Smrt Zeke Manroa

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Smrt Zeke Manroa

Počalji od MustraBecka taj Pet Sep 04, 2009 11:38 pm

Књига чувеног музичара Ника Кејва „Смрт
Зеке Манроа” управо је објављена у Великој Британији (издавач
„Canongate”), а београдска издавачка кућа ИКП Евро–Ђунти објавиће
издање на српском језику у другој половини септембра. Поводом светске
премијере издања на енглеском, преносимо одломак из овог дела

Ник Кејв

Зека Јуниор заклапа енциклопедију. Читао је о „жаби-примаљи”, и запањује га
помисао да мужјак носи јаја на својим ногама док се не излегу! У каквом
то свету живимо, помишља. Какав чудесан свет.
Узима списак муштерија који лежи на седишту поред њега и, држећи га
пред собом, пажљиво га и намерно исцепа у траке. Ставља једну траку у
уста, сиса је док не омекша као каша и прогута је, а затим понавља ту
радњу све док није прогутао цео списак. Тиме је – мисли он – ствар
завршена.
Око пунта се свијају праменови измаглице и Зека Јуниор
посматра чудовишну маглу која све гута како се ваља улицом ка њему,
налик на неку замишљену твар, претварајући све што јој се нађе на путу
у нешто утварно. Дечак се наслања на седиште, склапа очи и пушта је да
га прогута.
Када их касније поново отвори, види своју мајку у наранџастој спаваћици како седи на ниском зидићу од цигала преко пута пунта.
Смеши му се и маше руком да јој се придружи. По лицу јој поигравају
ковитлаци измаглице налик пужевима виолина, а чим помери руке магла јој
се, попут љубичастог дима, откида с прстију. Зека Јуниор отвара врата пунта и излази, као неки сићушни космонаут, у ваздух пун испарења. Лебдећи обилази око предњег дела пунта, хита низ стазу и седа на зидић поред мајке. Сместа осети пулсирајућу топлину и подиже поглед ка њој.
– Тако ми је жао, мама – каже.
Мајка га обгрли руком, а дечак наслања главу уз њено тело и она је
мека, мирише на неки други свет и то је одистински његова мајка.
– О, дете моје драго, и мени је жао – каже она и притиска своје усне
на његову косу. – Нисам била довољно јака – каже она, а онда, узимајући
дечаково лице у своје шаке, каже: – Али ти си тај који јесте јак.
Одувек си био – и дечак осећа како га мајчине сузе запљускују као да су
стварне.
– Толико ми недостајеш, мамице.
– Знам – каже она.
– Немој плакати – каже дечак.
– Видиш? – каже његова мајка. – Ти си тај који је јак.
– Шта ћемо да радимо с татом? – пита Зека Јуниор.
Мајка прелази прстима кроз дечакову косу, а онда каже, нимало
нељубазно: – Твој отац не може да ти помогне. Он је истински изгубљен.
– Нема везе, мамице – каже дечак. – Ја сам навигатор.
Мајка положи пољубац у дечакову косу и шапне: – Имаш тако добро срдашце.
– Јеси ли то хтела да ми кажеш? – пита дечак
– Не, овде сам да ти нешто друго саопштим – каже она.
– Могу ли најпре нешто да те питам?
– Важи – каже она.
– Јеси ли ти жива, мамице? Чини ми се као да јеси. Могу да чујем како ти срце куца – каже дечак и чврсто се прибија уз мајку.
– Не, Зеко сине, нисам – каже она. – Умрла сам.
– Јеси ли то хтела да ми кажеш?
– Да, али желим да ти кажем нешто друго. Желим да ти кажем ово. Шта год да се догоди, хоћу да истрајеш. Да ли ме разумеш?
Дечак подиже поглед ка мајци.
– Да, мислим да разумем – каже. – Хоћеш да кажеш да ће се десити нешто веома лоше и желиш да будем јак.
Мајка га обгрли, осмехне се и каже: – Ето, видиш!
* * *



Зека ступа у собу на крају предсобља. Изнад његове главе пригушено светли
једна гола сијалица и у овом безваздушном скровишту она цичећа нота је
јака и нападна, те Зека шкиљи у тмину не би ли открио њен извор. Тамо,
крај супротног зида, стоји електрична гитара прислоњена уз појачало, и
изазива микрофонију. Зеки треба мало времена да примети младу даму што
седи на трошном дивану насред собе. Изгледа да се не помера. Веома је
мршава и носи бледожути прслук и пастелноружичасти шортс, и ништа више.
Зека види обрисе незграпних костију њених леђа, претерано наглашене
кости њених колена, њене лактове и ручне зглобове. Једна пауколика шака
почива јој скупљена у крилу, с цигаретом која догорева између прстију.
Глава јој клонуло почива на грудима, а равна смеђа коса виси преко лица
као завеса.
– Госпођица Мери Армстронг? – каже Зека, закорачивши ка њој.
Девојка се изненада тргне, усправи, подигне главу и полако и шупље
гракне: – Она више не живи овде. Желите ли да видите Печурка Дејва?
Девојчини капци се склапају и глава јој поново пада напред.
– Печурка Дејв... није... ту... – мрмља за себе.
Зека пређе преко собе и притисне прекидач на појачалу гитаре, а соба
изненада утихне и постаје чаробна. Види светлуцаве трунчице прашине
како висе у ваздуху око сијалице и наставља да иде кроз собу те стаје
испред девојке чији су врхови прстију обмотани траком плавог дима
цигарете.
Девојка подиже главу а сви мишићи на њеном челу се напрежу
покушавајући да подигну њене капке. Шака јој лепрша по ваздуху и Зека
кроз њену као папир танку кожу назире ситне кошчице прстију, налик на
птичје. Пепео с цигарете пада и читав слеће на предни део њеног
прслука. Очи су јој дивље, хемијски зелене, а зенице готово да не
постоје, и Зека устукне корак назад и нежно каже: – О, душо, види каква
си.
Девојка поново спушта главу све ниже, кратким, оштрим покретима, све
док јој се брада не спусти на груди, а коса падне скроз преко лица.
Зека пружа руку наниже и ставља прсте испод њене вилице, поново јој
подиже главу и схвата да на слици с постера на вратима није Аврил
Лавињ, већ ова тужна девојка испред њега – исти прћаст носић, намазане
очи, равна смеђа коса, нимфоманска горња усна и витко, штенеће тело. На
крајњим ободима свести, Зека осећа како сличност с Аврил Лавињ уопште
није случајна, већ натприродна. Док му крв навире у главу, Зека осећа
да је дословно усисан у вртлог асосијација, у коме је ова вилин-девојка
испред њега – с вешплав-уснама, потоком јарке крви у превоју руке, са
смртоносним оружјем поткожног шприца и поцрнелом кашиком на столу
испред ње – доиста представљала убрзан сукоб времена и жудње, спој свих
усковитланих честица жеља, налик на трунчице прашине око сијалице,
оваплоћених Зекином исквареном тугом. У овој замраченој, изолованој
просторији Зека је крочио с друге стране огледала у саму смрт, њену, а
можда и своју.
– Дај ми то – каже Зека, и узима опушак из њених прстију бацајући га у препуну пепељару. – Не желимо да запалимо кућу – каже он.
Клекне пред њу и нежно отреса пепео цигарете с рупичасте тканине њеног избледелог жутог прслука.
– О, боже – каже, па и сам припали цигарету, повуче два дима а затим је згњечи у пепељари.
Завлачи шаке испод њеног памучног прслука, њено тело се грчи и
опушта а он обујми њене мале, хладне дојке и осећа тврде бисере њених
брадавица, као какве мајушне тајне наспрам својих одраних дланова.
Осећа како њено умируће срце постепено престаје да ради и види трагове
плаветнила како цветају по кожи њене лобање кроз ретку, испеглану косу.
– О, моја драга Аврил – каже он.
Затим спушта шаке испод њених колена и помера је тако пажљиво да јој
задњица и даље почива на ивици дивана. Завлачи прсте испод олабављеног
ластиша њених гаћица, затегнутих преко штрчећих избочина њених кукова,
свлачи их све до њених глежњева и нежно јој шири колена и док барата
дугметом и шлицем својих панталона поново осећа водњикаву жудњу у
својим очима. Све је тачно онако како је замишљао – длачице, усне, рупа
– те он завлачи шаке испод њених окопнелих гузова и улази у њу као
јебени маљ.
(Одломак из 26. поглавља)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu