Sterijino pozorje/Scena

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 1:45 am

Dragana Abramović

BEOGRADSKI
LOKVANJI
Dramski tekst po motivima istoimene priče
Olivijea Lariza
Rođena u Beogradu, magistrirala dramaturgiju na FDU.
TV drame su joj otkupljivane, snimane, emitovane, nagrađivane i
prodavane u svetu (Belo kao sneg i gips, Askanije, volim te,
Geršla, Brat ili sestra, Hajde da živimo zajedno itd.) Napisala
je žirio za igrani film Uroš blesavi, TV film Dobre namere.
Napisala je scenarija za TV serije Kquč za sve brave, Rođaci iz
Lazina, Pazi, sveže obojeno, Pita ne pita (za RTRS), Tajne
običnih stvari i druge. Napisala je i veliki broj scenarija za
muzičke, dokumentarne i prigodne TV programe. Za novine i
stručne časopise piše recenzije za knjige. Piše radio drame
(Dunjin igrokaz, Lutanje u budućnost, Seks za poneti itd), Dobro
jutro deco i radio priloge za različite emisije.
Pozorišna drama Javor na šinama objavljena je u 1. knjizi
edicije Savremena srpska drama. Premijera pozorišne drame Beogradski
lokvanji je izvedena juna 2001. u “Teatru T”.
Do sada je objavila sledeće knjige: zbirka priča za decu Mali
voz Tutuko (Beograd, Vajat 2000. god., dobitnik nagrade “Dositejevo
pero”), u okviru edicije :Tajne običnih stvari” objavila
Novac, Knjiga, Olovka i Sat (Zavod za izdavanje udžbenika). Od
stručnih knjiga iz dramaturgije: Deca TV drame (RTS 2003. godine)
i priloge za različite stručne knjige i zbornike.
Kao urednik u Dečijoj redakciji RTS-a realizovala je veliki
broj televizijskih programa.
LICA:
VIOLETA
OTAC
SVETLANA
DEJAN
Dramski tekst po motivima istoimene priče
Olivijea Lariza


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Sep 05, 2009 2:39 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Dragana Abramović BEOGRADSKI LOKVANJI

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 1:47 am

I SCENA
U kojoj se prvi put pojavljuju Svetlana i Otac, i u kojoj se prvi put
oglašavaju sirene za uzbunu. Violeta samo proviri.
Na sceni je potpuni mrak. Iznenada, sirena počinje glasno da zavija.
Otac pali lampu, i grozničavo okreće brojeve na telefonu. Nalazi se u
većem dnevnom boravku iz koga vodi više vrata, uključujući i očigledno
ulazna (po špijunki, na pr.). Nameštaj je očekivan za stan nekoga ko se
bavi knjigama. Bezbroj ih je, radni sto, garniture za sedenje i sl. Dolazi
do prozora, koji se nazire, i navlači debelu zavesu. Opet pokušava da
telefonira. Sirena i dalje zavija. Otvara fioku, vadi papire, ispadaju
mu. Skuplja ih. Ostavlja na stolu. Opet okreće brojeve na telefonu.
Sirena prestaje. On nemoćno seda na stolicu. U stan ulazi Svetlana.
On skače i čvrsto je grli. Violeta proviri.
VIOLETA: Samo sam je dopratila. čika Mišo, da li znate šta će biti
sa nama?
OTAC: Uđi sine, ne znam ništa više od drugih. Uđi.
VIOLETA: Moram kući, moji će da premru od straha, samo sam htela da
vas pozdravim, i dopratim Svetlanu.
OTAC: Hvala ti dušo. Javi nam se čim stigenš kući, i ja ću da se
brinem za tebe.
VIOLETA: Ma jaki smo mi.
Violeta tresne vratima.
SVETLANA: Trčala sam dovde. Šta kažu vesti?
OTAC: Hoćeš sok?
SVETLANA: Bolje jedan džin.
OTAC: Molim?
SVETLANA: Tata, šalim se. Šta sada treba da uradimo. Ti si valjda to
već preživeo u nekom ratu.
OTAC: Samo sa tobom. Deda je bio prvoborac. Valjda znaš koliko
imam godina.
SVETLANA: Znam. Sto.
OTAC: Sto, sto.
SVETLANA: Šta ćemo? Ovde je neko uputstvo za slučaj bombardovanja.
Gde su skloništa? Hoćemo u naš podrum?
230 Dragana Abramović
OTAC: Ne, zaboga. Zar da ostanemo zatrpani, pa da se danima
gušimo. Skloništa su, na žalost pretvorena u magacine i
kafiće.
SVETLANA: Dođi, počelo je. Šta su ono gađali. Tata!
Oboje su ispred prozora. čuje se udaljena detonacija, vidi bljesak.
OTAC: Najbolje je da napunimo flaše sa vodom.
(Ne pomera se)
SVETLANA: (Grozničavo traži nešto po fiokama)
Pre šest godina mama mi je rekla
(Imitira je)
danas ti je rođendan i treba da se raduješ. Dobićeš poklone,
ali da znaš da život nije uvek veseo. Ako jednog dana
budeš tužna moćićeš to da kažeš svom dnevniku.
(Govori normalno)
Tata, gde mi je ružičasti dnevnik koji mi je mama poklonila
pred smrt? Hoću danas da počnem da ga vodim.
OTAC: Dokumenta sam spakovao na jedno mesto, i novac. Da li si ti
spakovala mamin nakit?
SVETLANA: Nisam.
OTAC: Rekao sam ti.
Zvoni telefon. Oboje pojure. Otac je bliže.
OTAC: Halo. Jedva te čujem. Šta gledaš tu u Parizu? Da upalim
televizor? Ne misliš valjda da ću nešto da vidim? Ovde
sigurno pevaju. Svetlana, upali televizor. Halo, halo…
Prekinulo se.
Svetlana pali televizor. Sa ekrana, koji je okrenut pozadinom publici
čuje se glas spikera : … saopštenje Vojske Jugoslavije je da je NATO grubo
povredio osnovne principe međunarodnih odnosa, itd. (naći originalni
snimak). Svetlana gasi televizor. Pali radio, traži stanicu, nalazi
Radio Pančevo, sluša prve izveštaje (naći originalni snimak). Svetlana
nalazi roze dnevnik.
OTAC: Da nisi velika za dnevnik? Mama ti ga je kupila kada si
imala deset godina.
SVETLANA: Ovo je pravo vreme za dnevnik.
OTAC: Hoćeš da večeramo?
SVETLANA: Ne mogu. Pojela sam picu u gradu. Znaš kako nam je bilo
super, a onda je neko viknuo da su avioni iznad Mađarske, i
ljudi su počeli da žure kućama, a kada se sirena oglasila, ja
Beogradski lokvanji 231
sam pojurila, i više ništa nisam videla. Htela sam samo da
budem sa tobom, znala sam da umireš od brige. Tata, koliko
je ovo ozbiljno?
OTAC: Veoma, jer ona bitanga nije prstom mrdnula da to spreči.
Prodao je Bosnu, Slavoniju, Krajinu, a sada i Kosovo. Ali,
negde je zakasnio, pa sada mi ispaštamo.
SVETLANA: Da li je mama već znala da umire kada mi je kupila ovaj
dnevnik?
Otac sluša televizor, Studio B obaveštava koji ciljevi su gađani.
Nestaje struje. Mrak. čuju se potmule detonacije.
SVETLANA: Tata, gde nam je sveća?
Otac pali sveću. Svetlana se gura uz njega.
SVETLANA: Dokle neće biti struje.
OTAC: Odkud ja to znam? Da li imaš tranzistor?
SVETLANA: Imam vokmen, ali ne smem sama u sobu. Hajde sa mnom?
OTAC: Uzmi sveću.
Telefon opet zvoni. Svetlana čeka. Otac joj pruža slušalicu.
SVETLANA: Ni mi nemamo struju. Kako si stigla? Jel te strah? Violeta,
jel Mihailo kod tebe? Da li je Dejan stigao kući? On
je baš daleko. Bolje da je došao kod tebe. A tu je? Što me
pržiš? Ne treba. čujemo se.
Svetlana izlazi iz sobe sa svećom. Otac pokušava da telefonira u
mraku. Sirena za prestanak opasnosti se oglašava. njemu ispada slu-
šalica u trenutku kada Svetlana ulazi sa svećom. Prinosi mu sveću.
SVETLANA: Šta je to? Opet nas napadaju?
OTAC: Ne, to je prestanak opasnosti.
SVETLANA: Tako brzo?
OTAC: Brzo?
SVETLANA: Pa, nije bilo dugo.
(Tišina)
Koga zoveš?
OTAC: Tvog strica u Pariz, ali ne mogu da dobijem. Svi normalni
roditelji su poslali svoju decu iz ove ludnice, samo ti nisi
htela da otputuješ. I ko zna šta ćeš sve sada da doživiš.
Da ti je majka živa obe biste bile na sigurnom, i ja bih bio
mirniji.
SVETLANA: Misliš da bi te mama ostavila samog? Uvek je govorila
“Gde ti tu i ja”.
Gledaju se ćuteći.
SVETLANA: Izvini, ovo je bilo neumesno. Probaj ponovo da zoveš, mada
sigurno svi sada zovu. Nisi hteo da kupimo satelitsku
antenu, sada bismo sve znali.
OTAC: Bez struje.
SVETLANA: Valjda će uskoro doći. Crkle su mi baterije u vokmenu. Šta
sve može da nestane? Da li mi imamo ikakvu hranu u kući.
OTAC: Imamo rezance, i med. Prijatelji iz Sarajeva su mi rekli da
su preživeli na slanini i eurokremu.
SVETLANA: Bljak. Šta govore tvoje kolege na fakultetu?
OTAC: Kako koji. Nema dva ista mišljenja.
SVETLANA: Kako to može? Ili treba da nas bombarduju, ili ne treba. I
zašto?
OTAC: Ne treba da nas bombarduju ni u jednoj varijanti. Nikoga mi
nismo napali, a 18 zemalja nas napada. Problem sa Šiptarima
postoji već više od pedeset godina. Mnogo zla se tu
nataložilo. Srbi su žrtve politike, ali i sopstvenog
mentaliteta, a u poslednje vreme mi zverstvima hoćemo to
da sredimo. Siledžijstvo i zverstva naspram lukavstva organizovane
rodovske zajednice. Da je ovo država prava sa
kredibilitetom u svetu, ovo nam se ne bi desilo. Šiptari
bi bili manjina koja bi morala da poštuje zakone, i ništa
od ovoga se ne bi dogodilo. Pošto je ovo država kriminalaca
na svim nivoima, oni su tako pokušali da srede i
Šiptare. Ovi su zapištali i ceo svet je krenuo da im
pomaže. Misle, ako Srbi to hoće da trpe, Šiptari ne
moraju.
SVETLANA: Dejan kaže da je ovu vlast dovela Amerika da bi Evropa
imala stalni problem i da se ne bi ujedinila i bila jaka.
OTAC: Najgore je to što se kod nas svi bave politikom, uključujući
i vas decu, osim onih koji su pokupili sve što smo imali, u
zamenu da se bave politikom. Oni to na žalost ne rade, samo
kradu.
SVETLANA: Ti ne govoriš tako na poslu?
OTAC: Govorim.
Beogradski lokvanji 233
SVETLANA: Šta ćeš ako te otpuste?
OTAC: Neću biti jedini.
SVETLANA: Violeta i Mihailo misle da je naša vlast herojska jer se
bori protiv čitavog sveta za održanje naše vere i nacije.
OTAC: To se najbolje brani mudrošću, a ne borbom.
SVETLANA: Šta misliš koliko ljudi je noćas poginulo?
OTAC: Odkud znam?
SVETLANA: Hoćeš da izađemo na ulicu?
OTAC: Bolje idi da spavaš. Ko zna šta nas ujutru čeka.
SVETLANA: Idem da pišem dnevnik. Nisi mi odgovorio na pitanje, da
li je majka znala da umire, onda kada mi je kupila ovaj
dnevnik?
OTAC: Znala je.
SVETLANA: Zašto je niste lečili na vreme?
OTAC: Nismo imali vreme.
SVETLANA: Da li je rak nasledan?
OTAC: Ima raznih teorija, kao i za sve ostalo. Laku noć.
SVETLANA: Tata, kako da mi bude laka noć?
OTAC: Spavaj, ja ću da bdijem i da te čuvam.
Svetlana ga poljubi i izlazi. Otac bezuspešno pokušava da telefonira.
Dolazi struja. Televizor i radio aparat se sami oglašavaju,
glasno se saopštavaju ciljevi koji su pogođeni, komentari. Svetlana
izlazi iz sobe, posmatra oca, on ćuti. Ona pokušava da shvati šta
govore izvori zvuka, ali zapušenih ušiju, vraća se u svoju sobu. Otac
nemoćno seda između dva izvora zvuka, i počinje da plače.
Zatamnjenje.
SVETLANA: (čita dnevnik)
Mama, da li nas ti vidiš? Da li nas čuvaš? Počela sam da
pišem onaj dnevnik. Ti bi sada rekla, i bilo je vreme da
nešto počne da mi se događa. Mama, ali ne ovo. Strah me je.
Sinoć su sirene snažno zaurlale. Bilo je mračno i hladno,
a mi smo se lepo zabavljali na Trgu Slobode. Kupili smo
šećernu penu, Mihailo i Violeta su se mazali. Mama,
sećaš se kako je bila ružno dete, stalno si pokušavala da
je ulepšaš, a ona je pre mene postala voljena. Mihailo je
super lik. Gledali smo pantomimičare na ulici, i slatko
smo se smejali, jer je jedan od njih imitirao Dejana. O njemu
neću još da ti pričam, da ne ureknem. On ima loš običaj da
stalno pipka kosu. U kafićima je treštala muzika. ljudi su
izgledali spokojno, i grad je živeo veselim ritmom gomile.
Sirene su se začule nešto posle osam sati uveče. Nismo
mogli da verujemo. Dejan se razbesneo i vikao je : Kurve
Američke! ljudi su počeli brzo da koračaju, i što je duže
sirena zavijala, njihovi koraci su bili brži. Tata mi je
rekao da ne izlazim, on sigurno zna više nego što nam
govori , ali znaš ti njega. U glavnom, počela sam da trčim,
Violeta me je jedva pratila. Muškarci su ostali iza nas.
Na njih smo i zaboravile. Znojila sam se iako je bilo
hladno. Ne znam da li su drugi ljudi trčali. Ne znam ni šta
im je bilo na licima. Mislila sam samo na tatu. Imala sam
cipele sa visokim potpeticama, pa, one tvoje crne. One što
si čuvala samo za izlaz. Opet su moderne. Da, da noga mi je
ista kao tvoja. Potpetice su mi stalno zapinjale za neravan
pločnik i mislila sam kako ću da se prostrem. Nisam.
Prošla noć je prošla, šta nam donosi danas?


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Sep 05, 2009 2:01 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 1:48 am

II SCENA
U kojoj se prvi put pojavljuju Violeta i Dejan.
Otamnjenje. Zavesa sa prozora je uklonjena, i dnevno svetlo je u sobi.
Zvono. Svetlana izlazi iz sobe u pidžami. Otvara ulazna vrata, Violeta
skoro uleće.
VIOLETA: Slušaj, juče smo im oborili nekoliko aviona, a tek krstareć
ih raketa. Ne zna se. Sjebaćemo ih, ne znaju oni s kim
imaju posla. Misle da je ovo ravan Irak. Ovo je bre, brdovit
Balkan, svi na nama lome zube. Jel si slušala Dnevnik, mi
ćemo da im doakamo. Svima. Mi smo nebeski narod, nas čuva
Bog.
SVETLANA: čekaj da se osvestim.
VIOLETA: Već je podne, spavalice. I Dejan mi se javio, kaže da celo
jutro pokušava da te dobije, ali se ne javljaš. Otišao je na
trening. Jel ste vi već profurali, ili se još njušite?
Požurite, možda ćemo svi biti mobilisani. Mihailo i
Dejan će možda da se jave u dobrovoljce.
SVETLANA: Nemaju još ni devetnaest godina.
VIOLETA: Ali umeju da se biju, što kaže naš Predsednik.
SVETLANA: Možda tvoj, moj nije.
VIOLETA: Moj ne. A u kojoj to ti zemlji živiš?
SVETLANA: Nedođiji.
VIOLETA: Stavi za kafu. Imamo jedan zadatak.
SVETLANA: Kakav? čekaj, odmah ću. Šta misliš da li će da nam zatvore
školu?
VIOLETA: Nadam se. Kome je sada do učenja.
SVETLANA: Kao da smo pa učili i do sada, nastavnici stalno štrajkuju,
a i kada su na času polugladni samo što nas ne pojedu.
Svetlana izlazi. Violeta vadi pribor za ispitivanje trudnoće. I ona
izlazi iz prostorije. Telefon zvoni, zvoni, pa prestaje. Obe ulaze u
prostoriju. Svetlana nosi kafu, Violeta gleda.
VIOLETA: Plavo!!! Novi Srbin!
SVETLANA: Šta kažeš?
VIOLETA: Trudna sam. Moram odmah da javim Mihailu. Oduševiće se.
SVETLANA: Ti nisi punoletna. Rat je. Ko će da vas izdržava? Gde ćete
da živite? Violeta, ti si poludela!
VIOLETA: Nisam. Presrećna sam. U ovo vreme nositi Srbina u sebi.
To je hrabrost.
SVETLANA: Da, ti si mi prava majka hrabrost. Kada ćeš da kažeš
roditeljima?
VIOLETA: Kada bude kasno za abortus. Moraće da prihvate.
SVETLANA: Stavljaš ih pred svršen čin.
VIOLETA: Svi činovi su već svršeni. Oko nas je rušenja, ceo svet nas
napada, a mi pobeđujemo! Nosimo nove živote! Niko nam
ništa ne može!
SVETLANA: čuću tvoje, i njegove roditelje.
VIOLETA: Mi smo roditelji! Oni su bivši, kao i sve ostalo ovde.
Prestani da me gnjaviš. Raduj se! Nemaš sto godina!
SVETLANA: Kada ćete da se venčate?
VIOLETA: Ne znam. Treba mi valjda dozvola roditelja.
SVETLANA: Ma mojne. Sada ti treba, a šta ako ti ne daju?
VIOLETA: Šališ se? Da puste da im unuče bude kopile. Nema šansone.
Violeta okreće telefon.
VIOLETA: Nedostupan je. Zašto bi Mihailo isključio morbidni?
SVETLANA: Možda je na važnom sastanku.
VIOLETA: Kakavom? Otišao je sa Dejanom na trening.
SVETLANA: Ne misliš valjda da drže mobilne u sali dok se krljaju?
VIOLETA: Bar treniraju muški sport. Rvanje je super.
SVETLANA: Izvataju se žestoko. njihovi zahvati su strastveniji nego
vaši.
VIOLETA: Baš si zloća. Ne znam zašto si mi najbolja drugarica od
pelena?
SVETLANA: Zato što sam pametna, i što nisam paljevina kao ti.
VIOLETA: A ja kao nisam pametna?
SVETLANA: Ti si trudna. Trudmilice moja!
VIOLETA: Bićeš mi kuma, normalno.
Beogradski lokvanji 237
Sirena počinje da zavija. Obe zaćute.
SVETLANA: Zar i preko dana?
VIOLETA: Bolje se vide mete. Dođi pod ragastov vrata.
SVETLANA: Ti se skloni. Za tebe od danas važi nov režim ponašanja.
Jel ti muka?
VIOLETA: Ne, odlično se osećam. Gde ti je ćale?
SVETLANA: Valjda na poslu.
VIOLETA: Moj tata kaže da bi on mogao sada malo da se smiri. Piše te
tekstove za “Danas”, a oni su izdajničke novine.
SVETLANA: Koga su izdali? Kome?
VIOLETA: Svašta pišu protiv Slobe, i Srba. A on bi za nas i život
dao.
SVETLANA: Dao bi, ali moj, i tvoj, i tvog nerođenog deteta.
VIOLETA: Neću sa tobom da razgovaram o politici. Ti znaš da vas mi
uvek branimo.
SVETLANA: Od koga?
VIOLETA: Pa, u Mesnoj zajednici moj tata uvek kaže da je tvoj tata
bezopasan. On je samo intelektualac, bez moći. To što on
piše ništa ne znači. Opasni bi bilo da se dignu rudari i
radnici, a takvi kao tvoj tata barataju rečima koje ionako
mnogi ne razumeju. Da piše za “Politiku”, to bi nešto i
značilo, ovako, ko čita “Danas”. Isti kao on. Zanemarljivi
i bezopasni.
SVETLANA: Jel to sve tvoj tata pokupio u Mesnoj zajednici?
VIOLETA: Ne, on im je to rekao. Kažem ti da ga brani. Zbog tebe i
mene, i tvoje pokojne mame, bog da joj dušu prosti.
SVETLANA: Moja mama me čuva, odozgo. Zamisli kako njoj izgledaju sve
te eksplozije.
VIOLETA: (Pušta televizor, koji je i dalje okrenut publici zadnjom
stranom)
Da vidim šta su zlikovci NATO pakta gađali? Verovatno
neku bolnicu ili školu.
SVETLANA: Kad je u njima vojska.
VIOLETA: Ma mojne. Baš u školama i bolnicama. Ti stvarno veruješ
stranoj propagandi.
SVETLANA: Koliko dugo si trudna?
VIOLETA: Oko tri meseca.
SVETLANA: Kada ćeš kod lekara?
VIOLETA: Imaju oni preča posla.
Sirena za prestanak opasnosti se oglašava. One opet zaćute. Svetlana
žurno skuplja šoljice. Studio B izveštava o metama.
VIOLETA: Vidiš kako brzo pobegnu, razbili bismo ih da se ovde duže
zadržavaju. Sigurno smo opet oborili bar dva aviona.
Zvono na vratima.
VIOLETA: Kad ti dolazi matori?
SVETLANA: Ne znam.
Svetlana uvodi Dejana.
DEJAN: Mihailo te čeka dole. Požuri.
SVETLANA: Zašto nije ušao?
DEJAN: Pitaj njega.
SVETLANA: Hoćeš nešto da popiješ?
VIOLETA: Ala smrdiš. Zar se niste istuširali posle treninga?
DEJAN: Nije bilo vode. Rat je, ribo.
VIOLETA: Imam nešto da mu kažem. Važno, da važnije ne može biti.
DEJAN: Požuri.
VIOLETA: Dejane, a ti?
Svetlana i Dejan se gledaju.
DEJAN: Ostaću malo.
VIOLETA: Pazi, da staviš gumicu.
Svetlana je gađa jastučetom. Violeta izleti tresnuvši vratima.
Svetlana stoji iznad Dejana koji sedi.
DEJAN: Da li mogu da se istuširam?
SVETLANA: Normalno. Znaš gde je. čisti peškiri su na polici.
Zvoni telefon, Svetlana diže slušalicu. Dejan izlazi.
SVETLANA: Tata, gde si? Kakvo dežurstvo? Do deset uveče? Ne mogu da
verujem. U redu. Imaš klopu? Ne brini se za mene. Ješću
neku džankozu. ljubim i ja tebe. čuvaj se. Ne plašim se. Ne
brini se.
Svetlana otvara bar i sipa dve čaše belog vina. Dejan ulazi. Briše
mokru kosu.
SVETLANA: Zašto nisi uključio fen?
DEJAN: Za ovu kučinu? Izgorela bi mi lobanja. @iveli.
SVETLANA: Hoćeš neku muziku? Da ugasim ove vesti.
Svetlana gasi televizor. Pušta muziku. ]uteći ispijaju vino.
SVETLANA: Ništa nisam jela. Udarilo mi je u glavu. Hoćeš neki
sendvič. Mora da si gladan posle treninga.
DEJAN: Malo.
SVETLANA: Sa čim voliš sendvič?
DEJAN: Ma, sve jedno je.
Svetlana izlazi iz prostorije, Dejan žurno pretura po fiokama, gleda
knjige, pretura po očevom radnom stolu. Vadi pištolj. Proveri da li je
napunjen. Vraća ga u sto. Ulazi Svetlana. On žurno diže njenu fotografiju.
DEJAN: Lepo igledaš na ovoj fotki.
SVETLANA: A u prirodi?
DEJAN: O. K.
SVETLANA: Misliš, imam sve što mi prirodno pripada.
DEJAN: Ja ne umem da se udvaram. Ti si zgodna cura, i tako to. Dođi.
Svetlana seda pored njega. On je zagrli. Jedu sendviče. On odlaže tacnu i
počinje da je drapa. Ona se otima.
SVETLANA: Šta ti je?
DEJAN: Mislio sam da želiš?
SVETLANA: Šta? Violeta me je pitala da li ti i ja furamo.
DEJAN: Zar ti treba napismeno? Dođi.
SVETLANA: Neću, neću tako. Valjda prvo ide poljubac. Nikada se nismo
ni poljubili.
DEJAN: Nećeš valjda i romantiku?
(Smeje se)
Znaš kako je Mihailo zbrzao Violetu? Šaputao joj je kako
želi da bosi hodaju po beogradskim lokvanjima.
(Oboje se smeju)
SVETLANA: Kakvu li su sliku imali u glavi? Zna li moja Violeta da
lokvanji cvetaju u bari. Beograd jeste bara, ali više je
mutljag, bez lokvanja.
DEJAN: Gde ti je otac?
SVETLANA: Dežura do deset uveče.
DEJAN: Zar još radi?
SVETLANA: Zašto ne bi?
DEJAN: Mislio sam da su ga izbacili sa posla zbog tekstova u
“Danasu”.
SVETLANA: Nisam znala da ti to znaš? Zar ti nisi sportista, koji
gnjavi sa fakultetom za šumarstvo?
DEJAN: Jesam, ali ti me zanimaš, a tako malo znam o tebi.
SVETLANA: Šta te zanima? Koje cveće volim, koju boju, koje životinje?
DEJAN: Ne, zanima me o čemu razmišljaš, ko te okružuje, čime se
baviš u slobodno vreme. Ti nemaš majku, mora da si ocu sve
na svetu.
SVETLANA: I on je meni, ali ne možeš instant da dobiješ naš život.
Saznaćeš ako postaneš deo njega.
DEJAN: Kako se postaje deo tvog života?
SVETLANA: ljubavlju, i brigom.
DEJAN: Hajde da počnemo sa ljubavlju, a brinućemo se kasnije.
Svetlana se odmiče od njega, ali on počinje da je mazi.
DEJAN: Zašto si se ukrutila? Ne prija ti?
SVETLANA: Ja, meni bi bio prvi put, a nisam to tako zamišljala.
DEJAN: Nego kako? Reci mi.
@amor iz offa se pojačava i počinje muzika (originalni snimak prvog
koncerta sa Trga). Svetlana ustaje, dolazi do prozora. Dejan je iza nje,
grli je.
SVETLANA: Nisu normalni, bombe su nam nad glavama, a oni pevaju.
DEJAN: To je pravi prkos, to je dokaz snage. Ko bi drugi pevao dok ga
ceo svet napada, osim nas Srba.
SVETLANA: (Blago)
Zar nije opasno da je ovolika grupa ljudi u gomili.
DEJAN: Opasnost je prošla.
Beogradski lokvanji 241
SVETLANA: Začas može opet da zaarlauče.
DEJAN: Dođi, ljubav je lepša uz muziku. Imaš još vina?
SVETLANA: Imam, ali ja ne pijem. Sipaću tebi.
DEJAN: Sipaj i sebi, vino je hrana.
Svetlana sipa, pijuckaju vino. On je grli i mazi. Ona se migolji, on je sve
agresivniji, svlači je, ona se otima, raskopčava se, ne skidajući odelo,
gušaju se, ona krikne: Majko!!! Dejan se diže sa nje, odlazi do prozora, ona
se sređuje.
DEJAN: Stvarno ti je bilo prvi put.
Svetlana ga ne gleda, ne zna šta će sa sobom, sedne, a onda tiho jekne,
odlazi iz prostorije. Dejan gleda koncert kroz prozor, sa rukama na
leđima. Ona se vraća.
DEJAN: Blago tebi što si u centru. Jel cela kuća vaša?
SVETLANA: Jeste. Moj deda je imao još tri pre rata, ostala nam je samo
ova.
DEJAN: I trebalo je da pokupe kapitalistima sve. To je bio krvav
radnički novac.
SVETLANA: I moj deda je krvavo radio za to. Niko mu nije poklonio.
Ovi sada imaju po deset kuća, ali pokradenih. Što njima
niko ne uzima.
DEJAN: Sve je to zarađeno. Mi smo pod sankcijama, ali ti ljudi
nalaze puteve da podele plate i penzije, bore se kao lavovi
da ostanemo svoji.
SVETLANA: Dejane, jel tebi svraka popila mozak?
DEJAN: Da nećeš da mi kažeš da su ovi izdajnici iz belog sveta u
pravu, ili njihovi pomagači ovde. Kao tvoj otac?
SVETLANA: Moj otac izdajnik? Koga je izdao?
DEJAN: Srpstvo izdaju, hoće da postanemo sluge NATO pakta.
SVETLANA: Mislila sam da je ljubav lepša. Molim te idi.
Dejan joj prilazi, zagrli je. Ona se otima, on je ponovo stiska, ali ona
vrisne: NE, izleće iz prostorije. On pokušava da otvori ta vrata, ali
zaključana su. Osvrće se oko sebe, prilazi prozoru, očevom stolu, ali
uzima svoje stvari i izlazi.
Zatamnjenje.
SVETLANA: (čita dnevnik)
Mama, plašim se. Ne uspevam da zaspim. Svakih pet minuta,
ili pet sekundi. Više ne znam. Zatvaram oči, brojim: jedan,
dva, tri. . Evo ga, dolazi. Potmulo brujanje. Širi se.
Pristiže. U ušima mi vibrira, drhtim celim telom, nedostaje
mi vazduh, grčevi u stomaku. Puls mi preskače, osećam
kako mi gori u grlu. Pretvorila sam se u običnu telesnu
masu spremnu za sistematski pregled. Udarac je oštar.
Besumnje neka obližnja fabrika, ili kasarna. Zašto su u
gradu? Trebalo bi da su daleko. Podrhtavanje još traje.
Uključuje se prodorna sirena. I onda opet počinje. Alarmi
na automobilima su poludeli, i oni neprestano zavijaju.
Detonacije slede jedna za drugom. Gušim se. Noć obavija
grad, kao crno platno pod kojim nestaju boje, oblici, život.
Od sada mrzim noć. Pomozi mi dnevniče, mama, gde si?!?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:03 am

III SCENA
U kojoj se drugi put pojavljuju otac, a Svetlana treći put.
Otamnjenje. U sobi je polumrak. Kroz prozor se vidi ulično osvetljenje.
Ulazi otac, pali svetlo, soba je u istom stanju u kakvoj je Svetlana
ostavila. Otac pomiriše čaše, zategne trosed, seda, diže sa poda
Violetin test trudnoće. Stavlja naočare i čita. Razgleda.
OTAC: Svetlana!!!
Svetlana ulazi, vidi se da je spavala. Ovlaš ga poljubi u obraz. ]uti.
OTAC: Da li imaš nešto da mi saopštiš?
SVETLANA: (Zapanjeno)
Šta?
OTAC: Nisam ni znao da imaš momka?
SVETLANA: Ni ja.
OTAC: Toliko si mlada.
SVETLANA: Pa šta, moje drugarice su to uradile još u osnovnoj školi.
OTAC: Molim? Zar na kraju veka? Ne mogu da verujem da ste iste
glupače kao vaše babe? Ma, one nisu bile glupače, imale su
bar prirodne instinkte. Da ti je bar majka živa, ovo se ne
bi dogodilo. Ja sam kriv, lepo mi je brat govorio da
muškarac ne može sam da podiže žensko dete, da te pošaljem
kod njega i @anet. Imala bi porodicu, sve sam promaš
io. Ceo život sam promašio, na svim poljima. I šta
ćemo sad?
SVETLANA: Ništa. Ionako ne verujem da ću ga više videti.
OTAC: Normalno, u ovoj nemoralnoj zemlji kriminalaca i ludaka,
niko i ne preuzima odgovornost za bilo šta. Ja ću biti
kriv za ovo bombardovanje, i moje kolege koje su zadržale
još malo zdravog razuma. A oni, oni su patriote, i borci za
srpstvo. Pri tom niko od njih nije ni rođen u Srbiji.
Proklete pijavice, i kriminalci.
Sirena se oglašava. Svetlana ga čvrsto zagrli. ]ute. Sirena prestaje.
SVETLANA: Da pustim vesti?
OTAC: Ne. Šta ćemo sad sa tobom? Koliko je?
SVETLANA: Koliko je, šta?
244 Dragana Abramović
OTAC: Dete, trudnoća
(Podiže test)
SVETLANA: Tri meseca. Nije sigurna.
OTAC: Ko nije siguran?
SVETLANA: Pa, Violeta. Ali nije joj ni važno, srećna je što nosi
novog Srbina. Novo topovsko meso. Tata, moram sa tobom o
tome da razgovaram.
OTAC: (Zbunjen)
Violeta, ovo je Violetino?
SVETLANA: Normalno, nisi valjda mislio da je moje?
(Smeje se)
Jadničku moj, zato si se ti toliko ubedačio. Pa, ja sam tek
danas prvi put vodila ljubav, ako to može tako da se nazove.
OTAC: (I dalje zbunjen)
Vodila si ljubav. Sa kim?
SVETLANA: Sa Dejanom. Mihailov najbolji ortak, rvač.
OTAC: (Neprijatno mu je)
Da li bi i majci to ovako saopštila?
SVETLANA: (Ironično)
Nisam mogla da dozvolim da me bomba ubije nevinu.
(Počinje grčevito da plače).
Otac ustaje i sipa sebi piće, ona mu pritrčava i zagrli ga sa leđa. Kroz
prozor se čuje glasna muzika.
OTAC: Ludaci.
SVETLANA: Samo u snu se ničega ne plašim, ali ne mogu za zaspim.
Otac uzima klarinet i počinje da svira. Svetlana ga gleda. Muzike se
mešaju, Svetlana zatvara prozor, ali muzika je i dalje jaka.
OTAC: Odakle poznaješ tog Dejana?
SVETLANA: Poznajem ga tek tri meseca, i mislim da smo se nas dvoje
zbližili zato što imamo samo po jednog roditelja. Otac mu
je umro. Violeta se često šali da bi trebalo da te upoznamo
sa njegovom majkom, ali ona je radnica u Beku, mislim, ne bi
baš bilo prikladno.
OTAC: Radničko dete.
VIOLETA: Upoznali smo se na dočeku Nove godine. Violeta i Mihailo
su me poveli na Trg, jela sam kiflu sa čokoladom, kada me je
Dejan prilazeći nespretno gurnuo. Moja kifla je pala na
beton. Izvinjavao se onoliko, a onda mi kupio novu kiflu.
Violeta i Mihailo su bili srećni što su me se otresli, i
izgubili su se. Nas dvoje smo se šetali do jutra. Malo smo
pričali, ali mi je rekao da je naša avijacija nepobediva, i
ako nas budu napali mi ćemo se braniti. Naši Mig-ovi 29 i
rakete zemlja-vazduh će zaustaviti svaku bombu.
OTAC: Samo se ptice, a ne bombe, mogu zaustaviti u svom letu.
Zvono na vratima. Ulazi Violeta. Nosi metu okačenu na grudi.
VIOLETA: Dobro veče, čoveče šta je bilo raje na Brankovom mostu,
telima i muzikom smo ga branili. Svi smo bili mete, pa
neka gađaju ako smeju. NATO zločinci, pogodili su fabriku
u centru Valjeva, a proizvodi samo neku armaturu.
OTAC: Proizvodi municiju.
VIOLETA: To kažu i oni, ali to je laž. Smetamo im što nećemo da im
budemo roblje.
OTAC: Violeta, šta će ti ta meta dete? Zar želiš da te ubiju, zar
misliš da je zabavno biti nečija meta. Budi pametna.
VIOLETA: Vi ste uvek protiv, i najpametniji. Dođite da vidite,
spustili su satelit, posmatraju nas. Da nas se ne plaše, ne
bi ga nakentarili tu. Kažu da ima još jedan, ali njega nisam
videla.
OTAC: Stavili su ga da bi gađali precizno samo vojne ciljeve.
Hoće da izbegnu čak i kolateralnu štetu.
VIOLETA: Vi njih branite?
OTAC: Dete, kako mogu da branim nekoga ko oružjem rešava probleme.
Oni su isti ludaci kao i ovi, samo moćniji. Zar
misliš da bih ja ostao u Srbiji da mislim da su oni bolji od
nas?
VIOLETA: Možda imate razlog?
OTAC: Kakav, dete moje?
VIOLETA: Moj tata kaže da je Srbija puna plaćenih izdajnika.
SVETLANA: Violeta?!?
OTAC: Isuviše ste vi mladi za ovakvu muku. To je najveći greh ove
bitange na vlasti, što vas je doveo u ovu situaciju.
VIOLETA: On radi sve što može, brani nas od čitavog sveta, imali
smo sankcije, a još smo živi. Moj tata bi se jako naljutio da
čuje kako ga zovete.
OTAC: Moj posao je da vam predajem, da vas učim, da vas ispitujem,
da vas razumem. Ovo nije moj posao, ovo su mi nametnuli
zločinci i spolja i iz unutra.
VIOLETA: Samo da znate da se sve prisluškuje. I telefoni, i E
mail-ovi. Brišemo sve što nije dobro.
SVETLANA: Ko briše?
VIOLETA: Tata kaže, da je borba protiv unutrašnjeg neprijatelja
teža nego protiv spoljnog.
SVETLANA: Toliko me boli glava. Mrzim celu zemaljsku kuglu! Mrzim
ljude koji mirno sede u foteljama, maze mačke i gledaju na
ekranima kako mi patimo! Violeta, molim te dođi u moju
sobu.
VIOLETA: Moram da idem. Htela sam samo da te vidim, znaš, nismo se
čule od jutros.
OTAC: Violeta, dete, gledaj svoj život i pusti politiku.
VIOLETA: Ali, sve ovo je moj život. Ja nemam rezervni. Vidimo se.
Zdravo.
Violeta izlazi, i tresne vratima.
SVETLANA: Tata, u čemu je ovde problem?
OTAC: Naša vojska i policija ubija, pali, proteruje na Kosovu.
Kolone Šiptara kroz blato, uz plač, krike i patnju idu
prema Albaniji. Poniženi, uprljani, silovani, obogaljeni.
S pištoljima na slepoočnicama, oni izbacuju iz utrobe
svoju slobodu, raspadaju se zbog toga što su ljudi trenutno
nemoćni. A gomila ispljuvaka koju treba počistiti se
iživljava nad njima. Misliš da je to promišljena politika,
ili zbog srpstva? To ona bitanga kupuje kriminalce
sa kojima ne zna šta će, nudeći ima Šiptarsko meso i
imovinu. Starci teturaju od umora, žene drhte od hladnoće
pod kišom sa bebama u naručju. Gori smo od naših dželata. A
zapadnjaci kažu da se bore protiv toga. Protiv etničkog
čišćenja. A bombe ne padaju po onoj bitangi na vlasti, nego
po nama. On je duboko u nekom bunkeru sa svojom ludom
porodicom.
SVETLANA: Tata, ubiće i tebe ako to budeš pričao. Kako je do toga
došlo?
OTAC: Tokom leta1998. OVK je doživela velike poraze, i to je
uticalo i na samu Albaniju, gde je Demokratska stranka
Saljije Beriše u to vreme neuspešno pokušavala da preuzme
vlast. Sukobi srpske policije i vojske sa OVK pokazali
su da Šiptari nisu u stanju da se samostalno izbore za
samostalnost Kosova i Metohije. Amerikanci nisu hteli da
im pomognu, jer bi to značilo krah Dejtonskog sporazuma i
povrataka rata u Bosni i Hercegovini, jer bi Šiptari
svojim zahtevima izazvali ratni požar na Balkanu. To bi
bio povod drugim balkanskim i evropskim zemljama da se
svrstaju uz svoje nekadašnje klijente i izazovu haos u
regionu. Međutim lukavi Šiptari su proneli priču o
masovnim grobnicama i to je žestoko uzburkalo svetsku
javnost. Holbruk je pokušao kososvsku krizu da internacionalizuje
uvođenjem misija OEBS-a i NATO-a, ali su one
bitange na vlasti to arogantno odbile tvrdeći da sami mogu
da reše problem. i sada osećaš na svojoj koži kako su ga
rešili. Ti osećaš, ali oni ne. Loču u bunkerima i prave
razne orgije, a mi ispaštamo. Početak kraja je događaj u
selu Račak, kada je Voker javno optužio srpsku policiju za
pokolj civila dok su srpske vlasti tvrdile da je reč o
pripadnicima OVK ubijenim u sukobima sa policijom.
SVETLANA: I ko su na kraju, bile žrtve?
OTAC: I jedni i drugi. Ali, manipulacija mrtvima je bila očigledna.
Sada na satelite idu snimci kolona izmučenih
izbeglica. Iste slike su bile i kada su proterivali Srbe
iz Krajine, iz Slavonije, iz Bosne, ali on je na to pristao, a
Šiptari ne pristaju, i ceo svet im pomaže.
SVETLANA: Šta da radimo?
OTAC: Da skinemo sa vlasti ove ubice i lopove.
SVETLANA: Kako?
OTAC: Pameću, jer oni to nemaju.
SVETLANA: Ko?
OTAC: Uvek ima hrabrih mladih ljudi. Moja grupa studenata se
organizovala, zovu sebe Otpor, nemaju vođu, ali imaju želju
da nešto promene. Plaše se, ali rade.
SVETLANA: Šta rade?
OTAC: Smišljaju duhovite, ali mirne akcije za ismevanje vlasti.
SVETLANA: Gde se nalaze?
OTAC: (Dugo je posmatra)
Ne znam.
SVETLANA: Ne znaš, ili nećeš da mi kažeš?
OTAC: Ne znam.
(Vikne)
Više ništa ne znam!
Zatamnjenje.
SVETLANA: (čita dnevnik)
čini mi se da lebdim. Dejan me je držao za ruku puna dva
sata. Bili smo na Brankovom mostu. Tamo je bilo još
stotinak ljudi: mladi, odrasli, stari, većina sa trobojkom
oko vrata, lica išaranih crveno, plavo i belo, našim
srpskim bojama. Svi su bili sjedinjeni, ruka u ruci, protiv
bombi. Stvarao se ogroman energetski štit, ljudski, topao.
Poneo me je. Kako tata i ovo ne razume? Tamo su bili i
Violeta i Mihailo. Dejan je bio lep i gord. Nosio je žutu “
bandana” maramu oko glave, kao kralj Sunca. Pevao je punim
plućima. Svi su pevali. Strah se rasipao, rasteran našim
sjedinjenim glasovima, i u nas je počela da ulazi snaga, kao
talas koji odiže i ispunjava telo vrtlogom radosti. Osmesi
su se širili na usnama i kao da su osvetljavali noć. Dejana
sam više osećala kroz stisak ruke, nego onda, u krevetu.
Energija nam se mešala i imala sam osećaj da niko ne može
da nas razdvoji. Dejan me je gledao sa visine, sa svojih metar
i preko osamdeset, i kupala sam se u njegovoj nežnosti. Srce
mi je lupalo kao bubanj, mislim da se tek sad zaljubljujemo
jedno u drugo. Eksplozije se čuju u daljini, ali Dejan i ja smo
negde daleko, bliže tebi, mama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:03 am

IV SCENA
U kojoj se Svetlana pojavljuje četvrti put, a Dejan drugi put.
Otamnjenje.
Dejan i Svetlana pokušavaju da istkaju ljubavnu priču. To im teško
polazi za rukom.
SVETLANA: Da li si gladan?
DEJAN: Samo tebe.
SVETLANA: Pržiš me.
DEJAN: Normalno.
SVETLANA: Šta će biti s nama?
DEJAN: Venčaćemo se i živeti srećno do kraja života.
SVETLANA: Ozbiljno te pitam. Šta govore oni tvoji?
DEJAN: (Sumnjičavo)
Šta govori tvoj otac?
SVETLANA: Dejane, zašto mi ne kažeš? Bilo bi sve lakše.
DEJAN: Šta da ti kažem?
SVETLANA: Šta osećaš prema meni?
DEJAN: (Sa olakšanjem)
A, to? Osećam sve najlepše.
SVETLANA: A ljubav?
DEJAN: nju lakše pokazujem. Dođi.
SVETLANA: Neću sad.
DEJAN: Zašto?
SVETLANA: Ne mogu. Napeta sam. Stalno mi je muka.
DEJAN: Molim te, donesi mi čašu vode.
Svetlana izlazi. Dejan proverava fioku, traži po njoj, ali pištolja
očigledno nema. Svetlana ulazi, a on još uvek kopa. Pogledaju se.
SVETLANA: Šta tražiš?
DEJAN: Pištolj tvog oca.
SVETLANA: Odkud ti znaš da on ima pištolj?
DEJAN: Video sam.
250 Dragana Abramović
SVETLANA: Ne znam ništa o pištolju svoga oca.
Dejan i Svetlana sede na trosedu u ćute. Svetlana vadi ružičasti
dnevnik. čita.
SVETLANA: Dejan je ubio čoveka. Ubio je. čoveka. Kraj. Tama. Smrt.
Ubica. Ja volim ubicu. Ubica plače. Na kolenima. Krivac.
Oproštaj. Laž. Gubimo se. Gubim samu sebe. čuvam tajne.
Smrti šaljemo pozdrave. Prodajemo duše, krijemo kajanje.
Za smrt pijemo, bučni, veseli, da bismo je pripitomili, tu
otrovnicu vrele krvi. čeka nas tamo, na uglu, sa svojim
zlobnim smeškom. Podsmeva se trenucima naše slave, raduje
se unapred što gubimo sećanje. Za smrt pijemo noćas, da
ne bismo više životu nazdravljali, životu punom odlazaka
i rastanaka, uzdaha i crnog znoja. A kod nas ljubavni štit
ode u paramparčad, igraj, gospo, okićena zlatom i snovima,
igraj u ritmu svoje vere i laži ove noći, sutra. I stalno bez
odmora, napijmo se do smrtio koja briše našu radost, naše
ljubavi i prijateljstva, koja davi naše strahove, naše želje
i nade, pijmo za SMRT, bez koje života nema, da nas izvuče
iz opijenosti u kojoj, ludi, mislimo da smo besmrtni. Memento
mori, za smrt. Da je udaljimo uz žrtve prinesene na
oltar, u ime života u plamenu, u vatri, u vosku. Svršeno.
Prah. Bio je. Više ga nema. Vreme je juče, da smo znali!
DEJAN: Ja još uvek nikoga nisam ubio, polupesnikinjo moja, ali
hoću!Gde ti je otac?
Svetlana ga izgura iz stana, zaključava vrata. Seda pored njih.
Zatamnjenje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:03 am

V SCENA
U kojoj je Svetlana peti put, a otac treći put.
Svetlana i Otac završavaju farbanje jaja.
SVETLANA: Tek kada dođu praznici vidim koliko smo usamljeni. Nemamo
ni tetke, ni strine, ni babe, ni ujake.
OTAC: Svi su u tuđini.
SVETLANA: Mi smo u tuđini. Neće valjda i na Uskrs da nas bombarduju.
OTAC: Hoće. njima nije Uskrs. Već su nas bombardovali za Uskrs.
SVETLANA: Na sve strane samo bombardovane fabrike, uništeni mostovi,
oštećene bolnice, škole, i moja škola je ranjena.
Izbijeni prozori, razlupana stakla. Ovo se nikada neće
zaustaviti! Kad hodam ulicama hvata me tuga zbog mog grada,
iako je unakažen kioscima, automobilima i prljavštinom.
OTAC: Razmišljao sam da ipak odemo. Tvoj stric će nas čekati u
Budimpešti. Pokupiće nas, pa u Pariz. Nisi bila već tri
godine.
SVETLANA: Ne znam. Sve je u meni zbrkano. I mržnja prema njima, i
mržnja prema ovoj vlasti, i moj život, i škola i društvo, i
ovo što nam se događa. Sve. I strah. Stalno je u meni.
Ležem sa njim, budim se sa njim. Tata, ima li ovome kraja?
OTAC: Kako ti je mladić?
SVETLANA: Ne znam. Violeta mi kaže da su i on i Mihailo pristupili
nekoj paramilicijskoj grupi za odbranu od unutrašnjeg
neprijatelja.
OTAC: Molim? Svetlana, nikada ti se nisam mešao u izbor prijatelja,
ali dete, to su oni sa bejzbol palicama koji nas
prebijaju po ulicama. Misije nadgledanja i obezbeđenja u
koje ih šalju od drugorazrednog su značaja: njihove vođe
dobro znaju da ne mogu ništa protiv vazdušnih napada,
protiv smrti koja dolazi sa neba. Jedini cilj tih misija je
da stvore u ljudima lažno osećanje poverenja u režim, u
Miloševića, ali i strah od njih. njihov Bog. Milošević je
njihov bog.
252 Dragana Abramović
SVETLANA: Ne znam, ali čuvaj se. Nekada si mi govorio da je promi-
šljena akcija najbolji lek od razmišljanja; hoće li iko
pronaći lek od naše bolesti?
OTAC: Da ne zaboravimo “čuvarkuću”. Trebalo bi odmah da ostavimo
prvo crveno jaje.
SVETLANA: Kasnije ću.
OTAC: Sećaš se poslednjeg Uskrsa sa mamom? Kupila ti je čokoladnog
zeku, ispekla je kolače, jagnjetinu, kapamu. Sve po
redu. čorbicu i salatu. Mladi luk. Nikada slađe nismo
jeli.
SVETLANA: Znaš li da čuvam tog zeku.
OTAC: Pa, on je sada nejestiv.
SVETLANA: Znam. Verovatno je čokolada bela, stvrdnuta, ali je od
mame. Da li si je voleo?
OTAC: Voleo sam je. Beskrajno i duboko. Vidiš da nisam doveo ni
jednu ženu više u kuću.
SVETLANA: Zašto si je onda varao sa sekretaricom?
OTAC: Molim?!?
SVETLANA: čula sam vašu svađu. Mama je urlala.
OTAC: Nisam je varao sa sekretaricom, mama je tog dana shvatila
od čega je bolesna. To je bilo očajanje, i bes, i neprihvatanje.
Veruj mi, nikada nisam morao da je varam. Ona je bila
sjajna žena, u svemu.
SVETLANA: Da li ličim na nju?
OTAC: Ne mnogo. Ličiti na nekoga, znači prihvatiti njegov hod,
pokrete, mimiku. Ti si isuviše bila mala da bi to uspela.
SVETLANA: A ono, znaš, oči na mamu, usta na tatu, uši na baku, obrve na
deku.
OTAC: Ne znam. Ne posmatram te tako, izvini. Skloni ova jaja na
policu, nabraću kasnije malo trave.
Svetlana uzima korpu sa jajima, sirena počinje da zavija, njoj ispada
korpa, jaja se rasipaju po podu, i lome.
Beogradski lokvanji 253
OTAC: Danas ti uzimam kartu za Budimpeštu.
SVETLANA: A ti?
OTAC: Zar ti nije jasno, da ja moram da ostanem. Veoma malo nas je
ostalo hladne glave, i ličnog poštenja. Potreban sam ovde.
Ko sam ja bez svoje zemlje? Šta sam radio celog života,
moram da pomognem da se ovo završi.
SVETLANA: Ne mogu da odem bez tebe, Violete, Dejana. I moj život je
ovde.
OTAC: Lakše će mi biti bez tebe, molim te dušo, nikada te ništa
nisam ovoliko molio.
SVETLANA: Znaš da ne možeš da me nateraš.
OTAC: Moram.
Zatamnjenje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:04 am

VI SCENA
U kojoj su Violeta i Svetlana zajedno treći put.
Otamnjenje. Spolja se opet čuje neki užasni koncert sa Trga. Svetlana
radi na kompjuteru. Uleće Violeta ne zvoneći.
VIOLETA: Zašto ne zaključavaš vrata?! Znaš ko se sve mota ulicama?
čudovišta! Lešinari! Ogrezli u zločin! Desetoro mrtvih.
Među njima i deca. Avioni NATO ispalili su dva
projektila zemlja- vazduh na voz sa civilima koji se približ
avao gvozdenom mostu iznad reke u Grdeličkoj klisuri.
Pa, to je užasno! i nije im prvi put! Ne razumem zašto!
Deca! Bes raste u meni! Na snimcima koje sam videla vagoni
se još puše, a naši vojnici pale gume da bi stvorili
zaklon od dima koji će sprečiti NATO pilote da ponovo
ciljaju i dovrše svoj zločinački posao! Zašto?
SVETLANA: Zato što je voz bio pun vojske i oružja.
VIOLETA: Odkud ti znaš? Rekao ti tvoj pametni tatica! Bolje da ćuti,
jer drže ga na oku! Sve izdajnike držimo na oku!
SVETLANA: Violeta, šta ti je! To smo mi, u ovoj kući si odrasla! Bliža
si mi od sestre. šta ti je?
VIOLETA: U pravu si, i mene je obuzelo ovo ludilo. Pričaj mi šta se
desilo sa Dejanom, stalno mi obećavaš. Hoću da znam svaki
detalj. Najmanji.
SVETLANA: Uopšte ne znam da ti opišem.
VIOLETA: Ma nemoj, uvek se praviš tajanstvena. Ja tebi sve pričam, a
ti kriješ. Koliki je, kakav je?
SVETLANA: Nisam ga ni videla.
VIOLETA: Kako? Valjda si ga primila?
SVETLANA: Nismo se ni svlačili. Sve je bilo brzo, i bolno.
VIOLETA: A peting, a neking?
SVETLANA: Ništa.
VIOLETA: Govedo jedno, pička mu materina. Jel bar stavio gumicu?
SVETLANA: Nemam pojma.
Beogradski lokvanji 255
VIOLETA: I ti si govedo.
SVETLANA: Nemoj da me kinjiš. Dosta mi je svega.
VIOLETA: A, donela sam ti jaje.
(Vadi ga iz džepa)
Opa, smljeskalo se. Ništa, doneću ti drugo. Imaš ti za
mene?
SVETLANA: Zamisli, slučajno sam ih sve slomila.
VIOLETA: To ti ne valja. Gadan znak.
SVETLANA: Koj je tebi danas. Otkači me se.
VIOLETA: Nisam znala da ćeš da se izmetneš u takvu glupaču. Svi su
uvek govorili kako si ti pametna, ja sam naravno bila
pratilja, a vidi sad. Nisi ni za kurac.
SVETLANA: Ja glupača, a ti trudna.
VIOLETA: Možda si i ti. Odkud znaš?
SVETLANA: Od one gnjavaže? Nema šanse.
VIOLETA: Sećaš se kad smo se igrale doktora na terasi, pa ušla moja
mama? Verovatno ti je to bilo uzbudljivije.
SVETLANA: (Smeje se)
Bilo je kompletnije, i zanimljivije.
VIOLETA: Posle toga se nikada više nismo mazile, niti pipkale.
Zašto?
SVETLANA: Tvoja majka je bila veoma ubedljiva sa onom šibom. Moja se
samo nasmejala. Sećaš se.
VIOLETA: Hoćeš da te malo obučim za Dejana. Mora da si i ti bila
kao palica za bejzbol.
SVETLANA: Ma nemoj, mene je bolelo.
VIOLETA: Možda je i njega, ako si bila suva, ali nije hteo da prizna.
SVETLANA: Kako suva, bila sam puna svega i svačega. I krvi, i sperme i
curilo mi je niz noge do kupatila. Osećala sam se kao
keruša.
VIOLETA: Znači, nije koristio gumicu. Možda je još jedan Srbin na
pomolu. Rekoh li ti.
SVETLANA: Jezik pregrizla.
VIOLETA: Moramo da rađamo, to je jedina nada za srpstvo. Da nas bude
što više.
SVETLANA: Da bi nas neki idiot opet naterao da ginemo. Neka, hvala.
VIOLETA: Koji idiot?
SVETLANA: Milošević, iako ne volim to ime ni da spominjem.
VIOLETA: čovek koji se zove Slobodan, kao sloboda, a preziva Milo-
šević, kao milost – ne može da bude loš.
SVETLANA: Milošević, može da znači i da mu je milo da nas ševi. Sve
zajedno. Što i radi.
VIOLETA: Opasan je uticaj onog tvog nadobudnog oca na tebe. Devojko,
pazi se.
SVETLANA: Stalno nam nešto pretiš, da li si ti normalna? Zar svi
moramo isto da razmišljamo?
VIOLETA: U ovom trenutku kada nam je ceo svet nad glavom, moramo.
SVETLANA: A ko ga je doveo? Ja, ili ti?
VIOLETA: Sankcije. Uveli su nam sankcije, a onda su počeli da nas
ucenjuju.
SVETLANA: Zašto?
VIOLETA: Zato što nećemo da im budemo jeftina radna snaga.
SVETLANA: A kome smo sada jeftina radna snaga?
VIOLETA: Nikome. Niko ništa ne radi, a svi smo još uvek živi i
zdravi.
SVETLANA: @ivi i zdravi. Ti stvarno nisi normalna.
VIOLETA: Nego si ti normalna. Ne guraša se u dvosobnom stanu sa
roditeljima, sestrom i bratom. Nisi polugladna kao ja,
niti misliš šta ćeš da obučeš. Tu je stric u Parizu, a ako
hoće nešto da pošalje, nešto i traži za uzvrat. Jel da?
Tvoj tata cinkari preko njega. Ili cinkari preko onih
svojih izdajničkih novina Danas? Zato ti sve imaš. Samo da
znaš da će ih zaustaviti. Plaćaće tolike kazne da će
dosaditi kapitalistima iz inostranstva da ih plaćaju.
Videću te tada.
SVETLANA: Šta cinkari? Koga? Šta moj otac zna. On nije na vlasti,
niti ima moć.
VIOLETA: Cinkari poteze našeg predsednika. Oni jedva čekaju da
jedan profesor univerziteta govori slabe tačke našeg
vođe.
SVETLANA: Dosta je. Molim te idi kući. Više te ne poznajem.
VIOLETA: Izbacuješ me, mene? Da nije moga tate davno bi tvoj otac
nadrljao.
SVETLANA: Jebi se, bre, pa rasti. Nosite se svi. Ludaci jedni. Ti si mi
prijatelj. Budalo jedna!
VIOLETA: Videćemo ko je budala. Spaljivaćemo taj Danas na sred trga
Republike.
Violeta prilazi prozoru.
SVETLANA: Kako živeti srećno? Kako uopšte živeti? Kako živeti
kad sve nestaje : prijatelji, ljubav, mir, veselje, radost?
čiveću od sad za smrt da se više ne razočaravam. Za smrt.
Violeta se hvata za stomak, pada na pod. Previja se. Svetlana je
usplahirena. Obigrava oko nje.
SVETLANA: Šta ti je? Šta da radim?
VIOLETA: Krv. Prokrvarila sam. Moja beba. Zovi hitnu pomoć!
Svetlana okreće brojeve dok Violeta jauče.
SVETLANA: Zauzeto je.
VIOLETA: Zovi Mihaila.
Svetlana okreće brojeve.
SVETLANA: Rat je, ništa ne funkcioniše kako bi trebalo. Hajde, hajde,
javi se. Kao da je pa pre nešto funkcionisalo. Sada bar
imaju oravdanje. Samo njima ovaj rat i ide na ruku. Javi se.
VIOLETA: Zovi taksi. Moja beba!
SVETLANA: Ne vredi, dođi, moraćemo nekoga da zaustavimo na ulici.
VIOLETA: Umreću, osećam to, umrećemo i ja i moja beba. Nečim su nas
otrovali, nisu ovo obične bombe. Jao!
Svetlana je teško diže, nosi je iz sobe.
Zatamnjenje.
SVETLANA: (čita dnevnik)
Mama, šta da radim? Ti mi ne bi dozvolila da tatu ostavim
samog, i da odem u Pariz. Ne mogu ni ovde više. Muka mi je
od svega, a stalno mi je fizički muka. Možda je Violeta u
pravu. Možda sam i ja trudna. Ciklus mi kasni, ali to može
da bude i od stresa. @enama u ratu ciklus potpuno prestane.
čitala sam o tome. Kako da ga nagovorim da pođe sa mnom?
Ti bi to umela. Pomozi mi. Vožnja autobusom do Budimpeš
te traje devet sati. Nema dovoljno benzina da bi se
išlo kolima, a železničke pruge su oštećene. Vlasti će
nas pustiti da odemo iz zemlje bez problema, tata nije vojni
obveznik, a kada bude napustio zemlju izgubiće mogućnost da
utiče na okolinu, na studente pre svega. Jedva bi čekali da
on ode. Plašim se da ako ne ode da će ga uhapsiti. ljude
lako pojede mrak, ovih dana. Mama, prosvetli me, šta da
radim? Hoću da povedem i Dejana. Toliko ga volim, a znam
da i on mene voli. To ne može da se sakrije. Tata kaže da su
srpski dezerteri nepoželjni u Francuskoj. Ni Dejan ne bi
želeo da bude dezerter. Šta da radim?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:05 am

VII SCENA
U kojoj su Otac i Svetlana ponovo zajedno, Dejan im se pridružuje malo
kasnije.
Otamnjenje.
U sobi je polumrak, ali muzika sa trga je glasna. Otac i Svetlana sede
ćuteći.
SVETLANA: Šta uopšte može da se uradi u ovakvoj situaciji? Još uvek
se tresem. Tata, niko nije hteo da nam stane, vukla sam je ka
bolnici, ona je jaukala, mislila sam da ostavljamo krvav
trag. Taksista nam je stao u Balkanskoj, nema više malog
Srbina.
OTAC: Zašto mene nisi zvala? Trebalo je da ti ja budem prvi na
pameti.
SVETLANA: Bila sam izgubljena i jedina misao mi je bila kako da je
dovedem do bolnice. Nisam javila ni njenim roditeljima.
Prepustila sam to Mihailu. Kukavica sam, tata.
OTAC: Nisi, to je prava odluka. To je njihov problem, ti si uradila
sve što je trebalo.
SVETLANA: Nisam. @estoko smo se posvađale pre toga. Ja sam kriva.
OTAC: Zašto bi zaboga dete bila ti kriva?
SVETLANA: Svašta sam joj rekla.
OTAC: (Zamišljeno)
Albahari je napisao: “Nemam više poverenje u reči”.
SVETLANA: Ali one ubijaju, i zbog njih ubijaju? Zašto proganjaju
novinare, zašto prete televizijama. Reči ubijaju, tata. Ja
sam kriva zbog Violetine bebe.
Sirena za početak opasnosti počinje da zavija. Otac žurno zatvara
prozor.
OTAC: Zovu ih “ šizela” i “ smirela”. Početak plesa, i kraj. Dušo,
zvaću bolnicu, i razgovaraću sa lekarom. Saznaćemo razlog
pobačaja, ali Bog zna zašto je to dobro.
SVETLANA: Nemoj, molim te. Oni su toliko želeli tu bebu.
OTAC: Imaće drugu, u neko bolje vreme.
SVETLANA: Ako ga dočekamo.
Zvono. Uvode izluđenog Dejana.
260 Dragana Abramović
On odlazi do prozora, gleda kroz prorez od zavese.
SVETLANA: Tata, ovo je Dejan.
OTAC: (Pruža mu ruku, ali je on ne primećuje)
Nisam siguran da mi je drago.
SVETLANA: Sedi, šta ćeš da popiješ?
DEJAN: Ništa. Nadam, se da me niko nije video.
OTAC: Šta se dešava?
Svi ćute.
SVETLANA: Jel si čuo za Violetinu bebu?
DEJAN: (Odsutno)
Mihailu je laknulo.
Otac značajno posmatra Svetlanu, ona okreće pogled.
OTAC: @eleo si da me upoznaš?
DEJAN: Ne, želeo sam da vas upozorim. Napravljeni su spiskovi,
dobili smo zadatak,
(Odlazi do prozora)
stalno gađaju Straževicu, i Batajnicu. A znate šta im
radimo? Noću pospemo piste mokrim peskom, i one ujutru
izgledaju kao da su betonirane, pa oni opet gađaju, a radar
na Straževici je u kamenolomu. Iznesemo ga, i kad ga
detektuju, mi ga sklonima, a oni udaraju kamen bez efekta.
OTAC: A okolne kuće, a ljudi u njima. Nema efekta?
DEJAN: Pa, rat je. Neka se sklone.
OTAC: Gde?
DEJAN: E, pa sad.
SVETLANA: Tata, molim te. Dejane, zašto si došao?
DEJAN: I vi ste na listi, i vas treba da opametimo. Mnogo pričate,
i pišete.
OTAC: Ko da me opameti, takvi kao vi. Pa, vi imate mozga ko one
lude krave.
SVETLANA: Tata!
DEJAN: Ja sam mnogo rizikovao, nemojte mene.
OTAC: Pa, i ti im pripadaš. Zar ne? I ti nekoga opamećuješ?
Koliko ti je godina? Dvadeset?
DEJAN: Dovoljno.
OTAC: I ti znaš šta radiš? Budale, male budale ste svi vi koji
radite za onog ludaka. Jel te bar dobro plaćaju?
DEJAN: Ne, ali možemo da uzmemo cigarete i piće od koga hoćemo,
ako pokažemo legitimaciju.
OTAC: Kakvu? Idiota.
SVETLANA: Tata, molim te. On ti želi dobro.
OTAC: I ti si obična glupača, oni sebi ne žele dobro, kako bi
meni? Molim te, da napustiš našu kuću, ja njoj ne mogu da
zabranim da te viđa, ali dalje od moje kuće. Dok me i iz nje
ne budete izbacili, ja sam još uvek gazda. Marš napolje.
Svetlana pokušava da ih smiri, Dejan polazi ka vratima, Svetlana
kreće za njim, ali on je odgurne. Otac slomljen sedi na trosedu. Dejan
tiho izlazi. Otac odlazi do telefona, okreće brojeve.
OTAC: Halo, bato. Moraš da nas izvučeš odavde. Ne znam šta
pričam. Sutra ujutru krećemo za Budimpeštu. Prete mi,
hoće da me opamete.
(Histerično se smeje)
Na listi batinaša sam. Znam. Dakle, ujutru. Bićemo u
naćem starom hotelu, i čekamo te. Imam toliko para, ne
brini se. Vidimo se za neki dan.
Otac spušta slušalicu.
SVETLANA: Ja neću da idem. Ja ih se ne plašim.
OTAC: Tebe i neće da tuku, ti imaš batinaša za momka.
SVETLANA: On mi nije momak. Moram da ostanem zbog Violete.
OTAC: Neće moći.
SVETLANA: Ništa više ovde niko ne mora. Svi hoće. E, pa ja hoću da
ostanem u svojoj kući.
OTAC: Teško.
(]ute)
Šta li su večeras gađali.
Otac pušta televizor.
SVETLANA: Ne verujem da tebe smeju da tuku.
OTAC: Ne veruješ svom momku? Pa, kako možeš da budeš sa nekim
kome ne veruješ?
SVETLANA: Ja ga i ne poznajem dobro da bih mu verovala, ali on je dosta
rizikovao kada je došao da te upozori.
OTAC: A poznavala si ga dovoljno dobro da bi se sa njim pojebala.
SVETLANA: Tata?!?
OTAC: Izvini na rečniku. Zar nisi našla ništa bolje, i pametnije,
nego batinaša? A da, on je sportista, verovatno je
fizički jak. Mlado, čvrsto telo.
SVETLANA: Tata, da li si ti poludeo, kako to sa mnom razgovaraš?
OTAC: A šta mi ti priređuješ? Mislio sam da sam vaspitao
pametnu devojku, a vidi joj samo društvo. Batinaši i kurve
koje krvare kopilad po ulicama.
SVETLANA: Kakvi li su ti tvoji iz tog Otpora? Skvrčeni, anemični,
štreberi? A možda i nisu kad mogu da popiju tolike
batine i dalje da se kurče.
(]ute)
Nije moguće da tako zaista misliš?
OTAC: Više i ne mislim.
SVETLANA: Kako sam mogla tebe da imam za uzor? Ti nisi nikakav
intelektualni gigant. Tvoja isključivost je znak zlobe, a ne
pameti.
Svetlana odlazi u svoju sobu. Tresne vratima. On sipa piće, zamišljeno
stojeći pored prozora. Spolja se i dalje čuje muzika sa Trga. Glasno
udaranje po vratima ga trgne. Svetlana izleti iz svoje sobe.
SVETLANA: Ne otvaraj. Ugasi svetlo.
Dok lupa i dalje traje, prozor prsne i kroz njega uleće Dejan.
DEJAN: (Gleda napolje. Dere se)
Što ne otvaraš, pička ti materina bezobrazna.
(Napolje)
U redu je, mogu sam. Idite kod Ilića!
Dejan navlači debelu zavesu na prozor. Svetlana hoće da krikne, ali
pokrije usta rukama.
DEJAN: U redu je, samo se ti deri, tako treba. Vi se odmah pakujete i
odlazite odavde.
OTAC: Ne, Svetlana odlazi, ja vas se ne plašim.
DEJAN: Trebalo bi. Sledeći put možda neću biti ja.
OTAC: (Dolazi do prozora)
Zašto si mi razbio prozor, bitango jedna.
SVETLANA: Tata!
DEJAN: Spakuj ga.
OTAC: Mene neće niko da pakuje iz moje kuće. Ona odlazi, odmah, a
ti za njom.
SVETLANA: Tata, ja ostajem sa njim.
OTAC: Nemoj da mi kažeš da voliš ovaj ološ?
DEJAN: Ne znate šta radite, i ne znate šta govorite. Molim vas, ja
ću sada da odem, a vi nestanite odavde.
SVETLANA: Dejane, molim te, ne ostavljaj me. Moram nešto da ti kažem.
Važno, da važnije ne može biti.
Dejan baca stolicu, treska flaše o pod. Otac pokušava da ga spreči.
Dejan ga odgurne, on pada na pod.
SVETLANA: Tata, pusti ga, mora, ostavi stvari. Spakuj ono što ti je
najosnovnije.
OTAC: Tebe, tebe pakujem.
SVETLANA: Ne idem nikud bez Dejana. Trudna sam!
Obojica nemo staju. Otac se baca ka fioci i vadi pištolj, nišani na
Dejana, ali on je brži, i ubija ga. Otac leži na podu, Svetlana se baca
preko njega, čuju se detonacije. Nestaje struje, Dejan širi zavesu sa
prozora, i izlazi kroz prozor.
KRAJ
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Dragana Abramović- JAVOR NA ŠINAMA

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:42 am

Tekst lutkarske predstave za decu
1.
Na sceni se nalazi mali voz, kakav postoji u skoro svakom zabavnom parku
za decu. Šine su mu savijene u krug, ima železničku stanicu i tunel, u
kome noću i spava. Okolo je drveće, ali dominira JAVOR. Na grani mu je
KUKAVICA, u prelepom gnezdu. Javor je nežno ljuljuška.
Mali voz nije humanoidan, nije karikatura. On je mašina bliska deci,
koja kao da se “zarazila” dečjim osobinama. Radoznao je, brzoplet,
naivan, začuđen.
Veče je. čuju se ptice, cvrčci. Mali voz uzdiše.
Mali voz
TUTUTKO:
Volim veče. Mogu da se odmaram i uživam. Ovo leto je
prelepo. čujem reku, osećam njene mirise, još mogu da
odem do nje. Mogao bih da pružim šine i odem gde hoću,
ali onda ko zna šta bi mi se dogodilo. Ovako je lakše.
Svi misle da sam ja običan mali voz, koji celoga dana voza
decu u krug, noću se odmori, i ujutru ponovo.
(Zapeva)
KRUGOVI SU KAO PLOčE
SVAKI SVIRA DRUGU PESMU;
KRUGOVI SU KAO VOćE
SVAKI IMA DRUGI UKUS;
KRUGOVI SU KAO OčI
SVAKI VIDI DRUGO DETE;
KRUGOVI SU KAO GLAVE
SVAKI IMA DRUGU žEljU;
KRUGOVI SU KAO ŠINE
SVAKA HOćE LAGAN TOčAK;
KRUGOVI SU KAO TAčKE
NA LE\IMA DIVljE MAčKE.
KUKAVICA: (Javoru)
Ti stvarno preteruješ. Ptice svijaju gnezda na granama
drveća, a ne pravi drvo gnezdo za pticu. Ne možeš da me
zadržiš. Moram da odletim. Već sam ti rekla da ja nigde
ne ostajem duže. Ja imam misiju da nađem svoju majku.
TUTUTKO: Šta znači reč – misija?
JAVOR: Izuzetan zadatak.
(Kukavica uzleti)
Sačekaj jutro. Možeš da se povrediš u mraku, može neko
da te napadne Kukavice moja.
KUKAVICA: Dosadila mi je tvoja brižnost. Lepo spavaj.
160 Dragana Abramović
Kukavica odleti.
TUTUTKO: Zašto ti baš nju zadržavaš? Grane su ti pune raznih
ptica. Ova kukavica nije naročito ni šarena, ni lepa.
JAVOR: (Zaneseno)
Vidim reku, po njoj sjaji bezbroj zvezda – dragulja. Kako bi
divno stajali na glavi moje drage.
(Uzdiše)
TUTUTKO: Zašto si toliko tužan?
(Za sebe)
Nemam dovoljno znanja, nemam dovoljno iskustva, ništa
mi nije jasno.
JAVOR: Kako da me ona zavoli? Makar polovinu onoga koliko ja
nju volim. Ja sam nepokretan, a ti ideš samo u krug. Kako
da nađemo odgovore na pitanja o ljubavi...
TUTUTKO: Koja pitanja? Ti ne pitaš, ti stalno uzdišeš.
JAVOR: Kako da zadržim moju ljubav, na mojim granama? Šta da
uradim da bi i ona mene zavolela?
TUTUTKO: Dobro, pitaš. Kada bi joj stavio zvezde sa reke na glavu i
krila, možda bi te i zavolela. Znam, idem do reke da ti ih
donesem.
JAVOR: Kako? Ti ideš samo u krug.
TUTUTKO: Ispraviću šine zbog tebe, najbolji moj prijatelju. Učinić
u čudo. Naći ću ti ja odgovore na pitanja o ljubavi.
JAVOR: Sačekaj da razmislim.
TUTUTKO: (Pruža šine i kreće oko gledališta. Za to vreme se
menja scenografija na pozornici)
Neću dugo da se zaržavam! Ovo je divno! Ja sam slobodan od
krugova! Znači, tačno je ako nešto želiš lepo, ono se i
ostvari. Slobodan sam! Slobodan!
(Peva)
SLOBODA JE KADA PITAŠ
ODGOVORI PADNU SAMI;
SLOBODA JE KADA SKITAŠ
A NIKO TE čAK NE GnjAVI;
SLOBODA JE KADA MISLIŠ
O PRELEPOJ JEDNOJ DAMI.
Doduše u ovom slučaju je to ptica kukavica, ali nisam je ja
birao.
Javor na šinama 161
Tututko stiže na pozornicu. Ona predstavlja dno reke. Tututko ulazi
u vodu.
TUTUTKO: Uhhh, baš je dobra, hladna voda. Malo ću i da se osvežim.
Ali, gde su zvezde? čim sam ušao u vodu one su nestale.
Javor će biti razočaran. Gde su nestale? Upaliću
svetiljku.
Svetlo u obliku trube.
TUTUTKO: Idem napolje, ovde ih nema. Šta ako naiće neki čamac, pa
zatalasa vodu, ona mi uđe u dimnjak, i ja se zagrcnem?
Buuu... Mrzim da se zagrcem. Idem napolje. Šta je ovo?!?
Šta mi je sa šinama?!? Hoću napolje! Upomoć!!!
U trubi svetla se pojave Somica i Som. Staju. Poljube se. Tututko se
nasmeje.
SOMICA: Gle, prvo prevozno sredstvo na dnu reke koje daje znake
života. Uostalom, sada kada očekujemo male somove, i ne
bi trebalo da se premaram.
Som obilazi i razgleda čudan voz.
SOM: Šta ti ovde radiš?
TUTUTKO: Hteo sam da odnesem Javoru zvezde sa površine vode, ali
su nestale.
SOM: čak i somovi znaju da je to običan odsjaj sijalica.
SOMICA: Šta će to Javoru?
TUTUTKO: Duga je to priča. Zašto ste lepili usta na usta.
Tututko se trese, pokušava da pomeri šine.
SOMICA: (Nasmeje se)
ljubili smo se. To se radi kada ima ljubavi.
TUTUTKO: Kako možete da se volite u ovom užasu? Ovde u reci nema
više ni svetlosti, ni boja. Ovo je samo neka smrdljiva,
bljutava tečnost... ljubavi?!? Rekla si kada ima ljubavi?
Znači to je to. Onda i nema nade. Ni Javor ni Kukavica ne
mogu da se ljube.
SOMICA: Kako se ti zoveš? Tututko?!?
TUTUTKO: Ja se i ne zovem. Kako si rekla? Tututko? Dopada mi se.
162 Dragana Abramović
SOMICA: Zar ti misliš da mi nemamo izletišta, vikendice i
škole u prirodi? Ovo je samo prljava avenija našeg
ribljeg života. Imamo mi još vodenih lepota, bistrih,
prozračnih pejzaža i boravišta. Hoćeš da vidiš?
TUTUTKO: Avenija? Pejzaž? Šta to znači?
SOM: Avenija je široka ulica okružena drvećem, a pejzaž je
predeo. Hoćeš da nas povezeš?
TUTUTKO: Zar vam ja ličim na taksi za glupe ribetine? Plivajte, i
ostavite me na miru. Tututko, nije nego.
SOMICA: (Somica)
Jao.
SOM: (Brižno)
Opet te probada?!? Idemo kući.
SOMICA: Mi glupe ribetine?!? Mi, ponos ove reke. Ti si stvarno
nevaspitan. Otplivaćemo bez zbogom.
Somica ga uhvati pod peraje i odplivaju.
TUTUTKO: Zarđaću načisto ako se uskoro ne izvučem. Padam u
najdublji očaj koji može da snađe jedan neobičan mali voz.
Ne mogu da se pomerim, hladno mi je, strah me je... Kada bi
bar opet neko naišao da se posvađamo. Lakše mi je kada
sam ljut, nego uplašen.
Odjednom, u trubu svetla mu ulazi Som, ali sam.
SOM: Jel' ti treba pomoć?
TUTUTKO: Treba. Šine su mi se zaglibile u mulju. Ne mogu da ih
pružim i izađem na obalu. živ ću da zarđam.
SOM: Ne obećavam.
TUTUTKO: čekaj, šta je sa tvojom ženom?
SOM: Stalno očekujemo male, ali ih ne dobijamo. nju to jako
muči.
TUTUTKO: Ko može da vam pomogne?
SOM: čuo sam da postoje mudre “čovečje ribice” koje znaju
odgovor na svako pitanje, ali žive daleko u pećini i ne
možemo da dođemo do njih.
TUTUTKO: Možda ću ja moći, ako mi pomogneš da izađem.
Javor na šinama 163
Som odpliva.
TUTUTKO: čekaj da ti se izvinim. vređao sam i Somicu i Soma, a on
se vratio da mi ponudi pomoć. Somica mi je dala ime.
Zaista sam mali, a on je veliki. Somina! Samo, kako će mi
pomoći? Jao što je mračno, jao što je grozno. Javor zna
gde sam, ali on ne može da mi pomogne.
U trubu svetla upliva Kečiga.
KEčIGA: Opa, šta si pa ti? Metal, i još nisi zarđao. Nećeš
imati ništa protiv ako ti skinem neke delove, koji bi mi
poslužili za moju podvodnu trkačku formulu. Nisam se
predstavio. Kečiga, kraće Keča, najbrži trkač reke. Da
vidim, šrafove bih skinuo, a i ovo sedište..
TUTUTKO: Stani, kakvi šrafovi, kakvo skidanje delova, ja brišem
odavde.
KEčA: Koliko ja vidim, ti si se zaglibio, kao mnogi pre tebe.
Što si cicija, daj mi delove dok su još sjajni.
TUTUTKO: Som mi je obećao pomoć.
KEčA: Obećao? Pomoć? Kakvu? Tebi?
TUTUTKO: Dobro, nije baš obećao, ali skoro.
KEčA: Veliki Som, dugih brkova, kratke pameti? Taj laže kao
crv. Sigurno će da dovede društvo da ti oni skinu delove.
Daj ih meni, molim te.
TUTUTKO: Ne dam! Idi od mene! Otplivaj što dalje! Mama!!!
KEčA: Kakva mama na dnu reke. Ti ne znaš koliko ja volim svoj
trkački auto. Sve bih dao za njega. Odoh po odvijač i
ostali alat, a ti ne mrdaj odavde.
(Smeje se)
Kao da može da mrdne.
(Smeje se)
Brzo ću, nemoj dotle da zarđaš!
Kečiga odpliva.
TUTUTKO: On nije normalan. Voli auto. Zar se i stvari vole? I
kako da mi skine delove? Šta da radim? Da li će mi
veliki Som pomoći? Ko je ono? Neko stiže? Ko je to?
(Peva)
STRAH JE KAO BELI ZUB
KADA MOLI UZALUD
JER ON BOJU SVOJU MEnjA
A POMOć MU NEGDE DREMA
KAD SE KVARI, SENKE CRNE
KAO SVETLOST KADA TRNE,
STRAH JE KAO KVARAN ZUB!
(Šapuće)
... Nema nikoga. Bespomoćan sam. Kao crv na udici, kao
ptić van gnezda, kao riba u akvarijumu, kao mačka u yaku.
U trubu svetla mu upliva nekoliko riba. Iza je Som. Nose iscepanu
ribarsku mrežu. Gurnu je pod kraj šina, i oslobađaju ga. Tututko polazi
napolje.
TUTUTKO: (Ide oko gledališta)
Hvala vam. Hvala vam prijatelji! Some, pozdravi Somicu i
želim vam jato prelepih Somčića. Hvala vam. želeo bih
da vam taksiram sve do mora, do okeana, ali moram kući!
Šta sam saznao o ljubavi? Samo to da se lepe usta na usta,
da ne mogu da se dobiju somčići, i da su moji delovi
pogodni za ljubav prema trkačkom autu jedne Kečige. Zar
zbog toga zamalo da nastradam? A ni zvezde nisu dragulji,
nego običan odsjaj sijalica. Šta da kažem Javoru?
Dok on ide oko gledališta scenografija se menja i vraća se ona sa
Javorom. Roze Komarica i svici prave žurku. čuje se tiha muzika.
Tututko ih rastera, ali to i ne primeti. Svici odleću, Roze Komarica
pokušava da ih zadrži. Ne može, ljutito zuju ka Tututku.
JAVOR: Šta ti se dogodilo? Gde su zvezde?


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pon Nov 30, 2009 1:30 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:43 am

TUTUTKO: U očima. To je samo odsjaj sijalica. Dobio sam ime –
Tututko.
JAVOR: Nema zvezda?! Šta sad da smislim za moju dragu? Zar baš
ništa nisi saznao?
TUTUTKO: Pričaću ti ujutru. Hvala ti vetre. Osuši mi svaki
šrafić. Zamalo da ih izgubim. Lepi moji šrafovi. A
truba.
(Kija)
Nazebao sam. Auuu. Šta ako se ozbiljno razbolim? Pa, ko
bi mene lečio? Mehaničari bi se plašili da bi me
njihova opravka bolela, lekari ne znaju kakav sam unutra.
Javor na šinama 165
JAVOR: Nisi ti tako slabačak, kada bi sada doletela moja ljubav
Kukavica ti bi se odmah posvađao. Jel' da?!?
TUTUTKO: Javoru, prijatelju, zdravlje mi je načeto. Ugasiću lampu. U
mraku se lakše brine.
JAVOR: Tačno je da noć povećava brigu. Zato mirno spavaj, priča-
ćeš mi ujutru šta ti se sve dogodilo.
(Za sebe)
Postajem sebičan. Mislim samo o mojoj Kukavici i sebi.
Zar je to ljubav? Zaboravljanje najboljeg prijatelja?
Ujutru ću pažljivo da ga saslušam.
TUTUTKO: Šta to toliko zuji? Ne da mi da spavam.
JAVOR: Zar nisi primetio ništa čudno dok si dolazio? Meni se
učinilo da si protutnjao kroz neko slavlje.
Dotrčavaju Otac i Sin, obojica su u istim trenerkama. Sin je Ocu do
prsa. Tututko stenje. Sin staje ispred njega.
SIN: Da li te nešto boli? Tata! Tata je doktor.
TUTUTKO: Boli me neznanje.
OTAC: Da, ja sam doktor, ali geologije. Stalagmiti, stalaktiti.
To može uvek da pomogne.
Roze Komarica zuji oko njih. Otac i Sin otrče.
TUTUTKO: Šta da radim sada? Ne mogu da spavam od ovog nesnosnog
zujanja. I šta su to stalagmiti i stalaktiti?
JAVOR: Pećinski ukrasi. Okamenjene kapi vode. Možda je u pravu.
Moraćeš u pećinu. Temperatura, neosvetljenost i
vlažnost su tamo idealni za nalaženje pravih odgovora.
To je rešenje. Kako ti je?
TUTUTKO: Osušio sam se. Valjda mi je dobro. Još da mogu da se
ispavam. Ovo zujanje me izluđuje.
ROZE
KOMARICA: To mi je i namera. Bž... Hi, hi, hi. Bž...
Jutro je. Kukavica sleće u gnezdo. Tututko zeva. Roze Komarica spava u
prvom vagonu.
KUKAVICA: Ovde nema šta da se jede. Zašto mi stalno cviliš o
ljubavi, a čak mi ni hranu ne obezbediš? Šta ti misliš
da je ljubav? To je briga o onome koga voliš.
TUTUTKO: A koliko ti brineš o njemu?
KUKAVICA: Ja njemu ne pričam o ljubavi.
TUTUTKO: Ali njega iskorišćavaš, čak i mene maltretiraš.
KUKAVICA: Javore, ti dozvoljavaš da me ova glupa mašinerija vre-
đa?!?
JAVOR: Molim vas.
KUKAVICA: Koga moliš? njega? Ja sam gladna, hoću odmah da jedem!
TUTUTKO: Da nije Javora počupao bih ti perje. Nakazo razmažena!
KUKAVICA: Jao, čuješ šta mi govori i ti to dozvoljavaš!
Roze Komarica se budi. Zuji i oštri rilicu.
JAVOR: Molim vas, molim vas.
KUKAVICA: To je sve što imaš da kažeš. Zbogom. Videćeš me kada
me vidiš! Voli njega!
JAVOR: (Tiho)
Ali, ja volim i njega.
Kukavica odleti.
TUTUTKO: Ja sam kriv što je odletela, ali šta mogu, strašno me
nervira. Molim te, oprosti mi. Javore, zašto ćutiš?
Evo, idem ja u pećinu, možda ću tamo sve da saznam. čuješ
Javore. Evo idem.
Javor glasno uzdihne. Tututko polazi oko gledališta. I Roze Komarica
zujeći ide sa njim.
TUTUTKO: Ovo zujanje me izluđuje. Da to meni ne zuji u glavi, da to
nije neki kvar zbog kvašenja u reci? I gde sada opet
lutam? Šta mogu da saznam u pećini. Tamo nikoga nema. A
možda i ima. One “čovečje ribice”? Možda će mi
odgovoriti na pitanja i za Soma i za Somicu. Možda ću
saznati zašto im ne dolaze mali. I Javor je ljut na mene.
Možda će se odljutiti ako mu donesem odgovore kako da ga
Kukavica zavoli. Zašto mi se stalno događaju brige? Ja
samo želim svima da pomognem.
Stižu na pozornicu. Scenografija predstavlja pećinu. Tututko je
oprezan. Upali far, ali ga ugasi.
ROZE
KOMARICA: Bzzz. Ne gasi svetlo. Plašim se. čudni vozu, molim te
upali svetlo. To sam ja, Roze Komarica, doputovala sam sa
tobom. Htela sam da te kinjim, ali sada sam odustala. Bž...
Upali.
Tututko upali far, ona mu sleti na dimnjak.
TUTUTKO: Ti to zujiš?
ROZE
KOMARICA: Danima sam pripremala rođendansko slavlje: roze haljinu,
bž, roze tortu, pravo mesto i muziku. Jedva sam uspela da
nagovorim Svica da dođe, i ti si se neplanirano pojavio
mokar, protutnjao mi kroz žurku i rasterao je. Ostala sam
ojađena i osvetoljubiva.
Glasovi im idu kroz “eho”, jer pećina odjekuje. Odjednom ih saleti
cijukanje. Slepi miševi
TUTUTKO: Šta je sad pa ovo?
SLEPI MIŠ:Šta tražite ovde? Gasi to svetlo!
ROZE
KOMARICA: Nemoj, molim te. To su krvopije. Slepi miševi.
SLEPI MIŠ:Ko mi kaže? A ti piješ mleko?
(Smeje se)
Komarac koji možda pije viski?
(Smeje se)
Šta ćete ovde?
TUTUTKO: Došao sam da odgovorim na pitanja o ljubavi... Znate, moj
prijatelj...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:44 am

SLEPI MIŠ:To me uopšte ne zanima, odmah da ste nestali iz naše
pećine. Tvoje svetlo nas povređuje.
TUTUTKO: Ugasiću ga. Prešao sam toliki put, a vi mi uopšte niste
poželeli dobar dan, a kamoli dali neki odgovor. Da li
ovde još neko živi? Možda “čovečje ribice”?
SLEPI MIŠ:Odkud ja znam?
ROZE
KOMARICA: Bž, da li ti išta znaš?
SLEPI MIŠ:Sa tobom ne bih delio nikakvo znanje. Ti si mi odvratna,
a ti ne pali taj far. Odlazite!
Slepi miš odleti.
TUTUTKO: Moramo da odemo.
ROZE
KOMARICA: Zašto, nije ovo samo njegova pećina, upali taj far pa
ćemo malo da razgledamo, kad smo već ovde.
TUTUTKO: (Upali far)
Jao, vidi kako je ovde divno.
Napreduju, ali far se ugasi.
ROZE
KOMARICA: Šta ti bi? Upali ga.
TUTUTKO: Ne mogu. Mora da je to zbog one reke. Imam posledice.
Nešto mi rđa.
ROZE
KOMARICA: Šta ćemo sad? Gde bauljaš?
TUTUTKO: (Upali mu se far)
Jao, padamo u jamu! Upomoć! Dobro je, nije duboko. Idemo
nazad!
Prilaze im čovečje ribice.
čOVEčJE
RIBICE: Sačekajte. Odavno ovde niko nije zalazio. kako ste?
ROZE
KOMARICA: Bzzz. I tako i onako. Ko ste vi?
čOVEčJE
RIBICE: Mi smo čovečje ribice. A ko ste vi? Jednostavne, stare i
mudre.
ROZE
KOMARICA: Ja sam jedinstvena kći komaračkog poglavice – Roze
Komarica, ovo je jedinstveni mali voz Tututko. Bž,
toliko jedinstvenih bića na jednom hladnom, mokrom i
mračnom mestu.
TUTUTKO: Da li ste dovoljno mudre da mi odgovorite na neka
pitanja?
čOVEčJE
RIBICA: Mi sve znamo.
ROZE
KOMARICA: čekaj, prvo ja. Da li ću ponovo uspeti da dovedem Svica na
žurku?
čOVEčJE
RIBICA: Svici svetle za svoju dušu, put im je kratak, ali iznad je
pun, sjajan mesec.
ROZE
KOMARICA: Šta to znači?
čOVEčJA
RIBICA: Mesec je sjajniji, uživaj u boljem
TUTUTKO: Sada ja. Kako Somica i Som da dobiju mlade? Stalno ih
čekaju, a oni ih muče i ne dolaze?
čOVEčJA
RIBICA: Ko želi sunce za večeru, ostaće gladan.
ROZE
KOMARICA: čamite u rupi i mraku, a samo pričate o mesecu i suncu.
Ništa vi ne znate.
TUTUTKO: A ljubav? Kako moj prijatelj mlad, veliki i lep Javor da
navede Kukavicu da ga zavoli?
čOVEčJA
RIBICA: Ko pije mleko iz činije ostaće mu beli brkovi.
Tututko počinje da se smeje, pridruži mu se i Roze Komarica, a onda i
čovečje ribice. Tututko i Roze Komarica odlaze dovikujući doviđenja.
ROZE
KOMARICA: Slušaj, slučajno sam čula kraj reke da je riblja vila
otišla na auto trke sa Kečom, i mali Soma i Somice neće
da se pojave dok se ona ne vrati. Neđe da se rađaju bez kume.
Neka je pozovu da požuri nazad.
TUTUTKO: Hvala ti.
SLEPI MIŠ:Još ste tu? Ko vas je zadržao?
ROZE
KOMARICA: Kada ste nam bili potrebni odbili ste druženje. Bž.
Sada mi odlazimo, bez odgovora.
TUTUTKO: Da li poznajete čovečje ribice?
SLEPI MIŠ:Nikad čuli.

TUTUTKO: Upoznajte prvo njih, one su vam blizu, i veoma su zanimljive.
Možda će vam pričati priče ako vas zavole.
SLEPI MIŠ:Nas niko ne voli.
ROZE
KOMARICA: Potrudite se. Zbogom.
Tututko i Roze Komarica polaze oko gledališta. Vraća se
scenografija sa Javorom.
ROZE
KOMARICA: Zašto ćutiš? Da li mogu da ti pomognem?
TUTUTKO: Vi komarci svuda stižete. Da li si nekada čula za neki
ljubavni napitak?
ROZE
KOMARICA:
(Smeje se)
ljubavni napitak. Kome bi sipao? Izvini, molim te.
Obećavam da ću da se raspitam, ali ljubav nema veze sa
napicima.
TUTUTKO: I na ovom putovanju bih nadrljao da sam upao u dublju jamu,
a o ljubavi sam samo saznao da joj ne trebaju naročiti
napici, da moraš i da se trudiš da bi te voleli, i da čak
i krvopijama treba ljubav. Ali, saaznao sam rešenje za
Soma i Somicu, mada sam to mogao i kod kuće.
ROZE
KOMARICA: Bž. Da li ti često pričaš sam sa sobom?
TUTUTKO: (Peva)
U ljUBAVI SVE JE TAJNA
čAK I KAD JE TORTA BAJNA
SLATKO GRIZEŠ ZUBI TRNU
ŠLAG DOBIJA BOJU CRNU.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:44 am

Stižu na pozornicu. Pukne svetlost. Zima je. Sve je belo osim Javora.
njemu su listovi potpuno zeleni.
ROZE
KOMARICA: Bž... Brrr... Sneg. Koliko dugo smo bili na putu? Bežim
kući u toplotu. Doviđenja!
TUTUTKO: Javore, prijatelju moj, auuuu. Šta ti se dogodilo, drvo
čudesno? Potpuno si mi zbunio dolazak. Zašto su ti
listovi tako zeleni?
JAVOR: Ovo je sve strašnije. Šta si saznao?
Javor na šinama 171
čuje se vetar, listovi trepere, šume. Sve je belo osim tih zelenih
listova, divnog drveta.
TUTUTKO: Kako sada da mislim o tebi?
JAVOR: Kako TI da misliš o meni? Ja ne znam šta da mislim o
sebi, a to mi je važnije. Nadao sam se da mi donosiš
odgovor, ali vidim da sam se prevario.
TUTUTKO: Iznenadio te noćas sneg? Velikim gradovima se sve ređe
događa sneg. Na ulicama se odmah isprlja, svi ga grde,
svima smeta. Ostao je veran prirodi.
JAVOR: Nije to ono što sam od tebe očekivao. Šta si saznao?
TUTUTKO: Sve neke mudrosti, ali ništa jasno i jednostavno.
Vrapci cvrkuću. Tututko se uvlači u svoj tunel. Viri fiksiran na
Javora, ne mrda.
JAVOR: (Vikne)
Ja sam gotov! Umirem!
Tututko mu brzo prilazi.
TUTUTKO: Od čega? Koja boleština te je snašla?
JAVOR: (Patetično)
Umirem.
TUTUTKO: Zar ne znaš da svaka bolest može da se pobedi ako imaš
volju, dobrog lekara i odgovarajući lek.
JAVOR: Nešto si naučio, ali ne ono što meni treba. Mojoj
bolesti nema leka, zove se neuzvraćena ljubav. Ali vidiš
– umesto da se od patnje sušim, ja bujam.
TUTUTKO: ljubav je prešla u bolest. Možda to i nije strašno,
možda će ga lakše izlečiti.
Vetar duva, duva.
JAVOR: (Jekne)
Hoću da budem ogolelo drvo! Neću da se ističem u pejzažu!
Hoću da budem normalan za ovo doba godine!!!
TUTUTKO: Opet problem! Šta sada da radim?
JAVOR: Da li znaš gde može da se nađe fotelja na ljuljanje?
TUTUTKO: Meni još uvek nije ništa jasno.
JAVOR: Umirem. Molim te nabavi mi jednu malu udobnu fotelju
na ljuljanje. Pokušaću još sa tim.
172 Dragana Abramović
TUTUTKO: Još uvek nemam dovoljno znanja. Zar se zbog ljubavi umire?
JAVOR: Lišće dobija vodu iz zemlje, i zato buja zeleno. Zimi se
drvo plaši da se ta voda ne zamrzne od hladnoće i da ga
led ne ubije. Zato obustavi pojenje lišća do proleća. Ono
se osuši, i opadne. Mene toliko greje ljubav da mi je
ostala voda, pa i lišće.
TUTUTKO: Još uvek nemam dovoljno iskustva.
JAVOR: Još nisi otišao po fotelju?
TUTUTKO: Jesam, ali šta će drvetu fotelja? Idem do reke. Preneću
Somu i Somici poruku, i oni će mi izvući sa dna neku
očuvanu fotelju.
JAVOR: Ali, na ljuljanje.
Tututko izlazi sa pozornice. Javor uzdiše. Kukavica obleće oko njega,
začikava ga, on pruža grane ka njoj, ali ona uzleće kukajući.
Tututko se vraća, nosi fotelju koja se cedi.
JAVOR: Ti si pravi prijatelj. Ne pitaš, a pomažeš. Ja te volim.
TUTUTKO: Prvi put mi je neko rekao da me voli. I to veliki
prijatelj Javor. Šta će njemu tuđa ljubav kad je ima toliko
mnogo u sebi.
JAVOR: Zato što ljubav mora da se deli sa nekim.
TUTUTKO: Deli je sa mnom, samo nemoj da patiš.
JAVOR: Ne mogu, nju ja volim.
Dotrčavaju yogeri sa početka – Otac i Sin. Iste su visine.
SIN: Da li si našao odgovore?
TUTUTKO: Bio sam u pećini, stalagmiti i stalaktiti su divni, ali
nema odgovora. Samo neki poluodgovori. Molim te,
podigni ovu fotelju na Javorovu najdeblju granu.
Sin podiže fotelju. Otac otrči, Sin za njim.
JAVOR: Tututko, molim te idi i ti. Možda će moja ljubav da dođe.
Vi se samo svađate.
TUTUTKO: Samo mi reci šta će ti fotelja.
JAVOR: Ja je nisam dobro ljuljao, a ona to voli. Možda će je
fotelja zadržati.
Javor na šinama 173
TUTUTKO: Obično si toliko pametan.
Tututko se povlači u tunel. Kukavica doleti, zaljulja se, gromoglasno
se smeje. Sruši fotelju.
KUKAVICA: Napunio si mi gnezdo hranom. To je već bolje.
JAVOR: Da li ti sve odgovara?
KUKAVICA: Popravljaš se. Biće od tebe nešto. Samo, još si mnogo
zelen za mene.
(Kikoće se)
zelen, baš sam duhovita.
TUTUTKO: (Vikne)
Ti si uobražena, razmažena i drska, a uopšte nisi
duhovita.
KUKAVICA: Da sam se najela već bih odletela, ovako ću da te ignoriš
em.
TUTUTKO: Jal' to uvreda?
JAVOR: Ne, to znači da neće da obraća pažnju na tebe.
Prilazi Plavokosi Dečak. Kukavica odleti. Plavokosi Dečak prilazi
Tututku. Obilazi oko njega.
PLAVOKOSI
DEčAK
žUćA: Da li spavaš?
TUTUTKO: Nikada ne spavam preko dana. Smatram da dan to ne
zaslužuje. Isuviše boja i nijansi nudi, da bi se
prespavale.
JAVOR: Bela boja postoji u tridesetak nijansi koje idu od
plavičaste preko krem do ružičaste, a gde su ostale?
žUćA: Hoćeš li da me voziš jedan krug? Mislim, kad si već tu.
Nisu te ubacili u neki magacin da prezimiš.
Tututko ga vozi u krug po pozornici.
žUćA: Dugo sam živeo u dalekoj zemlji na Severu. Iz nje potiče
Deda Mraz. Tamo noć traje šest meseci, ali nebo ima
takve boje da se misli da je život gore, a ne u lepljivom
sivilu kratkih zimskih dana na zemlji.
JAVOR: Priča ti nije baš uredno složena, nema početak ili kraj,
samo mirisnu sredinu tople kifle.
174 Dragana Abramović
žUćA: Zamisli treperenje sveća ispred sivih, jednoličnih
zgrada, zamrznuto more između ostrva na kojima je grad,
tihe, plavokose ljude, koji se retko dodiruju.
Tututko i dalje ide u krug, ali veoma sporo.
žUćA: U toj zemlji ima preko šezdeset hiljada jezera, užasno je
hladno, a čitao sam i puno bajki o junacima i lepoticama
severa.
JAVOR: Pričaš tiho, i sa puno tuge, koju Tututko ne razume, ali
ja te potpuno razumem.
TUTUTKO: Znam, to je nostalgija – čežnja za krajem koji voliš.
JAVOR: Nije samo to.
(Tiho)
Neka nesrećna ljubav.
Tututko staje i zažmuri. žuća dolazi do Javora, obgrli ga.
žUćA: Kako si provalio, to je duboko pokopana tajna.
Tututko polazi oko gledališta. Hrče, pravi grimase.
JAVOR: (Off)
Plavokosi Dečak je uspeo da uspava mali voz usred bela
dana. Osećao je da ga pružene šine vode negde gde mu je sve
poznato, gde še mu se obradovati, i gde će otkriti tajnu
tuge Plavokosog Dečaka. Bilo mu je žao što nije i njega
poveo, ali nije mogao da odvoji san od jave.
Scenografija se menja.
Prekrasno nebo. Pužno žute i crvene boje. U dnu je drvena koliba
sneštena između zemlje i neba. Tututko stiže na pozornicu.
TUTUTKO: Šta je ovo? Kakvi su ovo talasi tuge? Neko i plače.
Tututko polazi ka drvenoj kućici. Iz nje teče tanak potok suza i pravi
jezero sa druge strane kućice.
TUTUTKO: Ovo je zemlja u kojoj se, izgleda ne ostvaruju ljubavi, čim
ima toliko jezera, i sva su verovatno od suza.
Pojavljuje se Plavokosa Devojčica, koja toliko liči na Plavokosog
Dečaka, kao da su dve polovine iste jabuke.
TUTUTKO: Imaš li ti brata?
Javor na šinama 175
PLAVOKOSA
DEVOčICA: Nemam. Kako da te pozovem unutra? Možeš li da ostaviš
vagone i šine napolju?
TUTUTKO: Začudićeš se kako se ja lako smestim tamo gde me žele.
Tututko ulazi u njenu čistu, jednostavno nameštenu sobu, punu šarenih
prekrivača, šolja, lutaka, i sklupča se kao mačak. Plavokosa Devojčica
ga ljubopitljivo gleda, ali ne prestaje da plače.
TUTUTKO: Zar vam je malo jezera, vi čudni severnjaci? Prestani da
plačeš, ovde je dovoljno mokro.
PLAVOKOSA
DEVOJčICA: Neću moći da prestanem da plačem dok ne nađem svog
Plavokosog Dečaka. On je otišao jer sam ja u besmislenom
besu bacila leptira ljubavi, koji mi je on napravio. Kada
bih našla leptira, on bi mi se vratio.
Prozračan, beli leptir treperi leteći oko njih.
TUTUTKO: Kako da ga nađeš, kada od suza ništa ne vidiš. Opiši mi
ga, pokušaću ja da ga nađem. Osećam da znam gde je tvoj
plavokosi dečak.
Suze za trenutak prestaju da teku, a lice Plavokose Devojčice tako
zasija da se i leptir oboji raznim bojama.
TUTUTKO: Nema lepših boja od onih na licu punom ljubavi.
PLAVOKOSA
DEVOJčICA: Leptir je beo, nežan, napravljen od najtananijeg leda ovog
našeg dalekog severa.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:44 am

TUTUTKO: Možda se istopio?
PLAVOKOSA
DEVOJčICA:
(Opet plače)
Taj led se ne topi, samo može voda da ga odnese daleko,
daleko.
TUTUTKO: Gde da ga tražim? Gde da počnem?
PLAVOKOSA
DEVOJčICA: Beznadežno je. Ne znam. Popela sa se na ono brdašce,
pogledaj ga, zažmurila sam okrećući se u krug, i bacila ga.
Ne znam gde je pao. Nisam mogla da ga nađem.
Tututko izlazi iz kolibe.
TUTUTKO: Koliki je, taj naročiti leptir?
DEVOJčICA: Pokrivao mi je dlan.
176 Dragana Abramović
TUTUTKO: Hoćeš li prestati da plačeš ako ti dovedem Plavokosog
Dečaka?
Tututko lagano klizi po pozornici. Devojčica ga prati.
DEVOJčICA: Ne. Leptir je čuvar naše nežnosti. On nas spaja. Bez
njega bismo se gledali ne prepoznajući se.
TUTUTKO: Koliko je sve to čudno, ali izgleda da svaka nesrećna
ljubav ima nekog leptira, koji lako odleti.
Na mestu gde jezero dodiruje nebo, sija leptir. Suze su ga već pokrile, i
on se ljuljuška.
TUTUTKO: (Vidi ga, staje ispred njega)
Leptir može svakog časa da bude odvučen na dno. Dođi,
Plavokosa Devojčice, uzmi ga, ja se plašim da dodirnem
krhku lepotu.
Devojčica dotrčava, više ne plače. Sva sija.
DEVOJčICA: (Krikne)
Lepoto moja ledena!
TUTUTKO: Poslaću ti tvog Plavokosog Dečaka!
Devojčica se smeje, maše mu. Tututko kreće oko gledališta.
Scenografija se vraća na onu sa Javorom. Plavokosi Dečak spava ispod
Javora.
TUTUTKO: (Peva dok spavajući ide oko gledališta)
U OVOM SNU JE SVE NA JAVI
I LEDENI LEPTIRI SU PRAVI
SAMO ŠTO NE LETE PO LIVADI
VEć SE ljUljUŠKAJU U SUZNOJ KADI.
Tututko stiže na pozornicu. Nema više snega. Proleće je. Sve je u
cvetu. Javor nema više zeleno lišće. Sav je u pupoljcima.
Tututko budi Plavokosog Dečaka.
TUTUTKO: Tvoja Plavokosa devojčica te čeka sa leptirom ljubavi.
Više nije tužna, sada zna da ćeš se vratiti.
PLAVOKOSI
DEčAK: To ti nisam pričao, to je moja tajna.
TUTUTKO: Bio sam kod nje, našao joj leptira i obećao da ćeš se
vratiti.
Javor na šinama 177
PLAVOKOSI
DEčAK: Odmah! Nisam te uzalud čekao. Idem odmah! Hvala ti!
Plavokosi Dečak odjuri.
JAVOR: I njemu si pomogao. A meni!
TUTUTKO: Sada više znam. Oboje su isto želeli. ljubav se deli,
sećaš se.
JAVOR: Sećam se, ali kako da dođem dotle da delim?
TUTUTKO: Možda zaista treba da nađeš nekoga ko hoće da deli.
RUžNA
VRANA: Kre, kre, hoću ja, hoću ja!
JAVOR: Beži nakazo!
Dotrčavaju Otac i Sin. Obojica su u istim trenerkama, ali je Sin
viši od Oca.
OTAC: Ima li novih vesti?
SIN: Pusti ih, žurimo.
Otac i Sin otrče.
TUTUTKO: (Peva)
PROLEćE JE PUNO SVEGA
ALI VIŠE NEMA SNEGA
BELOG CVEćA PUNA GRANA
A PčELAMA DOBRA HRANA.
Kukavica obleće oko Tututka.
KUKAVICA: Lepa ti je pesma.
TUTUTKO: Javor te više ne voli. Samo si ga koristila. Snalazi se
sama. Ne vredi ti više da se šlihtaš.
KUKAVICA: Ofucao se Javor. Šteta, dobro sam prezimila uz njegovu
ljubav.
(Odleti do Javora)
Da li je tačno Javore da me više ne voliš?
Vetar jako duva. Tututko se povlači u svoj tunel. Kukavica nekontrolisano
leti levo-desno. Vetar nosi novine, otpatke. Kukavica drhti.
TUTUTKO: Mogu li da ti pomognem?
JAVOR: Kukavice, uđi u njegov tunel, skloni se.
178 Dragana Abramović
KUKAVICA: Ostavite me na miru!
TUTUTKO: U redu. Pitao sam, nisam hteo da vređam.
Kukavica mu se popne na glavu, bez pitanja.
KUKAVICA: Neću više da se svađam. Pričaću ti priču dok ne prođe
ovo nevreme. Mnogo sam putovala. Znam razne zanimljive
fore. Ne brini, neću da smetam.
JAVOR: Smetaj meni, molim te.
KUKAVICA: Ti me više ne voliš.
JAVOR: ljubav ne prolazi baš tako lako.
KUKAVICA: Samo ti sanjaj.
TUTUTKO: Vaspitanje ti nikad nije bilo jača strana.
KUKAVICA: Ovaj vetar će ti odneti gnezdo, šta ćeš onda?
TUTUTKO: Napraviće mi drugo. Ja sam omiljen.
Kukavica visi niz Tututkovu “glavu”. Gleda ga pravo u “oči”
KUKAVICA: Vidim ti samo okolinu u oku. Nisi išao daleko. Neophodne
su ti moje priče o dalekim zemljama.
TUTUTKO: Ne volim priče. Volim akciju. Jao, vetar je sve jači.
Dobro se drži za mene.
KUKAVICA: Šta je, nije te majka naučila da slušaš priče? Da nisi
siroče?
Tunel odleti. Oluja, haos. Stanica se rastura. Vetar diže Tututka i
Kukavicu u vazduh. Javor se povija.
TUTUTKO: Ja letim! To je čudesno! Hvala ti vetre!
KUKAVICA: Kada budeš tresnuo razucaćeš se u nebrojene komadiće.
Sreća je što očigledno nemaš majku, pa neće imati ko da
žali za tobom.
JAVOR: čuvajte se. Beži, Kukavice moja, beži!
Vetar i haos i danje traju.
KUKAVICA: (Viče)
Kada se približimo zemlji, ja slećem, a ti se razbucaj!
Tututko spušta šine niz Javor, ali se on sam zaplete u grane. Šine su
spuštene kao tobogan do tla, on ne može da se iskobelja.
TUTUTKO: Pomozi mi Javore, molim te.
Javor na šinama 179
Vetar se smiruje. Kukavica se sređuje na Javorovoj grani.
JAVOR: Sačekaj malo da povratim snagu. Potpuno sam iscrpljen od
ove oluje. Težak si mi. Ne mrdaj, pazi da mi ne polomiš
neku granu. Kako si mi ti, Kukavice? Dobro?
KUKAVICA: Ne moraš da brineš o meni iz pristojnosti.
Kukavica mu kljucka pupoljke.
KUKAVICA: Vešt si ti, mašinerijo. Ipak te je mamica nečemu
naučila. Ili te je, možda, surov život bez majke osposobio
da se snađeš.
TUTUTKO: Meni te je stvarno dosta, dosadna ptičurino. Brini o sebi
i svojoj majci. Ja sam voz, šta će meni majka?
KUKAVICA: Nisi ti voz. Videla sam ja mnoge vozove. Ti si neki izrod
vozova. I da imaš majku sigurno ne bi priznala da si njen.
TUTUTKO: Ja imam problem da se izvučem iz grana, i to ću rešiti,
ali ti svoj očigledni problem sa majkom nikada nećeš.
Gde ti je mamica?!?
Kukavica skače na njega i kljuca ga, besni.
KUKAVICA: Nisi smeo da mi kažeš da nikad neću naći majku!
JAVOR: Meni je dosta! Odmah da ste ućutali. Oboje!!! Tresnuću vas
oboje o tlo da se saberete. Jasno!?! Hajde, Tututko silazi
polako.
TUTUTKO: Kljuca me.
Tututko se lagano iskobelja. Kukavica sedi na njemu.
JAVOR: Odmah da se pomirite, i više da vas nisam čuo u svađi.
Jasno?
KUKAVICA: (Zadivljeno)
Javore? Nudim vam svoju priču, recite mi šta da radim?
TUTUTKO: Meni je tebe dosta, Neka te Javor sasluša.
KUKAVICA: Molim te, saslušaj me i ti. Nemam nikog drugog osim vas
dvojice.
TUTUTKO: Nije ni čudo kad si zla. Javor te voli, a ti ga kinjiš! Na
ljubav se odgovara ljubavlju.
180 Dragana Abramović
JAVOR: Zar nisam bio jasan? Saslušaćemo je.
TUTUTKO: Odkud mi to? Na ljubav se odgovara ljubavlju? To mi niko
nije rekao. Bravo Tututko. Sve više razumeš.
JAVOR: I bilo je vreme. Sad ću-ti i slušaj.
KUKAVICA: Zamislite gnezdo, ptica leži na jajima, moja majka
kukavica doleće i položi svoje jaje, tj. mene u njeno
gnezdo. I onda odleti. Dobra ptica i dalje leži na jajima.
Svi se izlegnemo. Ja sam veća od njenih ptića, i da bi mene
hranila njih izbacim iz gnezda. Dobra ptica me hrani dok
se potpuno ne isrpi. Ja sam već ojačala, i krećem da
tražim svoju majku.
TUTUTKO: Tu ti ne možemo pomoći.
KUKAVICA: Ali mi recite kako da nađem svoju majku.
JAVOR: Ja takvu majku ne bih ni tražio.
KUKAVICA: Zar nije najvažnije da otkrijemo od koga potičemo? Ko
nas prvi uči ljubavi.
JAVOR: Sposobna si za život – živi ga lepo i časno, šta će ti
sada majka? Ti si odrasla tražeći je.
KUKAVICA: Znači, nećete da me podržite da tražim majku? Mrzim
vas! Zbogom!
Kukavica odleti. Tututko se vrti u krug po pozornici.
JAVOR: Tututko, da li tebe zanima tvoja majka?
TUTUTKO: U stvari ne, ja sam samo mašina kojoj se dogodilo čudo. I
takvog me volite. To mi je dovoljno. Kukavici ništa nije
dovoljno.
JAVOR: Kukavica ne podmeće svoja jaja u druga gnezda iz nebrige
ili lenjosti. Ona ne može da izvede ptiće jer jaja ne snese
u kratkom periodu, kao druge ptice, već jedno po jedno u
velikim vremenskim razmacima.
TUTUTKO: Ti je zaista razumeš i imaš opravdanja za sve što joj se
događa. To je, znači prava ljubav. Sada razumem i ja.
Shvatiće i ona, i vratiće se.
JAVOR: Sve češće je ovde, i ako se opire osećam da me sve više
voli.
TUTUTKO: ljubav je utkana u raznovrsnost prirode i ni jedna jasna
misao o njoj nije dovoljna.
Kukavica se vraća i sleće na Javorovu granu. On ih nežno sklopi oko nje.
Javor na šinama 181
KUKAVICA: Javore moj veliki, ja te volim.
TUTUTKO: Spreman sam za decu i ovo proleće. Potpuno spreman.
Dosta je bilo briga i događanja. Ove godine samo vozam
decu u krug – besvesti. Do besvesti!
(Peva)
KRUGOVI SU KAO PLOčE.
SVAKI SVIRA DRUGU PESMU;
KRUGOVI SU KAO VOćE
SVAKI IMA DRUGI UKUS;
KRUGOVI SU KAO OčI
SVAKI VIDI DRUGO DETE;
KRUGOVI SU KAO GLAVE
SVAKI IMA DRUGU žEljU;
KRUGOVI SU KAO ŠINE
SVAKA HOćE LAGAN TOčAK;
KRUGOVI SU KAO TAčKE
NA LEDJIMA DIVljE MAčKE!!!
KRAJ
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Dragan Aleksić MALA SRPSKA KOMEDIJA

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:54 am

Komedija u dva dela

DRAGAN ALEKSIĆ (1941, Beograd) završio Filološki fakultet
i FDU – dramaturgija u klasi prof. Josipa Kulunyića.
Knji’evim radom bavi se od 1964. godine.
Objavio knjige Kraljevina lipovog hlada (1979), Sveska od peska
(1974), Peto godišnje doba (1975), Sazve’će belog duda (1983),
ljuba Moljac, najveći fudbaler na svetu (1985), Koliko je toliko
(1987), Slavuj u februaru (1995).
Izvedeno mu je trideset radio drama za decu i odrasle, zatim
televizijske serije, radio i televizijske emisije.
Objavljuje u listovima i časopisima za decu i odrasle.
Nagra|ivan za pozorišne komade, radio drame, kratku prozu,
nagradama JRT, ,,Radoje Domanović’’ i dr.
Živi i radi u Beogradu kao urednik u Programu za decu i
mlade.
LICA
STEVAN JOKSIMOVIĆ, PRVI MUŽ
MOMČILO STEPIĆ, DRUGI MUŽ
MIRJANA JOKSIMOVIĆ, PRVA ŽENA
DOBRILA STEPIĆ, DRUGA ŽENA
KOMŠIJA (DEUX EX MACHINA)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:54 am

PRVI DEO
PRVA SCENA
Dnevna soba. Nameštaj i premeti su se već mogli videti u nekom stanu,
ali ovde je neukus naglašen. Nizak sto prekriven tabletom domaće radinosti.
Fotelje sa presvlakama jarkih boja. Na stolu kristalna vaza sa
veštačkim cvećem. Dva ležaja na rasklapanje sastavljena u slovo “G”
tako|e sa prekrivačima i jastučićima. U jednom uglu televizor na sto-
čiću, u drugom lampa na mesinganom stalku sa abažurom od plastične
tkanine. Na zidovima par goblena. Na podu tepih, nejasna mešavina boja
me|u kojima preovla|uju plava i zelena. Visi luster. Na njemu svetlozeleni
ukrasi sa zlatnim šarama. Na prozoru u dubini zavesa od orlona sa
volanima i aplikacijama. Draperije od bordo pliša.
Dobrilla Stepić (II žena) u slobodnoj proceni nepunih četrddeset,
nervozno dovršava spremanje sobe, ali je prekida zvono na vratima.
Pošto žurno, ali plašljivo odlazi i otvara, obazrivo ulazi Stevan
Joksimović (I muž) u odelu od listera, košulja i kravata, u ruci oveća
poslovna torba. Očigledno, pred nama je poslovan čovek koji je pregurao
četrdesete godine života.
I MUŽ: Uf, jedva se izvukoh, Dobrila. Čekaju, bogati, petak sa
onolikom isporukom franko rezane gra|e! Bestraga im
glava! Je li, je l ovde sve u redu?
II ŽENA: Sve u redu i sve po planu! Nego, kako si prošao sa onom
tvojom?
Stevan seda na ležaj, otvara torbu i vadi jednu fakturu. Čita, zatim
odsutno.
I MUŽ: Kojom mojom...
II ŽENA: Pa sa tvojom gospo|om suprugom, šta se praviš sad?
I MUŽ: (Dok čita)
A... to! Žena ko žena. Šta tu... ima da se... priča...
II ŽENA: Ama pričaj kako je prošlo? Jer sve kako smo planirali?
I MUŽ: Dobrila, pusti me da pročitam ovu fakturu! Tamo sam
žurio, pa da mi nisu nešto podvalili.
II ŽENA: Lepo za početak! Blago meni, trebala bi i ovo naše da
fakturišem.
I MUŽ: Jao, žene, žene! Ti si mi važnija od fakture, ali samo
trenutak, da pogledam...
226 Dragan Aleksić
II ŽENA: (Odlazi ss prekrštenim rukama do prozora)
Sve bolje od boljeg! Kao da sam ja došla kod tebe u firmu, a
ne ti kod mene u stan!
I MUŽ: (Savija fakturu i vraća je u tašnu)
Evo, evo, nisi ti došla kod mene u biro, nego ja kod tebe u
gajbu. Nema more, nema ljubomore, evo gledam te pravo u
oči! Ti, pa ti i eto ti!
II ŽENA: (Dobrila se vraća i seda pored Stevana)
Hvala Bogu kad si se smilovao. Pričaj sad kako je bilo?
I MUŽ: Ništa neobično, kažem ti. Rekao sam Miri, slušaj ovaj
vikend ću biti zauzet, imam jedan poslovni ručak u subotu i
da vidim neko dobro tu Preko, a tebi bi bilo dosadno.
Nego, dobro bi bilo da posetiš mamu na Mlavi. Imaš tamo
ono Šatonjsko vrelo, a vazduh će ti prijati, red je pokatkad
roditelje obradovati.
II ŽENA: I pristade, veliš, lako?
I MUŽ: Nego šta! Još mi kaže: “Stevane, mili moj, prazno ću se
provoditi bez tebe.” Nemoj, reko, da bude neki muškarac
izvečera s celom istinom, ha, ha.
II ŽENA: A ona, šta reče?
I MUŽ: Jezik pregrizo, kaže. Nego da se paziš na putu. Čarape
uveče ne skidaj, kad si tako navikao, da ne nazebeš.
II ŽENA: E, kod mene s čarapama u krevet neće moći!
I MUŽ: Onda ćeš ih sama skidati, ha, ha.
II ŽENA: Ne budali, nego reci šta je dalje bilo?
I MUŽ: (Prilazi II ženi i grli je)
Pa ništa. Onda se zagrlismo, ovako, pa se izljubismo i da
vidiš, Mira se kao zaplaka.
II ŽENA: (Izvlači se iz zagrljaja)
Stvarno zaplakala?
I MUŽ: Nego šta! Vala, mislim se, kao da znaš zašto plačeš!
II ŽENA: Uf, da znaš da si važan!
I MUŽ: Što? Šta hoćeš da kažeš? Ne valjam vam sigurno?
II ŽENA: (Ironično)
Ni govora! Evo, i mene oblivaju suze radosnice, ha, ha.
I MUŽ: Čekaj, stvarno, kako si ti završila posao?
Mala srpska komedija 227
II ŽENA: Po kratkom postupku. Ako ti Momčilo, moraš kod majke,
rekoh, ja kod svekrve ne moram i neću! Popreko me gleda i
podbada li podbada. A moja majka čeka ćerku i zeta još od
prošlog meseca! Očuh mi lekove nema, a mami ni onih šest
rolni zelene vune nisam odnela. Zato idemo ili kod mojih,
ili svako svjim putem!
I MUŽ: A šta da se čovek predomislio, pa pošao sa tobom?
II ŽENA: Ne brini! Znam ga ja. Keva njemu uga|a kao da je novoro|
enče: papci u saftu, beli mrs, a na kraju najvažnije:
pune torbe kad po|e. Tipovala sam na njegovu veliku ljubav
prema zavičaju i tu promašaja nema.
I MUŽ: I ode bez reči?
II ŽENA: Ma kakvi! Šta će tužan reći rodu i komšiluku? Zašto
sam toliko digla nos? Uopšte, naše rastanke ne voli, ali
sledeći put neće to tako proći makar me na krkače nosio.
Nego, pre no što po|e, virnem u njegovu tašnu – sve
najlepše poneo! Čistu pižamu, donji veš, more i mašnu.
Šta će mu mašna u selu? Hm, da nije i on nešto zamesio?
I MUŽ: Gle, gle! Navodno čezne za mnom, a ovamo ljubomorna na
muža?!
II ŽENA: Nije to, ali ne volim da me pravi budalom...
I MUŽ: A ti njega sa mnom? To nikom ništa?
II ŽENA: Čekaj, za koga ti navijaš? Za tigra, ili za lava?
I MUŽ: Za socijalnu pravdu i jednakost! To i moja stranka
propoveda.
II ŽENA: Pa što nisi otišao u stranku, a ne kod mene? Proveo bi se
po planu i programu.
I MUŽ: Slušaj Dobrila! Ne mešaj mi politiku u ovu našu bračnu
prevaru! E, što sam ti ja poštenjačina. Pristao bih da me
žena vara sa trojicom, samo da sam s tobom, a ti ljubomorna
na muža! Tako meni i treba.
II ŽENA: Ma nije to, već onaj moj kad je pošao, ostavio ceduljicu na
komodi i napisao: “Nemoj mnogo da švrljaš, nego se
odmori. Voli te tvoj Moca.” I paklo mentol filtera
pored...
I MUŽ: Još si dobro prošla. Ona moja ostavila vodu u kupatilu,
imalo u predsoblje da procuri.
228 Dragan Aleksić
II ŽENA: Opet, čudi me da je onaj moj zaboravio pribor za brijanje...
I MUŽ: A mene čudi da u posetu majci oblači najlepšu haljinu.
II ŽENA: E moj Moco, crni Momčilo!
I MUŽ: Jest, što kažeš: Miro, Miro, hoće li biti: ispod Mire sto
|avola...
II ŽENA: ... vire, ali pusti to.
(Prilazi i naslanja glavu na njegovo rame)
Nego, Stevo, petak nam zamiče preko simsa. Imamo dva dana
i dve noći – punih četrdeset i osam časova!
I MUŽ: Oho, dupla dnevnica! A što ti to meni? Da ti nije mnogo?
II ŽENA: Pa ne znam, ha, ha. Zavisi kako ću da te serviram, ha, ha.
I MUŽ: Pre svega, da napravimo plan! Ustajanje oko ossam. Zatim
doručak, umivanje, kafica... Ti posle možeš u kujnu, a ja
malo u sobu...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:55 am

II ŽENA: (Skoči)
Ma šta mi reče! Izbeglice iz braka ne znaju ništa bolje,
nego da se igraju braka. Šta je ovo naše: seminar za bračne
polaznike, ili smo mi hteli da bežimo sa tih časova, a?
I MUŽ: Ne, nemoj da se čudiš! Navike su navike. Posle ručka ti
svakako moraš da opereš sudove, a ja moram malo da dremnem,
to obavezno. A za subotu uveče – kaži dragička! Kad se
komšiluk smiri, mogli bi da se išunjamo u neki restoran.
Zar nije super ideja?
II ŽENA: Sve lepše od lepšeg! Tako si dakle zamislio naš vikend u
dva dana, u četiri zida i u četiri oka? Da zna moj crni
Moca, platio bi ti kao suprug siteru dok je on na putu!
I MUŽ: (Prilazi i grli je)
E njemu bi ja to učino po posebnom popustu!
II ŽENA: (Izvlači se iz zagrljaja)
Slušaj Stevane, znaš šta si mi sve šaputao u firmi, u
liftu, a tek na onom putu, one noći u Stalaću?
I MUŽ: Znam, sećam se! E, da te tada nisam osvojio, od ovoga danas
ne bi bilo ništa!
II ŽENA: Od čega danas? Od pranja sudova, popodnevnog izležavanja,
ili od nečeg drugog?
Mala srpska komedija 229
I MUŽ: Od nečeg drugog, naravno, ali i od ovog što si nabrojala.
Pa sama si rekla: dva dana, četrdeset i osam časova, iha,
imamo vremena!
II ŽENA: (Odmakne se pa ga pogleda besno)
Ijao, potpuno ću se razočarati! Pa zar smo zato izmajmunisali
ono dvoje naših siročića?
I MUŽ: Čekaj, ne duri se! Najvažnije da smo zajedno!
II ŽENA: (Malo glumatajući, malo izazivajući)
Ijao, šta me sna|e sa ovim čovekooom...
I MUŽ: (Prilazi joj i grli je s le|a)
E sad ću ja da ti pokažem šta te sna|e, pa ćeš posle da mi
pričaš šta te snašlo!
II ŽENA: (Bajagi se izvlači)
Muža sam namagarčila, stan mu stavila na raspolaganje, a
on fakture, sudovi, dremka... Strašno!
I MUŽ: (Povlači je i sedaju na jedan lležaj)
Hodi ovamo, pa posle kaži šta je strašno.
II ŽENA: (Već mazno)
Rekao bi čovek: romantična duša, a ko od brega odvaljen.
I MUŽ: (Povali je na ležaj)
E sad ću ja da ti pokažem šta je romantičan breg i kako
izgleda odvaljena duša, ha, ha...
Zamračenje – uz kikot dvoje na krevetu i malo vriske probija muzika
ktratko, zatim tajac i čuje se knjuč u vratima. Svetlo. Ulaze II muž,
Momčilo Stepić i I žena, Mirjana Joksimović. Pošto koraknu u sobu,
ugledaju dvoje na ležaju i ostanu ukočeni.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:56 am

DRUGA SCENA
I ŽENA: Jokso, čoveče, šta je ovo?!
II MUŽ: Neverovatno. Ovo neće izaći na dobro...
II ŽENA: Grom i pakao, pa otkud ti Momčilo?
I ŽENA: (Polukružno prilazi krevetu i zagleda)
Ama je l ovo moguće? Pa to je onaj moj!
II MUŽ: Moja rođena žena u mom stanu sa drugim! Ne, ne, ovo samo
infarkt leči!
II ŽENA: (Skoči i namešta se. Zatim muži sikčući)
Aha! Sad mi je sve puklo pred očima! Zato ti ne ponese
aparata za brijanje.
(Stevanu)
Ko veli, odmah se vraćam...
I MUŽ: (Svojoj ženi Miri)
Zato ti samo jednu i najlepšu haljinu uze, crna Mirjana.
Bolje da si se u crno obukla kad me ovako sahrani!
II MUŽ: (Teatralno šeta i krši ruke)
Ama šta je ovo ljudi moji?
I MUŽ: (Besno prilazi prvoj ženi)
Ko ti je ovaj?
II ŽENA: (Iza njihovih leđa, stidljivo)
To je moj muž...
I ŽENA: (Ohrabri se i sikne na prvog muža)
A koja je ova tebi?
II MUŽ: A to je moja gospođa Dobrila...
(Ženi)
Jao, Doco, Doco!
Sad žene uzmaknu u jedan ugao i deluju zajedno.
II ŽENA: Ijao, mangupi jedni i bestidnici!
I ŽENA: Ne, pa ovo je da čovek iskoči iz sopstvene kože! Blamaža
kakvu skoro nisam videla!
II ŽENA: Blamaža je lepa reč! Svinjarija kakva se samo primitivcima
događa.
II muž raširenih ruku i bespomoćno prilazi I mužu.
II MUŽ: Pomozite ako grešim, ali moja žena me vara sa suprugom
gospođe s kojom ja opet varam svoju ženi, zar ne?
Prvi muž prilazi drugom i pruža mu ruku.
I MUŽ: Isti moj slučaj, ama nalik kao jaje jajetu.
(Energično)
Dozvolite da se ipak upoznamo: Inženjer Stevan Joksimović,
privatni preduzetnik!
II MUŽ: (Mlitavo i neodlučno)
Sad da kažem da mi je milo, u ovakvoj situaciji, jelte, nije
mi malo... Momčilo Stepić, Moca me zovu...
I MUŽ: (Povlači ga dalje od žena)
Videste li vi ovo pobogu i zaboga?!
II MUŽ: Ma kako da ne vidim jadi me vidli! Znate šta, žene su,
žene su... ma nemam reči! Trebalo bi ih lepo isprebijati
kao mačke, verujte!
I MUŽ: I toga je bilo dok smo bili mlađi, ali, molim vas, danas
smo mi u ozbiljnim godinama...
II ŽENA: (Kao govori prvoj, ali gleda da muževi čuju)
Gad jedan! Da me ovako ponizi i osramoti.
I ŽENA: Znate da mi dođe da odem bestraga, da me nestane sa kugle
zemaljske.
II ŽENA: Ma nemojte? A meni je možda do pesme i igre, je li?
I ŽENA: Ne znam do čega je vama, ali strašno je kad se jedna poštena
žena baci u naručje probisveta!
II ŽENA: A vi ste ta poštena gospođa, ili hoćete da i ja budem
poštena pa da vam kažem ko ste?
I ŽENA: Iju, pripazite malo na domaće vaspitanje!
II ŽENA: Slušajte, nemojte mnogo da se folirate, jer meni može za
čas da prevrši.
I ŽENA: Šta? Još mi je samo ovo trebalo! Momčilo, molim te kakav
je ovo način?!
II ŽENA: Alal vam vera! Pazite samo da se ne obratite na pravu
sadresu, ha!
I ŽENA: Ijao, pa da! Sad svašta mogu da doživim! Prevršila je
dara meru!
(Ustaje, ali očigledno ne sa namerom da ide)
Moram da idem i to smesta! Momčilo!
II ŽENA: Imaš ukusa, nema šta! Dajem ti tog musavka! Hajde, vodi ga!
I ŽENA: (Iskrlješti se na drugu, ali gleda da i muževi vide)
Je l da?! Odlično! A vi ćete lepo nastaviti tamo gde ste
stali, ha, ha! Ne, ne, toliko nisam luda!
II MUŽ: Aman-zaman! Stanite ljudi, čekajte žene, kumim vas Bogom!
Šta je tu je! Gore biti ne može. Svi smo krivi i niko nema
pravo da se ljuti. Sreća naša što smo ovako učetvoro, jer
da smo u neparnom broju bilo bi povuci-potegni. Nego,
znate šta? Ostanite vas dvoje malo kod nas, da posedimo, da
popričamo, sve će se srediti, verujte.
I MUŽ: Da, da, ne znam kako mislite, prijatelju? Da vaša supruga i
ja ostanemo kod vas i moje žene, ili moja gospođa i ja kod
vas i vaše, jelte, supruge... Uf!
II MUŽ: Uf, što rekoste, nezgodno, majku mu... Čekajte ovako! Znate
šta, ostanite VI kod NAS, pa sad neka shvati kako ko
želi. Šta velite?
I MUŽ: Može, može! Odlična ideja, kad vam ja kao preduzetnik to
kažem! Uostalom, tu su i gosti i domaćini, a ko je baš ko,
videće se, objasniće se...
II ŽENA: (Krši ruke)
E, ovde se više ne zna ni ko pije, ni ko plaća! Sačuvaj me
Bože i sakloni!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:57 am

I ŽENA: Zbilja, pa šta mislite vas dvojica?! Nismo vam mi belo
roblje!
II ŽENA: Kad bih samo znala gde je kraj ovom čemeru što me snađe!
I muž spontano ustaje i prilazi joj.
I MUŽ: Ali Dobrila, dušo...
II muž hitro skoči ispred prvog.
II MUŽ: Pardon!
(II ženi)
Dobrila, budi malo prisebnija, molim te!
I ŽENA: (Drugom mužu)
Ijao, ne prepoznajem te Momčilo! Šta ovo znači?!
II ŽENA: Kako, kako, čekajte, čekajte?!?!
Kratka pauza posle koje I muž ustaje i počinje nervozno da šeta.
I MUŽ: Ne, ne, ljudi moji, ovo više ne pije vodu! Ne, stvarno, zpali
smo u nemoguću situaciju! Izludeću, majke mi.
II MUŽ: Da je teško – teško je vala...
Muževi se povlače na ležaj, sedaju, hukću i raskopčavaju košulje oko
vrata. Potom se zagledaju u žene.
II MUŽ: Nego, šalu na stranu, gledam ove naše, ama liče kao jaje
jajetu!
I MUŽ: (Kao zagleda)
Da znate da ste u pravu, bogati! Ama ne kao jaje jajatu, nego
kao žumance žumancetu, na časnu reč!
II MUŽ: Ne, što jest – jest! Lepe su, oko da vam stane!
I MUŽ: (Šaljivo lupi drugog po ramenu)
Gde ih nađosmo, da mi je da znam.
II MUŽ: Ama sve sija na njima. Da me sada pitate: koja je lepša, ne
bih umeo da vam kažem!
I MUŽ: Toliko sam proputovao i u različitim društvima bio, ali
nisam video ovako lepe žene na jednom mestu.
II MUŽ: I tako nalik jedna drugoj, ama ko pljunute, na časnu reč!
Muževi nastaviše tiše, ali uz višegestikulacije. Sa druge strane,
žene preuzimaju dijalog.
II ŽENA: Čuste li vi ovo, draga moja! Kakav smo samo propagandni
program doživele.
I ŽENA: (Diskretnije)
Trpaju nas u istu vreću, a svi smo mačke u yaku!
II ŽENA: Eeeh, najbolje da predahnemo malo...
I ŽENA: U pravu ste. Baš kažem onomad: ženski poslovi – prava
robija.
II ŽENA: Kome pričate? Dok uveče skuvam, dok properem nešto – već
ponoć! A ujutro posao čeka.
I ŽENA: A tek ova skupoća! Pa sad – snaći se ako umeš.
II ŽENA: Jelte, a daje li vam muž za kuću koliko je potrebno?
I ŽENA: Mislite, moj muž meni?
II ŽENA: Pa naravno! Neće valjda moj muž vašu kuću izdržavati.
I ŽENA: Da, da! Pa daje, daje, ali na kašičicu, što kažu.
II ŽENA: A moj, vidite, daje! Široke je ruke, ne mogu da kažem.
I ŽENA: Ovaj vaš?!
II ŽENA: Da, moj Momčilo, što se čudite?
I ŽENA: Ma hajte, molim vas! Vi ga ne poznajete dobro. Taj čuva pare
kao da drži zmiju u yepu.
II ŽENA: (Unese se prvoj u lice)
Ja rođenog muža ne poznajem? To mi vi kažete?
I ŽENA: Ne, ne, ne kažem. Možda ima situacija kada je galantan, ali
mislim ovako u principu...
II ŽENA: Slušajte vi da nisu vaši prohtevi i u kući i van kuće malo
preveliki kad vam ni jedan nije dobar?
I ŽENA: (Dureći se)
Pa ako je vama daj šta daš dovoljno, meni, vidite, nije.
II ŽENA: Nijedan, draga gospođo, nije sa mnom na daj šta daš, neego
sam ja sa obojicom: uzmi koliko hoćeš i kvit!
I ŽENA: Oho, onda bih ja kod vas mogla još i na dopunsku nastavu!
II ŽENA: (Nadmeno)
Ha, ne verujem da sam stručna za sve oblasti u kojima ste vi
slabi.
Muževi se malo uzvrpolje, onda ustaju i kao spontano prilaze ženama.
II MUŽ: Gledamo vas, vas dve se site ispričaste...
I MUŽ: ... a što nama krče creva – to nikom ništa, a?
II MUŽ: Kako bi bilo da svi četvoro nešto omako pregrizemo?
II ŽENA: (Ustaje)
O, to bar nije problem! Spremili smo mi za ceo vikend!
II MUŽ: Kako VI? Valjda MI draga?!
I ŽENA: A gde ti je ono što smo mi doneli?
II MUŽ: Aha, pa da i mi smo... da kažem, ni vi niste praznih ruku...
Uf!
(Odlazi i donosi jedan zembilj sa hranom)
Evo, ako se i hrana složi kako smo se i mi sastavili, bar
ćemo apetite smiriti.
II ŽENA: Apetite? Ko bi još znao vaše apetite.
(I ženi)
Hajdemo, gospođo. Začas ćemo mi to...
Žene odlaze. Ostaju Stevan i Momčilo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 2:58 am

TREĆA SCENA
Muževi sami.
STEVAN: (Duboko uzdahne i sruči se na jedan ležaj)
Auuuh! Pa dobro prijatelju, da nas je neko pitao – šta nam
je sve ovo trebalo?
MOMČILO: (Šeta i mlatara rukama)
Kakvi trebalo? To što nas je snašlo ni najrođenijem
neprijatelju ne bih poželeo.
(Trgne se)
A, izvinite, zaboravih kad smo se predstavljali, kako ono
beše?
STEVAN: (Mrzovoljno)
Bolje bi bilo i da zaboravite... Stevan, Stevan Joksimović,
preduzetnik...
MOMČILO: (Pruža mu ruku)
A, da, privatnik, dobro se sećam! Momčilo Stepić,
inženjer.
STEVAN: Au, čoveče, ala mi povukosmo đavola za rep!
MOMČILO: Mi njega za rep, a on nas za nos! Dobro, gde je nađoste, molim
vas?
STEVAN: Mislite ovu moju?
MOMČILO: Ma ne brate! Ovu moju?
STEVAN: Kako gde? Pa ja sam nju zaposlio kod mene u firmi.
MOMČILO: A ranije je niste znali?
STEVAN: Poznavali smo se i ranije, ali samo onako, iz viđenja...
MOMČILO: Hm, tako znači... A ja već mislio da nije neki inat, ili
osveta...
STEVAN: Taman posla! Znamo se više od godinu dana.
MOMČILO: Au, bogati! Ma ne, ja sam budala! Treba takve vazdan žedne
preko vode prevoditi.
STEVAN: Pa sad, ne bih rekao da ste preko vode prevođeni, a žeđ ste,
vidim, našli načina da uzažite...
MOMČILO: (Nervozno)
Pustite sad to! Jedno lepo poznanstvo koje je po inerciji
dospelo skoro do intime... Ništa drugo. Nego, opet da se
vratimo vašem slučaju, gde baš vi da se nađete u toj igri?
STEVAN: Znate šta gospodine, ovde nema vašeg ili mojeg slučaja, jer
su stvari veoma izukrštane. Drugo, pitate kako ja da se
nađem u svemu tome. A što? Zar ja nisam još uvek
dobrodržeći muškarac?
MOMČILO: To ne kažem, svaka vama čast! Mislio sam gde baš vi da
budete Mirin muž?
STEVAN: E, opet malo da pojasnimo problem, gospodine Momčilo. Vi
ste rekli da se vraćate na moj slučaj, ali gospođa Dobrila
je vaša žena! Vidite kakvo je naše vrzino kolo? Nećemo se
lako izvući.
MOMČILO: Tim pre što je vaš slučaj sa mojom ženom očigledno uspeo?
STEVAN: Šta da vam kažem? Zatečen sam u vašem stanu sa vašom
suprugom i u vašem odsustvu. Imate sve na dlanu, pa
procenite sami.
MOMČILO: Šta hoćete da kažete? Pa nije moja Dobrila sa ulice,
molim vas. Govorio sam joj: “Obraz da mi čuvaš, inače mi ne
izlazi na oči!” S te strane možete biti mirni. Ona je
živela u čestitom braku!
STEVAN: Naravno, naravno! Uredna, tačna, disciplinovana. Bilo mi
je pravo zadovoljstvo...
MOMČILO: Ma nisam mislio u poslu!
STEVAN: Pa ni ja nisam mislio na firmu...
MOMČILO: Uf, pa ostavite se čoveče moje žene! Nego vaša Mirjana,
nemojte da se vređate, ali vrtela se oko jednog
uniformisanog lica preko mesec dana...
STEVAN: Da, da, onako krupan, sa velikom torbom preko ramena?
MOMČILO: Tačno! Da niste i njega uhvatili?
STEVAN: Ja nikoga ne hvatam, gospodine! To je poštar. Dugo je
opsedao, vi znate za mesec dana, a ja znam za oko pola godine,
no to je bilo bez posledica. Nego, da niste primetili
jednog advokata u njenom društvu?
MOMČILO: Advokata?
(Razmišlja)
Ne sećam se... Jednoga znam, ali on je bio član neke
disciplinske komisije...
STEVAN: A ne, njega znam. Stošić, radio je u ES-DE-KA, pa prešao u
službu platnog prometa. Nemam nameru da vas tešim, ali
bezopasna figura, verujete. U dve reči – ženski petko!
MOMČILO: Mene da tešte? Zašto bih ja bio toliko povređen?
STEVAN: Pa mislio sam, ukoliko gajite iskrena osećanja, jelte...
MOMČILO: More kakva iskrena osećanja, prijatelju. Obojica gajimo
guje u nedrima, a dokazi su više nego očigledni. Biće da
njih dve vode svoju politiku, a mi smo tu samo marionete!
Zbilja, kad pomenuh politiku, u kojoj ste vi stranci?
STEVAN: Nevažno, dragi moj, potpuno nevažno i za stranku i za
mene. Znate, ja sam vam pomalo tradicionalista, pa ne
mrdam od komunizma...
MOMČILO: A, “Julovac”, znači?
STEVAN: Tako nešto, ali samo simpatizer.
MOMČILO: Ako su te simpatije kao prema Dobrili, onda ste vi
politički veoma angažovani.
STEVAN: A, ne! Znate kako se kaže: politika je velika kurva...
MOMČILO: Hm, ovaj, apropo malopređašnjeg, da niste malo preterali...
STEVAN: O, oprostite! Na Dobrilu nisam ni pomislio... Mislio sam,
ove naše stranačke frtutme i zavrzlame. Svaki ozbiljniji
čovek radije se drži po strani... A vi ste u nekoj partiji,
ili...?
MOMČILO: To me ne pitajte, ranu novu mi ne otvarajte! I šetao, i
lupao u lonce, i nadao se kakvim-takvim promenama, ali evo
šta sam dočekao.
STEVAN: Dakle opozicija, to sam i mislio.
MOMČILO: Zašto? Šta fali? Da vam nisam suprugu možda zatrovao?
238 Dragan Aleksić
STEVAN: He, he, nemojte da se ljutite, ali rekli ste da ste sami mnogo
više otrovani. Uostalom, ja sa ženama o politici ne
volim da pričam!
MOMČILO: Kako sad to? Pa “Julovci” su prilično osmomartovci?
STEVAN: A ne, kod mene se zna! Partijski program je jedno, a
porodična pravila nešto sasvim drugo.
MOMČILO: Imate li možda pravila i za akcije van porodice?
STEVAN: E, pa to bi više pristajalo opoziciji koja je vazdan za neke
promene.
MOMČILO: A znamo mi i vaše promene po brakovima gde žene čitaju
sudove, a muževi peru novine, ha, ha.
STEVAN: Znate, znate, kako da ne znate kad ste se ovako umešali!
MOMČILO: (Ustaje i diže ruke)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:02 am

Polako gospodine! Supruge su nas bacile u arenu, a
politika će nas potpuno dotući! Pa nismo mi poslanici i
nije ovo onaj naš parlament, bogamu!
STEVAN: E, nemojte tako, ha, ha! Naše dve biračice glasale su za nas
i to po dva puta. Za jednoga, tajno, za drugog javno, ha, ha!
MOMČILO: He, he, šala je lepa stvar, ali situacija je ozbiljna. Morali
bismo i nas dvojica da se odlučimo, pa da za nešto glasamo!
STEVAN: Kako to mislite?
MOMČILO: Pa lepo brate! I jednom i drugom jedna je žena, a druga nije.
Pa sad da se opredelimo.
STEVAN: A, to mislite? Nema problema! Vi birajte, a meni šta
ostane – to ću uzeti. A bila moja žena – a ne bila, ja se
sekirati neću!
MOMČILO: Nema šta – komunista od glave do pete! Sve je naše, sve je
društvena svojina i svi imamo pravo na sve! E, pa vidite,
ovde to neće moći tako osim ako ne mislite da svi živimo u
četvoročlanom kolhozu?
STEVAN: Ni govora! Ovo su nova vremena! Mi, mislim vi, opozicija,
jelte menjate svet! I šta hoćete? Da izaberemo svoje žene,
da pružimo mali prst i da pljucnemo, kao, puj, produži
bedo! Revolucionarne promene, novi svetski poredak, nema
šta!
MOMČILO: Pa šta da radimo?
STEVAN: (Priđe mu intimnije)
Šta mi sad možemo da menjamo? Da vam kažem pošteno –
birao ja, birali vi – isto nam se hvata!
MOMČILO: A mislite... Pa da... Ustvari?
STEVAN: Da budem još pošteniji: biram li ja svoju, ili vašu ženu –
obe su moje. Birate li vi – isti slučaj. Kako onda da
izaberemo?
MOMČILO: Ali čekajte, brak je... odnosno, brakovi su u pitanju!
STEVAN: E tu ne dirajte ni za živu glavu!
MOMČILO: Ne razumem?
STEVAN: Brak je brak i ostaje brak! Da nismo bili u braku, ne bismo
ni uleteli u brakolomstvo, a iz te nevolje ništa nas ne
može spasiti osim braka!
MOMČILO: Možda ste u pravu... Hm, već mi je izgledalo da smo i
politički protivnici, ali u ovom slučaju smo istomiš
ljenici.
STEVAN: Brak mora da nam ostane svetinja, to vam kažem iz iskustva!
MOMČILO: Eh sad, iskustvo vam nije naročito, ali, ruku na srce, ni
moje nije bolje.
STEVAN: A tu leži zec! Sreća u nesreći je što je moja ljubavnica
vaša supruga, a vaša veza je moja žena. Shvatate?
MOMČILO: Razumem, razumem, jednoglasno nas dvojica glasamo za brak i
tačka!
STEVAN: I to iz ubeđenja, pazite!
MOMČILO: I iz uverenja, i iz ubeđenja, i bez obzira na mišljenje
javnog mnjenja, ha, ha!
STEVAN: Znači odluka je pala: brak nema alternative?
MOMČILO: Nema, a i da ima – alternativa je takođe u braku, zar ne?
STEVAN: Pa tako vas volim, prijatelju!
(Tapše ga po leđima)
I zašto bi se, molim vas lepo, lomatali po sudu? Te
parnice, te troškovi, a za čije babe zdravlje?
240 Dragan Aleksić
MOMČILO: Meni o tome ne pričajte, kunem vas Bogom! Znam kad sam se
razvodio od prve žene, još kad sam bio u radikalima,
parničili smo se preko osam meseci. Bila je iz preka,
poprilična miražyika, pa sve zbog miraza...
STEVAN: Dakle, uskladili smo naše programe, pa sad da im to lepo
saopštimo, da znaju pošteno da se vladaju pred svetom.
MOMČILO: Jeste, da im kažemo: šta je bilo – bilo je, ali brak ostaje
brak. Međutim, nemojte da čujem ubuduće
(Kao grmi)
Mmgr... inače...
STEVAN: Da, da, oho-ho-ho! Kažite im vi, onako muški, kako to ni
malo nije bilo lepo, ukorite ih...
MOMČILO: Ja? A baš sam mislio da vama sugerišem šta da im kažete
i kako... Mislim, vi ste ozbiljniji.
STEVAN: Ne, ne, vi ćete bolje, jer zamislite ako se neka od njih
uskopisti, pa vrisne: ko to nama drži lekvijer? Pa ko se
nama udvarao pored svoje zakonite veze? Ko je ovde šarao,
varao i mazao, a?
MOMČILO: Šta?!? One to da pitaju? Ma pustite vi mene! Ja ću da im
zalepim flaster na usta!
STEVAN: Ne, ne, ja ću da ih polijem, pa ima da se puše! Bezobraznice
jedne...
Ulazi Dobrila sa tanjirima, viljuškama i noževima u rukama.
DOBRILA: Hajde vas dvojica, pređite lepo u drugu sobu dok mi
postavimo, pa ćemo vas pozvati.
Stevan i Momčilo za trenutak ostanu ukočeni, zatim se pogledaju,
slegnu ramenima i pođu u drugu sobu. Ulazi i Mirjana sa salvetama.
ČETVRTA SCENA
Žene same.
DOBRILA: Pa i vama bi to bilo čudno! Pored takvog muža, molim vas,
vi tražite preko hleba pogaču.
MIRJANA: “Pored takvog muža?” Ha, ha! Kakvog muža? Običan mlakonja.
Ako u firmi još na nešto i liči, u kući je senka od
čoveka, verujte.
DOBRILA: A tek ovaj moj? Ne prepoznajem ga više. Ostario. Počeo da
lapi. Od pre godinu dana kao da ležim sa dve plećke u
krevetu. Koliko biste mu vi videli lice – toliko i ja.
MIRJANA: Moj Steva je još gori. Uveče, kad je kod kuće, samo nešto
čita. Udubi se kao da studira astronomiju. “Hoćeš li još
dugo da bistriš te štampane abrove, Stevo?” On samo ćuti.
I šta da radim? Okrenem se, pa zaspim.
DOBRILA: More bar da čita, nego Momčilo prvi zaspi, pa kad počne da
hrče! Ijao! Staklići se po plakaru tresu. I guram ga, i
ritam ga, ali ništa. Struže li struže kao da balvane
testeriše.
MIRJANA: A je l vam smeta onalampa za čitanje? Mene ubi. Pravo mi
svetlo u oči udara. “Ma stavi neku krpu na tu lampetinu,
čoveče!” On ništa. Pogledam bolje – gospodin zaspao! Au,
blago meni, eto to vam je moja sudbina, gospođo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:03 am

DOBRILA: Ko bi to rekao? Zaklela bih se da je Stevan vatra živa.
Progoreće papire na pisaćem stolu, brinem kad sevne
očima. A moj Moca, bljak...
MIRJANA: Grešite gospođo, grešite. Momčilo je pravi mušakarc.
Otmen, odmeren, a opet impulsivan. I ukusa taj ima. Uvek
doteran, elegantan. Svaka bi vam pozavidela na takvom
mužu, verujte.
DOBRILA: Znate šta gospođo, mi možemo ovako daleko da guramo.
Naša iskustva su različita, ali nevolja je što je reč o
istim ljudima.
MIRJANA: Pa da! Nas dve ih znamo u dva potpuno različita izdanja.
DOBRILA: A šta smo nas dve tu krive? Ništa! Kad je vaš Steva kao i
moj Moca u kući takav, morale smo potražiti izlaz na
strani, zar ne?
MIRJANA: I sve bi bilo razumljivo da i vi i ja ne naletesmo na iste
muškarce! Eee, ali sad oni više nisu isti!
DOBRILA: Ama to su takvi dvoličnjaci i beskičmenjaci kakve zemlja
ne drži!
MIRJANA: A šta smo mi? Guske, ćurke jedne! Ama to se ni šiparicama
ne bi desilo. Da nas nikogovići tako nasankaju! Lepo nas
dva puta ovako...
(Pokazuje)
okrenuli oko prsta i sad još mogu da nas bace kao dogorele
pikavce.
242 Dragan Aleksić
DOBRILA: A, moj bogami neće! I do sada sam strogo držala, ali od sad
ima da mi igra pipirevku! Platiće mi on, sve će mi
platiti.
MIRJANA: Ama čekajte malo, smirite se! Niste vi uhvatili vašeg
muža u šteti, nego i on vas. Saberite se, podelite se, pa
ćete videti – ako isterate pozitivnu nulu, bićete srećni.
DOBRILA: Uf, pa da, da... A kakav je vaš predračun u svemu tome?
MIRJANA: Mršav, mršav... Taj ljigavac će odmah da krene: žena obraz
kuće čuva, naše majke i bake su moral čuvale... Znam već
njegove tirade.
DOBRILA: Znate da i ja čujem već tu demagogiju! Bednik jedan i
gulanfer! On je, molim vas, do sada samo tri političke
stranke promenio. Ne da se okreće kako vetar duva, nego ga
svaki povetarac odnese kao perušku iz jastuka!
MIRJANA: Ipak, vaš Moca je školovan čovek i bar je veran opoziciji,
a ovaj moj stara komunjara, privatnik postao, a ceo
život mi je trubio da se za društvo davao bez ostatka.
Vala, i ne ostade ništa od njega, bestraga mu glava!
DOBRILA: Šta je – tu je! Mi bolje nemamo?
MIRJANA: Ama na muža nisam ni tipovala, ali da me ljubavnik ovako
nasanka...
DOBRILA: Pravo da vam kažem, ja ni sa jednim nisam pošteno
računala. Muškarci su vam svi isti. Konfekcija na
rasprodaji. Samo, da me ovako onaj moj nasamari... Ne, ne, tu
nešto nije u redu!
MIRJANA: Nešto? Ništa nije u redu! Upale smo u papazjaniju iz koje
se nećemo lako izvući.
DOBRILA: Sad vidim, pametne su one feministkinje, majke mi! Ne
znam da li se femišu, ili su iskrene – tek, s muškom
bagrom na istorijsku distancu!
MIRJANA: Ma pustite, gospođo! I to je šminka. Da vidim ja tu
distancu kad naletiš na lud kamen, pa se pokriješ istim
pokrivačem.
DOBRILA: Ajd sad, kad rekoste – pokrivač – kakav je, molim vas, u
krevetu?
MIRJANA: Mislite u mom krevetu, ili u vašem?
DOBRILA: Pa bili ste valjda u oba, svejedno. Kakav je kao muškarac?
MIRJANA: Čekajte, pitate za Mocu, ili za Stevana?
DOBRILA: Ama znam Stevu, rekla sam vam, pitam za Momčila?
MIRJANA: Aaa, to? Znate šta, da nismo mi malo predaleko otišle?
DOBRILA: Gde ćete dalje, sestro slatka, gde!? Retko se nađu dve žene
koje mogu takva iskustva da izmenjaju.
MIRJANA: Tačno, ali, znate, ne bih baš toliko zalazila u intimu...
DOBRILA: Nema više govora o nekakvoj intimi! Zar ne vidite da je
stvar pukla ko zrela tikva?
MIRJANA: Naši odnosi su pukli, ali mi bismo mogle ipak malo da se
pričuvamo.
DOBRILA: Nas dve, ovako između sebe, nema šta da se čuvamo. To je bar
jasno, slažete li se?
MIRJANA: Pa i da se složim... Ne znam šta da vam kažem... Dobar je,
eto, čak po neki put veoma uspešan, gospođo.
DOBRILA: (Besno)
Kako dobar? Šta vam to znači – uspešan? Moj muž nije vaš
učenik, gospođo! Pitam vas direktno: da li je strastan?
Uopšte, kako se slažete u krevetu?
MIRJANA: E što je mnogo – mnogo je! Nećemo valjda još i posteljinu
da pregledamo?!
DOBRILA: Imate pravo! Da ne zavirujemo po krevetima. Ko zna koga
bismo u njima pronašli.
MIRJANA: Nego, da vidimo, draga moja, šta ćemo i kako ćemo? Moramo
neki stav da zauzmemo!
DOBRILA: Kakav stav? Mi smo dve povređene žene. Nevine žrtve
njihovog nemorala i magupluka! Što to smo mi!
MIRJANA: A šta ako oni pokrenu pitanje našeg morala i poštenja?
244 Dragan Aleksić
DOBRILA: S kojim pravom, moliću lepo?
MIRJANA: Tačno! Momčilo je odmah rekao da niko nema pravo da se
ljuti.
DOBRILA: To ćemo još da vidimo! Nego, da ih pozovemo da se prihvate
ovog mezetluka. Znate šta je rekla ona Amerikanka kad su
je pitali šta je navažnije za sreću u braku?
MIRJANA: Ne znam. Šta?
DOBRILA: Najvažnije je dobro nahraniti tu životinju, ha, ha.
Smeju se a zatim pozivaju muževe.
MIRJANA: Stevane, Moco! Jelo je na stolu!
Ulaze Stavan i Momčilo, gledaju na posluženje, tržaju ruke, obilaze oko
stola i sedaju na ležajeve.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:04 am

PETA SCENA
Svi četvoro. Momčilo lupa viljuškom u jednu čašu i uzima reč.
MOMČILO: Pre nego što se založimo ovim lepim đakonijama, imam
jedan predlog! Zašto vas dvoje ne biste lepo ostali večeras
da spavate kod nas?
DOBRILA: Odlično Moco! Kao da si mene pitao. Stvarno, zašto ne
biste ostali? Sutra je subota, ne moramo sabajle na posao.
STEVAN: Vala baš! Kuda ćete sad da se lomatate po trolejbusima, a
ovde ima mesta koliko hoćete.
MIRJANA: I posteljine ima na pretek.
DOBRILA: Čekajte, ali ko je pozvan na spavanje i kod koga?
MOMČILO: Kako ko? Pa vi kod nas?
MIRJANA: Au, ovde se ne zna ko je gost, a ko domaćin!
STEVAN: A zar je to sad važno? Svi smo lepo pozvani i svi još
lepše primljeni. Je l tako?
Mala srpska komedija 245
MOMČILO: Što se mene tiče, slažem se! Nemam zašto da žurim. Ne
čeka me kući žena sa oklagijom, ha, ha...
DOBRILA: Moco, nije prilika za neslane šale, ali šta je – tu je! Neću
da kvarim društvo.
MIRJANA: Pristajem i ja. Što bih bila drugačija od ostalih?
STEVAN: Ako se predlog jednoglasno usvojio, gospodin Moma i ja smo
odlučili...
MOMČILO: (Upadne u reč)
Jeste, dogovorili smo se... povodom ovoga što nam se igrom
slučaja večeras dogodilo...
STEVAN: Mislili smo na ovu zbrku u koju smo upali...
MOMČILO: Da mi to lepo alalimo!
STEVAN: Jeste! Lepo, prijateljski, nez isterivanja nekakvih krivih
Drina.
MOMČILO: ljudi smo, grešni smo, nije da nismo, ali Bože moj! Zar to
ne može svakom da se desi.
STEVAN: I nama se tako desilo, pa šta? Nećemo svet da menjamo zbog
jednog nesporazuma?
MOMČILO: Zar bi trebalo sad jedni drugima oči da vadimo?
STEVAN: Jeste, pravo ste rekli, a i naš narod kaže: “Vrana vrani
oči ne vadi”.
MOMČILO: (Podigne prst visoko)
Aliiii... brak je brak!
DOBRILA: To valjda nije u pitanju?
(Mirjani)
Je l tako gospođa Miro?
MIRJANA: Taman posla! Bračna zajednica je osnovna ćelija ljudskog
društva.
STEVAN: (Više Mirjani)
Kakva ćelija, bogati?
(Svima)
Ha, ha, sami se pohapsili, pa se sami oslobodili.
MOMČILO: Kad je brak u pitanju, milim vas, onda tu više diskusije
nema!
STEVAN: Da ga poštujemo, u brak da ne diramo, sve-sve, ali brak! Da
li smo se razumeli?
DOBRILA: A što reče malopre da smo se kanda oslobodili?
STEVAN: Eto kako bismo mogli da budemo naopako shvaćeni! Rekao
sam i to u šali da smo se sami oslobodili, ali šta je to?
Pa kao kad u zatvoru kažnjenik ima pravo na posetu supruge
jedanput mesečno, ili tako nešto.
MIRJANA: Da ali, dozvoljena je poseta žene, supruge, a ne...
MOMČILO: Pa dobro, šta smo mi? Bračni robijaši? Mi smo slobodni
ljudi, jelte, i za nas ta nagrada može biti izvan braka,
razumete?
STEVAN: Da, da, izvan osnovne ćelije ljudske zajednice!
DOBRILA: Hajde, šta smo se upetljali? Ispada da smo svi kažnjeni, i
nagrađeni, i zatvoreni, i oslobođeni!
MOMČILO: Dobrila je u pravu! Da se vratimo mi brakovima koji se jesu
malo pomešali, ali nipošto se nisu izgubili!
STEVAN: Naravno! Verujem da nikome ne padaju napamet nikakvi
razvodi, igrarije šapca-lapca i ćorave bake? Da ne pominjem
komšijske abrove, advokatske troškove, sudske
takse i tome slično.
MOMČILO: Bravo Stevo, ovo su prave reči!
(Pljeska, seda za sto i uzima nešto da prezalogaji)
Ne, čovek je razumeo u čemu je stvar!
STEVAN: (Uzima čašu sa pićem i diže je)
Hvala, hvala! Eto drage moje gospođe i gospodine, u su-
štini, to sam hteo da vam kažem.
Svi se kucaju i otpijaju gutljaj.
MOMČILO: (Ženama)
Čuste li kako je čovek govorio? Ama kao da je mene pitao.
Sad je sve čisto i jasno, pa hajde, da se založimo kao ljudi.
DOBRILA: Svaka čast Stevane na tvojoj završnici, samo mene su još u
osnovnoj školi učili da reči vrede tek kad se pređe na
dela.
MOMČILO: A šta tebi u našem slučaju znači preći sa reči na dela?
MIRJANA: Ne, gospođa Dobrila je mislila, lepo je to rečeno, ali da ne
bude mrtvo slovo na papiru.
MOMČILO: Au, pa šta bi gospođe htele? Možda biste vi da vam damo
garanciju, a?
DOBRILA: A što vi nama? Valjda i mi imamo kvalitete po JUS-u!
MIRJANA: Ja bih zadržala samo pravo na reklamaciju.
MOMČILO: A čega, moliću lepo? Koja je roba u pitanju i na koji rok?
DOBRILA: Kad je o ovakvom kvalitetu reč, rok bi trebalo da bude
neograničen, zar ne Miro?
MIRJANA: Samo da reklamatori ne potraže neke nove primerke.
STEVAN: Čekajte, polako! Dosta te političke ekonomije, ili ekonomske
politike. Ako smo nas dvojica dali neku reč i ako
ste vi uložile vaše poverenje, onda ovo nije roba sa
buvljaka, drage moje!
DOBRILA: A reč ste dali?
MOMČILO: Da je u svemu što nas je zadesilo brak valuta sa zlatnom
podlogom.
MIRJANA: Pa ako je tako, onda bismo nas dve mogle da predahnemo, šta
velite gospođa Dobrila?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:05 am

DOBRILA: Predahnula bih ja kad mi ne bilo do uzdisanja. Međutim,
ako smo povukli pravi potez, onda nema vraćanja! Strogi
pjesto šeh.
Stevan povlači malo Momčila prema rampi gde izmenjuju par replika u
četiri oka.
STEVAN: (Momčilu)
Moco, da se nismo mi malo istrčali?
MOMČILO: Kako to mislite?
STEVAN: Nešto nas hvataju za reč i obećanja. Da ne bude nekog
sranja?
MOMČILO: Hm. primedba je na mestu! Sad ću ja da intervenišem!
Vraćaju se ženama.
MOMČILO: Slušajte vas dve! Gospodin Steva i ja smo uzeli tajm-aut da
nešto proverimo taktiku...
DOBRILA: (Upada u reč)
Je l vaša taktika čovek na ženu, ili žena na čoveka, a? Ha,
ha...
MOMČILO: Ne izmotavaj se ženo, ovo su ozbiljne stvari! Dakle, ako
gosn Steva i ja samo još jedanput nešto čujemo...
STEVAN: Nešto samo da je malkice nalik ovome, razumete li vas dve
kad vam se srpski kaže?
DOBRILA: Kakve su to insinuacije? Zar ste vi oženjeni uličarkama?
(Mirjani)
Gospođa Miro, ovo je uvreda, molim vas!
MIRJANA: Sramota! Pa s kim smo mi ovde uhvaćene? Sa nekim gilipterima,
ili sa rođenim muževima?
DOBRILA: Kakvo pitanje, gospođo? Vidite valjda da smo se obreli i
među jednim, i među drugim!
MOMČILO: Ču li ovo Stevane? Ti i ja ispadosmo i muževi i mangupi,
pa ti sad bira šta bi da budeš!
STEVAN: Prosto ne znam šta mi je bolje, he, he.
MOMČILO: Ja opet ne znam šta je gore, ha, ha!
DOBRILA: Sram vas bilo! Brak iznad svega, a ovamo nas ismevate! Ama
šta ćutite Miro? Ovakav blam ja još nisam doživela.
MIRJANA: Nemojte da se ljutite, ali i vi ste se malopre našalili u
vezi onog: čovek na ženu, ili žena na čoveka... Ne, ne, bilo
je duhovito, stvarno.
MOMČILO: Vas dve nas uopšte niste razumele! Mi smo hteli, je l tako
Stevo, da se obezbedimo od sličnih budalaština sa nekima
koji bi bili još veće budale od nas.
DOBRILA: Razumele smo, suviše dobro smo razumele, ali šta ako
jadan od vas zabaci udicu u neke druge vode, a?
Mala srpska komedija 249
MOMČILO: Ja više na takvo pecanje štapove ne nosim!
STEVAN: A ja i da ponesem, ni lud ne bih zabacio. Ko se jedanput u
životu ovako upeca, taj više ni u riblji restoran ne ulazi!
MIRJANA: (Dobrili da muževi čuju)
Vidite gospođo, baš su slatki, vrpolje se ko neki klinci,
ha, ha!
DOBRILA: (Mirjani, da ne čuju)
Ala ste naivni! Obojica su ovejani ženskaroši bez obzira
ko nam je muž, a ko onaj drugi.
MOMČILO: Aaaa, nema šurovanja, nema ženske koalicije, nema zavera,
drage moje!
STEVAN: Da nećete još da započnete terorističke akcije protiv nas,
a? Ha, ha!
DOBRILA: (Prilazi stolu i uzima nešto za jelo ili piće)
Hajde, dosta je bilo priče! Nemojte više da se žedni preko
vode prevodimo, već da se poslužimo, pa makar sit gladnom
i dalje ne verovao, ha, ha...
STEVAN: Ako smo rešili da stavimo pamet u glavu, jer svi smo mi
udati i oženjeni ljudi...
MOMČILO: (Služi se)
Gotovo je gotovo! Što je bilo – bilo je! Znate ono, komad se
odlaže zbog bolesti glumaca. E kod nas se odlaže zbog
ozdravljenja! Hajde, ovo što ste nam vas dve spremile, ne
trpi odlaganje.
STEVAN: Vala baš!
Svi zastanu i pogledaju ga.
DOBRILA: AS šta smo to MI VAMA spremile?
MOMČILO: Greška u koracima! Mislio sam na ovu sjajnu trpezu!
SVI: Aaaaa!
Zamračenje. Duža pauza, ili pauza između dva čina. U pauzi muzički
intermeco.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:05 am

DRUGI DEO
ŠESTA SCENA
Po osvetljenju prethodna soba je priličnom neredu. Žene i muževi su
krajnje opušteni, neuredni, očigledno u alkoholisanom stanju. Momčilo
sedi na tepihu naslonjen na jedan ležaj, razdrljene mašne, bez sakoa, sa
cigaretom u ustima. Stevan pola sedi, pola leži na jednoj fotelji s
podignutim nogama na šticnu, takođe raskomoćen držeći čašu sa
pićem u rukama. Mirjana i Dobrila su zavaljene na jednom ležaju pri čemu
je Mirjanu više uhvatilo piće, jer se češće smeje, povremeno valja i
ludira. Dobrila prevrće očIma, pokušava da zadrži kakvu-takvu
distancu, ali opšta orgija i neka vrsta ironične, namerne amnezije
hvata i nju.
STEVAN: I šta sad? Trebalo bi da trljam glavu i da bacam bob, pa da
vidim ko mi je od ove dve žena, a ko nije, hi, hi.
MOMČILO: (Gleda kroz čašu prema ženama)
Stevo, moraš ovako da gledaš kroz čašu, da im uzmeš
meru, i ako te sreća posluži – žena ti je tu!
STEVAN: Znam, znam da je tu, samo koja? Vidim noge, četiri noge, ali
poznate mi sve, ha, ha... Pređem na suknje – Bog me ubio ako
obe suknje nisam ja kupio! Ne, ne, ja na žene ne žalim pare
da bacim!
DOBRILA: Čuješ li ih Miro? Ijao, šta nam rade? Pomešali nas
momci kao prljav veš u mašini!
MIRJANA: Ko nas pomešao? Ovi? Ha, ha, ha! Koji su to, molim vas? Ja
ne poznajem ove tipove, ha, ha...
DOBRILA: Poznajemo se more, svi se poznajemo, samo smo se falsifikovali!
Da imamo onaj aparat, pa da vidimo ko je za
bračnu potrošnju, a ko se ovde uvalio na crno, ha, ha.
STEVAN: (Ustane, malo se klati)
Basta! Basta, razumete li vi mene, ili u prevodu – dosta!
Ako smo nas dvojica popili koju, ne možete vas dve za nos
da nas vučete!
MOMČILO: Šta biste vi još htele? Da se i sami zaboravimo, pa da nas
vi izvlačite kao ono – miš beli sreću deli, je li?
MIRJANA: Uuuu, ala bi to bila sreća kao što ste nas i do sada
usrećili!
DOBRILA: Vaša je sreća što ne znamo ko ste, a možda se ženiramo i
da vas prepoznamo.
STEVAN: Mene znaju poslovni partneri od Valjeva do Kraljeva i od
Bele Rusije do Crne Trave, razumete li vi, a da me rođena
žena ne poznaje! E, nije-nego. Gde god kažeš: Stiv Joksa kao
da si rekao: “Sezame, otvori se!”
MIRJANA: (Dobrili)
To si ti, pa da! Ti njemu “Sezame...”, a on meni: “Zeza me...”
Ha, he, hi, ho...
DOBRILA: Au, pa ova odlepila više nego vas dvojica! Čujete li je,
molim vas?
MOMČILO: Izvinite, gospođa mi nije poznata, ha, ha!
STEVAN: I ja je nisam poznavao, ali nađavola, sad je još i zaboravio,
ha, ha.
MIRJANA: (Ustane i pođe od jednog do drugog, pa ih začikuje)
A ja vas znam! Uta-ta! Znam vas ko zle pare! Znam vas
puške... mada pištolji niste nikada ni bili, ha, ha...
STEVAN: E, pa ženo pretera ga! Nemoj sad... hik... da pozovem kumove,
pa da nas identi... inedi... ne identifikuju, jeste!
MIRJANA: E da su mi sad oni kumovi i ova pamet ja bih rekla: nouuu!!!
STEVAN: Ćut, ćut tamo! Kumove smo još i imali, ali ti pameti –
nikada!
MOMČILO: Au, Dobrila, ovi se prepoznaše! Znači, ni nama više
zaborava nema?
DOBRILA: To važi samo za prvu ljubav, a za nas ne važi, ha, ha!
MOMČILO: Bre, Stevo, crni Stevo! Mi cugnuli da se olakšamo, a ove
zajašile, pa mamuzaju li mamuzaju.
STEVAN: Kod nas komunista žene su ravnopravne, pa evo šta nam
rade, a u kapitalizmu su još ravnopravnije, pa ništa ne
rade...
MOMČILO: Znači kod mene bi bile zaludne, a... Samo da ti nešto
šapnem: ove naše su više razbludne, nego zaludne, ha, ha,
ha!
STEVAN: Šta kod tebe? U vas je kapital od kriminala!
MOMČILO: A kod vas, novokomponovanih komunjara kriminal je od
kapitala, ah.
STEVAN: Slušaj, Moco!
(Ustane)
Nisam ja nanovo komponovani komunista, nego sam ja to po
ubeđenju, po vaspitanju, razumeš li, more po poreklu!
MOMČILO: Au, jako ti poreklo! Kad pre ostade bez porekla! Sad si
tikva bez korena, ha, ha...
STEVAN: (Pođe prema Momčilu)
Momčilo, povuci reč inače ću uši da ti iščupam!
MOMČILO: Dobro, de, hajd, izvini!
(Ženama)
Videste li vi ovo žene? Budibogsnama! Da se čovek
prekrsti udruženom levicom!
STEVAN: E tako! Da si pametan, pa da se pričestiš srpom i čekićem!
DOBRILA: Vide li ti ovo, crna Miro?! Oko nas se slizali ko dva
buljava žapca, a oko politike se pokarabasala ko dva
ćorava jarca!
MIRJANA: Au, otrezniše me kao da sam raso popila! A da ih čovek ne
zna? Svaki je po tri partije promenio i još ima stranaka
koje tvrde da su njihovi simpatizeri.
STEVAN: Simpatišem stranke koje su mi simpatične, a član sam
samo jedne, ali vredne!
MOMČILO: Tako te volim! Član do članka – stranka do pojasa, ha, ha!
STEVAN: Opominjem te Moco, svideo si mi se kao čovek, mada ove
žene u tvom slučaju ne razumem, ali u političko opredeljenje
me ne diraj!
MIRJANA: To mu je erogena zona, ha, ha!
DOBRILA: More nije erogena, već demilitarizovana!
MOMČILO: Deder da spustimo loptu na zemlju! Videste li vi gde
politika izađe na veće zlo od švaleracije?
MIRJANA: Pa kakvi ste ženama u braku, takvi ste politici u
švaleraciji!
STEVAN: A šta fali našim ženama u braku?
DOBRILA: Sami ste se ofirali! Nedostaje nam vaša politika, ha, ha...
Mala srpska komedija 253
MOMČILO: E, ove dve će nas nagrditi da nas više ni jedna pogledati
neće!
STEVAN: Mene vala moja ocrni da me ni tvoja ič ne zarezuje!
MOMČILO: Al da mi nazdravimo za naše novo prijateljstvo, druže moj?
STEVAN: Ja sam za drugarstvo pre svega, gospodine moj Momčilo!
Živeli!
Otpiju pošto su se kucali.
DOBRILA: Vidite li vi ove seoske mačore kako se uvek na noge
dočekaju?
MIRJANA: Mnogo su mi sumnjivi. Uhodani su kao da su godinama
trenirali.
DOBRILA: I jesu, samo ne znamo na kojim sve terenima. Tek, pred nas
istrčaše kao uigrani tim!
MOMČILO: (Stavi ruku iza uha, kao da osluškuje šta žene pričaju)
Stevo, Stevane! Dok mi nazdravljasmo, odavde kanda opet
ladan vetrić duno!
STEVAN: Jest, jest, šuška nešto i šapuće! Ispod Biljke i Mire sto
đavola vire, ha, ha!
MOMČILO: (Bajagi diskretno)
Je li, a što se mi ne bismo s njima raskantali!
STEVAN: Misliš razveli? Poveli brakorazvodne parnice?
MOMČILO: Jest! Mi rekosmo – brak je brak, ali koji brak i kakav brak?
Lako ćemo dokazati da je i moj i tvoj bio traljav brak!
DOBRILA: O čemu vi to vas dvojica? Pa je l to časna reč i zakletva da
se u brak ne dira?
MIRJANA: Šta?!? Čiča miča i gotova priča! Pa ovo je strašno! Ti
nikogovići će nam kuće raskućiti, obraze upoganiti, nos
natrljati!
DOBRILA: Slušajte Stevo i Momčilo! Nismo mi vaše stranke i
partijski programi!
MIRJANA: Nećete vala vi s nama kao sa vašim raspamećenim birač
kim telima!
DOBRILA: Kad pre popucaste kao žice na hula-hopkama?
MIRJANA: A ovamo: “Brak je svetinja ljudskog društva! Brak pre svega
i brak posle svačega!” Beskičmenjaci jedni!
STEVAN: (Ustaje i prilazi im raširenih ruku)
Hej, stanite, čekajte, pljunite malo!
DOBRILA: Takvima kao vi i trebalo bi pravo u lice!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 05, 2009 3:07 am

STEVAN: Ama šalio s Moca, spadalo jedno opozicionarsko! Znate
kakvi su oni, danas jedno, sutra drugo! Ne uzrujavajte se,
golubice naše prpošne! Linija je strogo zacrtana i tu se
zna: brak nema alternative!
MOMČILO: Jest, što kaže Steva, hteo sam malo da vas protresem, jer
mnogo ste se raskokodakale, brate!
DOBRILA: Ma nemoj, mužu moj! A da se niste vi raskukurikali kao
pevci kikirezi? Mi jesmo za brak, ako je brak brak, a ako
nije, nismo ni mi za bacanje! Znate vi dobro kad se mi
udesimo, pa kad prođemo pored kafanskih baštica kakav
utisak ostavljamo, znate!
STEVAN: (Momčilu)
Eto ti! Još će reći da su se smilovale na nas!
MOMČILO: Štaaa? Ma čekaj čoveče? Razvod hoćete? Molim! Deder da
smesta pozovem advokata, da napravim predstavku! Sporazumni
razvod – glava da me ne boli!
DOBRILA: Samo ne zaboravite obojica: od nas dve ostaćete bez obe! Je
l tako gospođa Miro?
MIRJANA: Ako vi ostavite svoga, ostaviću vala i ja ovog mog smetenjaković
a!
DOBRILA: Čekajte, a da li ćete napustiti i Momčila?
MIRJANA: Mislite na vašeg Mocu? Hm, o tome nisam razmišljala.
Šta ste vi rešili kad je Steva u pitanju?
DOBRILA: To je druga stvar! Ovde mi govorimo o brakovima u kojima
smo sada, a ne onima u kojima ćemo možda biti!
STEVAN: Eto vidite? Šta sam vam rekao? Mi smo u bračnom ramu, a
slike menjaj ako ti se sviđa! Zašto da komplikujemo, da se
potucamo i plaćamo kad možemo malo da virnemo jedni
drugima kroz prste, a na prstima? Neka ih, brate, burme gde
su i bile! Hleba ne traže, je l tako?
MOMČILO: Steva je u pravu! Igra je zapala u krizu! Tražim tajm-aut!
Dobrila, pređimo načas u drugu sobu da popričamo malo!
STEVAN: Dođi i ti Miro! Sedi ovde da se preslišamo! Što kaže
naš narod: triput meri – jednom seci. Pa da pogledamo
malo.
MIRJANA: Meni je sve ovo postalo prežvakana žvaka, ali hajde...
Momčilo povlači Dobrilu za ruku i izlaze sa scene, a Stevan ustane i s
rukama na leđima počne da hoda po sceni.
STEVAN: Vidiš li ušta nas uvali, crna ženo?
MIRJANA: Ja tebe? Misliš kako sam te uhvatila na delu?
STEVAN: Misliš kako si sa Mocom upala kao muva u supu? Eeee, da
mi se slučajno ne nađe Dobrila pri ruci, ispao bih rogonja
kakvog svet nije video!
MIRJANA: Pri ruci! More, našla ti se u naručju i kombinezonu!
Bedniče jedan! Takvu ženu Moca je morao da prevari, ali ti
mene, pa to je greh koji ti ne mogu oprostiti!
STEVAN: Pa dobro ženo, ova komedija nema kraja! Zar nismo kazali
da su stvari tako izukrštane da svako od nas četvoro ima
istu štetu i istu korist! Izjednačene su krivice i
opravdanja!
MIRJANA: Da, ali ako je neko bolje vaspitan i ako ima finiju dušu –
taj sve teže podnosi!
STEVAN: I to je tvoj slučaj?
MIRJANA: Pa nije valjda tvoj, prostačino jedna nevaspitana!
STEVAN: Miro, ne vređaj, jer ako prostak izgubi glavu, svašta može
da se dogodi!
MIRJANA: Dakle, pretiš? Ucenjuješ, vršiš pritisak, je li?
STEVAN: Samo te ispravljam, draga moja! One “komplimente” si
uputila na pogrešnu adresu, jer bi gospodin privatni
preduzetnik još rekao: hvala!
MIRJANA: Bedniče! Ti nemaš ni srca, ni duše! Vređaš čoveka čiju
si... onu krpu od žene smotao kao Vlah pitu!
STEVAN: Ne, ne, divim se skorojeviću koji je moju venčanu damu
smotao kao pita Vlaha, ha, ha...
MIRJANA: Smej se, smej, a meni još zvoni ono tvoje licemerje: “Idi
dušo kod mame na Mlavu! Vazduh će ti prijati...” Što mi
nisi rekao kao čovek: romansa e finito, brod tone, spasavaj
se ko može!
STEVAN: Nisam mogao da dođem do reči od tvoje pažnje. “Ne skidaj
čarape kad spavaš da ne nazebeš...” A najradije bi me u
duboki zamrzivač stavila samo da se privatiš sa lovcem u
mutnm!
MIRJANA: (Dođe pred Stevana i iskrlješti mu se u lice)
Marš, prevrtljivče! Nećeš ti meni pamet piti i yigericu
ždrati! Nama, ne da zajedničkog života nema, nego više ne
mogu očima da te vidim!
STEVAN: Au, a ti si meni simpatična da te se prosto nagledati ne
mogu!
MIRJANA: (S pomirljivom gestikulacijom)
Čekaj, stani, da smirimo loptu što rekao Moca! Ovako
možemo da ironišemo i da se vređamo do kraja života. A
spoljni neprijatelji samo čekaju na naše slabe tačke!
STEVAN: (Bajagi aplaudira)
Bravo, moja titoistkinja! Ako se mi ne upropastimo,
spoljni neprijatelj će nas garantovano dokusuriti! Samo,
spoljni neprijatelj nam se već i u spavaću sobu ubacio.
Utrči Dobrila, usplahirena i besna.
DOBRILA: Moram od terorista u kupatilo da bežim!
(Ode iza vrata na suprotnoj strani scene i zaključa se)
MIRJANA: Au, oni se izgleda opasno zakačili!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sterijino pozorje/Scena

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu