Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

"Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:14 am


Uvod

Ljudi hemijske supstance koriste već vekovima, bilo radi lečenja ili rekreativno.
Na različite ljude droge različito utiču – a mnoge od navodnih
posledica, pogotovo one povezane sa mentalnim bolestima još nisu u
potpunosti dokazane. Neke droge, kao što je kanabis, su u nekim su
kulturama proglašene nezakonitim a u drugim se slobodno koriste.
Budući da je kupovanje droga iz različitih delova sveta olakšano, glavne rekreacijske droge postale su dostupnije.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:15 am


Amfetamini

Amfetamini u obliku tableta, ampula ili praška deluju na rad srca, a mogu i da dovedu do povišenog krvnog pritiska.
Korisnici kažu da se osećaju samouverenije, da su druželjubiviji i
energičniji. Ovi osećaji najčešće se javljaju pola sata nakon uzimanja
droge i traju i po nekoliko sati. Kada delovanje amfetamina prestane,
korisnici mogu da osete razdražljivost i nervozu, kao i vrtoglavicu i
teskobu.
Nesanica i depresije su vrlo česte. Povišeni krvni pritisak može da
dovede do pucanja krvnih sudova, i u retkim slučajevima do oduzetosti i
komatoznog stanja. Neki ljudi se otruju čak i od manjih doza
amfetamina. Otpornost raste sa upotrebom, tako da isti efekat zahteva
uzimanje znatno većih količina droge što može dovede do ovisnosti.
Prestanak delovanja droge izaziva depresiju, letargiju, lupanje
srca, drhtavicu i glavobolju. Pretjerano znojenje i dehidracija su
uobičajeni fenomeni. Velike doze ili specifične reakcije na drogu mogu
biti kobne zbog povećane opasnosti od grčenja, kome ili krvarenja u
mozgu. Redovna, česta upotreba amfetamina može izazvati priviđenja,
paranoju, oštećenost mozga i duševne bolesti.
Trudnice koje redovito uzimaju amfetamine mogu prerano da se
porode, a putem majčinog mleka, droga može da se prenese i na porod.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:17 am


Kanabis

Kanabis ima blago smirujući efekat kojeg izaziva pad krvnog pritiska. Kanabis
povećava apetit, osećaj opuštenosti i druželjubivosti. Ljudi koji
koriste tu drogu obično osete njen efekat nekoliko minuta nakon
uzimanja kanabisa.
Efekat je dugotrajniji ako se droga jede ili pije. Kanabis može da
utiče na pamćenje i koordinaciju pokreta. Prilikom prvog uzimanja može
da izazove zbunjenost, stres i teskobu, a nisu nepoznate ni posledice
poput panike i sumnjičavosti. Velike doze mogu izazvati komu no nema
informacija da je preterano korišćenje dovelo do smrtnih slučajeva.
Česta upotreba može da dovede do osećaja zbunjenosti, velikog zamora i
pogoršanja postojećih duševnih smetnji. Neki smatraju da kanabis vodi
ka teškim drogama kao što je heroin, ali većina korisnika ipak ne
prelazi na heroin.
Dugotrajna upotreba kanabisa može da izazove rak pluća, bronhitis i
druge poremećaje disajnih organa. Nije poznato da li te poremećaje brže
izaziva uzimanje kanabisa ili duvana. U svakom slučaju ljudi koji
koriste kanabis dublje udišu a droga su sebi nosi i veće količine
katrana. Ljudi mogu psihološki postati ovisni o kanabisu. Prema nekim
istraživanjima može da se javi i fizička ovisnost premda mnogi
osporavaju te tvrdnje.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:18 am


Kokain

Kokain je stimulans koji stvara osećaj veselja i smanjuje apetit. Korisnici
mogu da izgube osećaj boli ili zamora. Ako je droga ušmrknuta do efekta
dolazi nakon petnaest minuta do pola sata a da bi se zadržao treba ga
uzimati svakih 20 minuta. Mnogi ljudi koji uzimaju kokain veruju da su
efikasniji kada su na kokainu, no istraživanja pokazuju da je to pre
uverenje nego stvarnost.
Kokain može da dovede do srčane aritmije i povećanja telesne
temperature. Velike ili učestale doze mogu da smanje libido i dovedu do
nemira i paranoje. Izrazito velike doze mogu da imaju smrtne posledice
zbog zastoja rada srca ili disajnih organa. Druge posledice mogu biti
depresija i zamor. Prestanak delovanja droge povećava osećaj nemira i
teskobe.
Neki ljudi su veoma osetljivi na drogu i mogu umreti nakon uzimanja
prve doze. Redovito ušmrkivanje može da ošteti nosnu membranu, dok
uzimanje putem injekcije zbog prljavih igala ili zajedničke upotrebe
istih nosi opasnost od infekcije. Uzimanje kokaina u trudnoći može da
dovede do poremećaja tokom porođaja i smanjenja telesne mase
novorođenčeta. Deca roditelja koji su koristili kokain mogu da se rode
kao ovisnici.
Korisnici kreka izvrgavaju se povećanoj opasnosti od ovisništva.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:19 am


Ekstazi

Ekstazi ili MDMA jeste halucinogeni anfetaminski derivat koji uzrokuje, ako je
verovati korisnicima, euforiju nakon koje dolazi osećaj smirenosti.
Korisnici tvrde da ih ekstazi čini druželjubljivijima.
Kao i mnoge druge droge ekstazi preuveličava raspoloženje korisnika.
Ekstazi deluje i na telesnu temperaturu. U kombinaciji sa
dugotrajnim igranjem u zagrejanom prostoru može dovesti do dehidracije
što može da bude i smrtonosno. Velike količine mogu da izazovu osećaj
teskobe, panike i zbunjenosti.
Veruje se da ekstazi ne stvara ovisnost kao i da nema posebnih
simptoma kad delovanje droge prestane. Ipak posledice mogu biti
mučnina, suva usta, povećan krvni pritisak i depresija.
Pretrage vršene na osobama koje su dugo uzimale ekstazi pokazuju da
može doći do oštećenja mozga i do duševnih bolesti, a kasnije u životu
i do problema sa jetrom i bubrezima.
Veruje se da su ljudi koji pate od epilepsije, visokog krvnog
pritiska ili depresije podložniji propratnim posledicama uzimanja
ekstazija.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:21 am


Heroin

Pri uzimanju heroin može da izazove mučninu, povraćanje i snažnu
glavobolju. Droga deluje nekoliko minuta nakon što je popušena ili
uzeta intravenozno. Injekcije imaju brže i snažnije dejstvo. Zajedničko
korišćenje igle može da dovede do infekcije. Korisnici često imaju
osećaj zadovoljstva, dobrostanja i odvojenosti od svakodnevnih
problema.
Tolerancija raste uzimanjem te efikasnost zahteva uzimanje sve
većih količina. To može da dovede do zavisnosti a povećava se i
opasnost od predoziranja. Istraživanja pokazuju da do predoziranja
najčešće dolazi nakon što su se korisnici pokušali skinuti sa droge.
Prilikom ponovnog uzimanja ovisnici često nastavljaju sa količinom na
kojoj su bili pre iako im tolerancija nije više tako visoka.
Činjenica da je heroin često zagađen drugim supstancama može takođe
da dovede do predoziranja. Simptomi predoziranja su ubrzano kucanje
srca, zastoj rada srca, nedostatak daha, nesvestica i koma. Kada je u
nesvesti korisniku preti opasnost počne da povraća i da se uguši u
vlastitoj bljuvotini.
Heroin takođe može da izazove neobjašnjivu iznenadnu smrt do koje
dolazi zbog specifične reakcije na drogu, intravenozno uzimanje droge
ili prljave substance u drogi. Dugoročne posledice su oštećenje vena,
gubitak apetita i neredovna stolica. Budući da je droga skupa, uzimanje
heroina često je povezano sa kriminalom. Trudnice koje uzimaju heroin
mogu da rode izrazito male bebe ovisne o heroinu. Skidanje sa heroina
može trajati nedeljama, a simptomi su bolovi, drhtavica, znojenje i
grčevi. To obično prestaje nakon nedelju dana ali do stvarnog
dobrostanja ponekad treba čekati više meseci.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Ned Sep 27, 2009 8:22 am


LSD & Čarobne pečurke

LSD je halucinogena droga koja iskrivljuje način na koji mozak prima
podražaje. Do efekata dolazi pola sata nakon uzimanja a oni traju do 12
sati. Iskustva se razlikuju od osobe do osobe pa ih je teško
rezimirati.
Korisnici kažu da im stvari izgledaju kao da su mnogo svetlije, da
se kreću ili da su iskrivljene. Osetilo sluha takođe može da bude
pojačano, a osećaj vremena i prostora deformisan. Kada «trip» počne,
nemoguće ga je zaustaviti ili kontrolisati.
Čini se da droga intenzivira raspoloženje koje osoba ima kada uzme
LSD. Korisnici ne postaju ovisni, ali neki mogu da osete psihološku
zavisnost. Neki korisnici podižu prag tolerancije na drogu i potrebne
su im sve veće količine. Ipak retki su smrtni slučajevi radi
predoziranja.
Korisnici LSD-a ponekad mogu da dožive i takozvani «flešbek».
Uzimanje LSD-a povezuje se i sa dugotrajnim psihičkim bolestima kao što
je šizofrenija.
Čarobne pečurke takođe imaju halucinogeni efekat, koji je uglavnom
slabiji od efekta LSD-a. Fizičke posledice su izraženije. Dolazi do
ubrzanog rada srca i povećanja krvnog pritiska. Propratne posledice su
mučnina, povraćanje i bol u stomaku.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Мирјана Булатовић ЂАВО У ПРАХУ

taj Pon Okt 05, 2009 8:11 am
ПРЕДГОВОР

Наркоманија је развучено, отегнуто самоубиство. Смрт страшним, спорим, вишегодишњим ходом долази по мученика.
У тренутку кад човек постаје наркоман, несмотрено је себи дао слободу да слободу заувек изгуби. Био је слободан да постане роб.
У позадини су трговци дрогом. Највећи до сада познати злочинац јесте злато, каже Шекспир
* * *
Збирка исповести наркомана први пут је објављена 1991. године, али у међувремену, на истинску жалост аутора, није постала излишна. Од почетка до краја последње деценије двадесетог века број наркомана у Србији је утростручен! Овоме је умногоме допринело ратно безнађе: живело се као у незнабожачком ишчекивању смака света.
Званичан и јединствен списак не постоји, али постоји уверење да у Србији данас животари сто тридесет хиљада дуговечних самртника, несрећника који су превидели да је најопаснија дрога прва дрога!
Од око двеста хиљада младих који су пробали дрогу, чак сто тридесет хиљада, дакле, није успело да поврати равнотежу.
Седамдесет један одсто наркомана млађи су од двадесет, а тридесет пет одсто немају ни осамнаест година!
Ово су најновији подаци Светске полицијске асоцијације за борбу против дроге.
* * *
Како одолети искушењу?
Овако: Да је човек дошао на свет само ради уживања и страсти, онда не би било потребно да буде човек.
Добра водитељица покрај амбиса дроге може бити и пословица: Не бојим се смрти него зла живота.
Уистину, након краткотрајног уживања почиње тегобан, зао живот, дуга, мучна селидба међу сенке. Смождено младо тело и уморна душа напуштају људско поприште а да се нису ни ухватили у коштац са стварним животом. Рашчињен, раздешен човек тоне у потпуни мрак, остављајући за собом ојађене ближње, да им лакне.
Ниједан од злосрећних јунака књиге , кад би се поново нашао у давнашњој прилици, не би узео дрогу. Ово опште признање пораза снажан је подстицај младим читаоцима да зауздају знатижељу, да буду радознали у границама здравља.
Не проверавајте, верујте да пакао постоји.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: "Dosije droga"

taj Pon Okt 05, 2009 8:14 am
ПОЛУСМРТ, ПОЛУЖИВОТ

М. К. је рођен 1961, а дрогу је почео да узима у шеснаестој години. О узроцима и последицама тог чина подробно нам је приповедао у свом стану у Новом Саду. Предусретљив домаћин, висок, лепог лика, премда врло мршав, готово све време док нам је, рекло би се сасвим отворено одговарао на питања, седео је у столици за љуљање. Соба је била полузамрачена, прави наркомански угођај - уколико се занемари несношљива врућина тог јулског поподнева 1987, као други могући узрок спуштању ролетне...

Без поступности карактеристичне у наркоманији, из прве сам узео жестоку ствар. Била је то ампула петантина, коју сам себи убризгао у вену, уз једног друга, почетника такође. Ако ми верујете, дуго пре тога ужасавао сам се игле, а према самим наркоманима нисам ништа осећао - ни антипатију, ни симпатију. Међутим, о дроги се у то време много причало и, просто, због радозналости, површног знања и потпуне равнодушности према последицама, хтео сам да се уверим да ли је све тако страшно каквим се представља. Био сам млад.

Сасвим сте се присетили узрока првом узимању дроге? - покушавамо да нашег саговорника још мало задржимо на 1977. години. - Не, нисам имао великих неиспуњених жеља, па да сам у дроги тражио утеху. Радозналост, кажем. Без размишљања... Да сам размишљао, не бих, сигурно, поново, већ после недељу дана,узео опијум. Није било тако страшно. Чак ни ружно. Пријатно...

О оном што по веома високој цени наплаћује задовољство, о "чаши жучи" у свету дроге, такозваној апстиненцијалној кризи, овај човек каже:

- Праву сам кризу први пут доживео у деветнаестој години. Хептаненску. Страшна је. Моја мајка и девојка преседеле су целу ноћ крај мене и оне би вам, свакако, боље испричале појединости. Само памтим да три-четири дана буквално нисам могао да устанем из кревета... Мислим да је у свему овоме психички моменат испред физичког. Важно је како у глави поставите ствари. Рецимо, у затвору ми није проблем да "прекризирам", иако је, признајем, стравично. Знам да дроге немам, а уз то, ја сам тип који седи, ћути и умире. Не реагујем агресивно услед недостатка дроге, за разлику од неких који се сулудо понашају, кажу све што се од њих тражи...

- Негде 1983. хтео сам да "прекризирам" и да се мало зауставим. Отпутовао сам у Грчку. Без новца за дрогу, и познаника који би ме тамо снабдели. Три дана сам лежао на плажи и скапавао. Може. Преживи се уз свест да нема потребне дозе... А једном сам покушао и овако: увек сам носио у џепу мало хероина. Зарекао сам се себи да га нећу узети док год не осетим да ћу пасти. Нисам пао. Најзад, кад је све прошло, тај сам хероин дао једном другу који је био у кризи. Трећи пут сам апстинирао два месеца, у истражном затвору. Већ на дан изласка био сам у прилици да имам дрогу, али нисам хтео...

Учинило нам се да је код њега баш ово успешно превладавање криза подстицај поновном узимању дроге. "Управо то", рекао нам је М. К. "Налете нове количине, а ја одабирам: данас хоћу или нећу, па други пут нећу или хоћу. Мислим, јак сам, могу то превазићи." Такође нам се учинило да младић, на овај начин, ствара себи привид неопходан његовом карактеру као најсуштија истина, да он влада дрогом, а не она њиме. Онда му та "нова количина" која "налети" дође као "аплауз" себи за добро држање у кризи. Једино, не знамо да ли то добро држање унапред рачуна с "аплаузом" који ће доћи...? У сваком случају, овај човек каткад подсећа на слободног управитеља ропског поседа, или, код њега је реч о слободи освојеној у оквирима (коначно?) успостављене власти дроге.

У ово смо се уверили кад смо га упитали да ли би свом сину, уколико га буде имао, толерисао узимање дроге, чак ако би то овај учинио као зрео човек, са знањем и свешћу о последицама. "Никад", одговорио је одсечно. "А што се мене тиче, немам још довољно јак разлог да је оставим." Или не узима довољно слабу дрогу, посумњали смо, у односу на коју би и садашњи, "недовољни разлози" (као, рецимо, патња мајке, о којој говори са уважавањем и љубављу) сами од себе били "јачи".

- Да чувам здравље? Зашто? Не треба ми. Када ми буде потребно, чуваћу га. Када будем морао новац да трошим на своје дете, нећу имати за дрогу.

Онда, у тренутку, наш саговорник више није сигуран:

- Ко зна, можда и нећу моћи да престанем. Ево, јутрос сам узео хероин. Један грам се у граду може наћи за шест милиона. Од тога имам до седам "фиксева". А буде дана кад свака два сата узимам дрогу. Уосталом додаје - никад заувек нећу оставити. "Викендашки" бих то радио до смрти...

Неће хтети, или неће моћи оставити? Ако "неће хтети", то је зато што му је.депо. А свом сину, ипак, не би приуштио ни секунд таквог задовољства.

- Своје дете бих сигурно спречио. Закрвио бих, ако треба, с њим. Не би ме могло лагати. Ја сам моју мајку лагао. Она је простодушна жена, са села, изузетно добра, природно бистра. Неколико година сам од ње тајио шта радим. А онда је, једном, случајно открила. Није хтела да каже, да ме напада. Дошао сам једне ноћи кући по прибор, али га није било тамо где сам га оставио.

- Шта тражиш? - питала ме је.

- Шта те се тиче! - одговорио сам и наставио да претурам по стварима.

- То што тражиш, нећеш наћи - рекла је најзад стрпљиво.

Заиста нисам нашао. Не те ноћи. Касније, међу њеним стварима, видим моју иглу. Неколико дана је знала и ћутала. Веома смо добри другови и тешко ми је да је лажем. Све сам јој испричао, Плакала је. Обећао сам да нећу више, да бих је умирио.

Болест зависности од дрога нема за последицу само изневеравање блиске особе. Или, нека се то уклопи у систематизацију проблема нашег саговорника, па нека се зове "здравље", и "независност", и "слободна воља". Нека је он, по "слободној вољи", дакле - обио апотеку. Нека је, "здрав", у другом наврату, обишао са својим друговима готово све војвођанске апотеке са хрпом рецепата и опскрбио се хептаноном за месец дана унапред. Нека, "независан", препродаје дрогу, да би "обрнуо" новац, који му је непрестано потребан, јер, како рече, да му је и по пет милиона на дан, све би дао за исто. Не зарађује за друго, нити га занима.

- У Холандији, где је много више наркомана, организовали су то овако: амбулантна кола сваког дана дођу на одређено место и наркоманима (који су евидентирани, имају своје картоне) болничар дели метадон (хептанон). Да је тако код нас (па нека се метадон размути у чаши сока како би се спречила могућност узимања с другим циљем), што се мене тиче, полиција би у граду имала једног мање. Прогутам своју терапију и не занимају ме ни апотеке, ни препродаја. Било би мање кривичних дела.

- Хиљаду деветсто осамдесете и осамдесет прве године новосадско тржиште је обиловало дрогама. Није се било тешко домоћи првокласног хероина. Имао га је, е*о, и мој сусед... А био сам и млађи, склонији свему...

- До пре, рецимо, пет-шест година, у граду нас је било десетак наркомана, из моје генерације и старијих. А сада, сада их је много. Не бих заиста могао да проценим колико, али много, чини ми се. Млађи су, углавном их не познајем.

М. К. нам се жали на смањену могућност самоконтроле. Довија се, избегава да неколико сати има "рупу у мозгу".

- То регулишем одaбиром дроге. Ето, ви не можете приметити да сам сада под хероином. Али, намеравам да опет кризирам ових дана, да се одморим мало...

- Што се девојака тиче, изузев једне која је то чинила пре познанства са мном, ниједна се, да знам, није дрогирала. Две су ме спопадале да им дам дрогу, али нисам хтео. С друге стране, не волим ни да оне мене "спасавају". Истина, препродавао сам дрогу, али је ником нисам дао први пут. Једном је један мој друг дао нашој заједничкој познаници (којој није било први пут, али је, ипак, била на почетку). Није смео то да учини преда мном... Посвађали смо се... А "чист препродавац" је, по мени, чист криминалац.

Интересантно је да младић, сам за себе, није наркоман!

То је јако чудно, али тачно. Кад се сетим да сам утом свету већ десет година, помислим: ,Ау, бре, па тиси наркоманчина!" А опет, с друге стране, не бих се ту сврстао. Не, никако то није мој живот. Знам оне којима је дрога живот у правом смислу речи, и ништа их,изузев ње, не занима. Избегавам да се дружим са наркоманима. Не волим их. Деведесет одсто њихових разговора своди се на дрогу... Јесте, у друштву се лепше "урокати", али друштво је двоје-троје људи, најближих, и то, ни у ком случају, нису, како се обично мисли, "сеансе". Премда, умем и сам да се "урокам", као,рецимо, јутрос. А најбољи друг? Е, немам га. Зато штосу ми најбољи другови били наркомани. А кад зависимо један од другог, ми никако не можемо бити најбољи другови. Просто, везује нас заједнички интерес, а другарство је другоразредно, успутно...

- Пре неколико дана дошао ми познаник. Каже, у бекству је, тражи да се склони код мене док не прође фрка. ."Где ћеш код мене", скрећем му пажњу, "кад знаш да ми је гајба проваљена, да ће полиција прво доћи овде?"

- Већ сам видео себе како лежим ничице, раширених руку и ногу, и како одговарам на многобројна питања. Иако нисам овог пута крив, мислио сам, бићу крив јер ће га пронаћи код мене. А један је од већих растурача... Моја девојка је у Другој соби плакала и молила ме да нешто учиним, али нисам успео да га убедим да оде. Не може се ту говорити о другарству. Ја нисам желео да због њега ризикујем, а њега није било брига што ће ме "увалити".

- Полицајци су, како сам и претпоставио, брзо дошли. Њега су одвели, а у мени је опет оживело оно осећање греха, на које сам сам себе осудио. Никад миран, никад спокојан, у сталним ишчекивањима последица своје кривице, живим...

- Као клинац, кад сам "уфуравао" у овакав живот, на обичне смртнике гледао сам с подозрењем, с висине. Сад не правим такву разлику. Са свима сам у контакту... Премда, постоји "униформисани" приступ околине... Све стављају у исти кош. "Види га, дугокос, мора да је наркоман", неретко чујем. Зато сам се и ошишао овако кратко...

О лечењу М. К. мисли да би вредело једино у случајевима људи јаке воље, уколико, ми бисмо додали, већ и сама воља није у власти дроге.

Колико ја знам, ниједан наркоман нема такву вољу - каже.

- Ви сте све то лепо систематизовали, познајете проблем, прилично владате собом, верујете - и дрогом. Кад се све узме у обзир, лепо и ружно, реците нам, је ли вам добро у вашем свету?

- Није ми добро - одговорио је истог тренутка. - Откуд ми је добро? А не желим да се лечим... Тачно је да је то налик мазохизму... Или клептоманији. Или... Кад бих могао да откријем ту тајну... Да сам, са овим знањем, опет на почетку, у 1977. години, сигурно се не бих дрогирао. Као, уосталом, ни већина наркомана.

- И, упркос свему овоме, ви и даље верујете да нисте у власти дроге?

- Нисам. Можда верујем да нисам, зато што ретко кризирам. Знам људе који, насупрот мени, више кризирају него што се дрогирају... Кад сам у затвору, убеђен сам да више нећу узимати дрогу. По изласку, међутим, помислим: е, још овај пут, само мало... И тако, без краја. Кад немам залиху, не лежем спокојан. Знам, ујутру ме чека окретање телефонских бројева, јурњава...

Како овај младић, судећи по ономе што смо видели у његовом стану, има и сликарског дара, питали смо га да ли заиста постоји некакво посебно осећање "инспирације под дејством", оплемењени, продубљени стваралачки порив?

Ма какви! Бодлер је добар, али он би, вероватно,био добар и без дроге. И кад сам сликао, то је било у периодима кад се нисам учестано дрогирао.

О свом односу према обавезама каже:

- Постајем лен, ноншалантан, одлажем одлазак код зубара, рецимо. Лен сам, схватате? Имао сам сталан посао. Од четири године стажа, колико ми је уписано у књижицу, радио сам свега годину. Запостављао сам посао. Поново сам био почео да радим, недавно, али не могу то да издржим. Не одговара ми. Не потцењујем колеге, нити имам јасну идеју шта бих радио, али ме овај посао, свакако, не испуњава.

Свет у којем живи последњих десет година, наш саговорник не назива нормалним, премда му је израженије осећање да је непрестано на граници два света. На крају додаје:

- Ја сам, такорећи, личност формирана уз дрогу. Али, овакав какав сам, своје дете, у покушају да живи попут мене, сигурно бих спречио.

Из овог разговора произилази да је боље узимати него не узимати дрогу, али за оног ко је на њу навикао, па то више и није избор. Јер, кад замисли могућност стварног избора у времену пре започињања оваквог живота, и М. К., а и, како он рече, већина наркомана, неупоредиво би радије живели мимо дроге.

Нама је, на растанку са љубазним домаћином, који је своју причу први пут пристао јавно да исприча, зарад свог будућег детета и све наше деце, остало искрено жаљење, ако ни због чега, оно због духовне предиспозиције неискоришћене у сврху (општег) добра. Јер, М. К. је, са особинама приметним кроз разговор, могао усрећити бар неколико људи у својој околини. Овако, остаје да друга у апстиненцијалној кризи "усрећи" дозом хероина. Или да, на исти начин, његова мајка "усрећи" њега. Једном му је заиста купила дрогу, рекао нам је, а зашто, сазнали смо од ње, кад смо следећи пут посетили ову породицу.

Било је то месец дана после разговора са М. К.ом. Мајку смо затекли саму у стану, јер је син био на одмору; отац их је оставио кад је дечаку било осамнаест месеци.

Нисмо добили много података. Очито, мати потискује из свести ружне детаље. Ипак, на нашу молбу, присетила се почетка, који се за њу одиграо тек 1982. године, пет година пошто је младић уистину први пут узео дрогу.

- Тада су ми га ухапсили. Не знам како сам тај тренутак преживела. Молила сам инспектора да ми помогне да га спасем. Јако сам плакала. Рекли су ми: "Не плачите, ту смо да заједно нешто учинимо." Нашли су му, наводно, дрогу. Не знам шта су нашли, јер нисам знала како дрога изгледа. У ствари, у животу сам видела само неке мале беле таблете... Месец дана је био у затвору, а убрзо сам га испратила у војску. Рекао ми је да се не секирам, да ће престати. Ја сам му казала - бојала сам се страшно: "Шта мени вреди живот ако тебе сахраним."

- Отишао је, и мислила сам да ће бити добро. Престаће. Претходно сам се посвађала са његовим очухом. Није имао деце, па, ваљда, није разумео. Разишли смо се.

Мајка је са чуђењем и страхом доживљавала синовљеве кризе.

Једном му је позлило, први пут да ја знам. Комшија га је одвезао у болницу. Тамо је добио инјекцију, и вратили смо се. Кад је легао, рекао је: "Комшија, види ове две девојке на мом кревету." А нема никог... Затим каже: "Комшија, где си купио грамофон?", а то његов рођени... Не зна да је у свом стану. Други пут је гребао зид и тражио иглу. Тражио, тражио... Није нашао. Целу ноћ сам преседела поред њега. Целу ноћ је трзао ногама, устајао, гребао зид, хоће ван, врати се - живе су муке то гледати, а не преживљавати.

- Сад ми каже: "Биће у реду, мама, али, да ми је апаурин, да могу заспати." Јој, како ми је стало до њега уздахнула је жена наједном. - Шта је то, зашто нас је Бог тако казнио? Шта је ушло у ту младеж? Страшно је што они имају вољу да се реше тог зла, али, изгледа, не могу...

- Чувала сам га, пазила као мало воде на длану, али га, ето, нисам сачувала. А знам да му је стало до мене. Много, колико мени до њега... Никад није био агресиван. Јесте однео из куће нешто мало злата, колико сам имала, али није узимао новац за дрогу, јер га и немам, мала ми пензија. А и ја и моја покојна мајка смо се трудиле да не осети превише да је без оца. С очухом се није слагао. Све му се то, сигурно, скупило...

Питали смо мајку да ли и син тврди да му се све било "скупило" кад је започео.

Не. Не зна ни сам, каже... Ја замишљам да то иде као са цигаретама. Због друштва. У почетку је безазлено, а кад се навикнеш, мука оставити.

Мајка се замислила и опет тешко уздахнула.

- Гледала сам једном на телевизији неку жену како прича и плаче. Син јој умро од дроге. Како је то страшно. Језиво.

- Не знам... Лепо је радио. Напустио. "То је мени рудник. Мало зарадим, а отпадоше ми руке." "Сине", велим, "ниси ништа изучио. Добро је и то..." "Негде друго, где хоћеш, радићу, само не тамо..."

- Осам разреда је завршио. Сад каже: "Мама, средио сам се. Уписао бих нешто на Радничком. Шта год..."Два последња месеца ми тако говори... Купио је сад и неке ствари за кућу - каже мајка замишљено, као да у томе види синовљеву намеру да живи.

Затим, опет одлута у мислима и поколеба се:

- Мало верујем да ће се извући. Кад га ухвати криза, не уме да је преболи. Тражи, тражи... Сад, наводно,нема више криза. Не знам шта ће бити. Узалуд све моје ако сам не дође до тог закључка. Једино сам му рекла: "Сине, колика је опасност за тебе, толика је и замене. Ти ћеш умрети. А ја? Коме да живим?"

Питала нас је, на растанку, откад познајемо њеног сина. Пожелела је да опет дођемо, дружимо се с њим, разговарамо... Као да се нечем неодређеном понадала. Обећали смо. На вратима нам је рекла:

- Молим га да се запосли и ожени, нећу им сметати, бићу као сенка... "Хоћу ли то дочекати", питам. "Све у своје време", каже он. "Дочекаћеш"...

- А да не дочекам, не дај Боже...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

СРАМНИ ЖИГ "304"

taj Pon Okt 05, 2009 8:16 am
Ж. К. је на заказани разговор дошао спарног 21. јула 1987. године, у шортсу и мајици без рукава, па су се погледу мало пажљивијег посматрача напросто нудили ожиљци од многобројних ситних убода с плавичастим подливима на венама његових удова. Дечачки мршав, деловао је помало стидљиво, али не и нервозно.

- Јутрос нисам ништа узео - рекао је Ж. К. - јер желим да најискреније говорим о себи и животу којим живим.

- Почео сам са 16 година, "синтетиком" (валорон, хептанон, сирови опијум). У друштву, чији сам најмлађи члан био, сви су нешто узимали, и говорили да је добро. Узео сам први пут валорон, из пуке радозналости, а наставио јер ми се свидело. Било ми је пријатно, а о некој зависности нисам ни размишљао. Тада се није толико ни писало о наркоманима, доста се и заташкавало... Све и да сам хтео да размишљам о последицама, нисам могао о њима имати довољно тачну представу. А не можеш је ни имати у потпуности, док те дрога не узме под своје...

После неколико месеци свакодневног интравенозног узимања, махом хероина, кокаина и морфијума, Ж.К. је почео да доживљава и неизбежне, разарајуће кризе апстиненције. Ново поглавље живота било је саткано од лажи и обмањивања (јер се ваљало домоћи новца за дрогу), крађа и провала, од ситних уцена, понижавања, презира и страха од сутрашњег дана. Ако га дочека. Јер, од дванаест девојака и младића из групе, у чијем је окриљу почео живот наркомана, шест их је умрло не доживевши тридесету.

Смрт друга прима се нормално; тако мора бити кад знаш колико тога годинама трпаш у себе - каже Ж.К.

Сада ми је 26 година. У последњих десет, више пута сам одлучивао да престанем, чак имао и добрих прилика, али то никада нисам чврсто одлучио. Једноставно, нисам хтео да верујем да је све тако озбиљно... Сад знам: ако не престанем, ускоро ме више неће бити.Очајнички желим да се средим, излечим. Тешко је, јер се плашим да сама моја воља није довољна. Имам девојку већ четири године, волимо се, желео бих да оснујемо породицу. Али, њени то сигурно не би дозволили,не желе својој кћери наркомана за мужа...

Ж. К. је из породице интелектуалаца, који су се развели када му је било шест година. Остао је са оцем, комерцијалистом, који је много путовао, добро зарађивао, и сину остављао доста слободе и новца. Растао је уз баку, којој су сада 83 године, редовно се виђајући с мајком и њеном новом породицом. Стасао је, међутим, у интровертног младића, уздржљивог према својима.

Али, развод родитеља није био узрок мом посезању за дрогом. Познајем пуно наркомана из срећних, сређених породица...

Свака породица другачије сазна за ту чињеницу, другачије је доживи, и преживљава. Неки покушавају да се боре за своје дете, забрањују му изласке, сумњива дружења, траже помоћ у школи, од других родитеља, од полиције, лекара, и ко зна на чија све врата не покуцају. Најчешће, међутим, посебно ако је то почетак, дете не сарађује, јер још није осетило ништа од страхота које ће ускоро доћи. Уверено је да може да остави дрогу кад хоће.

Када схвати да је са сваким фиксом ближе безнађу, тражи спас, помоћ. Али, тада је много неравноправнији такмац, нарочито хероину, са којим заиста нема шале. Неколико доза ствара тешку зависност, и потребу за све већим количинама. Дрога постаје, не начин живота, него начин да се преживи. Не вреде заклињања себи и другима да је то последњи пут.

Наркомани лажу, ништа им не треба веровати тврдња је родитеља, лекара, полицајаца, и свих који познају ове злосрећнике.

- Јесте, лажем, јер морам тако - каже Ж. К. - Нисам слагао оцу када је од мајке једне моје другарице сазнао да се дрогирам. Одвео ме је код лекара. Сместили су ме у болнички кревет и дали ми шарене пилуле које ми тада ништа нису значиле. Било ми је све смешно, јер сам знао да ћу наставити чим изађем. И, наставио сам. Док сам имао новца (раније је дрога била много јевтинија, и лакше се добављала), куповао сам, препродавао, мешао хероин са шећером, како би и мени нешто остало; продао сам све што се могло из куће - злато, драгоцености, чак ми је и девојка доносила од својих, само да бих имао за дрогу. Када је свега понестало, и ни на који начин се нисам могао домоћи било какве дроге (уколико је хитно - не бираш, не размишљаш ни да ли је чисто, уфиксаваш све што стигнеш), ишао сам у походе на апотеке и здравствене станице. Два пута сам био ухваћен.

- Како бих избегао кривичну одговорност, пријавио сам се за војску. Још увек сам био млад наркоман, знао сам да тамо нећу моћи да добављам дрогу, и "спуштао" сам се код куће. Било ми је, физички, тешко у почетку, за време обуке, али ми је то помогло да се "ишчистим". Нико ме ништа није питао, мада мислим да су знали да сам наркоман. Добијао сам лакша задужења, без велике одговорности, и тада сам могао да престанем. Компензирао сам недостатак дроге алкохолом, мада је то слаба замена.

По изласку из војске, тада двадесетогодишњак, наставља, још интензивније него раније, јер је првих неколико "фиксева", након дуже апстиненције, опет произвело оно првобитно осећање ужитка, "флеш", због којег су многи, заварани "супер доживљајем", почели да беже из живота.

Друго (доказано) обијање апотеке значило је одлазак у истражни затвор, и у Централну затворску болницу у Београду, у трајању од годину дана.

У затвору је било гадно "кризирање" на суво , а да уз то не пропеваш. Ја сам један од чвршћих, али је, ма колико пута да сам био у поступку, ужасно увек исто осећање, кад ти дају оловку и папир, кажу да пишеш шта знаш, и оставе те самог. Нити знам колико ће ме ту држати (сат, два, цео дан?), ни хоћу ли "заглавити" затвор. Седим тако ко будала, а волео бих више да ме,

уместо тога, тројица туку двадесет минута. Сваки пут кад "пукне" нека апотека, зову нас, евидентиране. Сви смо сумњиви. А на апотеку идеш само онда када заиста немаш другог избора. Претуримо је за сат и по. Апотекарску "робу" не смеш продавати, страшно је ризично...

У мери у којој му је било тешко у истражном затвору, у Централној затворској болници било је "добро и лако". Дроге је, према речима Ж. К.а, било више него напољу. Стизале су пошиљке у пакетима, и на друге уходане начине. У претходно издубљени сапун смештан је пакетић хероина, па је то, као и кекс "фронди", варено пеглом. Особље болнице било је немоћно да ухвати све пошиљке. Последица - дрогирани пацијенти, била је врло видљива.

На питање о броју преживљених криза, Ж. К. одмахује руком. Не сећа се. Било их је много. Мисли да је свака тежа од претходне, а последња - најгора. Измучени организам лоше подноси и добар оброк; метаболизам је веома поремећен. Давно је прошло време када се дрогирао из ужитка. Данас то чини да би преживео.

Недавно је поново био у грозничавој потрази за хероином. Није имао новца за неопходну четвртину грама, па је главињао градом тражећи познато лице које би му могло помоћи. Замире, каже, сваки други осећај у односу на свест о дроги. Не зна ни како је стигао до Спортског центра, ни како се склонио у један од тоалета, ни како су га спремачице, у касну ноћ, пронашле са пеном на устима. Умирао је. Хитно је пребачен у болницу, где је, на одељењу за реанимацију, дошао к свести. Третман је продужен на неуропсихијатрији. Рекли су му да је преживео "за само десет минута". Да су га касније пронашли, био би један од оних што нису доживели тридесету. Овако, ко зна... Можда, ипак...

Ж. К. верује да ће се извући. Трачак наде стиже из Београда, из болнице "Др Драгиша Мишовић", где се, по речима неких његових другова, постиже безболно, метадонско "спуштање".

Б. се вратио недавно. Прича о изузетно добром односу лекара према пацијентима. Терапија се даје у соковима. Вероватно је првих дана има више, после све мање, али никад не знаш колику дозу добијаш. На крају је могуће да пијеш чист сок, и добро ти је. Потом, углавном, од тебе зависи хоћеш ли успети да се вратиш нормалном животу... Плашим се недостатка шансе. Више пута сам радио на одређено време, и нисам био ни бољи ни гори од других. Када сам добио сталан посао био сам срећан, јер сам осећао сигурност. Имаћу новца бар за дрогу, нећу красти, понижавати се, стрепети. Међутим, после неколико месеци, наша лекарка је не знам како, сазнала да сам наркоман, пријавила то радничком савету, и добио сам отказ. Никакве проблеме нисам правио, постизао сам норму, а на боловању сам био због прехладе. Жалио сам се суду удруженог рада, који је донео решење да ме врате на посао. Нису то учинили, него су се жалили на пресуду, и поступак још траје.

Хоће ли овај млади човек, који је са десет година свирао гитару, био атлетска и кошаркашка нада Новог Сада, али и освајач "Теслине плакете" у пионирској конкуренцији физичара, имати снаге да се бори и избори за (лепши) живот?

Између реченица пуних наде, промакне и понека посве другачија:

Како сам живео, доста сам живео. Четири-пет пута сам био на рубу смрти. Жутицу сам преболовао на ногама, а остало ми је оштећење јетре. Оштећени су ми и срце и плућа, патим од хроничне несанице, вене су ми страдале... Свестан сам, сасвим, шта сам себи дрогом учинио, али, ипак, кад у самоуслузи видим кесу "факса", помислим: Боже, што није хероин!

Ж. К. живи за данас. Само да данас има дрогу, а сутра ће за сутра да се бори. Ако претекне...

Ипак, тако често пожели да буде нормалан момак, да игра фудбал, кошарку, да оде на Штранд, да се лепо, нежно воли са девојком. Смешно му је кад неко каже да дрога подстиче сексуални ужитак, да се боље доживи музика... Не постоји продубљена инспирација, нити продужени доживљај.

- Залуђивање је то - вели - прича за децу. А најзад ти постаје све свеједно.

Не знам да ли би ми организам поднео још једну кризу - каже замишљен. - Страшно је и помислити. Код мене то почиње други дан након узимања "фикса". Прва најава су болови у мишићима руку и ногу; крста ми се распадају, зуби боле, трну, знојим се оним одвратним, лепљивим, смрдљивим знојем. Температура ми у неколико минута варира између тридесет пет и четрдесет степени; притисак скаче, па пада; као мртвац сам, непокретан, распадам се... А у глави - кошмар, и само једна мисао: како доћи до дроге... Јело ми се гади, повраћам, тресем се; хладно ми је, а знојим се...

Ако у близини има неког ко још увек хоће да те гледа, да ти олакша, то помаже. Масажа удова ублажује раздирање. Хероинска, најгора криза, траје око седам дана. Од трећег до петог дана је стравична. Хептанонска је нешто дужа, али слабијег интензитета. Кад прође налет, продужују се сви болови, и кошмар, и гађење према јелу, али је подношљивије...

Ж. К. не сме ни да замисли следећу кризу, а још не може на лечење у Београд, јер је дуга листа чекања за место у болници "Др Драгиша Мишовић".

У Новом Саду нема правог лечења. Кад кризираш у болници, дају ти инфузију (да ти прочисте крв), средство за спавање, и вежу те да се не би копрцао. Осећаш се као распет на средњовековном точку. Ако од лекара и добијеш (у кризним ситуацијама) рецепт за хептанон, у апотеци ти га не дају. И, лекар те, најчешће, "откачи", чим ти види шифру "304". Не гледа те ко болесника, него кб битангу. Ако.си имао среће да добијеш рецепт, онда ти предстоји обилазак апотека. Идеш одједне до друге, па ко се смилује да ти "удели" лек...Осећаш се јадно, молиш за лек који ти је најпречи у животу. Због тога ћу се, све док ме не позову у болницу, "рокати"!

Разговор већ, рекло би се по Ж.-у, предуго траје. Није више смирен као на почетку...

Ако се, како кажу, интелектуални развој успорава интензивним узимањем дрога, онда је овом младићу (детету) веома тешко у телу старца. И кад би хтео да доживотно буде наркоман, лоше је. Цариници знају свој посао - ризичан је пренос дроге преко граница. Растурачи, за више опасности, траже већу цену по јединици мере, а истовремено, млади све чешће посежу за наркотицима. За просечну плату могу се купити два грама хероина, што је неупоредиво мање од потребне количине.

Није онда чудо што је превасходни мотив Ж. К-а да не дозволи својој девојци улазак у свет дроге био тај што би морао да "ради" за двоје, да с њом дели и оно мало што успе да набави, па тек потом љубав...

А кад би, каже, хтео да престане, да се избави, требала би му подршка породице, запослење, и нека будућност у којој неће вечито упирати прстом у њега...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

"ДА САМ ГА УБИЛА, ВЕЋ БИХ ГА ОДРОБИЈАЛА"

taj Pon Okt 05, 2009 8:17 am
Они су нам говорили своју судбину, а ми је записивали као поуку
другима. Између девет ујутру и два по подне, 28. јула 1987. Син,
двадесетшестогодишњак, Једанаест година наркоман, и мајка, пензионерка,
бивши комерцијалиста, сучељавали су своја мишљења спонтано, тако да је
било врло неугодно хватати делове те живе драме и сабирати их као
доказе против дроге. Храбрила нас је предусретљивост мајке. Кад смо, дан
раније, заказивали овај сусрет телефоном, рекла нам је: "Ви сте први
који ми се обраћате због мог проблема. Испричаћу вам све, због других
мајки. Не кријем све ове године, да ми је син наркоман, свугде сам
тражила помоп, али...Син нас је невољно примио: "Не можете ми помоћи, нити ја могу помоћи
коме другом." Недуго потом пристао је да нам говори о свом животу
"начелно, без залажења у интиму".Та деца - тихо је заустила мајка пре него нам се син придружио - која
узимају дрогу десет и више година, изгубљени су људи; не људи - њихов
развој је стао кад су почели да се дрогирају... Не верујем да су само
односи у породици узрок овом злу. Ми смо, ето, живели складно, на
Сателиту, у радничкој четврти. Затим смо се доселили на Лиман... Син ми
је био спортиста, пливач. Кад сам приметила да губи интересовање за
пливање, да почиње да ме лаже и долази пијан, било ми је сумњиво. Успео
је да ми таји два месеца. Затим сам открила да се дрогира. Било му је
четрнаест година...Наочит младић, којем је сад двадесет шеста, поздравио нас је не
скривајући незадовољство што смо ту. Нервозно нам је покушао сажети
проблем:- Јако дуго се дрогирам. Лекари ми не могу помоћи.Физичка криза се
преболи, али шта после? Психички моменат је важнији. Сви помињу метадон
као средство за безболно спуштање. Тачно, помаже... Али, питам вас, шта
после? Замолили смо га да се присети зашто је почео да узима дрогу, а он готово да је рекао: "Младост презире последице и у томе је њена снага."- Почео сам са морфијумом, кокаином, хептаноном, а узимао сам и хероин,
валорон, 1,80, све. Био сам и на лечењу и у затвору. Лечење ми није
помогло. Наркоман је, да се разумемо, апсолутно слаба личност.
Изолацијом се ништа не постиже. Док је у затвору, рецимо, апстинира.
Кад изађе, прво мора да се уфикса, да би се снашао у свом окружењу! - Догоди се да сам "спуштен" физички. Али, кад ми засветли сијалица: хероин, хероин, хероин - морам га се домоћи.Попут других наших саговорника, и овај тврди да без изузетног мотива
нема одустајања од дроге, што ће рећи да би му сопствена породица и
бољи посао (ради већ три године) оснажили вољу да се окане оваквог
живота. Међутим, "ко сматра да нема воље, очито има некакву велику вољу која му смета "...Младић се лечио у Београду. О томе каже: "Какво лечење! Јасна ствар да
сам тамо ишао по хептанон. Незнање ту влада, заблуђеност. Чак ни моја
мајка, која је деценију уз мене, не зна много..." - Али, сине - упорна је мајка - како да ти се та лампица, кад се упали, угаси нечим другим, а не хероином? - Ничим - одсечан је. - Једино, нешто да преовлада, да ме преокупира... Имам девојку. Она се не дрогира...- Са хероином - присећа се младић - нема експериментисања. Узео сам га
једном, двапут, трипут, и - готово! Метадонско "спуштање" је добро,
ефектно. Али, важно је да то буде дуготрајна терапија. Јер, ако ми је
дрога у глави, наћи ћу је, ма по коју цену. Широм земље људи тргују,
богате се. Хероин ће увек стићи, упркос будности. Треба нешто унутра
мењати, у односу, третману. Да постоји стационар где ћу попити своју
терапију, не бих куповао хероин са ризиком да је нечист. Стационар би
значио сигурност за прилику кад се упали лампица, знате...- Не плашим се, понављам, бола, физичке кризе. То ћу поднети. Доста сам
кризирао, десетак пута готово неиздржљиво, до падања у несвест. Ипак,
сигуран сам да ћу престати да се дрогирам. Два дана пред смрт, или за
годину-две, свеједно, престаћу...- Криза разара организам. Неконтинуирано узимање дроге ремети
метаболизам, а уз то, почетници, вијајући ужитак, трпају свашта у
себе... Мајка у синовљевој причи не беше приметила очекивани отпор дрогама. - Ти би их чак популарисао! - каже запањена. - А, не - одбија кратко син. - Знаш ли шта је борба за живот, опстанак, кућење? - пита мати. - Наркоман има само једну борбу... За дрогу. - Вас, махом, породице издржавају. Да си на улици, питам те, шта би било? - Исто. А затим, настојећи да сузбије нервозу, додаје: - Треба ми, схвати, дебела сламка за коју ћу се ухватити. И сигурност, кроз неколико хептанона на дан. - Али, сине, када ће та сламка стићи? - очајна је мати. - Имао си четрнаест и по година. Сад ти је двадесет шест. - Говорим како осећам. Не желим да лажем...- Немој, сине, тако. Ти знаш колико сам ти хептанона набавила... Пошто
је грам хероина? За исте паре купићу ти флашицу хептанона, па их
распореди, на месец дана, ако си карактер - рекла је, као да не схвата
да карактер не може бити независан од дрога. - Мени - образлаже младић - треба континуитет, сигурност. Нећу да вијам хептанон како вијам хероин. - Наркомана је важно ресоцијализовати - обраћа нам се мајка - макар држава дотирала његово радно место. - Многима би помогла сигурност хептанонске терапије - не одустаје младић. - Сине, мораш признати да сте сви ви велики лажови! - То је нормално, кад се овако живи. - Нећете да сарађујете... - Зашто у множини? Немој мене у то коло! Нисам ја део "њих"! - ограђује се младић, а затим се нама обраћа:- Ту је један Худолин, један Петровић, један Савић... Славни доктори.
Свима је познат амерички метод лечења наркомана. Што га не примене?
Зашто експериментишу?- Сине, памтим кад си почињао - сећа се мајка с горчином. - Сад је
касно. Или ћеш живети, или умрети... Где све нисам ишла по тај проклети
хептанон. Пре шест-седам година, буквално су ме истерали из темеринске
апотеке. А имала сам уредан лекарски рецепт... - Шта мислиш, колико су пута мене истерали?- Нико не схвата - окреће нам се мајка - како је родитељу. Откуд ја
знам хоће ли преживети или умрети кад је у кризи. Немам коме да се
обратим. Зашто је то тако? Јављала сам се и социјалним установама, и
Скупштини општине, и Црвеном крсту, и Омладини... Свугде сам остављала
пуно име и презиме, адресу, телефон, али ништа. Свугде су ме дочекивали
као да тражим самилост (син је у међувремену изишао начас). Он је готов
- шапуће мајка - данас ће да се дрогира... Никада ме нико није позвао,
осим у два случаја, кад је превагнуо приватан однос. Један ме је лекар
питао знам ли колико кошта лечење једног наркомана. "А колико кошта
једно дете?", упитала сам изненађена. Болесника од рака лечимо до
последњег дана, иако знамо да је неизлечив. Наркомане не схватају тако. - Можда зато - благо је подсећамо - што је болеснику од рака болест датост, а наркоману, условно речено, избор.- Ма, шта је он могао да "бира" у петнаестој години?! Касније, кад год
би био у кризи, дрхтао, тражио хептанон, шта сам могла него да одем по
рецепт... Иначе - каже му у очи - ја мом сину ништа не верујем. Они су
велики лажови, лабилни. А никада нећу одустати од рата против дроге. То
је велико зло, патња, бол... Убедио си ме - обраћа се младићу - сине,
једном, да ћеш оставити. Тада сам ти стварно поверовала... - Али, мама, и ја сам поверовао. И ја сам био убеђен... - прекида
је нестрпљиво младић, а затим напомиње да, што се сиде тиче, припада
такозваној ризичној групи. - Невероватно је, али нигде у граду не могу
да купим стерилни шприц! - Кад је почео да се дрогира - присећа
се мајка - био је у првом разреду средње школе. Тамо су за то знали, а
знао је и тренер пливања... - Али, као да нису знали - надовезује син.- Једино, мораш признати, на послу су те лепо примили... Хвала им -
каже кроз сузе. - Али, где су други - школа, омладина? Ако знају да им
се друг дрогира, зашто се то не може рећи оцу, матери? Зашто смо два
месеца, сваког јутра, морали ићи лекару у Београд, а овде нисмо имали
где? Није наше друштво сиромашно, само што смо највећи расипници на
свету... Ученим сам људима ишла и, кад споменем "наркоман", као да
кажем "гробље". Шифра "304" значи ОТПИСАН. Лове их као зечеве...- Јесте тешко са њима. Набавим сину хептанон, он га сакрије испод
језика и прогута другу таблету, а после се уфикса... Тачно је да су
лажови, да односе драгоцености из куће... Шта мислите како ми је било
док га јуче, кришом, преко новина, гледам како кува чај од мака? Некад
ме и удари, а шта ћу... Отишла сам раније у пензију, да нико не гледа
мој јад и бол, да сам више у кући. Као у амбис да идемо. Нема
хармоније, лепих прича. Кад ми је дете неколико дана добро, све је мед
и млеко. А кад узме дрогу, нешто ме стегне у грлу, мислим, боље да није
ни мене, ни њега. Опет, не може то тако, син ми је... Борим се за њега,
да остане у животу... Једини који се боре су родитељи. И полиција...- Спасила ме полиција да не умрем - надовезује младић. - Послали ме у
затвор... Ако је година и по у затвору спас... Тамо сам био без дроге,
али опскрбљен седативима, и буквално сам преспавао казну.- Дрогу не набављам сам - каже. - Не идем у иностранство, немам пара.
Зато излазим на градску "сцену". Једино сам због тога с тим људима.
Строго пословно. Да имам метадона, не бих с њима уопште контактирао.
Разумете? То је борба за опстанак. Дарвин! Мора се имати респект према
неком, зато што ће ти требати. Безброј пута сам (сви ми) купио лошу
дрогу, дао паре низашта... Исто тако сам и ја друге "завртао". Дрога
квари личност. Човек постаје лицемер, пристаје на много шта, само да
дође до циља...- Наркоман нема будућности. Живи за дан. Последњи фикс ће да узме, иако
му у том моменту не треба, без обзира на сутра. Кад иде у обијање
апотеке, има не, где у подсвести последице, али и оне су занемарљиве у
односу на циљ. Дрогирам се пуних десет година, и само сам зло имао од
тога. Па, онда се треба запитати зашто се дрогирам? Зашто, кад устанем,
узмем фикс пре него што се умијем? Зашто, кад сам био ђак, нисам могао
да одем у школу ако се не уфиксам?- Сад ми је дрога терапија, превасходно за психичко, а онда и за
физичко растерећење. Знам да ми и без ње може бити добро, али како да
решим ту ствар у глави?." - Кад би он једном чврсто рекао "не"... - уверена је мајка. - Не знаш, мама. Не разумеш.- Гледам те јуче, припремаш чај од мака, мрзиш себе што то мораш... је
ли? Једанаест година - осврће се мајка на нас - живим у овом свету и не
знам, ето, не знам како спасити рођено дете. Верујем да није у питању
само болест, већ и, рекла бих, дрскост... Али, ако знамо колико је
наркомана у нашој земљи, и тврдимо да је то болест, хајде да их
лечимо...- Садашња девојка мог сина је студент. Не узима дрогу. Чим сам је
упознала, рекла сам ко ми је син, и да очекује да ће јој понудити
дрогу, и да размисли хоће ли моћи да издржи поред њега... Мој син је
мој, такав какав је, али он нема право да упропасти туђе дете...- Три месеца је провео у истражном затвору, а онда је послат у
затворску болницу. Зашто? Да се боље здружи с наркоманима? Корисније би
било да је ишао у Митровицу, на рад. После затвора се запослио. Било
"је, у почетку, повуци-потегни. Затим је наступио преокрет. Сад чак
ванредно завршава средњу економску школу... Мајка је поражена што, како каже, "лекари наркомане отписују у старту":- Не сме да не буде њихов "случај" кад напусти болницу. Треба да су ми
увек отворена врата лекара и социјалног радника, или установе где ћу
испричати како се мој син ових дана понаша и добити савет за однос
према њему. Ја сам се борила насумице, по осећању. Била сам у вези и са
родитељима наркомана. Више нисам. Доживела сам многе непријатности - од
прикривања сопственог детета, до оптуживања мог сина од стране оних
чије је дете заправо њега уфиксало. Нема везе, и мој син је уфиксао
неког другог. Нисам хтела гложење, него сарадњу. Молила сам их да нас
десет одемо председнику општине и захтевамо да нас прими. Нису хтели.
Стид их, шта ли... Ни мој муж није претерано ангажован. Ради као
директор у једном предузећу. Учиниће све што од њега захтевам, али нема
иницијативу. Тате су иначе по страни...- Мој син целу своју плату даје за дрогу. Занемарљиво је себи куповао у
ове три године, премда воли да се лепо обуче... Кад остави дрогу,
жестоко пије два-три дана, а онда јој се опет враћа. Треба то сећи у
корену. Кад узме маха, врло је тешко... Он има веома добру душу, бољу
него старији син, али шта вреди кад је стао на тај луди камен... Сви
који, наводно, траже јак мотив да би оставили дрогу, неће га наћи -
тврди мајка, а потом сумња:- Вероватно ми не схватамо шта је то. Ако он већ зна да је прошао само
кроз патњу, бол, јад, свађе, а опет се дрогира, онда...Док син одговара на телефонске позиве (мајка напамет зна његову "дневну
шему" - с ким ће се чути и срести), она шапуће: "Немате појма колико су
повезани тим злом!"Затим нам прилази младић и каже: "Ето, она се бори. Не може ми помоћи.
Ни ја, који живим све то, не знам како бих сутра помогао свом
детету..." Онда се замислио и додао: "Излечио бих га... Сигурно..."
- Са другарицом из детињства - даје мати пример неповерења и предрасуде
- разговарала сам два сата кад ми је дошла у госте, и прећутала ми је
оно што ја свугде отворено говорим - да јој је син наркоман... Ето, ви
пишете о томе. На дебео зид сте се намерили... - Из хитне помоћи вам неће доћи ако кажете да се ради о наркоману.
Затим се младић, помирљивије него у почетку, поздравио с нама и изишао ван.- Већ га је дрмнуло - каже мајка. - Данас ће доћи уфиксан... Закон за
наркомане мора да постоји. Присилно лечење. Затим, мале су казне за
растураче и произвођаче дроге. Иживљавала бих се над њима, за сву децу
света. Звони телефон. Мајка разговара с неким. - Наркоман - каже пошто је спустила слушалицу. У његовом нотесу нема имена, све надимци...Јесте, друштво је криво - наставља. - Кажу: "Не бринеш." Морала сам
радити. Где је школа? Где су секције, док сам ја на послу? Данас, кад
су одрасли, имају кафиће, готово једино кафиће. А не знате како је
тешко мајци кад види своје дете дрогирано, немоћно да прст помери...
Никада ме нико из школе није позвао да каже: "Ваш син се дрогира." Прва
два месеца нисам знала, јер је био пливач, па је ионако често долазио
кући исцрпљен. Све мајке би требало да умеју препознати наркомана, ево,
рецимо, по томе што не једе, не спава, запоставља обавезе, изгледа
пијано... А како је то добро дете било! Уљудан, лепо васпитан. Толико
ми пута дође - прича док јој поново навиру сузе - да отрујем и њега и
себе. Више немам снаге. Ишла сам, плаћала такси до Руме, ударила му
пена на уста, да га спасем, донесем хептанон. Помоћ других тражила сам
пуних седам година, а онда одустала. Сад се сама за њега борим, да ми
је жив још који дан, да га гледам, оперем му, спремим...Жена је у међувремену одговорила на позив синовљеве девојке. И са њом
је искрена, а обе, у односу на младића, исказују неповерење. Затим нам
је спомињала бројне надимке и причала кратке приче о девојкама које
због дроге иду из руке у руку, о младићу који брзо узме фикс да га не
би морао поделити са вереницом коју очекује, о препродавцу дроге чија
је мајка народни херој, и о још једном који је дрогиран изишао пред
матичара, а касније га ни жена ни дете нису мотивисали да се окане
таквог живота.- Због мог сина ме је - каже - било срамота у почетку, јер сам била
неупућена. Брука, мислила сам. За друге је то још увек брука, али, кад
се догоди у породици, другачије се доживљава... Чини ми се, каткад, да
би свет лакше прихватио мог сина да је убио човека, него што је
наркоман. Они су жигосани... А сарадња родитеља изузетно је важна.
Откад сам почела да се борим против дроге, тој младежи сам и помагала
кад је морало. Они су јадни. Жао ми их је. Гледам их и знам да им праве
и једине помоћи нема... Прекинуло ју је звоно на вратима. Младић је добио позив из суда, да сведочи у случају другог наркомана.- Ето, стално тако - каже мајка. - Колико смо само ишли по судовима. Не
може се описати како је било. Једном сам клекнула пред полицију да му
помогну да не умре... Одузели су му пасош. Молила сам да му одузму.
Нека ми, мој син, умре у нашој земљи, да знам где му је гроб. И то.
Мислим да ниједан наркоман не треба да има пасош...- Најсрећнија сам мајка на свету што ми се син не жени. Кад би дошло до
тога, све бих отворено рекла родитељима младе. Не радујем се унучићима
- опет је заплакала - страшно волим децу, али мој син прво треба да је
здрав, па да има дете. Није то за брак. Тежак је наркоман. Свесна сам
да никад неће оставити дрогу и да ћу га једном наћи мртвог. На питање шта има од свог живота у последњих једанаест година, мајка каже:- Била сам комерцијалиста. Успешан комерцијалиста. Сад не умем да одем
до Штранда. Сад мени треба лечење. Волела сам друштвени живот,
позориште, али је то сад само успомена. Не излазим из куће. Муж ми је
добар, али је живот пакао. Дежурам овде. Затворена. Немам ни друга, ни
пријатеља...- Дрога ми је крв на очи - каже мајка, а затим поименице набраја умрле
из синовљевог друштва. - Послала сам једном и отворено писмо
председнику Омладине Југославије. Наркомани да певају за Дан младости!
Мој син јесте наркоман, али он не може да буде идол младих! Не сме да
буде! Ојађеној жени син не силази с ума:- Знате да га понекад мрзим. Мислим: "Цркни! Па да сам те убила, већ
бих те одробијала за једанаест година!" А како да убијем рођено дете...- Видим га јуче, хода као псето, нервозан, моли да скува мак. Скувао је
(преда мном се фиксао само једном, уочи одласка у затвор). Претварам се
да читам новине и осећам да ме гледа. Тужан. Моли да му опростим. Гризе
га нешто. Испија чај, и после сат и по опет је опуштен. - Саветују ми да га избацим из куће. Могу. Али, овако, још увек знам да је жив...- Алкохоличаре примају у болницу, наркомане не... Ни од кога више нећу
да тражим помоћ. Доста ми је "зидова". Не надам се ничему. Колико ће ми
дете живети, не знам. Трајаће овако, док може. Ето...
- Дођите, ако вас још нешто буде занимало - каже несрећна жена на вратима, спремна да опет отвара рану, за опомену другима
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

САНАТОРИЈУМ НА ЈАВОР ПЛАНИНИ

taj Pon Okt 05, 2009 8:18 am
Овога пута нам саговорник није био наркоман, већ шездесетогодишњи
отац једног од њих, о коме смо чули да је "прави полицајац", због
предузимљивости и упорности у настојању да спасе свога сина. На
разговор је дошао у један новосадски пензионерски клуб, благог
јануарског поподнева 1988.године.- Он је готов. Осуђен на смрт - започео је Р. К. причу, спомињући
једног нашег заједничког познаника, наркомана. - Сва та његова
генерација је већ под земљом... - Наркоманија је пакао за родитеље. Ако на време сазнају
о чему је реч, у сарадњи са лекарима и полицијом можда и могу да извуку
своје дете... Нису та деца крива - вели благо Р. К. - Криво је друштво,
школа. Школа је некад васпитавала омладину. Данас тек нуди знање деци
која хоће да га прихвате. Улица нам омладину васпитава... Најзад, нису
опасна та деца која узимају дрогу, већ они који је растурају. А
најопаснији су растурачи који не узимају дрогу... Знам их неколико у
Новом Сацу. Као по правилу, родитељи их извлаче из затвора.
Најокорелији снабдевачи увек се извуку. А потом се договарају кога још
да ухвате у своје мреже. - Четири године сам се жестоко борио да спасем сина.
Имао је деветнаест година кад је почео. Сад му је тридесет...
Безвољност код куће и незаинтересованост у школи, били су довољан знак
да нешто није у реду. Сумњали смо, и обратили још већу пажњу на његово
понашање и кретање. Нас двоје смо радили, а он је ишао у школу. Бака је
живела са нама. Немамо више деце. Услови живота били су просечни...- Узимао је прво неке капљице, па пилуле, мале, црвенкасте, и затварао
се у собу. Замолио сам полицајце да нас обавештавају о његовом кретању,
а и сам сам "крстарио" градом да видим у којем се друштву креће.
Повезао сам се и са доктором Савићем...- Једном сам у кући затекао некакве пилуле. Мислим да је то био
валорон. Тада сам већ сваке друге недеље детаљно претресао синовљеву
собу. Због валорона је био одсутан, необично се понашао... Рекао је да
га пије против несанице, а најзад је испало да му га је неко дао у
школи ради, наводно, боље концентрације...- Постепено сам, и мимо полиције, успео да продрем у њихову
организацију, начин мишљења. Разговарао сам са родитељима. Било је међу
наркоманима и професорске деце, али они нису хтели да верују. Многе сам
упозоравао, каткад анонимно. Упућивао сам их на будност, полицију и
лекаре. Поједини су били захвални, а други, опет... Лекари су ми рекли
да је добро ако се петоро од стотину такве деце извуче. Затим је Р. К. разрадио, са супругом, "стратегију". Сарађивали су и рођаци. Договор је био да се син што више увлачи у породични круг и изолује од света наркомана.Радио сам тада - каже отац - и нисам могао да остварим баш потпун
надзор. Одлазио је са школским друговима. Кад је завршио четврти
разред, нашао сам му посао, који је, већ после два месеца, напустио.
Почео је да узима валорон у инјекцијама. Отац није посустајао. Био је присебан и кад му је, након две године, син побегао од куће.
- Ангажовао сам полицију и добио депешу да је у једном приморском граду. Исте ноћи сам кренуо аутом и ујутру био тамо...
Р. К. објашњава како је остварио потпуну контролу његовог кретања, и да
то сваки родитељ, ако хоће, може. Син је, у међувремену, и сам
покушавао да изиђе из кошмарног света дрога, али безуспешно.- Сваке сам ноћи - вели отац - ишао сат-два у град по том послу. Нисам
претпостављао да тако нешто може да се догоди мени и мом сину, који је
био одликаш, којем никада нисам морао да покажем једно слово, једну
реч... Подстицао сам му интересовање за књиге и много је читао. Миран
је по природи, широко образован, радо приман у друштво, доста је
путовао... Никад у животу није украо, нема обијања апотеке у досјеу,
није лагао. Не псује. Никада у кући није чуо једну једину псовку.Кад сам ујутру стигао на море - враћа се Р. К. свом уистину полицијском
подухвату - нашао сам га, и одмах смо кренули натраг. Станемо у
Сарајеву да се одморимо, а он - опет побегне! Нестао, једноставно.
Ништа. Вратим се у Нови Сад. Кроз три дана добијем обавештење да је у
другом граду, и опет кренем за њим. Нађем га. Уз пут, на повратку, још
и доживимо саобраћајну незгоду. Једва останемо у животу... Чини ми се да га је то пресекло, да је, у трећој години дрогирања, схватио где то води...Р. К., поучен сопственим горким искуством, тврди да лекови, кад је у
питању наркоманија, нису делотворни, већ просто издвајање из средине...- Можете везати човека два-три месеца. Кад га одвежете, наставиће, јер
му његова група не да да оде... Ја сам свог сина одвојио од друштва.
Нисам га пуштао из куће годину дана. Две недеље, три-четири пута
дневно, кували смо му чај за смирење живаца са доста меда. То је лек.
Давали смо му га у свакој храни, уместо шећера. Након две недеље
смањили смо дозу. Никуд није мрдао без нас двоје. "Терапија" је трајала
месец дана, а то се догађало средином четврте године његовог дрогирања.
Након четири године, смејао се својим поступцима. Био је коначно
излечен.- Сећам се када је тврдио да је упознао девојку која је узимала дрогу.
Он, наводно, то није знао. Отишао је с њом на један њихов жур... Кад
сам хтео да упозорим њене родитеље, јавила јој се.мати и одсекла: "Ви
лечите вашег сина како знате, а моје дете оставите мени!" На истеку
друге године њиховог познанства, та девојка је погинула. Нисам волео
што су заједно, јер је одбијала да се лечи...Син Р. К-а има већ десет година радног стажа. Након шест месеци од
отказа, отац га је поново запослио, и више није напуштао посао.
- Радно му је место, на срећу, било ван града. Изолација је, због тога,
била изводљивија. Само прве године старо друштво звало га је телефоном,
али ми смо то тако уредили да он ни дан-данас, из навике, не диже
слушалицу. Мајка одговара на позиве. Годину дана није одлазио у град, а
потом, још две године, само по прекој потреби...- Сада је сасвим сазрео, смеје се, види да се обистинила слутња лекара
да за многе нема спаса... Десет његових познаника је умрло. Ето, успели
смо... Многи родитељи се нису заложили, чак ни они који су имали
неограничена средства, власт и моћ. Наркомани потичу из свих слојева.
Није то зло сиротиње, него зло друштва. То су пипци оних који хоће на
лак начин да живе. Ти су зло. Наркомане не треба кажњавати, него
лечити. Казне за растураче су преблаге. За већу количину дроге
пробораве годину-две у затвору, и ником ништа. Отац спасе сина
растурача који ће десеторо младих послати под земљу. Да нисам спасао
своје дете, убио бих десет растурача. То сам им и говорио, многима
лично запретио... Иако ми природа није таква, никога у граду никада
нисам ударио. Пронео се глас, ваљда. Оставили су моју кућу на миру...- А сада, не знам да је ико из његовог бившег друштва успео да се
извуче. Разговарао сам са оцем једног. Жена му умрла. Он изгубио
здравље. Каже, живот му је пакао. Живце погубио, препустио се... Ето,
моја жена, рецимо, пропала је и психички и физички. Отишла је у
инвалидску пензију. А ја? Чуде ми се какве сам то живце имао кад сам
све поднео...Премда је његов син већ сасвим безбедан, Р. К. као да је стекао рефлекс
отпора дрогама. Кад примети штогод сумњиво, пожели да јави родитељима,
полицији...- Један младић у нашој згради кува чај од мака. То разара живчани
систем. Десетине деце ће страдати. Да би дошао до пара за своју дрогу,
он, попут многих, снабдева остале. Знам тог младића одмалена. Чини ми
се да му је недостајала материнска љубав. Мати га је тукла, рукама и
ногама, оставила њега и оца. Отац се пропио, и најзад се оженио, а
дечко остао.сам, с баком. То је један несрећан брак, у ком је дете
испаштало. Жао ми младића. Он је жртва своје матере. Друга су деца,
махом, жртве друштва.- Предлагао сам да се у школама спроводе анонимне анкете свака три
месеца. Тако би се стизало до важних података. Али, у школама се о
дрогама разговара једанпут годишње!- Огорчен сам на друштво, политичаре. Зашто се овом проблему не посвети
више пажње? Полиција и лекари су усамљени. Доктор Савић уме да сарађује
с родитељима, а инспектор Алексић да уђе у душу младог човека. Али, то
је после. Зар се, кроз наставу, омладина не може боље упознати са
последицама узимања дрога по њих, породицу у којој живе, и по њихов
пород?- Ја не бих овог младића из моје зграде послао у затвор. А, не, тако се
ништа не решава. Послао бих га у неки дрвни комбинат на Јавор планини,
да ради годину дана, зарађује своју плату, изолује се.- Нека снабдевачи иду у рудник на издржавање казне. Нека копају, да
друштво од њих има користи. Зашто, заиста, њих, који нам трују децу, не
пошаљемо у руднике, него се састају у затворима да се боље договоре за
даље акције. Строжи закони били би, свакако, делотворни. Политичари се
тргну само кад чују да је у питању њихово дете. Па, побогу, зар друга
деца нису помало и њихова?Зашто није било пожељно да разговарамо са сином, или да се састанемо у
њиховој кући, схватили смо и раније, а отац је на крају само потврдио
нашу претпоставку.- Пребродили смо тај период и избегавамо да у кући о томе разговарамо.
По његовом излечењу једино сам га, с времена на време, обавештавао ко
је "отишао". Много је младости под земљом - каже уистину изванредно
упорни Р. К.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

"НЕ МОЖЕ МЕ ИЗЛЕЧИТИ ЛЕКАР КОЈИ СЕ НИЈЕ ФИКСАО"

taj Pon Okt 05, 2009 8:20 am
Човек кроз чије је тело за деветнаест година, колико се дрогира,
прошло седам до осам килограма опијума и два до два и по килограма
хероина, уз "занемарљиве" количине кокаина, амфетамина, хептанона,
морфијума и кодеина, а још је жив, дошао је у нашу редакцију на
разговор (13. августа 1987) само зато што је то обећао инспектору
новосадске полиције, који га је "хапсио у пословном, фер маниру".Први пут је узео хашиш 1968, у петнаестој години, на пријему у једном
далекоисточном граду, где му је службовао отац. Каже да је то тамо
уобичајено, као, уосталом, и у другом, западноевропском граду, где је
касније и сам радио две године. "Али", додаје, "они се томе одају у
границама, и не претварају се у зависнике."Овај човек је на Далеком истоку похађао гимназију, и сваког се викенда,
на улици, у дискотекама и кафанама, сусретао с дрогом. "На иглу" је
прешао по повратку у Нови Сад. Имао је осамнаест година, и у
новостеченом друштву су се, каже, сви фиксали. - Говорили су ми да узмем опијум, јер је доживљај леп,
лепши него са хашишом. Пробао сам. Мени није било лепо. Осећао сам
мучнину, повраћао... Изгледа да сам прави ефекат постигао тек после
другог-трећег узимања. Хтели смо да нам наш саговорник опише ту лепоту. Рекао
нам је да је индивидуална, али ми смо и хтели опис индивидуалног
доживљаја. Једино смо успели да дознамо главну, општепознату особину
тог стања опуштеност. - Али, лепо је само у почетку. Касније сам се дрогирао
да бих могао да живим, радим, читам, пишем, јер је у кризи немогуће
било шта радити. Касније је реч о опстанку. Како смо од свих наркомана чули слично објашњење, питали смо га да ли је бар период уживања у дрогама дуг.
- Зависи од врсте дроге. Са
хероином је лепо недељу две, са опијумом чак и до два месеца, а мање од
месец никако не; са кокаином је лепо око недељу дана...

"Чак и до два месеца" незамисливог уживања учинило нам се невероватно
скупим. То га је (досад) стајало деветнаест пуних година "опстајања"!
Само што нико на пакетићу опијума или хашиша који је овај човек први
пут имао у руци, није био написао цену: "19 година", или "онолико
година колико издржиш". Мислили смо да је бар уживање дуготрајније.
Дрога, преварант! Ипак, наш саговорник је опстајао лакше него остали.
- Имао сам среће да увек имам новца за дрогу. Нисам морао да је купујем
из пете-шесте руке, кад у једном граму обично буде свега сто педесет
милиграма хероина, а остало шећер. Одем, лепо, у Македонију, купим три
килограма опијума, и обезбедим се за дуже време. Или, у Турску...
Једном су ме ухватили, са четири и по килограма хероина (око седам
марака стајао је грам) и зато сам одлежао годину и по у Митровици.- Затим, трговина дрогама је ризична. Мом другу се десило да је, такође
из Турске, донео четири килограма, наводно првокласног хероина.
"Распао" се, каже, од дозе коју су му дали за пробу. Није, међутим,
вредео ништа, и бацили смо га. Увалили му Турци...- Тако, кажем, имао сам дрогу стално, и била је чиста. Кад год бих
остао на пола килограма, набављао сам нову количину, и опет бивао миран
извесно време. Нисам живео попут осталих наркомана, одлазио на спавање
с мишљу како сутра да се снађем. Стога се, верујем, лекари чуде добром
стању моје јетре. Тежина ми је нормална, и годинама константна. Кризе и
нечисте дроге разарају организам. Кад сте у кризи, не можете да једете.
Како се то са мном није догађало, успео сам да, фиксајући се, завршим и
вишу школу. Успео сам да не умрем за готово две деценије. Али, у овом
граду знам само још једног човека који је имао довољно новца да буде
"здрав наркоман".- Не верујем у такозвани "овердоуз" (прекомерну дозу). Ниједан наркоман
неће самог себе убити. Или није пазио на хигијену, или је у питању
савршено убиство.- Ја се са њима нисам дружио. Дружио сам се с нормалним људима. Знали
су да се дрогирам, али су на то увек гледали као на моју личну ствар.
Родитеље сам, пак, узнемирио. Првих пет година је било проблема и
убеђивања (једино сам им дете), а онда сам их, ваљда, уверио да сам
сасвим свестан свега, и да је то мој избор, па су одустали."Здравог наркомана" смо замолили да замисли да има одраслог сина који
је, сасвим свесно, начинио истоветан избор, уз једнаке материјалне
могућности...- Не бих га, ипак, пустио да то ради. Не треба то. Да треба, природа би
одредила да беба, уместо млека, добија хероин. Пре годину дана сам и
сам баталио, не дефинитивно, али, у односу на период са четири грама
хероина дневно (три-четири фикса), хептанон једном месечно, каткад
ређе, значи безмало престанак.- Оженио сам се, имам других преокупација и намера. Садашња жена
упознала ме је као наркомана. Та ми је веза помогла. Засад. Шта ће бити
кроз пет, десет година, не могу да знам. Престао сам нагло. Кризирао
сам "насуво" седам дана. Мислио сам, кад сам могао у затвору, могу и
код куће, чак и лакше, јер су ми при руци ствари потребне у слабости.
Периодично су наилазиле слабије кризе, више психичке, али сам имао пуно
радних обавеза, које су ме скретале с мисли о дрогама. Што се лечења наркомана тиче, и овај наш саговорник верује да би хептанонска терапија била добра.Требало би да постоји установа где ће се, наочиглед лекара, попити пет
хептанона на дан, да би се могло нормално живети и радити. Таблета
растворена у чаши сока онемогућила би злоупотребе, којих, истина,има.
Хептанон се, рецимо, не попије, него прода. Оваква установа је, по
мени, једино решење. Лечио сам се и у Новом Саду и у Вршцу. Ништа. То
није лечење. Уосталом,.у болницу сам и отишао по жељи родитеља и,
узгред, да им докажем да нема ефекта.Осим тога, ко мисли да се снагом карактера побеђује дрога, а то говори
одбијајући димове цигарете, која изазива неупоредиво слабију зависност,
није му заверовати. Сумњам да ме може излечити лекар који се није
фиксао!Нисмо се фиксали ни ми, па нам је изгледало безнадежно да не можемо о
дрогама имати ни приближну представу. Рекли смо нашем саговорнику да
смо ту успоставили паралелу којом се користимо баш у случају цигарета и
односа задовољство потреба. Прве цигарете опуштају. После их узимамо да
бисмо се довели у стање у каквом смо били пре пушења, али уз ружне
пратеће ефекте. Прва цигарета након апстиненције опет изазива нешто
веће задовољство... Е, ово све треба помножити са десет или двадесет,
зависно од јачине дроге. Речено нам је да је, отприлике, то то.Мајци је, рецимо, трудноћа мотив да остави цигарете. Ако једној
наркоманки трудноћа не би била довољно снажан мотив, не мора да значи
да је њено осећање материнства затајило, већ, много пре, да је хероин
неупоредиво јача дрога од дувана.Ја сам - рекао је наш гост на крају - и одвраћао људе од дроге, посебно
зато што нису у могућности даје имају редовно, ни чисту. А данашњи
младићи и девојке, ако, по овим ценама, не могу обезбедити себи двеста
марака на дан, боље да и не помишљају да почну. Боље да се одмах убију.
Треба преживљавати тешке кризе, препродавати, обијати, бити у затвору,
а уз то, на овакав, нимало привлачан начин, може се живети највише
петнаест година.
* * *


Ево шта је М. Ш., "здрав наркоман", придодао нашој причи 24. јула 1990. године, када смо га поново упитали како се осећа...- Управо пребројавам 112 таблета, своју седмодневну терапију... Од
четрдесетак новосадских наркомана који су на третману у Београду, ја
добијам највише шеснаест таблета дневно. Једном приликом ми је
докторка, мислећи да ми може смањити дозу, скинула две таблете по дану,
али се испоставило да сам ту, умањену терапију, издржао свега три дана,
а четвртог дана сам поново отишао у болницу... Ја сам код њих црвено
заокружен - на доживотној терапији, значи... На терапији - две и по
године... Метадон је мени што и дијабетичару инсулин...- На боловању сам. Поднео сам захтев за инвалидску пензију. Психа ми
није добра. Не излазим нигде, није ми ни до чега, дружим се са
телевизором. Чујем, где-кад, људи причају о плановима за летовање, о
градњи куће - сваком је живот нечим испуњен, а мени дође да одгризем
себи руку! Шта сам учинио од свог живота, ето... Плашим се своје сенке,
сумњичав сам... Груб сам према младићима који ми дођу и траже дрогу -
три пута сам био код судије за прекршаје јер сам их тукао због тога...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

"ПРОБАЈ, СЕЉАЧИНО!"

taj Pon Okt 05, 2009 8:22 am
Кад је једна од нас најављивала посету телефоном, замоливши га да
размисли зашто је његов живот кренуо тако мутним током, И. В. је упитао: - А који сте ви факултет завршили? - Филозофски. - Је ли вам падао на памет неки други, као могућност? - Јесте. - Ето, видите, случајност... Није нам био склон у почетку, као ни већина наркомана:
- Шта вам ја могу рећи? Како се припрема хероин и убризгава у вену...
А управо је био стигао из београдске болнице "Др Драгиша Мишовић", где
је шест летњих недеља 1987. провео на такозваном "метадонском"
програму. Показао нам је отпусну листу. Одломак: "...болесник најбоље
психосоцијално функционише на дози од 40 милиграма хептанона за 24
сата, па се предлаже да му се лек и даље ординира у истој дози." Сада му је 26 година, а почео је у петнаестој, као одличан ђак деветог разреда.
- Те године сам пао на поправни... Знао сам о дроги, читао. А имао сам
и лично мишљење, овакво: дрога је за мајмуне, за будале... Шта је
то...? Ништа. Али, у друштву су ми говорили (рођен сам у оближњем селу
и живео тамо неколико година): "Хајде да пробаш, сељачино!" Пробао сам,
најзад, сирови опијум. Неколико пута. Ништа нисам осетио. Рекли су ми:
"Ти си глуп, не знаш..." Решим да одем у Македонију по сирови опијум...
Куповао се лако, од сељака, као код нас кукуруз. Онда сам се сам
уфиксао. Заинатио сам се. Баш сам хтео да видим како је то. Било ми је
лепо. У почетку. Имао сам срећу, или несрећу, да стално имам дрогу.
Изузев последњи пут, кад сам колабирао...- Са овим знањем и искуством, да ми је опет петнаест година, не бих је
ни омирисао! Сад сам залечен. Контрола је сваке две недеље и, кад би ми
у крви пронашли неку другу дрогу, изгубио бих право на лечење. Али, не
треба ми ништа. Ево, могао бих сад да окренем телефон и добијем хероин
без паре, али нећу. Шта ће ми. Узимам терапију, и миран сам. Шта би
фалило да и у Новом Саду постоји бар једна соба у којој би радила два
лекара... Дођеш, узмеш терапију, и добро ти је... Ово је први пут да се И. В. одлучио да оде на лечење.
- Нећу овде да идем. Људи одлазе у болницу ради спаса, а ја треба да
цркавам... Третирају те као лопова, криминалца, ђубре... Пијанац, који
малтретира породицу и околину, има бољи статус... - Одеш да тражиш помоћ, како сам ја, једном, на
психијатрији, и догоди ти се да те претуку. Испао ми из џепа ножић, а
они ме нападну. Звали су и полицију. Претходно су ми, наравно, обрисали
крв. Сестру која је то чинила док су ме двојица држала за руке и ноге,
испљувао сам, а она је једина после рекла истину. Ножић је, по њима,
значио да намеравам неког да убијем, на шта су се полицајци смејали
јер, све и да сам хтео, таквом справицом је то неизводљиво. Рекли су:
"Па добро, људи, шта је ово?", јер су, очито, били претерали. Био сам у кризи, зато сам им се обратио, али су они
констатовали да нисам у кризи. Никад више нисамтамо отишао. Једном, пре
тога, молио сам инспектора полиције да ме води на психијатрију, ако ми
могу гарантовати осам сати сна дневно. Дали су ми брдо таблета. Ништа.
Био сам завезан, и сећам се да сам покидао дебели кожни каиш... А у
Београду се пацијенти чак ословљавају са "Ви"... Младић је нагласио ово "чак", очито жељан односа
човек-човек, без његовог картона, шифре "304" и предрасуда. "Онај ко ме
прво упозна, па тек после чује да сам наркоман, чуди се..." Сумња да је занимање лекара и друштва за наркомане последица повећане бриге за њих саме:Сида је ту. Евиденције хомосексуалаца не постоје.Нас имају у регистру.
Један што је лежао са мном у болници "Др Драгиша Мишовић" умро је од
сиде, а ни жена му неће дуго... И, на крају нам је још рекао:
- Шта је са паролом да је човек наше највеће благо? Нису ваљда сви на
Западу луди, а ми једини паметни,па забрањујемо хептанонску терапију. Није имао разлога да брине за себе. Њему је хептанон
прописан и добијаће га, каже, док год му је потребан. Ако га се пре не
ослободи, доживотно...
* * *

- На мене је - каже отац младићев - поразно деловало сазнање да ми је
син наркоман. Једном су дошли да га траже из полиције, због неког
преступа, и тада су нам рекли... Схватили смо, супруга и ја, да смо
промене у понашању нашег детета претерано приписивали пубертету. Његова
затварања у собу, дуге ћутње, повлачење у себе, неочекиване реакције, и
други "знаци препознавања наркомана", данас нам не би, као пре
једанаест година, када је почињао, тако лако промакли.И. В. је до петнаесте године био одличан ученик. Дете за пример. Једном
је социјална радница, сакупљајући податке о условима у којима живе
ученици, приликом посете њиховом дому рекла мајци како може бити
поносна на сина, и да је то сигурно њена заслуга. - Било је то - каже мајка - прво признање мени. Пошто
сам домаћица, подразумева се да ми кућа увек блиста, да је ручак на
време, и да ми је дете у свему узорно. Када је наш син, коју годину
после, постао наркоман, опет је то, по мишљењу околине, била моја
"заслуга". У међувремену се у породици ништа, осим њега, није мењало.
Муж зарађује довољно за солидан живот. Никад се нисмо разбацивали, али
ни оскудевали ума чему. Били смо стабилна породица, као једна
душа.Остали смо уз наше дете, и покушавали да му помогнемо да се што
пре отргне од тог зла. Међутим, нимало им није било лако. Родитељи, неупућени у
овакве проблеме, куцали су, с мање или више успеха, на многа врата.
Пронашли су лекара који је хтео да им лечи сина.- Том лекару - присећа се отац - веома смо захвални, јер му је помогао
да заврши средњу школу. "Скидао" га је колико год је било могуће. Без
његовог разумевања и наше упорности, било би неупоредиво горе него што
јесте. У школи су знали да се дрогира, али ту чињеницу никад нико није
споменуо...Отац и мајка разговарали су с родитељима синовљевих другова -
наркомана, али о некој заједничкој борби није било ни говора. Свака
породица водила је своју битку, како је најбоље умела.- Ја се једанаест година борим с тим злом. Осетила сам колико су та
деца одбачена - каже мајка. - Када сам отишла код лекара од ког сам у
Војводини очекивала највише помоћи, није ме удостојио ни људског
разговора. Кроз одшкринута врата питао ме је шта ми треба, а кад сам му
рекла своју муку, затворио ми је врата пред носом. Недавно ми је син
имао велику кризу апстиненције, колабирао је, и једва је све то
преживео. Након опоравка, поднео је захтев за лечење у Београду, у
болници "Др Драгиша Мишовић", где је примљен без икакве протекције.- Имали смо прилику да видимо с колико се пажње и људског уважавања
лекари опходе с тим девојкама и младићима, и помажу им да што лакше
поднесу прву фазу лечења. Целом стручном тиму, с докторком Фридман на
челу, као родитељ одајем пуно признање за успешност у раду и поверење
које имају код својих пацијената. Жао ми је, само, што су сиромашна
установа. Кад би се бар нашло новца за телевизор...И. В., за разлику од већине наркомана, никада из куће није однео
ниједну ствар да би је продао ради дроге. Отац му, у те сврхе, никада
није дао ни динара, а каже и да не би, макар га гледао како умире. - Више, надамо се, неће бити ни потребно. Болничко
лечење је завршено, отпусна листа постоји, као и упутство о даљем току
лечења и хептанонској терапији. Количине овог лека, мајка се нада,
могле би, с временом, постајати све мање, а можда, једног дана... Њему
је сада 26 година. Треба да почне да ради код оца у занатској радњи
(ако успе да добије лекарско уверење), што ће значити и почетак неког
новог, бољег живота за све њих. Он је, на неки начин, ипак имао среће.
Стабилна породица, добра храна, излечење, посао - околности су веома
значајне за повратак наркомана нормалном животу. И. В. ће можда добити
битку... У углу собе лежао је инструмент у кутији. Гитара,
помислили смо кад смо ушли, и наметнуо се логичан след: рок, дрога. Кад
смо завршили разговор, И. В. нам је рекао да је то, заправо, тамбура.
Свира са својим другарима у кафани. Пожелели смо да га чујемо.
Бележнице и оловке биле су у торбама, и нисмо знале да ћемо са И. В.ом
остати још сат и по.Више није био ни саговорник, ни наркоман. Флашица седатива са стола
послужила му је да уверљивије изведе компликовану румунску "Шеву".
Машио је се махинално, притиснуо њоме жице, и постао краљ у краљевини
предивних тонова. Звуци "Турског марша", севдалинки, староградских,
македонских и врањских песама, били су знак живота из синовљеве собе.
Срећа у несрећи. Други родитељи имају тишину, успорен покрет и глас,
мртвило...
Sponsored content

Re: "Dosije droga"

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu