VENERA SA LAMPOM-Milena Pavlović Barili

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

VENERA SA LAMPOM-Milena Pavlović Barili

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 10:12 am


Rodna kuća u Požarevcu

MILENA, “ime neobično, koje već zvukom i grafijom najavljuje nešto izuzetno,
retko”. Milena, slikar i pesnik koju je devet godina posle smrti,
petnaest godina posle odlaska iz Evrope, a osamnaest godina kako je
otišla iz Srbije, kulturnoj i umetničkoj javnosti 1954. prvi predstavio
Miodrag B. Protić, slikar, likovni kritičar i jugoslovenski akademik.
Milena Pavlović Barili dugo je bila zaboravljena i nepoznata i kao
slikar i kao pesnik. Zaboravile su je generacijske kolege, a šira
kulturna javnost za nju nije ni znala. Otuda se s pravom može reći da
je kao slikarku i pesnikinju promovisao i u javni život uveo Miodrag B.
Protić, kao njen duhovni otac.
Protiče jedan vek od njenog rođenja, a Milena - taj zvučno-svetlosni
slap glasova u kojem dominiraju srebrnasti vokali, opet i neprekidno se
nameće našim čulima. Pleni svim, sobom i svojim umetničkim delom
izazivajući asocijacije i senzacije. U njihovom središtu je njen život,
njene slike i njena poezija. A Milenin život u proteklih sto godina
teče podjednako bolno i patetično, kao što i njene slike i njena
poezija nose neugasli žar i san.
One kao da tkaju prepoznatljivu, a neponovljivu poetiku strasti, tuge i
ponosne patnje. Njeno življenje je pretočeno u njene slike i stihove,
kao što su opet milenolike slike i stihovi deo njenog drugog,
nadrealnog života.
Ćerka Srpkinje Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija, Milena je
rođena 5. novembra 1909. giodine u Požarevcu. Rođena je u kući svoga
dede po majci požarevačkog trgovca Stojana Pavlovića. Milena je prvo i
jedino dete rođeno u braku koji je trajao kratko, da bi se nastavio
posle četiri decenije odvojenog života. Supružnici su se razišli u
ranom Mileninom detinjstvu, a ponovo su se spojili
tek posle njene smrti. Milenino školovanje, umetnički počeci i njen
uspon bili su krhki konci koji su povezivali Danicu i Bruna.
Danica i Bruno svojim rođenjem, porodičnim vaspitanjem, školovanjem i
životnim temperamentom kao da su bili predodređeni da imaju takav
bračni život. Oboje su bili ličnosti koje su tražile svoj životni
pravac i prepoznavale životni smisao.
Danica Pavlović je izdanak stare srpske građanske porodice, čiji
članovi su bili potomci najstarije Karađorđeve ćerke Save. Mada dosta
daleko, to srodstvo je uticalo na njenu ličnost, najpre obrazovanjem od
najranije mladosti, učenjem nekoliko stranih jezika, kao i elegantnim
oblačenjem. Sve je to nju izdvajalo iz ondašnje sredine, a ona je
otmena i zaneta umetnošću krenula u život sa neskrivenim željama da ga
proživi na način koji dolikuje imućnoj, talentovanoj i lepoj devojci.
Otuda i njene studije klavira i pevanja u Minhenu. Ličila je “na
Rakićevu damu sa crnom orhidejom ili Dučićeve lepe, rezignacijom
ranjene žene”, piše Miodrag B. Protić. Na Konzervatorijumu upoznaje
Bruna, budućeg muža, oca Mileninog, i kako sama priznaje i piše “bila
je očarana njegovom duhovitošću i talentom”.
Bruno Barili, kompozitor, muzički kritičar i pesnik, sin jednog slikara
iz Parme, koji opet, prema nekim navodima, vodi poreklo od majke Karle
Goldonija. Rođen je u Fanu 1880, a umro u Rimu 1952. godine. Autor je
dve opere: “Meduza” i “Admiral”. Pisao je muzičku kritiku za velike
italijanske listove kao “Koriere dela sera” i “Tempo”, koje je kasnije
sakupljene u knjizi objavio pod imenom “Miš u violini”. Objavio je još
pet knjiga, od kojih je jedna bila ilustrovana sa šesnaest Mileninih
crteža.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Ponosni otac

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 10:14 am


Bruno Barili

PRETERUJUĆI u svemu što je u životu radio, Rafael Sančas Masas portretiše Bruna
Barilija kao retku, silovitu, sugestivnu ličnost. Masas piše da je
podsećao na žonglera sa meteorima, na mirnog i strašnog organizatora
poplava, požara i vezuvskih kataklizmi, ali i na trubadure “čija pesma
širi krila, zaljubljena u meridijane i paralele ovoga sveta”. Živeo je
za pozorište “kao za neko staro i sjajno ljubavno gnezdo, za operu
starinsku i nagizdanu”, dovršava njegov portret Rafael Sančas Masas.
Silovitu i neukrotivu prirodu Bruna Barilija nije mogla ni htela da
sputa Danica Pavlović, ali je zato mnoge očeve osobine nasledila
Milena. Verovatno je blizu istine i stvarnosti da je Milena likom bila
ćerka Daničina, a duhom Brunova. Otuda i njeno predstavljanje u
italijanskim umetničkim, kulturnim i javnim sredinama kao “Barilijeva
kćerka”, pri čemu je svakako bio uključen i ponos oca na njen talenat,
ali i prepoznatljiva senzibilnost i raskoš talenata sa Barilijeve
umetničke loze, oličenim u njenim slikama.
Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje - početak, trajanje i
kraj”, piše Miodrag B. Protić nadnet nad rukopis njene biografije koju
je napisala majka Danica. A listajući njen životopis lako se može sa
gorčinom zaključiti da je sve u njenom životu bilo u znaku razdvajanja.
Razdvojeni roditelji su i njen život još od uzrasta bebe počeli da
razdvajaju. Iz Požarevca je za Rim pošla, odnosno poneli su je u šestoj
nedelji života, a nazad se vratila u osmom mesecu.
Jače od kobi razdvojenosti počinje u najranijem detinjstvu Mileninom da
se izražava sposobnost stvaranja, odnosno njene dečje igre, šare i
crteži tek nagoveštavaju njen budući put, izazove i iskušenja.
U trećoj godini života ona crta kokoške i piliće, u petoj godini čita novine, uporedo učeći srpski i italijanski.
U Šestoj godini sa majkom Danicom ponovo odlazi u Italiju, a potom je u
Nici gde uči francuski. Prvi i drugi razred osnovne škole završava u
Bergamu, a treći i četvrti u Požarevcu. U Linc, u Majerovu školu
prelazi kada je bila u drugom razredu gimnazije. Tu je prvi put
ozbiljnije primećen njen talenat, a potom, sledeći “stendalovsku
melanholiju” prelazi u jedan manastir u Gracu, gde je za godinu dana
naučila nemački jezik.
Sa navršenih dvanaest godina, već svetski putnik i poliglota, Milena se
vraća u Srbiju i biva primljena u Umetničku školu “kao vunderkind koju
posle četiri godine, 1926. izuzetno završava uporedo sa nastavnim
tečajem”, kako piše majka Danica. Školski drugovi su joj Đorđe
Andrejević Kun i Lazar Ličenoski, potonji veoma značajni slikari.
Dnevni list “Politika” ističe pored ostalih i radove g-đice Milene
Pavlović Barili “koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”, prikazujući
izložbu Umetničke škole.

BRAT UJEVIĆA
Rastko Petrović, veliki srpski pesnik i diplomata u Rimu je upoznao
Bruna Barilija i o njemu svedoči: “Poslednji izdanak velikog boemstva,
duhovni brat našeg Ujevića i Drainca, kojima toliko liči svojim
gospodskim i suverenim odricanjem svega što bi mu život moglo načiniti
ugodnim, Barili je danas jedan od najomiljenijih evropskih pesnika.
Njegov uzbuđeni, plameni stil, kojim uspeva da da neočekivane i nove
izraze svome maternjem jeziku, da izrazi dinamiku savremenog života,
čini ga tako tipično predstavnikom novoga društva u Italiji.... On je
poetičan u svakom svom pokretu.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Daleko od sreće

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 10:16 am





Autoportret iz 1929.

PERIOD 1922-1926. godine je obeležen uporednim školovanjem na Umetničkoj školi
i u nižoj gimnaziji, te Milena sa šesnaest godina završava obe škole i
počinje svoj umetničko-tragalački posao. Počinje da radi olovkom i
temperom, a ređe i akvarelom. Preokupacije su joj, sem Hamleta i
albanskog ratnog ciklusa, filmski idoli toga vremena, pre svih Rudolf
Valentino, što predstavlja neku vrstu urbanog romantizma. Ovaj period
umetničkog školovanja obeležili su i profesori koji su Milenu uvodili u
tajne slikarske umetnosti. Pre svih to su Beta Vukanović i Ljuba
Ivanović.
Rano Milenino detinjstvo obeleženo je neizbežnim dečjim škrabanjem ili
žvrljanjem, ali se već posle desetak takvih sačuvanih žvrljotina
uočavaju nacrtani oblici. Sačuvano je oko šest stotina tih dečjih
crteža, ali se pominje i podatak od osam stotina, koje je radila od
druge do trinaeste godine. To je vreme kada je dete Milena svaki list
papira koji joj je dolazio do ruku ispunjavala svojim crtežima.
Prvu kompoziciju, kako navodi Živoslavka Graovac, Milena je nacrtala sa
pet godina na duplom tabaku papira. To su egzotični cvetovi, a potom
sledi kompozicija sa jarićima obučenim u haljinice. Veruje se da su ovi
crteži bili neka vrsta kompenzacije za uskraćeno druženje sa
vršnjacima. Da li zbog bolešljivosti ili drugih zabrana, tek Milena
nije imala detinjstvo ispunjeno bezbrižnošću dečjih igara i druženja.
Umesto svega toga ona je drugovala i radovala se sa svojim ljubimcima
koje okuplja na svojim crtežima.
„Milena neprestano teži“, piše Živoslavka Graovac, „da otkrije šta je
skriveno iza lica ljudi, koliko je duboka njihova duša, nastoji da
pokaže da je i na rukama i licu, u očima i glasu odraz dubokih
zbivanja u ljudskoj duši. Otuda toliko prisustvo portreta u njenim
radovima. Svakako da su samoće i neka nejasna tuga koja je dete Milenu
obuzimala imale uticaj i na te njene crteže i na izražavanje takvih
raspoloženja.“
To je sve deo strukture njene ličnosti, karaktera i senzibiliteta koje
će kasnije evoluirati u drugačije i sugestivnije vizuelne vrednosti.
Milenino detinjstvo sa čarolijom dečjih crteža samo je nagoveštaj onoga
što će doći kao zrelo poimanje života, ljudi i njihovih snova,
skrivenih iza fasade lica.
Milenini dečji crteži pouzdano svedoče da njeno detinjstvo nije bilo
najradosnije, ali mu se ona neprekidno vraćala. Ostaje pak
neodgonetnuta gorčina sa kojom je ona, kao sedmogodišnja devojčica
ispisala da li svoju ili odnekud zapamćenu pesmicu. Tek ona piše:
„Roma sabato
12 Novembre 1916.
Milena
Kad sunce svanjiva
i ptičice pevaju
onda, onda je leto
al ja neću da
ga dočekam neću da
dočekam na ovom
svetu! Ovaj svet
sanak samo sanak
lep.“
Otkud u tim godinama, pred krupnim i radoznalim dečjim očima
fatalistička crta rezignacije i poraženosti. Šta je to pomutilo čisto
njeno „ogledalo duše“?
Indikativno je da Milena tu neku ojađenost životom odnosno slutnju o
tome projektuje i na svoje karikature. Po rečima Živoslavke Graovac ona
je prema jednoj karikaturi napravila lutku gladnog slikara koji je zbog
neprodatih slika ostao siromašan i zbog toga se obesio. Tu lutku ona je
poklonila Beti Vukanović, kada je završila Umetničku školu. Moguće je
da je ova karikatura u izvesnom smislu izuzetak, jer su karikature sa
dvora, kao i crteži mnogo inventivniji.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Rušila barijere

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 11:46 am


”Dama sa petrolejkom” (1935)

U VREME kada se Milenina umetnička figura nazirala još neodređena i u
obrisima, ona se usmerava ka Minhenu i tamošnjoj Akademiji Franca fon
Štuka, koji je, uprkos povoljnom sudu o njenim radovima, preporučuje
Hebermanu. Naravno da Milena nije ni slutila da je ta akademija
“postala reakcionarna tvrđava”, jer je snaga akademizma već bila
ugašena. Međutim, ono što je od zanatskog iskustva bilo dragoceno, ono
što je stekla u Umetničkoj školi u Mihnenu, tek je mogla da usavrši.
Milenine slike iz tog perioda 1926-1928. odlikuje modernizovani
akademizam koji mora da se menja i prilagođava. Portreti, i uvek
pretežno portreti, sadrže samosvojnost koja se izražavala u
prekoračenju granica akademskog ukusa. “Vidljive su, i tri Milenine
stalne osobine: trodimenzionalnost prostora, figuralnost i pokret”,
ističe Miodrag B. Protić.
Bez obzira na sve pohvale i naklonosti minhenskih profesora Milena će
uočiti njihovu ispraznost i tanku stvarnu vezu sa umetnošću. “Shvatila
je”, kaže Miodrag B. Protić, “da se neke tajne umetničkog zanata mogu i
moraju naučiti, ali da se ne može naučiti sam stvaralački čin,
sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta -
talenat.”
Negujući i održavajući dobre odnose sa Francem fon Štukom, do njegove
smrti, Milena ipak nije mogla da zaboravi ono što joj je ostalo u lošem
sećanju: “Patnja koju u meni izaziva slikarstvo”, reći će ona kasnije u
jednom intervjuu 1937. godine, “neopisiva je... Prvi veliki napor koji
sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je
napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi

nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i
reakcionarnom ambijentu.” Bio je to gest i izjava samosvojne umetničke
ličnosti koja je svojim delom rušila barijere akademizma i podražavanja
i uspostavljala novu slikarsku poetiku. To je dolikovalo Mileni
Pavlović Barili, ne samo kao prevazilaženje jedne stare škole, već kao
konstituisanje sistema novih likovnih vrednosti.
Milenino osporavanje i čak negacija starih i prevaziđenih akademskih
pravila nije bio mladalački hir ni puka proklamacija radi sopstvene
promocije. Ona je sve to i osporila i negirala svojim umetničkim delom
i nalaženjem sopstvenih ubedljivijih umetničkih ostvarenja i rezultata.
To nije bila puka novina, već autentični izraz njenog talenta. A to je
ono što se ne uči ni u jednoj školi, no se ponosi sopstvenim bićem i
genima.
Sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz.
Obilazi Luvr gde je privlači francusko slikarstvo druge polovine 19.
veka, posebno impresionizam u kojem prepoznaje neke izazove kojima neće
odoleti.
Sa devetnaest godina, na pragu zrelosti, ali i mladalačkog zanosa,
Milena kao da se koleba u kom pravcu će se njen umetnički posao i poziv
dalje odvijati. Zastaje i vraća se u Požarevac. U njoj kao da se rodila
namera i želja da svoju umetnost razastre i u rodnom Požarevcu, kojem
se često i u mislima i u stvarnosti vraćala. Traži zaposlenje, ali biva
odbijena. I to ne samo u Požarevcu, već i u Štipu, Tetovu. A Milena je
posao profesora slikanja i lepog pisanja tražila kao šansu za još jednu
svoju kreaciju na uvođenju mladih u tajne slikarske umetnosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Kapija za svet

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 11:48 am


Autoportret sa štitom i orlom

U DECEMBRU 1928. godine, načeta gnevom i gorčinom na rodni Požarevac,
Milena Pavlović Barili priređuje prvu samostalnu izložbu u Beogradu u
Novinarskom domu. Umetnička javnost ne ostaje nema. U izloženim
radovima, a njih je više od stotinu slika, pastela, akvarela, crteža i
manjeg broja ulja, prepoznaje se, kako piše u “Politici” Sreten
Stojanović, “dekorativno-ilustrativna strana izložbe (koja) najavljuje
jednu novu snagu na koju već danas možemo računati kao i da je čistota
linije i jedna doza mekoće u izvesnom broju ilustracija naročito
upadljiva”.
Pesnik Gustav Krklec govori o “naročitoj umetničkoj duši: ženskoj,
dekorativnoj i suptilnoj”, o tome da se iza “tih čipkastih, južnjačkih
snova i tragedija naslućuju dublji vezovi protkani krvlju”. Predoseća
da je izložba “prva kapija u svet, pravo oslobađanje sebe, prvi krik,
prva unutrašnja manifestacija mlade umetnice”.
Neposredno posle Beograda, Milena otvara svoju samostalnu izložbu i u
Požarevcu, u januaru 1929. godine, u zgradi sadašnjeg Narodnog muzeja,
a ondašnjoj “Krstinoj kući”. Izložbu je otvorio profesor i slikar Josip
Vučetić.
S proleća iste godine u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u društu sa Jovanom
Bijelićem, Nojem Živanovićem, Ljubom Ivanovićem, Lazarom Ličeonskim,
Pomorišcom, Radovićem, Tartaljom, Rosandićem, Stijovićem, Stojanovićem
i drugim jugoslovenskim umetnicima, Milena je predstavljena sa dva
pastela. Već na jesenjoj izložbi “Lade” 1930. godine Milena izlaže šest
ulja, a dve godine kasnije 1932. godine na petnaestoj izložbi “Lade”
predstavljena je serijom od deset pastela, ulja i akvarela sa puta po
Španiji.
Odjek u novinama

pokazuje da je Milenino slikarstvo i izdvojeno i zapaženo. Pesnik Todor
Manojlović kaže da “portre Milana Konjovića i autoportre Milene
Pavlović Barili odaju solidnu tehniku i dobro vaspitan umetnički ukus”.
Stefan Hakman ističe: “Najuspelije od pastela Milene Pavlović Barili
biće portre devojčice II”.
Najneposredniji je i najtopliji zapis dr Marije Ilić u “Beogradskim
novinama”: “Uz vrata desno su dva portreta, radovi gospođice Pavlović
Barili, jedne mlade srbijanske slikarice, kojoj njeni prijatelji iz
udruženja proriču umetniku budućnost.
Dok gledam njene radove, izlazi mi pred oči slika ove mlade devojke iz
stare srbijanske porodice: tanka, vitka, sa dugim nežnim prstima, koji
kao da su stvoreni za slikarsku kičicu. U očima joj uvek gori prijatno
svetlo, ono svetlo koje dolazi od povišenog duševnog života, od onog
nervoznog, večnog traženja pravca i puteva”.
Milena sva ustreptala i usplamtala žudi za Španijom, zemljom Velaskeza,
Goje i Zurbarana. I 1930. godine ona obilazi Barselonu, Sevilju,
Granadu, Kordobu i Madrid. Kratko boravi u Parizu, sve bežeći od
pretećih svetskih, ekonomskih i političkih lomova koji se nadvijaju nad
Evropom.
Posle Španije i kratkog boravka u Parizu, Milena 27. decembra 1931.
godine u Londonu u “Bloommsbury Gallery” priređuje samostalnu izložbu
dekorativnih slika, predela i portreta. “Daily Express” na prvoj strani
donosi njenu fotografiju i informacije da je otvaranju izložbe
prisustvovao Čedomilj Mijatović, stari srpski ministar, engleski grof i
književnik, kao i Sibe Miličić, pesnik i slikar, koga je Milena
portretisala. Izložbu je otvorio poslanik dr Đurić.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Damari Pariza

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 06, 2009 11:50 am


Autoportret sa strelcem (1936)

MAGIJA Pariza i Milenina mladalačka iskustva su je neprekidno privlačili i ona
je 1932. godine ponovo u Parizu. Prva samostalna pariska izložba u
galeriji "Jeune Europe" je bila prekretnica u njenom umetničkom razvoju
i afirmaciji. Izložila je dvadeset tri ulja i tempere na kojima su
predstavljeni polomljeni antički stubovi, anđeli, biste žive i mrtve,
lepeze, velovi, začarane lepotice, autoportreti, glave grčkih bogova i
heroja. Bilo je i tonova i likovne fantazije prepune renesansnih
reminiscencija.
Cvet i sam vrh umetničkog i svetlosnog Pariza svedoči, očaran, o Mileni
i njenim umetničkim ostvarenjima. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac
mekog metafizičkog slikarstva. Žan Kasu joj piše predgovor za katalog,
Andre Lot savetuje da ostavi portrete za kasnije, a da što više koristi
svoju fantaziju. Sam Pol Valeri, prema svedočenju majke Danijele,
priznaje: "Milena, vi bolje slikate, nego što ja pišem".
Potom slede grupne izložbe u istoj galeriji gde izlaže sa Zadkinom, De Kirikom i drugim poznatim slikarima i skulptorima.
Pariski damari života, avantura srca, duše i uma, sve je to i
izazivalo, ali i pogodovalo mladoj i usplamteloj Mileni. To je vreme
Šagala, Braka, Pikasa, Matisa, Dalika. Otuda nije ni čudno ni neobično
da "slikar blagih snova i nemira se preksinoć rodio", kako je to
označio Miodrag B. Protić.
Svojim poreklom, obrazovanjem, jezicima koje je govorila, osećajući
umetnički puls evropske umetnosti koji je pulsirao Parizom, Rimom,
Londonom, noseći i kroteći u sebi nerv umetnika lutalice, zaneta
Španijom, Mediteranom i naslućenom renesansom, Milena Pavlović Barili
se razapinjala i delila. Rim je privlačio očevim poreklom

i njegovim velikim ugledom koji je imao u umetničkim krugovima, a Pariz
svojom nestašnom strašću i neprekidnim pozivom na avanturu životnu i
duhovnu.
U oktobru 1932. godine Milena u Rimu priređuje svoju samostalnu
izložbu, koja je postala događaj sa veoma velikim publicitetom. Ta
njena prva izložba u Rimu u "Galleria di Roma", u prisustvu
predstavnika aristokratskih i mondenskih krugova, bila je u znaku
nastavka i potvrđivanja onih osobina koje su strukturom i tipom bile
obelodanjene na izložbi u Parizu, za koju se smatra da je bila
prekretnica u njenom slikarstvu i predstavljanju javnosti.
Među onima koji su prisustvovali otvaranju izložbe bio je i Gutuzo,
koji je napisao: "Ko ceni i voli talenat i dušu Bruna Barilija, ne može
da ne pristupi s naklonošću slikarstvu ove njegove ćerke." On je nju
video "tako sanjarsku i bezazlenu".
Nažalost, Milenino izlaganje na izložbi sa "Ladom" 1932. godine u
Beogradu bio je i njen rastanak sa našom sredinom. Pomešana osećanja,
od uvrede zbog odbijanja vlasti u Štipu, Velesu, Tetovu, pa čak i u
rodnom Požarevcu da je zaposle i strasne želje za samopotvrđivanjem
umetničke ličnosti, kao da su je prinudile da počne stranstvovanje.
Četiri naredne godine traju njeni odlasci iz Požarevca i vraćanje u
Srbiju. Iz zavičaja će nositi svoju mitologiju, pamtiće romantiku
privincijskih tišina i samoća, fasade i balkone građanskih i trgovačkih
kuća prvih požarevačkih bogatijih žitelja. Nadasve pamtiće svoju rodnu
kuću, baštu i nebo nad njom. Otuda i ona čežnjiva slika koju ona nosi
iz detinjstva i mladosti da nebo nigde nije tako lepo kao iznad bašte
njenog detinjstva.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Vrh u Veneciji

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:38 pm

MILENA je bila slabog zdravlja. Često je pobolevala u detinjstvu, te možda otuda njena neprestana strepnja i drhtaj podjednako na slikama i u stihovima. Sa jedanaest godina imala je prve probleme sa srcem, a češće će pobolevati od nazeba i kašlja. Tako krhkog i lomnog zdravlja ova žena, lepa i krupnih očiju je, ipak, kao umetnik zračila nesustalu energiju i zanos.
Pošto nije uspela da se životno i umetnički ukoreni u rodnom Požarevcu, ni u Srbiji, Milena Pavlović Barili je poslednji put otišla iz Požarevca na Svetog Nikolu 1936. godine, da se više nikad ne vrati, ali negujući nostalgiju za zavičajem i listajući albume melanholičnih sećanja.
“Biti svoj, duhovno otmen i obdaren, značilo je svuda i svugde, a naročito kod nas u to doba - biti osuđen na usamljenost i izgnanstvo”, piše Miodrag B. Protić i sam rezigniran nad sudbinom Milene Pavlović Barili i nerazumnim omalovažavanjem njenih umetničkih snaga. I tada, a boga mi i sada, tragično je da mlada i darovita osoba koja govori pet svetskih jezika: italijanski, španski, francuski, engleski i nemački, pored maternjeg srpskog jezika, ne može da se iskaže i ukoreni u rodnoj Srbiji.
Uostalom, da nije bilo tog tragičnog nesporazuma između njenog umetničkog dara, njene umetnosti i sredine u kojoj je tražila svoj životni i stvaralački prostor možda se nikad ne bi ni iskazala sva snaga i umetnička vrednost njenog talenta.
MoŽda je Mirjana Mitrović bila najbliža poimanju tragike i bola umetnika koga prati prezir i nerazumevanje sredine kada je u svom romanu “Autoportret sa Milenom” izrekla slutnje da je između Milenine umetnosti i sredine bio tragičan nesporazum.
Nije
za utehu, ali Milena Pavlović Barili je svojom sudbinom i životnim nedaćama samo ponavljala ono što se već jednom pesniku i slikaru - Đuri Jakšiću, u tom istom Požarevcu događalo samo nekoliko decenija ranije.
Ponovo izlaže u Rimu 1937. godine, mada, prema nepotpunim podacima, u međuvremenu je izlagala u još nekim gradovima Italije. Tom izložbom i “slikanjem često i po celu noć”, kako piše majka Danica, završava se taj period njenog umetničkog rada i života.
A onda dolazi serija kapitalnih Mileninih dela i 1937. i 1938. godina predstavljaju sam vrh njenog stvaralaštva. Te godine pada i njen boravak u Veneciji gde je naslikala svoja ključna platna. Tu su sva ona snoviđenja i fantazmagorije projektovane na renesansnim trgovima, pročeljima renesansnih palata i predela.
Raskošne kao san i neobuzdane kao mladalačke strasti odjednom su buknuli požari slikarskih i pesničkih senzacija. Među njima su “Usnula devojka sa pticom” u travi sa velom, pticama, nebom, koja ispunjena dahom veličine, slutnje i jezom sna - smrti, kao da ilustruje njene stihove, a zatim i “Slikarka sa strelcem” i “Devojka sa lampom”.
I naredna 1938. godina ispunjena je samim remek-delima Mileninog slikarskog opusa. U svojoj usnuloj i nadrealnoj lepoti blistaju: “Venera sa lampom”, “Autoportret”, “Kompozicija” sa časnom sestrom i nagom ženom razbarušene kose i palatom i crkvom u pozadini. Svakako ili pre svih pažnju pleni “Melahnholija” (Brodolom) sa šest leptira koji se naziru katarke i jedra, kao i “Devojka sa sokolom”, od kojih je prva u vlasništvu muža Goslena, a druga u posedu Đan Karla Menotija.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Buđenje žudnje

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:39 pm

SAŽIMAJUĆI afirmativne ocene slika Milene Pavlović Barili, vredi pomenuti Nikolu Klareta koji ih tumači kao kavalkadu sna i tišine koja dotiče pakao. To je i podstaklo Miodraga B. Protića da napiše: “Sva ova dela u začaranom tajanstvu u kome se duhovni i fizički, prirodni netaknuti i urbani istorijski prostori mešaju, srazmere menjaju i odvija priča nežnosti, patnje i izvesne sapetosti.”
Pred Mileninim slikama kao da se oplete neka čarolija koja obuzme onoga koji je gleda, a da ni sam ne zna odakle, iz kojih drhtaja i damara ona izbija. Milena kao da je sažela iskustvo od renesanse do nadrealizma, od Mediterana do snenih mitova i sanolikih slika i sve ih emitovala u etar, rasprostrla pred zapanjenog gledaoca.
Taj “magični renesansni relacionizam” se pretopio u “metafizički” period. Očevidno je, piše Miodrag B. Protić, da je Botičeli, onim svojim “osećanjem preterano dubokim, čak i bolnim” (Berenson), na nju ostavio dubok utisak, kao najveći pesnik linije i arabeske, na kojima se zasnivala i njena umetnost... Nju je Botičeli i privukao time, setnom ženskom stranom svoga dela, jedinstvenom, narkotičkom poezijom, mističnom ljupkošću i svetlucanjem cveća u kadifastoj polutami”. Pominjući i Filipo Lipija i Anđelika, prepoznaje se da su u njoj probudili sanjarsku žudnju i evokaciju.
Ta zapažanja koja se odnose na njene slike iz sredine tridesetih godina se kasnije samo potvrđuju, pokazujući da je reč o logičnoj genezi njenog slikanja i kontinuitetu umetničkog poimanja samog stvaralačkog čina. Posle njene izložbe u Galleria della Cometa časopis ”Origini” objavljuje pet njenih slika, a Paolo Riči u časopisu ”Ljuadrivio”
piše: “Tipični aspekt ovog slikarstva jeste objava jedne stalno prisutne treperave ženskosti: sve te blede figure uvijene u čipke, sa otmenim naborima sečenta, koje ponosno stupaju u atmosferi uznemirene postojanosti, sa vetrom koji nadima teške zastore, svi antiktni naslonjači i sjajan nameštaj, te figure devojčice sa krupnim očima i jednim paničnim pogledom, jesu crte anđeoski iskrene personalnosti ove divne devojke uznemirene teškim snom.”
Na svoj način, uočavajući Milenino slikarstvo kao sintezu prethodnih likovnih ostvarenja, piše i Emilio Ceči: “Postoji i slikarstvo koje izvire kada mu je volja i kako mu je volja, ponekad na veličini nekog drugog; slično je onim upadljivim i efemernim cvetovima koji se rađaju od semena bačenog u vetar, u bore i pukotine termi, Partenona i Koloseuma.”
Time se 1937. završava italijanski deo Milenine karijere, tom drugom samostalnom izložbom. Naravno, tome se priključuje i Venecija (1938), sa onim što je kruna njenog evropskog stvaralačkog kruga. Sa nepunih trideset godina života ona je intenzitetom svoga rada i rasponima svoga sna ostavila monumentalna dela, koja su i ponos njenog umetničkog bića, ali i trajni izazov i “poziv na maštanje” pred magičnim dvorcem njenog talenta.
Nastupa 1939, kada se nebo nad Evropom zamračuje zastrašujućim i olujnim naletima fašizma. Krajem prethodne godine, Milena je izlagala na kolektivnim izložbama u Parizu, kojim dominiraju kubizam i nadrealizam, a onda u galeriji Ljuatre chemins otvara samostalnu izložbu metafizičkih i nadrealističkih slika, i to one iz Rima i Venecije, koje su “glatko i slikane i čvrsto sagrađene”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Beg iz Evrope

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:40 pm


Igračica sa velom (1939)

ODJEK izložbe u Parizu bio je više nego dobar. Konstantin Atanasijević u
beogradskom “Vremenu” piše da je “Izložba jugoslovenske slikarke Milene
Pavlović Barili izazvala senzaciju i polemiku među francuskim
umetnicima”.
Pisac navodi da je razgovarao sa Bretonom koji je izjavio kako je
Milenino slikarstvo blisko ideologiji nadrealizma, da Žan Kokto nije
skrivao oduševljenje, da je Pol Valeri na izložbi bio čitav sat hvaleći
“Devojku sa lepezom”, pošto je po njegovom mišljenju sadržavala najviše
onoga što sadrže sve Milenine slike - čiste poezije.
Posle suzdržanog nepoverenja koje su prema njoj gajili umetnici iz
Jugoslavije, o čemu piše i njena majka Danica, Milena je 1939. godine
primljena u Udruženje jugoslovenskih slikara i skulptora u Parizu.
Izlagala je u martu te godine sa Danicom Antić, Bodnarovom, Šuputom,
Debenjakom, Dimitrijevićem, Glihom, Kujačićem, Lubardom,
Milosavljevićem, Postružnikom, Ljubicom Sokić, Uzelcem i drugima.
Izložba je kasnije preneta u Beograd, a Milena je sa jugoslovenskim slikarima te godine izlagala i u Hagu.
Te 1939. godine nastaju Milenine slike “Igračica sa velom” i “Pomona”
za čiju sudbinu i vlasništvo se ne zna. Ostala je samo
fotodokumentacija o njima, te se na osnovu toga i može zaključiti da se
i one uklapaju u “venecijanski” period.
Bila je to oproštajna izložba. Milena se opraštala i od Pariza i od
Evrope. Koliko preteće ratne oluje koje su se nad Evropom nadvijale,
toliko i njen nemirni i avanturistički duh, kao da su je mamili da
krene u veliku avanturu koja se zvala - Amerika.
Prodaje sliku “Anđeli” Sibu Miličiću i zaokružuje sumu novca za koju je kupila kartu i na jednom malom
francuskom brodu u septembru kreće na veliki put preko okeana. Ne stiže
čak ni da svrati po majku Danicu koja je bila u Požarevcu. Iza nje je
ostala Evropa, Pariz, Rim, London, otišla je “Barilijeva ćerka” ponevši
neku tihu romantičnu setu ispunjenu priznanjima najuglednijih pariskih
slikara i pesnika onoga doba.
Ponela je zgusnite emocije koje će se izraziti i zablistati na njenim
slikama, kao i ono umetničko iskustvo koje nastaje iz svakodnevnog
druženja sa umetnicima najplodnijeg podneblja slikarske umetnosti
Francuske, Italije, Španije.
U Rimu će ostati i najbolnije romansa njenog života - ljubav sa
kubanskim pijanistom Rodrigom Gonsalesom. Sreli su se skoro slučajno na
njenoj izložbi i od te ljubavi na prvi pogled planuo je požar strasti,
koji ih je ispunio i zanavek u njihove ličnosti utisnuo žig tragike i
patnje.
Kako je naglo i neočekivano ušao u njen život, tako je Rodrigo Milenu i
napustio. Posle jednog nesporazuma oko susreta u Rimu kada ju je
uzaludno tražio, on kao i svaki mlad čovek sklon umetnosti i neotporan
na izazove mladosti i drugih omamljujućih sredstava, odlazi sa svojom
muzikom, devojkom i drogom u nešto što će ga icrpeti i iznuriti.
Milena i Rodrigo se potom sreću u Americi. Ali umesto bilo kakve nade
za njihovu ljubav, ona uviđa svu tugu njenih propalih i srušenih
iluzija. Jer, pred nju dolazi od droge i pića oronuli starac, drhtavih
ruku i dalek od svake pomisli na muziku i čarobne dirke.
Rastaju se da se više nikad ne sretnu, uprkos Rodrigovom navaljivanju
da još jednom pokušaju. Milena uviđa sa očajem da je to vapaj jednog
propalog čoveka. Ostaje joj samo duboko urezan ožiljak, koji će do
smrti nositi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Nalik na sliku

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:41 pm


Ženski akt i zmaj

MILENA Pavlović Barili - “Barilijeva ćerka” će na put u Ameriku poneti i
sačuvati i sećanje na Bergamo i jedno novembarsko veče 1938. godine. Te
večeri je izvedena opera “Meduza” Bruna Barilija, 25 godina otkako je
napisana.
“Sve je bilo čarobno, u formi i u srži. Prepuna sala, zvanični
predstavnik Vlade, visoki funkcioneri, visoki građanski stalež i
milanska aritokratija koja se nadmeće u toaletama i nakitu, uprkos
strogosti vremena, nacionalne himne na početku” - piše oduševljeni
hroničar opisujući atmosferu premijere opere “Meduza”.
Premijeri su prisustvovali Bruno Barili, Danica Pavlović i Milena
Pavlović Barili. Danica je zapamtila i zapisala: “Te večeri smo
doživeli sve troje svakako najjače i najlepše trenutke u našim
životima. Uspeh opere, svakoga čina ponaosob, bio je nepredvidiv i
nezamisliv. Sve pauze bile su ispunjene silnim urnebesom i klicanjem.
Mileninog oca su silom, nebrojeno puta, izvlačili na binu... To
uzbuđenje bilo je jače od snage naših nerava. Milena je kršila svoje
lepe dugačke prstiće, a meni su tekle suze, padale u krilo i svaka je
od njih gasila sećanja na po jednu gorku godinu iz mog života.
Malaksali od neke čudne sreće, niko od nas troje nije mogao ni reč da
progovori, posle svršene predstave.”
U dugim noćima prekookeanske plovidbe smenjuju se strepnje od onoga šta
je očekuje, neizvesnosti izazova i svetlosnih treptaja slika i uspomena
iz parijskih dana, a naročito joj u svest izbija onaj metež sa njene
izložbe iz 1932. godine.
Promiču zvanice, slikari, pesnici, muzičari. “Milena nije mogla da
sakrije izvesno uzbuđenje pred tolikom publikom koja je hvali, mada su
njene iskričave oči u isto vreme odražavale i onu nevericu” - piše u
“La nuova Italia” 12. maja 1932. godine.
Milena, čije “kretnje, govor, crte lica podsećaju na oca, a donekle i
na nered u njenom ateljeu”, ta Milena nosi u srcu, u mislima, u duši
ipak ono najdirljivije, ono što je o njoj izrekao Žan Kasu: “Na njima
(njenim delima) je gotovo uvek prisutno lice, lice same umetnice,
spokojni i donekle tajanstveni oval. Milena je bila lepa, a slike su
ličile na nju, ili još bolje, ona je ličila na svoje slike... A kako ih
ne bih voleo, ta dela koja su dolazila duboko iz srca, te lepe crteže
širokih svetlih linija, tako neobične i pomalo setne, pune neke
profinjene i istančane poezije.”
Zar je onda neobično i neočekivano kada je hroničar toga vremena i sam
egzaltiran priznao: “Zahvaljujući ovoj uspešnoj izložbi, za samo jednu
noć osvojila je umetničke i internacionalne krugove Pariza.” Za
umetnički svet Pariza bila je rođena velika slikarka Milena Pavlović
Barili.
Sve vreme dok je islikavala svoja platna ili mrvila crni ugljen za
svoje crteže, Milena nije bila samo slikar, ona je bila i pesnik.
Moguće je, a niko nije proniknuo u tajnu bića nastanka umetničkog dela
da je Milena sve svoje slike najpre odsanjala u svojim nenapisanim
pesmama i stihovima. Ona je podjednako originalna i kao pesnik i kao
slikar.
Njene slike su bleštavom svetlošću zasenile njenu poeziju, a svojom
zavodljivošću često su izazivale da kad se govori o Mileni - slikaru,
usput se progovori i o Mileni - pesniku.
Često su to poređenja i pokušaji nalaženja srodnih motiva, slika i
raspoloženja. A između tog dvojstva njeno umetničko biće i stvaralačka
ličnost uspostavljali su prirodni spoj, pupčanu nit između “vizije
pesnika” i “opsesije slikara”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Noć bez kraja

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:42 pm


Madona iz 1936.

MILENA je najradije pisala na španskom jeziku, mada su njene prve pesme, a bio
je to ciklus od pet pesama, objavljene na italijanskom u časopisu
“Ljuadrivio” iz decembra 1934. godine. Uz pesme je objavljen i jedan
njen crtež.
To su, sada već, antologijski stihovi, koji najavljuju pesnika širokih, kosmičkih prostora:
“Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da zaustavimo dah...
Stražari noći
s magnetskim kopljima
nadziru krug
Sveta...”
Tako su se mešale njene vizije i opsesije, koje su “sa površine njenih
platna prelazile u šapat njenih stihova” (Miodrag B. Protić).
Elegantna u stihu, nežno odnegovanih i ranjivih emocija, a opet
svevremeno i trajno sugestivno, ona peva da se život brže završi. Ta
elegična i tragična nota njenog pevanja i slikanja traje od onih dečjih
dana do samog kraja njenog života. A ona svoj život kao da je slutila i
anticipirala svojim slikama i pesmama.
I kao što postoji dijalektičko jedinstvo između njenog života i
celokupnog umetničkog dela tako postoji jedinstvo njenog slikarstva i
poezije. Razvijorene kose na ženskim likovima sa slike kao da se rimuju
sa raspletenim kosama sa hiljadama vitica iz njenih stihova.
Upaljene svetiljke na venecijanskim lagunama ili dve usnule ptice, jesu
u skladu sa senzualnošću one devojke pred rešetkom, kao i sa
poremećenom žudnjom one koja kroti sokola.
Sve je to u srodstvu sa strukturom i nadrealnom vizijom zapaljenog
meseca, koji plane, izgori i odleće kao mali ugljenisani leptiri. A
oni, ti leptiri kao da su iz stihova uleteli u onu brodolomničku sliku,
kao što je “Melanholija”.
“Odjek detinjstva” je svojevrsna čežnja, koja se u Mileninoj poeziji ponavlja, kao što neprekidno
na njenim slikama traje tuga i seta navučena kao unutrašnji velovi preko duše njenih islikanih likova.
Pevajući o stražarima noći s magnetskim kopljima, ona sluti da “toj
noći nema kraja”, jer ona neguje nevericu koja obuzima intelektualca i
pesnika pod zamračenim nebom Evrope.
Tako Milena “usred zvezdane jeze” vidi gde “spava nejasna tuga”, univerzalno osećanje njene ličnosti i njenih nevernih anđela.
Milena Pavlović Barili je svoj životni i umetnički san neprekidno
pretakala iz poezije na platno, kao što je sa platna hvatala svetlosne
i misaone odsjaje i pretapala ih u žar poezije.
Ne deleĆi njenu ličnost i umetničko biće na pesničko i slikarsko,
nesumnjivo najveći dokaz njenog pesničkog dara jeste njeno slikarstvo,
kao što je opet njena poezija najautentičnije rudno žarište njenih
usplamtelih slika, podjednako telesna i vantelesna.
Sam zanos kojim su slike islikane i same slike, kao i neprekidna setna
melodija njenih stihova, sve je to rečit dokaz da je kičicu držala
ruka, a slutilo oko autentičnog pesnika.
Ma koliko to bilo opšte mesto u biografiji svakog umetnika, pogotovo
slikara koji piše poeziju, u slučaju Mileninom je jedino i
neponovljivo. A njeno pohođenje nadrealizma i poetike metafizičkog bio
je izazov pesniku koji se trajno ovaplotio u njenim likovnim
realnostima.
Tridesetogodišnja Milena sa ne malim priznanjima i pohvalama koje je
osvojila svojim izložbama i objavljenim stihovima, sa uzburkanim
kosmosom strasti, tuge i nostalgije u sebi, ali i sa drhtajima onog
nomadskog u iščekivanju žuđenog “američkog sna”, kreće na dvonedeljni
put malim francuskim brodom.
Ona je zrela i afirmisana slikarka, ali u Americi kao da sve treba da počne ispočetka.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Beda zapretila

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:43 pm


KASNA jesen i zima te godine 1939. nisu bili ni toplinom ni predusretljivošću
naklonjeni Mileni. Sem izmešanog straha od nečeg neodređenog i čežnje
za onim što je iza nje ostalo u Evropi, uz nostalgiju, nju muči i
oskudica svake vrste.
„Strahovito se namučila u svakom pogledu, najviše u duševnom“, piše
majka Danica u svojim sećanjima oživljavajući vreme i početke u
Njujorku. Radi bukvalnog opstanka, a to znači da bi se prehranila i
skromno obukla, ona počinje da ilustruje modne časopise „Vogue“ i
„Tonjn and Country“ ne zaboravljajući duh i dah svojih slika. Njeni
likovi na reklamama, da bi je spasli preteće bede, reklamiraju parfeme,
šireći miris i sjaj njenog raskošnog talenta. Uskoro biva tražena i
poznata kao portretist, aranžer izloga i komercijalni dizajner.
Rozamund Frost, njena kritičarka i prijateljica, kaže da se urednicima
modnih rubrika „dopadala njena vešta slikarska tehnika i redak smisao
za stil, ne ulazeći pri tome u suštinu krajnje ličnog simbolizma“.
Prebrodivši iskušenja gorkih početaka, Milena piše majci Danici toplo i
potresno, nežno i odano: „Kad smo sirotovale, gladovale, mrzle se i
jednu obuću nosile, bila si pored mene, a sada, kad tvoja Milena ima
dve sobice, kupatilo i telefon na raspolaganju, sad nisi sa mnom, maco
moja!... Tvoja slika stoji mi na noćnom stočiću. Kupila sam joj divan
kožni ram. Ona je najbliža mojim očima i ti mome srcu.“
U martu 1940. godine u njujorškoj galeriji Juliana Levija Milena
priređuje svoju prvu „američku“ izložbu, koja je bila neka vrsta
promocije njenog slikarstva. Izlaže kompozicije i portrete iz evropskog
perioda.
Časopis „Art Nenjs“ donosi jednu reprodukciju i pohvalnu recenziju,

ukazujući na renesansne uzore, elemente sna, tehniku, nadrealistički
prizvuk pojedinih slika. „Misteriozni svet sutona“ (Rozamund Frost) pun
je čarobne arhitekture i upaljenih svetiljki, svakako kao simbola nekog
davnog života i tople porodične kuće sa upaljenom svetiljkom u noći.
„Nenj Jork Herald Tribune“, izdvajajući posebno pojedine zapažene
slike, predviđa joj „sjajan“ uspeh i poštuje preporuke francuskih
slikara i kritičara, naročito Žana Kasua: „Milena poseduje ključeve
snova slikarstva.“ Ovaj uspeh joj otvara vrata njujorškog umetničkog
života. „Evropski renesansni metafizički koncept nastavlja se i
potvrđuje... s tom razlikom što su linije čistije i oblici
stilizovaniji“, konstatuje Miodrag V. Protić, navodeći i sliku „Naga
devojka sa svetiljkom“, čiji je vlasnik ostao nepoznat, koja deluje kao
svojevrsna replika „Venere sa lampom“ iz 1938. godine.
Na dan 6. aprila 1941. godine Milena staje pred platno, belo i nevino,
i u protest zbog napada Hitlera na Jugoslaviju počinje jednu od svojih
najdražih slika „Jevanđelist Jovan“. To je istovremeno i njena
umetnička molitva za spas njenog naroda i domovine. To platno ostalo je
u svojini njenog prijatelja Đan Karla Menotija, poznatog kompozitora sa
kojim će tek ostvariti saradnju i postići vanredan umetnički i
finansijski uspeh.
Ta godina protiče u njenim umetničkim lutanjima. Kao da „gasne poetska
enigma i priča“, kako primećuje njen duhovni tvorac M. B. Protić i
preovlađuju portreti uprkos upozorenju Andrea Lota da portrete ostavi
za kasnije. Milena u Americi, ipak, portretiše izbegle nadvojvode,
kneževe, markize, što je, verovatno, bilo uslovljeno njenom borbom za
opstanak.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Oficir i dama

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:45 pm


Na otvaranju izložbe 1943.

POČETKOM 1943. godine na izložbi u Njujorku izlaže 28 dela. To joj omogućuje
Organizacija za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim
zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke. Izložba je bila otvorena
od 9. januara do 15. februara, a zatim je preneta u Vašington u
galeriju Korkoran. Frenk Krauningšild, urednik umetničke rubrike
„Voljue“, u uvodu kataloga piše da su Milenine slike slične delima
italijanskog petnaestog veka i da je to „izuzetan fenomen u oblasti
američke umetnosti“. „Time“ navodi da su odlike Mileninog slikarstva
skulpturalnost, kao i „strasna privrženost“ realizmu.
Porede je sa čuvenim slikarima fra Filipom Lipijem, Botičelijem, fra
Anđelikom, a kritičar istog časopisa ističe „enigmatske i poetske
koncepte“ uočavajući njene vrednosti i navodi da vene na rukama sv.
Jovana kao da je naslikao Salvador Dali. Kritičar „New York Times“
ističe da „Milena slika sa čarobnom istančanošću“, a „Art News“ iz
Vašingtona piše da se u njenoj umetnosti „spajaju crtež i glatka figura
kao u emajlu, tako osobena za italijanske majstore petnaestog veka“.
Krajem 1943. godine Milena Pavlović Barili udaje se za Roberta Tomasa
Astora Goslena, koji je za vreme rata bio oficir avijacije. Početkom
sedamdesetih godina Goslen se u Muzeju savremene umetnosti sreo sa
Miodragom B. Protićem. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima
Mileninim, obećao je da će pokloniti neke slike muzeju. Međutim, uskoro
je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njegova ćerka Milena, koja je dobila
ime po prvoj Goslenovoj ženi delimično je ispunila očevo obećanje, jer
je za veliku retrospektivnu Mileninu izložbu 1979. godine pozajmila
slike „Portret T. A. Goslena“, „Melanholiju“ i „Autoportret“.
A onda, zahvaljujući prijateljstvu, a postoje i oni koji pominju i ljubav
sa Đan Karlom Menotijem počinje uspon i najblistaviji period života i
uspeha Milene Pavlović Barili u Americi. Projektuje dekor i kostime za
balete „Sebastijan“, koji je prikazan u novembru 1944. godine.
Zahvaljujući uspehu koji je postigla sa opremom ove baletske predstave,
Milena dobija porudžbinu da izradi dekor i kostime za „San letnje noći“
Viljema Šekspira.
PrikazujuĆi baletsku predstavu „Sebastijan“ Edvin Denbi u „Nenj York
Herald Tribune“ smatra da su Milenini kostimi izrazito zanimljivi i
tako maštoviti, smeli, efektni, da su puni svežine. A Nelson Lendsdal u
„Art Nenjs“, uz jednu reprodukciju njenog kostima, piše da su u duhu
italijanskog baroka i nadrealizma i „izvanredni kada sugerišu sjaj
Venecije“.
Samo koju godinu posle onih početaka u Americi sada je sve izgledalo
izvesnije, svetlije i bogatije. Milena se kreće u njujorškom društvu
već priznata i cenjena, a posebno joj pomaže prijateljstvo sa Đan
Karlom Menotijem i pozorišnim umetnicima. Posle ove dve ponude za
kostime i dekor, uskoro stiže i vest da je pozorište „Gild“
zainteresovano da dekorom i kostimima opremi jednu svoju predstavu.
Izgleda da su zauvek prošli turobni dani bede i nemaštine.
Prinuđena da, na izvestan način, komercijalizuje svoj talenat, Milena
svoj svet čudesnog i imaginarnog završava onako kako je i počela. U
početku su to bili likovi holivudskih idola, a sada su to likovi
prinčeva i otmenih žena. Onih koji su svoje portretisanje mogli da
plate. Milena je svojim slikama i svojim darom kupovala svoj život u
Njujorku. To je ostalo od njenih iluzija o slatkom „američkom snu“.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Otišla u snu

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:46 pm


Sa pismom i gitarom

JESEN je 1944. godine i do Milene stiže glas preko radija, koji je uporno
uprkos smetnji slušala, o oslobođenju Beograda. Ne oklevajući, ona,
koja je tu vest željno iščekivala svih tih godina, upućuje preko Radio
Njujorka čestitku svom voljenom Beogradu na dočekanoj slobodi.
Međutim, u proleće te 1944. godine Mileni se desio tragičan događaj.
Razdragani novim životom i poletom koji nose samo mlada bića, jer
Mileni je tada 35 godina, a njenom mužu Goslenu svega 25, marta meseca
polaze u šetnju, jašući oboje na konju.
Opisujući taj događaj Bruno Barili je saopštavao Danici: „Milena i njen
muž bili su zajedno na konju - padala je kiša, put je bio asfaltiran (u
okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša
kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u
gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata. Kasnije, sedela je u krevetu i
mogla da radi, pa i piše. Prvih dana 1945. godine mogla je da se obuče,
da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću - i
izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila...“
Ali putevi života, a pogotovo putevi smrti, su tamni i neizvesni. Uveče
5. marta 1945. godine Milena je bila srećna i razdragana. Na pomolu je
bio novi posao i vrlo pristojan honorar, a mladi bračni par je bio
iznajmio nov stan u koji je trebalo da uskoro usele.
Narednog jutra 6. marta 1945. godine Milena Pavlović Barili se nije
probudila iz svog sna. Zauvek je otišla sa ovog sveta, među svoje
neverne anđele, kaluđerice i likove sa velovima i lepezama.
Njenu smrt je oglasio „Njujork tajms“, vešću da je smrt nastupila
iznenadno, kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada sa konja.
Uz vest je bila objavljena i
njena fotografija.
Međutim, kasnija rekonstrukcija tih događaja, prema rečima njenih prijatelja i poštovalaca, izgledala je nešto drugačije.
Margaret Maleir, Milenina odana prijateljica, prema navodima Adele
Macole, pisca romana „Aljuae passeris“, u svojevrsnom izveštaju o
Mileninom životu navodi: „Svi koji su poznavali Milenu smatrali su da
je genije i veliki slikar. Nalazeći se sama u teškoj situaciji, Milena
je tražila nekoga ko će joj biti blizak. Osećala je da treba da se uda.
Nije imala vremena za izbor i kada je saznala da je njena simpatija,
neki pijanista „digao ruke“ od nje, jer se oženio drugom, udala se za
Goslena“.
Gospođa Maleri je kasnije saznala da je Milena napisala svojeručno
testament, ali da je on izgubio važnost, jer nije objavljen u roku od
godinu dana od ostaviočeve smrti. Imovina koju je zaveštala roditeljima
pripala je mužu Goslenu koji ju je rasprodao, a slike zadržao za sebe.
To svakako govori o njemu i opravdava ocenu gospođe Maleri da je on
„vrlo rđavog karaktera“.
Svakako najpouzdanije podatke o Mileninom životu i samoj smrti je
pružio njen dugogodišnji prijatelj Đan-Karlo Menoti. Njega opet Adela
Macola citira u svom romanu.
„Pad s konja, seća se Menoti, bio je lakša nesreća od koje se ona vrlo
brzo oporavila. Došla je kod mene da mi poveri pravi razlog. Zatekla je
svog muža u krevetu sa njegovom majkom. Kada mi je to ispričala, bila
je očajna. ‘Samo ti znaš‘, ponavljala je. Strašno me je potreslo...
Jednom prilikom su me upoznali sa Goslenovom majkom i ja sam se usudio
da je pitam, ne, ne za ono sa sinom, već kako je umrla Milena...
Promenila je boju. Nije htela da govori o tome. ‘Suviše je bolno’,
rekla je.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Tajna do kraja

Počalji od MustraBecka taj Uto Sep 15, 2009 6:47 pm


Milena sa majkom
BOLNI događaj počeo je 5. marta, kasno uveče. Posle lepo provedene večeri uz
muziku i igru, Milena i Goslen odlaze na počinak odvojeno u svoje sobe.
Ostaće zanavek tajna zašto je Milena uzela pilule za spavanje. Da li je
želela zaborav one bolne scene kada je ugledala muža u krevetu sa
majkom, da li je slutila da će san zakriliti to pamćenje ili je
poželela smrt kao trajno poricanje duševnog bola koji ju je zadesio?
Sve će to zauvek ostati nerazjašnjeno. Moguće je da bi neko zdravije
srce podnelo taj prinudni san i željeni zaborav. Međutim, Milenino srce
je bilo načeto još od njene jedanaeste godine, kada je imala prve
smetnje i bolove.
Nije za utehu, ali otkriva toplinu jednog prijateljstva i, možda,
neostvarene ljubavi, jedno pismo Đan-Karla Menotija, napisano šest
godina posle Milenine smrti ženi Brunovog brata.
„Sirota Milena“, piše Menoti, „je nesumnjivo bila jedna od mojih
najdražih prijateljica, pa bih i sam želeo da saznam istinu o njenoj
tragičnoj smrti, ali sve je to, nažalost, i za mene samog ostalo velika
tajna. Ne znam da li ste Vi ikada saznali za veličanstven uspeh koji je
u Njujorku postigla sa svojim slikama. Uveren sam da bi Milena, da se
nije udala za mladog Goslena, danas bila slavna i bogata. Nažalost,
njen brak je neosporno bio greška i uzrok njene nesreće. Nisam u
potpunosti uspeo da izbrišem iz glave sumnju da je Milena izvršila
samoubistvo, ali to je za mene ostala sumnja koja nije potkrepljena
nijednim čvrstim dokazom, budući da je, u periodu kada je došlo do
nesreće, njeno zdravlje bilo prilično narušeno, njeno srce slabo...
Ostaće zauvek živa među onima koji su je poznavali.“
Ono leto o kome je pisala i snevala sedmogodišnja Milena, leto koje neće da
dočeka, ona nije dočekala 1945. godine u Njujorku. Ono najlepše nebo iz
njene bašte u Požarevcu ona više nikad nije videla. Umesto nje, njen i
svoj život su nastavile njene slike i njeni stihovi. Slike na kojima su
setne lepotice uvelih nada, zakriljene velovima i lepezama, nadrealni
svet enigmatskih kompozicija, renesansne palate i anđeli.
Milena, ćerka Danice, Srpkinje, i Bruna, Italijana, unuka požarevačkog
trgovca Stojana Pavlovića, bila je izazov za narode i kulture da je
svojataju.
U Italiji je bila „Barilijeva ćerka“, u Francuskoj pripadnik
nadrealističkih pariskih krugova, u Americi su je svrstavali u svoje
slikare, a u svojoj Jugoslaviji i Srbiji nije bila od 1932. godine.
Ostalo je pitanje da li je Milena: Srpkinja, Italijanka ili Amerikanka?
„Znaš mama“, pisala je Milena majci, „duboko u mojoj duši gori jedna
jedina iskra kao voštanica koja se nikada ne gasi i koja podrhtava i
živi. To je moje srpsko poreklo...“
„Pitali ste me kako se Milena osećala?“, odgovarao je Adeli Macola
Đan-Karlo Menoti. „To ne mogu da znam, ali Amerikankom sigurno ne. Niko
se od nas nije osećao Amerikancem. Italijankom? Ne. Mislim da se
osećala Srpkinjom. Naravno, osećala se Srpkinjom.“

ZAUVEK U RIMU
URNA sa Mileninim pepelom počiva na rimskom groblju Testaćo, pored
grobova velikih engleskih pesnika Selija i Kitsa, a u Požarevcu, u
njenoj rodnoj kući je otvorena Galerija Milene Pavlović Barili,
zahvaljujući poklonu brižne majke Danice.
A na ulazu u Milenin dom, ispod murala, koji je kopija jednog njenog
autoportreta, stoji zapis: „Nigde nebo nije tako lepo, kao iz mog
dvorišta.“ To su Milenine reči izgovorene i zapisane u njenom
detinjstvu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Irina Subotić: Tri fragmenta o mileni

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 11:55 am

Tražili su strpljenje, upornost, inventivnost, dobru volju – i prijateljsku pomoć. Najtoplije zahvaljujem, pre svega, gospođi Desi Trevizan, bratanici Danice Pavlović, uglednoj novinarki, dugogodišnjem dopisniku londonskog Times-a, za razgovor vođen u Igalu 23. jula 2009. godine i za dozvolu da objavim podatke koje mi je prenela, zatim Gordani Jovanović, čiji sam putokaz sledila, i posebno Duši Srdić, koja je uporno tragala za mogućim vlasnicima Mileninih dela.

Gotovo svi radovi su potpisani i datovani u 1944. godinu, što upućuje da su odista rađeni kao nacrti za kostime baleta Sebastijan čija je premijera održana oktobra te godine. Sudeći po postojećim publikacijama posvećenim Mileni kod nas, do sada su bile poznate samo četiri crno-bele reprodukcije njenih nacrta za ove kostime. Od toga jedna skica pripada novootkrivenoj kolekciji – ostale su sasvim nepoznate. Objavljena je najpre u katalogu retrospektivne izložbe M. Pavlović-Barilli, Muzej savremene umetnosti, Beograd, oktobar-decembar 1979, bez str.; autor Miodrag B.Protić; američki period je obradila Olga Bataveljić: „Milena Pavlović-Barilli. Život i rad u Njujorku (1939-1945)“; radi se o Nacrtu koji smo označili sa (1). Ista skica reprodukovana je kao Nacrt kostima za balet Sebastijan u katalogu takođe retrospektivne izložbe organizovane povodom obeležavanja stogodišnjice slikarkinog rođenja Zvezdanim tragom. Milena Pavlović-Barilli, Galerija SANU, Beograd, 17. juli - 25. avgust 2009, str. 380; autor Jelica Milojković. Ovaj katalog reprodukuje na istoj strani još dva nacrta kostima za isti balet, ali oni ne pripadaju kolekciji o kojoj je sada reč. Jedan od tih nacrta je nepoznat, a drugi je već bio objavljen u katalogu Muzeja savremene umetnosti 1979. pod br. 163; kataloška jedinica glasi: Studija za balet „Sebastijan“, 1943/44, ulje na platnu, 34 x 24 cm, bez sign., vl. porodica Breckinridge, New York, USA. Najzad, još jedna Skica za kostim ovog baleta nalazi se i u katalogu Muzeja savremene umetnosti 1979. i u zborniku Milena Pavlović Barilli. Ex post. Kritike. Članci. Bibliografija, Hesperia.edu, Beograd 2009, str. 188; autori Lidija Merenik, Aleksandar Petrović, Magdalena Koch.

Na osnovu dosadašnjih saznanja i uvida u dostupnu dokumentaciju, možemo zaključiti da nam je u ovom času poznato šesnaest Mileninih radova namenjenih pozorišnim kostimima, od čega za trinaest imamo reprodukcije u boji. Najveći deo se odnosi svakako na realizovan balet Sebastijan Mileninog prijatelja Gian Carla Menottija, u premijernom izvođenju njujorške trupe Ballet International koji je osnovao 1944. godine Marquis de Cuevas. Trupu su nazivali i Le Grand Ballet de Marquis de Cuevas jer je svaka predstava bila događaj: okupljala je velike, bravurozne baletske zvezde, unosila strast u nadahnutu igru, širila pozorišni glamur i uticala na razvoj američkog baleta. Na repertoaru su bila imena Fokina, Balanchinea. Massinea, Nijinske, Hightower i dr. Marquis George de Cuevas rođen je kao Jorge Cuevas Bartholín (Santijago, Čile 1885 – Kan, Francuska 1961), impresario i koreograf, oženjen Margaretom Rockefeller Strong, zahvaljujući čijim finansijama je po svoj prilici dobio titulu markiza; bio je jedan od glavnih sponzora velike izložbe starih i modernih francuskih umetnika održane tokom Svetske izložbe u Njujorku 1940, zbog koje je – između ostalog - Milena putovala u Ameriku. Milena je upravo 1940. portretisala Markiza de Cuevasa, priv. vl., SAD.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Ta muzika je toliko lepa

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 11:57 am



Menotti je, po svom običaju, napisao libreto za ovaj balet, satkan od stereotipa ljubavi, ljubomore, žrtve i na kraju sreće. Radnja se odvija u raskošnom ambijentu Venecije krajem XVII veka. Princ je zaljubljen u Kurtizanu, ali njegove dve sestre, Fiora i Magdalena su rešene da spreče tu vezu koristeći svoje čini: da bi imale moć nad Kurtizanom, kradu joj veo, prave voštanu statuu njenog lika i pokrivaju je ukradenim velom. Planiraju da je najpre muče probadajući je strelama, a zatim i da je ubiju. Figura pod velom se grči na svaki ubod, jer ispod vela se nalazi njihov rob, Crnac-Mavarin Sebastijan. I on je krišom zaljubljen u Kurtizanu, a pošto mu je poznata zavera dveju sestara, zauzeo je mesto voštane figure, primio smrtonosni ubod strelom i svojim samožrtvovanjem slomio moć vradžbina Fiore i Magdalene. Tako sada Princ i njegova draga mogu da budu zajedno...

Balet Sebastijan je bio izuzetno cenjen i rado izvođen zbog svoje muzičke leksike: ne samo da je bio preteča Menottijevih budućih opera, već je i trasirao put njegovim značajnim orkestarskim delima,obeleženim smislom za dramatično i kantabilno - bilo da se radi o vokalu ili instrumentalu. Trreba napomenuti da je Gian Carlo (Giancarlo) Menotti (Cadegliano, Italija 1911 – Monte Carlo 2007), čuveni kompozitor baleta, koncerata, opera pisanih za Metropoliten i druga pozorišta (najpoznatija je Konzul, 1950; za omot albuma opere Svetica iz ulice Bliker - The Saint of Bleecker Street, 1954, koristio je reprodukciju Milenine poslednje slike Monahinja, koja je bila u njegovom vlasništvu, sada kod njegovog usvojenog sina, Francisa Menottija, Vel. Britanija). Menotti je bio osnivač međunarodnog festivala Dva sveta u Spoletu, direktor Rimske opere i dobitnik najvećih svetskih priznanja za stvaralaštvo.

Milena je ocu pisala da je ta muzika „toliko lepa“. U beogradskom Narodnom pozorištu izveden je Menottijev Sebastijan u godini kojom se obeležavao vek postojanja ove pozorišne kuće - decembra 1968. Koreografija Dimitrija Parlića; Kurtizanu je igrala Jovanka Bjegojević, Sebastijana Nedeljko Vojkić, a Princa Borivoje Mladenović. Kostimi i scenografija: Kšištof Pankijevič (Krzysztof Pankiewicz). Dugujem toplu zahvalnost Milici Zajcev, istroričarki i kritičarki baleta, za ove podatke.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Analitičnost, inventivnost, bogatstvo ideja

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 11:58 am



Posle Oktobarske revolucije, preko Sibira je pobegao i pridružio se Kompaniji Ane Pavlovne. Igrao je s poznatim baletskim umetnicima, bavio se koreografijom a kasnije i pedagoškim radom. A Francusco Moncion (La Vega, Dominikanska Republika 1918 - Vudstok, NY, 1995), bio je igrač, koreograf i slikar.

Sve ove podatke navodimo zbog činjenice da je Milena radila svoje nacrte kostima za najznačajniji krug umetničkih ličnosti koje su u Njujorku stvarale teatar, operu, balet, muziku XX veka. U trenutku rada za Sebastijan, još je bila u gipsu zbog povrede kičmenog pršljena. Oktobra 1944, dakle u vreme premijere „najdražem tati“ je pisala: „Ja sam se potpuno oporavila i nosim samo kad radim svoj gvozdeni korset...“ Više informacija se može naći u J. Milojković, op.cit., str.116. U ovom katalogu su objavljena i druga Milenina pisma roditeljima iz Amerike u kojima čitamo o njenim raspoloženjima, druženjima, izložbama, putovanjima, o predstavi Sebastijan i sl.

Milenine crteže za kostime odlikuje analitičnost i inventivnost, bogatstvo ideja, dobra razrada detalja, sigurna stilizacija, izuzetno osećanje za kvalitete materijala i uspešna materijalizacija teksture, punoća i prefinjenost boje, raznovrsnost pristupa karakterima... Gotovo svi odišu njenom nepresahlom maštom koja se hrani stvarnošču, energijom i optimizmom, vedrinom i mladalačkim poletom, raspevani su i razigrani, čime je umetnica, možda, davala odgovor na svoju tešku situaciju – zbog bolesti, finansijskih problema, dubioznog odnosa s mužem, udaljenosti od majke koja živi u okupiranoj i ratom razorenoj zemlji, ljubavi prema ocu kojeg godinama nije videla...

Ako Nacrt (1), kod nas u nekoliko navrata reprodukovan, može da pobudi određene sumnje da li ga odista treba vezati za balet Sebastijan, Nacrt (3) se sasvim jasno odnosi na lik Kurtizane, tim pre što se u pozadini crteža javljaju siluete dve urotničke figure, očevidno likovi Fiore i Magdalene. Iako je objavljeno da ovaj Nacrt (1) pripada seriji rađenoj za balet Sebastijan, izvesni detalji rada, kao što su desna šaka muškog lika iz koje izlazi đavolak, zelena boja njegove odeće sa neobičnim segmentima i dr. upućuju da bi se ovde ipak moglo da radi o nekoj drugoj predstavi, na primer o liku Graškovog cveta iz Sna letnje noći, ali to pitanje mora da ostane za sada otvoreno
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Kombinacija uljane boje i tempere

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 11:59 am



O. Bataveljić, op. cit, str. 55, 66. Kod nas su reprodukovane najpre u katalogu retrospektivne izložbe Milene Pavlović-Barilli u Muzeju savremene umetnosti, Beograd 1979, bez str.; jedna od njih je ponovljena u monografiji: Olivera Janković, Milena Pavlović-Barilli, Topy i dr. izdavači, Beograd 2001, str. 82, ali nažalost veoma nespretno isečena tako da je uskraćen uvid u scenografsko rešenje. Treba napomenuti i to da je Oliver Smith (Vaupun, Viskonsin 1918 – Bruklin, N.Y 1994), jedan od najznačajnijih scenografa u istoriji američkog pozorišta, desetostruki dobitnik Tony Awarda; sarađivao sa L. Bernsteinom, J. Robbinsom, L. Massineom, A. de Mille i dr. Radio za balete, opere, mjuzikle, filmove (Travijata, Porgy i Bes, Oklahoma, Hallo, Dolly, My Fair Lady, Doručak kod Tifanija i dr.); predavao na Tisch School of the Arts

On je inspiraciju našao u venecijanskim vedutistima XVII i XVIII veka, sa širokom panoramom Trga sv. Marka, Duždevom palatom, Marčijanom i crkvom sv. Marka u pozadini, dok je u prvom planu prevladao ranorenesansni duh egzaktne i matematički naglašene perspektive. Na jednoj od ovih fotografija je Kurtizana okružena zaljubljenimu muškarcima, u šalvarama i s pticom na glavi – identičnom kao na Mileninom Nacrtu (3). Druga fotografija živopisno pokazuje kako zli likovi sestara ubadaju strele u figuru pod velom, dok je Kurtizana u haljini koja je po izvesnim detaljima asocira na Nacrt (5). Oštri, gotovo opasni dekorativni elementi na Mileninim crtežima za kostime Fiore i Magdalene /Nacrt (11)/ upućuju na karakterne osobine ovih negativnih likova. Raskošnih boja, raspevanih pokreta, sigurnih poteza, izvanredne stilizacije – odlike su i drugih crteža koji se odnose na venecijansko plemstvo, vlast, sveštenstvo, građane... podsećajući na karnevalsku atmosferu razbludne Serenisime. Svi nacrti rađeni su, po svoj prilici, kombinacijom uljane boje i tempere sa povremenim namazima akvarelom, na podlozi jake fakture. Sa manje sigurnosti se može govoriti kojim likovima su namenjeni kostimi iz Nacrta (2), (4) i (6), dok bi se Nacrt (Cool mogao tumačiti u ključu žrtvovanja mladoga Sebastijana, njegove prolite krvi, svetačkog lika i prisutne Smrti. S druge strane, očigledno je da Nacrt (13) ne pripada kostimima namenjenim baletu Sebastijan. Milenin zapis Amazone upućuje da je možda reč o početku njenog rada na baletskoj predstavi prema Šekspirovom bajkovitom komadu San letnje noći. Više se može saznati kod M. B. Protić, Milena Pavlović Barilli. Život i delo, Prosveta, Beograd 1966, str. 30, koji navodi da je Mileni, nakon uspešnog projekta dekora i kostima za Sebastijan, „glavno njujorško pozorište naručilo dekor i kostime za Šekspirov ’San letnje noći’“ - bez navođenja izvora. Autor istu konstataciju ponavlja i u katalogu Milenine retrospektive u Muzeju savremene umetnosti, op.cit. i navodi: „U scenografiji će Milena ispoljiti prirodu svoga talenta: maštu, lakoću ruke, ženstvenost, naklonost ka plamsavom, lepršavom i fantastičnom“, str. 31. U napisima do kojih smo mogli da dođemo, Milenina scenografija se nigde ne spominje. O. Bataveljić, op.cit, str. 54, navodi Protića kao izvor.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Kostimi puni maštovitosti i smelosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:00 pm



Crtež je potpisan i datovan u 1944. godinu, dakle tada je očevidno već počinjala da radi „kostime za jedno veoma važno izvođenje u pozorištu Guild“ sa kojim je potpisala ugovor. Ovo se može videti iz pisma G. C. Menottija „Gospodinu M.“ u vezi s poslednjim Mileninim danima; pisano 26. aprila 1945. Preuzeto iz: J. Milojković, Zvezdanim tragom, 2009, str.133. Istorija baleta nije zabeležila da je u Njujorku izvedena 1944. godine baletska predstava San letnje noći: tek će 1961. George Balanchine dati svoju verziju za New York City BalletMilena nikada nije uspela da okonča započeti posao. Decembra 1944. održana je premijera baleta San letnje noći u Montrealu, u koreografiji Borisa Romanova, na muziku Felixa Mendelssohna, ali to očevidno nije bilo vezano za Milenu.

Kritika je s dostojnom pažnjom propratila scenski kostim u baletu Sebastian: iz pera Edwina Denbya izašao je prikaz u New York Herald Tribuneu gde se ističe da „izrazito zanimljivi Milenini kostimi nisu suptilno elegantni ali su puni svežine i već na prvi pogled deluju vrlo efektno, puni su maštovitosti i smelosti“. Kritika je objavljena 12. novembra 1944; preuzeto od O. Bataveljić, op.cit., str. 54.

Tri dana kasnije Nelson Landsdale u Art Newsu ponavlja da su Milenini kostimi izuzetno efektni, rađeni u duhu italijanskog baroka, da „podsećaju na nadrealistički stil ove umetnice, izvanredni su kada sugerišu sjaj Venecije, gospodarice mora u vremenu opadanja njene moći. Oni nas podsećaju čas na Longhija, čas na Tiepola i svojim živim bojama razbijaju monotoniju sive boje scenske arhitekture. Balet Sebastian, najbolje ostvarenje grupe Ballet International, ima sve uključujući blistavu muziku Gian Carla Menottija, uspelu melodramatričnu koreografiju Edwarda Catonea, čemu znatno doprinose lepa scenografija i kostimi.“

Dragocena istraživanja i autentična svedočenja Olge Bataveljić upućuju na kolekcije u kojima su se našla Milenina dela koja je njen suprug Robert Gosselin rasprodao po zatvaranju posmrtne, memorijalne izložbe, održane u Njujorku 1948. godine zahvaljujući njenim prijateljima i vlasnicima njenih radova, među kojima su bili – pored Menottija - Ala Story, Margaret Mallory, Duncan Campbell, Marquis George de Cuevas, Robert Breckinridge, Alfred de Liagre, Robert Horan i drugi. Pojedine slike - a među njima i jedan crtež kostima za balet Sebastijan kupio je Milenin veliki prijatelj i saradnik, kompozitor Menotti, kojeg je portretisala 1940, dok je najveći broj tih crteža pripao porodici Banac. Isti izvor navodi recepciju Milenine posthumne izložbe, u časopisu Art News1 gde se govori da njeni nacrti za kostime baleta Sebastijan „podsećaju na E. Bermanove kostime“ – što, možda, upućije na romatičarski stil ovog umetnika, bliskog zakasnelim nazorima ruskih slikara okupljenih oko pokreta Svet umetnosti Verovatno se odnosi na Eugenea Bermana (1899-1972), rođenog u Rusiji; pred Oktobarskom revolucijom pobegao je u Pariz, a od 1935. je živeo u SAD gde je radio kostime i scenografiju za operu i balet u neoromantičarskom duhu (Žizela, Građanin-plemić, Živi i mrtvi i dr.). Ovaj kritičar primećuje da će „znatna razlika u njenoj slikarskoj i crtačkoj veštini: tekstil i inkarnat lica dati su u finim blistavim tonovima i deluju kao emalj, ali telo pod odećom izgleda kao da je bez kostiju“.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Atmosfera koja miri san i javu

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:01 pm



Poznato je da se Milena školovala u Beogradu, Bergamu, Rimu, Lincu, Gracu i kratkotrajno na prestižnoj Minhenskoj akademiji, gde je učio i Giorgio De Chirico čijim će delom kasnije biti trajno obeležena. Recimo, Desa Trevizan se seća da joj je jednom prilikom De Chirico, koga su ona i njen suprug povremeno viđali i čiju su jednu dragocenu sliku imali u svojoj bogatoj kolekciji u Veneciji sve do početka sedamdesetih godina prošlog veka, rekao kako je Milena bila bellissima ragazza i da je osećao grižu savesti što je nije podržao na početku karijere. Naprotiv, njenom ocu Brunu je sugerisao da odvrati Milenu od bavljenja umetnošću. Kasnije je postao svestan da se ogrešio o nju. Umesto izvinjenja Mileni, De Chirico je Desi poslao na dar jednu svoju malu sliku (Beli konj, ulje, cca 40 x 20 cm) sa posvetom, što je činio veoma retko. Inače, on je knjigu Bruna Barillija Loterie Clandestine (Rim 1948) ilustrovao jednom litografijom (druge dve su radili njegov brat Savinio i Mino Maccari). Lekcije njenog profesora, učenog Franza von Stucka, ostavile su duboki utisak na Milenu i njeno poimanje umetnosti. Otuda i njene naklonosti ka delima starih vremena, ka antici i renesansi, ali i ka romantičnom, ka simbolizmu, Bocklinu, Casparu Davidu Friedrichu, prerafaelitima. Lazar Trifunović smatra da je - između ostalog - „morbidna nemačka“ kultura ostavila vidnog traga na Milenino stvaranje.Ovo navodi L.Trifunović „Milena Pavlović Barilli“, u: Studije, ogledi, kritike (priredio D. Bulatović), Muzej savremene umetnosti - Filozofski fakultet, Beograd 1990, str. 65-69.

U isti mah njoj je bila bliska transcendentalna atmosfera koja miri san i javu, koja traga za istinom ili misterijom iza realnosti. Taj amalgam će je približiti vanvremenoj magiji postojanja, istraživanjima tajanstvenosti ljudske - pre svega sopstvene - egzistencije, koju transponuje u idealizovane i izmaštane, oniričke i vanvremenske, enigmatične svetove. Kao što De Chirico priziva neobjašnjivo svojom sposobnošću da „stvarno učini nestvarnim, a nestvarno - stvarnim“.

Svoju usamljenost u velikom svetu, svoju borbu za umetničku reputaciju, svoj jad i tegobe sa bolestima, Milena nije direktno - kao što je to gotovo mazohistički činila Frida Kalho - prenosila u umetnički čin. Međutim, sve njene slike i crteži, posebno iz kasnijeg perioda, nose belege melanholije, sete, duboke tuge. Svetlost očiju njenih likova je ugašena. Osećaju se slabost, bolne misli, strahovi, predosećaj i opšte kataklizme i lične tragedije: najpre Drugi svetski rat a uskoro i smrt. Poezija koju Milena piše na tri romanska jezika - na francuskom, italijanskom i španskom - iskazuje isti egzistencijalni strah, zebnju i patnju, isto nostalgično raspoloženje, nadolazeću nesreću kraja. O tome čitamo u njenim pismima i gledamo na njenim slikama. Analogija se može naći u načinu slobodnih asocijacija i povezivanja predstava i simbola, naizgled slučajnih i nekoherentnih, a u suštini isprepletanih istim ličnim doživljajima, logikama i značenjima, sa literarnim zagonetkama u metafizičkoj atmosferi. Po M. B. Protiću, „ako je sam Breton u svom Manifestu od 1924. pronašao elemente nadrealizma u Swiftu, Chateaubriandu, Baudelaireu, Fargueu, Réverdyju, Saint John Perseu i drugima, morao ih je pronaći i u Mileni“ - jer ona svoje delo zasniva na iracionalnom i snu. Lazar Trifunović je, pak, smatrao da je ona „daleko od svih slikarskih eksperimenata u oblasti dezintegrirane forme, kao što joj nije mnogo bliska ni nadrealistička erotska simbolika“, dok Lidija Merenik predlaže bližu i precizniju odrednicu: magični realizam
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

U umetničkim krugovima Pariza

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:53 pm



Međutim, to odsustvo joj je omogućilo da izbegne patrijarhalne konvencije ovdašnje male sredine i da postane građanka sveta.

U inostranstvu se ređaju uspesi: u Londonu otvara veliku samostalnu izložbu februara 1931, u prestižnoj galeriji Bloomsbury. Prati je odličan odjek u kritici (Daily Telegraph, Daily Express, Evening Standard, o čemu piše i beogradska štampa kao o jednom od najuspelijih nastupa naših umetnika u svetu). Vezuje se za Pariz, gde je sa prekidima živela od 1931. do odlaska u Sjedinjene Američke Države avgusta 1939. godine, neposredno pred početak Svetskog rata od kojeg je Evropa već uveliko strepela. U Parizu nastaje njen zreli opus, obeležen srodnošću sa slikama dvojice braće – starijeg Giorgia De Chirica i mlađeg – Alberta Savinija.

Umetnički krugovi Pariza su joj bili širom otvoreni: aprila 1932. godine izlaže samostalno u galeriji Jeune Europe gde dva puta iste godine nastupa i grupno, sa De Pisisom, De Chiricom, Kubinom, Ossipom Zadkineom, Terechkovitchem i dr. Nekoliko godina kasnije, 1938, takođe samostalno predstavlja svoj novi opus u galeriji Quatre Chemins i učesnica je druge izložbe La Nouvelle Génération u galeriji Billiet. Sledeće, 1939, sa Pignonom, Bazaineom, Marchandom priključuje se novom talasu nadrealizma u galeriji Pittoresque. Upoznaje se i sa drugim vodećim umetnicima Pariza i sveta, sa Andréom Bretonom, Paulom Valeryjem, Jeanom Cassouom, Andeom Lhotom. Upravo u tom krugu je Frida Kahlo.

Gotovo istovremeno Milena pravi karijeru i u Italiji: priređene su joj samostalne izložbe u rimskoj Galleria d’Arte 1932, kasnije, 1937, u Galleria della Cometa. Grupno nastupa u firentinskoj Sala d’Arte della Nazione 1933, i učestvuje na drugom Quadriennalu u Rimu 1935. godine. To učešće je praćeno objavljivanjem njenih pesama u časopisu Quadrivio (1934, 1935, 1936) i posetama najviših državnih funkcionera. O njoj pišu listovi i časopisi Chicago Daily Tribune, La Nuova Italia, Il Lavoro Fascista, Il Tevere, La Tribuna, Italia Letteraria, Il Popolo di Roma: kritika ističe metafizičku i nadrealnu atmosferu, dok Renato Guttuso u listu L’Ora iz Palerma uočava snoviđenja i „harmoničnu viziju sveta, u isti mah i blizu i daleko od stvarnosti.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Njujork kao utočište

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:55 pm



Milenina poslednja samostalna izložba u Evropi održana je u Tirani 1939. godine. Detalja u vezi s ovom izložbom seća se njena rođaka Desa Trevizan. Do izložbe je došlo zahvaljujući Mileninoj majci Danici, koja je lično donela slike iz Rima, i čija je sestra od strica, Rada Grubišić, supruga tadašnjeg jugoslovenskog poslanika u Tirani, izložbu je organizovala na visokom novou: na otvaranju su bile čak i sestre albanskog kralja Zogua! Treba reći i to da do sada nisu poznati dokumenti i napisi u štampi o ovoj izložbi.
Međutim, ratna atmosfera je poremetila očekivani finansijski uspeh: nijedno delo nije bilo prodato, što je za Milenu bilo veliko razočarenje. Odmah po izbijanju rata, Grubišići su preko Atine otputovali u Australiju – jedinu državu za koju tada nisu bile potrebne vize, noseći sa sobom šezdesetak Mileninih slika, akvarela, pastela, crteža, izlaganih u Tirani. U Sidneju su već bile njihova ćerka i Radina sestra. Radin brat Milorad Pavlović, otac Dese Trevizan, putovao je posle okončanja rata u Australiju ne samo da poseti sestre, već da obavi i posebnu misiju koju mu je poverila Milenina majka Danica. Ona je, naime, morala da obavlja dugotrajne, komplikovane i intenzivne administrativno-birokratske i tehničke pripreme – tražeći čak pomoć i od Tita - kako bi porodičnu kuću u Požarevcu poklonila i zatim otvorila kao spomen-galeriju sa Mileninim delima, arhivom i ličnim predmetima. Da bi kolekcija bila što potpunija, Danica je tražila od svih članova porodice i od mnogih prijatelja da se odreknu Mileninih radova u njihovom vlasništvu i da ih poklone galeriji. Milorad je ubedio svoje sestre: uostalom, svi članovi ove velike, razgranate porodice želeli su da doprinesu stvaranju Milenine galerije, tako da su i slike iz Sidneja stigle do Požarevca, ali o kojim delima je reč i kada se to desilo – verovatno je moguće naći preciznije odgovore u nekim do sada neotkrivenim arhivama.

Milena je nakon izložbe u Tirani poverovala je da će u Njujorku pronaći sebe; imala je želju da se ogleda u velikom svetu koji je privlačio sveže snage i nudio nove ideje, Svetsku izložbu sa brojnim pratećim manifestacijama i retrospektivu nadrealizma. U isti mah bilo je dobro da se udalji od majčine prevelike brige i saveta, njenih patrijarhalnih i konvencionalnih životnih nazora, kao i da se oslobodi straha od rata. Njujorški počeci su bili teški ali dovoljno uspešni da je stimulišu da ostane na novom kontinentu. Pored toga, rat je već buktao. Nije mogla nazad. U poznatoj njujorškoj galeriji Julien Levy imala je uskoro samostalnu izložbu: poznato je da je Njujork predstavljao utočište od evropskog rata i nacističkih represalija, a ova galerija bila prostor u kojem se stvarala umetnost novog doba. Među korifejima je bila i Frida Kahlo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Dve ikone: Milena i Frida

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:57 pm



Veoma lično, melanholično i nežno, ispovedno i proročko, često erotskim nabojem ispunjeno, slikarstvo Milene Pavlović Barilli može se čitati u različitim ključevima, različitim metodama: kroz teoriju psihoanalize i jungovske pojmove Anime i Animusa, kroz tumačenje snova, astrološke, alhemičarske, numerološke teorije i simbole, inventare znakova, enigmi i metafora, kroz praćenje njene biografije, pre svega. Semantika njene misterije iza stvarnog nalazi se u bretonovskim nevidljivim predmetima, a oniričan svet otkriva unutrašnju stvarnost sa enigmatičnim figurama i idealizovanim likovima koji izranjaju iz sentimentalnih sećanja, dijaboličnih situacija, magičnih i mitskih iskustava, neostvarenih čežnji, snoviđenja i potrebe za naracijom: život je za Milenu bio stalna borba. Uvek isti – Eros protiv Tanatosa. Zadržala je ličnu slobodu i apolitičnost u vremenima koja su preispitivala savest svakog ponaosob i koja nisu dopuštala nevinost života. Te prevratničke tridesete godine, sa prodorom fašizma i nacizma nju su traumatizovale – mada, čini se, u početku nije shvatala znake koji su dopirali iz italijanskih centara moći. A njen otac Bruno Barilli, napisao je Danici, u pismu od 20. septembra 1946: „Ne mogu ti ovde pričati kako sam i zašto ušao u Komunističku partiju“. Preuzeto od: J. Milojković, Zvezdanim tragom, 2009, str. 120. Verovala je da će spas i mir biti u udaljavanju od žarišta, u dalekoj Americi, u novom svetu. U radu. I to je bio privid. I previd.

Deli ih samo dve godine razlike u rođenju a devet godina u smrti: Milena Pavlović Barilli (1909-1945), možda je imala priliku da sretne Fridu Kahlo (1907-1954) u Parizu ili Njujorku gde su obe jedno vreme živele i uspešno izlagale. Za sada o tome nemamo podataka. Kretale su se u srodnim krugovima, na sličan način bile bliske i svojim izrazitim individualnostima udaljene od vladajućeg nadrealističkog pokreta. Obe su bile obrazovane, talentovane, izuzetno atraktivne, inteligentne, samosvojne i autonomne; obe su i slikale i pisale; volele da putuju svetom i budu u centrima umetničke moći. Obe su imale kratkotrajne, tragične živote ispunjene egzistencijalnom borbom za umetničkim, ali i životnim opstankom u nemilosrdnom svetu kojim su vladali principi muškaraca. Duboko vezane za svoje porodice koje su im bile više opterećenje nego podrška, doživele su velike bračne lomove i razočarenja: Diego Rivera je bio dva puta stariji od Fride, neveran i agresivan, dok je Robert Thomas Astor Gosselin – dvanaest godina mlađi od Milene, optužen da se oženio iz koristoljublja. Milena je mladom kubanskom pijanisti Reymondu Gonzalezu poklonila svoju veliku strast, i ostavila njegov lik na mnogim delima, često ga mimikrijski identifikujući sa detetom ili igračkom. A Frida je u Lavu Trockom, koji je živeo u njenoj kući kao prognanik iz Staljinovog Sovjetskog Saveza, tražila inkarnaciju Internacionale. Tako ga je i naslikala. Frida je volela sve vrste ljubavi – Milena za to, čini se, nije imala ni naklonosti ni građanske slobode.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Umetnice obeležene životom

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 15, 2010 12:59 pm




Milena je elegantno nosila zlatne cipele, svoje odevne kreacije, ekstravagantne šešire i duge rukavice. Frida je volela etno touch svoga Meksika, vez u boji i ogromnu količinu srebrnog nakita: zabeleženo je da je prilikom jednog njenog ulaska u pozorište predstava gotovo prekinuta od buke koju je pravila svojim narukvicama! I u Vogueu se prepliću Milenini i Fridini putevi: Milena radi ilustracije i naslovne strane za ovaj ugledni časopis, a on objavljuje – takođe na naslovnoj strani - šaku Fride Kalho sa njenom čuvenom aglomeracijom etno prstenja.
Obe su prkosno nosile pantalone koje su u njihovo vreme bile izraziti znak provokacije.

Milenina roditeljska kuća u Požarevcu galerija je njenog imena od 1962. godine. Tu se čuvaju njena umetnička dela i podaci o njenom životu, baš kao što je i Fridina kuća u Coyoacanu pravo mesto hodočašća poklonika iz celog sveta, otvorena za publiku samo četiri godine pre Milenine galerije, 1958. godine. Ta kuća, galerija, spomen-muzej zaslužuje mnogo pažljiviju i savremeniju restauraciju/rekonstrukciju, adaptaciju i novu koncepciju prikaza Milenine ličnosti i njenog stvaralaštva: grad Požarevac i Fondacija Milenin dom morali bi dostojnije da se oduže jedinoj velikoj umetnici svoje sredine. U njoj se prepoznaje kompletan inventar svih Fridinih životnih faza, njenih pasija, tu su mnoga njena dela i dela njenih prijatelja, eminentnih svetskih umetnika, zatim brojne fotografije, katalozi i knjige o njoj, plakati, pozivnice iz celog sveta, pisma i dopisnice, lične stvari, posebno nakit, odeća, kuhinjski pribor, kolekcije posuđa, actečkih i drugih artefakata... Kućni patio ima istu floru kao u vreme Fridinog života, i sve je u autentičnim meksičkim bojama koje je ona obožavala, koristila u svojim delima i u svom oblačenju – kobalt plavim i narandžastim, žutim i karmin crvenim. Ceo amibijent kuće u Coyoacanu je doprineo ubedljivosti novog tipa muzeja: on liči na Fridu, prožet je njenim koloritom, ukusom i zvukom, njenim burnim životom ispunjenim bolestima i nesrećama. Zato se neminovno oseća dah njenog prisustva u odsustvu, što, razume se, doprinosi i dalje izgrađivanju njenog kulta. I kulturi sećanja.

Mileni i Fridi je bilo zajedničko i teško zdravstveno stanje koje je obeležilo živote i jedne i druge umetnice i sudbinski odredilo njihovo umetničko stvaranje, izrazito autobiografskog, gotovo narcisoidnog karaktera i ikonografskog repertoara, sa stalno ponavljanim introspektivnim autoportretima, ili bar citiranjima situacija u kojima se prepoznaju autorefleksije. Milena je od najranijeg detinjstva bila srčani bolesnik, a kasnije je – kao i Frida – imala tegobe sa kičmom, podnosila gips, operacije i bolove, i uz to se borila sa depresijama i nervnim krizama.

Više od sličnosti i razlika u njihovim biografijama, simptomatično je praćenje Mileninog i Fridinog opusa. Slikarstvo i jedne i druge umetnice je tek posle njihove prerane smrti doživelo nove valorizacije, a njihovi neobični životni putevi inspirisali su nove biografske i umetničke priče. Obe su postale omiljene, čak kultne ličnosti – njima se posvećuju velike izložbe, studije, monografije, feljtoni u ozbiljnoj i žutoj štampi, romansirane biografije, tv emisije, stripovi, igrani i animirani filmovi, pozorišne predstave, mjuzikli i baleti. Mladima daju hranu za njihove nove puteve – u dizajnu, stripovima, igricama, blogovima...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: VENERA SA LAMPOM-Milena Pavlović Barili

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu