Na ponos zavičaju

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Na ponos zavičaju

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 24, 2009 11:16 pm

LjUDSKO pamćenje je kratkotrajno, a istoriju, uglavnom, pišu muškarci. Možda zbog toga u
svetskoj a naročito u srpskoj istoriji o ženama koje su čitav svoj život posvetile nacionalnom
radu ima malo napisanih knjiga i uglavnom su stavljene u zapećak vremena kao da nisu ni
postojale. Samo ponekad, poneki istraživač pokuša da ukaže da to nije u redu i da je srpska
istorija bogata ženama koje su za Srbiju puno uradile, i da je neoprostivo što sadašnje
generacije to ne znaju.
Katarina Jovanovic
BEOGRAĐANKA Katarina A. Jovanović, prevodilac, književni istoričar, filozof, novinar i
humanista pripada grupi takvih žena.
Prevela je na nemački jezik Njegoševa dela "Gorski vijenac" i "Luču mikrokozmu", sastavila i
prevela na nemački "Antologiju jugoslovenske književnosti" i pesme "Kosovskog ciklusa". Za
prevod "Gorskog vijenca" Jovanovićeva je 1939. godine dobila prestižnu Humboltovu nagradu
za najbolji prevod, koju dodeljuje Minhenska akademija nauka.
U Cirihu gde je živela 42 godine, Katarina Jovanović je organizovala pomoć Srbiji kako u
balkanskim ratovima, tako i za vreme Prvog i Drugog svetskog rata. U tom cilju je napisala i
veliki broj članaka, održala bezbroj konferencija i predavanja, i to ne samo kada je u pitanju
sakupljanje materijalne pomoći. Njena je zasluga i odlazak na Balkan velikog broja švajcarskih
lekara i lekarskih misija (dr Arčibald Rajs, dr Viktor Kin, dr Ernest...)
POMAGALA je i pri osnivanju "Ciriškog biroa za traženje nestalih", u Prvom svetskom ratu,
koji je radio i u toku Drugog svetskog rata.
Katarina se rodila u Beogradu, u Kosovskoj ulici, 8. aprila 1869. godine u porodici Anastasa
Jovanovića. Kad se rodila, njen otac imao je 52 godine. Bio je prvi srpski fotograf, slikar i
litograf. On je izradio veliki broj crteža, akvarela i fotografija, a čuvena je njegova zbirka
"Znameniti Srbi 19. veka", u kojoj su sačuvani likovi gotovo svih naših znamenitih ljudi. Osim
toga, izradio je i veliku zbirku crteža predela i gradova Srbije. Katarinin otac bio je još i
upravnik dvora kneza Mihaila Obrenovića. I, do dna duše odan Obrenovićima. Katarinina
majka Marija, Austrijanka, rodila se 1838, a umrla u Beogradu sa nepune 43 godine. U
monografiji "Katarina Jovanović" Milice Đurić-Topalović, autorka piše da se njena majka
preziva Bezendorfer, dok drugi izvor - "Istorijski leksikon Švajcarske" navodi da je njeno
prezime Štenc. Katarinin otac bio je vrlo vredan, razborit, pošten i kulturan čovek i svoju decu
je vaspitavao u nacionalnom duhu, uputio ih u srpske narodne običaje i pravoslavnu veru.
Katarinina majka bila je nežna, dobra i vrlo umna žena, koja je Katarini ostavila u nasleđe
ljupkost, lepotu duše, osećajnost. Katarina je imala dvojicu braće - Konstantina, koji se rodio
1859. godine u Beču, dok se mlađi brat Jovan rodio 1878. godine u Beogradu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na ponos zavičaju

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 24, 2009 11:19 pm

KATARINA je rasla okružena ljubavlju i pažnjom. Bila je vredna i radoznala, logičkog duha,
stalno u nekom traženju i bezbroj pitanja upućivala je majci i ocu. Roditelji su njenu potrebu za
učenjem podržavali, a pošto u Srbiji tog doba za žensko dete nije bilo mesta u školi, svoje
obrazovanje stekla je kroz privatne časove koje su njeni roditelji plaćali, učeći od svoje braće i
čitajući njihove knjige. Posebno mesto na njenom putu da što više sazna bili su svakodnevni
razgovori s ocem i majkom. Njena majka je insistirala da i ženska deca moraju da steknu
solidno obrazovanje i da im nije samo u kući mesto.
Kao dete, pričala je Katarina svojim poznanicima kasnije, da je proživljavala srećne i vesele
dane, naročito u velikoj bašti roditeljskog doma, gde je njen otac sam kalemio i negovao stotine
najlepših ruža i gde su u šumarcima mirisnih jorgovana pevali slavuji svoju opojnu pesmu.
Tu, ležeći u travi, divila se tokom letnjih predvečerja zvezdanom nebu, toj neshvatljivoj tajni
vasione i već tada je naslućivala da je i ona sama samo jedna majušna čestica tog nedokučivog
svemira.
Amanet od oca
KATARINA je bila srećno i veselo dete, okruženo ljubavlju i pažnjom. Sa roditeljima je svake
godine putovala u inostranstvo, a sa šest godina prvi put je videla i more. Zaljubila se u to
ogromno prostranstvo i divljenje prema moru zadržala je celog svog života. Nažalost, kao što to
u životu često biva, sreća je bila razorena smrću majke. Katarina je imala samo dvanaest godina
kada je izgubila majku. Teret brige o porodici, a pre svega o mlađem bratu Jovanu koji je imao
samo dve godine, pao je na njena nejaka pleća. Htela je da bude očev oslonac u kući, pa je to i
bila. Rano je upoznala duboku žalost i primila na svoja nejaka pleća teret porodice i kuće. Ali je
Katarina sve savladala i umela je da se snađe u životu. Tu su joj pomogli njena darovitost, gipka
i meka priroda, bogatstvo duše i oštroumnost. Ona je rano naučila da se stara o drugima, da
podnosi lične žrtve i da pomaže. Svi ti činioci omogućili su joj da od sebe da toliko mnogo
ljudima i svom narodu piše njena prijateljica Milica Đurić-Topalović u monografiji o Katarini.
Knjiga je objavljena 1961. godine u Parizu. Izdata je na šapirografu i plaćena od sakupljenih
priloga poštovalaca Katarine Jovanović.
Sudbina je htela da se Katarina A. Jovanović rodi u jednom burnom istorijskom vremenu, da
vidi i preživi pad nekoliko država, da doživi herojsku borbu svoga naroda za oslobođenje i
uspostavljanje nove države, da vidi propast te države i da umre u istom takvom rvanju naroda,
ne dočekavši da se vrati u svoj Beograd.
Kad se rodila u malom i patrijarhalnom Beogradu 1869. godine nije mogla ni da pretpostavi da
će najveći deo svoga života provesti u inostranstvu. U njoj i u njenoj braći ukrstile su se na
najbolji način dve krvi - srpska i germanska. Ova mešavina pokazala se vrlo plodnom i sve troje
su bili umni, vredni, pitomi, hrabri i istrajni ljudi.
Katarina je od oca nasledila bogatu maštu i duboka osećanja, dar posmatranja sebe i svega oko
sebe, slikovitost izražavanja i bogatstvo srpskog jezika, a od majke - germansku preciznost,
radne navike, osetljivost duše, humanitarni angažman i žrtvovanje skoro do samopregora. I
srpski jezik i nemački govorila je perfektno.
U 16. godini Katarina napušta Beograd i odlazi u Beč kod brata Konstantina. Beč je tada bio
veliki evropski centar u koji su se slivali svi oni koji su tražili znanja. Tu ona marljivo uči i stiče
znanja iz književnosti, istorije, umetnosti i muzike. Uči i druge strane jezike - francuski,
engleski i italijanski. U Beču ostaje sve do 1914. godine, do izbijanja Prvog svetskog rata. Nije
mogla da se vrati u zemlju, pa s bratom prelazi u Švajcarsku, gde je provela, s kraćim
prekidima, ostali deo života. Njen grad u ovoj zemlji postao je Cirih. U ovoj zemlji nastanila su
joj se i oba brata, te je i s te strane ova zemlja za nju postala privlačna, druga domovina, koju je
i volela i cenila. Ali je uvek sanjala Beograd i svoj povratak. Govorila je kako je vuče nostalgija
i da mnogo voli svoj stari srpski Beograd.
U Švajcarskoj je neumorno učila posećujući biblioteke, muzeje i arhive, pozorišta i muzičke
priredbe. Polako je sticala poznanike i prijatelje među Švajcarcima, pogotovo među švajcarskim
ženama koje su bile angažovane u javnom životu.
To joj je pomoglo u odbrani interesa srpskog naroda u mnogim teškim trenucima. Opet
pominjemo njenu prijateljicu Milicu Đurić-Topalović jer su njene zabeleške o Katarini
Jovanović izvorne i do sada jedine. Ona kaže: "Katarina nije učila velike škole, ali je znala
daleko više od mnogih koji su svojim imenima pridavali zvučne titule. A sve je to postigla
svojim neumornim radom, marljivošću i darovitošću. Imala je bogato enciklopedijsko znanje i
ono što je htela, to je i sprovodila u delo.
Srpski darovi Evropi
U CIRIHU se sva predala radu i stvaranju. Piše članke i prevodi dela iz srpske i jugoslovenske
literature. Objavljuje ih u uglednim ciriškim "Novim ciriškim novinama" (NZZ). Ovoj
Katarininoj kulturno-naučnoj aktivnosti doprineli su u Švajcarskoj i rođena braća, koja su bili
izvanredno cenjeni stručnjaci. Stariji Konstantin Jovanović je bio poznati predavač i arhitekt,
odličan poznavalac građevinske istorije crkve svetog Petra u Rimu, a kao arhitekt rodoljub
izgradio je veliki deo modernog Beograda početkom dvadesetog veka. Drugi brat Jovan A.
Jovanović svoju doktorsku titulu odbranio je u Švajcarskoj 1911. godine. Bio je profesor na
Višoj trgovačkoj školi u Sankt Galenu. Katarinin dom bio je stecište poznatih ljudi, ne samo iz
Švajcarske već i iz celog kulturnog sveta. „Njen rad je bio plodan, njeno učenje je davalo velike
i važne rezultate. I u periodu učenja Katarina je umela da stvara i piše, da govori i predaje, da
obaveštava svet o svojoj zemlji i njenim patnjama", piše Topalovićka. Od 1914, pa sve do smrti,
bila je prava ambasadorka Srbije, a zatim i Jugoslavije u Evropi, mada se nikada nije bavila
politikom.
Sama Katarina je govorila da „onih koji mogu da pišu dobro na srpskom jeziku ima dosta, ali je
malo tih koji mogu na stranom jeziku da upoznaju svet sa našim istorijskim blagom. Zato je to
moj zadatak.“ Prvo njeno veliko delo bio je prevod „Luče mikrokozma“ i „Gorskog vijenca“ na
nemački jezik.
Njegoš je bio njen omiljeni pisac. Bio joj je blizak po svojoj romantičarskoj duši i filozofskopoetskom
stvaranju, tako da je prevod „Gorskog vijenca“ ocenjen najvišim ocenama. Rečeno je
da ga nije prevela, već prepevala. Uvod je napisao profesor Pavle Popović. Nagrađena je
Humboltovom nagradom, ali je od 4.000 primeraka odštampane knjige sačuvano samo nekoliko
primeraka. Uništene su tokom bombardovanja Minhena. Katarina je pred samu smrt spremila i
drugo, popravljeno izdanje, ali nije dočekala da ga vidi.
„Antologija jugoslovenske književnosti, pesnici i pripovedači“ objavljena je 1932. godine u
izdanju poznate ciriške izdavačke kuće „Rošer“. Predgovor piše profesor Pavle Popović. U ovu
antologiju Katarina Jovanović unosi orginalnu fotografiju Vuka Stefanovića Karadžića, koju je
snimio njen otac Anastas Jovanović. Na prvih sedamnaest strana su odabrani prevodi iz srpskog
narodnog pesništva. Umetničko pesništvo počinje „Napisom“ despotice Jefimije iz 14. veka.
Odmah iza nje stavlja Njegoša, a zatim slede: Franc Prešern i Ivan Mažuranić, Petar Preradović,
Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Simon Gregorčić, Anton Aškerc,
Vojislav Ilić, Ante Tresić Pavičić, Aleksa Šantić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Svetislav
Stefanović, Vladimir Vidrić, Dragutin Domjanić, Milan Rakić, Vladimir Nazor, Dragutin Kete,
Oton Zupančić, Josip Aleksandrov Murn, Danica Marković, Veljko Petrović, Sibe Miličić,
Mirko Korolija, Milutin Bojić, Anica Savić-Rebac, Ranko
Mladenović, Desanka Maksimović, Gustav Krklec, Božidar Kovačević.
Zastupljeni pripovedači su: Ljudevit Vuličević, Laza K. Lazarević, Simo Matavulj, Ksaver
Šandor Đalski, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Dinko Šimunović, Svetozar Ćorović, Ivan
Cankar, Borivoje Stanković, Milica Janković, Ljubomir Nenadović, Božidar Knežević, Bogdan
Popović, a završava se episkopom Nikolajem. Pogovor ovoj antologiji je napisao Herman
Hiltbruner. On upoznaje inostrane čitaoce sa postankom Jugoslavije, sa mukotrpnom istorijom i
životom naroda na Balkanu, balkanskim mozaikom. Citira pesnika Lj. Vuličevića: „Srpska
pesma je gorak doživljaj, ona je vera. Ona je žalosna, jer ima svoj postanak u prastarom bolu.
Naša pesma je jauk, izraz ljubavi i bola jednog celog naroda“. O svojoj saradnji sa
Jovanovićevom piše da je odmah video da na nju može da se osloni, jer ima siguran instinkt,
lirsko istančano osećanje, sposobnost da proceni šta je vredno a šta ne. Ista izdavačka kuća
"Rašer", 1951. godine izdala je i prevod Katarininih narodnih i junačkih pesama iz "Kosovskog
ciklusa". Ovu zbirku pesama Katarina je posvetila seni svog prijatelja Karla Špitelera, velikog
švajcarskog epičara i dobitnika Nobelove nagrade za književnost. A evo šta sam Špiteler piše u
svojoj knjizi „Naše, švajcarsko polazište“, koja je objavljena 1915. godine u Cirihu.
„Srbi imaju slavnu i junačku prošlost. Njihovo narodno pesništvo ne izostaje ničim iza ostalih
sličnih tvorevina, a njihove junačke pesme nadmašuju sve ostale; jer tako divne epske pesme,
kao što su srpske, nijedan drugi narod nije spevao još od Homerovih vremena.”
Vladarka misli
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na ponos zavičaju

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 24, 2009 11:20 pm

PESMAMA iz Kosovskog ciklusa Katarina A. Jovanović gradila je mostove između svoje i
domovine po izboru. Tamo je naučila i da govori i piše na švajcarskom, ciriškom dijalektu.
Doktoru Ernstu Dikenmanu, Katarininom dobrom prijatelju i prijatelju srpskog naroda, ova
knjiga je poslužila da u novinama napiše tekst u kome je izneo ukratko istoriju Srba. Naveo je
sve dosadašnje pokušaje prevođenja srpskih pesama na nemački jezik tvrdeći da je Katarinin
prevod u samom vrhu.
“Ove pesme nisu prevođenjem ništa izgubile u svojoj lepoti. Katarina Jovanović nije samo
odabrala najlepši ciklus, već njen prevod pruža maksimum onoga što se od jednog ovakvog
prevoda može očekivati. Ona pruža izvanredan doživljaj i dubok uvid u biće ovih pesama i
onome ko uopšte ne zna srpski. Ona ne pruža samo sadržaj ovih pesama nego čitaocima
omogućava da kroz izvanredno uspelo prenošenje i podržavanje stila i stiha samog orginala da
shvati i nasluti umetnički oblik ovih pesama.”
Ali ova umna žena nije ostala samo na prevođenju. Katarina A. Jovanović je i filozof. Ne
zadovoljava se samo da čita velike filozofe, već svoje znanje i svoju glavu koristi da udari
temelje svog filozofskog kreda, pa time i da zauzme počasno mesto u galeriji srpskih žena
filozofa kao prva. Ona je neumorno posmatrala, odgonetala i učila. Pošto nije bila površna niti
samoljubiva trudila se da shvati sve što se oko nje zbiva i kreće. Svoja filozofska shvatanja
sažima u knjizi od 78 strana “Osnovna posmatranja života”, koju je 1921. godine objavila u
Beogradu i koju je bila namenila tadašnjoj srpskoj mladeži.
Svoju filozofsku knjigu napisala je sa 56 godina, što znači da je Katarina bila izgrađena ličnost.
Delo je podelila na pet glava: nebesa, zemlja, život, čovek, zaključak, i u njima je izrazila svoja
filozofska svatanja svega vidljivog i nevidljivog. Ona priznaje da se sve kreće, menja, postaje i
nestaje, da je nebo beskonačan prostor, ali u kome svetli mrtva materija. Katarina tu materiju
zamišlja kao svetlu i izdvaja je od tog hladnog, mračnog i beskrajnog prostora. U svom daljem
razmišljanju ona usvaja Kant Laplasovu teoriju o postanku nebuloza i iz njih čvrstih zvezdanih
tela u beskonačnom prostoru, pa i naše zemlje. Zatim pesnički opisuje postanak našeg
Sunčevog sistema sa Suncem kao centrom. I tvrdi da sve ovo podleže jednoj “veličanstvenoj
evoluciji” koja se obavlja po “nepokolebljivim prirodnim zakonima”. Zanimljivo je da je
Katarinin prostor ispunjen eterom koji raznosi ta materija. Katarina nije tada još mogla ništa da
zna o modernoj atomskoj nauci, niti da materija u sebi nosi visoki potencijal, ali dedukcijom
dolazi do zaključka da mora da postoji još nešto što je lakše i nevidljivije od materije i da je to
nešto praprincip i da materija nije ništa drugo do potencijalna energija.
Život je za nju još veće čudo. Divi se svemu živom na zemlji. Uvodi nove elemente u svoje
razmišljanje: svet misli i osećanja, kao tajanstveni i čudesni svet za sebe. Ali njen univerzalni
duh, koji uvodi kao jedan od glavnih pojmova u svojoj filozofiji ne voli analizu, ne odaje se
detaljima i ne osvrće se na kontinuitet misli. Ona misli u deduktivnoj formi i izvodi opšte
zaključke. Vidi samo harmoniju i prelazi preko neprijatnih pojava koje bi mogle da naruše tu
harmoniju. Što se tiče hrišćanstva, ona iz njega uzima samo moralnu stranu, prihvata jedino
njegovu etiku. Za nju je krst simbol čovekoljublja, a ne vere u ličnog boga. Njegova
gnoseologija nju ne interesuje. Katarinu u filozofsko razmatranje nije uvela sumnja, već
divljenje. I to divljenje beskrajnosti prostora i svetova. Ona vidi sve u harmoniji pod vladom
večnih i nepromenljivih zakona koji podleže jedino vladi misli. Misao je tvorac svega, pa i
razuma, a ne materija. U svoju filozofiju uvodi i novu kategoriju: dušu prožetu dahom večnosti.
Katarina počinje i završava svoj filozofski traktat Kantovim mislima koje izražava prema svom
shatanju: “Kad upravim pogled u to zvezdama, obasuto nebo nada mnom, kad ugledam njegova
sjajna čudesa, sve što je prolazno potone, osećam večnost i beskrajnost. Kako se pokreću te
zvezde? Ne znam. Ali vidim da ih čvrst zakon vodi na njihovom putu. U mene uđe mir i ja
osećam sigurnog vođu - moralni zakon u meni.“
Most preko Alpa
KATARININ dom bio je pravi muzej njene zemlje. Ukrašen ćilimima, vezovima, slikama. U
njenoj radnoj sobi, kako piše Milica Topalović, veliki starinski divan bio je pokriven pirotskim
tepihom. Ispred njega veliki peskun sa mesinganom sinijom prepun lepih stvarčica od drveta,
srebra, kristala, bakra, slonovače, porcelana, razne pepeljare, fildžani, opančići, a okolo mali
peškiri i naslonjače. Pored zida veliki raf sa knjigama, a u uglu pored prozora veliki pisaći sto
sa porodičnim slikama, telefonom, gomilom knjiga, pisama i svezaka. Za tim stolom, u svojoj
velikoj naslonjači, sedela je i neumorno radila od zore do mrklog mraka. I na stolu i na balkonu
i po prozorima uvek je bilo mnogo cveća. Ona je volela prirodu i govorila je da je cveće
najlepša i nadragocenija tvorevina prirode. Zato su joj mnogi posetioci donosili cveće i ona mu
se radovala poput malog deteta.
Želja da pomogne ljudima i svojoj zemlji, za ovu ženu bio je osnovni imperativ življenja. Da je
u to uložila celu sebe govore istorijski podaci, pisani dokumenti, ali nadimak koji je dobila od
onih kojima je pomogla u Švajcarskoj i u otadžbini govori više od svakog pisanog podatka. Srbi
u Švajcarskoj, a i svi ostali Jugosloveni, zvali su je Mamica. Mamica je bila voljena i cenjena,
njeno mišljenje se slušalo. I u njega se verovalo.
“Ona je bila prava dobra mamica svima, bez razlike kojoj veri pripadaju, polu, narodnosti,
partiji ili uverenju. Mada se nikada nije udavala, na sve je ljude prenosila svoj nežni materinski
instinkt koji se vremenom pretvorio u brigu prema svim ljudima oko nje.”
SVOJ humanitarni rad započela je tokom balkanskih ratova, da bi u Prvom svetskom ratu pri
Švajcarskom crvenom krstu osnovala odeljenje za pomoć srpskim vojnicima. Treba spomenuti i
neumorni „Ciriški biro za traženje nestalih u Prvom svetskom ratu“, koji su vodili poznati
švajcarski filantropi, sveštenici, lekari, profesori, direktori, gde je Jovanovićeva bila zadužena
za jugoslovensku sekciju. Tražila je izgubljene, posredovala da se uspostavi prepiska između
zarobljenika i njihovih porodica, povezivala rasturene porodice. U svojoj arhivi imala je više od
400 adresa ljudi kojima je na taj način pomogla. Pomagala je da se organizuju pošiljke
bolesnim, ranjenim i zarobljenim. Velikim delom zahvaljujući Katarini A. Jovanović,
Švajcarska je početkom rata poslala i svoju lekarsku misiju koja je blagotvorno delovala u
Srbiji. A kad se pojavio pegavac u Srbiji i narod počeo da se desetkuje angažovala se da stigne
medicinska pomoć. Kad su, da bi preživeli, pomoć zatražili studenti, penzioneri i bivši
činovnici, jer nisu imali ni najosnovnija sredstva za život, i tu je odigrala nezamenljivu ulogu.
Na njenu intervenciju upućena je i stalna pomoć u novcu i hrani uz garancije Crvenog krsta
Švajcarske. Katarina Jovanović bila je i aktivan sudionik osnivanja 1928. godine u Cirihu
„Jugoslovensko-švajcarskog društva“.
I novčano je pomogla tom društvu da počne da radi, jer je njena želja bila da se pomoću te
organizacije Jugoslavija i Švajcarska zbliže, da se obe zemlje uzajamno upoznaju sa kulturom i
lepotama koje poseduju i da shvate da ima mnogo više stvari koje ih povezuju nego razdvajaju.
Na zbližavanju dve zemlje nastavila je da radi i u toku Drugog svetskog rata, pa sve do svojih
poslednjih dana, maja 1954. godine.
Prijatelji su je zaticali u postelji, sa otečenim nogama (bila je srčani bolesnik), kako naslonjena
na jastuke kuca na mašini pisma posredujući između zemlje i emigracije.
„Dirljivo je bilo gledati tu veliku altruistkinju kako već polumrtva uporno nastoji da ne prekine
taj rad, za nju tada najvažniji posao na svetu", piše Topalovićeva. "Radovala se kao malo dete
kad bi uspela da poveže neku porodicu u zemlji sa njihovim najmilijim u emigraciji. A kad bi
joj prijatelji savetovali da privremeno prekine taj posao odgovarala je: “O, ne govorite mi to. To
ću da radim do svog poslednjeg daha, jer je to najsvetiji posao, to je narodni posao i tu nema
prestajanja. Dok mogu da mrdam rukama, to ću da radim.”
Uspela je da za svoje ideje i rad pridobije mnoge Švajcarkinje. U ime švajcarskih žena poznato
je učešće u Srbiji i velike samarićanke, publicistkinje Katarine Šturceneger, lične prijateljice
Katarine Jovanović.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na ponos zavičaju

Počalji od MustraBecka taj Pon Avg 24, 2009 11:20 pm

LjUDI su znali da Katarininu dobrotu i zloupotrebe. Jednog dana posetio ju je mlad i zdrav
izbeglica koji joj je ispričao da nema dokumenta, da je bez prebijene pare i zatražio je od nje da
mu da sto franaka (u to vreme to je bilo pravo malo bogatstvo). Katarina je bila iznenađena.
Odgovorila je da taj novac nema, a i da je i sama sirota emigrantkinja koja živi od pomoći koju
dobija od snaje i prijatelja. Zatražio je tada polovinu te sume, a kad mu je rekla da ima samo pet
franaka, ljuto je dobacio da to što priča sigurno nije istina, jer svi znaju da je bogata žena.
Odgovorila mu je da nikada nije bila bogata, i pružila mu je svojih poslednjih pet franaka.
Nezadovoljnik je odjurio bez pozdrava.
Sestre po srcu
POŠTOVANjE i uzajamno poverenje povezalo je Katarinu Jovanović sa Milicom Topalović.
Upoznale su se u Cirihu, a nastavile da se druže, posećuju i dopisuju i kad se Milica preselila u
Pariz.
Delile su slične poglede na zbivanja u svetu, u Srbiji i Jugoslaviji. Kad god je trebalo, jedna
drugoj su pomagale, što savetom, što angažovanjem. O dubokom prijateljstvu te dve žene
svedoči i nekoliko pisama koje je Milica Topalović unela u svoju knjigu. Sva potiču iz 1947. i
1953. godine.
Katarina piše Milici (pismo je poslato iz Ciriha 21. septembra 1947. godine):
“Milice, voljena moja! Našla sam tvoje divno pismo, ono je svo Ti, svo moja domovina. U tebi
ključa srpska krv naša, koja i meni hoće da rastrgne ovo staro srce. Kakva je to sila u meni što
zovemo “ljubav”, oduševljenje, patriotizam, a nema reči za nju. Zašto smo se ti i ja u prvom
magnovanju (u mom tamnom koridorčiću,) a ne besmo se ljudski ni videle, zagrlile kao rođene
sestre neviđene i ostaćemo tako do smrti. Nije li svaka od nas u onom magnovanju zagrlila sav
svoj rod, vascelu svoju zemlju, svu našu prošlost i dalju budućnost.
A u oktobru iste godine piše joj: “Pomisli šta sam našla u njihovoj bašti. Bosiljak. Rascvetan!
Hiltbruner mi je uzbrao jedan stručak. Pa plavi divlji ladolež. Šta još. Ljubičice u cvetu - po
drugi put. Al dosta o svemu tome. Ima danas važnije teme. Šta veliš za `Komintern`, pa još u
našem Beogradu."
A u oktobru 1953. piše Milici: „Onomad sam govorila sa Marom da odemo u Pariz. Da uzmem
svoj štap, pa da se sa njime nekako dogegamo obe tamo. Šta misliš? Zar to ne bi bilo lepo? Još
jednom da se prošetamo po Bolonjskoj šumi. Ali ne znam, možda će to ostati san. Dođi, dođi
što pre, imala bih s tobom da razgovaram. Ti si deo moje zemlje, mog Beograda. I to onog
starog Beograda…”
Sva pisma potpisivala je samo sa Mamica.
Milica Topalović je Katarinu poslednju put videla 1953. godine.
Katarinu A. Jovanović vezivalo je dugo i iskreno prijateljstvo sa književnikom i novinarom
Vlastom Petkovićem. Jedinu njenu fotografiju pisac monografije dobio je baš od Petkovića.
Katarina nije volela da se slika. Govorila je da nikome nije potrebna njena fotografija, već da je
važno ono što ostane u srcu. Ona i Petković mnogo su učinili na zbrinjavanju, organizovanju i
preškolovanju bivših oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije koja je iz Italije, posle fašističke
kapitulacije, prešla u Švajcarsku i tu dobila punu zaštitu ove države. Bilo je više od 1.000 ljudi.
Neki od njih otišli su dalje u Englesku, Australiju i Ameriku. Ostali su osnovali 1946. godine
Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj. Predsednik je bio Vlasta Petković, a počasni član
Katarina Jovanović.
O tim danima pričao nam je kapetan Miroslav Ćićarić, jedan od malobrojnih preostalih starih
ratnika koji je zajedno sa Vlastom Petkovićem živeo i radio u Iverdonu i Ženevi. Danas kapetan
Ćićarić živi u Iverdonu, a devetog maja napunio je 94 godine i rođendan proslavio u Srbiji, gde
ostaje tri meseca.
“Ovo je moj drugi odlazak u Srbiju od prošle godine" - priča nam gospodin Ćićarić. - "Iako me
je i posleratni režim zvao da se vratim, nisam to uradio. Tek prošle godine, posle 66 godina
boravka u Švajcarskoj, video sam rodbinu i rodnu Srbiju. Katarina Jovanović je bila, sećam se
još dobro, lepa i gospodstvena osoba. Uvek je bila u crnini, sa štapom i torbicom. Mnogo nam
je pomagala. Ljudi su je voleli, a i znali su da za sve mogu njoj da se obrate. Nama je bilo teško
da shvatimo način i običaje življenja u ovoj zemlji, a ona nam je i tu mogla da pomogne. Znam
da je Vlasta mnogo sa njom sarađivao. U prvo vreme ona nam je bila desna ruka.
Tuđin u svom domu
Volela je Katarina Jovanović Cirih. Bio je to njen dom, ali pravi i nezaboravljeni dom bio je
njen Beograd. Stalno je htela da se vrati, ali mnoge stvari joj nisu išle naruku. Sve do 1899.
godine, dok joj je otac bio živ odlazila je i provodila vreme s njim u njihovoj staroj kući u
Kosovskoj.
Prvi put se u Beograd vratila sa željom da ostane i da pomogne i u samoj zemlji posle
oslobođenja i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Mislila je da će njeno znanje i
iskustvo biti nešto što je neophodno njenom narodu. Naročito je verovala da će njene
sposobnosti, smisao za organizaciju, za razvitak privatne inicijative na svim poljima biti od
velike koristi srpskim ženama i njihovom pokretu. Ali joj je tada stavljeno do znanja da je
nepotrebna i da je - tuđinka.
„Mi ne znamo u čemu bi nam vi mogli pomoći i biti korisni“, rekle su one 1921. godine.
Vratila se u zemlju u kojoj su joj živela braća.
Drugo njeno razočarenje bio je komunistički sistem koji je posle Drugog svetskog rata
uspostavljen u Jugoslaviji. Nije htela da se vrati i da prihvati ponuđenu penziju, narodno
priznanje, odlikovanja i sve obećane povlastice.
„Nije mogla da dodje sebi od čuda da se takav preokret mogao zbiti u zemlji u kojoj živi njen
narod" - piše u monografiji Topalovićke.
Kućom u Beogradu upravljao je njen advokat. U njoj je bila njena domaćica sa kćerkom. Kad je
režim video da ni sa primamljivim ponudama Katarina neće da se vrati u Beograd saopštili su
joj da se kuća otkupljuje, kao i zbirka radova njenog oca. Nije se sa tim složila, ali i pored silnih
intervencija i tužbi njenog advokata odluku nije mogla da izmeni. Odšteta za kuću bila je samo
trećina prave vrednosti, otplaćivali su je u ratama, a za očevu zbirku ponudili su joj neznatnu
sumu, koju je ona odbila i zbirku je poklonila Muzeju u Beogradu. Kuća je srušena. U svom
poslednjem pismu Milici Topalović napisala je Katarina: „Neću im nikada oprostiti što su mi
uništili moje osmanluke i moju divnu baštu. A već o srušenoj kući i da ne govorimo. Umorna
sam od života i umire mi se. Vreme je već da idem.”
Katarina A. Jovanović umrla je 31. maja 1954. godine, u jedan sat posle ponoći. Spaljena je 3.
juna i sahranjena istog dana na ciriškom groblju Nordhajm. Njena urna položena je u isti grob
gde je sahranjen njen voljeni brat Konstantin i kome je ona podigla spomenik. Tu je htela da i
ona bude sahranjena. Ispratili su je Švajcarci, emigranti i puno dece. Srpska deca iz Ciriha na
njen grob položila su buket poljskog cveća.
„Udruženje Jugoslovena u Švajcarskoj“, svoj Književni fond osnovan 1952. godine i nazvan
„Miloš Obilić“ pretvorio je 1954. godine u Srpsku biblioteku „Katarina Jovanović“, koja je
postala mesto okupljanja i trajan spomen emigranata svojoj nezaboravnoj članici i dobrotvorki.
Danas je biblioteka smeštena pod krovom Srpske pravoslavne crkvene opštine “Svete trojice” u
Cirihu, Colikerštrase 14. Biblioteka sadrži dela iz svih oblasti duhovnog stvaralašta i
registrovana je pod brojem 165 kod gradskih vlasti u Cirihu. To je jedina srpska biblioteka u
dijaspori koja ima svoj štampani katalog u dva toma, koji je izašao 1978. godine. U ovoj
biblioteci se nalazi i pasoš poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra.
Ovaj feljton završavamo rečima Katarine Jovanović, koje je ona izgovorila na proslavi svog 80.
rođendana: "Jedino što se broji, što važi na kraju života nije ono što smo mi primili od života,
nego ono što smo mi dali životu. Sve što smo doživeli odlazi sa nama, gasi se sa nama i jedino
što ostaje i možda živi posle nas - to je ono što smo mi dali životu."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Na ponos zavičaju

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu