Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:30 am

Aleksandar Đuričić „Posle fajronta”.

Kako je Paja priveden Titu

Zavaljen na svom brodu, Paja je vario dobro skuvani pasulj. Malo mu se dremalo, ali trebalo je nastaviti sa gradnjom. Lelujao je među javom i snom: „Kakav će to brod da bude...” Krajičkom oka spazio je da mu se približavaju dva uniformisana lica. „Oficiri”, blinkala je crvena lampica kroz avgustovski polusan.

- Molim vas da odmah pođete sa nama. Bunovan ustaje i odlazi. Žuća spava. Nije ništa primetio. Paja gunđa, ali tromo hoda. Oficiri ga prate.
Leti na Adi nijedan dan se ne razlikuje od drugog. Da bi se došlo na donji špic ostrva sa kopna, dovoljno je da sa ušća topčiderke viknete ili dugo zviždite. Neko će već da naiđe. Lale je skoro urlao, sve dok nije primetio da mu se približava Čičin čamac. Stari alas je bio siguran prevoz. Čiča okreće brodić, prilično snužden i ćutljiv.
- Smiljaniću, šta ti je?
Čiča odmahuje rukom i hukće. Nema nijednu reč.
- Alo, je l’ se čujemo? - opet urla Lale.
- Molim te, reci mi šta nije u redu?! Čiča ugasi motor nasred rukavca.
Stavi ruku preko usta kao da će da napravi fišek:
- Pazi da se ovo ne raščuje. Odveli su Paju! Njih dvojica. Niko ne zna ni zašto ni gde.
Lale više nije imao pitanja. Bio je bled. Vozili su se bez reči, sa učestalim dubokim uzdasima. Pogledi su im bili upereni u mutnu vodu, a Laletov mozak je radio brže nego srce.
Tog dana je u Belom dvoru bila organizovana specijalna projekcija ratnog spektakla „Bitka na Neretvi” za Josipa Broza Tita. Morali su da budu prisutni svi - od šminkera do kompletne glumačke postave. Jedino je Orson Vels bio opravdano odsutan. Ipak je to bio naš kandidat za „Oskara”, za koji je plakat radio Pablo Pikaso, i to besplatno, samo je tražio da mu u znak zahvalnosti pošalju sanduk kvalitetnog vina.
I Paju su dovezli do pred kapiju. Dočekale su ga dve devojke sa dva široka osmeha. Bio je jako namršten. Ljutina je parala vazduh. Oficiri su odahnuli, njihov radni zadatak je bio ispunjen.
- Izvolite, ovo je vaše odelo!
- Čije odelo?
- Crno, vrlo lepo, za vas.
- Ja nemam nijedno odelo.
- Večeras je zvanična projekcija za maršala, svi moraju da budu svečano obučeni.
- Ja ne moram ništa.
- Gospodine Vuisiću, ovo je vaše odelo.
- Možda da ga vi probate, a da se ja vratim na Adu - bio je odlučan dok su se probijali kroz šumu, okruženi vojnicima i ljudima koji su ga gledali s neskrivenim divljenjem. Došli su do garderobe. I dalje je stajao u bermudama, razdrljenoj prugastoj košulji i papučama izbledelim od peska.
- Ovo je vaša kravata - nisu odustajale garderoberke.
- Danas nisam planirao da se obesim, ne treba mi kravata! Njihov tajac je bio jači od njegovog baritona. Probrana publika je već bila u specijalno dekorisanoj sali, ugašeno svetlo je najavljivalo uzbuđenje. Dolazi Tito. Josip Broz je hodajući ka dvorani začuo galamu. Polupogledom je upitao pratnju šta se dešava. Svi su zaliveno ćutali. Vratio se korak unazad i sam otvorio vrata improvizovane garderobe. Gledali su se oči u oči.
- Druže, jesu li vaši šoferi nosili odela i kravate u ratu? Teraju me da ovo obučem, a svi znaju da sam ja u filmu šofer Jordan.
Broz se nasmejao, prepoznao ga, zagrlio i povukao u jednu malu, sporednu prostoriju. Opet je nastao tajac. Samo je u jednom trenutku konobar uneo „čivas”. Projekcija je kasnila. Razdvojeno su ušli u salu.
Godinama se niko nije usuđivao da pita Pavla gde je bio tog pre podneva. Posle obilnog ručka prali su sudove. Paja malo protrlja tanjir i odbaci ga. Lale ga malo duže pere i uporno ga gleda. Teško se spirao kačamak sa kiselim mlekom.
- Je li istina da si bio sa Brozom?
Odmahnuo je rukom: - Laki, zajebi to!
- Reci mi, da li je istina?
- Zajebi to i nemoj nikada više da me pitaš nešto u vezi s tim. Ako saznam ko ti je to rekao, teško i tebi i njemu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:32 am

Vulkan na snimanju i u kafani

Od samog početka Paja Vuisić je imao status glumca od jugoslovenskog značaja i igrao je u produkcijama iz Zagreba, Sarajeva, Splita, Skoplja, Novog Sada, Beograda, Budve...
Jednog jutra Boži Nikoliću je zazvonio telefon:
- Mašane, ponudili su mi Budvani da kupimo jeftino garsonjere, za šesnaest miliona.
Crnogorce koje je voleo zvao je Mašane. Odmah su se spakovali i otišli u Budvu. Našli su firmu koja im je povoljno nudila stanove. Zatekli su direktore usred sednice upravnog odbora i odlučili su da ih sačekaju u restoranu na prvom spratu. Paja i Mašan su seli i naručili votku. Posle izvesnog vremena došli su i direktori, počela je priča, kovali su se veliki planovi, ovi su bili ponosni što će imati tako slavnog sugrađanina, krenuli su i ozbiljni pregovori oko cene, lokacije stana, sa svakom novom turom rasla je i kvadratura garsonjera, a onda je u jednom trenutku došlo do tačke preokreta - Paja je počeo da im objašnjava da je more potpuno besmisleno u odnosu na Savu.
- Nemate pojma koliko je bolje ploviti rekom nego morem!
Krenuo je da ih vređa i verbalno zlostavlja. Niko se ne seća kako se to veče završilo, ali ujutru je Boži zazvonio telefon u hotelskoj sobi:
- Mašane, kupismo li mi one garsonjere?!
- Da li si normalan, dobro da nas nisi istukli!
- Da bežimo?
- Bežimo!
Posle godinu dana desio se veliki zemljotres u Crnoj Gori.
Zove Paja:
- Vidiš, Mašane, kako je dobro što nismo kupili garsonjere!
Godine 1978. dobio je glavnu ulogu u filmu „Poslednji podvig diverzanta Oblaka” kod Vatroslava Mimice, a posebno je bio zadovoljan što je direktor fotografije njegov prijatelj Boža Nikolić, koji je nekoliko dana pre njega otputovao u Zagreb. Tamo je već kolala priča kako će Paja stići pijan, a onda će da obilazi poznanike i kafane. Direktor filma je odmah ispostavio računicu:
- Planirajmo pet dana snimanja više, jer ako ne progutamo to što on pije, nećemo imati Pavla Vuisića.
Stigao je u velikom stilu, pričao hrvatski bolje od svih njih, specifični talenat je vrcao na sve strane. Znao je da brani svoje likove i poslednjim atomom snage. Nije mu se dopala osnovna ideja scenarija o starom borcu koji ratuje sa birokratijom u mesnoj zajednici, začinjena raznim eksperimentalnim zahvatima - da kamera bude isključivo iz ruke i u pokretu, nervirale su ga preglomazne montažne sekvence. Reditelj i ekipa prolazili su svakodnevno kroz pravi pakao - psovao ih je, omaložavao i grdio, odbijajući da na objektu ostane i sekund duže nego što je to bilo potrebno. Neki, među njima i Mimičin sin, asistent režije, napustili su snimanje užasnuti, ojađeni i zbunjeni. Ali kada bi se našao na platou za snimanje, munjevito se oslobađao svih rezervi i savlađujući komplikovani mizanscen, u svakom kadru je ispoljavao veliku energiju i uverljivost i jednom pomalo nategnutom liku davao je životnost pred kojom su ostajali zapanjeni slučajni posmatrači snimanja u zagrebačkom Trnju. Tokom realizacije jedne scene u kojoj se puškaralo narod se panično razbežao videvši Vuisića kako izlazi iz kuće naoružan. Odradivši pošteno svoj posao i skresavši u brk svima šta o tome misli, po povratku u hotel pretvarao se u zabavnog i zanimljivog sagovornika, drugara i trošadžiju, pa kako je snimanje odmicalo, sve više se stvarala naizgled paradoksalna situacija da gotovo čitava ekipa, tokom dana izložena njegovom nepojamnom maltretiranju i vređanju, ostaje iz noći u noć za njegovim stolom, urlajući od smeha dok on raspreda teorije o tome mogu li se, recimo, ručni časovnici koristiti kao špijunske radio-­stanice. To se ubrzo pročulo po Zagrebu, pa se u hotelu „Palas” skupljao silan svet da posmatra kako se filmadžije zabavljaju. Paja je onda Mimičinom sinu poklonio gitaru.
Ali ono što ni direktor filma nije mogao da predvidi jeste da je u to vreme njegov veliki prijatelj Boris Dvornik snimao neki drugi film, takođe u Zagrebu. Kada se uveče nađu Boris i Paja, sutradan se otkazivalo snimanje dva filma. Oni su svoje velike uloge igrali i u kafanama. Na snimanju „Bitke na Neretvi” dogodio se veliki dvoboj između njega i Borisa Dvornika u ispijanju špricera. Paja je pobedio 30:25.
Družili su se i u filmu Zdravka Randića „Tragovi crne devojke”, koji je sniman po Tišminom debitantskom romanu. Partneri su im bili Bata Živojinović, Ružica Sokić i Neda Spasojević, koja je za tu ulogu dobila „Srebrnu arenu” u Puli. Film je ušao u zvaničnu konkurenciju Berlinskog festivala, napolju je bio dobro primljen, ali ga je kritika u „Politici” označila kao crni talas, što ga je ovde devalviralo. Paja, koji je opet glumio Paju, u krupnom planu je bravurozno odigrao jednu seksualnu scenu u provincijskoj kafani. Voleo je duge kadrove jer je mogao da igra u kontinuitetu i sa svim poštapalicama u tekstu gradio je karakter. Posle snimanja pozvao je Dvornika na ručak, njegova supruga Mirjana je postavljala sto za ukućane i dragog gosta, sipala rakiju za koju joj je na vreme javio da je ohladi, majka Rada je iznosila činiju sa musakom. Sedajući za sto, čisto da bi započela neku konverzaciju, Mirjana je onako formalno izustila:
- Šta ste danas snimali?
- Danas sam j…o Nedu! - preko kašike je odgovorio kao iz topa. Svi za stolom su zanemeli. Više ga nikada nije pitala šta je snimao.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:41 am

I pištoljem branio prijatelje

Hotel „Palas” u Zagrebu Paji je bio omiljeni jer se tamo osećao kao istinski gost, a ne kao broj sobe. Uživao je da sa društvom sedi u aperitiv­ baru. Bilo im je teško da se rastanu jer uvek neko kaže nešto što im nije dozvoljavalo da idu u krevet. Lepše je im bilo da sede i slušaju, nego da spavaju. Jedne večeri je sve bilo mirno, dok se na radiju nije začuo moravac. Paja je odmah ustao i poveo kolo. Reditelj Vladimir Tadej je automatski prihvatio i uhvatio ga za ruku...

Sitno su „vezli”, a onda je Paja izvukao cveće iz saksije i krenuo da ga vrti, kao da u rukama ima maramu. Zemlja je letela svuda okolo, Tadej je onda razbio jednu čašu, Boža drugu, Paja treću i počela je lumperajka. Polomili su ceo aperitiv ­bar. Probudili su se oko jedan po podne, krenuli su ka restoranu, niko se nije usuđivao da baci pogled ka mestu zločina.
Odmah im je prišao direktor hotela:
- Gospodo, sinoć ste bili tak lepo raspoloženi.
Boža je prvi oborio pogled:
- Jesmo, ali nema problema, račun ostavite na recepciji, obračunajte šta smo sve dužni, vrlo rado ćemo da platimo.
- Ne, nikako, nama je bilo zadovoljstvo da ste vi bili tak veseli i zadovoljni. Sve je u redu.
Ista ekipa se okupila na Hvaru, gde su snimali „Pakleni otok”. Paja se setio kako su nekada u „Palasu” lumpovali, pa su se lako dogovorili da ponove isti scenario još jedanput.
- Ako smo mogli u Zagrebu, što ne bismo i ovde.
Kad god su snimali van Beograda, u nekim selima ili gradovima, gde god da se nađe, u svakoj kafani je imao svoj sto i dežurnog prijatelja koga bi proizveo baš tog trenutka. Taj je jedini imao privilegiju da sedi za njegovim stolom. Paja je i na Hvaru, po starom dobrom običaju, odmah našao meštanina s kojim je po ceo dan sedeo, pio, družio se i slušao njegove priče o istoriji kraja. Verovao je da se grad najbolje upoznaje kroz razgovor sa ljudima. Bio je zaljubljiv u svoje nove prijatelje do te mere da je bio spreman odmah da se posvađa ukoliko ih neko ugrozi. Bio je žestok prijatelj. Kada je bio ljut, bio je mnogo opak.
Za susednim stolom su bili kaskaderi, obično omiljeni momci u ekipi. Paja je često pričao kako bi želeo baš takvog sina, koji može da se zapali i skoči sa dvanaestog sprata. Kaskaderi su malo više popili i odmah su počeli da ispoljavaju taj višak energije. Jedan od njih, iz Zagreba, nije mogao da se svađa sa članovima ekipe, a jedino nije poznao Pajinog meštanina i navalio je na njega, krenuo je da ga vređa i provocira. Rasprava je toliko dobijala na tenziji, da je došao trenutak kad hoće da ga bije. Paja ga je neko vreme upozoravao da ostavi čoveka na miru, ovaj ga nije čuo, a ni poslušao. Ustao je otišao u sobu i doneo najveći „magnum” koji postoji.
Uperio ga je u kaskadera, ukrstio svoje malo zrikave oči i dreknuo:
- Udri ga sada, mamu ti j…, sad ga udri, marš napolje iz kafane!
Kaskader je nestao, a da nije, Paja bi sigurno pucao jer je pretio njegovom prijatelju. Kaskader bi išao i na pištolj, ali nije mogao na Pavla Vuisića.
Uživao je u piću, voleo je to da radi polako, nije mu bila važna količina već kontinuitet. Kada dođe na premijeru u Zagreb, rezervišu mu sobu, ali posle projekcije on se vrati u hotel, sedne sa portirima da popije još jedno piće, ujutru ga pokupe i pravo na avion za Beograd.
Glumac Vlada Popović je jedno vreme bio direktor pozorišta u Podgorici. Paja je snimao nešto sa Božom Nikolićem i sreli su ga na ulici.
Vlada se oduševio što ih vidi:
- Idete kod mene da popijemo rakiju, imam strašnu domaću lozu, još jedno pola boce.
To je bio znak da je vrhunska, da se pije polako.
- Ne možemo, žurimo - bio je odlučan Paja.
Čim su se rastali od njega, na ćošku je ugledao neku kafanu i rekao:
- Ajmo na po jednu rakiju.
Boža je bio začuđen:
- A što nismo otišli kod Vlade?!
- Šta ćemo kod njega, kad nas zove na pola flaše!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:43 am

Nije govorio sa Čkaljom

Paja i Čkalja van snimanja nisu komunicirali, a Mira Banjac je bila na velikim mukama jer je volela obojicu

U „Kamiondžijama" su snimali gozbu, na velikom stolu je bilo svega. Međutim, snimanje je kasnilo. Stole Aranđelović i Paja su pričali i pijuckali crveno vino. Rekvizita na snimanju je retko prava. Umesto vina, to bi obično bio sok od ribizle ili jabuke. U ovom slučaju, nije bilo zezanja - vino je bilo odlično.
Vreme je prolazilo, a vina je bivalo sve manje. Bule Goncić se muvao oko njih dvojice, jedan kolega je hteo da se kucne sa Pajom, da i on otpije gutljaj, međutim, Paja je samo odmahnuo rukom i ekspresno mu objasnio da ne može tu da sedi. Posmatrao ga je kao čoveka bez sluha koji hoće da peva operu. Svima je bilo smešno. Posle izvesnog vremena nestalo je vina. Svi su bili spremni, ali nisu mogli da snimaju jer nisu imali rekvizitu - da ova dvojica piju borovnicu nije dolazilo u obzir. Paja je odmah reagovao i poslao rekvizitera po novo vino. Uostalom, trebalo je i za snimanje. Usput, naznačio mu je da mora da donese isto. Posle nekog vremena, vratio se rekviziter, sav srećan, s ogromnom kolicinom istog crvenog vina. Stavio ga je na sto, svi su bili zadovoljni, jer je konačno moglo da počne. Paja je otvorio flašu i sipao vino. Kamera je krenula, Paja je otpio prvi gutljaj i odmah ga ispljunuo u vodoskok.
- Šta je ovo, sunce ti tvoje, mene si naš'o, šta si ovo doneo, kakvo je ovo vino - grmeo je iz sve snage.
- Je l' ti misliš da mene možeš da prevariš, zar ti nisam rek'o da doneseš isto vino? Rekviziter je, da bi sebi i ekipi skratio muke, otišao u prvu radnju i uzeo neko obično crveno vino, jer je ono koje su prethodno pili kupio negde u Zemunu, kada je krenuo na posao. Da ne bi opet išao tako daleko, uzeo je prazne flaše i jednostavno presuo u njih to obično vino, nadajući se da niko nece primetiti razliku. Grdno se prevario.
- Nema snimanja dok ne donesete isto vino!
Seo je opet u kola i otišao po vino. Tek kada se vratio posle izvesnog vremena s originalnim flašama, mogli su da nastave. Svi su ćutali. Niko nije rekao ni reč. Pavle Vuisić ga je poslao po vino, to mora da se sačeka. Bilo je to sasvim normalno.
Dok su snimali „Kamiondžije" Paja i Čkalja nisu razgovarali. Prosto se nisu podnosili.
Njihov odnos van kamera je bio veoma komplikovan. Mira Banjac je bila na velikim mukama jer je volela obojicu.
Kada bi sela sa Čkaljom, Paja bi odmah viknuo:
- Dođi, nešto da ti kažem.
Kako mu se približi, Čkalja odmah skače:
- Molim te, hajde nešto da mi pomogneš.
Njihova netrpeljivost se ne oseća u seriji i publika to nije mogla da vidi. Za Paju je Čkalja bio neko ko je do iznemoglosti kamčio smeh od gledalaca i ko se afektivno-agresivnim postupcima pretvarao u kfovna. Pavle je negovao dramsku komiku, više je voleo osmeh nego smeh. U oba slučaja reč je o predstavljanju „narodnih zvmdova", simpatičnih, uvrnutih, komplikovanih i neodoljivih. Obojica su pored spretnih glumačkih rmpalija bili i zaneseni vizionari detinjeg srca, duboko odani idejikojaih pokreće.
Paju je ipak profesionalno zanimao njihov spoj, i uspeo je još jednom da ga realizuje. Decemju posle televizijske serije i filma ,,Kamiondžije", nakon godinu dana jurnjave, jedva je pristao da snimi nastavak „Kamiondžije opet voze" (1984), i to zato što je direktor produkcije bio veoma uporan, a i bio mu je potreban novac jer je hteo da ogradi plac. Da ne bi bila sekretarica u ,,Kamiondžijama", Mirjana je pobegla da radi kod Šijana. Nije mogla da podnese tu neslogu. Čkalju čak nikada nije upoznala jer je on za Paju bio čista šmira. Ipak, ostalo je zabeleženo da je sa Čkaljom i Radmilom Savićević bio najbolji jugoslovenski komičarski trio.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:43 am

Slatka osveta Bati Stojkoviću

Kada su snimali „Maratonci trče počasni krug“, bilo je mnogo noćnog rada. Paja je igrao Milutina, trećeg iz pozorišnog trusta Topalovića, koji upravljaju privatnom radionicom mrtvačkih kovčega „Dugo konačište“. Sedeli su u nekoj kafani u Pančevu, nisu smeli da piju, čekali su da se namesti svetlo, prolazio je već treći sat. Paja je bio jako strpljiv, samo je palio cigaretu na cigaretu, otpijao po gutljaj kafe, a na poziv reditelja odmah je ustajao. Imao je energiju kao da se tek probudio iako je bilo četiri ujutru. Znao je u svakom trenutku šta radi, snimao je jedan, eventualno dva dubla i svi su bili svesni da ne smeju da pogreše jer on neće treći put da ponavlja. Bata Stojković je često insistirao da se vrati kadar. Odmah bi odlazio do monitora da vidi kako izgleda i obično nije bio zadovoljan svojom figurom. Paja je ćutao i čekao. Čak ga je dosta dugo i tolerisao, a onda bi u jednom trenutku samo progunđao:

- Najbolje da Bata snima sam, tada će biti najlepši.
U pauzama je znao da napravi fantastičan pasulj. Nije bilo dana da nije bilo nekog doživljaja, a sam odnos između Pavla i­ Bate je bio toliko interesantan da ekipi ništa više nije trebalo. Bata Stojković je živeo da bi glumio, a Paju je mrzelo da to radi. Bata je negovao malu dozu ljubomore prema svakom ko je bio dobar. Na jednom snimanju, dok je Mira Banjac u kadru govorila vrlo komplikovan i dug tekst, gurnuo joj je prstenac.
- Izvini Mirka, ovo je bilo jače od mene!
Cenio je Pavla i kad god su sedeli zajedno upijao je svaku njegovu reč, ali nikada nije hteo da prizna da je veliki:
- On je naturščik, nikada nije završio Akademiju!
Snimali su scenu u „Maratoncima“ u kojoj je Paja trebalo da ga udari daskom po glavi, tukao je sve redom, pa i njega. Daska je bila od balze (vrsta mekanog drveta, koja se zbog lakoće koristila u kaubojskim filmovima kao rekvizit u tučama), ali Bata Bubuleja nije hteo da snima dok dasku ne probaju na Đoki, koji je inače bio devojka za sve. Paja prvo zvizne Đoku po glavi, pa ako on kaže „tvrdo“ - nema snimanja. Đoka svaki put viče „tvrdo“ i scena se stalno pomerala. Šestog dana, snimatelj ga je pozvao u stranu i zapretio da će mu svi ostali razbiti glavu ako već sutradan ne kaže „nije tvrdo“. Ubedio ga je ne samo da će ostati bez glave, već i da će da leti iz ekipe.
U međuvremenu, Paja je uveravao Batu da ne brine:
- Ja ću da zarežem dasku, malo ću i da trgnem i ona će da se slomi, skoro te neću ni dodirnuti. Narezivali su dasku koja je trebalo da pukne na tačno određenom mestu. Rez je bio pokriven voskom da se ne bi video na snimku. Pre nego što je kamera krenula, Paja je zamenio rez i okrenuo drugi kraj. Kamera kreće. Paja stoji iza vrata, otvara ih, dolazi do Bate, iz sve snage ga zvizne po glavi, daska ne pukne kako je planirano, već uzdužno. Vrati se nazad i zatvori vrata. Kraj kadra.
Na snimku se vidi kako Bati raste čvoruga na glavi.
Snimatelj viče:
- Okrenuo si dasku naopačke.
- Nije naopačke, dvadeset godina čekam ovo. Neka sada vidi je li tvrda balza, mamu mu njegovu!
Pavle Vuisić je uvek govorio da on nije glumac, a Bata Stojković, posvećenik glume, takođe je tvrdio da Paja nije glumac. Te dve tvrdnje su imale sasvim različit kontekst.
Pajina: „Gluma nije ništa! „
Batina: „Gluma je sve!“
Paja je bio velika zvezda, Bata u usponu. Pavle je imao ogromnu dozu ležernosti koja je bila uglavnom varka. Bata je smatrao da je gluma nešto najvažnije na svetu i bez prestanka je živeo likove koje je radio, do najsitnijih detalja. Znao je da se raspituje koju će boju cipela da nosi i bunio se ako je smatrao da to ne odgovara liku koji igra. Dok je za Batu to bila svetinja, za Paju je to bio posao koji treba da se odradi, pa da sedne u kola i ide na Savu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:43 am

Tuča u kafani sa Mijom Aleksićem

U filmu „Ko to tamo peva“, kao Krstić senior, vlasnik seoskog autobusa kojim neobično društvo kreće na svoje poslednje putovanje, Paja je pokazao da je sva njegova ležernost bila fokusirana na postizanje određenog efekta. Bata Stojković je imao užasnu energiju i borbu za glumački prostor u kadru. Specifičnim zahvatima koje bi smislio u trenutku uspevao je da se izbori za pažnju. Pavle je imao mikroglumu, naročito to što je radio očima, nijansama u pogledu uspevao je da projektuje sve što je potrebno. Slobodan Šijan je imao velikog saveznika u njemu.

Dok je u naručju držao čičicu koji viče: „Deco, deco, zvaću decu...“, samo je ispustio čika Stanojla na zemlju. Nije pitao reditelja, koji mu to ne bi dozvolio jer se početnički plašio da ga ne razbije.
- Ne brini, on je kao žila!
Shvatio je da je seljački čvrst, a čika Stanojlo se nije naljutio.
Bilo je hladno. Novembar. U jednoj sceni Bata Stojković je trebalo da se kupa u Tamišu. Jedva su našli ronilačko odelo. Kada su ga dobro upakovali, odvezli su ga nasred kanala. Dugo je plivao i kada je izlazio, veći deo ekipe se smejao, što se čulo na snimku. Trebalo je ponovo da prepliva kanal. Preklinjali su ga i pristao je pod uslovom da se svi udalje sa seta. Krenule su pripreme da opet zapliva. U međuvremenu, Bata je čuo da ljudi koji provode mnogo vremena u hladnoj vodi treba prvo da se namažu irvasovom mašću, pa tek onda da obuku odelo. Žestoko su raspravljali o tome. Paja je sa strane igrao šah sa nekim statistom. Situacija se usijala. Bata nije hteo da snima bez irvasove masti. Organizator na filmu Beli Radojčić, jedan od Pajinih najboljih prijatelja, bio je u neprilici.
Čim je Paja to osetio, odmah je skočio:
- Normalno je što čovek neće da snima, kad ste lenji i nećete da odete po tu irvasovu mast, a ja kod kuće imam pet kila.
- Eto, niste ni pitali, a Paja ima mast, idite i donesite - urlao je Bata.
Kako je Bata odahnuo i sklonio se, Paja je šapnuo Belom:
- Idi u prvu prodavnicu, kupi bilo kakvu mast i stvar je rešena.
Namazali su Batu, obukli mu odelo i krenulo je snimanje.
Rivalitet između njih dvojice dodatno je rastao ako je bio prisutan i Mija Aleksić. Mija je nosio oreol apsolutne zvezde zbog svih komedija i televizijskih serija, ali je imao i ogromno iskustvo, pojačano i time što je bio suveren na pozorišnim daskama. Bilo je to veliko takmičenje koje Paji nije prijalo. Nije voleo da se nadmeće na taj način. Tenzija je stalno postojala, ali su koristili razne načine da je razbiju. Mija je znao da na snimanje donese flašu specijalne rakije, stare petnaest godina, sve ih pomalo nacuga i onda izađe i bude glavni. Bata je znao brzo da odgovori: kada vidi da su svi odlično odglumili, on promaši svoju rečenicu i onda je moralo sve da se ponovi.
Krajem leta 1963. Pavle je snimao „Vrtlog“ Hajrudina Krvavca, a njegova žena Mirjana je radila kod Miće Popovića na filmu „Čovek iz hrastove šume“. Provodio je dane sa ekipom. Mija je bio u naponu snage, ali jako nezgodan kad popije. Kada uđe u kafanu, svi su izlazili, sklanjali su se jer nisu znali šta sve može da se desi. Jedino je ostajao Pavle. Tako su jednog dana sedeli za susednim stolovima samo njih dvo­jica. Niko ne zna šta se desilo, ali u jednom trenutku je došlo do sukoba i Paja je udario Miju.
Direktor filma je zapomagao:
- Molim vas, sklonite Pavla, ubiće Miju.
Svi su zahtevali od Mirjane da interveniše. Nije reagovala. Čekali su da se smiri situacija. Odjednom je krenulo nevreme i vratili su se u Beograd. Završni deo su dosnimavali u ateljeu u Košutnjaku, bio je oktobar. U jednoj sceni Mija je trebalo da se naglo zaustavi i potom siluje glavnu glumicu koja je na biciklu. Zamolili su Mirjanu da dođe da snime njene ruke kao detalj. Ona je stajala pored bicikla, ali kadar nije bio dobar, činilo im se da nije dobar ni položaj ruku, probali su ponovo, ali nikako nisu mogli da pronađu odgovarajući ugao. Išli su dotle da su Mirjanu položili na pod, a Mija je legao preko nje. Osećala se bedno, digla se i pobegla. Bila je to mala osveta za Pavlov kroše. Nadao se da će mu to odmah ispričati. Nije ni zucnula.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 28, 2009 5:44 am

I reditelje su plašili Pajom

Paja je često bio stožer ekipe, ali sa stavom. Znao je da kaže:
- Ovo nije ništa, nemoj da misliš da je tvoj film najvažniji na svetu!
U “Maratoncima” je reditelj imao ozbiljan trenutak krize jer mu je Paja ugrozio ego. Scena kada Bogdan Diklić krade pare, a Paja trči niz stepenice i viče: “Opljačkani smo, opljačkani smo” i prilazi Zoranu Radmiloviću i Bati Stojkoviću koji se potuku, bila je vrlo zahtevna.
Paja je sve vreme urlikao, trčeći niz stepenice, dok se sa njega slivao znoj, snimatelj je insistirao da sve bude u jednom kadru. Za vreme tuče na samom kraju kadra, Zoranu su otpali brkovi. Radmilović nije hteo da igra ako mu makar nešto ne stave na lice jer ga je bilo sramota “da se kliberi u tim godinama”. Ponovili su scenu, ali brkovi su mu opet otpali.
Paja je pristao samo još jednom, ali brkovi ni tada nisu bili čvršći.
- Ja više neću! Sada možete i sami.
Uzalud je snimatelj insistirao da sve bude u jednom kadru. Još malo su se natezali, ali nije popustio. Moralo je da se raskadrira.
Prilikom podele uloga za “Ko to tamo peva” jedna od prvih ideja je bila da Pavle bude vozač autobusa, a skoro do samog početka Goran Paskaljević je bio viđen za reditelja. Međutim, desila se neočekivana situacija: Mija Aleksić je odbio da igra starca Aleksu Simića koji ide u posetu sinu vojniku, jer se u to doba ženio znatno mlađom ženom, koja nikako nije htela da ga vidi kao čiču. Nastao je veliki problem: Paskaljević je insistirao da u podeli bude baš Mija. Na kraju ulogu je dobio Mića Tomić, a neko iz ekipe je uočio jednog darovitog malog sa Akademije, koji je imao kraći film i bavio se slikarstvom. Tako je u igru ušao Slobodan Šijan. Snimali su u Delibatskoj peščari koja je imala atmosferu vestern scenografije i podsećala na Arizonu. Iako mu je bio tek prvi, niskobudžetni film Šijan je imao uglednog producenta i moćnog direktora, ljude koji su mogli da mu pomognu da dobije dobre glumce bez obzira na to što je bio debitant. Jedino su ga plašili Pavlom - da nije lak za saradnju, da je boemski tip, da će imati mnogo problema...
Njegovo iskustvo je bilo sasvim suprotno. Činilo mu se da je Pavle jedini bio svestan da prave značajan film. Svakog jutra je bio spreman u sedam, bez traga boemštine, sa tekstom naučenim bez greške - bio je motor ekipe, pravi posvećenik. Sve je završeno za dvadeset jedan dan. Glavni deo ekipe, koji je stalno morao da budu prisutan - Bata, Paja i Gaga - spavao je u Peščari gde nije bilo hotela. Uveče kad malo popiju, obično i zapevaju. Mića Kostić, harmonikaš u filmu, čim ih čuje, odmah otrči po harmoniku i počne da im svira sa sve orkestrom. Oni zadovoljni krenu da ga kite novčanicama, a on je bio spreman da im isprazni džepove. Ujutru, kada se otrezne, tražili su da im vrati novac. Mića nije hteo ni da čuje. Kada je na red došla scena u autobusu u kojoj je ukraden novčanik, Bata je ugledao “lopova” Miću i skroz se ozario. Nije prestao da ga tuče dok ga istinski nije raskrvario. Svima je prijala mala osveta za prethodne noći. Poslednjeg dana snimanja Pavle je naručio od nekog stolara jednu minijaturnu drvenu klapu sa sve klapnom za udaranje, na kojoj su pisali podaci o filmu i ime reditelja, a pozadi je dodao: “Za prvi bioskobdžijski film”. To je poklanjao svim debitantima.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Fragmenti iz knjige o Pavlu Vuisiću

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu