Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz istorije

taj Ned Avg 23, 2009 4:25 am
PAD SMEDEREVA 1459. GODINE

Dan koji nije trebalo da svane

Pre 550 godina Osmanlije su zauzele Smederevo. Taj događaj označio je pad
srpske srednjovekovne države. S turske strane bio je to samo jedan u
nizu uspeha u drugoj polovini 15. i prvim decenijama 16. stoleća






Reč je o vremenu kad su jedno za drugim padala poslednja uporišta hrišćanskog
sveta na istočnom Sredozemlju i u jugoistočnoj Evropi: Carigrad 1453,
Smederevo i srpska srednjovekovna država 1459, vizantijska Moreja
(Peloponez) 1460, Trapezuntsko carstvo na jugoistočnim obalama Crnog
mora 1461, srednjovekovna bosanska država 1463, ostrvo Eubeja 1470,
Hercegovina 1482, slavni Egipat 1517, Beograd 1521, ostrvo Rodos 1522,
Budim 1541. godine. Na drugoj strani, bio je to kraj srpske
srednjovekovne države koja je postojala nekoliko stoleća.

Nova prestonica na Dunavu
Smederevo je bilo poslednja prestonica srpske srednjovekovne države.
Ovaj grad pominje se prvi put već početkom 11. veka, ali onda izvori o
njemu ćute sve do 1381. godine kad je ostalo zabeleženo da je knez
Lazar Hrebeljanović svoju zadužbinu, manastir Ravanicu, obdario
poklonom u Smederevu. S pomeranjem težišta srpske države prema severu i
pogotovo s prenošenjem prestonice u Beograd, za vlade despota Stefana
Lazarevića (1402–1427), do koje je došlo u prvim godinama 15. veka,
Smederevo dobija na značaju. Međutim, istinski uspon ovog grada
započinje izgradnjom velike tvrđave.
Budući da je ostao
bez Beograda, koji je vraćen Ugarima, kao i ostalih većih gradova,
despot Đurađ Branković (1427–1456) bio je primoran da podigne novu
prestonicu. Bilo je to vreme nespokoja jer je Srbija za samo dve godine
(1427–1428) izgubila neke važne gradove, među njima i dve prestonice –
Kruševac i Beograd. Uz to, Đurađ Branković koji se između dve sile,
Ugarske i Turske, nalazio kao između čekića i nakovnja, bio je
dvostruki vazal i vladar države koja je umnogome zavisila od njihovih
odnosa.
Poput svog ujaka i prethodnika na prestolu Stefana Lazarevića, i despot Đurađ se u izboru mesta za novu
prestonicu odlučio za samu granicu s Ugarskom. Razlozi su bili
jednostavni: s te strane mogao je brzo da dobije pomoć, a u slučaju
najgoreg imao je gde da se skloni. U poslednjim desetlećima postojanja
srpske srednjovekovne države Smederevo je, uz Novo Brdo, postalo njen
najznačajniji grad. Nova prestonica bila je životno vezana za Dunav,
reku na kojoj su Turci držali tvrđavu Golubac, a Ugari Beograd. Tako je
Smederevo, smešteno između dve snažne utvrde, simbolično razdvajalo
nepomirljive takmace.
Prethodno je sultan Murat II (1421–1451), po ugovoru s despotom, 1428. godine dozvolio srpskom
vladaru da pri ušću Jezave u Dunav podigne tvrđavu koja je Ugarima
trebalo da zatvori ulaz u moravsku dolinu. Kao što je rečeno, Đurđeva
računica bila je drugačija i on je u borbi protiv turskog nadiranja
polagao nade u savez sa Ugarima. Zanimljivo je da je plan grada izrađen
po ugledu na carigradsku tvrđavu jer se i u ovom slučaju radilo o
trouglu. Jedna njegova strana bila je paralelna s Dunavom (550 m),
druga s rekom Jezavom (400 m), dok je treća (502 m) bila okrenuta ka
jugu. Pripreme za gradnju počele su u jesen 1428, sama gradnja u
proleće 1429, a radovi su završeni 1430. godine. Najpre je u razdoblju
od 1428. do 1430. godine nastao Mali grad, gde je bio dvor Đurđa
Brankovića, a zatim i Veliki grad koji je štitio gradsko naselje
smešteno uz dvor. Smederevo je prema Dunavu u prvo vreme imalo
skromnija utvrđenja, ali su onda kule dodavane na postojeći bedem. Među
kapijama koje su obezbeđivale vezu s rekom jedna se izdvajala i širinom
– 7,20 m s unutrašnje strane – i namenom: danas postoji mišljenje da je
služila za izvlačenje brodova u branjeni prostor Velikog grada. Na
postojanje brodogradilišta ukazuju i kasniji turski podaci kao što su
majstori kalafatdžije, zgrada za čuvanje čamaca i tako dalje.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Avg 23, 2009 4:30 am
Prokleta Jerina

Gradnjom Smedereva rukovodio je Đorđe Kantakuzin, stariji brat despotove žene
Irine, koja je u srpskom narodu ostala upamćena kao „prokleta Jerina”.
Podizanje nove prestonice u tako kratkom roku dovelo je do velikog
naprezanja države i njenih podanika, pa su žitelji Srbije krivicu
bacili na došljakinju iz Vizantije. Sva je prilika da je na tako
velikom gradilištu korišćena radna snaga iz cele države. Odmah treba
naglasiti da je Smederevo, koje ima površinu od 10 hektara, najveća
srednjovekovna srpska tvrđava. Izgradnja nove prestonice bila je ishod
snažne privrede i velikog bogatstva vladara. Istovremeno, smederevski
grad bio je merilo tehničkog nivoa sredine u kojoj je sagrađen i odraz
mogućnosti onovremene srpske države.
Zbog znatnog napretka u ratnoj tehnologiji i sveprisutnoj upotrebi artiljerije,
moralo se voditi računa o tome da debljina smederevskih zidina premaši
do tada uobičajene dimenzije. Bedemi su široki od dva do preko 4,5
metara, dok su kule visoke preko 20, široke više od 11, a duboke više
od 10 metara. U novu prestonicu, koja se veoma brzo razvijala, ubrzo je
smešteno i sedište glavnih organa državne uprave, a grad je imao i
kovnicu novca. Uz vladarev dvor nalazile su se sve službe središnje
uprave i despotove kancelarije, kako srpska tako i latinska. Pominje se
i sudija gospodina despota: jedno
vreme na tom položaju nalazio se Đorđe Golemović. Smederevo je postalo
ne samo političko već i kulturno središte države srpskih despota. Tu su
prepisivane i prevođene knjige, a nastajala su i književna dela. Tako
je nepoznati književnik delimično prepisao, a delimično sastavio
originalnu Službu i Opis prenosa moštiju svetog Luke. Uz to, utvrđeno
je da je Stefan Ratković takođe delimično prepisao, a delimično
sastavio „Treći opis prenosa” moštiju u Smederevo.
U novopodignutom gradu došlo je i do privrednog poleta, pa su ga
dubrovački trgovci sve više posećivali i u njemu se zadržavali zbog
svojih poslova, naročito posle 1439. godine. Njihov broj beležio je u
Smederevu neprekidni rast i u četrdesetim godinama 15. stoleća premašio
je druge gradove Srbije – Prištinu, Novo Brdo, Rudnik i Trepču.
Pojedini Dubrovčani stupali su u službu Đurđa Brankovića i čak su
zauzimali veoma visoke položaje na srpskom dvoru. Tako je, na primer,
Paskoje Sorkočević upravljao svim despotovim finansijskim poslovima. On
je u Srbiji boravio dugi niz godina, imao je posede u njoj, a, što je
naročito zanimljivo, njegov porodični grb, verovatno po despotovoj
želji, bio je postavljen na smederevskom gradu. Prema nekim sačuvanim
svedočanstvima taj grb mogao je da se vidi još početkom 17. veka. Ipak,
većina Dubrovčana u Srbiji se pre svega bavila unosnom trgovinom, koja
je najčešće obuhvatala više gradova, a često se širila i na susednu
Ugarsku. U smederevskom naselju, koje se vremenom rasprostrlo i van
gradskih zidina, posao i budućnost tražili su doseljenici iz svih
krajeva srpske države. Kao i u slučaju Beograda, i ovde se obrazovalo
podgrađe koje su nastanjivali došljaci ne samo iz okolnih sela, nego i
iz udaljenijih krajeva. Na ove migracije srpskog življa neretko je
uticala i ratna opasnost. U Smederevu je bilo i zanatlija stranaca, a
među njima i onih iz gradova s obale Jadranskog mora.
Uspon novog grada, kao mesta u kome obitava vladar i nalazi se dvor, bio je
praćen i sticanjem visokog ranga u crkvi. Smederevo je posle 1434.
godine postalo središte mitropolije, a katedralna crkva Svete
Bogorodice izgrađena je na prostoru Velikog grada. U tursko vreme ona
je preobraćena u džamiju, a zatim porušena. Smederevski mitropolit
Atanasije bio je značajna ličnost na dvoru despota Đurđa Brankovića.
Nešto kasnije, 1453. godine, srpskom vladaru pošlo je za rukom da uz
saglasnost sultana Mehmeda II Osvajača (1451–1481) otkupi mošti svetog
apostola i jevanđeliste Luke. Ova dragocena relikvija na svečan i
dostojanstven način nošena je kroz Srbiju, a onda je položena u
pripremljenu grobnicu, desno od svetih dveri u mitropolitskoj crkvi.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Avg 23, 2009 4:32 am
Iskušenja



Fotografija Smederevskog grada iz 1880. godine, pre postavljanja železničke stanice i rušenja u dva svetska rata.


Vrlo brzo se pokazalo da tvrdi smederevski grad nije mogao da ispuni nadanja
svojih graditelja i zaustavi turske osvajače. Osmanlijski odredi prvi
put su zauzeli Smederevo 1439. godine, dakle nepunu deceniju posle
njegove izgradnje. Usledilo je to posle tromesečne junačne i uporne
odbrane kojom su rukovodili Đurđev najstariji sin Grgur Branković i
šurak Toma Kantakuzin. Smederevo nije odolelo neprestanom turskom
bombardovanju, a pojava gladi i iscrpljenost branilaca doveli su do
predaje sultanu Muratu II u avgustu 1439. godine. Turci su u
sva važnija utvrđenja odmah smestili svoje posade, a za smederevskog
sandžak-bega naimenovan je Isak-beg iz Skoplja. Izuzetak je bilo jedino
Novo Brdo koje se Osmanlijama odupiralo do 1441. godine. Pad Smedereva
značio je i „prvi” pad države srpskih despota. Međutim, to još nije bio
kraj i grad je nekoliko godina kasnije dočekao slobodu.
Despot Đurađ Branković uspeo je posle takozvane „Duge vojne” 1444. godine da
povrati svoju zemlju i prestonicu. On je najpre u Jedrenu, tokom aprila
1444. godine, s Muratom II na deset godina utanačio mir po kome je
srpskom vladaru, uz obnovu vazalskih obaveza, vraćena zemlja koju su
Turci prethodno osvojili. Sultan je potpisao sporazum, a nešto kasnije,
u julu 1444. godine, u Segedinu je to učinio i ugarski kralj Vladislav
I Jagelonac (1440–1444). Obe strane potvrdile su zakletvom njegovu
valjanost. Odmah po sklapanju Segedinskog mira, despot Đurađ vratio se
u Srbiju i već u avgustu 1444. godine preuzeo je Smederevo, a zatim i
Golubac, Braničevo, Novo Brdo, Koprijan kod Niša, Ostrovicu na Rudniku,
Koznik kod Aleksandrovca i ostale tvrđave. Sledećih petnaestak godina
Smederevo se prilično snažno razvijalo. Međutim, opasnost od Osmanlija
nije prestala već se i dalje lagano širila na sve strane.
Pad Carigrada 1453. godine, koji je poput pucnja u cik zore odjeknuo
tadašnjom Evropom, samo je povećao crne slutnje. Otuda nije čudno što
se stari despot Đurađ Branković na vest o turskom osvajanju
Konstantinopolja zatvorio u svoje odaje i, gorko oplakujući tragičnu
propast Vizantije, tri dana tamo nikoga nije puštao. Nažalost, u svojim
strahovanjima nije se prevario jer je već posle osvajanja Carigrada
sultan Mehmed II Osvajač od srpskog vladara samouvereno zatražio
predaju Smedereva. Štaviše, naredne, 1454, godine on je bezuspešno
opsedao grad. Snažna artiljerijska vatra omogućila je napadačima da
zauzmu spoljni zid smederevskog utvrđenja, ali ne i da osvoje grad, pa
je sultan nerado podigao opsadu i vratio se u svoje zemlje. Sledeća
opsada Smedereva usledila je 1456. godine, u vreme osmanlijskog pohoda
Mehmeda II na Beograd. Tom prilikom Turci su spalili podgrađe, ali je
napad uz velike gubitke ipak odbijen. Bio je to jedan od retkih
neuspeha u tridesetogodišnjoj vladavini Sultana Mehmeda II Osvajača.

Poslednji meseci
Stari despot Đurađ Branković preminuo je u decembru 1456. godine, a njegovom
smrću, kako je to u naučnoj literaturi zapaženo, „nestalo je
najznačajnije političke ličnosti toga doba među Srbima i balkanskim
hrišćanima”. Nasledio ga je sin Lazar Branković (1456–1458) koji je
vladao samo nešto više od godinu dana. Ubrzo je došlo do razdora u
vladarskoj kući Brankovića. Posle smrti Irine (Jerine) Kantakuzin,
udovice despota Đurđa, u maju 1457. godine, Srbiju su napustili njen
najstariji sin, slepi Grgur Branković, kći Mara, bivša sultanija, i
Irinin brat Toma Kantakuzin. Mehmed II Osvajač blagonaklono je
prihvatio ugledne izbeglice. U Srbiji su ostali despot Lazar i njegov
slepi brat Stefan Branković, oslonjeni na savez s Ugarskom. U
predvečerje velike turske ofanzive međusobna trvenja u domu Brankovića
samo su povećavala nespokoj.
Posle smrti despota Lazara Brankovića, u januaru 1458. godine, u Smederevu su se sukobile
prougarska i proturska struja koje nikako nisu mogle da se slože oko
budućnosti zemlje. Istovremeno, obe susedne države, i Osmansko carstvo
i Ugarska, nameravale su da se dokopaju srpske prestonice. Na drugoj
strani, bosanski kralj Stefan Tomaš (1443–1461) odmah je zaposeo
Srebrenicu i jedanaest okolnih tvrđava. Jelena Paleologina, udovica
Lazara Brankovića, štiteći interese svojih maloletnih kćeri, kao i njen
dever, slepi Stefan Branković, tražila je podršku u Ugarskoj. Važnu
ulogu imao je i veoma uticajni veliki vojvoda Mihailo Anđelović koji je
razrešenje teškog stanja video u sastavu Turske. Upravo primer dvojice
braće Anđelovića – Mihaila i Mahmuda – potomaka ugledne vizantijske
porodice iz Tesalije, a po majci srpskog porekla, simbolično govori o
žalosnim prilikama među hrišćanima na Balkanskom poluostrvu onog
vremena. Mihailo Anđelović tekao je uspešnu karijeru na srpskom dvoru,
a njegov brat Mahmud Anđelović, još u detinjem uzrastu odveden i
poturčen, dospeo je na najviše položaje u Osmanskom carstvu – bio je
beglerbeg Rumelije i veliki vezir.
U međuvremenu su se u Smederevu nastavljale razmirice između proturske i prougarske struje.
U martu 1458. godine prevladali su ljudi Mihaila Anđelovića što je
dovelo do toga da odred Turaka uđe u srpsku prestonicu. Međutim, to
nije prošlo bez sukoba s meštanima koji su bili ozlojeđeni zbog
isticanja turske zastave na gradskim bedemima. Turski vojnici su
pobijeni, a Mihailo Anđelović bačen u tamnicu. Za despota je priznat
slepi Stefan Branković (1458–1459). Ni Osmanlije nisu oklevale: Stefanu
su suprotstavili slepog brata Grgura i u aprilu 1458. godine doveli ga
u Kruševac. Podsetimo se da je braću Stefana i Grgura, sinove Đurđa
Brankovića, oslepeo sultan Murat II još 1441. godine. Budući da
pregovori sultana i ugarskog kralja o nekim razmenama teritorija nisu
doneli rezultata, Mehmed II prešao je u napad.
Turska vojska je prodrla u preostale srpske zemlje s proleća 1458. godine i
tom prilikom osvojila manastir Resavu, grad Višesav na Dunavu (kod
Poreča), Žrnov (Avalu), zatim Belu Stenu kod Valjeva, kasnije i
Golubac. U Ugarskoj su s krajnjom zabrinutošću gledali na višemesečno
ratovanje Osmanlija u Srbiji, a kao odgovor usledilo je samo pojačano
obezbeđivanje granice duž Dunava. Smederevo se održalo više od pola
godine nakon što je Mahmud-paša Anđelović u leto 1458. godine osvojio
čitavo preostalo područje srpske države. Ni očajnički pokušaj da se
stanje smiri dovođenjem bosanskog kraljevića Stefana Tomaševića, sina
bosanskog kralja Stefana Tomaša i potonjeg poslednjeg vladara bosanske
srednjovekovne države (1461–1463), nije urodio plodom. Bosanski kralj
pregovarao je 1458. godine sa smederevskim dvorom o braku svog sina
Stefana s kćerkom despota Lazara Brankovića. Računalo se da bi na taj
način ojačao front pred Osmanlijama. Novi ugarski kralj Matija Korvin
(1458–1490) podržao je ove planove. Krajem marta 1458. godine vlast u
Smederevu preuzeo je Stefan Tomašević, dok je slepi Stefan Branković
ubrzo proteran iz zemlje.
Ovakav razvoj događaja u Smederevu nikako nije odgovarao interesima Mehmeda II Osvajača, pa je
odlučio da vojnim pohodom reši srpsko pitanje. Preko Sofije i
Pomoravlja stigao je do srpske prestonice i, pošto je posle kraćih
pregovora utanačeno da Stefan Tomašević s porodicom može da se povuče
iz opsednutog grada, Turci su ušli u Smederevo u sredu 20. juna 1459.
godine. Kako kaže jedna grčka tužbalica povodom pada Carigrada u ruke
Osmanlija – „Bio je to dan koji nikako nije trebalo da svane!” Srpska
srednjovekovna država prestala je da postoji i nastupila su duga
stoleća turske prevlasti. Tvrdi grad na Dunavu od 1459. do turskog
osvajanja Beograda, 1521. godine, bio je središte Smederevskog Sandžaka.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Okt 11, 2009 8:33 pm
Na 132. kilometru nizvodno od Beograda, u blizini Golubačkog grada dunavski tok nadvisuje impozantni krečnjački masiv čineći svojevrsno predvorje Đerdapske regije, belegu stupanja u područje Gvozednih vrata. Izuzev što je minulih vekova služila kao inspiracija pesnicima i slikarima, svetionik ili stratište za umorne lađare, stena Baba kaj pažnju javnosti, sve do danas zaokuplja kroz znatiželju za odgonetanjem tajne porekla njenog naziva.
Detaljan opis položaja đerdapske hridi dat je u putničkim zabeleškama iz 1893. godine: ''Baba kaj je usamljena i u vrhu zašiljena stena, koja se iznad vode izdiže nad površinom 18 metara visoko. Ona tu stoji kao predstraža dunavske klisure, kao preteča onih mnogih stena ispod i iznad površine, koje otežavaju prolaz klisurom, stoji kao opomena na opasnosti koje odatle počinju" (1). Isti tekst čuva i pripovest kako je "jednom neki Madžar odbegao s najlepšom ženom iz 'arema age turskog, koji je zapovedao Golupcem; Turčin pojuri za njima i stigne ih na samoj obali Dunava; uvređeni suprug skide glavu otmičaru i obesi je nevernoj ženi oko vrata, pa je baci na ovu stenu i prikova za nju, da je kljuju vrane i gavrani, da joj orlovi živo meso rastrzaju- Babo kaj se!- povikao je on kad se od stene odmakao- i od tog se doba ta stena i naziva Baba kaj"(2).
Nedovoljno pouzdana, naročito sa aspekta dela priče o babi kao preljubnici, verovatno u funkciji odbrane teze o srpskom poreklu naziva stene, legenda nam ipak daje nagoveštaj mogućeg pravca razmatranja značenja zagonetnog pojma Baba kaj, ukazujući da se ona tako zove od vremena Turaka. Upravo taj trag je nazreo pronicljivi Feliks Kanic registrujući kako, prema nekom drugom tumačenju, ime dolazi od turskog: baba- otac i kai- kamen (3).
Ovoj verziji o turskom poreklu naziva dalo bi se prigovoriti kako je atribucija "očev kamen" dodeljena jednom tako specifičnom mestu, posmatrano u odnosu na brojna druga "bezlična" odredišta dunavskog stenja, suviše uopštena, te da gubi nit vezanosti za područje Đerdapa, nemajući ni potporu u nekom istorijski potvrđenom detalju sa ovih prostora. Ali, ako stvar posmatramo kroz prizmu okolnosti da su Sumeri, prema Z.Kosidovskom tvorci nekih osnovnih religijskih ideja koje su redom preuzimali religijski sistemi drugih naroda, za naziv najvišeg boga koristili ime Anu- otac, pogotovo što je isti na posredan način prisutan i u značenju naziva reke- Danubius, onda je Očev kamen itekako pogodno ime za gorostasnu stenu koja dominira ulazom u regiju Gvozdenih vrata (4).
Nije isključeno da je kult Mitre, u širokoj upotrebi na đerdapskom tlu početkom nove ere, za šta materijane tragove nalazimo u podunavskoj Tekiji, zaslužan za naziv Očev kamen. Naime najviši posvećenik božanstva- predvodnika duša što se iz zemaljskog života u koji su propale ponovo upućuju ka svetlosti iz koje su stvorene, naziva se Otac. Poznato je da su privrženici ove religije pribegavali uranjanju tela u vodu koja ih je čistila od grehova. Jedno uzvišeno mesto, svakako i svojom nepristupačnošću i dominirajućim položajem na ulazu u svet mrtvih, poput Babakaja, idealno je za takve procesije (5).
Najzad, vladar nebeske svetlosti Šamaš, bog sunca i pravde, brat boginje Ištar- čije je ime ovekovečeno u nazivu za deo Dunava koji počinje od Đerdapa, nosio je i sumersko ime Babar. Današnji Baba kaj mogao bi biti Babarov kamen, u predvorju Gvozdenih vrata što vode i u Sumerima znan Podzemni svet, kraj čijih kapija vlada Ištarina sestra Ereškigal, kraljica zemlje i podzemnog sveta, prostirućeg iza Voda smrti, ''po čijoj zapovesti pisarica zemlje utiskuje u glinu imena onih koji treba da umru'' (6).
Za Babara se verovalo da se svakog jutra bori sa zlim duhovima tame, danju u svojoj barci plovi vodama svetla, a noću vodama mraka (7). Brze Vode smrti, poput onih u tesnacu dunavskih Gvozdenih vrata, bile su gotovo nesavladive za brodare. Zato je Gilgameš, ploveći takvim prostranstvom, prinuđen pobadati jake drvene stubove, ''sigurno vukući lađu ovamo duž greda'', kako bi, žudeći za travkom besmrtnosti, došao do traženog ostrva, na koje ga je uputio uzvišeni Šamaš (Cool.
Slavoljub Gacović nalazi da je ''Babakaj'' hibridni kompozit od persijske reči baba- kamen, stena, koja je u toponimima Mučibaba i Baba Finka preuzela funkciju latinskog castellum- tvrđava, kula, za takvu građevinu od kamena, i turskog kaya- hrid, stena, kamen (9). Smatrajući u slučaju Babakaja nedorečenom tezu o upotrebi dva termina iz različitih jezika, a sa srodnim ili istovetnim značenjem, pokušaćemo tajnu njenog imena nazreti i kroz sagledavanje smisla naziva dunavske stene u različitim fazama društvenog razvoja kod stanovništva đerdapskog Podunavlja.
Na upečatljiv način ispredajući pripovest o neraskidivim vezama što ih čine mitovi, obredi i simboli, bez obzira na velike razdaljine između područja gde su praktikovani, Mirča Elijade u svojim ''Kovačima i alhemičarima'', ukazuje na pojam kayon, kao odrednicu za posvećeni ograđeni prostor koji kovač, pomažući prirodi da dovrši razvoj svog potomstva zarobljenog u rudi gvožđa, koristi kada izrađuje određenu vrstu oružja- bodeže. Gvozdena vrata, u grčkoj mitologiji ulaz u podzemni svet, naziv je oblasti čiji je granični kamen upravo stena Baba kaj, upućujući na simboliku prisutnosti puta koji su uglavnom koristili bogovi (10). S kovačima je u vezi i okolnost da je 2005.godine tačno iznad Trajanove table kod Tekije, otkrivena pećina sa ostacima ljudskih skeleta i fragmentima nakovnja, starih čak 29.000 godina. A da je na prostorima današnje Srbije sveti kovački zanat bio razvijen, možda na višem nivou nego kod Hetita, ukazuje nam nalaz 64 cm duge gvozdene igle iz perioda oko 1350. godine p.n.e, sa lokaliteta Hisar iznad Leskovca. Deluje zadivljujuće da ovaj produkt antičkog genija ima neka tehničko-tehnološka svojstva kao nijedan dosad poznati predmet. Sastoji se isključivo od elementarnog gvožđa, na njemu ni u naznakama nema rđe, niti u tragovima šupljina (11).
U blizini Baba kaja nalazi se toponim Gospođin vir, što ukazuje na izraženo poštovanje Majke Bogova u najdaljim vremenskim horizontima. Kibeba, poznatija kao Kibela, lidijsko-frigijska Velika Majka, kćer Neba i Zemlje, smatrana je začetnicom života bogova i ljudi, ali i vladaricom podzemnih sila, kako je poštovana u celom antičkom svetu, a nalaz iz rimskog doba iz reona Tekije- tzv. Tekijske ostave, svedoči o rasprostranjenosti njenog kulta tokom prvog veka. Poznato je da su njeno obožavanje Rimljani usvojili 204.godine p.n.e, pri kraju ratovanja protiv Hanibala. Kao što beleži Džems Frejzer, ''Tada su njihovi klonuli duhovi bili u zgodan čas okuraženi proročanstvom da će strani napadač biti oteran iz Italije ako se velika istočnjačka boginja donese u Rim.
Zato su ambasadori bili poslati u njenu svetu varoš Pesin u Frigiji. Mali crni kamen u kome je moćno božanstvo bilo ovaploćeno poveren im je, i oni ga odnesu u Rim, gde je primljen s velikim poštovanjem i postavljen u hram Pobede na Palatinskom bregu'' (12).
Kibela je supruga boga Saturna, kome su u čast rimski vojnici stacionirani na Dunavu, u vreme Dioklecijana /284-305./ i Maksimijana /286-305. i 307-310.g./ priređivali svetkovine znane kao saturnalije. Tom prilikom sveštenici bi padali u trans, sakateći se i ranjavajući pored figuralne predstave svog božanstva, smeštene na prestolu između dva lavlja kipa. Jedan sličan događaj u Durastoru, Donja Mezija, zabeležen je 20.novembra 303.godine (13). Takvi navodi upućuju na zaključak da je Baba Kaj moglo biti ime veliko dunavskog kamena-hridi, u kojem je utelovljen duh Majke Bogova.
U starijim kulturnim slojevima baba se može raspoznati i kao eufemistički naziv za Dagmatru, ili Demetru- ženski pandam bogu Dagonu, zasigurno prisutnom u regiji Gvozdenih vrata, sa figuralnom predstavom iz trećeg veka p.n.e, pronađenom par stotina metara uzvodno od današnjeg Kladova, ili likom božanstva plodnosti sa lokaliteta Konopljište, na ušću Zamne u Dunav (14).
Veliki antički vladar Darije Prvi /521-485/, koji je u kaznenoj ekspediciji protiv Skita sa svojom vojskom bio prisutan i na Dunavu, omogućio je proroku Zaratustri da na persijskom dvoru obrazuje grupe ''Siromaha'', sa zadatkom propovedanja zoroastrizma. Njihovo ime poticalo je od persijske reči dryu- siromašan, odakle izvire novopersijska reč derviš, nagoveštavajući islamske derviše.
Opšte je poznato da su derviški prvaci nosili titulu baba (15), a dva revolucionarna muslimanska reda nazivala su se babaji i kaji (16). Za sada ovu drugu naznaku nismo u situaciji rekognoscirati na Đerdapu, ali zato imamo itekako značajne podatke o ovdašnjem delovanju derviša, te o izuzetno cenjenom statusu pripadnika plemena Kaji u Osmanskom carstvu, kako to Robert Mantran konstatuje analizirajući ideološke osnove osmanske države- "na osnovu testamenta Ginhana i zakona Oguza, dostojanstvo hana i ono padišaha, mogu da steknu samo klanovi u kojima ima naslednika plemena Kaji" (17).
Inače, znatan uticaj na razvoj istočnjačke kulture ostvarila je polulegendarna dinastija Kajanida, čiji rodoslov doseže do 900. godine p.n.e, ovekovečena u velikom Firdusijevom epu Šah Name, a kod Persijanaca Kayi je sinonim za vladare
Da je stena koja označava početak, za plovidbu i komunikacije uopšte, vrlo značajnog dunavskog sektora, nazvana po dervišu iz elitnog osmanskog roda, nemamo direktnih dokaza, no ime naselja Tekija, uključujući okolnost da je u sklopu kladovske- fetislamske tvrđave takođe postojala derviška bogomolja, daju nam za pravo tezu o poreklu imena stene Baba kaj tražiti i u tom pravcu. Pitoma dunavska varošica Tekija upravo je nadaleko poznata po specifičnom imenu i činjenici da je jedan derviški red imao svoj hram uz Dunav, na mestu nekadašnjih svetilišta Kibele i Sabazija, Mitre i, iznad svega boginje Dijane, čiji ostaci kulta su i danas prisutni kao deo folklornog nasleđa. U sklopu svoje posebne prostorije semahane, derviši su ritual pod imenom zikr započinjali molitvama, a završavali prizivanjem najmanje 99 božijih imena, za vreme dok su bili u posebnom duševnom stanju-hal- analognom transu u kakav zapadaju učesnici starog obrednog rituala Rusalja u okolnim đerdapskim selima, čiji se koreni takođe vezuju za azijski istok.
Ovako pominjana božija imena od strane derviša mogla su imati odraz na doista zanimljiv detalj da se već vekovima, deo tekijskih brda naziva Slava Božija. Nažalost, do danas ne raspolažemo podacima o poreklu đerdapskih derviša, već se o njihovoj pripadnosti određenom redu pretpostavke daju bazirati na činjenicama koje se odnose na šire okruženje. Jednu dervišku struju činili su sledbenici Fazl Hurufija, pošto je za sebe tvrdio da je novi prorok, čije je poslanstvo najavio Isus Hrist, spaljenog 1394. godine u Horasanu. Po njegovom propovedanju, upućenom i hrišćanima i Jevrejima, čovek je mikrokosmos i Božije ogledalo, dostojno da pred njim anđeli padaju ničice (18). Hurufijevo učenje održalo se kroz delovanje sledbenika koji stiču privilegovani položaj kod sultana Mehmeda Drugog /1443-1445. i 1451-1481./, upamćenog na našim prostorima kao osvajača đerdapskih utvrđenja Golubac i Viševac. No, posle zavere velikog vezira Mehmed Paše protiv hurufijskih predvodnika, pripadnici ovog reda bivaju izloženi sistematskim progonima, poput onih zabeleženih čitav vek kasnije, 1576. godine u okolini Plovdiva ili 1573. godine u Bosni.
To je bio razlog njihovog nastanjivanja u rubnim predelima carstva, kakvim je svakako smatrano područje Golubac-Tekija-Kladovo. Na Balkanu je u znatnoj meri bio rasprostranjen derviški red bektašija, čiji su zaštitnici Hadži-Bektaš i Sari-Saltuk, mistik koji se 1261. nastanio u Dobrudži šireći islam po Evropi. Njegove najveće pristalice bili su tokom XVI veka janičari. Bektašije su mesta od hrišćana smatrana svetim odabirali za podizanje tekija, pa je to mogao biti slučaj i sa njihovim bogomoljama na Đerdapu (19).
Ovo ni iz daleka ne znači da smo rešili zagonetku pripadništva derviških redova zastupljenih u Tekiji na Dunavu i Fetislamu kod Kladova, obzirom da se takođe s pravom može ukazati na dugo vremena prisutno delovanje u okviru balkanskog prostora bratstva Behaudina Nakšibenda /1318-1389./, koje se širilo, počev od Buhare, Srednje Azije, Indije, Bliskog Istoka, do prostora danas omeđenih granicama Srbije i Bosne, utoliko pre što stanište derviša u sklopu vojnog utvrđenja Fetislam i u vreme progonstva hurufijskog reda, ukazuje na dopuštenost pretpostavke da se radi o redu kakav je nakšibendijski, sa značajem široko prihvaćenog verskog, ali i političkog pokreta (20).
Želja za daljom konkretizacijom odgovora na pitanje o poreklu imena Babakaj, međutim odvela bi nas korak bliže određenoj istorijskoj ličnosti, ako istraživanje baziramo i na okolnosti da su susedna mesta, kao što je Koronini nazvano po poslednjem guverneru Srpske Vojvodine, na taj način imenovana. Jedno takva poznata ličnost je šejh Hasan Baba Kaimi, pesnik koji se stavio na čelo pobune siromašnih slojeva stanovništva 1682. godine, no ne raspolažemo nikakvom faktografskom potvrdom o njegovom boravku na ovim prostorima (21). Očigledno je da analiza simbolike Baba kaja- đerdapskog svetionika za rezultat ima tek smutni trag u vremenu, koje je iza sebe ostavilo daleko više privida nego realnih pokazatelja, te da zasad poznati detalji u većoj meri ne odbacuju, no što čine potpuno osnovanom tezu o ličnosti elitnog pripadnika derviškog reda, kao izvoru jednog toponima. No, to ne znači da nastojanja za odgonetanjem tajne jednoga imena nemaju nikakvog smisla.
Ukoliko bi nam polazište činili današnja rasprostranjenost reči od kojih je sačinjen naziv gorostasne stene, ali i neodoljiva sličnost sa impresijom što ju je rečna hrid stvarala pre uranjanja u nove dubine Dunava, iščezlom sedamdesetih godina prošloga veka usled izgradnje plovidbenog sistema Đerdap, našu veru u predznak poklonili bismo vlaškom izrazu za konje- ''kaj'', jer su okamenjeni konji asocijacija probuđena slikom Baba kaja, okruženog zapenjenim talasima hiljadama godina nezauzdanog Dunava- Posejdonova straža na ulazu u kraljevstvo Gvozdenih vrata. Upravo taj simbol prisutan je na praistorijskom bronzanom amuletu pronađenom na obali Dunava u blizini rečne hridi zagonetnog naziva (22). I prema derviškom predanju ovekovečenom u delu Ibn Arabijevom ''Dragulji mudrosti'', starozavetni prorok Ilija, do današnjih dana slavljen kao hrišćanski zaštitnik Tekije, opisan je kako, pošto se planina rastvorila, poput đerdapskog stenja, i iz nje izišao vatreni konj sa opremom od vatre, ''ugledavši ga uzjaha ga, ostavivši samo razum bez požude''. Nama preostaje znamen u obliku Baba Kaja.

Sreten Stojković, Na lepom srpskom Dunavu, od Beograda do Radujevca, Beograd 1893, s.182.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Okt 11, 2009 8:38 pm









Атила,Бич божји, славни предводник Хуна и један од највећих освајача у
историји света, умро је 463. године и сахрањен надомак данашњег
Београда. Претпоставља се да му је гроб и данас на дну ушћа Тисе у
Дунав, али је тачна локација остала непознаница и за његове савременике.
Према предању, реци је уочи сахране промењен ток, а на дну осушеног
корита ископана је рака. Атилино тело је положено у три ковчега -
гвоздени, сребрни и златни - и убрзо потом дубоко закопано. Након тога
је уклоњена вештачка брана, река је потекла устаљеним путем, а сви
учесници овог необичног посмртног обреда убрзо су убијени. Жеља је,
очигледно, била да вечна кућа прослављеног хунског ратника заувек
остане тајна. И доиста, тако је и било.
Прошло је пуних петнаест векова, а још није утврђено где се ова
хумка налази. У време када су светски археолози на трагу да открију
давно заборављену гробницу краљице Клеопатре и Марка Антонија, ово
откриће би, такође, изазвало прворазредну сензацију.


Истраживање Ђердапсог језера: од игле до локомотиве




Речни гусари
На срећу или жалост, ова тајна је само једна од многобројних
загонетки које и данас крију речне дубине. Две хиљаде километара
пловних путева, колико их отприлике има у Србији, одувек су биле
позорница најразноврснијих историјских догађаја, али озбиљна
истраживања нису никада рађена. Колико због хроничне беспарице, толико
и због пословично немарног односа државе према свему што представља
културну баштину и национално благо.
Колико у томе предњачимо, можда понајбоље потврђује податак да смо
једна од ретких земаља која још није ратификовала Међународну
конвенцију о заштити подводне културне баштине чији је циљ, између
осталог, да заштити историјске вредности од пропадања, али и све чешћих
крађа обесних пирата и ловаца на историјске трофеје.
- Држава и надлежне институције немају новца, али, чини ми се, ни
довољно занимања за ова истраживања - каже Гордана Каровић, једини
подводни археолог у Србији. - Тек недавно је Министарство културе
почело да размишља о потписивању ове конвенције, па сам тим поводом,
као представник наше земље, прошлог месеца присуствовала састанку
потписница овог међународног уговора, одржаном у Паризу. И поред тога,
ствари се још дуго неће покренути с мртве тачке, јер постоји одређена
процедура која се мора поштовати. Ипак, веома је важно да је држава
препознала значај наше подводне културне баштине и да је коначно нешто
почела да предузима.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Okt 11, 2009 8:39 pm


Остаци парног тегљача „Косово” који је током Другог светског рата потонуо у близини ушћа Саве у Дунав



Гроф Радецки потонуо код Земуна
А шта се све може наћи у мутним дубинама, не можемо ни да замислимо!
Сава и Дунав су од памтивека биле најкраћи и најлакши пут од запада ка
истоку и од југа према северу Старог континента. Вековима су овуда
пролазиле силне војске, трговачки каравани, безбројна пловила разних
облика и разних врста. Многа од њих, нажалост, никада нису стигла до
крајњих одредишта. И данас векују конзервирана дубоко под водом,
чекајући дан када ће поново изронити и свој усуд новим поколењима
“испричати”.
Само у београдском приобаљу, Дунавом од Крчединске аде до Гроцке, и
Савом од Остружнице до Ушћа, положено је на стотине бродова, лађи и
шајки, безброј чамаца, авиона и других олупина, од којих су многа и
лоцирана. У Земуну, рецимо, на средини Дунава у близини Клуба
“Радецки”, и данас под водом лежи лађа са којом је потонуо и чувени
аустријски фелдмаршал мађарског порекла, гроф Радецки, много познатији
по Штраусовом маршу. По њему је, кажу, и овај земунски клуб добио име.
Стотинак метара даље, и исто толико година касније, 6. априла 1941.
године, у водама Дунава је нестао и оборени авион српског
ваздухопловства. Пре двадесетак година је лоциран, али идеја да се
летелица извади а пилот достојно сахрани, спречили су потоњи ратови и
сви други проблеми.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Okt 11, 2009 8:40 pm
Један од споменика древне културе је и Трајанов мост, за чије
истраживање су средства прибављана пуних десет година и коначно
започета 2003. године. Тада су обављена припремна снимања у зони
Трајановог моста, а само истраживање је донело бројна документа о овој
монументалној грађевини.
- Ми смо лоцирали десет стубова, од којих су боље очувани они са
наше него са румунске стране - каже Гордана. - Археолошки материјал се
боље сачува у води него на копну. Зато остаци овог моста одолевају
времену и након деветнаест векова. Дужина моста је била 1.158 метара,
што га је чинило највећим античким мостом икада саграђеним.

Гробница мамута
Пројекат је прекинуо након две године Републички завод за заштиту
споменика, иако је рад на њему, због изузетно тешких услова, практично
тек започет. Ипак, Гордана сматра да је и упркос томе доста урађено.


Брод „Словенац” од 1944. лежи у Сави код Сремске Митровице



Речна
корита су и вечна боравишта многобројних праисторијских животиња. Зими
би се реке ледиле, па су многе од њих, међу којима су поједине тежиле и
неколико тона, покушавале да пређу на другу обалу. На њихову жалост,
лед би често пуцао, а оне би се нашле на самом дну.
- Немамо трагова диносауруса и других рептила, али за мамуте можемо
рећи да су на овом подручју били чести - каже Гордана. - Њихове остатке
смо проналазили у приобаљу, приликом изградње утврда и других радова,
али верујем да би се у води могли пронаћи савршено очувани костури.
Нажалост, велико је питање када ће неки од њих “изронити” у својој
пуној величини.
Осим фосилних остатака давно изумрлих животиња, пловних објеката и
авиона, ту се могу наћи и римски котлићи, средњовековни мачеви, делови
пристаништа, сојенице, по која чизма, наочаре и сатови... Практично, од
игле до локомотиве!
А да прича о локомотивама није само алегорија, потврђује и податак
да су у Сипском каналу, код Кладова, потопљене две грдосије на 25
метара дубине. Оне су, пре изградње “Ђердапа”, служиле за вучу бродова,
а по формирању новог акумулационог језера остале су заробљене на дну. И
остаће тамо, до даљњег. Иако би оне биле вредна туристичка атракција,
њихово вађење и конзервација су изузетно скупи, тако да и оне чекају
нека боља времена.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Okt 11, 2009 8:41 pm
Где су шајке?
Гордана Каровић реализује пројекат “У потрази за шајком”.
- Реч је о нашем националном пловилу, које је коришћено од 15. до 19. века - открива Гордана. - Нажалост, ниједна није сачувана, а њен изглед нам је познат само на основу нацрта из бечких архива. Сигурна сам да ћу је наћи, а и ко зна шта још у потрази за њом.

Шлепови армирали острво
Била је рана јесен 1944. године, када се пред очима грађана тада још окупираног Београда одвијао необичан призор: два немачка шлепа су налетела на британске мине и за свега неколико секунди муњевито потонула на дно ушћа Саве у Дунав. Догодило се то надомак обала Ратног острва, с његове доње, београдске стране. По речима многобројних очевидаца, оба пловила су се прамцем, вертикално, зарила у речно дно и нема сумње да се и данас тамо налазе. Међутим, најзанимљивији део приче је уследио током следећих месец дана.

Наиме, све до тада је ова велика дунавска ада, заправо, била скуп малих острваца, међусобно раздељених каналима и речним водотоковима. Сваки пут када би Дунав надошао, вода би откидала делове земље мењајући облик читавом острву. То је, уједно, и разлог зашто оно ни на једном од бакрореза старог Београда кроз векове никада није било исто. Међутим, од овог догађаја се све променило. Шлепови су практично “армирали” цело острво, копно се још неко време набијало уз ову неочекивану препреку, да би и данас, пола века касније, задржало непромењени облик.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Ned Nov 14, 2010 12:32 am
Rimski gradovi na Dunavu

Urbanizacija oblasti na gornjomezijskom limesu bila je duži proces, koji se uglavnom odvijao bez učešća centralne vlasti. Skoro svi gradovi i druga naselja na Dunavu razvila su se u blizini vojnih logora. Status municipijuma ili kolonije bio je u većim slučajeva dodeljen već formiranim naseljima rimskih građana i to je bio izraz volje nekoliko careva II i III veka. Jedini izuzetak u tome predstavlja Raciarija, koja nije bila titularna, već deduktivna kolonija, osnovana od veterana u vreme Trajanove vlade, posle završetka ratova u Dakiji.

Pre rimskog osvajanja plemena, ili u najboljem slučaju plemenski savezi bili su jedna politička organizacija u oblasti kasnije rimske provincije Gornje Mezije. Rimljani su verovatno i ovde pri administrativnom organizovanju osvojene oblasti, u skladu sa već utvrđenom politikom prilagođavanja postojećem stanju, podelili teritoriju Mezije na peregrine zajednice, civitates. Kao i u drugim provincijama, one su se mogle nalaziti pod upravom domaćih kneževa, principes, ili pak rimskih vojnih prefekata.[1] Nove zajednice su obično zadržavale stare etničke nazive, mada se teritorijalno nisu morale poklapati sa plemenskom oblašću. U Gornjoj Meziji ovaj stupanj razvoja posvedočen je samo na jednom natpisu iz vremena Klaudija. Na njemu se spominju civitates Moesiae et Triballiae, pod upravom centuriona primipila legije V Macedonica, Bebija Atika.[2] Nije jasno međutim da li su ovim nazivom obuhvaćene sve peregrine zajednice na teritoriji Meza i Tribala ili samo dve, koje nose stare plemenske nazive.

Ova organizacija je imala različitu dužinu trajanja u raznim provincijama na Balkanskom poluostrvu. U Dalmaciji su peregrine zajednice postojale do vremena Vespazijana; u Panoniji su neke prestale da postoje u I veku, a druge su se održale sve do vremena Severa.[3] U Meziji je njihova sudbina neizvesna. U vreme kada je Ptolemej pisao svoje delo, većina peregrinih civitates nije više postojala. Kao stanovnike Gornje Mezije Ptolemej navodi Trikornjane, Pikenze, Dardance i Meze.[4] Na teritoriji Dardanaca i Meza početkom II veka već su postojala gradska naselja, Skupi, Ulpijana i Raciarija, koja su svojom teritorijom obuhvatila veći deo ranije administrativne jedinice, civitas. Za Trikornjane se može pretpostaviti da su u II veku bili atribuirani gradu Viminacijumu; Pikenzi su verovatno zbog rudnika koji su ležali na njihovoj teritoriji, od vremena Hadrijana bili pod direktnom upravom carskih činovnika. Ne zna se kako je bila organizovana oblast, koja nije ulazila ni u gradsku teritoriju niti u rudničku. Na granici ona je bila u sferi uprave vojnih komandanata. Ona je činila tzv. territorium legionis, koja je ulazila u sferu kompetencije legijskih legata.[5]

U II—III veku na Dunavu su nastala gradska naselja Singidunum, Margum i Viminacijum na zapadnom delu limesa i Raciarija na istoku u blizini donjomezijske granice. Raciarija je bila prvo gradsko naselje na severnoj granici Gornje Mezije. Ona je osnovana u vreme, kada je još uvek vršena dedukcija veterana. Naseljavanje u gradovima na severozapadu Gornje Mezije vršeno je tokom dužeg vremenskog perioda i bez učešća careva i dedukcija. Pri osnivanju kolonije Raciarije jedan deo zemlje je morao biti oduzet od peregrine zajednice i dodeljen kolonistima — veteranima.[6] Kasnije je naselje uvećano doseljavanjem lica iz okoline u grad ili iz drugih oblasti i provincija. Veći broj veterana, naseljenih u Raciariji pri osnivanju kolonije i kasnije, kao i doseljavanje trgovaca i drugih stranaca, daje strukturi stanovništva ovog grada neke karakteristike, koje važe i za druga naselja na granici.

Prvi civilni doseljenici na zapadnom delu limesa u Gornjoj Meziji naseljavali su se u kanabama, naseljima uz vojne logore. Kanabe su nastajale sa vojnim logorima u 1 vcku. Utvrđenja na Dunavu su građena od vremena Tiberija do Trajana ili Hadrijana. Najveći broj epigrafskih svedočanstava o kanabama u podunavskim provincijama potiče iz kasnijeg vremena, iz godina 138 — 160.[7] Jedan od najranijih natpisa te vrste, iz 100 god. n. e., potiče iz Seksaginte Priste na donjem Dunavu.[8] U Gornjoj Meziji se jedan indirektni epigrafski podatak odnosi na kanabe u Margumu. Na jednom natpisu je posvedočeno lice, koje je vršilo funkciju curator-a civium Romanorum Margi consistentium. Pored njega se spominje jedan pripadnik legije IV Flavia i na osnovu toga se može pretpostaviti da su bile u pitanju kanabe ove legije, stacionirane na ušću Morave krajem I veka.[9]

Kanabe u Singidunumu, u okolini kasnijeg logora legije IV Flavia, nisu dosada potvrđene na natpisima. U Viminacijumu one se spominju početkom III veka.[10] U ovo vreme one su od Karakale bile obnovljene. Izmene u položaju aktivnih vojnika, kojima je od vremena Severa bilo dato pravo da žive sa porodicama i da sklapaju legalne brakove, mogle su biti razlog za izgradnju novih kanaba legije VII Claudia. Na taj način su oženjeni vojnici bili izdvojeni od civilnog stanovništva gradova.

U ranim kanabama, potvrđenim u Podunavlju u II veku, veterani predstavljaju najvažniju socijalnu kategoriju. Oni se spominju na prvom mestu: veterani et cives Romani et consistentes.[11] Tako je verovatno bilo i u Gornjoj Meziji. Slabo očuvan tekst natpisa iz Marguma ne dozvoljava da se utvrdi poredak raznih vrsta stanovnika kanaba, veterana, doseljenika i rimskih građana. Na čelu ove zajednice je, kao i u drugim sličnim slučajevima, stajao curator civium Romanorum.

U III veku kanabe se ponovo pojavljuju na natpisima. Ne zna se šta je u međuvremenu bilo sa njima. Utvrđivanje njihova odnosa prema gradovima koji su se razvili takođe pored vojnih logora je jedan od osnovnih problema nastanka gradova. U Singidunumu, Margumu i Viminacijumu se ne zna kome naselju je dodeljen status grada. Od početka se mora računati sa više naselja u okolini vojnih logora. Jedno je bilo naselje starosedelaca, pagus ili oppidmn, koji u svim dosada poznatim slučajevima leži na izvesnoj udaljenosti od rimskog naselja i vojnog logora. Na drugoj strani se pretpostavlja postojanje dve zajednice rimskih građana; jedno bi bile kanabe legije, koje bi bile u uskoj vezi sa vojskom, a drugu bi predstavljali rimski građani, u civilnom naselju. Keltski pagus , prostorno odeljen od rimskog naselja u Singidunumu i Viminacijumu, nije bio jezgro iz koga će se razviti municipijum ili kolonije. Ne može se pretpostaviti ni to, da su starosedeoci bili preseljeni na teritoriju budućeg rimskog grada, kao što je to bio slučaj u Karnuntumu, a možda i u Akvinkumu.[12] Među građanima gradova na gornjomezijskom delu Dunava keltska i druga domorodačka imena se kasno i retko pojavljuju. Većinu stanovništva u njima čine stranci i veterani legija. U pogledu sastava stanovništva gradovi se približavaju kanabama, u kojima dve osnovne kategorije stanovništva čine veterani et cives Romani. Teško je međutim utvrditi da li su te dve vrste naselja, civilno i vojno (canabae) pravno i prostorno bile razdvojene ili su pak canabae legionis bile naselje kome je u II veku dodeljen status municipijuma, kasnije kolonije. Stariji naučnici, Mommsen, Schulten i Kornemann, premda su se u nekim pitanjima u vezi sa kanabama razilazili, smatrali su da je ova vrsta naselja u pograničnim oblastima na Rajni, Dunavu ili u Africi pretvorena u municipijume, dodeljivanjem gradskih prava već postojećoj zajednici rimskih građana. Ovo mišljenje je kasnije prihvaćeno od većine naučnika. Istaknuto mišljenje o ovom pitanju i sasvim suprotno ranijem imao je O. Bohn. Njegov članak, objavljen pre nekoliko decenija, uticao je u velikoj meri na napuštanje tradicionalnog gledišta na problem nastanka gradova pored vojnih logora. Bohn je smatrao da kanabe legije nisu bile ono naselje kome je dodeljivan status municipijuma, već da su to bila peregrina naselja. Kanabe bi i dalje postojale, uporedo sa gradom, jer nije nestao osnovni cilj njihovog postojanja — snabdevanje vojske. Potvrdu za svoje gledište Bohn nalazi u epigrafskom materijalu iz velikih vojnih logora u Lambezi i Viminacijumu. Na spiskovima usluženih vojnika iz Lambeze i Aleksandrije iz vremena pre Severa javljaju se uporedo vojnici poreklom iz ova dva grada i oni koji kao zavičaj navode castra, što je bilo uobičajeno za lica poreklom iz legijskih kanaba. Uporedo postojanje grada i kanaba u Viminacijumu pokazivala bi okolnost, da su kanabe legije VII Claudia u vreme Severa obnovljene, kako pokazuje tekst već spomenutog natpisa, posvećenog Septimiju Severu i Karakali, a ne izgrađene. To bi značilo da su one kontinuirano postojale i posle stvaranja municipijuma u Viminacijumu. Status grada ne bi bio dodeljen kanabama, već naselju starosedelaca.[13]

Premda se argumentaciji Bohn-a mogu učiniti neki prigovori, naročito u. pogledu značenja termina castris i ciljeva postojanja kanaba, koje je moglo preuzeti i gradsko naselje[14], arheološka ispitivanja nekih velikih vojnih logora na Dunavu, u Karnuntumu ili Akvinkumu, kao i na donjoj Rajni, a u nekim slučajevima i epigrafski materijal pokazali su nešto komplikovaniju topografsku situaciju. Na nekim mestima su potvrđena dva odvojena rimska naselja.[15] Da li su ona i pravno bila jasno odvojena, kao dve kategorije, ne može se pouzdano utvrditi.

Malo poznata topografija Singidunuma i Viminacijuma pruža nedovoljno podataka za rešenje ovog problema. U Singidunumu su tragovi rimskog naselja otkriveni na dva mesta u blizini Kalemegdana i vojnog logora na njemu: na obali Save, neposredno ispod Kalemegdana[16] i jugozapadno odatle, nekoliko stotina metara dalje, na padini pored današnje Patrijaršije. Ovo poslednje naselje se nastavlja, preko današnje ulice Knez Mihajlove, prema Studentskom trgu i Hemijskom institutu.[17] Kod današnje Patrijaršije, gde se pretpostavlja postojanje trgovačke četvrti, otkriven je natpis jednog veterana. Veliki broj natpisa vojnika i veterana otkriven je u nekropoli, koja se nastavljala duž puta prema Viminacijumu, u današnjim ulicama Kosovska, Bulevar Revolucije i dr.[18] Od naselja ispod Kalemegdana, na obali Save otkriven. je mali deo. Čim se da između njega i naselja koje je posvedočeno nešto dalje, oko Patrijaršije, nije bilo ni grobova niti jarka, koji bi ih razdvajali.

Topografija rimskog naselja u Viminacijumu je nešto bolje poznata, jer se na tom mestu ne nalazi moderno naselje. Granice njegova prostiranja i obim mogu se približno odrediti na osnovu skromnih iskopavanja krajem prošlog i početkom našeg veka i po konfiguraciji terena. Ono je obuhvatalo površinu od oko 70 ha i počinjalo je neposredno ispod bedema legijskog logora.[19] Tragovi kuća za stanovanje i drugih građevina i prostrana nekropola na severnoj, zapadnoj i južnoj strani ne ostavljaju mesta sumnji da je u pitanju ono naselje, kome je dodeljen status municipijuma i kasnije kolonije. Ukoliko su kanabe legije postojale kao odvojena kategorija naselja, moraju se tražiti istočno od vojnog logora; ukoliko su u I i početkom II veka postojale uz zapadni bedem kastruma, one su se bez sumnje stopile sa kasnijim gradom. Uporedno postojanje legijskih kanaba i municipijuma neosporno je dokazano u III veku. Dosada međutim nije arheološki utvrđeno gde su se nalazile obnovljene kanabe legije VII Claudia.

Iskopavanja u Margumu nisu pružila nove podatke o topografiji rimskog grada.

Nova arheološka ispitivanja gradova na gornjomezijskom limesu mogu dati nov materijal i doprineti rešenju pitanja porekla gradskih naselja. Sadašnje stanje poznavanja topografije i epigrafskog materijala ne potvrđuje tezu da kanabe legije i još jedno rimsko naselje postoje jedno pored drugog u II veku, niti pak dozvoljava da se pretpostavi da je rimski municipijum bio bilo gde u pomenutim naseljima formiran na teritoriji naselja starosedelaca ili od preseljenih pripadnika ovog sloja. Stanovništvo gradova i sloj municipalne aristokratije čine veterani i rimski građani, koji se sreću i u kanabama. Starosedeoci su relativno retko epigrafski potvrđeni. Samo za jedan deo tog sloja to se može objasniti težnjom pripadnika starog stanovništva da rimskim imenima prikrije svoje poreklo ili dejstva rimskog zakona da u spiskove građana mogu ući jedino lica sa rimskim imenima.

Naseljima Singidunumu, Margumu i Viminacijumu i Raciariji status rimskih gradova je dodeljen u periodu od Trajana do Marka Aurelija. Nastanak pojedinih gradova ne deli veći vremenski razmak, tako da se jedva može govoriti o promenjenim ekonomskim ili političkim prilikama i fazama urbanizacije limesa. Singidunum i Viminacijum su dalje napredovali i u III veku stekli status kolonija.[20] Isto se može pretpostaviti i za Margum, koji je dosada potvrđen jedino kao municipijum. Raciarija je od početka bila kolonija. Aureus Mons i Akve, koji se u IV—VI veku nazivaju civitates, verovatno nisu formalno nikada bili proglašeni za municipijum ili koloniju. Jedno od većih naselja u zaledu limesa ležalo je kod današnje Ravne, pored vojnog logora pomoćnih odreda. Njegovo unutrašnje uređenje nije poznato. Verovatno nije imalo nikakav status.

U pogledu gradskih institucija gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji ne pokazuju nikakve osobenosti. Na čelu zajednice je, kao i u drugim rimskim gradovima, stajao kolegij duovira ili kvatuorvira i gradsko veće, ordo decurionum. Potvrđene su i funkcije gradskih kvikvenala, verovatno sa cenzorskim ovlašćenjima, kvestora, edila.

Ekonomski i kulturni procvat u oblasti koju izučavamo pada u vreme Severa. U isto vreme su period prosperiteta doživljavali i gradovi u Dakiji i na donjem Dunavu.[21]

Najveći broj gradskih naselja ležao je na zapadnom delu dunavske granice u Gornjoj Meziji, na kratkom prostoru između Singidunuma i Viminacijuma. Između ove grupe gradova, i Raciarije, koja se nalazila na krajnjim severoistočnim tačkama Gornje Mezije, pružala se neurbanizovana oblast, sa nizom manjih naselja i kastela. Širinu gradske teritorije pojedinih gradova teško je odrediti. U većini slučajeva ostaje kao nerazrešen problem i njen odnos prema teritoriji legije, koja je u blizini stacionirana. Prostiranje gradskih oblasti na jugu može se približno ograničiti na pojas od oko 20 rimskih milja. Stanica Municipium, koja po svoj prilici označava južnu granicu teritorije municipijuma Viminacijum ležala je na 18 milja od grada.

Deo limesa istočno od Lederate (Rama) do ušća Timoka na istoku je bez gradskih naselja. U njemu su legati legija imali onu vlast kao dekurioni u gradovima.[22] Ona je verovatno bila podeljena na teritorije niza kastela, u kojima su bili stacionirani odredi legija IV Flavia i VII Claudia ili pomoćni odredi. Naselja pored ovih tvrđava spadala su u kategoriju vici, castella, territoria i sl., koja su imala quasi gradsku organizaciju, kao naselja iste vrste u drugim provincijama.[23] U III—IV veku ona su mogla biti potčinjena oficiru, koji se zvao praepositus ripae legionis VII Claudiae. Ovo zvanje je potvrđeno na opekama, otkrivenim u nekim kastelima na dunavskoj obali.[24]

Jedan deo oblasti na limesu verovatno je bio u svojini cara. Carski domeni su se prostirali u rudničkoj oblasti Pikenza i u Timočkoj dolini. Natpisi na rudničkom novcu iz vremena Hadrijana potvrđuju postojanje rudnika na Peku; u Timočkoj dolini na postojanje carskih domena možda ukazuju nazivi nekih kastela, koji potiču od carskih imena, kao lulii vaUum ili AureUana. Postojanje carskih imanja u okolini gradova potvrđuju natpisi carskih dispenzatora u Viminacijumu i Raciariji.[25]

Na dunavskoj obali između ušća Mlave i Arčara prirodni uslovi nisu dozvoljavali razvoj većih naselja. Na ovom delu dunavske obale, koja je strma i često besputna, nije bilo ni većih vojnih logora. Za zaštitu granice bile su postavljene na manjim razmacima kule ili manji kasteli.

Prvi rimski građani na Dunavu poticali su iz Italije ili zapadnih rano romanizovanih provincija. Iz ovih oblasti su poticali vojnici, a verovatno i trgovci koji su pratili vojsku. Od II veka počinje regrutovanje vojnika u bližoj ili daljoj okolini vojnih logora. Istovremeno se širi i romanizacija u Podunavlju i mnogi starosedeoci stiču rimska građanska prava. Procenat romanizovanog stanovništva poreklom iz okoline povećava se u gradovima. Krajem II veka regrutovanje za gornjomezijske legije na Zapadu skoro je sasvim prestalo. Među trgovcima međutim, procenat stranaca, bilo iz zapadnih ili istočnih provincija Carstva ostao je značajan. Većinu stanovništva gradova na Dunavu u II i III veku ipak čine lica poreklom iz Gornje Mezije ili susednih provincija. Mnogi od njih su mogli biti potomci ranijih doseljenika.

Veterani su bili jedna od najmnogobrojnijih grupa stanovništva i ekonomski najjači sloj. U socijalnom pogledu u II i III veku. oni su predstavljali sloj iz koga su birani gradski upravnici. To pak rnje bilo pravilo. U zakonodavstvu V veka nailazi se na ukaze, koji su imali za cilj da poprave položaj osiromašenih veterana.

O robovima su obaveštenja veoma oskudna. U vreme iz koga potiče najveći broj natpisa, u II—III veku, oni su posvedočeni u posedu vojnika i veterana.

Malo podataka ima i o starosedeocima u rimsko doba. Većina je verovatno činila seosko stanovništvo. Njihovo uključivanje u gradsko stanovništvo i javni život grada nije ranije od II veka i kako se čini, bilo je ograničeno na pojedinačne slučajeve. Stvaranje gradskih naselja nije samo po sebi donosilo značajnije proširenje rimskog građanstva na peregrino stanovništvo iz okoline. Relativno malobrojni Ulpii u Raciariji i Aelii u Viminacijumu su dokaz da je gradski status dodeljivan već postojećoj zajednici rimskih građana, koja nije uvećavana uključenjem starosedelaca. Carsko gentilno ime, koje se najčešće sreće na natpisima iz naselja na Dunavu je Aurelius. Izvestan broj ovih lica stekao je rimska građanska prava pod Markom Aurelijem; većina je međutim uključena u zajednicu rimskih građana Karakalinim ediktom 212. god. To bi pokazivalo da je veliki broj stanovnika provincija sve do početka III veka ostao u statusu peregrina. No kako se čini i posle Karakalina edikta bilo je grupa provincijskog stanovništva bez rimskog građanskog prava.[26] Domaća imena su se na natpisima zadržala, u rimskoj onomastičkoj formuli, kao kognomena, do IV veka.

U privredu Rimskog carstva Gornja Mezija je bila uključena kao jedna od provincija, koja je proizvodnjom zadovoljavala sopstvene potrebe. Privrednom uzdizanju oblasti u Podunavlju i preuzimanju razvijenijih oblika proizvodnje znatno je doprineo živ promet sa istočnim i zapadnim provincijama. Važan ekonomski faktor u trgovini, zanatstvu i poljoprivredi predstavljali su veterani, koji su primali veće sume novca ili proizvoda.

Posle procvata u drugoj polovini II i u početku III veka počinje da se opaža opadanje u Podunavlju i to u prvom redu kao kriza gradskog uređenja. Opšta slabost se ogleda u upadljivom smanjenju broja natpisa posle Severa. Ekonomska kriza, čiji su simptomi u razvijenijim oblastima carstva postali jasni već krajem II veka, ovde je bila nešto usporena zbog postojanja specifičnih oblika proizvodnje, u kojima robovi nisu bili glavna radna snaga. U gradovima međutim u III veku javne službe postaju suviše veliki teret za pojedince i on se prenosi na celu kuriju i posednike, okupljene u njoj. Država je bila prinuđena da vezuje pojedina zvanja za određene grupe građana i da ih učini naslednim u istim porodicama, zajedno sa teretom munera.[27] Na natpisima se pojavljuju maloletni dekurioni, pa i u dečjem uzrastu.[28]

Rimski gradovi na Dunavu prvi put su bili razoreni od varvara i osvojeni u vreme hunske najezde, sredinom V veka. Ovaj događaj označava kraj perioda, u kome su postojale rimske gradske institucije, osnovane na Dunavu u II veku. Posle povlačenja Huna mnogi gradovi su bili obnovljeni i nova utvrđenja podignuta. Neki od njih su postojali sve do VII veka. Međutim, u ovim obnovljenim naseljima nastale su značajne unutrašnje promene. Gradsko uređenje prestalo je da služi kao osnova rimske uprave ii IV—V veku. U Justinijanovo doba ranija naselja na Dunavu su spojena sa tvrđavama i opasana zidovima. Ovu vrstu pograničnih tvrđava Prokopije naziva polizma. Takvo spajanje utvrđenja i naselja bedemom potvrđeno je u Singidunumu i kastelima Caput bovis, Zanes i Pontes. Vrlo je verovatno da je ista mera bila preduzeta i u drugim obnovljenim naseljima. O unutrašnjem uređenju i civilnoj vlasti u polizmama nema određenijih podataka. Vojna odbrana je bila poverena vojnim stratezima. Jedan strateg je posvedočen u Singidunumu u pregovorima između Avara i Romeja 579. god. Njegove funkcije nisu bliže poznate. Njegov položaj u vizantijskoj vojsci i uloga u gradskoj upravi teško se može utvrditi.[29]

Veća naselja na Dunavu u VI veku bila su centri šire agrarne oblasti. Na teritoriji Akva, koje su ležale kod Prahova, prema Prokopijevu izveštaju nalazilo se 37 kastela, od kojih su neki ležali duboko na jugu, blizu Niša. U XI Justinijanovoj Noveli spominju se territoria, vici i castella u ovoj istoj oblasti.

Tvrđave i naselja na starom gornjomezijskom limesu bili su ponovo razoreni od Avara, krajem VI veka. Razaranje je bilo praćeno raseljavanjem. stanovništva i prodajom u roblje. Neki gradovi se i posle toga spominju, početkom VII veka. Kasnije im se gubi svaki trag za izvesno vreme, a zatim se mnoga od njih pojavljuju sa slovenskim imenima. O sudbini poslednjeg rimskog stanovništva na Dunavu ne zna se ništa. U nekim tvrđavama našli su prvo utočište slovenski doseljenici. Na istočnom delu ranijeg gornjomezijskog limesa, istočno od ušća Timoka, stari nazivi su se održali do današnjih dana (Florentin — Florentiana, Arčar — Ratiaria i dr.), što bi možda ukazivalo na kontinuitet između antičkih i srednjovekovnih naselja.

Padom gradova i tvrđava na Dunavu u ruke Avara uništena je severna granica carstva kao odbrambeni sistem i put na jug je postao slobodan. U sledećem veku to će olakšati naseljavanje Slovena na Balkansko poluostrvo.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 12:52 am
Srpsko podunavlje u praistoriji

U naše vreme, koje teži brzini i efikasnosti, postoje veoma udobni transportni sistemi koji će vas odvesti u bilo kojem pravcu poželite, ako možete da platite. Pre samo nekoliko ljudskih generacija, bilo je nezamislivo da će čovek ovladati vazdušnim saobraćajem, i da će ovaj način putovanja biti pristupačan relativno širokom sloju populacije. Ukoliko želite da putujete ne tako brzo, i da uživate u samom doživljaju, i to je moguće – recimo da ćete u tom slučaju odabrati putovanje rekom, možda Dunavom.
PRAISTORIJSKI AUTOPUT:
Putovanje Dunavom bi, međutim, moglo da vas navede na razmišljanje o značaju ove reke za ljude koji su tu živeli u nekom drugom vremenu. Na svoj način, i drevni čovek je nastojao da svoj život učini efikasnim i da živi u boljim uslovima. Za nekoga ko je živeo na ovim geografskim koordinatama, recimo u vreme mlađeg kamenog doba, Dunav je bio nešto kao širok i moćan autoput. Putovanje kopnom u to vreme nije bilo nepoznato niti nemoguće, ali je probijanje kroz šume, planine i močvare zahtevalo poseban način organizovanja. Rečni putevi su imali prednost sigurne maršrute, bez prepreka i uz minimalno gubljenje vremena da biste se u prostoru orijentisali. Ukoliko ste se nalazili u oblasti gde se više rečnih tokova spajalo, kao što je slučaj sa prostorom tzv. "beogradske konfluence", gde se u široj oblasti nalaze slivovi nekoliko reka, imali ste još više mogućnosti da se otisnete u raznim pravcima, da pribavite informacije, trgujete, prosperirate. Zato nije čudno da je kultura koja je na efikasan način iskoristila ovdašnje vodotokove i prirodne resurse, kao što je slučaj sa vinčanskom kulturom, bila u svom vremenu tako moćna i uspešna. Putnik koji danas plovi Dunavom bi takođe trebalo da se zamisli nad činjenicom da su se gotovo sve ovdašnje praistorijske civilizacije udomile u blizini ove velike reke. U čitavom svom toku, jedno od najspektakularnijih mesta na Dunavu je Đerdapska klisura (poznata i pod imenom Gvozdena vrata), i gde već na osnovu samog predela možete da naslutite nešto uzbudljivo. Upravo na tom mestu je nastala jedna tako samosvojna kultura kao što je Lepenski Vir, o čijoj vezi sa Dunavom najdirektnije govori njihova umetnost, tačnije skulpture, koje svojim oblikom istovremeno podsećaju na ljude i na ribe.
ČOVEK I RIBA:
Govoreći o ovoj srođenosti sa rekom koja se očitava iz arheoloških ostataka đerdapskog mezolita, prelaznog perioda između paleolita, starijeg kamenog doba, u neolit tj. mlađe kameno doba, dr Boban Tripković, sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, tokom razgovora za "Vreme" ističe: "Nastanjeni u Đerdapu, pripadnici kulture Lepenski Vir su živeli od lova na crvenog jelena i divlju svinju. Sudeći prema ostacima riba, te na osnovu nalaza udica, tegova za ribarske mreže i harpuna, znamo da je i ribolov predstavljao važnu delatnost. U vreme samih početaka srpske arheologije, životinjske i riblje kosti gotovo da nisu prikupljane ili su prikupljane na krajnje selektivan način i ta tradicija je, nažalost, neretko nastavljana i kasnije. Zbog toga ponekad posedujemo samo oskudna saznanja o ekonomiji praistorijskih zajednica. Naročito veliki problem postoji sa ostacima riba jer one, kao sitan organski materijal, najbrže propadaju. Ukoliko i zemljište poseduje visoku kiselost, onda je taj proces veoma ubrzan i od organskog materijala gotovo se ništa ne očuva. Na sreću, sve to nije bio slučaj i sa lokalitetima u Đerdapu tako da znamo da im je reka bila od velike važnosti. I skulpture koje su pronađene na lokalitetu Lepenski Vir su ribolike, u njima je jasno prikazana hibridna priroda čoveka i ribe, na osnovu čega se lako može zaključiti koliko je reka imala značajnu ulogu u njihovim životima.Činjenica je da su starčevačka i kasnije, vinčanska kultura tesno povezane sa dolinama velikih reka, pre svega Dunavom, Savom i Moravama. Centralnu poziciju svakako ima Dunav. On je u svim periodima bio neka vrsta koridora, kao što je to i danas. Međutim, ono što ponekad zanemarujemo, a čemu nas istorija uči, jeste da sredstvo spajanja često može biti i sredstvo razdvajanja. Naročito kada je u pitanju reka tako široka kao Dunav, koji je često sam po sebi mogao činiti i granicu. Tako je u vreme kasnog neolita/ranog eneolita, Dunav predstavljao barijeru koja je ograničavala protok informacija i dobara između šumadijskog zaleđa, odnosno unutrašnjosti Balkanskog poluostrva i jugoistočne Panonije. Južno od Save i Dunava, u regionu sa mnoštvom mikroregionalnih crta i ekoloških niša, izgleda da nije bilo tako velikog kretanja ljudi, robe i znanja. S druge strane, severno od Dunava se uspostavlja krug kultura koje su bile u međusobnoj interakciji i gde je trgovina predstavljala važnu ekonomsku i društvenu delatnost. Neke vrste nakita i sirovina se javljaju u Podunavlju i celom karpatskom basenu i vidi se da su služile i kao sredstvo povezivanja."
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 12:56 am
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 3:12 pm

avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 3:12 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 3:13 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije

taj Sre Dec 15, 2010 3:13 pm
Sponsored content

Re: Iz istorije

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu