Zoran Grbić-Slogovanje

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 4:49 am

Шинејд о Конор – ирски православац?

Пре скоро двадесет година написао сам текст о Шинејд, објављен у магазину Ритам септембра 1990. године, који је до тад вероватно био први велики текст написан о њој на простору бивше Југославије. У њему сам најавио светску славу за Шинејд, што није било баш пророчки, јер су многи од ње очекивали исто. Две године након тога, имала је три албума, иза себе наступe са Стингом, Питером Гебријелом, урадила је музику за анти-британски филм ,,У име Оца'', наступала на чувеном концерту Роџера Вотерса ,,Зид'' у Берлину, уз бројне друге звезде радила je на албуму обрада песама Кол Портера,...Имала је сва врата отворена пред собом.
До тога ипак није дошло. Иако је одавно светски позната, ипак никад није постала класична звезда, ни по заради, ни по третману у медијима.
За свој статус звезде на граници сазвежђа сама је одговорна. Барем два догађаја су пресудно утицала на то. Прво је у Њу Џерсију, на америчкој турнеји августа 1990. одбила да наступи након извођења америчке химне. Мало пре концерта објаснили су јој да, по правилима тог места, њен концерт мора да буде одржан након извођења америчке химне. Рекла је да ,,не жели да наступи након националне химне државе која спроводи цензуру над уметницима'', и да је то ,,лицемерно и расистички.''. Након преговора, химна ипак није изведена, концерт је одржан, али је читава прича стигла до медија, што је резултирало бојкотом од њихове стране, па и од неких колега музичара (Френк Синатра се истакао).
Други скандал је далеко значајнији, и он је дефинитивно и пресудно утицао на то да њен пут ка светској слави тада буде прекинут. Вест о томе, једном од највећих скандала у популарној музици, је чак стигла и до нас. Они који су у то време слушали Шинејд можда се сећају да је снимак о томе био пренет и у нашем Другом дневнику, наравно, из посебних разлога.
Инцидент се догодио у чувеном шоу Saturday Night Live, који је изнедрио и одржао многе америчке забављаче и глумце и чији утицај превазилази и његову гледаност. Шинејд је наступила вечери у којој је домаћин био Том Робинс, у музичком делу програма, када је требало да отпева ,,акапела'' верзију песме ,,War'' Боб Марлија, која је написана на основу чувеног обраћања Цара Хајле Селасија Генералној скупштини Уједињиних нација[1], октобра 1963. Песму је певала као мешавину црквеног појања и реге звука, уместо речи расизам изговарала је ,,злостављање деце'' а на крају је, на речи ,,зло'', извадила слику Папе Јована другог, коју је пред камерама поцепала и изговорила већ чувену реченицу "Fight the real enemy'' (Бори се против правог непријатеља). Никад пре тога, вероватно ни после, у студију те телевизије није била већа тишина. Што би се рекло, ,,у Њујорку – мук''. Требало би погледати тај видео (линк), барем његов крај, док се неко не досети да га скине.
Већ сутрадан почела је медијска хајка. Ко год је желео да стекне мало медијске пажње, могао је то да уради једноставним пљувањем по лику и делу Шинејд о Конор. Чак је и велика Мадона, која је (поред злоупотребе имена) своју славу на почетку каријере стварала скандалима везаним за Католичку цркву и (зло)употребу крста, није одолела да дели моралне лекције младој Шинејд. У Америци тих дана јавно су, као некад књиге у Хитлеровој Немачкој, уништавани дискови Шинејд, и то се чинило са нескривеним поносом.
Ма колико реално овај скандал био велики по значају, о чему говори и податак да станица НБЦ још увек не дозвољава јавно приказивање цепања Папине слике, следећи (за којег Шинејд није директно одговорна) је био још већи по драматичности, и сигурно представља један од најсрамнијих догађаја у историји америчке музике. Две недеље након догађања у студију НБЦ-а, одржавао се концерт поводом 30 година рада Боб Дилана. У препуном њујоршком Медисон Сквер Гардену, међу осталим гостима, требало је да наступи и Шинејд и отпева Диланову ,,I Believe in You'' (што се показало као скоро бизарно[2]). Одмах након поносите најаве Крис Кристоферсона, који је несумњиво утицајан међу том публиком, посетиоци су се поделили у два табора. Малобројни су аплаудирали а други звиждали најављеној гошћи, а са бине је та какафонија звукова из таме вероватно изгледала као борба добра и зла. Узвици увреда су врло брзо надјачали изразе подршке. Шинејд је стоички издржала све повике од неколико десетина хиљада људи, чекајући да престану. Чак је прекинула покушај музичара да започну песму, склонила се од микрофона и стала пред публику. Кад је клавијатуриста по други пут започео извођење песме, Шинејд га је је рукама поново одлучно прекинула, затражила да укључе микрофон, скинула слушалице и видно изреволтирана, поносито и бесно (да не кажем пркосно) поново одрецитовала речи Хајле Селасија из спорног тв наступа, које су ту добиле нови смисао, након чега је поново погледала публику и дигнуте главе напустила позорницу, да би иза ње, онако женски и девојачки, могла на миру да се исплаче.
Препоручујем свакоме да погледа снимак (линк). И онима који не слушају Шинејд, па чак и онима који не слушају музику уопште. Не верујем да постоји, нити ће постојати, снимак на позорници од четири минуте у којем су стале огољене до своје суштине, у чистој форми, све основне људске емоције показане у публици и људима на сцени – мржња, радост, туга, увређеност, понос, храброст, љубав, бес... Све, па и више од тога, стало је у тако мало времена. Шинејд је те вечери победила. Па иако је за њу те вечери то била пирова победа, ипак је за вечност показала да људско достојанство нема цену, да је могуће да девојка од двадесет пет година буде јача од руље од хиљада људи, да право на изношење става није нужно везано са мишљењем већине о томе, и да се људскост мери поспремности да се бори за оно у шта верује, а не по умећу утапања у гомилу.
Шинејд наравно, није ,,Ортодоксни Келт''. Барем не још увек. Али, и поред сукоба са Католичком црквом, она је дубоко религиозна. Каже да ју је Бог спасао и да би, да није веровала у њега, била мртва, пијаница или наркоман. Уосталом, сукоб и није био везан за веровање, него за случајеве злостављања деце који су у то време игнорисани од стране цркве, а за које је она тврдила да се чине са знањем врха Католичке цркве. Шинејд, која је као дете и сама била злостављана, мало након дешавања у емисији Saturday Night Live је за магазин Rolling Stoneизјавила ,,Ми би требало да схватимо да они владају светом, сваком владом на свету, они су Светска банка. (...) Што се мене тиче, ми живимо у паклу. Постојање злостављања деце значи да ђаво побеђује. За мене он није мали црвени лик са трозупцем, он је тип са крагном и великом црвеном капом који иде около говорећи ,,млади Ирске, ја вас волим'' кад млади Ирске седе на улицама хероина. (...) Они не знају шта је Бог. Они су Римска империја, људи који су измислили злостављање деце. Само треба да погледате њихову историју да бисте то видели.''
На последњем албуму ,,Теологија'' Шинејдјеотпевала четири псалма (33, 91, 104 и 137) и делове из књига Старог завета (Исаија, Песма над песмама, Јов, Самуил). Вероватно се и даље декларише као растафаријанац, али то све више изгледа као православно осећање него поштовање Етиопске културе и Хајле Селасија. Боб Марли би вероватно био поносан. Ако је Марли могао да постане православац, зашто би било чудно од ње то једном очекивати? Чак је и Том Хенкс (узгред, један од омиљених и честих водитеља Saturday Night live, који је недавно снимио филм ,,Анђели и демони'' који критикује Ватикан) крштен у грчкој православној цркви, иако је претходно био католик.
Шинејд у Београд долази 3. јула, након Љубљане и Загреба. Код нас је позната углавном по хитовима ,,Nothing compares'' to u и ,,Mandika''. Али требало би се подсетити и (поред њених других хитова) сјајног живот извођењаLast Day Of Our Acquaintance , дуета са Shane MacGowan ,,Haunted'', наступа са Роџером Вотерсом у Берлину ,,Mother'', обраде песме Кол Портера ,,You Do Something To Me'' и одличном песмом за филм У име Оца ,,You Made Me The Thief Of Your Heart''. Љубитељи њеног гласа не би требало да пропусте ни песму Масиве Атака ,,Special Cases'', и нипошто не треба заобићи одлично извођење традиционалне (данас патриотске) Ирске Óró 's é do bheatha 'bhaile коју изводи на матерњем Gaelic-у, у верзији која је спојила ирску и реге музику.
23. јун 2009.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 4:52 am

Анатомија патриотизма
Крајем осамдесетих, удобно заваљен у седиште поред возача који ме је примио као аутостопера, озбиљно сам се увредио на његову тврдњу да је Југославија ,,вештачка творевина'' која ће се пре или касније распасти. Нисам могао да верујем шта ми је тај грађанин Европе (националност је небитна) говорио док смо ишли ка једном лепом граду на северозападу Европе. Није био злонамеран. Претходно ми је дао сендвич и лименку сока, питао како иде у животу, да ли дуго чекам и све остало по реду. Само је био искрен. За мене, претпостављам тада патриоту, било је потпуно несхватљиво да неко може да о мојој домовини тврди да је вештачка. Због тога сам такву истину тумачио као злу намеру, неупућеност, или можда, у својој наивности, и као љубомору.
Те осамдесете, у којима је читава Европа знала оно што ми нисмо, за нас су почеле прекидом једне фудбалске утакмице у Сплиту, након смрти највећег сина наших народа и народности, у којима је читав стадион певао заклетву Вођи и заједно се са фудбалерима на стадиону борио са сузама и болом. Највише због страха за будућност државе. Завршиле су се такође на фудбалској утакмици, у Загребу, када је ногометаш Динама копачкама јуначки и поносно насрнуо на представника југословенске милиције, док су навијачи дивљали по стадиону радећи исто.
Шта се десило између утакмице Хајдук-Звезда осамдесете кад су сви навијачи певали заклетву Титу (о нескретању са пута), и утакмице у Загребу, која је промовисала почетак испољавања хрватског шовинизма? Зар је могуће да смо сво време били толико различити да бисмо заједно живели, да нас је сво то време неко плански заваравао, и чекао погодан тренутак? Да ли је оно што се десило деведесетих била последица несређених рачуна из прошлости или природне раздвојености народа?
Несређених рачуна је итекако било. Све што је штетило интегритету државе и угледу власти гурано је под тепих, све у име државе. Вероватно је то право владара и његова обавеза према заједничкој будућности народа. Нисмо ми држали монопол на то, и тешко да би само таква прошлост могла да буде разлог. Британци и Шкоти, на пример, такође су своју државу изградили на климавим ногама, историја им је препуна нерешених рачуна, па опет и даље добро функционишу заједно.
Такође, тешко да је то потекло од народа. Сузе на утакмици у Сплиту су потврда тога. Ма колико да је тињајући хрватски шовинизам био константа уткана у њихово друштво, он никада, до 1991, није постао широко прихваћен, а они највећи шовинисти били су или у иностранству, или на друштвеним маргинама. Иако је већина становништва Хрватске ,,знала'' да постоји разлика између Срба и Хрвата, заједничка држава им барем није сметала. Сигуран сам да би такви и остали, и знам да би следећа генерација већ другачије размишљала. Што се тиче осталих народности, мислим да није потребно доказивати њихову већинску искрену оданост Другој Југославији.
Бити југословенски патриота је значило, између осталог, не обраћати пажњу на националност грађана и бити свестан да сва људска права у потпуности имају сви они који су верни држави, а да она не могу да буду примењивана на оне који јој не мисле добро. То је принцип који, мање или више јавно, важи за све државе на свету, како год се њихов систем функционисања звао. Због тога су ,,борци за људска права'' остајали ван граница државе и међу собом завршавали Други светски рат на другим меридијанима.
А онда су се појавили мангупи у нашим редовима. Као да их је неко намерно бирао, па постављао на права места. Никад више ,,превејаних'' на позицијама власти. Све борци за права грађана, слободу говора, политички плурализам, права народа, историјска права... Због тога верујем да су дешавања на почетку деведесетих била чист пример манипулације и злоупотребе појмова ,,нација'' и ,,патриотизам''. Први улазак политичког ,,адвертајзинга'', пропаганде и маркетинга на ове просторе показао се погубним по заједничку државу, јер је у свега неколико година, или чак месеци, уништио свест о патриотизму, нешто што се пажљиво градило и одржавало деценијама.
Деведесете су у новим државама на Балкану поред ратова, обележиле и развој патриотске свести. Тај процес замене објекта патриотизма био је сасвим природан и у току страхота рата лако се примио међу становништвом држава од којих већина никад раније у историји нису постојале. Да би се тај процес потпомогао, у неким случајевима се служило заобилажењем истине, а у неким искривљавањем историјских чињеница. Због тога патриотска свест у земљама у окружењу почива, сасвим без потребе, на лажима без којих би такође добро функционисала. Оно што је заједничко за њих (осим БЈРМ и Црне Горе) је глорификација ,,ослободилачке борбе'' током деведесетих година, умањивање кривице из светских ратова и преувеличавање анти-фашистичке борбе. У темеље таквог патриотизма као ,,везивно ткиво'' које га ојачава, уткана је мржња према српском агресору, српским лажима, а заједничка им је и ,,свест'' о српском лажном доживљају историје.
Србија током деведесетих није прошла кроз сличан процес ,,очишћења'' од југословенства. Ма како неки желели да буде супротно, овде се никад национализам није примио системски, у својој огољеној шовинистичкој форми, какав је био у суседним државама. Не само што грађани нису истеривани из својих домова, не само што их нису мрко гледали на улици, не само што нису губили посао а имовина им бивала одузимана, не само што нису стрепели за свој живот, него су избеглице разних националности овде примане са добродошлицом, колико је то могуће, и сви на исти начин.
Данас у околним државама полако престаје потреба за агресивним патриотизмом. Иако нетрепељивост према Србији и даље остаје, иако се она и даље доживљава као бивши агресор, све више је јавних признања да се са ,,комшијама мора живети''. Истовремено се, врло стидљиво, полако признаје део кривице настале током рата, иако је за његов почетак и даље крива Србија. Речи ,,Меморандум'', ,,српска агресија'', ,,Велика Србија'' још увек одлично функционишу као средство пропаганде. Кратке су, лако памтљиве, а ништа не значе.
У Србији данас, у којој се национализам никад није озбиљно примио, грађани су потпуно изгубљени међу појмовима национализам, монархизам, југо-носталгија, патриотизам, комунизам, демократија, анти-глобализам (...). ,,Кривицу'' за непостојање формираног и јасно дефинисаног осећаја патриотизма сигурно сносе и руководиоци државе, који су се деведесетих једино искрено борили да сачувају власт. Али, ако власт деведесетих није радила ништа да створи здрав патриотизам, барем није спречавала покушаје његовог стварања. За то су биле задужене невладине организације које су финансиране страним новцем. Сва њихова друштвена активност и политичко мешетарење довело је до (поред порасти дефетизма и ескапизма деведесетих и њиховог уздизања на степен пожељног мејнстрима), до скоро потпуног непостојања истинског осећаја патриотизма међу грађанима Србије. Свако исказивање поштовања према Србији, каква год да јој је власт, називано је ,,србовањем'', баш као у читавом периоду после Другог светског рата. Да је све било тако једноставно, и да Србија заисте јесте била агресор, њихова борба била би оправдана и разумљива. А да су околности биле тако јасне, до сад би се њихове идеје већ одавно примиле као истините. Они који су деведесетих активно учествовали у сузбијању сваке помисли на патриотизам су они који су и данас најгласнији против свега што личи на изражавање поштовања према домовини.



.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 4:54 am

Данас једна мала група људи, као некад Централни комитет, тајно утиче на управљање државом, одређује идеолошке смернице кретања, и скреће пажњу јавности по својој жељи, нападајући оне организације које јој сметају, плаћајући новинаре и неке медије да у томе помажу. Ту ,,анационалну Србију'' представљају неке мање и веће невладине организације, које су добрим делом финансиране из иностранства. Није проблем само у томе што су страним новцем плаћене да сталним покретањем измишљених афера дестабилизују Србију, него и што се, нарочито пред изборе, постављају као незванични лобисти и неплаћени промотери одређених странака које онда на основу њиховог рада, а иностраног новца, улазе у Парламент, а онда касније предлажу законе чијим усвајањем уцењују већину. Тако имамо ситуацију да такве странке свој каснији политички рад, барем делимично, заснивају на одлукама које су донесене ван институција система, контроле грађана и, често, ван граница ове државе. Због тога се десило да су ове године политичким преговарањем усвојена два закона која ће, иако наизглед хумана, потенцијално водити ка успостављању селективне правде, гушењу слободе говора, забрани неких организација и, уопште, стварању једног орвеловског система.
Показало се да су, поред наведеног, главна активност већине таквих невладиних организација константни напади на Српску православну цркву и њене великодостојнике, због тога што је СПЦ данас једини истински кохезивни фактор српског народа. Поред тога, агресивном реториком (у једном случају и личним присуством) подржавају постојање нелегалне државе ,,Република Косова''. Такође, напада се слобода говора под измишљеним оптужбама за национализам и фашизам, а у праксу се поново уводи ,,вербални деликт'' под савременим англосаксонским називом ,,говор мржње''. Ове организације преко својих медија и појединаца урушавају углед државних институција и функционера, и релативизују систем вредности беспотребним вулгарним увредама свега што је традиционално и национално, селективном борбом за људска права њима наклоњених групација и агресивним подржавањем ЛГБТ популације и претпостављањем њихових хирова правима осталих грађана. Постојећи систем вредности се мења и тако што се агресивно и сексистички уводе измишљене родне именица у називе занимања, што је део стварања новоговора.
Уз овакве нападе, промовишу се и накарадни ставови, чија је смисленост вероватно видљива само онима који их смишљају. У овом тренутку, таква пропаганда је постигла да се три највеће приче те врсте приме међу добрим делом грађана.
Прва је везана за нужност признавања ,,реалности'' насилно отцепљене српске покрајине. При том се не помиње да су кроз историју постојале много таквих ,,реалности'', и да ниједна од њих није била предуслов правде. Напротив, досад се увек позазало да је правда предуслов за реалност. Тако је, на пример, почетком четрдесетих година за Француза реалност била окупирани Париз, за Пољака прегажена земља, а за Немца идеологија из Нирнберга и обећање о ,,хиљадугодишњем Рајху''. Таква реалност, ма колико снажну пропаганду имала, није дуго трајала.
Следећа је изазивање прихватања фразе ,,што бих се ја залагао за Србију (Косово, поштење, правду, истину...) кад се тај и тај обогатио на томе, проневерио те паре, први издао, продао кућу, купио кућу...'' и слично. То шта је неко урадио је само његова ствар. Свако за себе одговара, и само за себе. Ако је неко криминалац, не значи да сви то треба да буду. Ако неко хоће да скочи у бунар, нико нормалан га неће следити. Због чега би онда нечија неморалност или издаја била оправдање за дефетизам?
Трећа је везана за морбидну релативизацију злочина, односно, дискриминацију истих. За ,,НВО Србију'' потпуно су минорни и небитни злочини у селима око Сребренице, у Западној Славонији, на Миљевачком платоу, у Госпићу, Медачком џепу, на Коранском мосту, у сплитској Лори и другим логорима, напади на касарне и разоружане колоне војника, три етничка чишћења у Хрватској, злочини на Косову и Метохији, брутални напади на полицајце и цивиле у покрајини... Све што њих занима, оно за шта су плаћени, је наглашавање злочина једне стране. Таква активност утиче на стварање и повећање осећаја кривице у народу, и умањује осећај патриотизма, чак и на саму жељу да се неко тиме бави.
Главни циљ ових напада и оваквог деловања појединих НВО је изазивање осећања колективне кривице, осећаја инфериорности у народу, укидање патриотских организација које би грађанима указивали на другачије мишљење и стварали критичку јавност, укидање жеље за политичким и друштвеним размишљањем, пораст дефетизма и, коначно, стварање друштва у којем би становништво било лако подложно жељеним утицајима и једном униформном мишљењу.
Патриотизам данас као никад пре, није везан ни за једну политичку опцију. Као што су под идејом анти(алтер) глобализма уједињени анархисти, монархисти, левичари, десничари и остали, тако и под идејом патриотизма морају бити уједињени сви који мисле добро овој држави. Бити патриота данас у Србији, као и било где у свету, значи само следити свој унутрашњи осећај за поштење. Ништа више од тога. Као што поштен човек неће желети зло свом комшији, тако неће желети да мирно гледа зло које се чини некоме на Косову, у име Федеративне Републике Европе. Појмови као што су национализам, социјализам, десно, лево, комунизам, четници, партизани (...) су превазиђени, и служе само за повећавање подела, служе само онима који имају интерес од власти, они којима су новац и властити стомак важнији од правде. Чак и сам појам ,,патриотизам'' није предуслов за показивање добре воље према Србији. Неко, на пример, може да буде грађанин Србије који више од ње воли Мозамбик, али таква љубав, уколико за предуслов има поштење, не може да га спречи да примети шта је то што се у Србији дешава. Није битно да ли је неко патриота или не, коју државу воли, да ли уопште воли државу, да ли сматра да су нације превазиђене или не, битна је елементарна људскост и елементарни осећај за поштење и правичност. Потпуно је небитно да ли такво мишљење дели са неким ко је комуниста, националиста или мондијалиста. Ово је време добрих или лоших људи, а не добрих или лоших идеологија.
У последње време све је више људи из неких невладиних организација који данас гласно изјављују да су патриоте. Због тога је поново важно нагласити да, у ширем контексту, треба избегавати такве поделе. Њиховом причом да су патриоте покушавају да излижу и ту једину преосталу именицу којој у свом ,,новоговору'' још нису дали негативно значење. Није довољно да неко каже да је патриота да би то био. Није довољно да се неко зове патриотом да би био добар човек. Неко може да сматра да је патриота а да опет штети својој држави и народу, јер нема елементарни осећај за правду и поштење. Они који су за прекрајање државних граница не могу бити патриоте. Они само могу, по дефиницији, бити издајници.
Неке невладине организације, које се боре за поштовање страног законодавства и његовог претпостављања домаћем, не могу бити патриоте. Не може се борити за Србију без Косова. Не може се борити против ударања наркомана, а подржавати ударање старца с Косова. Не може се борити против фашизма, а не видети га код себе. Не може се борити против црквене догме тако што се спроводи глобализацијска догма. Не може се борити за слободу говора укидањем туђег говора. Приметити ово није ствар патриотизма, ни национализма, него здраве памети и елементарног поштења
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 4:56 am

Бајден, Bestia ex machina

У неким старогрчким драмама, кад се ситуација толико закомпликује да се не зна ко је шта урадио, ко је кога преварио, ко је више крив, ко треба да одговара и како да неко избегне одговорност, на сцени се у завршном чину појављује Deux ex machina, обично неки ресорни бог који се изненада појављује с неба и решава проблем. Не може се рећи да учесници драме очекују или прижељкују његов долазак. Он се једноставно појављује непозвано. Уосталом, који смртник сме да одлучује о доласку Бога?
Бајден и изгледа као неки старогрчки бог. Прави ,,васповац'', сасвим сигурно одгојен у старој богатој америчкој породици, са дугом традицијом, можда чак са Мејфлауера или неког другог брода тог периода. Види се да му никад ништа није фалило. Кад некоме ништа не фали, он мора да нађе неке проблеме. Иначе би му било досадно. Један од тих проблема које је нашао током деведесетих година, били су Срби. Зато је био један од главних заговорника наоружавања муслимана у Босни, и један од оних који су се жестоко залагали за бомбардовање СР Југославије.
На фотографијама које су последњих дана објављиване код нас, Бајден је најчешће сликан поред своје ,,макине'', коју из милоште називају ,,Звер 2''. Или је улазио, или излазио из ње. Изгледао је као да је с ,,макином'' срастао. ,,Звер 2'' га је пратила чак и док је ходао поред шпалира приређеног у његову част. И сам Бајден је прави ,,Звер 2''. Вероватно би и њему пријало да га неко тако зове. Јер, факат, човек је права Bestia ex machina. Где он удари, ту трава не расте. Тамо где расте, расте модификована од радијације. Није толики проблем за траву, него што после његових удараца слабо расту и мостови, болнице, школе, фабрике...
Ако неко помисли да је надимак ,,Звер 2'' неприличан и посумња да он на њега не би био поносан, вредело би подсетити да је Бајден за Србе говорио да су ,,неписмени дегенерици, силоватељи, убице деце, касапи и агресори'' (Larry King Live), који су бестијални, махнити фашисти, варвари, експазионисти. Почетком 1999. године поднео је резолуцију Конгресу којом се позивало да САД изврше напад на Србију ,,свим могућим средствима''. За време НАТО бомбардовања говорио *je да са Србијом треба поступати као са Немачком и Јапаном у Другом светском рату (,,Требало би да одемо у Београд и да успоставимо окупацију у тој земљи по узору на јапанско-немачке окупације'' - Meet the press)
И Бајденов син, Бо Бајден каже: ,,Кад су српски ,,thugs'' (!) вршили геноцид на Балкану, ћале није оклевао да Слободану Милошевићу у лице каже да је ратни злочинац, и да убеди Конгрес и наше савезнике да делају''
Бајден је поредио потребу да се Срби суоче са својим злочинима са немачким суочавањем са злочинима на суђењу у Нирнбергу, и тиме Србе ставио у исту раван са нацистичком Немачком. ,,Док не погледају себе у очи никад неће моћи да се излече од болести којој су изложени''. Рекао је да је тако одлучан у свом ставу и невољан да пружи помоћ народу Србије ,,не због освете, него отпуштања (release) које је неопходно њима (Србима) да погледају ђавола у очи''. Узгред, на истој вечери Албанско-Америчке Лиге у Њујорку (28. април 2002.) поручио је Албанцима да, док не постану мултикултурални, никад неће видети светло. ,,Остаћете у изолованим водама модерне историје'', рекао им је. Своју ,,упућеност'' на основу које заснива свој политички став и акцију, показао је у истом говору, навођењем низа историјских нетачности (Срби су се борили у битци за Приштину од 1388.), а своју образованост навођењем и других нетачности (,,моја мајка је говорила ,,пут у пакао је поплочан добрим намерама'')
Изгледа као да је Bestia ex machina дошао у миру да, као Deus ex machina, одједном реши све проблеме. Америка очигледно не жели да више троши пуно новца и енергије на Балкан, па јој је намера да, у време кризе кад владе нису тако стабилне, пружи снажну подршку европејској политици у региону. Зато нису више важне несугласице око Косова, све то се ставља у страну, само да ми наставимо наше евроатланске интеграције. Не очекује да признамо ''Косова''. Нема ништа против што ми сматрамо да је оно наше, јер није ни битно шта ми мислимо, само је важно како се понашамо. За разлику од осталих посетилаца, изгледа као да Bestia ex machina не носи шаргарепу, не носи штап, само маслинову гранчицу са порукама љубави. Скоро да нас је овај гост из далеког света поздравио чувеним интергалактичким поздравом ,,Живи дуго и напредуј''. Зато је чудно што су тако мирољубивог дошљака из даљине одвојили од онолико народа жељних да га виде.
Госта из пријатељске Америке први су на небу Србије поздравили мигови. Последњи пут кад се у Србији толико ловаца дигло у ваздух није било у част Америке, него у одбрану од ње. Тада су они који су стајали иза бомбардера (,,макина'' које се тада нису спуштале на земљу) говорили како ти авиони уништавају Србију само због Милошевића и како ће, чим се уранијумска прашина слегне, сви банкари масовно пожурити да испишу чекове од којих ће се поново подићи мостови, који ће бити још бољи од оних који су срушени. Уместо тога, десило се нешто супротно. Можда је то разлог за недовољно висок ниво ентузијазма грађана?
Пред долазак су привели сумњиве, као у време Друге Југославије, кад је Тито пролазио градом, враћајући се са неког Самита несврстаних или излета у Мозамбик. Осим тих ,,сумњивих'' који су привођени, остатак становништва је тада драге госте дочекивао на улицама. Хајле Селасије је сваки пут бројним окупљенима бацао златнике, а срдачно су дочекивани и многи други посетиоци.
Овог пута нема раздраганих пионира да на улицама госта дочекају машући заставицама. Барем још не. Има их нешто мало, на пример, она шачица клинаца који су пре неколико дана у Ужицу поднели бизарну заклетву пред бистом Јосипа Броза. Али мало је то за дочек ,,Звери 2''. Не само што нема пионира, него је и грађанима забрањено да излазе на улицу. Не зато да некога Bestia не би повредила, него се изгледа плаше да неко не нападне Звер. Грађанима на траси проласка госта је забрањено да отварају прозоре, чак и да машу кроз њих. Забрањена су и јавна окупљања, а одложене две утакмице. Кад ,,Звер 2'' стигне, живот стаје.
Зато ће у Приштини сигурно бити много одушевљеног света. Поред најаве величанственог дочека, објављен је и списак места које ће гост посетити. Обичај је да гост обиђе и културне споменике државе коју посети. Али, авај, Албанци који живе на Косову и Метохији изгледа нису довољно дуго присутни тамо, да би стигли да направе неки од својих монументалних споменика културе или религије. Заправо, било који споменик културе или религије. Због тога ће Звер 2 морати да посети један од српских манастира, Високе Дечане, један од оних који није уништен у дивљању једног екстремног дела албанског народа који живи на Косову.
За односе Србије и САД, стварно није битно шта ми мислимо о Косову и Метохији. Свака страна је о томе дала свој одлучан суд. Своју подршку Србији и признање да је она фактор стабилности на Балкану, Америка је током протеклих две деценије могла да искаже на различите начине. Није морало толико да се чека, а и та подршка није морала да иде ,,у пакету'' са препорукама за наставак евроатланских интеграција. И, сасвим сигурно, поруку у Београд није морао да донесе Џозеф Бајден, Bestia ex machina. Истина, за будућност више није важно оно што је он некад причао, ни шта је радио. Политика, као уметност могућег, може да истрпи све саговорнике, уколико од тога може да испадне неко добро. Само нису морали да нас његовим доласком понижавају. За понижење нам је сасвим довољно што већ десет година морамо да гостимо Солану, сваки пут кад је у комшилуку. Могао је Bestia да покаже поштовање неких принципа, и да се са својом макином провоза по Сарајеву, и да нам оданде пошаље поруку. Или да позове неког нашег тамо на разговоре. А да ми, због истог принципа, не одемо у ту посету, него да мирно, са своје стране Дрине, саслушамо то што има да се каже и наставимо даље, по договору. Подршка влади интеграцијама је могла и из даљине да се да. Ништа се неће променити. Свеједно да ли је Bestia или Deux, макина је макина, а она Бога не моли.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 5:02 am

Лијепи наши Србо-туристи

Све до недавно, у хрватским медијима постојала је само прича о томе како ће до помирења народа тешко доћи, све док у Србији не признају да се десила србо-четничка агресија на младу демокрацију. Да се та прича промени није помагло ни званично извињење Бориса Тадића. Путнички ,,агресорски'' аутомобили из Србије су уништавани, гађани су и аутобуси спортских ,,нападача'', а боље нису пролазили ни спортисти, који нису били сигурни ни на аеродрому , када су у реду за карте у Сплиту кошаркаше Црвене звезде гађали каменицама. Чак су и навијачи били подвргнути дискриминацији. На усласку на загребачки стадион Максимир, пред утакмицу Динама и московског Спартака, навијачима из Србије тражен је и пасош Русије, без којег нису могли, као држављани Србије, да уђу на борилишт]. Некима у Хрватској смета и застава Србије. На недавно одржаном Светском првенству у рукомету на главном тргу у Загребу запаљена је претходно украдена застава Србије. У Задру се десила међународна бламажа, када су пред очима читавог света скинуте све заставе земаља учесница Светског првенства у рукомету, уз образложење градоначелника да се то чини због тога што становницима тог града смета српска застава .
На концертима и утакмицама у Хрватској уобичајени су повици повици ,,Србе на врбе'' и слични . На концертима Томпсона певају се песме којима се величају подвизи усташа. Тужилаштво у Хрватској је пре неколико дана одбацило кривичну пријаву коју су организације Срба и Јевреја поднеле због ,,извођења песме са службеним усташким поздравом, употребе усташког поздрава, позивања на убиства Срба, уз присутну усташку иконографију и вређање службене заставе Хрватске уз коју су истицане усташке заставе'', које се одиграло на концерту у Загребу пре годину дана.
Чини се да ни аутомобили нису сигурни у Хрватској. Након последњих инцидената (Дубровник , Загреб) у којим су уништени аутомобили из Србије, по правилу се наводи како такви инциденти ,,у последње време нису уобичајени''. Вероватно најбизарнији случај десио се у Шибенику [9] када је, због таблица, уништен аутомобил Хрвата из Шибеника, који живи и ради у Београду.
Током деведесетих постојала је листа грађана Србије који су непожељни у Хрватској, како су новинарима рекли у Велепосланству Републике Хрватске[10]. Само неки од оних који су се налазили на листи су Велимир-Бата Живојиновић, Петар Божовић, Снежана Савић, Милован Илић Минимакс, Оливера Катарина, Неда Украден, Лепа Лукић, Мира Шкорић, Емир Кустурица, Весна Змијанац, Александар Берчек, Стева Жигон, Ивана Жигон, Љубиша Ристић, Брана Црнчевић, Момо Капор, Матија Бећковић, Даринка Матић-Маровић (...).
У Хрватској још увек постоји и листа тајних оптужница по којој се грађани из Србије још увек хапсе у Хрватској. Последње такво хапшење изведено је почетком маја, када су пред локалне изборе ухапшена двојица Срба, што се тумачи као притисак на Србе да не изађу на гласање.
У уџбеницима историје власт младе грађане Хрватске уче о партизанским злочинима над Хрватима, о српској агресији и злочинима, али се нигде не помињу ,,Олуја'', ,,Бљесак'' и слични злочини Хрвата, нити се напомиње било какав удео у кривици за грађански рат.
Хрватска држава је признала Косово.
Хрватска држава је тужила Србију Међународном суду правде за геноцид.
А онда је доласком светске економске кризе на Балкан постало извесно да ће обале хрватског приморја ове године остати пусте. Ситуација се одједном променила. На београдском сајму туризма се, по први пут, појавила Хрватска са својом понудом. Београд је посетио и премијер Санадер, што је била прва посета неког хрватског званичника у последње две године, иако су за то време у Загребу била три српска министра. Хрватски министар унутрашњих послова је јавно изјавио да су српски туристи добродошли у свим градовима. ,,Рат је готов и не можемо мењати наше суседе. Срби су такође добри људи'' (?), рекао је власник неколико дубровачких хотела
Међутим, након две деценије тровања народа лажима и гајењем мржње према Србима, осећања и став грађана Хрватске не може се променити током ноћи. Ако неко скоро двадесет година сеје лаж, не може да очекује да од тога процветају каранфили. Истраживање загребачког Јутарњег листа показало је да скоро половина Хрвата оправдава геноцид над Србима и не-хрватима у Другом светском рату. Двадесет одсто Хрвата мисли да су усташе убијале Србе, Јевреје и Роме јер су се они побунили против НДХ, 15,81 одсто верује да су их убијали зато што су били „страни елемент" у Хрватској, а више од пет процената испитаника сматра да су „усташе тим убиствима покушале да спрече Вуковар 1991". За 38 одсто Хрвата усташки поздрав ,,За дом спремни'' је патриотски слоган.
Млаки, слаби или недовољно јасни сигнали и изјаве представника власти , које би утицале да се умањи утицај шовиниста, нису довољни. Или су таква настојања недовољна и мала, или су убеђења међу грађанима ухватила дубље корене.
Хрватска није земља сумњиве безбедности само за Србе. Почетком априла десила су се два одвојена злочина, у којима су под мистериозним околностима у Дубровнику трагично настрадали аустралијанка Britt Lapthorne
и неименовани држављанин Финске И британски Форин офис је недавно објавио препоруку својим туристима да при путовању у Хрватску имају у виду да тамо постоји латентна терористичка претња и организовани криминал
Хрватска је, као озбиљна држава, одмах објавила своју препоруку, у којој је Министарство иностраних послова упозорило грађане да не путују у Велику Британију, због опасности од терористичких напада Ал Каиде или дисидентских група ИРА-е
Званична политика Загреба која мало шта ради на сопственом суочавању са својим делом злочина, погодује развоју таквих идеја. Разумљиво је да држава која нема своју историју (барем не ону које се не би јавно стидела), која нема велике историјске победе (барем не оне извојеване на победничким странама светских ратова) мора да глорификује оне једине које има. За развијање и очување националне свести неопходно је да постоји национална историја и свест о настанку државе, неопходно је одредити важне датуме за нацију. Али, проблем је у томе што се таква историја криво представља, као таква нуди свом становништву, а онда намеће народу против кога су такве лажи изречене, са намером да на основу њих граде будуће односе. Уколико њихова званична политика подржава такве приче и такве ставове, то је у реду, ако воле да стварају такав став у народу; али ми не треба да наседамо на то, не треба да пристајемо на такве приче и не би требало да подржавамо то, да учествујемо у таквим лажима
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od MustraBecka taj Ned Avg 23, 2009 5:02 am

Проблем је у томе што у Србији постоје не анационални Срби, него ,,аморални'' Срби који ће без резерве прихватити такве приче, и наметати их остатку становништва као једине исправне. Па је тако само у Србији могуће да државни секретар Министарства културе нема коментар на нову поставку музеја у Јасеновцу. Такву нову, апстрактну, поставку најавио је бивши председник Савета Спомен подручја Јасеновац и члан ХДЗ-а, речима: ,,Хоћемо напокон да подручје општине Јасеновац има неке користи од музеја. Када заживи нова поставка, сигурно ће бити много интересената, група посетилаца, и ми ту морамо да препознамо свој интерес. Ово је за сада наша једина индустрија''.
Вероватно је помешао Јасеновац са Дизнилендом, неким циркусом који мора да се прилагоди жељама публике да би доносио профит. Оправдање за нову поставку дала је и директор Музеја Наташа Јовичић која је рекла да су у музеју ,,за време комунизма биле изложене кости жртава, а да су документарни снимци из логора били тако језиви да су људи падали у несвест'' Требало би се подсетити да су људи у Немачкој, које су амерички војници на силу водили у обилазак бивших логора, такође падали у несвест од суочавања са последицама злочина за које нису знали. Уколико већ другачије не може, то је незаобилазан део суочавања са кривицом народа.
Међутим, о новој поставци негативно су се чак и изразили председник Хрватске Стипе Месића, који је почетком деведесетих тврдио да су Хрвати два пута победили у Другом светском рату, 1941. и 1945. године ("није довољно описана бруталност логора и није довољно приказан ужас који се тамо догађао"), премијер Хрватске Иво Санадер ("треба још нагласити"), чланица Савета Спомен-подручја Јасеновац Јулијана Киш (поставка је "скандал и срамота" којом би "усташе биле задовољне"), а негативну оцену изрекао је и Efraim Zuroffa, директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима (поставка ,,не објашњава због чега се и како догодило оно што се догодило''; ,,Јасеновац није био цунами, нека врста елементарне непогоде''; ,,младим Хрватима који посете музеј неће бити јасно како је успостављена усташка власт у Хрватској и због чега је тај режим у Јасеновцу убијао људе'').]
Није само наш помоћник министра културе опрезан када су у питању изјаве о Хрватској. У последње време, одједном се појавило много чланака у овдашњим новинама, у којима се величају предности Хрватске. Многи од њих толико афирмативно и са пуно љубави пишу о Хрватској, да би могло да се помисли да су такви чланци наручени и уредно плаћени. Чак и уколико неки нису, свакако би то, судећи по резултатима, требало да буду. Такви бесрамни текстови се објављују чак и у оним новинама које су некад важиле за ,,угледне''.
Туризам је у Хрватској кључни привредни сектор, а у овој години очекује се пад профита од милијарду евра у односу на 2007. годину Због тога је хрватско министарство туризма кренуло у ,,допунске пропагандне активности'', у која су уложена 28 милиона евра , што је троструко више него прошле године.
На хрватско море (које је данас под рекламним слоганом ,,Тако лепа, а тако близу'' тако отворено за туристе из Србије), хтели би да иду и они Срби који су некад живели близу њега. Али чини се да се акција Министарства туризма не односи на њих. И четири стотине хиљада избеглица из Хрватске би можда волело да оде на море, али они не могу да се врате ни у своје домове, а камоли да оду на приморје. У саопштењу Документационо-информативног центра Веритас истиче се да Хрватска и даље онемогућава или отежава повратак прогнаних Срба преко великог броја дискриминаторских закона. "И у 13. години нашег изгнанства, док челници хрватске државе јавно заговарају да је повратак Срба приоритетно државно и национално питање, у пракси се у односу на српско питање скоро ништа није променило на боље", пише у саопштењу .
Главна прича оних малобројних који воле приморје које постоји у оквиру хрватских граница, је да ,,нису сви такви'', ,,будала има свугде'' и слично. У реду је, и ја мислим да нису сви такви. Не знам ни зашто би требало да буду, ни какав је то аргумент. Ваљда је циљ да нико не буде такав. И како то да овде, у домовини фашисоидних, крвожедних ,,србо-четника'' (који су извршили агресију и геноцид у Хрватској) нема таквих ,,будала''? Љубитељи летовања у Хрватској наводе примере као што су ,,мој комшија је са женом ишао у Сплит и ништа им није фалило''. Па шта би требало да му фали? Докле год постоји потреба да се наводе примери да је неко на летовању био безбедан и прошао сигурно, не постоји ни разлог за одлазак на летовање. Држава у којој наше заставе нису безбедне, не може бити безбедна ни за наше грађане.
Срећом, у Србији већина туриста ипак не препознаје Хрватску као пожељно место за летовање. Хрватска не може да се пореди са Грчком или Турском ни по ценама, ни по непроцењивом осећању безбрижног одмора, без бриге за своју и безбедност породице, без бриге за сигурност аутомобила.
Након што прође економска криза, и кад хашке тужбе за геноцид постану део историје, кад се Немци масовно врате у Далмацију и Истру, уколико у Хрватској и даље буду желели туристе из Србије, мораће да пуно пораде на себи и прихватању своје улоге у историји, а затим и на разумевању света у којем живе.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zoran Grbić-Slogovanje

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu