Depresija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 4:52 am

Šta je depresija?

Depresija je poremećaj u raspoloženju čiji su simptomi različiti stepeni tuge, razočarenja, osamljenosti, beznađa, sumnje u samog sebe i osećaj krivice.Ovi osećaji mogu biti vrlo intenzivni i mogu trajati duži vremenski period. Izvođenje svakodnevnih aktivnosti može biti otežano, ali pojedinac još uvek može biti u mogućnosti da se nosi sa njima. Osoba koja prolazi kroz jaku depresiju može imati ekstremne promene raspoloženja ili čak želju za potpunim povlačenjem iz svakodnevice ili spoljnog sveta. Depresije se ne treba stideti i ona nije znak slabosti.

Koji su uzroci depresije?

Fizički uzroci:
- hormonalne promene
- manične depresije imaju genetsku osnovu
- poremećaj štitne žlezde
- bubrežne bolesti i bolesti jetre
- kod osetljivih ljudi nedostatak prirodne svetlosti tokom zime
- alkoholizam
- ovisnost o drogama
- alergije na hranu ili lekove, hemijske sastojke

Mentalni uzroci:
- nesvesni impulsi
- pogrešno naučeno suočavanje sa poteškoćama u životu
- naučena bespomoćnost
- preopterećenost ili stres

Duhovni uzroci:
- osećaj očaja
- ispraznost života
- smrt bliske osobe

Koji su simptomi?

- letargija
- poremećeno spavanje
- nedostatak koncentracije
- razdražljivost
- iscrpljenost
- osećaj krajnjeg očaja
- nedostatak seksualne potrebe
- osećaj beznadežnosti i beskorisnosti svega
- strah od smrti
- razne fobije
- opsesivno ponašanje
- trajni osećaj zabrinutosti
- promene u apetitu i težini

Polovinu ovih simptoma imamo svi već po pravilu i to zbog načina življenja. Ne mislim sada da propagiram zdrav način života, menjanje iz korena i ostalo, jer mislim da ljudi mahom nisu više spremni za velike promene u životu. Onda kada im se i dese, pokose ih umesto da ih učine jačim. Posebna priča je i to što većina ljudi zapravo nije ni svesna da srlja u depresiju ili da je već u njoj. Niko nije u stanju da objektivno sagleda sebe sa strane, bez pomoći drugih ljudi. Ja sam imala sreću da u svojoj blizini imam nekog kome bezgranično verujem, ko je klinički psiholog i ko me je upozorio na to šta je normalan sled osećanja u mojoj situaciji i šta koliko treba da traje, a preko toga je alarmantno. Do nekle sam vrlo svesno posmatrala jedan deo svojih reakcija sa strane. Ne mislim da je prošlo, ne mislim ni da je sve ok, naprotiv, tek je počelo malkice da postaje bolje. Stvar je u tome što je tešo izaći iz takvog stanja i što izlaženje dugo traje. To nije prehlada pa da uzmemo lekiće i za sedam dana nam je bolje. Svaki dan je borba, a treba naći razlog zašto se boriti. Ne možete ga ni izmisliti svakog dana iz nova.

Prvo da raščistimo neke zablude.
1. Bespomoćnost. Bespomoćan je onaj čovek koji nije u stanju da ustane iz kreveta sam i da hoda. Ovakvo stanje je često prouzrokovano nekom teškom bolešću. Dakle, dokle god ste u stanju da ustanete ujutru, umijete se, izađete iz kuće, odete na posao koji ne volite, bez obzira da li primate platu ili ne, niste bespomoćni. Možda samo niste u mogućnosti da nešto bitno promenite tog istog trenutka...ali možda i jeste, to ćemo još da vidimo.
2. Bezvoljnost. Iako vas ništa ne dotiče, ipak neke stvari radite mehanički i po navici. To znači da organizam sam ima potrebu da održava sistem, makar i na minimumu. Samim tim što izvršavate taj neki minimum, znači da neka doza volje postoji, tako da bezvoljnost nije toliko bezvoljna.
3. Razne fobije. U jednom trenutku sam shvatila da kad god uđem u gradski prevoz ili u neku gužvu, u restoran, bilo gde gde ima više ljudi, ja dobijam napad panike. Taj napad panike je u osnovi bio strah da će mi se slošiti i da nema nikog ko može da mi pomogne. Koren ovog straha je bio na nekom drugom mestu i to mi je bilo jasno, ali je prošlo silno vreme dok sam sklopila sve kockice. Onda sam počela svesno, svaki put kad krene napad panike, da postavljam sebi pitanja „jel mi se nekad slošilo – nije“, ok, „jel me strah da ću izgubiti nekog – jeste“, idemo dalje „jel to ima veze sa svim ovim ljudima oko mene – nema“, i napad se stišavao. Sve ovo je bilo jako traumatično s obzirom da sam neko ko je godinama voleo da luta s kraja na kraj grada, vozeći se gradskim prevozom jer ima nečeg u tome, naravno kad nije gužva. Silne knjige sam pročitala u tom istom prevozu i napisala gomilu priča. Hodala sam sama po ulicama poslednjih 18 godina, a onda sam odjednom počela da paničim. Ako ne probamo da se izborimo sa svojim strahom i ako ne pokušamo da ga racionalizujemo, postaće fobija, a da nismo ni primetili kada.
4. Iscrpljenost. Postoji ona dobra iscrpeljenost i ona loša, a beskrajna. Ona dobra je uzrokovana nekom fizičkoma aktivnošću, ona loša opštim lošima stanjem duha. Da bi se popravilo stanje duha potrban je nekakav uspeh. Taj uspeh ne mora da bude velik, ne mora da bude javan, bitno je da bude neka mala pobeda. Meni je za početak bilo dovoljno to što sam uspela sama da zamenim sajlu za kočnicu na biciklu. Danas sam shvatila da već šest meseci živim sa mačkom u kući, nisam ga slučajno ubila, nisam zaboravila da ga nahranim, nije se nikad razboleo, veseo je svaki dan. To je veći uspeh. Možda je nekom potrebno da prepešači Avalu, možda neko prosto treba da ustane jedno jutro i da promeni čitav raspored u kući ili da samo opere prozore. Sve su to dobri pokušaji i jedan po jedan ostavljaju za sobom onaj dobar osećaj „Vidi pa ja mogu“, što je dokaz da je ta iscrpljenost više mentalna nego stvarno fizička.
5. Tuga. Prvo treba da ustanovimo zašto smo tužni.
Samoća – da li smo zaista toliko sami koliko nam se čini i da li smo zaista s nekim koliko nam se čini da jesmo? Vrlo često neke stvari ne vidimo jasno. Kad smo s nekim jedan deo nas smo mi stvarno, a drugi deo nas je reakcija na tog nekog. Kada se raziđemo sa nekim, sledi period tuge. Ok. Tužni smo zato što se završilo, ali nam nikad ne padne na pamet da da je bilo dsobro, trajalo bi još. Ovo je tema koja bi trebalo da ima svoj poseban post pa necu sada da je razrađujem do kraja. Bitna stvar je još i to što kad smo tužni imamo potrebu da budemo sami da bismo preboleli, tako da je to u glavnom voljno stanje, mada nismo toga uvek svesni.
Bespomoćnost i beskorisnost – sam već pomenula, ali tu ima jedna začkoljica. U glavnom je to nešto u šta ubedimo sami sebe. Uvek je slučaj da mi imamo osećaj da nam ništa ne ide i da ništa nismo u stanju da...pa bilo šta. Dakle, dokle god smo u stanju da se obucemo i ustanemo iz kreveta i ne piskimo u gace, nismo bespomocni i beskorisni. Jako je bitno da racionalno shvatimo da u ovom stanju u glavnom sami sebe kočimo i ne dozvoljavamo sebi bilo kakav pokušaj. Čak i onda kada ga imamo u najavi, prvo pomislimo da neće uspeti, što je dovoljno da ne pokušamo.
6. Kolotečina. Ovo stanje je zapravo letargija. Osećaj da je svaki dan isti i da se ništa ne pomera sa mrtve tačke. Svaki dan idemo naposao, dolazimo kući, jedemo, spavamo i ništa. Život prolazi. Meni lično mnogo znače mala zadovoljstva – subota ujutro, sunčan dan a dolazi novembar, svetlo nekako posebno lepo pada na opalo lišće ispred zgrade i to je posebna žuta kakve nema nigde drugde u godini; kafa za poneti dok šetam ulicom i slušam neku omiljenu muziku a mrak je; gajenje kućnih biljaka; vreme provedeno u čitanju knjiga; vožnja bicikla i njegovo nošenje uz i niz stepenice... i tako dalje. Ako svaki dan uradimo po jednu drugačiju stvar to više neće biti kolotečina. Ako smo previše u toj kolotečini, onda moramo, uslovno rečeno, na silu da nateramo sebe da smislimo po jednu dobru i drugačiju stvar za svaki dan, pa makar to bio svakog dana različit put kojim idemo na posao. Kolotečina i letargija zavise samo i isključivo od nas samih, tako da i njihovo postojanje zavisi samo i isljučivo od nas samih. Da li nam je preteško da to promenimo ili nam je čak dobro za samopouzdanje, to je naporan ali prvi dobar korak za izlazak iz toga.

Ima još nekih opštih stvari ali pošto je tekst sada već predugačak, samo ću ih pomenuti u kratkim crtama...
- Obratite pažnju na decu na igralištu. Nikada im nije problem da priđu i igraju se sa drugom decom kada su jako mali, iako ne poznaju nikog. Kada porastu, izgube taj fenomenalan osećaj slobode i postanu mi, depresivni usamljenici kojima je sve teško. A zašto?
- Da je trebalo da nam sve funkcije budu svedene na minimum za preživljavanje, na ovom svetu bismo se pojavili recimo kao puževi. Bio bi to vrlo prenaseljen svet puževa. Pošto smo se pojavili kao ljudi, znači da imamo neki viši cilj koji ne podrazumeva premeštanje sa fotelje na kauč i nepromenjeno zabrinuti izraz lica.
- Posao stvarno možete da promenite, ali je za to potreban izvestan trud. Ni jedan do sada vam nije zapisan u zvezdama, tako da ako želite nešto bolje i smatrate da zaslužujete, izvolite, protegnite se i dohvatite. Glupo je, ali istina mnogo lakše, dolaziti kući svakog dana nezadovoljan i izmišljati opravdanja zašto ne možete sada da probate da nešto promenite. Svaka promena je teška,ali ako je na bolje, onda je neophodna.
- Prijatelji nisu večni sami po sebi. Da bi prijateljstvo opstalo mora da se zaliva sa dve strane. Ljudi se menjaju po nekad na bolje, po nekad na gore. To je život. Naučite da idete dalje.
- Ako vam treba pomoć, tražite je, ali ako vam je neko traži daje mu je. Niko zaista nije potpuno sam na svetu, ma koliko mu se to po nekad činilo.

Depresija nije prirodno stanje organizma. Kada je u tome, on se muči, a vi mu dozvoljavate. Kada vas neko drugi muči vi se ili pobunite ili pobegnete. Od sebe ne možete da pobegnete nikud, ali možete da se pobunite, dignete na noge ili nešto konkretno uradite. Mozak po prirodi pamti samo lepe tre utke, a ružne potiskuje. Ako nema šta da zapamti, onda je stvarno trebalo da se rodite kao puž. Da li možete da se pomirite sa time?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 8:46 am

Mentalno zdravlje: Pogled na unutrašnji mrak


Svaki drugi čovek u Srbiji pati od blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto
žena i 2,4 odsto muškaraca konstatovana je kao oboljenje. Depresija je
najčešći uzročnik samoubistva i četvrti po redu "potrošač" zdravstvenih
fondova. Kakva sve može da bude i kako je razlikovati od lošeg
raspoloženja, utučenosti i bezvoljnosti koje svi ponekad osećamo...


"Okidač koji mene pokreće i usporava leži duboko unutra i ja na njega ne mogu
da utičem. Evo, već godinu dana čekam da okine, životarim i samo
kukam."
"Ne znam kako sebi da pomognem, prepuštam se sve više
ovom odvratnom stanju. Šta mi se dogodilo da više ne želim ništa?
Gledam svoju decu i samo mi se plače. Mislim da nisu zaslužili ovakvu
mamu. Umorila sam se od sebe i od svog gledanja na svet. Gubim nadu,
gubim sebe. Tonem. Zombi sam koji luta svetom, traži pomoć, a može li
iko uopšte pomoći zombiju? Njegovo mesto je duboko pod zemljom."
"Zašto mi je često i najobičnija stvar koja treba da se obavi teška?
Neki ljudi lagano ustaju u cik zore, a ja evo već četvrti dan preskačem
jednu gomilu pored kreveta i ne mogu ni da je pogledam, a kamoli da je
raskrčim."

Ovako posetioci različitih internet foruma na
kojima se okupljaju oboleli od depresije opisuju svoje stanje. Prema
istraživanju koje je 2006. godine po nalogu Ministarstva zdravlja
sproveo Institut za javno zdravlje "Milan Jovanović Batut", svaki drugi
čovek u Srbiji pati od nekih blagih simptoma depresije, a kod 4,4 odsto
žena i 2,4 odsto muškaraca ona je konstatovana kao oboljenje. Međutim,
to ne znači da depresija češće pogađa žene. "One se češće obraćaju za
pomoć stručnjaka, muškarci to ređe čine zbog stida. Agresivniji su,
prave gluposti", objašnjava u razgovoru za "Vreme" Aleksandar Vučo,
psihoanalitičar.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 8:47 am

Zašto umiru šimpanze?

Vučo kaže da je granica između tuge i depresije fluidna i zavisi od
posmatrača. Po njemu, treba razlikovati dve vrste depresija –
psihotične i nepsihotične: "Psihotične su uzrokovane nasiljem. Kod njih
ima mnogo ‘hardverskog’ uticaja i one se leče lekovima. Za razliku od
njih, nepsihotične su često uzrokovane gubitkom koji ne mora nužno da
bude stvaran, već se određena životna situacija tako doživljava."


Dobra ilustracija za ovu tvrdnju jeste slučaj jedne od učesnica pomenutih
foruma koja kaže da je prvu depresivnu epizodu imala sa pet godina kada
je njena majka otišla na posao i ostavila je kod komšinice. "Moderna
istraživanja mozga pokazuju da se kod njih javlja sistem panike,
karakterističan za sve sisare. To su osećaji straha i tuge izazvani
gubitkom. Zato se dešava da bebe šimpanze umiru kad se odvoje od majke
iako su voljene i pažene, psi uginu ukoliko im ode gazda", kaže Vučo.
Psiholog Petar Jevremović izričit je u tome da treba praviti razliku
između depresije i depresivnosti, naglašavajući da se pod depresijom
podrazumeva isključivo grupa psihičkih oboljenja koja mogu imati
različit nivo ozbiljnosti na psihotičnom i neurotičnom nivou, dok se
depresivnost tiče sentimenta, odnosno osećanja.
Vučo objašnjava da depresija nije samo oznaka bolesti, već razvoja našeg
mentalnog aparata. Citirajući Sigmunda Frojda koji u knjizi O žalovanju i tugovanju
kaže da je depresija reakcija na našu agresivnost prema bliskim
osobama, Vučo dodaje da depresivni ljudi imaju sado-mazohistički odnos
prema sebi, a da, iako privlače pažnju okoline, odbijaju pomoć zbog
osećaja krivice.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 8:49 am

Pod masom sreće

Da je agresija jedan od bitnih obeležja depresivnosti, potvrđuju i reči Petra
Jevremovića koji kaže da se u samoj srži jednog takvog sentimenta
nalazi agresija sa kojom nismo u stanju da izađemo na kraj i koju ne
možemo da prepoznamo, pa je okrećemo prema sebi: "Ono što čini
depresivca jeste hostilnost koju on ne može da ispolji." Zato, po
Jevremovićevom mišljenju, depresivnost ne treba vezivati za pojavne
oblike.

Premda većinu depresivnih karakteriše tužan izraz lica, bezvoljnost i
prisustvo crnih misli, mogući su i potpuno suprotni efekti poput
preterane aktivnosti. "Dešava se da je depresija maskirana maničnom
odbranom. Iza preteranog aktivizma može se naći depresivnost, tako da
manifestacija ima mnogo, ali suština depresivnog iskustva je
nemogućnost da se sa drugima podeli ono u sebi živo", kaže Jevremović,
dodajući da je važno da čovek, šta god da mu se desi, bude u stanju da
zadrži kvalitetne odnose sa okolinom, a da je njihovo gubljenje
upozoravajuće.
Pored agresije, u depresiji se može javiti i
autoagresija koja u najgorem slučaju vodi do samoubistva. S obzirom na
to da ova bolest jeste jedan od najčešćih uzročnika samoubistva,
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upozorava da će do 2030. godine
depresija biti jedan od četiri glavna uzročnika smrti i radne
onesposobljenosti, odmah iza srčanih oboljenja, cerebrovaskularnih
napada i side.
Pored toga, podaci SZO-a pokazuju da je
depresija na četvrtom mestu liste bolesti na koje odlazi najveći deo
tereta zdravstvenog osiguranja. Studija "Opterećenje bolestima i
povredama u Srbiji", rađena 2003. godine pod pokroviteljstvom Evropske
unije i Evropske agencije za rekonstrukciju, pokazala je da u ovom
pogledu Srbija ne zaostaje za svetom. I kod nas se depresija nalazi na
istom, četvrtom mestu, a prethode joj ishemijska bolest srca,
cerebrovaskularne bolesti i rak pluća.

SZO još procenjuje da će do 2020. godine depresija postati drugi svetski
zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni
problem broj jedan. To je posledica konstantnog rasta broja depresivnih
u svetu koji se prati od 1910. godine. Najmanje deset odsto svetske
populacije ima šansu da jednom u životu oboli od depresije. Ona se može
javiti još u detinjstvu, a najčešća je u starosnoj grupi od 15 do 44
godine. Većina stručnjaka slaže se da je to za čoveka najbolnije
životno iskustvo s kojim se može suočiti.
Bez obzira na to što većina onih koji su prošli kroz depresiju može da navede događaj
koji je uzrokovao njihovo stanje, Jevremović smatra da nije bitno šta
je okidač, već šta se nalazi u osnovi: "Kvalitet života u porodici, da
li je osoba u porodici stekla imunitet na gubitak. Osobe koje nisu na
funkcionalan način ugradile u sebe mehanizme iz porodice, koji postaju
lični mehanizmi, imaju veće predispozicije za oboljevanje."
Aleksandar Vučo navodi da je depresija veoma povezana sa narcizmom i da
ponekad služi održanju čistog i uzvišenog lika: "Depresivni nude sebe
kao objekat drugima, ali retko mogu da im se posvete. To zavisi od
jačine i dubine depresije."
Mnogi od njih boje se da imaju decu jer nisu sigurni da će biti u stanju da se o njima staraju. Imaju
potrebu da budu praćeni, negovani, da im se posvećuje pažnja. Zbog toga
se često dešava da depresija nije jedini psihički problem, već je prate
socijalna fobija, panični napadi, razne druge fobije ili hipohondrija.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 8:50 am

Prolaznici spuštene glave

Zbog svega toga, oboleli se nalaze u začaranom krugu iz kojeg bez stručne
pomoći nije moguće izaći. Zato je vrlo bitna reakcija najbliže okoline.
Oba sagovornika "Vremena" slažu se da depresivnima ne vredi predočavati
argumente i ubeđivati ih da nije sve tako crno kao što njima izgleda. S
druge strane, i kod najbližih dolazi do frustracije zbog nemogućnosti
da pomognu, zbog čega se javlja konflikt koji samo pogoršava situaciju.
"Jedino što okolina može da uradi jeste da što više podrži depresivnu
osobu da se obrati za stručnu pomoć. Okolina mora da se suoči sa
bespomoćnošću jer pored sebe imate nekoga kome ne možete sami da
pomognete", kaže Jevremović.

Depresija se leči na tri načina:
psihoterapijom, lekovima ili i jednim i drugim. Antidepresive prati
fama da pojačavaju simptome na početku terapije, a neka istraživanja
pokazuju da se najveći broj samoubistava uzrokovanih depresijom dogodi
baš u prvim danima uzimanja lekova. Aleksandar Vučo kaže da to ne znači
da ovi medikamenti prvo pojačavaju simptome, kako se to obično misli, a
da ih onda ublažavaju, već da pacijenti gube nadu zato što njihovo
dejstvo počinje tek za oko dve nedelje: "Depresivni se plaše da piju
lekove zbog neželjenih dejstava ili ih nesvesno odbijaju da bi
produbili patnju." Terapiju lekovima često otežava i strah pacijenta od
zavisnosti, međutim, Vučo smatra da je ovaj strah prenaglašen jer je u
svojoj dugogodišnjoj karijeri video samo dva slučaja zavisnosti, i oba
su sanirana za nekoliko dana.
Prozak

Obojica sagovornika "Vremena" slažu se da se ne može govoriti o depresivnim
nacijama. Vučo primećuje da su na srpskim ulicama poslednjih godina
ređi prolaznici spuštene glave i izgubljenog pogleda, što je bila
sasvim normalna reakcija na sve događaje prethodnih decenija. Dakle,
Srbi ne pate od depresije više nego ostale nacije, ali, prema podacima
Ministarstva zdravlja prikupljenim u istraživanju obavljenom 2006.
godine, čak 43,9 odsto naših građana je pod stresom, 28,1 odsto ima
emocionalne probleme, a 22,6 odsto pati od nesanice.
Depresija jeste široko rasprostranjena bolest sa potencijalno smrtnim
ishodom. Granica između nje i uobičajenog neraspoloženja efemerna je i
individualna. Isto važi i za njene uzročnike, način i dužinu lečenja,
kao i reakcije na terapiju. Srećom, izlečiva je, ali samo uz
pravovremenu i adekvatnu stručnu pomoć.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 27, 2009 8:51 am

Prozak civilizacija

Najpoznatiji antidepresiv i najprodavaniji lek na svetu, "prozak", postao je poslednjih godina pop-kulturni fenomen. Pojavljuje se u naslovima romana, filmova, muzičkih hitova. Prošle nedelje javnost Velike Britanije suočila se sa zapanjujućim podacima o preko trideset miliona izdatih recepata za "prozak" godišnje. Međutim, to ne znači da su Britanci depresivna nacija, već je problem u dugom čekanju na prijem kod psihijatra ili psihologa. Naime, u britanskim savetovalištima i psihoterapeutskim ordinacijama pacijenti na pregled čekaju i po dve godine. Zbog toga lekari opšte prakse pribegavaju "lakšem" rešenju: prepisuju "prozak" u gotovo neograničenim količinama.

"Prozak" (generičko ime fluoksetin hidrohlorid) pripada grupi antidepresiva koji selektivno inhibišu preuzimanje serotonina u presinaptičke nervne završetke (SSRIs). Koristi se za lečenje kliničke depresije kod odraslih i dece, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, bulimije, napada panike i težih oblika predmenstrualnog sindroma (PMS). Na tržištu lekova nalazi se od 1986. Prva zemlja u kojoj je odobren bila je Belgija, a godinu dana kasnije, 1987, pojavio se i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje se poslednje decenije suočavaju sa situacijom poput one u Velikoj Britaniji. Danas je, pod različitim komercijalnim nazivima, prisutan u gotovo svim zemljama sveta.

Pored toga što je najpoznatiji, "prozak" je verovatno i najkontroverzniji lek na svetu. Otkad se pojavio na tržištu, u stručnoj javnosti ne prestaju debate o tome da li je reč o najefikasnijem antidepresivu, običnom placebu ili potencijalno vrlo opasnoj piluli. Pojedina istraživanja sprovedena u SAD pokazala su da je upravo "prozak" najveći krivac za porast broja samoubistava među tinejdžerima, a nedavno su se pojavile studije koje pokazuju da njegov uticaj može biti štetan za trudnice i decu.

Ima i onih koji u širokoj upotrebi "prozaka" vide finansijski interes farmaceutske industrije i egzistencijalnu krizu civilizacije. Zagovornici ove teorije uočavaju da je godinu i po dana posle pojave "prozaka" američki neoliberalni filozof politike Frensis Fukujama objavio svoj poznati esej "Kraj istorije?", u kom proglašava kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države kao idealnog oblika ljudskog organizovanja.

Po Fukujami, svet je, kada je o sistemu i državi reč, dostigao – savršenstvo. U tom smislu, svi psihički poremećaji, bolesti i problemi, mogu biti jedino biohemijskog porekla, a nikako posledica loše stvarnosti. Na toj tački na scenu stupaju farmaceutske kompanije, šaljući istu poruku: da je sa svetom sve u redu, ali da sa lučenjem serotonina u mozgu nije. Onda nude lek ostvarujući vrtoglavo veliki profit, smatraju zagovornici ove teorije.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od Laura taj Ned Maj 16, 2010 5:42 am

Baš kao i grip, depresija je visoko zarazan poremećaj koji se može socijalno prenositi. Najveća je verovatnoća da će se depresija širiti unutar porodice, sa jednog člana na druge. Kao što pojedinci pate od depresije, tako je moguće da čitave porodice pate od nje, čak i kada nisu svesne toga.

Depresija u porodici može da isisa svu energiju u kući i pretvori dom u vrtlog negativnih emocija. Obično se takva depresija ispoljava kao fizička bolest ili opšta atmosfera razdražljivosti i negativnosti. Članovi porodioce se povlače u svoje lične prostore i postaju robovi televizije i kompjutera. U porodičnoj komunikaciji dominiraju pesimizam, sarkazam ili tišina.

Porodica može sprečiti depresiju da se trajno naseli u njihovom domu, ako obrati pažnju na neke obrasce interakcije. Pre svega, potrebno je rano uočiti simptome depresije kod člana porodice, jer je tada moguće brže ukazati pomoć i smanjiti mogućnost širenja "zaraze".

Pored uočavanja simptoma, veoma je važno razviti veštine pozitivnog mišljenja i pozitivne komunikacije u kući. Porodice često nasleđuju stil negativnog mišljenja koji u sebi nosi "bacil" depresije. Često je to nasleđe koje se prenosi sa generacije na generaciju, obrazac pesimizma koji se javlja kako bi zaštitio voljene osobe od razočarenja ili stresa. Međutim, negativno mišljenje ima upravo suprotan učinak, jer razara mentalno zdravlje svih koji su mu izloženi.

Porodica uvek treba da ima "zalihe" pozitivnog iskustva i mogućnost da ga prizove svaki put kada nastupe teška vremena. Negativna iskustva nose ogroman psihološki teret, pa je potrebno mnogo više pozitivnih iskustava da bi se nadjačalo neko negativno.

Porodica treba da se okuplja i da napravi pregled emocionalnih potreba za sledeću nedelju u skladu sa važnim događajima planiranim u to vreme. Svako treba da se zapita šta treba da uradi da bi pomogao drugom u tim važnim događajima, kao što je, na primer, test u školi. Na taj način se izazovi mogu anticipirati, a porodica se sa njima može suočiti uz manje stresa.

Proveravanje psihičkog blagostanja članova poroice, a ne samo liste njihovih aktivnosti, doprinosi osećaju povezanosti, koji postaje glavni odbrambeni bedem protiv depresije u svakom periodu života. Najbolji način borbe protiv porodične depresije je podjednako posvećivanje pažnje osećanjima i aktivnostima članova.
avatar
Laura

Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od Laura taj Sub Jun 05, 2010 8:25 am

Ličnost u depresiji je ličnost u rasulu. Oseća se utučeno, jadno, ništavno, bespomoćno. Potištena je, sumorna, bezvoljna, razdražljiva, obeshrabrena, preplašena, preplavljenja očajanjem i beznađem. Gubi interesovanja i želje kao i uverenje da išta može postići. More je mračne misli, opsedaju crne slutnje i proganja osećanje krivice. Depresija ne pada s neba. Ona se ne sručuje na čoveka tek tako, niotkud iako se to ponekad može učiniti. Osoba zahvaćena depresijom teži da potisne prave uzroke onoga što ju je snašlo a okolina u kojoj živi ih lako previđa, retko se o njima pita a još ređe ih ozbiljno istražuje.

Ličnost u depresiji je doživela težak poraz koji je naprosto rasturio odbrambeni sistem uz čiju pomoć obično uspeva da se nosi sa životom.

Težak poraz nije isto što i nesreća, nedaća, kakav promašaj ili neuspeh. Nesreća nas može oprhvati tugom, ispuniti žalošću. Nedaća može biti manje ili više neprijatna i bolna. Promašaj ili neuspeh mogu poremetiti ili osujetiti neke naše planove i namere. Ali nas samo ono što doživljavamo kao težak poraz može uzdrmati iz temelja. Samo je to onaj neizdrživi udarac koji nas slama.

Ono što se prima kao udarac koji se ne da podneti razlikuje se od ličnosti do ličnosti. To ne zavisi od težine nekog događaja ili okolnosti već od odnosa koji osoba ima prema onome što joj se događa i što je okružuje.

Ljudi su skloni da pomisle kako osoba u depresiji jednostavno preterano reaguje na udarce koje život nanosi svakom. Ali se ne radi o tome. Ličnost u depresiji ne reaguje preterano. Za nju stvari koje joj se dešavaju imaju sasvim drugačije značenje nego za druge. Ona ih vidi u sasvim drugom svetlu.

Naime, mnogi ljudi grade vlastiti odbrambeni sistem, stvarajući predstavu o sebi kao o izuzetno značajnoj, nadmoćnoj, savršenoj, svemogućoj i nepovredivoj ličnosti. Ta predstava ne mora biti uvek svesna i najčešće to nije, bar ne u punoj meri, ali bez obzira na to ima odlućujući značaj u životu tih ljudi.

Udarac koji ih slama je udarac koji uništava predstavu o nadmoćnom biću kakvo se verovali da jesu, što im je pružalo iluziju da su zaštićeni. Sve loše što im se dogodi nije za njih rđavo samo po sebi već po tome što je pretnja nerealnoj predstavi koju su izgradili o sebi.

Ima, međutim, i ljudi koji mogu upasti u depresiju prividno sasvim bezrazložno. Oni mogu postati potišteni, utučeni, preplašeni, bezvoljni iako im spolja gledano ide sasvim dobro, ponekad i posle uspeha koji su postigli.

To su ličnosti koje veru u vlastitu nadmoć ne grade na spoljnjem uspehu već na nečem drugom. Recimo na samopožrtvovanju, svetačkoj nesebičnosti, spremnosti na odricanje, mučeništvu, uzvišenom preziru prema ambiciji, isticanju, materijalnim dobrima i tome sličnom.

Kod takvih osoba zapravo uspeh i blagostanje mogu predstavljati napad na odbrambeni sistem jer mogu podriti uverenje o vlastitoj moralnoj nadmoći.

Depresija je slom ali ne naše stvarne već naše imaginarne ličnosti i utoliko se taj slom teže podnosi.

Što smo od sebe udaljeniji, to ćemo biti skloniji depresiji.

Za borbu sa depresijom najvažnije je da sebe razumemo i sebe prihvatimo onakvim kakvi jesmo.
avatar
Laura

Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Srbi u depresiji

Počalji od MustraBecka taj Čet Jun 10, 2010 10:11 pm

Posle bolesti srca, vaskularnih oboljenja i raka pluća, depresija najučestalija među građanima Srbije, pokazuje istraživanje Instituta "Batut"

U Srbiji najmanje 250.000 ljudi pati od depresije, koja je jedan od vodećih poremećaja zdravlja u našoj zemlji. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut", depresija zauzima četvrto mesto iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i raka pluća.
depresija
Depresija kao nedostatak svesti o moći sopstvenog delovanja, u psihijatriji predstavlja težak psihički poremećaj. Depresivan čovek opisuje se kao „ličnost u rasulu", jer je doživeo poraz koji je potpuno razorio njegov odbrambeni sistem, koji pomaže da se nosimo sa životom. Ova bolest, koja se naziva i bolešću osećaja, više opterećuje žene kod kojih se nalazi na trećem, nego muškarce kod kojih je na šestom mestu.

Prema rečima stručnjaka, u Srbiji raste broj osoba koje imaju mentalne probleme. Psihijatar Aleksandra Janković objašnjava za Press da je to posledica dugogodišnje izloženosti kontinuiranom stresu.

- Depresivno reagovanje posledica je dugotrajne izloženosti vrlo ozbiljnim i frustrirajućim životnim okolnostima. Prošli smo kroz ratna dejstva, direktno ili indirektno. Nedostatak stabilnosti, neispunjenih očekivanja i nade da će se nešto promeniti nabolje doveli su do toga da veliki broj ljudi postane bojažljiv. A loša ekonomska situacija utiče da se smanji i veliki broj alternativa koje bi ljudima pomogle da izađu iz depresivne pozicije - kaže Jankovićeva.

Ona kaže da su depresivna stanja sve češće posledica prošlosti, odnosno posttraumatski sindromi, na koje su lekari upozoravali.

- Oni se javljaju niz godina kasnije. Jer depresija je toliko univerzalan fenomen da je teško govoriti o jednom njenom uzroku. Ona je propratna pojava mnogih drugih psihičkih poremećaja i oboljenja - kaže Jankovićeva.

Sa druge strane, ono što zabrinjava jesu prognoze Svetske zdravstvene organizacije (SZO) da će ova bolest do 2020. godine postati vodeći uzrok smrti i onesposobljenosti kod žena, a posle srčanih oboljenja drugi uzrok smrti uopšte. Psiholog Nataša Nikolić kaže da će do tada ona biti druga bolest posle srčanih oboljenja koja prouzrokuje invaliditet.

- Samo oni koji napuste ulogu žrtve, koji su aktivni i koji se angažuju protiv onoga što ih ugrožava, imaju šansu da pobede depresiju - rekla je Nikolićeva.

Tatjana Sokolović iz kompanije „Aktavis" smatra da je svaka četvrta osoba u nekom periodu svog života pogođena nekim mentalnim poremećajem. Zato je vrlo važno na vreme postaviti pravilnu dijagnozu, kako bi ishod lečenja bio uspešniji.

- Dijagnozu depresije nije teško postaviti, jer se vrlo jednostavno na osnovu razgovora sa pacijentom može proveriti koje simptome ima i koliko dugo. Najvažnije je da se pacijent na vreme javi lekaru opšte prakse, koji će proceniti da li su potrebne konsultacije sa psihijatrom oko toga koja će se terapija primeniti - antidepresivi, psihoterapija ili oba pristupa - kaže Sokolović.

Depresija je jedna od najstarijih dijagnostifikovanih bolesti, a njeno ima potiče od latinskog izraza „depressio", što znači potisnuti, pritisnuti ili udubiti.

Česta među dečacima do 12 godina

U Srbiji svako četvrto dete koje zatraži pomoć psihijatra boluje od depresije, pokazuju podaci Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Ova bolest je učestalija kod dečaka u uzrastu do 12 godine i starijih devojčica.

Klinička depresija koja zahteva ozbiljan tretman prisutna je i kod tri do sedam odsto mladih, a simptome depresije ima 15 do 20 odsto adolescenata. Stručnjaci ukazuju da je četvrtina dece i adolescenata sa kliničkom depresijom - imaju negativnu mentalnu predstavu o sopstvenom telu, manjak samopoštovanja, anksioznost - prethodno bila zlostavljana ili zanemarivana.

Uzroci depresije

- Izloženost hroničnom stresu
- Samoća
- Teška bolest
- Gubitak drage osobe
- Teški uslovi života
- Smanjeno kretanje
- Nasledni faktor
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od Laura taj Sub Jun 12, 2010 10:07 am

Prvi put se u jednoj opsežnoj studiji transkranijalna magnetna stimulacija pokazala kao efikasan nemedikamentozni tretman depresije. Savremene terapije antidepresivima nemaju efekta barem kod trećine osoba pogođenih ovim afektivnim poremećajem, pa tako upravo transkranijalna magnetna stimulacija može biti terapija izbora za njih.

Transkranijalna magnetna stimulacija (TMS) je neinvazivna tehnika ekscitacije neurona u mozgu, koja se izvodi usmeravanjem magnetnih pulseva preko sklapa. Ona je i ranije identifikovana kao potencijalni tretman depresije, ali su, ranije izvedene, manje studije, pokazale kontradiktorne rezultate.

Istraživanje je sprovedeno na ispitanicima koji nisu imali koristi od terapije antidepresivima, niti su ih uzimali u vreme istraživanja. Nakon četiri do šest nedelja upoređene su reakcije i stope remisije onih koji su primali aktivnu TMS sa onima iz kontrolne grupe. Osobe tretirane aktivnom TMS su u dvostruko većem broju doživele oporavak od onih koji su samo mislili da dobijaju TMS tretman.

U istraživanju je takođe zabeležen veoma mali broj onih koji su odustajali od tretmana, pre svega zbog blagih nuspojava, što ukazuje da pacijenti veoma dobro podnose ovaj tip terapije.

Dr Džon P. Orirdon, jedan od autora projekta i vanredni profesor psihijatrije na Univerzitetu Pensilvanije, zaključuje da rezultati studije pokazuju da TMS predstavlja novu i izazovnu terapijsku opciju za pacijente koji nisu iskusili poboljšanje nakon terapije konvencionalnim antidepresivima. Takođe, rezultati ukazuju na značaj transkranijalne magnetne stimulacije kao samostalnog tretmana depresije.
avatar
Laura

Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Depresija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu