnu štampanoj reči ispevao je Viktor Igo: „LJudski rod ima dve
knjige, dva registra, dva testamenta, građevinarstvo i štampu, bibliju od kamena i
bibliju od hartije ... Knjiga će ubiti građevinu. I doista, od postanka sveta do 15. veka i
Gutenbergove štampe, arhitektura je velika knjiga čovečanstva, glavni izraz čoveka u
njegovim raznim stupnjevima razvitka ... Za prvih 6 hiljada godina od postanka sveta,
od najdrevnije pagode u Hindustanu do katedrale u Kelnu, arhitektura je bila velika
veština pisanja ljudskog roda ... U 15. veku ljudska misao je pronašla jedno sredstvo
da se ovekoveči trajnije i jače od arhitekture ... Pronalazak štampe najveći je događaj
u istoriji ... U obliku štampe misao je večnija no ikad; ona je krilata, ne da se ni
uhvatiti ni uništiti... U današnje vreme ona je postala jato ptica, leti na sve četiri
strane, i zauzima u jedan mah sve tačke u vazduhu i prostoru... Ako dođe potop, kad
planine budu davno pod talasima, ptice će i dalje leteti...”9)
Celokupni život čovečanstva dosledno se taložio u knjizi. U njoj su se kristalisala
učenja koja potresaju umove i strasti koje uzbuđuju srce. Knjiga je trag koji čovek
ostavlja o svom postojanju. Snažna je i često dirljiva ta čovekova potreba. O tome
najbolje svedoči tzv. „logorska literatura”. Duboko u čoveku usađena je potreba da,
posebno u dramatičnim, kriznim trenucima i situacijama, artikuliše i zabeleži svoja
iskustva. Pitamo se kako je moguće da je nekome toliko stalo do pisanja, ako danima,
mesecima, godinama ne zna hoće li se uopšte probuditi i da li će otići na počinak.
Antropologija pokušava da osvetli ovaj fenomen. Potresno, snažno, otkriva nam se
tajanstvena, spasonosna i magična moć pisane Reči. Uviđamo da je čitanje i pisanje
duboko ljudska, nasušna duhovna potreba, organska, nagonska čovekova potreba da
izrazi svoja najdublja osećanja. Nezaustavljiva je i neiskorenjiva ta čovekova želja da
bilo gde i makar kako slabašan ostavi svoj trag. „U snegu. Morskim talasima. Pesku.
U tmini vasione”, kako piše Svetlana Velmar Janković. Mnoge velike i moćne svetske
carevine nestale su, a ostala su sačuvana ova beleženja u pesku kao svedoci
nepropadljivosti i neuništivog otpora sili i zlu.
Stavovi o knjizi i čitanju. Funkcije knjige i
savremene kulturne potrebe
Mi ljudi
smo tu na
Zemlji da
bismo
otkrili
Smisao,
Svetlost i
Reč.(Vladimir Dimitrijevic)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:22 pm

Istraživanja Milene Dragićević-Šešić u vezi sa stavovima o knjizi i čitanju10),
pokazala su da čitaoci knjiga pripadaju uglavnom tzv. elitnom kulturnom modelu;
samoaktualizacija im je jedna od osnovnih težnji (više kroz samoobrazovanje nego
bavljenjem stvaralaštvom), humanizam i tolerancija su im imanentni, nastoje da
iskažu sopstveni pogled na svet, težnje i uverenja.
Reč „knjiga” ima mnoga značenja i konotacije, kako u knji ževnom jeziku, tako i u
svakodnevnom životu. Šta pojam knjige obeležava u svesti čitalaca - da li je to
predmet potrošnje, statusni predmet, simbolički predmet ili simbol ljudskih
stvaralačkih sposobnosti? U sâmoj literaturi već postoje opisani različiti doživljaji i
„upotrebe” knjige kao predmeta: od nošenja „Ane Karenjine” radi stvaranja imidža
obrazovane osobe i sticanja osećanja sigurnosti (M. Kundera, „Nepodnošljiva lakoća
postojanja”), preko knjige koja će nas distancirati od stvarnosti koja nas okružuje ili
demonstrirati politička, religiozna i druga uverenja, do „romana pohvale” (knjiga kao
nagrada) iz nekog dalekog i nepoznatog sveta (M. Selimović, „Sjećanja”). Ispitivanja
čitalačke publike su pokazala da redovni i strasni čitaoci u knjizi pre svega vide
simbol civilizacije, ljudskih stvaralačkih sposobnosti i umetnosti.
Kompleksnost kulturnih, a i ljudskih potreba uopšte, dovela je do nastanka posebne
naučne discipline - hrejologije, koja koristeći psihološka i sociološka dostignuća
razvija teoriju o fenomenu ljudskih potreba. Prema teoriji Abrahama Maslova11),
ličnost prvo mora da zadovolji do određenog stepena svoje primarne potrebe, da bi
mogla da razvije potrebe višeg reda - sekundarne potrebe. Maslov čovekovu potrebu
za samoaktualizacijom, za samoostvarivanjem, odnosno za zadovoljavanjem i
razvijanjem idiosinkrazijskih potencijala svake individue, smatra suštinskom
ljudskom potrebom.
U savremenoj sociologiji kulture najprihvaćenija je sledeća tipologija kulturnih
potreba12): potreba za jezičkim izražavanjem i komunikacijom; potreba za
saznavanjem; potreba za estetskim doživljajem; stvaralačke potrebe i dr. U procesu
čitanja mogu biti zadovoljene saznajne potrebe, komunikacione, estetske potrebe
(potreba za lepotom, simetrijom, dovršenošću, redom), jer knjiga jeste istovremno i
simbol saznanja i simbol umetnosti, estetskog doživljaja. Knjigom se, uz to, mogu
zadovoljiti i mnoge druge potrebe: vaspitna, potreba vrednovanja, ludička, rekreativna
itd.
Kada se govori o ljubavi prema knjizi, o kultu knjige i kulturi čitanja, obično se misli
na književna dela, na beletristiku, literaturu. Pokušaćemo da objasnimo zašto je to
tako. Umetničko delo nadomešćuje ograničenosti racionalnog shvatanja sveta, te je
istina do koje se dolazi putem umetnosti mnogo neposrednija i ljudskija. Mogli bismo
reći da je umetnost medijum koji povezuje individue sa čovečanstvom postavljajući
večita ljudska pitanja i dotičući univerzalne i večite dimenzije. Umetnička vizija je
najšira. A književnost nam otkriva onaj smisao koji nije ni u prirodi ni u kosmosu, čak
ni u životu ili smrti, nego u svakom od nas pojedinačno. Jedino književnost može
prikazati celovitost ljudskog društvenog i duševnog života. Mnogi autori su isticali
izuzetno veliku saznajnu vrednost umetnosti, čije misaone proboje i maštovita
uzletanja često ne mogu da prate ni nauka ni filozofija. Tako je Frojd smatrao pesnike
dobrim saveznicima čija svedočanstva treba visoko ceniti zato što oni znaju često
mnogo više o stvarima između neba i zemlje nego što naša školska mudrost i sanja.
Vanvremenska prisutnost je bitno svojstvo književnosti. Tomas Man oduševljeno
govori o pročišćujućem, posvećujućem delovanju literature, o literaturi kao putu ka
razumevanju, praštanju, ljubavi, o literarnom duhu kao najplemenitijoj pojavi
ljudskog duha uopšte. Man je pisao da vaspitanje ljudi potiče iz duha literature.
„Literata je nešto više no drugi umetnik”, njegove su reči. Zato će i nama u ovom radu
književno delo biti paradigma knjige uopšte.
Prema klasifikaciji Robera Eskarpija13), postoje dve osnovne kategorije knjiga -
funkcionalne i nefunkcionalne. Funkcionalne knjige oubhvataju svu literaturu
potrebnu za profesionalno obrazovanje i stručno usavršavanje. Nefunkcionalne knjige,
pored književnosti, obuhvataju i sve one knjige koje zadovoljavaju neprofesionalnu
čitalačku potrebu. I sâm Eskarpi je bio svestan manjkavosti ove podele. U vezi sa
kategorijom književnosti kriterijum funkcionalnosti/nefunkcionalnosti ispoljava
najviše slabosti. To uviđa i Miloš Nemanjić: „Estetička književna potreba počiva na
tako jakim ljudskim motivima da umetnička književnost ima svoju veliku
funkcionalnost. Mi tu funkcionalnost možemo nazvati antropološkom... - funkcija
knjige u razvijanju saznajnih horizonata čoveka izvan profesionalnih okvira, funkcija
knjige u razvijanju njegovog estetskog osećanja i doživljaja.” To su knjige „koje u
manjoj ili većoj meri mogu čoveku da pomognu da upozna sebe i društvo u kome živi.
Ukoliko više služi čoveku a manje isključivo profesiji, takva knjiga ima svoju pravu
antropološku funkcionalnost.”14) Čitati tzv. „literarnu knjigu”, književno delo, znači
čitati knjigu kao izvorno ostvarenje, a ne kao sredstvo za funkcionalno udovoljenje
neke potrebe, pretpostavlja da se ide ka drugome, da se obraća drugome, jednom reči
da se izlazi iz samoga sebe.
Fenomen čitanja. Iz kojih dubokih pobuda čovek čita?
Prostor čitanja kao onaj
sasvim neizvesni
prostor traganja za
Drugim.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:23 pm

Čitanje predstavlja jedan od najdelikatnijih i najkompleksnijih antropoloških
fenomena. „Kojim se to duboko uvreženim pobudama rukovodi čovek koji se rukom
maša za predmet zvani knjiga?”15), nadovezujemo se na razmišljanja Nikol Robin.
Šta ljude nagoni, šta ih podstiče da čitaju? Zašto ljudi uopšte čitaju? Šta se dešava u
čoveku koji se udubio u neku knjigu? Sasvim uopšteno i pojednostavljeno možemo
reći da neki ljudi čitaju da bi se informisali, a neki iz zadovoljstva.
Dugo je čitanje pisanih spisa predstavljalo jedini način sticanja kulture. Širenje audiovizuelnih
sredstava i razvoj turizma proširuju kulturu. Danas, međutim, čitanje više ne
predstavlja celokupnu kulturu. Da li ju je ikada i predstavljalo? Sve zavisi od smisla
koji pridajemo pojmu kultura. Ako je shvatimo u antropološkom smislu reči, ono to
svakako nije. Ne smemo zaboraviti da je čitanje samo jedan element ogromnog spleta
komunikacija i rezonanci koji kultura predstavlja u literarnom i antropološkom
smislu.
Nikol Robin u svom navedenom radu pokušava da dokuči kakva je priroda književne
komunikacije koju stvara akt čitanja. Književno delo je rezultat zajedničkog rada
pisca i čitaoca. Čujmo Sartrova razmišljanja u delu „Šta je književnost?”: „Operacija
pisanja podrazumeva operaciju čitanja... Iz ujedinjenog napora autora i čitaoca nastaje
onaj konkretni i zamišljeni predmet koji predstavlja delo čovekovog duha.” Ako čitati
znači komunicirati, čitanje se razlikuje od drugih vrsta komuniciranja. Time što
izabere izvesnu knjigu, čovek se ipak opredeljuje za određenu vrstu poruke. Čitalac
unapred pretpostavlja, (na osnovu imena i ugleda pisca, izgleda knjige ili iz nekog
drugog razloga), kakav će biti tok sadržaja knjige, nada se daće iz knjige izvući
zabavu, informaciju, duhovno obogaćenje, potvrdu sopstvenih ideja ili nešto drugo.
Književno delo, knjiga, štampana stvar, predstavlja ono što od njega stvori čitalac;
čitati znači graditi. Čitanje nije mehanička operacija; čitalac vrši izbor, svojim
sopstvenim iskustvom natkriljuje događaje u knjizi, daje nov smisao misaonom
sadržaju koji mu prenose znaci. Po mišljenju N. Rubakina, „... knjiga, baš kao ni reč,
ne prenosi ništa: u pitanju je svojevrsna iskra koja u duši čitaoca upali žiže
najrazvnovrsnijih psihičkih iskustava iz prošlosti čitaoca. ... Prilikom čitanja, čitalac
stalno prevodi na svoj sopstveni jezik reči koje su rezultat psihičkih stanja drugih
ličnosti.”16) Čitalac svim svojim bićem učestvuje u činu čitanja, unoseći u taj čin svu
svoju kulturu, sva svoja trenutna psihološka raspoloženja; piščeva poruka menja se,
dakle, u zavisnosti od psihičkog sklopa svakog pojedinog čitaoca. Ankete su pokazale
da u jednoj knjizi čitaoci zpažaju samo ono što ima neke veze s njima.
U krajnjoj liniji, svaki čitalac, polazeći od originalnog štampanog dela, stvara novu
knjigu. H. R. Jaus u svojoj „Estetici recepcije” piše: „Književno delo nije objekt koji
postoji za sebe i koji svim posmatračima u svim epohama nudi isto lice.” Na sličan
način je razmišljao i H. L. Borhes: „Šta je knjiga ako je ne otvorimo? ... Ali ako je
čitamo, događa se nešto čudno, verujem da se svaki put menja ... Heraklit je rekao da
niko ne zakorači dva puta u istu reku ... Svaki put kad čitamo neku knjigu, knjiga se
menja, konotacija reči je druga ... Hamlet nije tačno Hamlet kog je Šekspir zamislio
početkom XVII veka ... Hamlet je bio ponovo rađan. Isto se dešava sa Don Kihotom.
Čitaoci su obogaćivali knjigu.”17)
Postoji mnogo definicija čitanja (od Kvintilijana do danas), ali nijedna nije
zadovoljavajuća. Jedna od najprihvatljivijih definicija je da je čitanje prateća
aktivnost pisanja, a obe su proizvod težnje da se poruka podigne na stepen trajnosti.
Čitanje je kreativna sprega tzv. individualnog i socijalnog čina. Ono podrazumeva
individualni kreativni i kontemplativni odnos prema tekstu. Čitanje i pisanje deo su
iste neodvojive aktivnosti, dva pola jednog istog procesa. Poznate su reči Rolana
Barta: „...Čitati, pisati: čitava književnost se kreće između ove dve želje. Koliko je
pisaca pisalo samo zato što su čitali? Koliko kritičara je čitalo samo da bi pisali? Oni
su primakli dve strane knjige, dva lica znaka, da bi otuda potekao samo jedan govor.”
Ne postoji nevino čitanje, kao što ne postoji nevino pisanje. Tekstu uvek pristupamo
sećajući se drugih tekstova. „Mogu li vas zapitati koja knjiga nije pastiš (potpuri)?”,
pisao je Nodier. „Citiranje spaja akt čitanja i akt pisanja. Citiranje ponavlja; ono
omogućava čitanju da odzvoni u pisanju”, reči su Sare Kofman.
Bez obzira na to što je čitanje tradicionalno tumačeno kao obdarenost data u načelu
svim ljudima, rani čitaoci su bili po pravilu povlašćeni čitaoci, a sâmo čitanje, budući
dostupno tek izuzetnima, postalo je plen posebne mistifikacije. Međutim, nije
dovoljno biti pismen, znati čitati, pa moći shvatiti sadržaj jedne knjige. Čitanje jednog
dela iziskuje viši kulturni nivo i naviku čitanja. Neophodno je i da navika čitanja
postane potreba. Knjige ne znače ništa ako se ne oživotvoruju i ne postaju delatne u
ljudima koji su im dorasli. Čitanje kao inkorporiranje ideja, vrednosti i poruka „je
ujedno i najprirodniji i najezoteričniji čin, spontan i neprikosnoven, i svima dostupan i
povlašćen kult” (Teri Iglton).
Sa postmodernom razvijeno je osećanje da je čitanje nešto krajnje ambivalentno. U
svetlu ambivalentnosti čitanja, književnost se pokazuje istovremeno kao uteha i
informacija, pretnja i misterija, izazov i uvreda. Izoštrena svest razvejala je iluzije
sadržane u lozinkama poput one iz „Apokalipse” - „blago onome koji čita”.
Ispostavilo se da je upozorenje jednog kritičara pismenosti kakav je DŽorx Stajner
(George Steiner) bilo osnovano: „Ispravno čitati znači preduzeti veliki rizik.” Taj rizik
se proširuje i na onu bezbrojnu armiju „običnih” čitalaca koji nemaju pretenziju da
„ispravno” čitaju i kojima je manje stalo do toga da budu „povlašćeni” ili „idealni”
čitaoci, nego da u štivu nađu sebi ono neobično uživanje koje jedan strasni čitalac kao
što je Rolan Bart vidi kao krajnji cilj čitanja.18)
Romansa čitanja još nije sasvim izbledela. Obično se smatra da pretnja klasičnom
čitanju dolazi uglavnom iz medija. Maks Friš je to vrlo duhovito uopštio:
„Tehnologija ... veština uređivanja sveta tako da mi uopšte ne moramo da ga
iskusimo.” Razmišljajući o sudbini današnjeg čitanja, DŽefri Hartman (Geoffrey
Hartman) zaključuje da je jedan od paradoksa našeg vremena da se čitanje i pisanje
sada u stvari uče pomoću sredstava (televizija, kompjuterizovane tehnike) koja mogu
da kontaminiraju reč i da doprinesu njenom potpunom uništenju. Drugi je paradoks u
tome što, iako imamo više komunikacijskih medija, sve je manje komunikacija u
smislu ličnog razumevanja. Klasično čitanje, pak, otvara široku skalu rezonancije
detalja i nijansi.
Za Miodraga Radovića, „čitanje je okupljanje oko neizrečenoga u rečenome. Čitanje
književnosti, pak, ukoliko se ona sâma shvata kao medij rasvetljavanja ljudske
egzistencije, vodi kao čin razumevanja i sudelovanja, bar u utopijskom produženju, do
solidarisanja sa svim drugim ljudima u lancu ljudskosti i sa bićima u čijim životima
prepoznajemo vlastite mogućnosti.” Za Jovicu Aćina, čitanje je samoanaliza; čitajući,
nešto nam se od nas, ranije neprepoznavano, do tada skriveno, vraća; još tačnije:
vraća nam se iako nije obavezno da smo ga tražili. Čitanje nam otkriva, ili izmišlja, u
čitanom tekstu, poneku crtu našeg sopstvenog lica, sadašeg, prošlog ili budućeg. Na
tragu tih razmišljanja je i Grozdana Olujić: „Ne tražimo li mi u knjigama, u ljudima, u
razgovorima, skoro redovno to prečišćavanje svojih nesporazuma i traženja?”
Glagol „čitati” ne podnosi imperativ; isti otpor prema njemu imaju i neki drugi
glagoli, kao „voleti” ili „sanjariti”. Vreme posvećeno čitanju, kao i vreme posvećeno
ljubavi, produžava život. Čitanje je, baš kao i ljubav, jedan način postojanja.
Neverovatna je moć koju ima čitanje, piše Danijel Penak, a to je da nas udaljava od
ovog sveta kako bismo otkrili njegov smisao. On knjigu podiže na najviši pijedestal,
upoređujući naše razloge za čitanje sa našim razlozima za življenje: „Čovek gradi
kuće zato što je živ, ali knjige piše zato što zna da je smrtan ...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:23 pm

čita zato što zna da je
usamljen. To čitanje za njega je društvo koje ne zauzima ničije mesto, ali koje niko
drugi ne bi ni mogao zameniti. Ono mu ne nudi nikakvo konačno objašnjenje njegove
sudbine, ali ispreda gustu potku međusobnog saučesništva između života i njega. Tog
beskrajno sitnog i tajnog saučesništva koje izražava neverovatnu sreću što živimo, a u
isto vreme osvetljava tragičnu besmislenost života. Iz toga proizilazi da su naši razlozi
da čitamo isto toliko čudni kao i naši razlozi da živimo."19)
Starozavetna „Knjiga propovednikova” svakako je u pravu kada nas ubeđuje da
„nema kraja sastavljanju mnogih knjiga”. Većina ljudi koji pišu knjige jednostavno
sledi poriv da svoje misli i delo podeli sa drugima. Pišu kao što dišu. Pisanje, kao i
čitanje, imaju, po Lakanovom viđenju, zajednički imenitelj u „odnosu žudnje koji je
temeljni odnos s Drugim”. Simon de Bovoar je pisala: „Papir koji omogućava da sebi
govorimo govoreći Drugom.” Za Davida Albaharija, „pisanje je pokušaj da
odgonetnemo ono što i sami ne znamo”. Pisanje je jedno minuciozno preispitivanje,
„nastojanje bića da se, kroz reči, domogne svoje istine, da ispuni prazninu koja ga
užasava” (Milovan Danojlić). Umna Isidora Sekulić zabeležila je: „Pisati, čitati, reći
šta si osetio, reći to da i drugi čuju, to je plod vokacije, to se ne može nikad hiniti. To
onda nije zbog slave i priznanja. To je zato što onaj koji piše i govori ne može ćutati,
ne može ne pisati. On mora pisati kao što mora da diše. Inače bi uginuo.” Mihajlo
Pantić u svojoj knjizi „Aleksandrijski sindrom” razmatra fenomen pisanja: „Pisanje je
rekonstrukcija sveta na osnovu literature i literarne fikcije, neka vrsta imitacije ’božije
knjige’, uspostavljanje ’države sna’, sklapanje tela prvog čoveka, napor da se kroz
literaturu ponovo sagleda užasna dubina vremena, iznova dosegne mitsko-arhetipsko
vreme i prostor, prapočetak.”
Knjige imaju moć da menjaju ne samo živote pojedinaca, već i svet oko sebe. Velika
knjiga - originalna u pristupu, značajna i pronicljiva u izboru teme - može da zazvoni
na uzbunu ili da osvetli određen istorijski trenutak. Knjiga može sudbinski, suštinski
da utiče na čitaoca, da promeni njegov život, shvatanja, da ga usmeri bilo ka
kontemplaciji, bilo ka akciji, ka punijem otkrivanju sebe, da unese nemir u vrednosni
sistem ličnosti. Mnogi ljubitelji knjiga osetili su duhovnu i duševnu srodnost sa nekim
piscima, učinilo im se, ili su čak ubeđeni u to, da se ti autori baš njima obraćaju, stekli
su u njima najbolje prijatelje. Knjiga pomaže u begu iz teskobe i melanholije, može
biti uteha i nada; knjiga je zdravo utočište. Ona je sredstvo za rad i za život i trebalo
bi da nam pomogne da budemo bolji nego što jesmo; može da bude vrlo ozbiljno i
odgovorno pomagalo za dostojanstveniji život.
O knjizi su na jedan briljantan način pisali toliki pisci. Montenj knjizi posvećuje jedan
svoj ogled. On u literaturi vidi jedan oblik sreće; za njega nema čitanja bez radosti. Za
Emersona, u knjigama su začarani najbolji duhovi čovečanstva. DŽon Milton piše da
dobra knjiga predstavlja dragocenu esenciju uzvišenog uma, balsamovanu i sačuvanu
za večni život. Borhesovo delo nas uverava da su svi ljudi jedan čovek i da je
literatura jedna jedinstvena knjiga koju svi pišu. „Mi smo različiti organi večnog
božanstva. To jest, Sveti duh je napisao sve knjige, budući da je, na različitom
stupnju, u svakom od nas”, njegove su reči. Za Sartra, biblioteka je hram. Isidora
Sekulić je pisala: „Moj svet, moji jedini rođaci, to su mi časopisi i knjige, ljudi koji u
njima pišu, oni koje poznajem i oni koje nikad nisam videla. Kakvo zadovoljstvo
opštiti s najvećim umovima čovečanstva i razumeti ih!”
Teško je zamisliti koliko je gline, guščijih pera, ovčjih koža, pergamenata, papirusa,
lana, kreda, mastila, ... potrošeno da bi Malarme napisao da „svet postoji radi knjige”.
Leon Bloa otišao je korak dalje i napisao da smo „odlomci ili reči ili slova jedne
čudesne knjige i da je ta beskrajna knjiga jedina stvar koja postoji na ovom svetu:
bolje reći, ona je sâm svet”. U svom eseju „O kultu knjiga" Borhes piše da je „knjiga,
bilo koja knjiga za nas svetinja... Knjiga može biti puna grešaka, možemo se ne
slagati sa autorovim mišljenjima, ali ona još uvek čuva nešto sveto, nešto božansko,
ne sa praznovernim poštovanjem, ali svakako sa željom da nađemo sreću, da nađemo
mudrost.” Kao i ljudi, i knjige imaju svoju sudbinu; latinska izreka kaže: Habent sua
fata libelli.
Filozof DŽon Kuper Pouis piše u svom eseju „O knjigama i čitanju” da je mladim
osobama po pitanju toga šta treba da čitaju potrebno na neki način preneti ideju „da je
u ovoj stvari poželjno tanano stapanje sopstvenih neuništivih predrasuda i izvesnog
visokog autoritativnog standarda; standarda koji u nedostatku boljeg izraza možemo
nazvati klasičnim ’ukusom’, i koji je i sâm amalgam najboljih ličnih reakcija najboljih
kritičkih umova, pročišćen, kako bi se reklo, i strogo probran, udaranjem talasa
vremena”. Po Pouisu, postoji stalna pretpostavka o zajedničkim osnovama među
osetljivim ljudima, o zajedničkom osećajnom i psihičkom jeziku putem kojeg se
inteligentni signali mogu razmenjivati. Ova zajednička osnova „objektivna” je samo
utoliko što je u osnovi ljudska; tj. u tom smislu da neizbežno deluje na ono što u nama
ostaje stalno i nepromenljivo.
„Ne postoji talisman za mudrost - neki od najmudrijih ljudi na svetu nikada ne otvore
knjigu, a ipak njihova urođena bistrina, tako božanski slobodna od ’kulture’ mogla bi
da se nosi s Volterom”, zaključuje Pouis. On pokušava da osvetli fenomen bibliofilije:
„LJubitelji knjiga, kao i drugi zaneseni zaljubljenici, najbolje znaju šta nalaze u svojoj
akutnoj opsesiji ... U pitanju je strast; tanano ludilo koje je, kao i druge strasti,
potpuno nerazumljivo onima koji su izvana ... Poput carstva nebeskog i svih drugih
uzvišenih i svetih stvari, najizabranije među knjigama otkrivaju opojni miris svoje
suštine samo onima koji ih vole same po sebi, u potpunom nedostatku primisli.”20)
Knjiga nas, kaže Pouis, uzbudljivo i strastveno zabavlja, nosi u carstvo Mašte. Na
pitanje šta treba čitati, najbolji odgovor je i najličniji: sve ono što duboko i trajno
podstiče čitaočevu maštu. Ako ima žicu prijemčivosti, odgovarajuću vibraciju, čitalac
će lako dobiti više maštovitog podsticaja od čitanja „Alise u zemlji čuda”, nego od
svih „Upanišada” na ovom svetu. Kad su u pitanju knjige - veli Pouis - čovek mora
biti tolerantan, mora razumeti. Svet knjiga nije puritanska demokratija puna buržuja;
to je velika i slobodna država, ogromna pantagruelovska Utopija kojom vladaju
plemeniti kraljevi.
I Borhes i Hamvaš i Pouis pravili su izbore od sto knjiga obavezne lektire. „Bar jedna
od ovih stotinu knjiga bi uvek trebalo da se nalazi na noćnom ormariću, kako bi
čovek, ako ne više, ono bar jednu jedinu reč pročitao pre spavanja i od istinskog
sadržaja ljudskog bića bar nešto poneo sa sobom, kao svetlost, u noćnu tamu”,
poručuje nam Hamvaš.
Moje knjige (koje ne znaju da postojim)
Toliki su dio mene kao i ovo lice
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:23 pm

-------------------------------------------------
S nekom razložnom gorčinom
Mislim da se bitne riječi
Koje me izražavaju nalaze na tim
stranicama
Koje ne znaju tko sam, a ne na onima
koje sam napisao.(Borhes)

Pomisao na pravljenje sopstvene, privatne biblioteke, javlja se kod čoveka u trenutku
kada počinje da prepoznaje seba kao individuu, kao posebnost. Borhes piše da je
„lična biblioteka” neujednačena, „sačinjena knjigama ili stranicama čije nam je
čitanje pričinilo zadovoljstvo koje bismo voleli da podelimo sa drugima”. Naziva je i
„intimnom bibliotekom”, želeći time da otkloni moguće prigovore da se u njoj nalaze
i knjige koje nisu slavne. Približujući nam intimni svet Miloša Crnjanskog, Svetlana
Jančić piše: „Brižljivo i s ljubavlju upotpunjavana, piščeva lična biblioteka postala je
njegovo duhovno uporište, inspirativno okruženje njegove ’književne radionice’;
pratila ga je na putovanjima, zamenjivala mu prijatelje u egzilu...”
„Neka se drugi hvališu stranicama koje su napisali, ja se gordim onima koje sam
pročitao”, veli Borhes. On oseća nešto poput prijateljske gravitacije knjige; knjiga je
jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo.
Biblioteke - kuće pamćenja
Ja sam bio našao svoju veru: ništa mi se
nije činilo
važnije od knjige. Biblioteka, to je za
mene bio hram.(Žan-Pol Sartr)

Biblioteka je plemenita tekovina civilizovanog društva. Pametni ljudi od knjige rekli
su da samo biblioteka može da zameni Boga, ako je Bog oličenje večnosti. I da
postoje samo dve velike tajne: poreklo vremena i poreklo biblioteka. Biblioteke,
„katedrale štampane reči”, tvore jednu čudesnu celinu značajniju od prostog zbira
njihovih delova. To je imao na umu i Arčibald Mekliš, pesnik koji je nekad radio u
Vašingtonskoj Kongresnoj biblioteci, kada je zapisao: „Već i samo postojanje
biblioteke predstavlja potvrdu zakucanu poput Luterovih teza na vrata vremena u
kome živimo. Prava biblioteka, smeštena u središtu Univerziteta - a samim tim i u
središtu inte lektualnog života - prepuna knjiga i kartica složenih na određen način,
uverava nas da neke stvari zaista poseduju ’mističnu moć’. Tačnije rečeno, objašnjava
u čemu se sastoji čarolija knjiga: sakupljene na jednom mestu, one između sebe
uspostavljaju neku vrstu veze i tvore celinu; stiče se utisak da svi ti mnogobrojni i
različiti izveštaji, ti delići iskustva, rukopisi u bocama, poruke iz davnina, iz dubina,
iz daljina, pripadaju jedni drugima i mogu, ako se shvate kao celina, da nam objasne
smisao tajne."21)
Biblioteke stoga nisu kule od slonovače ispunjene šapatom, udobna svetilišta na
obodima tamnije strane života. Za njih bi se pre moglo reći da su najznačajnije luke
na putu ka boljoj samospoznaji. Mi slavimo biblioteke zato što poštujemo Reč,
sredstvo za dočaravanje spektakla čovekovog propinjanja i posrtanja po kosmosu.
Biblioteka nas uči odgovornosti, slobodi i vrlini. Moramo se složiti sa Prosperom,
junakom Šekspirove „Bure", koji veruje da je biblioteka jedno „ogromno vojvodstvo".
Zabeležena je jedna od najlepših pohvala bibliotekama, iz pera Mira Vuksanovića:
„Biblioteke su kuće ukupnog ljudskog pamćenja... U njima se ujedinjuju duhovne
vrednosti. U njima miruju reči i rečenice, ali se nikad ne može predvideti kada će
poneka od njih doći u naš život... Biblioteka je veliko čudo za radoznalca i
nepregledno groblje za neznalicu... Biblioteke su učenima kultna mesta, a neukima
mrtvo more.”22)
O biblioteci kao organskoj potrebi čovekovog duha pisao je i Andrić u „Znakovima
pored puta”: „U našim mislima i maštanjima knjiga nije bila ono što zaista jeste,
ljudski produkt, pisan i štampan i izdavan za sve ljude, nego neobična stvar, gotovo
mađija neka koja onom ko je ima daje naročite sposobnosti i izuzetnu moć... Sećanje
na velike biblioteke sveta spada u moje najlepše uspomene. I danas me u kućama
neodoljivo privlači svaka polica sa knjigama, jer mi izgleda kao radosni prozor u svet,
kao dobro svedočanstvo o duhu i životu ukućana.”
Zasluga je bibliotekara što je za ljudsku zajednicu sakupljeno i sačuvano pisano i
štampano blago svih naroda. Kroz vekove, sve do današnjeg dana, bibliotekari, bilo
da su nazivani knjigohraniocima, knjižničarima ili librariusima, jesu čuvari znanja u
najširem smislu reči.
Biblitekari nose u sebi umetničku žicu; setimo se samo velikih bibliotekara i isto tako
velikih umetnika, pesnika Kalimaha, upravnika Aleksandrijske biblioteke, Lao-cea,
Roberta Bartona, filozofa, oksfordskog bibliotekara, Borhesa, Hamvaša i mnogih
drugih. Oni su zaljubljenici u reč, zanesenjaci i maštari čije misli blude po širokim
prostranstvima istorije. Čovek knjige lako se prepoznaje; bibliotekar je samo prototip
ovakvog čoveka i njegov idealni lik. Bela Hamvaš u svom eseju „Anatomija
melanholije” piše: „... Bibliotekar je onaj čovek kome je knjiga takva hrana, strast,
sudbina, ljubav, uživanje, zanos, avantura i usud, kao moreplovcu more, seljaku
zemlja... Niko se ne maša knjige tako kao bibliotekar, tako tiho i lagano, onako kako
čovek pristupa samo večnim stvarima: moru, ženi, zemlji.”23)
Robert Barton bibliotekara upoređuje sa cvrčkom; prema mitu, kaže on, Zevs je
jedino njima dopustio da se ne znoje za svoju hranu, nego da ceo svoj život prožive
tiho, kao i muze, naslađujući se, uživajući, čituckajući, promatrajući. Ne brinu se za
zemaljska dobra, žive u svojoj tihoj, usamljeničkoj vedrinni bez žudnji i srećni su u
božanskoj smirenosti koja je jedna vrsta besmrtnosti. Barton primećuje da na ovakvoj
sudbini bibliotekarima možemo pozavideti, ali da ovaj život crvčka treba dosegnuti,
izboriti se za njega.
Govoreći o Lao-ceovom životnom delu „Tao te đingu” (Knjiga puta i vrline), Hamvaš
nalazi da je u njemu neobično to da je suština savršene filozofije - bibliotekarstvo,
onaj slatki promatrački mir koji čovek može da nauči samo među knjigama i od
knjiga. Bibliotekar vremenom postaje, kao i knjiga, ćutljiv, usamljen i miran. Hamvaš
se pita ko postaje bibliotekar - onaj ko to hoće da bude, onaj ko se oseća kao kod kuće
u prašnjavaj polutami, među lavirintima od polica za knjige. Onaj ko tu pripada.
Položaj knjige u svetu informatike
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:23 pm

---------------------------------------------------------------------
A ja znam da nikada neću pisati
elektronske pesme
i da ću uvek voleti, boleti, patiti.
(Mira Alečković,
„Elektronska
pesma”)

Temelji tzv. Gutenbergove galaksije” se ljuljaju, iako vlada gotovo apsolutni privid
(na sajmovima knjiga, u izdavaštvu, u bibliotekama), da će ova imperija sa knjigom
koja se dodiruje, stavlja pod jastuk, čita u vozu, večno potrajati. Koliko god se
insistiralo na tome da je pisana reč ostala na nogama i da joj elektronika i svi ti
kompjuterski diskovi ne mogu ništa, sve je jasnije da se nazire prekretnica.
Da li će informatička galaksija uništiti Gutenbergovu? - Prognoze o odumiranju
„papirne ere”, o prevaziđenosti knjige, počele su da se javljaju još sa Maršalom
Makluanom, šezdesetih godina ovog veka. Način stvaranja, čuvanja i prenošenja
inforamcija iz osnova se menja. U tom smislu trenutak u kojem živimo sličan je
vremenu u kojem je dolazilo do prelaska sa usmene kulture na kulturu zasnovanu na
rukopisima, a potom sa rukopisa na štampu. Makluan nas smatra ljudima vezanim za
kulturu pisma i tipografije koji svet doživljavaju linearno, racionalno.
Makluan, govoreći o opštilima (tehnološkim sredstvima)24), ima antropološki pristup.
Proces zamenjivanja čovekovih prirodnih potencija (organa i čula) tehnološkim
sredstvima važan je događaj u razvoju čovečanstva. Do sada su bile u upotrebi četiri
osnovne komunikacione tehnologije: oralna (govor), pismo, štampa, elektronski zapis.
Svaka od njih ima svoje karakteristike, ali nijedna nije prekinuta ni danas, samo je
zauzela specifično mesto i rang u modernoj kulturi. Istorijski gledano, svaka nova
tehnologija ostajala je izvesno vreme pod uticajem prethodne, da bi je kasnije
nadvladala i zauzela dominantno mesto u komunikaciji.
Tipografija je omogućila da fonetsko pismo postane dominantno i masovno sredstvo
društvenog opštenja. Štampa je omogućila da ljudi prvi put vide svoje narodne jezike.
Makluan smatra da tipografija na socio-psihološkom planu stvara individualizam.
„Prenosivost knjige, poput prenosivosti štafelajne slike, mnogo je doprinela novom
kultu individualizma ... Blagodareći štampanju i umnožavanju tekstova, knjiga je
prestala da izgleda kao dragoceni predmet koji se konsultuje u biblioteci: pojavila se
sve veća potreba za mogućnošću da se lako prenosi, kako bi se mogla konsultovati ili
čitati bilo gde i u svakom trenutku ... Tipografska logika je stvorila ... otuđenog
čoveka ...tj.: intuitivnog i iracionalnog čoveka.”25) Rukopisna kultura drevnog i
srednjevekovnog sveta nije stvarala usmerenost ka introvertnosti, dok kultura štampe
neminovno stvara takvu usmerenost.
Makluan uviđa da tehnološke sredine nisu puka pasivna ambalaža za ljude, već
predstavljaju aktivne procese koji podjednako preoblikuju i ljude i druge tehnologije.
Prema njegovom mišljenju, izgleda da ulazimo u doba koje on naziva tribalnim.
Napuštamo doba štampanih saopštenja i kulture zasnovane na pismu koja je bila
uglavnom individualna. Reč je o kulturi koja se potupunije obraća čulima, o
raskošnijoj kulturi. Dakle, Makluan Markonijevu eru pretpostavlja Gutenbergovoj. On
smatra da je pismo (sa svojim produžetkom u tipografiji) omogućilo širenje znanja i
razbilo okove plemenskog čoveka, te ga, na taj način, eksplozijom pretvorilo u skup
pojedinaca. Elektronsko pisanje, brzo i neprestano, obasipa čoveka brigama svih
drugih ljudi; ljudska porodica ponovo postaje jedno pleme.
Nova pismenost nosi sa sobom potpuno drukčiji postupak izražavanja koji je u skladu
sa tehnološkim dometima multimedijalnog doba. Žak Derida je zaslužan za novu
tehnologiju pismene komunikacije preferiranjem tzv. „nelinearnog pisma”.
Antropolog Leroa-Guran, na koga se Derida oslanja, govori o jednodimenzionalnosti -
linearnosti pisma uopšte, posebno fonetskog. Derida se zalaže za razvoj
višedimenzionalnog, simboličkog mišljenja i smatra da je kraj linearnog pisma i kraj
knjige.26) U fusnoti Derida navodi Gurana: „Knjige još neko vreme čuvaju korist i
kratkotrajnu prikladnost. Čitanje će još stolećima sačuvati svoju važnost, uprkos tome
što ono za većinu ljudi predstavlja nazadovanje, ali je pismo (u smislu linearnog
pisma) odista osuđeno na brzi nestanak."27)
Prvim kompjuterskim romanom smatra se „Popodne” Majkla DŽojsa, objavljeno
1987. god. Kompjuterska književnost nas uči da roman može da se ponaša kao što
funkcioniše naša misao, granajući se u svim pravcima. Kompjuterski roman je
interaktivan jer omogućuje čitaocu da učestvuje u njegovom oblikovanju prema
vlastitima zamislima, birajući staze čitanja, početak i kraj. Roman se tako vraća
drevnom pripovedanju, Homeru i usmenim junačkim pesmama, kad je kazivač svaki
put drukčije započinjao i završavao priču. Usmena književnost je po nekim svojim
karakteristikama hipertekst (hypertext). Ova nova tehnologija za obradu teksta -
hipertekst, obiluje vezama (linkovi) koje spajaju ključne pojmove ili junake, tako da
ih čitalac sledi i čita na preskok.
Po mišljenju Milorada Pavića, zagovornika interaktivnog pisanja, u krizi je naš način
čitanja romana, a ne sâm roman; roman - jednosmerna ulica je u krizi. To jest, u krizi
je knjiga. Po Pavićevom mišljenju, „u ovom času čovečanstvo preoblikuje svoja
nasleđena sredstva jezičkog komuniciranja i stvara nova. Uz to, jezik je, očigledno,
isuviše linearan sistem za potrebe čoveka sledećeg stoleća. To, po mom mišljenju, ne
znači da će romani bez reči i slične interaktivne i multimedijalne umetničke tvorevine
potisnuti film i književnost... Kao da se nameće jedan zaključak koji se ne mora
svakome svideti, ali se, kako izgleda, ne može izbeći. Pisati kao što se misli, ili kao
što se sanja, a ne onako kako se govori - to je prtljag sa kojim ulazimo u 21. vek.”28)
Milorad Pavić smatra da književni jezik sabija naše misli i snove, osećanja u
jednolinijski sistem koji je sada već prespor za vreme u kojem živimo. Elektronski
pisci stvaraju interaktivne romane u kojima jezik izlazi iz svoje linearnosti, a čitalac
kreira sopstvenu mapu čitanja. - Postavlja se pitanje da li je ovladavanje
novonastalom veštinom pisanja dovoljno da delu udahne umetničku vrednost.
Mišljenja smo da će se u prvim godinama 21. veka verovatno pisati neka vrsta
kompjuterske književnosti, ali kada se uvidi da taj „višak literarnih mogućnosti” nije
ništa novo, verovatno će se pristupiti stvaranju nečeg sasvim drukčijeg.
Jedno je sasvim izvesno: Književnost je postojala i opstajala u svim poznatim
tehnologijama i nadživela ih je - pre pisma, pre štampe, pre elektronskog zapisa... To
će se desiti i sa novim, nama još nepoznatim, tehnikama i tehnologijama. Prava
literature će, prema tome, idući za dostignućima svoga vremena, istovremeno paziti
da ne ostane na površini stvari (tehnologizmu, manirizmu) i da razvija svoje suštinske
dimenzije (umetničke i antropološke). Umetnost nosi u sebi i subverzivnu crtu, onu
koja će svakog pravog stvaraoca sačuvati od „automatske uniformnosti”
„tipografskog čoveka”, a pravog čitaoca od sudbine Vitgenštajnove „mašine za
čitanje". Ta strana umetnosti sva je okrenuta čovekovoj lepoti i ljudskosti... A to je
ono što će postojati sve dok postoji i sâm čovek.
Evidentno je da filmski i televizijski ekrani, video-kasete, kompjuteri i ostala čuda
tehnike kradu vidike tzv. silikonske generacije poslednje decenije 20. veka - veka
svojevrsne, opseseivne zaokupljenosti vizuelnim neurotičkih razmera. U preplitanju
nauke i tehnologije, koje su se umnogome otrgle čoveku, mnogi vide opasnost. Još je
Osvald Špengler početkom veka predvideo duhovnu krizu koja se očituje u tiraniji
razuma čiji je najjasniji izraz kult egzaktnih nauka, dijalektike, dokaza, uzročnosti.
Fizičar Milorad Mlađenović smatra da tehnologija predstavlja opasnost za kulturu.
Između tehnologije i čoveka jaz se stalno povećava. Kao proizvod čoveka, tehnologija
ga je prevazišla i pregazila. Ako tehnologija služi ljudima, u njihovom je interesu da
se njen razvoj uskladi sa ljudskim mogućnostima i osnovnim životnim vrednostima.
Po prof. Mlađenoviću, čovek više nije mera svih stvari, kao što je to bio kod starih
Grka, već je tehnologija mera svega.29)
Nasuprot ovom, čuju se i glasovi onih autora koji smatraju da su novi dometi
mikroelektronike u punoj službi čovekove sreće i blagostanja, mišljenja da digitalno
doba, doba eksplozivnog razvoja računara i telekomunikacija, donosi sa sobom i
jednu novu kulturu sa kojom se tek upoznajemo.
Tzv. „kriza knjige” je zapravo prividna, odnosno ona je samo jedna od manifestacija
novog položaja knjige u celini sklopa sveta informatike. Oseća se napregnutost
između knjige i elektronskih medija, ali oni knjizi samo daju podršku. Posle iskustva i
„bliskog susreta” sa novim čudima tehnike, valjda je i najtvrdokornijima jasno da
slika ne može da zameni reč, ali može dobro da posluži kao sredstvo za dalje
plasiranje i širenje knjige i pisane reči.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:24 pm

Industrija računara izbacila je na tržište elektronsku knjigu na CD- ROM-u. Prednosti
koje nudi ova knjiga su mogućnosti za smeštaj hiljade klasičnih knjiga na jednom
disku i velika perspektiva za različita, brza pretraživanja. Na kompakt-diskove preneta
je referensna literatura; svedoci smo sve češćeg okretanja računaru kada se radi o
stručnoj literaturi; književna dela takođe su dostupna u elektronskom obliku.
Korišćenje novih medija je jedan novi, viši oblik pismenosti i vladanja znanjem.
Danas je zavladala velika pometnja, pa čak i panika u svim najznačajnijim
insitucijama koje su zasnovane na štampi (izdavaštvo, štamparstvo, bibliotekarstvo),
dok je kompjuter ohrabrio obične čitaoce, poslovni svet, istraživače. Na pitanje da li
je knjiga izum prošlih vremena, odnosno da li smo na pragu nove pismenosti koja se
neće oslanjati na knjigu, prof. LJubica Đorđević odgovara: „Knjiga jeste izum prošlih
vremena. I to je plus faktor koji joj osigurava i sadašnji i budući život. Strah za
sudbinu knjige nije opravdan. Jer, ona ima tradiciju od 5.000 godina, kao i ljudski
zapis na pločici, papirusu, pergamentu itd. Efekat tradicije ne mogu zbrisati nikakve
mašine. U Africi plemena koriste televizor, kompjuter i druga savremena sredstva, a
istovremeno intenzivno se bave bajanjem, bacanjem čini, prizivanjem duhova,
prinošenjem žrtava... Dakle, tradicija. Nije dobro (nije tačno u zaključku) razmišljanje
prema modelu: ili knjiga ili kompjuter. Dobar je model: i knjiga i kompjuter."30)
Važno je naglasiti da kompjuteri, elektronske knjige, kompakt-diskovi i sve drugo
nisu samo tehnički usavršena sredstva, kako bi mnogi od nas voleli da veruju; oni
nose sa sobom novi način mišljenja, novi način delovanja. Nova sredstva za audiovizuelnu
komunikaciju dovode do preobražaja osećajnosti i inteligencije. I Makluan je
uvideo da mi uopšte nismo pripremljeni da u potpunosti doživimo eletkronsku
kulturu; svi smo mi starinskih shvatanja, vezani za eru štampane reči.
Istorijsko iskustvo potvrđuje da svaka nova forma opštenja obogaćuje društveno
komuniciranje, ne uništavajući prethodne oblike. Kao što usmene poruke i rukopisna
kultura nisu nestale pred naletom štampane reči, tako ni klasična knjiga i čitanje neće
nestati u eri televizije i elektronskih komunikacija. Međutim, u svakoj epohi jedan
način komuniciranja teži da dominira. Štampa i kultura pisma uopšte doživeće (i već
doživljavaju) redukciju.
„Korišćenje nove tehnologije kao dodatka zastarelom načinu rada je i prirodno i
neizbežno”, reči su američkog kulturologa Alvina Kernana. „Svi mi predstavljamo
Gutenbergove ljude koji vole i cene knjigu. Zamena knjige televizorom i
kompjuterskim ekranom nama deluje kao trijumf varvarizma. Međutim, elektronski
mediji neće uništiti civilizaciju knjige. Oni će radikalno promeniti način na koji ljudi
deluju i razmišljaju, dok će novi načini komuniciranja vremenom ponuditi
mogućnosti za odgovarajuće organizovanje i razumevanje sveta u kome živimo.”31)
Knjiga je posebna vrsta medija čija se toplina i druženje ne mogu tako lako zameniti
tehničkim sredstvima kojih je sve više. Iznoseći prednosti klasične knjige nad
eletkronskom, prof. Desanka Stamatović podseća na to da se knjige mogu satima
čitati a da se oči ne zamore, jer papir ne treperi kao ekran, zatim, knjige na „padaju”
kao sistemi u računarima i ne znaju za računarske viruse, koriste se bez struje. Knjige
možemo čitati na svakom mestu: u kući, u parku, na ulici, kraj potoka, i, najzad,
knjige su lepe.
Bez knjige u ruci, a ne na monitoru, nema one divne avanture duha ni prisnosti koju
donosi čitanje. Naročito su književna dela nepogodna za elektronsko čitanje.
Prosvećeni i posvećeni deo čovečanstva nikada se neće lišiti lepe književnosti i
zadovoljstva da knjigu može držati u rukama, listati, otvoriti nasumce i čitati bilo gde
i bilo kada.
Knjige se sve više čitaju na kompjuterima. Neki svetski, pa i naši pisci (Milorad
Pavić) već pišu „kompjuterske knjige”. Književnica LJubica Arsić predstavnik je
onog, ne malog broja čitalaca, koji su čvrsto ukorenjeni u tradiciju štampane knjige:
„Moderna elektronika prevodi knjigu u medij kompjutera, ali to je isto kao kad se
vodi ljubav sa gumenom lutkom. Čitanje knjige preko ekrana još je jedno licemerje
moderne civilizacije koja želi da podiđe mediokritetima, koji inače ništa ne čitaju, da
im stvori iluzije da su obrazovani i načitani. Nijedan pravi ljubitelj knjige neće je
čitati preko ekrana. Još uvek ne mogu da shvatim čemu služi Internet ili baze
podataka. Koji su to podaci koji nam život znače? Da li Internet može da dočara plavo
nebo ili miris mora i agava.”
Čitanje predstavlja stalan stvaralački čin. Dok je na televiziji, filmu, u elektronskoj
publikaciji (uz multimedijalno korišćenje teksta, zvuka i video-zapisa) - sve dato,
ništa nije osvojeno, sve je unapred sažvakano (slika, zvuk, ambijent) - prilikom
čitanja sve to treba zamisliti.
Na razmeđi vekova i milenijuma, u razdoblju u kojem očito nestaju jedne, a rađaju se
druge vrednosti i merila, svedoci smo pojave da se sve manje čita, kao da ljudi više
nemaju vremena za knjigu; naša civilizacija postaje zarobljenik elektronskih medija.
Da li je knjiga još uvek riznica misaonosti, umetnički čin? Prisećamo se
predelektronskog doba kada smo knjige čitali ne zazirući od romanesknosti, ne plašeći
se broja stranica, stalno sa svešću da se menjamo jer sâmi tako hoćemo. Pomalo
zaboravljena i zanemarena navika čitanja zabrinjava nas. Elektronika nas menja i
onda kada to ne želimo, menja nas onako kako ona to hoće. Branko Belan sa setom
priziva u sećanju vreme kada su se retki posednici knjige odnosili prema njoj „kao
prema izvoru radosti, prema gozbi duha...kao Harpagoni prema zlatnicima, kao
čarobnjaci i svećenici koji su znali tajnu kozmogonije i riječnik bogova”, ono vreme
kada je knjiga ostajala u našim rukama „dok god ne bi izdala sve naše tajne, gradila
naša iskustva, pozivala nas na akciju temeljenu umovanjem, jer je dopuštala
intelektualno milovanje, zadržavala nas magijom domišljanja; kad smo je odlagali
ostajala je s nama u nekoj metafizičkoj vezi homeostazije, utjecala na ritam otkucaja
našeg srca i pulsiranje našeg duha".32)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:24 pm

Knjiga je metafora života
Knjiga je čudo, i, kako bi to rekao bibliotekar valjevski Milenko Radović, „ima
blagorodno dejstvo i kada se samo gleda”. Borhes je pisao: „Knjiga, taj instrument
bez kojeg ne mogu da zamislim svoj život, i koji za mene nije manje ličan negoli ruke
ili oči ... Knjiga je produžetak memorije i imaginacije.” Funkcija koju obavlja knjiga
je pamćenje čovečanstva. Ona je čuvar tragova o ljudskom postojanju na zemlji,
dirljivo svedočanstvo, efemerno, ali i večno: knjiga je omogućila ljudima da saznaju
svoju prošlost, u njoj se taložio celokupni život čovečanstva. „Samo se dešavalo ono
što je - zapisano”, govorio je Ivo Andrić.
Miltonove reči u „Areopagitici” još uvek uzbuđuju neke od nas: „Knjige sadrže u sebi
životnu snagu i aktivne su poput duša čiji su potomci; štaviše, one čuvaju poput
muzičkog instrumenta najčistiju delotvornost i ekstrakt živog intelekta koji ih je
zamislio ... Dobra knjiga je dragoceni životni sok veleuma, balsamovan i spremljen za
život posle života.”33)
Naše vreme proriče kraj knjige, gašenje starih i rađanje novih zvezda u
Gutenbergovoj galaksiji. Ogledalo ne daje pravu sliku, kao što ni kraj ovog
milenijuma ne može da nam dâ sliku budućeg vremena. Verujemo da ljudi nikad neće
prestati da se obraćaju knjigama za najverodostojnije odgovore i da u njima traže
najčvršće oslonce. Verujemo da knjiga još uvek poseduje svetlost koju ne smemo
izgubiti.
Možda ni u jednom razdoblju pisane istorije nije objavljeno više knjiga nego u
poslednjoj deceniji ovog našeg veka u kojem se najviše govorilo o kraju knjige. Ova
pojava svedoči da u ljudima na svim prostorima, kako kaže Matija Bećković, „ne
samo da nije umrla, nego živi punim životom stara vera u knjigu i spasonosnu moć
pisane reči”.
Ogroman broj knjiga po muzejima, bibliotekama, podrumima ostaje neotkriven za
ogroman broj ljudi koji o njima nikad ništa neće saznati, ali mi ipak verujemo, kao i
LJubica Arsić, „da one pulsiraju i zrače poput kvazara iz svemira”.
Jer, „knjiga je metafora života”, pisao je Jovan Hristić. Knjiga je knjiga. Bila i ostala.
Najveće blago. Živa misao mudraca, ukoričen duh koji korača korom zemaljskom,
znak mudrosti koji se otkriva samo posvećenima. Samo načitancia. Onima koji radije
gutaju knjige nego kolače.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od MustraBecka taj Čet Avg 20, 2009 11:24 pm

Rezime
Fenomen knjige i čitanja tretiran je u ovom radu interdisciplinarno, iz antropološke
persepektive. Razmatrajući antropološki smisao i značenja knjige u dijahronijskoj
ravni, ili, bolje rečeno, završavajući priču o sudbini knjige, koja je, svesni smo toga,
često imala himnički prizvuk, možemo reći da su čitanje i pisanje duboko ljudske,
nasušne čovekove duhovne potrebe.
Odnos prema knjizi i uloga knjige su se u toku istorije menjali i mogu da posluže kao
jedan od parametara nivoa kulturnog razvitka jednog društva. U radu je dat i sumaran
prikaz metaforike, odnosno simbolike knjige u literaturi.
Čitaoci knjiga pripadaju uglavnom tzv. elitnom kulturnom modelu. U procesu čitanja
mogu biti zadovoljene različite kulturne potrebe. Antropološka funckionalnost knjige
ogleda se u njenom služenju čoveku, u obraćanju Drugome.
Da li je čitanje usvajanje ideja i poruka ili knjigu svaki čitalac gradi iznova, da li je
čitanje samoanaliza ili način postojanja - između ovih tačaka kreću se razmišljanja o
smislu čitanja. Fenomen bibliofilije doveo nas je u dodir sa velikim misliocima -
ljubiteljima lepe reči.
S razlogom se može reći da bibliotekama, knjigama i čitanju pripadaju najširi prostori
komuniciranja, horizontalnog i vertikalnog povezivanja sveta u čoveku i čoveka u
svetu.
Pored hartije, teksta i knjige, javljaju se novi materijali, alati i zapisi. Prirodni jezici i
govor ostaju. Knjiga ostaje. Čitanje ostaje. Sve ostaje i opstaje, ali sa novim
mogućnostima komuniciranja zasnovanim na informacionim tehnologijama,
simobličkim i medijskim jezicima, na digitalnim i virtuelnim osnovama artkulisanog
govora.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Antropologija knjige i čitanja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu