Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stid

taj Sre Sep 16, 2009 7:50 pm
SKRIVENA PSIHOLOGIJA UMA
ZBOG ČEGA SE STIDIMO



Kad mislimo da smo smešni ili krivi, osećamo mučnu nelagodnost: STID.
Za ovo osećanje znaju svi narodi, mada oblici stida, kao i moralna
pravila variraju od epohe do epohe, i od civilizacije do civilizacije.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Sre Sep 16, 2009 7:51 pm
Umišljenim i bestidnim čine se u našim očima novogvinejski Papuanci,
nakinđureni neobičnim navlakama za muški polni organ. Zar se oni nimalo
ne srame? Zar ih ne obuzima osećanje stida? Stvar je manje jednostavna
nego što izgleda. Torbica za genitalije
Karla Petog (što bi Crna Guja rekao, nakurnjak) je tu da to potvrdi: u
XVI veku, najmoćniji evropski vladar drži se čudne i razmetljive mode,
koja na tako izražajan način naglašava muška svojstva.

Znači li to da je španski kralj, a nemački i austrijski car bio spreman da
pozira nag ili da očima javnosti izloži ono što je njegova zanimljiva
odeća krijući naglašavala? Naravno da ne znači. Isto važi i za naše
Papuance. Lišeni svoje rudimentarne ljuske, oni bi se obreli u istoj
neprilici u kojoj bi se našao prolaznik kada bi mu na sred ulice spale
pantalone. Čudno osećanje. Svuda u svetu, kad je među ljudima, čovek
prikazuje, doteruje ili krije svoje telo ponašanjem, odećom. Zar i sami
nudisti ne navlače na sebe zaštitni ogrtač od vlastite potamnele kože?
Dabome da svako lukavo postupa sa svojim stidom. Odeća ili ono što
je zamenjuje, prikriva golotinju, ali u isti mah skreće pažnju na
činioce zavođenja. Govoreći o svojim ženskim savremenicima, sapetim u
haljine - kaveze sa svitkom za pojačanje bokova, Montenj primećuje:
'Čemu služe te glomazne tvrđavice kojima su žene ukrasile svoje bokove,
ako ne da nam zagolicaju želju, i da nas privuku time što će nas od
sebe udaljiti.' Iste te gospe su, nema sumnje, smatrale sramotom da
otkriju i članak na nozi. Uprkos 'lažnim stražnjicama' lepe epohe, ili
današnjim pripijenim farmericama, čovek ostaje stidljiva životinja. Ono
čudno i mučno osećanje obuzima ga istog časa čim su prekršena pravila
pristojnosti koja su opšte prihvaćena u društvu u kojem živi. Da li je
to plod preterane civilizovanosti? Ne postoje li srećni ljudi koji se
pokrivaju jedino toplotom sunčevih zraka? Sociolozi odgovaraju odrečno
na to pitanje.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Sre Sep 16, 2009 7:52 pm
RELATIVNO OSEĆANJE STIDA

Nubijci su narod koji živi na severu Sudana, na obalama reke Nil. Do tridesete
godine, oni ne kriju svoje genitalne organe. Međutim, nikad ne bi
izašli iz kuće, a da prethodno ne namažu telo uljem, a lice mirišljavim
bojama sa istančanim šarama. Tako 'obučeni', oni će se kretati
selom bez ikakvog ustručavanja. Ako bi ih, pak, neko iznenadio 'gole',
oni bi se duboko postideli. Isti scenario važi i za indijance Gvarani,
u Južnoj Americi (na slikama levo i desno). Oni drže svoj polni organ u
uzdignutom položaju pomoću kanapa pričvršćenog za pojas. Iako je
posredi gotovo nepostojeća odeća, bez nje se ti ljudi neće pojaviti na
javnom mestu. U suštini, 'nagi 'divljak' ne postoji.
U jednom plemenu u Africi, kad vam domaćin ponudi svoju ženu da spavate sa njom,
odbijanje takvog poklona predstavlja veliku sramotu i poniženje za
domaćina. Prihvatanje poklona, i njemu i njegovoj ženi ukazaće čast i
kod te žene neće izazvati nikakvu sramotu. Ovde kod nas, u ovom
civilizovanom svetu, merila su sasvim suprotna kad bi se primenjivao
isti ovakav običaj.
Univerzalno gledano, ovo osećanje stida,
kao i srama kao nečega što prati prekršaje pravila pristojnosti, u isti
mah je i veoma relativno u konkretnoj primeni. Žene Mzaba, u Alžiru,
dobro paze
da ne zadrže pogled na pohlepnim očima šetača; dok mlade senegalske
seljanke, idu ponosito razgolićenih grudi. Žene u nizu arapskih zemalja
zaziru od toga da otkriju lice, ali Evropljanke, po volji mode, sve
više smanjuju skrivene delove nogu. U viktorijanskoj Engleskoj,
suknjicama od čipke pokrivale su se čak i ... noge od klavira. U jednom
priručniku, koji je već desetinama godina na snazi, preporučivalo se
budućim sveštenicima da se služe štapićima kad krajeve košulje utiskuju
u gaće.
Ma kakvi da su oblici u kojima se javlja, stid ostaje
jedna od bitnih karakteristika ljudskog bića. Njegova potvrda, osećanje
srama, predstavlja moćan pokretač ponašanja. Moćan i jedinstven. Sve se
dešava kao da bi onaj ko se našao u nepriličnoj situaciji hteo da kazni
samoga sebe što se drznuo protiv običaja prihvaćenog od svih. Podrigne
li u toku prijema, čovek od ugleda će istog časa osetiti kako crveni
kao ljuta papričica. Međutim, njegov nevoljni čin nema nikakvog
unačaja; štaviše, u nekom drugom podnevlju bio bi shvaćen kao znak
učtivosti, i kao kompliment domaćici da je dobro napravila jelo. Jadni
prostak bi da u zemlju propadne, da presvisne od sramote ili da pobegne
bilo gde. Što se tiče ostalih, oni se samo u sebi smeju. Sa jedne
strane, grozna neprilika, a sa druge - smešno: stid ima efikasne
odbrambene mehanizme.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Sre Sep 16, 2009 7:53 pm
STUB SRAMA



U nekim zemljama istočne Afrike, reći za nekoga da je 'besraman', bez
stida, neučtiv - najteža je osuda. To znači da je osoba koja je u
pitanju nesposobna da živi u društvu, da se na nju ne može računati.
Žene jednog plemena koje dugo nisu mogle da rode, zavetuju se da će
svom prvencu dati ime Malobali,
što znači 'bez srama'. Kao način da se bajanjem otkloni sudbina. Sin ne
diže pogled prema ocu, on ga se 'stidi', Sa druge strane, pred dedom i
babom, 'nema stida'. U igrama sa unucima, babe preuzimaju ulogu
njihovih dragana. Kad umru, postoji običaj koji nalaže deci da
zadirkuju njeno mrtvo telo.
U nekim selima, mladi verenici
izbegavaju svaki dodir do venčanja, koje će onda ozvaničiti njihovu
ljubav. Da se spreči ogovaranje, da se ne dospe u situaciju zbog koje
se crveni. Za slučajeve težih grešaka, preci Songea izmislili su
jedinstvenu kaznu: prekršilac bi imao da se razodene, i da na jednoj
nozi izdrži mimohod čitavog sela, koje bi mu ispljuvalo zadnjicu. Nepoželjnome ne bi preostajalo ništa drugo do li da ode u izgnanstvo.
Evropa je znala za ovakvo nešto u vreme stubova srama. Na njih se
nailazilo u svim gradovima gde je zasedao viši sud. U manjim mestima
zadovoljavali su se kakvim kocem, za koji su vezivani zločinci i
prestupnici. Objava koja je bila prikucana za kolac pominjala je
njihova nedela kako bi se potpirio gnev sugrađana. Za manje prestupe,
često se smatralo da je dovoljna kazna dva ili tri sata izlaganja.
U Parizu i drugim velikim gradovima, stub srama je predstavljao
pravu konstrukciju. Na jednoj maloj kuli na sprat nalazio se široki
gvozdeni obruč sa rupama kroz koji su osuđeni morali da provuku ruke i
glavu. Taj naročito neudobni položaj činio je kaznu još težom. Obično
postavljen na veoma prometnom mestu - u Parizu, to su bile pijačne hale
- stub srama je predstavljao privlačnu tačku za polaznike. Trebalo je
sačekati francusku revoluciju, pa da ta vrsta kazne u Francuskoj bude
ukinuta.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Sre Sep 16, 2009 7:55 pm
PSIHOANALITIČKO VIĐENJE
Dešavalo se da stub srama ima efekat suprotan onome sa čime se
računalo. U Engleskoj, gde je često korišćen za delikte štampane reči,
on je ne jednom bio mesto gde su održavani provladini skupovi. Kad je
pisac Danijel Defo bio osuđen na tu kaznu, 1703. godine, gomila se
okupila pred stubom da kažnjenika pozdravi. Ali postoje i drugi razlozi
zbog kojih se nije nastavilo sa takvom praksom. Masovna urbanizacija
Evrope dovela je do međusobnog udaljavanja jedinki. Ljudi su se sve
manje poznavali, pa je tako javno sramoćenje izgubilo svoju efikasnost.
I za Bibliju, sram je neodvojiv od ljudske sudbine. Mit o
izgubljenom raju je, u tom pogledu, naročito značajan. Adam i Eva, koje
je dragi Bog stvorio kao nage, žive u svetačkom blaženstvu. Onda, jedu
zabranjeno voće, ubrano sa drveta poznanja dobra i zla. Kazna ne
izostaje: oni će biti proterani iz raja zemaljskog; njihove oči će se
otvoriti, i oni će primetiti da su nagi. Biblija, tako, uspostavlja
vezu između srama i krivice. Jer, lopov uhvaćen na delu, raskrinkani
lažljivac, otkriveni varalica - sve njih može obuzeti isto osećanje kao
ono koje je imala devica Suzana kad su je starci iznenadili golu na
kupanju. Međutim, jedni su ozbiljno prekršili opšte prihvaćena moralna
pravila, dok je mlada devojka bezazlena žrtva starih pohotljivaca.
Psihoanaliza je krenula putem biblijskog mita. Ako je osećanje
srama slično kod počinioca neke greške i kod žena čija je intimnost
povređena, u tome treba negde videti zajedničko poreklo. Frojd i
njegovi učenici će ga potražiti u lavirintima nesvesnog.
Prema
psihoanalitičarima, od samog rođenja, mali čovek se suočava sa nizom
drama koje će, malo pomalo, ustrojiti njegovu ličnost i integrisati ga
u društvo. Njegov psihički život rukovodi se primitivnim željama. On
želi da sisa svoju majku, i to mu pričinjava veliko zadovoljstvo. Takvo
ponašanje donosi mu osmehe na lice i izraze naklonosti. Ne manje
zadovoljstvo oseća i kad prazni creva po završenom varenju. Ali, vrlo
brzo upoznaje se i sa gađenjem koje majka ispoljava kada se uneredi.
Peru ga, njegove pelene uzimaju vrhovima prstiju, stavljaju ga na noćnu
posudu, zabranju mu da slobodno izražava svoje zadovoljstvo. Ima li,
onda, delova tela kojih bi se valjalo stideti, ima li sramnih
fizioloških radnji? Malo - pomalo, njegova ishrana će morati da se
uobroči. Uskoro, biće odbijen od sise. Dete će početi da shvata da
majka nije samo njegova, da prsa koje toliko voli da sisa nisu samo
njegova, i posebno, da ih deli sa nekim drugim: sa ocem. Nesvesno, dete
bi želelo da ta prepreka što mu stvara neprilike zauvek isčezne. Ali,
to opravdano osećanje mu je takođe zabranjeno, jer pokazuje da svoga
oca treba voleti i poštovati.
DOSTOJEVSKI, KAFKA, RABLE...
Kao i svaka druga ljudska realnost, tako i sram ima svoje bolesti.
Neki ga priželjkuju kao da bi hteli da se kazne, da sa sebe speru
prvobitni greh, koji je od njih načinio ljudska bića. Na jednom mestu u
svojim Ispovestima, Žan Žak
Ruso priznaje da je kao dete uživao kad bi ga njegova vaspitačica
batinala po stražnjici: 'Nalazio sam u bolu, pa čak i u samom
sramoćenju neku smešu čulnosti zbog koje sam više želeo nego što sam se
bojao, da je iznova doživim od iste ruke'. Kada je odveć teško,
osećanje krivice, latentno kod svakog ljudskog stvorenja, javlja se u
obliku opsesije, kadre da odvede čoveka u neurozu ili psihozu.
Dostojevski i Kafka su stvorili romanskne svetove nastanjene ličnostima
koje su izvrgnute osećanju srama čiji je uzrok nejasan, ali koje do nas
stiže sa izuzetnom snagom. Junak Kafkinog Procesa
- Jozef K. uhapšen je bez očevidnog razloga, trpi sve do pogubljenja
nepodnošljivo breme jedne nepojmljive optužbe. 'A to je bilo', stoji u
romanu, 'kao da je sram trebalo da ga nadživi'.
Sa druge
strane, opakom sramu, koji ponižava, bahati Rable suprotstavlja svoj
orijaški smeh, lek za podmlađivanje za svakog od nas: 'Da smeh bude
čovekovo dobro'.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Uto Dec 28, 2010 11:41 am
Kako nastaje stid

Kada posmatrate tigra kako se elegantno kreće kroz travu i žbunje u savani i kako budno motri na prostor ispred sebe istovremeno doživljavate i osećaj lepote koju mu je priroda podarila. On je graciozno lep iako uliva strah u srcu posmatrača. Njegova lepota proizilazi iz celovitosti njegovog bića u kojoj ništa ne nedostaje i ništa nije višak. Tigar je nepodeljeno biće koje nikad ne okleva, bilo kada lovi plen ili kada se odmara i kada se igra. Zato ljudi posmatrajući tigra osećaju prema njemu ne samo strah nego i poštovanje. Iako je životinja odajemo priznanje njegovoj nepomućenoj celovitosti jer osećamo da mi, ljudska bića nemamo takvu nepodeljenost bića kao što je on ima. I zaista, rascepkanost ljudskog bića je skoro univerzalna. Skoro da nema čoveka koji ne pati od podvojenosti između onog što jeste i onog što želi da bude, a nikako ne uspeva, ili mu mukotrpno uspeva, uz velike žrtve. To je najveća tragedija našeg postojanja. Čovek se pita da li je uopšte i moguće živeti život bez težnje za ostvarenjem želja i postavljenih ciljeva. Obično ceo život prođe, a da se nikad ne poklope te dve slike našeg bića, ona realna i ona zamišljena ili očekivana. Čovek može biti celovito biće, ali najčešće nije i većina pati od sukoba između realnog i idealnog Ja.
Ta podeljenost je uzrok sveopšte ljudske patnje. Neki od nas postanu slavni u jednoj od dimenzija života. Postanu nezaobilazni političari, uspešni sportisti, majstori filma i pozorišta ili neprekidni lovci na bogatstvo. Najčešće su to strategije bežanja od onog realnog Ja koje kriju od sveta i od sebe, kao što zmija noge krije. Ne kažem da je ružno biti dobar političar, sportista ili uspešan glumac. Ako se političar bavi politikom da bi istinski unapredio život društva, a ne da zadobijanjem moći maltretira sve oko sebe onda je on pravi političar. Ako sportista koristi sport da bi potvrdio svoju superiornost nad drugima, umesto da uživa u radosti igre i pobedi nad ograničenjima svoga tela, onda je on tužan sportista. Na žalost malo je takvih ljudi koji ne instrumentalizuju sve čega se dotaknu za poliranje svoje taštine ili sujete. Taština i sujeta je pritajena forma čovekovog egoizma. Dok ljudima spontano ili planski zadovoljavate taštinu, dok ih slavite i povlađujete njihovim vrlinama i manama oni vas kao vole. Međutim, ne retko se desi da nenamerno povredimo njihovo samopoštovanje i onda smo skroz u čudu kad se na nas sruči njihova mržnja , bese ili odbacivanje. To je slika srži ljudskog egoizma. Svi sukobi, unutar nas samih ili među nama i svi ratovi u svetu su posledica sudara dva egoizma, pojedinačnog, grupnih ili kolektivnih egoizama.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Uto Dec 28, 2010 11:41 am
Čežnja za sigurnošću

Mi želimo da smo lepi, uspešni i jaki. Želimo da smo bogati i slavljeni. Sve to želimo da bi smo osetili da smo voljeni, a želimo biti voljeni da bi smo bili bezbedni, bezbedni od samoće i odbačenosti, sigurni od bolesti, propadanja i smrti. Tako u suštini egoizam je večita borba za sigurnost i begstvo od daha smrti. Život - to je kontinuirani beg od smrti. Strah od smrti je ona nepregledna planina od koje ne možemo sagledati celinu i lepotu života. Društvo, kao kolektivni duh određuje kriterijume lepote, pameti, morala i drugih vrednosti. Malo je pojedinaca koji odgovaraju toj zamišljenoj slici. Većina su u nadčovečanskom naporu da dostignu propisani ideal. Ponekad taj napor poprima groteskne dimenzije, kao u slučaju pojedinačnog ili privrednog kriminala, gde se sve žrtvuje da bi čovek dostigao bogatstvo kao garant bezbednosti. Ljudi koji ne kradu i ne otimaju ulažu nadčovečanske napore da poštenim putem dostignu društveni i svoj ideal. A dok ga ne dostignu žive u stanju napetosti, uzrujani i nezadovoljni. Svaki čovek živi život kroz napetost. Život - to je borba između onog što jesmo i onog čemu težimo. Odrasli ljudi, takvi kakvi jesu, napeti i rascepljeni, rađaju decu, doduše celovitu i nevinu, ali ih vrlo brzo uvuku u svoj svet rascepkanosti i sukoba. Deca su ogledalo svojih roditelja, bilo gde u svetu. Kad ona odrastu prenose na svoje potomke sve one slabosti koje su od svojih predaka i sami dobili. Tako se proteže iz generacije u generaciju, neprekinuti lanac nastojanja biti neko drugi. Ta težnja je neprekidna poruka deci: "Ti ne valjaš." Retka su srećna deca koju roditelji vole baš takvu kakva jesu. Vole ih kad su odlični đaci, kad su snažni, kad su visoki, vitki, kad su pametni, hrabri…., zbog svega onog što nisu.

Takva ljubav roditelja i društva je perfidna uslovna ljubav koja rađa podeljena bića. Deca rastu sa istetoviranim konfliktom na svojoj duši koji im se čini kao njihova istinska priroda. Kasnije kada odrastu toliko se srode sa utkanom primarnom greškom doživljaja sebe i sveta da to izgleda kao nešto normalno. Ta primarna greška uma, nametnuta od strane društva i porodice se naziva stid. Stid je unutrašnji osećaj opažanja sebe kao nedovoljno vrednog bića. On je kao jedan mini program iz koga nastaju misli, osećanja i postupci i koji sabotira ponašanje pojedinca i onemogućava kreativno izražavanje. Stid egzistira kao primarna misao "Ja ne valjam". Iz tog početnog ubeđenja izranjaju svi kasniji postuci, osećanja i misli. Emocija koja stoji iza stava "Ja ne valjam " je strah. Čovek kao pojedinac živi u strahu da će ga društvo osuditi i kazniti za ne ispunjavanje propisanih merila dobrog i lošeg. Zašto bi se čovek bojao od osude i socijalne izolacije? Zato što se boji smrti, a njemu se samom čini da ne može živeti sam bez pomoći društva.Čovek je kolektivno biće.To okupljanje u grupe, udruženja, timove, klubove, religije i narode ima primarnu svrhu da pojača individualni osećaj bezbednosti. Ako pojedinac ne pripada ni jednoj grupi u njemu se neminovno rađa strah da neće moći opstati u struji života. Taj strah od društvene osude u ponašanju ima formu stida. Interesantno je da većina stidljivih ljudi nisu svesni svoga stida, niti primarnog stava "Ja ne valjam". Možda budu svesni da se nelagodno osećaju u društvu, da imaju tremu kada nastupaju na javnim manifestacijama, da zamuckuju ili se zacrvene, da im se znoji telo u socijalnim kontaktima, ali nisu svesni da u sebi nose ugraviran stav "Ja ne valjam".
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Uto Dec 28, 2010 11:42 am
Poruka kao seme stida
Taj nesvesni stav se doživljava kao neka sablast. Stidljivi ljudi osećaju da ima nešto u njima što potkopava njihov život ali ne znaju šta je to. Ako im neko kaže da je to stid, oni mogu intelektualno shvatiti o čemu sagovornik priča, ali ne doživljavaju reči kao ključ svog problema. Ta ubeđenost "Ja ne valjam" je postala njihova druga priroda . Ona je toliko fiksirana u ličnosti, da čovek ne može doživeti suprotan osećaj. Ta ubeđenost je avet prošlosti koja je satkana od svih onih poruka koje upijamo od rođenja do sedam, osam godina. Poruke koje se svode na vrednosni sud "Ti ne valjaš" se prenose ne samo rečima. Besan, namršten ili podrugljiv pogled iz očiju može da ima veću moć prenošenja značenja od reči. Pogled iz očiju je verovatno najčešći prenosilac poruka koje ljudi jedni drugima upućuju. Na žalost pogledi većine ljudi nisu pogledi ljubavi. Ako roditelji i vole svoju decu, a svojim pogledom odaju svoje emotivno stanje, da su razočarani, da su besni, ljuti ili očajni dete će to prevesti na svoj psihološki rečnik da je ono krivo za takvo stanje svoga roditelja. I ne samo to. Stid i stav "Ja ne valjam" zrači iz očiju roditelja i dete ga nesvesno upija ili skenira i prihvata kao svoj. Zaista su razne i brojne mogućnosti kako se izgrađuje stid. Roditelji i vaspitači često govore deci: "Sram te bilo" ili "Kako si glup", "Ti ne valjaš" itd. Šta tek reći za roditelja koji kaže svome detetu: «Tebe treba maljem, da te moje oči više ne vide.» Takve poruke su seme koje kao i svako seme ima jednu nevidljivu fazu rasta, ali kad proklija razvija se u negativnu karakteristiku ličnosti.Tako se formira osećanje stida.

Međutim, osećaj stida može dete ili odrastao čovek sam sebi posejati. U suštini stid je greška uma ili zaključivanja, donošenja vrednosnog suda o sebi, drugima i međusobnim odnosima. To znači da je okolina ponekad nevina i nemoćna da utiče na izbor čoveka da donese određeni vrednosni sud o sebi i životu koji ima autodestruktivno dejstvo po individuu. Tako se može desiti da neko sam sebi nametne ubeđenje da ne valja iako mu svi oko njega pokazuju da je dostojan poštovanja ili da je voljen. Kada je stid u pitanju ni mnoga socijalna potvrđivanja u dugom vremenskom roku ne mogu doprineti da se čovek oslobodi njegovog razornog uticaja. Zar nije Merlin Monro, čuvena filmska diva, bila obožavana od miliona ljudi, od slavnih pisaca i predsednika? Imala je filmsku slavu i novca više nego što joj treba. Ipak je u sebi bila nesrećna da bi na kraju izvršila samoubistvo.Možda ona nije bila stidljiva, ali je nosila neku emocionalnu ranu koja je bolela sve više, bez obzira na sve utehe i socijalne satisfakcije. Takvu snagu postojanosti ima i osećaj stida. Uzalud nas ljudi hvale, podržavaju i ohrabruju ako nosimo u sebi izvorni stid. On kao avet ispliva, baš kada je najmanje trebao da se javi.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Uto Dec 28, 2010 11:43 am
Stid se može pobediti
Stid je mnogo češći faktor smanjene efikasnosti ljudi u životu od inteligencije. Mnogo je stidljivih ljudi iako se to ne bi moglo reći na prvi pogled. Mnogi manje ili više uspešno sakrivaju da ga imaju. Često ga neki kompezuju suprotnim ponašanjem. Foliraju se da su jaki, a znoje se u kontaktu sa ljudima. Razmeću se da su pametni, a zacrvene se ili poblede kad nastupaju pred javnim auditorijumom. Grubi su u kontaktu sa drugima da drugi ne bi zapazili njihove slabosti. Brojne su mogućnosti sakrivanja stida. Stid je jedna od najraširenijih epidemija. Ne prenosite poruke tipa "Ti ne valjaš" ni rečima, ni gestovima, ni očima ni na koga, a pogotovo ne na decu. To je greh.Time se sputava sloboda mišljenja, prijatna osećanja i stvaralačka energija .Ako ste ovo shvatili, prvo treba da se izvinete i tražite oproštaj od svoje dece i svih onih kojim ste razvili osećaj stida. Zatim treba sebi da oprostite što nosite u sebi implant, strano tkivo na duši «Ja ne valjam.» U restruktuiranju svoje ličnosti pođite prvo od realnosti. Znate da nosite u sebi primarnu grešku i da živite pod njenim diktatom. Prihvatite to, ne u smislu da kapitulirate ili da se predate i zauvek ostanete takvi. Prihvatiti to znači suočiti se sa istinom da tako nešto postoji u vama i prepoznati svaki put kad vas sabotira u ostvarenju vaših želja. Svest o činjenici donosi moć nad njom, umesto da činjenica vlada nad nama. Čudo od uma, Krišnamurti, čovek sveta, kaže, da kada sagledate istinu o nečemu svim svojim bićem, i srcem i umom i telom tada uspostavljate slobodu duha u odnosu na bilo koga i bilo šta. Kada je reč o stidu, ako sagledate celim svojim bićem kako vas sopstveni stid drži u okovima onda ćete polako početi da se oslobađate njegovih stega.To nije lako. Većina ljudi ne mogu da iskoče iz rascepkanosti svoga duha . Nastavljaju da žive kao polomljeno ogledalo čije je delove neko ponovo sastavio i uramio i ono ponovo odražava stvarnost ali u mnoštvo odraza . Da li onda postoji rešenje da se čovek oslobodi stida? Rešenje je osloboditi se fiksiranog stava, izgraviranog na duši, «Ja ne valjam.» Čarls Berner, američki psihoterapeut koji je takođe postao čovek sveta izumeo je program kojim se uspešno razgrađuju fiksirani stavovi. Njegova psihoterapija je poznata po nazivom Kliring. Cilj kliringa je da vas oslobodi torture prošlosti. Nema trećeg rešenja za prevazilaženje svojih slabosti. Treća varijanta, koja i nije rešenje je živeti život kakav nam je sudbina podarila, sa bolom, trpljenjem i mukom, i povremenim bleskovima radosti. Čovek jeste biće navike, ali je, paradoksalno i biće izbora. Izaberite.
Autor, Srećko Lazić psiholog
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Stid

taj Uto Dec 28, 2010 11:44 am
Umerena stidljivost sama po sebi ne predstavlja emocionalni problem. Stid je univerzalno osećanje (kao i strah, ljutnja, tuga itd) koje ponekad osećaju svi ljudi u svim epohama i svim kulturama. Svi se ponekad stidimo nekih svojih postupaka i to predstavlja pokazatelj normalnosti, pokazatelj da smo usvojili društvene norme ponašanja. Da nikada ne osećamo stid verovatno bi se ponašali bahato, bezobzirno i isključivo u skladu sa sopstvenim interesima, ne vodeći računa o drugim ljudima. Međutim, preterana stidljivost, stid koji nas parališe u socijalnim interakcijama, koji nas sprečava da upoznamo potencijalnog partnera, prijatelja ili iskažemo sebe u nekoj nama važnoj socijalnoj situaciji predstavlja emocionalni problem.

U osnovi preterane stidljivosti je osećaj manje vrednosti, nisko samovrednovanje i slika o sebi kao neadekvantnoj, defektnoj ili manje vrednoj osobi. Dakle, u osnovi stida je čitav niz uverenja kojima osoba samu sebe obezvređuje i čini da se oseća manje vrednom. Takve osobe se mogu stideti raznih svojih osobina, kako onih neprivlačnih tako i onih privlačnih. Neki se stide sopstvenog izgleda, načina govora, ponašanja u određenim situacija i sl., dok se neki stide da izraze svoja osećanja (kako prijatna tako i neprijatna), svoje talente i vrline. Osobe koje su preterano stidljive, preterano se plaše kritike, odbacivanja i eventualne loše ili pogrešne procene od strane drugih ljudi (naročito onih koje procenjuju kao njima važne).

Stid se javlja kada osoba proceni da je nešto sramno (nepoželjno) otkriveno o sebi, pred samim sobom ili drugim ljudima ili kada je osoba izložena kritici ili podcenjivanju od strane drugih. Preterano stidljive osobe precenjuju sramnost (nepoželjnost) podataka koji su otkriveni u javnosti, precenjuju interesovanje drugih za takve podatke, precenjuju težinu i stepen neodobravanja drugih koji će uslediti nakon otkrivanja, takođe oni precenjuju i trajanje neodobravanja ako se ono uopšte dogodilo. Preterano stidljive osobe nastoje da izađu na kraj sa neprijatnim osećanjem stida tako što preduzimaju razne pogrešne strategije kojima zapravo održavaju svoju stidljivost. Neke od tih odbrambenih strategija su: izbegavanje ljudi i situacija, napadanje i kritikovanje drugih, arogantnost, sklonost perfekcionizmu itd.

Problem preterane stidljivosti veoma uspešno se rešava KBT (kognitivno bihejvioralna terapija) terapijskim postupcima. U ovoj vrsti tretmana klijenti se uče da prepoznaju svoj stid, da ga prihvate, da otkriju, analiziraju, preispitaju i ospore svoja pogrešna uverenja i stavove o sebi i sopstvenom vrednovanju a zatim sve što su naučili primene u praksi, odnosno u realnim životnim situacijama. Rad na rešavanju preteranog stida je rad na samoprihvatanju, odnosno učenju bezuslovnog prihvatanja sebe što je kranji cilj svake dobre terapije.

Vladimir Mišić dipl. psiholog
Sponsored content

Re: Stid

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu