Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:43 am
ČORBA OD LABUDA

Engleska je u šoku. Sve tamošnje novine na naslovnim stranama donose ekskluzivnu vest da je nekoliko labudova, te predivne ptice koje su pod zaštitom države , koje pripadaju kraljici I koje su ukras londonskih parkova i Temze, pojedeno. Na fotografijama se vide skeleti ptica i njihova polomljena krila.
Pojeli su ih ljudi, a ne neke divlje zveri, a kako pišu engleske novine radi se o doseljenicima iz Istočne Evrope. Naime, skeleti ptica nadjeni su pored šatora u kojima su spavali došljaci iz Rumunije i Poljske, a to se dalo zaključiti i po tome što je pored kazana za kuvanje, nadjena i jedna rumunska Biblija.
Tako je ona srpska “Čorba od kanarinca” u velikom svetu dobila veće razmere i postala je čorba od labuda.
Glad, čak i uz Bibliju, nemoguće je obuzdati, a treći svet Evrope, koji sanja o boljim danima u bogatoj Evropi, ne mari za lepotu o kojoj su napisane najlepše bajke. Čorba je čorba, a labud je ptica.
Mogla bi ova bizarnost da bude predložak za esej o gladi, o jelu, o bajkama i simbolici labudova, ali je možda najzanimljivije pomisliti na Evropu u kojoj se ovo dešava. Apostrofiranje došljaka iz Istočne Evrope kao vinovnika divljaštva dosta govori o Novoj Evropi, ali i o statusu pridošlica. ”Možda je u njihovim zemljama dozvoljeno jesti labudove, ali u Britaniji je to zločin”, komentarisali su šokirani gradjani.
Ima Sioran divan esej o varvarima koji, zdravi, snažni i gladni stižu na obode dekadentog Rimskog carstva.
Nagon za preživljavanjem ruši sve norme – na Andima su ljudi jeli ljude, da bi preživeli posle avionske nesreće. U Londonu su ljudi (do duše iz Istočne Evrope, to jest- divljaci) pojeli labudove iz istog razloga.
Glad gospodari. Tako su gladni pojeli simbol lepote, nežnosti, ljubavi i gracioznosti. Pojeli su simboličkog princa i princezu , tradiciju i mit. Preživeli su.
Rečju, labudova pesma civilizacije
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:45 am
POSLEDNJI PEČAT

Bićemo, izgleda, prva zemlja u Evropi u kojoj će biti uvedene biometrijske lične karte. Neki gradjani su u tome videli ”mračne namere CIA-e i iluminata, da nas kontrolišu poput robova”, drugi su u tom malom detalju videli ”još jednu političku ucenu sveta prema Srbiji i utvrdjivanje njenog položaja zamorčeta u Novom svetskom poretku”, dok je Rodoljub Šabić poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, rekao da je primena biometrijskih ličnih karata bez mehanizama koji obezbeđuju zaštitu podataka o ličnosti, danas mnogo rizična i dodao da je ”zanimljivo da budemo jedna od prvih evropskih zemalja koja ima biometrijske lične karte, a jedna od poslednjih koja nema savremeni zakon o zaštiti podataka o ličnosti”.

Šta je veći problem u ovoj priči? Da li to što ćemo u sistemu “sve može biti upereno protiv vas” biti prvi u Evropi , da li to što nemamo zakone koji regulišu zaštitu privatnosti, ili je problem u činjenici da je ovaj “poslednji pečat” ovaj simbolički žig na svaku egzistenciju, znak sumraka ličniih i gradjanskih sloboda, mehanizam za apsolutnu kontrolu života, poroka i tajni kojih više neće biti, suptilni mehanizam poslednje ucene koja će svakom od nas visiti nad glavom? Centralni kompjuter policije, sistema, države, taj svemogući entititet stvarno će nas posmatrati, i naši životi odjednom postaju potencijalni najkrupniji dokazi protiv nas, orvelovski zastrašujuća realnost. ”Sve o nama”, navodno ulazi na velika vrata kako bi se, izmedju ostalog, olakšala borba protiv organizovanog kriminala, korupcije, terorizma, lopova, siledžija i muljatora svih vrsta.

U reakcijama po internet blogovima, osim pomenutih, ima i onih u kojima gradjani izjavljuju da je ideja odlična za sve ljude koji žive poštenim životom i koji nemaju čega da se plaše. Jedan znak osobe, rešava sve. Biometrijska lična karta, može i tako da se shvati. Ali, ima jedan mali problem.

Pitanje je ko odlučje o tome čije će ponašanje, odnosno čija će biometrijska lična karta, biti uzeta u razmatranje? Pretpostavimo da su u pravu oni koji strahuju da ćemo u apsolutnoj kontroli svi biti praćeni i prisluškivani, ali nećemo svi biti kažnjeni za svoje ponašanje.

Vrhovni žrec svih sudbina, odlučuje o tome čiji mito se vadi iz rukava sada, a kome se gleda kroz prste; čija korupcija u ovom trenutku, zarad “viših interesa”, ne treba da bude dirana, koji kriminalci u ovom istorijskom trenutku treba da se puste na miru, ko će biti ucenjen, čija porodica će biti na udaru, čiji lopovluk će biti bomba koja rastura nečiju političku karijeru, kom nasilju će biti progledano kroz prste, čija bespravna gradnja će postati pravna a čija će se rušiti, ko sme da otme park deci kako bi na tom mestu sagradio desetospratnicu, kome će se dozvoliti otimanje gradskih obala i čija privatizacija će biti obavijena velom tajne, čija će zarada na berzi biti upotrebljena “kad za to dodje vreme” kao krunski argument, a čiji bankovni računi se nikada neće otvoriti – u šta god da pogledamo oduvek, I danas, vidimo samo Mutnu Maricu. Za to nam ne trebaju biometrijske lične karte, ni budućnost, ni naučna fantastika. To ćemo imati i kad udjemo u sistem totalne kontrole. Ništa novo.

Jer, radi se o tome da politički i lični interesi, a ne bilo kakva želja da se uredi društvo i da se dosegne univerzalna pravda, kreiraju naše živote i naslovne strane tabloida.

Vrhovni žrec je ( a on može biti pojedinac ili grupa, sve jedno) onaj koji je iznad svemogućeg kompjutera. On odlučuje o tome ko je ”grešnik”, i čiji će ”poslednji pečat” biti otvoren. U piramidi vlasti, na svakom nivou sedi po jedan, samo što danas ima manje podataka. Mali pošteni čovek ne treba da se raduje ovom projektu – svako može biti slomljen – ako se iz bilo kog razloga nadje na putu buldožeru moći.
Biometrijske lične karte, u krajnjoj liniji, vlasti daju neograničenu moć – otuda valjda, ovakva žurba da se u Srbiji taj posao završi što pre.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:46 am
SATANIZACIJA

Još jedno monstruozno ubistvo u Novim Banovcima u kome su iskasapljeni i obezglavljeni jedno dete i jedan mladić, šokiralo je Srbiju. Posle nedavnog masakra koji je u jednom selu počinio drugi psihopata pobivši devet ljudi, ovaj novi zločin ponovo je pokrenuo brojna pitanja, a pre svega ono o tome kako su nam zakoni slabi i kako ljudi-tempirane bombe slobodno šetaju svuda oko nas.

Medjutim, čini se da je izveštavanje medija o ovim zločinima, fenomen po sebi. Naime, ovakve tragedije neretko se koriste za obračune sasvim druge vrste. U jednim novinama je , onako usput, objavljeno da je koljač iz Novih Banovaca, osim što je bio narkoman i član satanistističke sekte ”bio prijatelj Čede Jovanovića”. Upravo taj detalj samo je još jedan kamenčić u mozaiku naše javne scene – on govori o satanističkoj prirodi naših medija, koja dobija neverovatne razmere.

Borba protiv političkih protivnika ovde se vazda smatrala poljem nevidjenih mogućnosti, poljem u kome je sve dozvoljeno. U vreme kada su mediji postali bičevi u rukama političkih stranaka,”sva sredstva” podrazumevala su paljbu iz arsenala ličnih stvari – ljudi (političari) su bili javno sramoćeni zato što nemaju decu – ljudi bez dece u trenutku jakih nacionalnih strasti bili su predstavljeni kao gubitnici ili kao opasni likovi zato što nemaju šta da “žrtvuju” za svoje političke ideje! Bili su izvrgnuti ruglu i zato što vole mačke – jer voleti mačke predstavlja nešto bolesno i nastrano, šta li?!? Novine su im se smejale zato što su debeli ili stari. Ili zato što su žene, a žene je najlakše vredjati tako što im se napiše da su babe, i tome slično.

Ipak, ovakav slučaj indirektnog mračnog marketinga, ovakve okolišne, a time i morbidnije optužbe, još nismo imali. Možemo voleti Čedu Jovanovića, ili se sporiti sa njegovim političkim stavovima, kritikovati njegove javne nastupe, jednostavno – biti na drugoj strani, ali ako imamo mozga i zrnce poštenja – onda moramo da vidimo da ovaj ”detalj” govori o predjenoj crti. Dovodjenje jednog monstruoznog ubice u vezu sa Čedom Jovanovićem, zato što je, ubica, bio prvi komšija čoveka kod koga je Čeda dolazio u goste, gotovo da ima obrise satanizma. Jer, tako se implicira, po sistemu – s kim si takav si, da je ,nekako, i lider LDP, simbolički u vezi sa narkomanima, satanistima i ubicama male dece. Nekome se to učinilo kao zgodna veza.

Kad je grozno, neka bude još groznije – domaći mediji pokazuju vlastiti vampirizam – kao da je malo užasa i krvi, raskomadanih tela – treba dodati začin koji će raspametiti čitaoce. Taj detalj je ovoga puta bio- usputno pominjanje Čede Jovanovića u ovoj morbidnoj priči, jer se to nekome učinilo politički zapaljivo. Poruka je jasna – nemojte glasati za Čedu jer se on druži sa ljudima koji se, komšijski, druže sa ubicama!

To se zove satanizacija – olako pominjanje jednog političara samo zato što je bio rado vidjen gost u Novim Banovcima , predstavlja morbidnu priču o našoj javnoj sceni. Na njoj sve postaje predmet , ali i sredstvo, političke borbe.
Zloupotreba tragedija u političke svrhe, medjutim, vazda se ispostavljala kao marketinški efekat koji donosi brze rezultate. Toga smo se nagledali. Ali se i vraćala kao bumerang onima koji su sa njom najviše računali.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:46 am
TITOISTI

Osma sednica - to je bio prvi direktan televizijski prenos političke borbe unutar komunističke partije, kome će tek istorija dodati šaku začina. Do tada, borbe nije ni bilo – najmanje iskoračivanje iz tračnica onoga što se nazivalo ideologijom – skupo se plaćalo “političkim padom”, pa i zatvorom. Nit’ je bilo ”pluralizma” , nit’ kritičke javnosti. Sa današnje tačke gledišta, Osma sednica je bila politički i medijski spektakl, mnogo godina pre nego što je direktan prenos skupštinskih zasedanja postao važna demokratska tekovina. Za mnoge gledaoce tog prenosa, i jedni i drugi bili su samo komunisti na vlasti , i teško da je iko, ko nije bio upućen u finese medjuljudskih odnosa u srpskom ogranku SKJ, mogao u tom trenutku da razluči i oko čega se oni kolju, i koja je suštinska razlika medju njima.

Ta razlika će se razviti tek kasnije.

Postoji, medjutim, nešto što svih ovih godina, predstavlja jednu logičku nejasnoću. Radi se o ideološkoj podeli na pobednike i poražene na Osmoj sednici - pobednici su proglašeni tvrdim komunistima i nacionalistima, dok su poraženi, nekako, uspeli za sebe da izdejstvuju status liberala i demokrata. Milošević je svih ovih godina proglašavan ideološkim čudom –em komunista, em nacionalista!

A to je contradictio in adjecto. Odlika komunista je da nikada ne talasaju bilo šta što bi moglo da rasplamsa nacionalizam – na toj ideji je počivala Titova država. Šta više, komunisti su se zdušno trudili da zatrpaju i zaravne sve nacionalne strasti – uzmimo, na primer , betoniranje Jasenovca. To je bio garant bratstva i jedinstva. Srpski komunisti su po tome bili i revnosniji od drugih – čak je i pevanje ”Oj, vojvodo Sindjeliću” u kafani, moglo da bude tema za novinski , pa čak i TV, kritički komentar kadrovika zaduženih za kulturu. U tom kontekstu treba posmatrati i reagovanje komunističkog režima SFRJ, na prve albanske demonstracije na Kosovu , neposredno posle Titove smrti. Preko toga se očigledno olako prešlo, da se ne bi uzburkavale strasti, i one i nisu bile mnogo uzburkane sve dok se Miloševiću nije omakla ona rečenica , osam godina kasnije, koja ga je katapultirala u prostor u kome obitavaju sve sami srpski sveci. A, tamo mu se dopalo. Tome su doprineli mediji , ali i probudjeni ”poetski mislioci”. Potonji dogadjaji napravili su od njega srpskog vožda, a njegov simbolički skiptar prostirao se i na televiziju, novine, i na ovaj list . On je leteo na krilima nacionalizma, ali ne i na krilima komunizma. Do duše, poslužio se komunističkom mašinerijom i iskustvom: a zar isto, po domino efektu, nisu uradili i Slovenci i Hrvati i Albanci?

Postoji nekoliko bar stvari koje su nespojive sa svetonazorom tvrdokornog komuniste – tvrdokorni ne podnosi, pre svega, nacionalizam vlastitog naroda; uvek insistira da se prvo počisti u sopstvenom dvorištu (čuvena maksima srpskog komunizma!) ; kontroliše sve medije, i ne može da zamisli opoziciju na slobodi. I , koliko god bili kritični prema Miloševiću, moramo priznati da su u vreme njegove najveće moći i uspona, onda, kada su i gajbice za paradjz u piljarama ukrašavale njegove slike, prvi put postojali opozicioni (do duše malobrojni) mediji. Sa komunistima, pa čak ni sa onima koji sebe nazivaju liberalima, to nikada nismo doživeli. Jer, komunizam je toliko narcisoidan – jednostavno, ne podnosi konkurenciju.

Milošević je poslednji put bio komunista, pre nego što nas je “ubila (njegova) prejaka reč”. Posle toga, svaka konkurencija na političkoj sceni bila mu je smešna.
Istinski nastavljači Miloševićeve komunističke faze sa Osme sednice, odnosno pravi titoisti , još uvek su aktivni i glasni samo na srpskoj javnoj sceni.
Ali, nisu u SPS.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:47 am
MEKO SRCE SVETSKOG POLICAJCA

Svet je paradoksalan, a pravda se ispostavlja kao dosta relativna kategorija.

Ovih dana se na CNN vrti jedna dirljiva priča – jedan irački dečak, kome je bomba raznela pola lica, postaje , svojom tragičnom sudbinom, zvezda globalne mreže. Tog dečka, sa licem ufalšovanim u zavoje, snimaju kamere CNN kako sedi za svojim kopjuterom, a zatim u vestima javljaju da je preduzeta velika akcija da se dete dovede u SAD gde će ga operisati najbolji američki lekari.

Priča o velikom srcu zemlje koja je uprkos protivljenju većeg dela kugle, započela krvavi rat u dečakovoj zemlji, zbog koga i danas svakodnevno tamo gine nekoliko desetina ljudi, sada dobija svoje patetično zaokruženje. Sudbina deteta tako postaje neka vrsta moralne didaskalije ne samo o mekom srcu “svetskog policajca”, nego i o bezdušnosti onih pobunjenika koji se ne mire sa činjenicom da je Amerika, svojom silom, i nafilovanim izveštajima o nekakvom biloškom oružju, (koje niko nije pronašao) zauvek promenila sliku Iraka. Propaganda je moćna, pogotovo kad iz gomile očaja, djubreta, iz ruševine, dohvati neko dete.

Tragična sudbina jednog deteta, tako postaje metafora – ranjeni dečak koga spasavaju dobri ljudi iz zemlje koja je napravila rat i masovno stradanje u njegovoj zemlji, postaje moneta za domaću upotrebu.

Na globalnoj mreži ta priča , začinjena smekšanim glasom voditelja, treba da pokaže američkoj javnosti da nije sve tako crno- da su za rat u Iraku krivi loši Iračani, te da američke snage u toj zemlji samo spasavaju tamošnju decu .

Američka javnost sada na trenutak može da odahne- spasavanje jednog dečaka, tako simbolički može da predstavlja spasavanje celog jednog naroda.

Američkog.

Antiameričko raspoloženje koje poslednjih godina raste, ovom malom velikom pričom, treba da bude zaustavljeno. Američka javnost treba da povrati samopuzdanje – dobri ljudi koji su tamo slali bombe, sada tim avionima, u Ameriku dovoze ranjenu decu, i spasavaju siročiće oluje.

Licemerje upakovano u humanizam – da se čovek naježi.

Jer, propaganda tome i služi – da privuče moralni zakon na svoju stranu. Odredjivanje dobre i loše strane u jednom sukobu, njihovo tačno pozicioniranje i suptilno navodjenje javnosti na zaključke koji ne ostavljaju nikakvu sumnju, predstvalja pola uspeha. Opravdati taj i svaki drugi rat, slikama ranjene i uplakane dece, uvek je bila dobitnna kombinacija.

Ali paradoks ove priče leži upravo u činjenici da ova propaganda ne bira sredstva da ubedi svet, ali pre svega američku javnost da je rat bio opravdan. Da je Irak zaslužio takvu jezivu sudbinu. Da zemlje u kojima stradaju deca, ništa bolje ni ne zaslužuju. Da deca pobijena u američkim napadima, ili osakaćena od američkih kasetnih bombi predstavljau kolateralnu štetu – ali deca stradala u napadima pobunjenika, zaslužuju negu i bolji tretman.
Žrtve agresora se podrazumevaju. Žrtve koje stradaju zbog bezumlja pobunjenika – zaslužuju da postanu dirljive priče na CNN.
Globalna mreža u stvari nije ništa drugo nego savremeni oblik službe za “informisanje” globalnog Centralnog Komiteta sveta.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:48 am
LOVCI NA GLAVE

Vlada Srbije ovih dana je ponudila astronomsku cifru onome gradjaninu koji prijavi Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Njihove glave su ucenjene na po million evra, a glave ostalih, manje medijski eksponiranih begunaca, koštaju i do četiri puta manje.

U anketama koje se ovih dana sprovode u našim medijima, slučajni prolaznici i ispitanici, gotovo listom odgovaraju da tako nečasnu stvar ne bi uradili ni po koju cenu. Neki , do duše, izjavljuju, kako ih politika uopšte ne zanima, pa zato ne bi okrenuli taj “telefon sreće“ koji donosi zagarnatovanu budućnost; drugi kažu da se tako “ne mogu zaradjivati pare”, a treći pominju patriotizam. U svakom slučaju, samo pri površnom pogledu na naše medije, moglo bi se zaključiti da u ovoj zemlji, uprkos raspadu sistema vrednosti na sve teme, obični ljudi imaju neke principe. Da ne žele da budu lovci na ucenjene glave, i da ih tako zaradjeni novac ne zanima.

I, tu dolazimo do paradoksa – narod se ispostavlja kao moralan i čist, a država, to jest vlada - kao simbolički Mefisto koji u siromašnoj i gladnoj javnosti maše “nepristojnbom ponudom”. Sudeći bar prema onome što se ovih dana objavljuje u medijima, niko ne želi da proda dušu djavolu. Da li to znači da su ucenjene glave “duša“ običnog naroda, a da je djavo – onaj ko ih traži?

Jer, izgleda da se radi o tome da običan čovek, sve i da mašta o obećanom milionu, ne može da zamisli da bi mogao da nastavi da živi sa svešću da je ”prodao” begunce – to bi značilo da je zarad para, svesno uništio nečiji život. ”Prodati” čoveka zbog para, medju običnim svetom, očigledno se smatra nekom vrstom teškog prokletstva, i niko, bar javno, ne želi da ponese takav težak krst.

Zato je ta ponuda vlade, u stvari, kontradiktorna. Stavljanjem novca u opticaj, menja se suština ove potere – upravo ideja da bi novac mogao da inspširiše ljude da zavire u svoje podrume i da izigravaju “balkanske špijune” u novoj verziji ovog političkog “velikog brata“, daje ovoj istorijskoj poteri izvesni kriminogeni karakter. Jer , ako oni koji do sada, dok je sve bilo za džabe, nisu hteli prstom da mrdnu da odaju svoje komšije, sada zarad para , oblače mantile i dižu kragne kako bi se bolje uživeli u ulogu tragača, onda se o gradjanskoj svesti u ovoj zemlji mogu izvesti brojni opasni zaključci.

Ali, ako je istina da para vrti gde burgija neće, onda se možemo nadati da će begunci biti brzo uhvaćeni. Ali, to takodje znači da je Karla Del Ponte bila u pravu, i da se najtraženiji haški begunci kriju medju nama, te da ova milionska ponuda, može da učini da se neko predomisli. Da mu bude odjednom bliža vrećica sa blagom, od komšije ili najbližeg rodjaka?
Ako Karadžić i Mladić ”padnu” zbog nečije pohlepe, onda se i njihova istorijska simbolika dramatično menja. Postaće sveci, žrtve novih “juda”, a njihovo razapinjanje na haški krst imaće sasvim drugačiju konotaciju. Pitanje je , dakle, ovo – ako je izdaja Karadžića i Mladića častan čin – zašto država zato nudi pare? Ako je to gest vrhunske naciobnalne svesti, i ako država to želi da podrži velikom nagradom – zašto ne obeća da će objaviti ime srećnog dobitnika tih million evra, i zašto ne obeća da će se potruditi da njegovo ime udje u istoriju.? Zašto takav patriotski čin treba da bude nagradjen novcem, i u tajnosti, i zašto se onome ko odluči da prijavi begunce, ne dodeli orden narodnog heroja? Ako je to častan čin, zar ne treba da bude okićen svim počastima? A ako je nečastan, onda treba da bude obavljen u tajnosti i konspirativno?
Ovo su samo neka od pitanja koja se roje oko ove kontradikcije. Jer, novac valjda treba da bude dugoročna uteha za “nečistu savest”, neka vrsta “nadnice za strah“ onome ko je okrenuo onaj telefon?
Da nije tako, zar bi uopšte trebalo pominjati novac u akciji hapšenja srpskih političkih ”fantoma”?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:48 am
CRNO – BELI SVET

Vladin Savet za brendiranje Srbije, jedna, u načelu, izvanredna ideja, propala je iz “moralno tehničkih ” razloga i pre nego što je to telo počelo išta da radi, ali je rasprava koja je potom usledila, paradoksalno, pokazala da je jedini srpski dokazani ”brend”, to jest srpska vrednost koja se prepoznaje - mržnja, zavist i koncept “da komšiji crkne krava”.

Milka Forcan, u stvari , tu i nije bitna - pošto je pod pritiskom javnosti, da se u njenom slučaju radi o čistom sukobu interesa, otišla iz famoznog Saveta, srpska intelektualna elita i dalje uopšte ne može da se složi oko toga kako Srbija treba i može da se “brendira”, odnosno kako da popravi svoj uglavnom grozan imidž u svetu. Na kraju, reakcije oko “Delte” u Savetu, ispostavile su se samo kao ”kolateralna šteta”, moneta za potkusurivanje u ovoj mnogo većoj priči.

Jer se “bredniranje” Srbije, kao tema za razmišljanje, ovih dana ispostavlja kao politički projekat, kao etalon za stranačke koncepte – a ne kao državni posao koji bi ovoj zemlji doneo bar malo dobre reklame.

U Hrvatskoj su tu stvar rešili lako i genijalno – njihov slogan glasi ”BUDIMO KROATIVNI”, a promocija hrvatskih vrednosti, proizvoda i ljudi se podrazumeva. U Srbiji, medjutim, imali smo čak i slučaj da je neko zamerio Novaku Djokoviću što je publiku, posle trijumfa, pozdravio sa tri prsta, a koliko se da primetiti, mnogi imaju i problem kad vide i srpsku zastavu ili kad čuju srpsku himnu. O čvarcima da i ne govorimo.

Radi se o tome da se u proteklih sedamnaestak godiina stvorio utisak da je mnogo časnije pljuvati po Srbiji – negativna reklama bila je dobitna kombinacija, a kritika “srpskog stanja” bila je inspirativna i kreativna, s razlogom.

Ali, Milošević je bio ovde, medju nama, i sve je bilo daleko lakše.

Sada njega nema, a Srbija ne može da se snadje izmedju potrebe da sama sebe kritikuje, i potrebe da se “brendira“. Otuda je sve dovedeno pod ideološki znak pitanja - i srpski manastiri, i trubači, i roštilj, i ćirilica.

Podsmenu ili političkoj kritici izlaže se i ono što očigledno zaslužuje aplauze, (poput sportista, ili umetnika koji dižu simbolička “tri prsta”) a svaka pohvala Srbiji čita se u kontekstu “šlihtanja” vladi.

Srpski ”brend” koji svet uopšte ne razume, ali koji se ovde veoma lako čita, jeste sveopšta kritika, i možda smo po tome jedinstveni na svetu. Naravno da smo daleko od toga da smo lepa i srećna zemlja, i nemamo more, i imamo teško političko nasledje – ali je prosto neverovatno koliko se lakše snalazimo kad je u pitanju brlog i mržnja, nego kad se nadjemo pred nečim dobrim. Otuda će posao sa brendiranjem Srbije biti težak i pre svega , politički diskutabilan. Podele na srpskoj političkoj sceni su toliko duboke, i mržnja je toliko velika, da ne postoji ni jedna jedina dobra stvar oko koje bi se složile “Dve Srbije”.

Jer, samo “naši“ puleni zaslužuju aplauze i podršku, i samo naše ideje jesu dobre - sve drugo treba poniziti ili uništiti. A to je još jedan tipičan srpski brend – Dve Srbije, uzajamno ogorčene, neoprostive, cinične i netolerantne, ozbiljne i optužujuće.

Ispostavlja se tako da je “brendiranje” Srbije projekat koji nam je potrebniji za unutrašnju, nego za spoljašnju upotrebu. Crno – beli pogled na ono što imamo i na ono u čemu smo , otežava mogućnost da se složimo oko toga šta valja u ovoj tužnoj zemlji. Ne radi se više samo o tome da treba da ubedimo strance da u Srbiji ima i nečega što valja – to treba treba jedni drugima da objasnimo, sa osmehom na licima.
Hrvatima je lako da budu KROATIVNI.
Ali, kako da mi ne budemo toliko SER(B)IOZNI?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:49 am
KIŠA U NEMANJINOJ

Pre dva dana, ceo cevilizovani svet , sa dostojanstvom se podsetio svojih veterana. U Americi je Dik Čejni , uz najviši državni protokol položio venac na veteransko groblje Arlington, Nikolas Sarkozi poklonio se uspomeni palim francuskim borcima, u Londonu je ispred karljičine garde istim povodom stajala Kraljica Elizabeta, a i mladi prestolonaslednik, princ Vilijam, u uniformi, položio je venac odajući počast palim britanskim vojnicima. Čak su i u Iraku, aktivni britanski vojnici salutirali svojim palim drugovima, i njihovim očevima i dedovima, koji su dali svoje živote boreći se za otadžbinu, ideale i bolji svet. Gledajući svetske mreže, čovek može da pomisli kako je bilo časno ginuti, položiti svoj život , kao u onoj vojničkoj zakletvi, “za kralja i otaždbinu”, za republiku ili u “borbi protiv terorizma”. I kako je još lepše preživeti u zemljama, u društvima koja ne zaboravljaju svoje veterane.

Ali, Srbija je jadna zemlja, a u odnosu prema veteranima, predstavlja dosta tužan primer u Evropi. Dok su se u ovim gradovima pripremali za proslavu Dana veterana, u Beogradu je rominjala sitna kiša koja je sivu Nemanjinu ulicu činila još sivljom. Tamo su, pred vratima vlade, dva dana sedeli, ležali, srpski veterani, rezervisti iz rata na Kosovu. Prošla sam tuda kolima i na sekund sam ugledala ta ubijena lica, bez nade, siromašna, usukana, izborana, te zarasle kose pod maskirnim kapama, te ruke u džepovima, te poglede uprte ni u šta, to čekanje pod sivom novembarskom kišicom, pred kordonom do zuba naoružanih policajaca , i ta zamandaljena teška vrata vlade, i Beogradjane kako ih psuju jer su napravili kolaps u saobraćaju.

Okrenula sam glavu, to je najlakše, pojačala sam muziku, ali tu sliku tih tužnih, ispaljenih ljudi, pristiglih autobusima iz slepog creva juga Srbije, gde nema posla, i gde takodje pada kiša, tih ljudi koji nemaju ništa, i kojima niko ne otvara ta vrata, nisam mogla da odagnam. Ležali su po stepenicama, sedeli na asfaltu, naslonjeni na zid Vlade Srbije. I bilo je u tome neke strašne simbolike – to što su bili naslonjeni na Vladu, iz koje se niko ne odaziva.

Naši veterani nemaju kome da pišu. Njima nije bolje rešenje ako prežive rat u kome su učestvovali – jer su osudjeni na ovu scenu, na njeno večito mračno ponavljanje. Iz Lazine pripovetke. Samo, što im niko nije rekao da narod nikada više neće ništa pozlatiti, i da ova država , koja nam je ponudila tranziciju, šoping molove i brzometni ulazak u Evropu, nikome nije obećala ni socijalnu pravdu, ni sigurnost , ni poštovanje. U tranziciji nema milosti, a u zemlji koja je iz nekoliko poslednjih ratova izašla kao gubitnik, o poštovanju prema ljudima kojima je uz pompu i talambase oblačila maskirne uniforme, nema ni govora. A o zahvalnosti, dignitetu, i državnim počastima da i ne govorimo.

Prepušteni su ulici.

Gubitnička zemlja tako tretira svoje veterane, invalide, rezerviste – malo je reći da je opšti stav u našoj javnosti da su oni bili budale zato što su se uopšte odazivali pozivu da ratuju.

Pa onda, čemu sve one zakletve u vojsci? Rat je besmislen, pogotovo onaj koji se gubi, a ratni veterani , pokisli, na onoj kiši, odlučni da se izore za ono što im je država obećala, predstavljaju neprijatnu scenu na inače predivnom licu naše stvarnosti? Je l’ to?
I, na kraju ih je, posle nekoliko dana, neko iz vlade primio. Nešto su se dogovorili. Radilo se o cenkanju.
Ali, zar ova država nije imala malo pristojnosti da spreči da ova sirotinja bar ne pokisne, kad je već sve uradila da ih poništi kao ljude?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:49 am
SEKSUALNA RETORIKA

Predsednički izbori nas čekaju za koju nedelju, a predizborni slogani se užurbano smišljaju u agencijama za politički marketing. Biranje predsednika države, to jest lidera svih nas, ispostavlja se kao neverovatno polje za kreativnost politilčke reklame – pa ipak, većina reklaminih poruka kojima se gradjani mame da se priklone nekom vodji, ima prikrivenu seksualnu simboliku. Jer, simbolički, vodja je dominantni mužjak, onaj koji je glavni u čoporu, onaj koji pobedjuje zbog svoje snage, onaj – koji će, u krajnoj liniji , podrediti sebi ne samo sve ženke, nego čitavu grupu.

Otuda nije čudno što se u savremenoj teoriji modernog liderstva, ono povezuje sa simboličkom patrijarhalnom usredredjenošću na falus – psihoanaliza bi tu rekla da se radi o drevnom strahu zapadnog heteroseksualnog muškarca od penetracije, seksualne neadekvatnosti i aksioznosti usled straha od kastracije. Iz psihoanalitičke perspektive, dakle, liderstvo predstavlja simboličko silovanje organizacije, tržišta i prirode , a savremene teorije o liderstvu pokušavaju da dokažu da je tu čitavo simboličko polje prepuno faličkih fantazija. Radi se o tome da strategiju i fantaziju ideje liderstva u stopu prati retorika koja je u dubokoj simboličkoj vezi sa falusom i njegovim razarajućim moćima – iza tih reči krije se ideja o simboličkoj “mužjačkoj”represiji.

Moćan, snažan ili agresivan lider jeste ideal zapadne civilizacije koja danas ne preza da, zarad političkog marketinga, i bukvalno prikaže muževnost vodja - pojedini lideri poput Putina ili Sarkozija slikaju se goli do pojasa, kako bi njihovi birači mogli i stvarno da vide da imaju posla sa muškarčinama.

Moderno liderstvo sublimira ovu mušku simboliku, čak i u retorici, dok postmoderna teorija pokušava da rasčlani tu opčinjenost patrijarhalnom snagom i obožavanje falusa - zato nije čudo što mnogi postmodernisti danas, u seksualnom jeziku liderstva , vide odredjeno osvajanje, potčinjavanje, silovanje- ne samo sveta i prirode, već svega živog, uključujući i zdravu pamet.

Kod nas je onomad neko pominjao “muški potez”, Milošević je poručivao “da se Srbija saginjati neće”, a Dačić je krenuo u pohod sloganom “Glavu gore”. Karić je poručivao o “snazi Srbije”, a stegnute pesnice I muška odlučnost dominiraju i našom propagandnom političkom scenom. U rečniku politike, pominju se moć, snaga i odlučnost, hrabrost – ali i mlakonje, i mekušci, što je uglavnom rezervisano za pobedjene protivnike. Šta tek reći o penetraciji tržišta, pukotinama u zakonodavstvu, ispunjavanju ambisa u medjusobnim odnosima, rupturi sistema , cepanju jedinstva, a šta tek o klipovma i osovinama, o rupama u zakonima, uranjanju u probleme, o dominaciji i subordinaciji, a šta tek o ličnoj satisfakciji?

A gde su tu veliki i mali, pobednici i oni “koji su ostavljeni iza ledja”? Šta reći o onima koji su potučeni do nogu, ili o onima koji su potrošeni i bačeni, upotrebljeni, zloupotrebljeni i ostavljeni? Politička retorika nudi I političko zavodjenje, koketeriju, potenciju i impotenciju, kukavičluk – ne samo kao bezmudost, nego i političke ćorke, besplodnost politike, neadekvatnost, osvajanja i pokoravanja, submisivnost i agresivnost, borbu i konkurenciju (što je imenica ženskog roda), čvrste ruke, i jake principe, uspravno držanje, nametnuta rešenja, ultimatume, i diktate, i dizanje (pobune, glasa, revolucije).
Utoliko nije čudno što se u našem javnom političkom govoru, osim navedene simboličke seksualne retrorike, često mogu čuti otvorene seksualne pretnje silovanjem – oličene u najjasnijem srpskom načinu komuniciranja – u psovkama. A seksualni čin u našem jeziku uglavnom je označen kao pretnja i agresija. Otuda veza izmedju seksualne retorike i politike, može da se čita i kao bukvano i kao simboličko , i seksualno i političko pokoravanje.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Sub Okt 03, 2009 5:50 am
SUJETNO BOŽANSTVO

Jedna radio emisija, koja inače promoviše neshvatljivu isključivost, vredjanje neistomišljenika, koja aplaudira najgrdjem jeziku kada treba da se opletu politički protivnici, i koja gaji verbalnu i ideološku agresiju kao univerzalnu meru demokratije u srpskom društvu, i koja poput kakve sekte - ima simpatije samo za ”sopstvene članove” , istomišljenike i sledbenike – dok su svi drugi, za njih, samo bludnici, zločinci, glupaci ili pokvarenjaci, doživela je da se prvi put suoči sa neverovatnom činjenicom da u Srbiji ne žive samo ljudi poput njih. Da ima onih koji ih ne podnose, da čak ima onih koji su uz buku i bes učinili sve da im zabrane promociju u njihovom ”malom mestu”.

Iako rasturanje tribina postaje nekako srpski specijalitet, kome pribegavaju mnoge stranke kad im je to zgodno, iako je činjenica da srpsko društvo još uvek nije dovoljno sazrelo za ideju “tudjeg mišljenja” – a pod tim se podrazumeva sve što ne liči na ”naše”, i iako se demokratija, uz obilatu pomoć medija, najčešće razume kao slobodno I nekažnjeno linčovanje, vredjanje, ponižavanje (uključujući i fizičku agresiju, pretnje i slično) političkih neistomišljenika, slučaj sa ovom tribinom i njenim “pučkim rasturanjem” ne bi ni izbliza dobio toliki značaj , da se ne radi o radio emisiji medijske kuće koja je za sebe uspela da , upravo uz pomoć vlastite isključivosti ali i ogromne podrške iz inostranstva, nekako izdejstvuje status ”svete krave” u srpskom medijskom prostoru, te da se samoproklamuje za jedinog čuvara istine, pravde i demokratije, za neku vrstu nedodirljivog , sujetnog, i hipereosetljivog narcisoidnog božanstva koje, kad je povredjeno, uzvraća oštro i hirovito – ko ih napadne, taj je nacista, fašista, zločinac ili upravo kreira neke nove logore.

Takva njihova agresija, dočekana je agresijom. A ko se igra vatrom, od vatre i strada. Poenta je u tome što jedna agresija radja drugu, a što su na srpskoj javnoj sceni retki oni koji će osuditi svaku netrpeljivost, svaku isključivost i svaku agresiju – pa i agresiju ”svete krave”. Jer je ”sveta krava” mnogo opasna, kao nekada CK ili još gore – kao Gradski komitet. Ko ih dirne, može da se nada najgorem. Da bude izvredjan u njihovim emisijama, ili da bude oblepljen najcrnjim ideološkim etiketama, zaostalim iz vremena kada su ovom javnom scenom vladali partijski aparatčici sa belim čarapama obuvenim na sandale. Ili da postane njihova “politička tema”.

Pošto su sami promovisali metod poništavanja drugog, i sami su doživeli da budu “poništeni“ u jednom malom mirnom gradu. Prilično su se iznenadili kad su videli da njihova istina, nije jedina istina – i da njihova isključivost nije jedina isključivost. Iako je svako onemogućavanje drugog da govori, smrtonosna za ideju demokratije, i zaslužuje svaku osudu, primetno je da se strasti ni izbliza ne uzburkavaju u ovoj meri, kada su drugi mediji, ili pojedinci u pitanju.

Kad, na primer, jedna predstavnica NVO opali šamar jednom izbeglici koji mirno demonstrira u centru Beograda – izostaje javna reakcija, kao i javna osuda takvog ponižavajućeg i mizantropskog čina – ali ima osude kada razjarena rulja – krene da joj vrati udarac. ”Sveta krava”, a ne zdrava logika, odlučuje ko je u pravu.
To je slika Srbije, na koju smo, ipak, pristali - da imamo novog sujetnog medijskog boga , vrhovnog žreca koji svima raspisuje presude i daje “smernice za rad“ i “političku korektnost”, jer je unapred objavio da su “mu svi rekli da je savršen”. Prisustvujemo idealu duplih standarda, i upravo se o tome ovde radi.
Da Srbija ima srca i da isti aršini važe za sve, javnost bi trebalo da se digne na noge svaki put, kada se bilo koja i bilo čija tribina prekine ili zabrani, naročito pod pritiskom motki i urlanja razjarene rulje, bez obzirra pod čijom se zastavom “vrši demokratsko ućutkivanje” onih koji im se ne dopadaju.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Pet Okt 23, 2009 9:00 pm
AUDI

Videla sam svojim očima:

Pre nekoliko dana, kod Beogradjanke , dok stojim na pešačkom prelazu, začujem tup udarac. Jedan besan crni audi, udario je na semaforu narandžasti auto koji je stajao ispred. A onda ga je udario još jednom. Puklo je, branik krntije visio je na jednom šrafu. Zatim je vozač audija iazašao napolje – bio je to čovek od tridesetak godina u kožnoj jakni, dobro obučen, izgledao je kao gradjanin Evrope. I, počeo da šutira auto koji je udario. U autu je bilo petro ljudi, očigledno porodica, a stariji čovek za volanom bio je u šoku kad je siledžija posle šutiranja krenuo da mu psuje sve po spisku, usput mu odvaljujući kvaku na vratima. Zatim su iz crnog audija istrčala još dvojica muškaraca, jedan je bio mlad, a drugi prosed, pa su i oni svom snagom, naočigled brojnih prolaznika, krenuli da šutiraju auto.

Bio je sumrak, i mi koji smo stajali na pešačkom prelazu, mogli smo samo da vidimo kako nesrećni ljudi u starom autu mahinalno podižu ruke da zaštite glave od nogu koje su letele ka staklima.

Pešaci su se zgledali u čudu, ali niko se nije usudio da glasnije od šapata, kaže išta više od reči “strašno”.

Zatim su bitange ušle u audi, dale gas I preko trotoara pored SKC-a pobegle u pravcu Slavije. Narandžasti stari auto ostao je da stoji na semaforu. Starac za volanom nije više mogao da zatvori vrata. Gledao je unezvreneo oko sebe i u ljude koji su prelazili preko zebre. Pogledala sam u registraciju. Bili su iz Loznice.

Počela sam da plačem.

To je slika Srbije. Ono u čemu živimo, ono sa čime smo se pomirili, prepadnuti da I sami ne dobijemo batine, da ne budemo pregaženi pred obešću crnih kožnih jakni, skupih odela i satova, i audija, tog mračnog automobila koji kod nas ima simboliku užasa, zločina, kriminala i obesti. Crni audi koji seje strah gde god da se pojavi, auto za mračne tipove koji se bave mračnim stvarima, koji tuku, ubijaju, kradu, lažu i psuju, i koji svoju moć najlakše demonstriraju pred slabima, starima i nemoćnima. Strah da reagujemo na užas koji se odvija pred našim očima, ono je što mi je nateralo suze na oči. Na ulici je scenu posmatralo najmanje sto ljudi koji su ,na kraju, samo gledali u vrhove svojih cipela.

Mrak i agresija ove tri bitange, bili su jači od enegrije stotinu prolaznika – prisustvovali smo nepravdi i nasilju, videli smo uplašene oči nedužnih putnika iz provincije, i ništa nismo uradili. Jer se bitange nisu šalile, jer su htele da unište, izgaze, satru, onoga koji se zaustavio na semaforu, a nije ih pitao da li to da uradi. Jer oni odredjuju pravila u javnom prostoru, pošto su jači, pošto imaju sredstva. Jer je predstava za prolaznike u centru Beograda trebalo da bude neka vrsta pokazne vežbe, društvenog ogleda o tome kako izgleda biti čovek u starom automobilu, i kako izgleda biti prolaznik.

Bitange su grupa, klan, čopor besnih vukova koji su u Srbiji nešto kao opšte mesto. Crni automobil, sa onim krugovima napred, zaluslutni je znak naše stvarnosti u kojoj caruje nervoza, buka i bes, i u kojoj svaka logika, pravda, istina, dostojanstvo, pristojnost i normalnost mora da ustukne pred razjarenim zverima koje lome sve pred sobom, i koje su izgledale kao da bi mogle svakog trenutka da iz svojih jakni i odela povade pištolje i naprave masakr.

Jer su bili malo nervozni. Jer su bili ljuti. Jer za njih drugi ne postoji. Jer je auto koji su udarili bio star , što znači da je bio ničiji. Da u njemu sede ljudi koji su niko. De je dozvoljeno da ga udare još jednom, i da ga polome. Jer su znali da na obest i agresiju ovde malo ko reaguje, da se za tako nešto ne odgovara. Jer je krntija za udaranje. Jer krntije samo smetaju u saobraćaju, a stare ljude bi trebalo pobiti. A ljudi iz provincije ionako zaslužuju lekciju. Jer život ovde ne vredi ništa . Ničiji život ovde ne vredi ništa – ni životi onih u narandžastoj krntiji, ni životi nas koji smo to gledali.

Starac je ostao da stoji na semaforu držeći rukom razvaljena vrata.

Srbija ne može biti srećna sve dok je ovako uplašena od tipova koji u tamnim automobilima nikada ne sede sami.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

taj Čet Apr 29, 2010 9:14 am
Srce pod pritiskom
Nada i beznađe


U SRBIJI se hitno mora prestati sa stvaranjem atmosfere beznađa. Postoje snage koje šire to beznađe, ali to našoj zemlji ne može doneti nove investicije, nova radna mesta i razvoj kojem stremimo.“ Ovo je u petak, u Nišu, izjavio predsednik Srbije Boris Tadić.
Predsednik je još dodao da vlast treba kritikovati, ali da neće dozvoliti da se u Srbiji stvara loša atmosfera. „Neću pristati da su svi političari lopovi, korupcionaši i kriminalci. To jednostavno nije tačno. Ne pristajem da se stvara atmosfera da su u Srbiji svi političari isti od devedesetih godina prošlog veka do danas. Nisu ni svi profesori univerziteta, ni svi lekari i sudije korumpirani i kriminalci, kako pojedinci i neki mediji žele da predstave. Moramo odmah i bez odlaganja da stvorimo atmosferu poverenja u našoj zemlji, jer samo tako možemo privući investitore, samo na taj način otvoriti nova radna mesta i omogućiti da naši ljudi rade i zarade.“
Iako se svaki pametan čovek može u potpunosti složiti sa ovim predsednikovim rečima, činjenica je da se atmosfera beznađa ne stvara, ona je već stvorena. Kud god da se okrenemo, vidimo razvaline naših snova i nadanja. Atmosferu beznađa stvaraju okolnosti. Nada je iz ove slupane zemlje bežala glavom bez obzira, skoro svakog dana.
Nisu svi političari lopovi, ali većina to jeste. Tako izgleda politika u Srbiji. Tako sve izgleda u Srbiji - novac je jedini motiv, jedina zvezda vodilja - od besramnosti rijaliti šou-programa do tajkunskog pokušaja „spasavanja Srbije“. Beznađe rađa zavist i zlo, ili je možda obrnuto, tek nije jasno kako je moguće vratiti nadu ovoj ojađenoj, razočaranoj, opljačkanoj zemlji?
Da pišemo lepše tekstove u novinama? Da li su mediji krivi za atmosferu beznađa ili je reč o vrzinom kolu u kome je teško razlučiti ko je više kriv - vinovnici našeg beznađa ili oni koji o tome pišu? Što gore, to bolje, taj aksiom medijskog tržišta važi i ovde. I mediji žive od novca, pa je raspirivanje beznađa jedini način da se zarade
pare. Ko je još uspeo da u ovakva, šugava vremena, napravi tiraž pričama o cvetnim baštama, ljudskoj dobroti i svetlim primerima čovečnosti? Zato su afera, skandal, medijski i svaki drugi linč, i sve što uz to ide, dobro jutro naše javne scene, u kojoj podjednaku odgovornost snose i političari i mediji. Beznađe je dobro ako se širi u korist štete naših političkih i drugih suparnika, ali je nedopustivo ako je upereno protiv nas. Ne zaboravimo da je beznađe bilo jedno od najmoćnijih propagandnih sredstava svake političke kampanje.
Ja bih rado širila nadu. Nadam se da bi to bilo lako, samo kada bih znala u kom pravcu da krenem. Na primer, da je Srbija zemlja koja ima perspektivu. Ili, na primer, da se nadam da ćemo svi jednog dana živeti bolje. I evo, nadam se da ćemo jednom dobiti odgovornu vlast, i želim da verujem, to jest nadam se, da će jednog dana političari raditi za platu, kao što se nadam da će doći dan kada će ljude biti sramota da primaju mito, bez obzira na to da li su političari, lekari ili profesori. Nadam se da će doći dan kada će ovde biti dovoljno posla, i nadam se da će mladi, jednog dana, pre nego što ostare, videti u ovoj zemlji šansu za sebe. Širim nadu, gde god mogu, da će jednog dana da nam bude bolje. Da ćemo, možda, doživeti da i mi živimo kao sav normalan svet. Gde god stignem rasprostrem tu nadu, da ne treba da gubimo strpljenje i da bez nade da će jednog dana da bude skoro sve kao što smo sanjali ne vredi ni živeti. Raspršujem beznađe tako što gledam kako rastu ruže, i deca, i pomišljam kako je ipak divno što još nisam prestala da se nadam da me nada neće napustiti. I nadam se kako će najavljivane investicije nenadano da donesu novu nadu ovoj ogorčenoj i ojađenoj zemlji. I nadam se kako naše slabašne nade neće zgasnuti posle novih izbora, kada su nam se, po običaju, rušile sve nade.
Još uvek se nadam, ali sam, možda baš zato, beznadežan slučaj.
Sponsored content

Re: Mirjana Bobić Mojsilović

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu