Nikola Pašić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Nikola Pašić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 1:28 pm



Најзначајнији српски и југословенкси политичар, државник и дипломата на размеђу ХИХ и ХХ века, Никола Пашић родио се у Зајечару 18. децембра 1845.
Преци су му били из источне Македоније. Отац је обрађивао земљу и бавио се трговином. остављајући мајци да "држи кућу" и васпитава децу, што је оставило дубоког трага у формирању карактерних особина Николе Пашића. У школу је кренуо доцкан, с непуних једанаест година. Као одличан ђак у основној школи и шесторазредној гимназији коју је похађао у Неготину, Зајечару и Крагујевцу, уписао се 1866. на Технички факултет Велике школе у Београду. Пошто је био одличан студент, српска влада га је као државног питомца ("благодејанца") упутила 1868. на школовање у Цирих, на чувену Политехничку школу, где је 1872. стекао степен инжењера грађевине и високо стручно образовање из геодезије. После једногодишње праксе, коју је обавио на градњи пруге Будимпешта - Беч, враћа се у земљу и ту отпочиње његова стручна и политичка каријера, богата, разноврсна и пуна обрта.
Никола Пашић се још у Београду упознао с идејама Уједињене омладине српске, а у Цириху је припадао првом организованом и теоријски осмишљеном кругу српских социјалиста Светозара Марковића. Као социјални и национални револуционар (активно учествовао у организовању "Црвеног барјака" у Крагујевцу 1875. и Босанско-херцеговачком устанку 1876), Србију је замишљао као демократску државу уређену по принципу развијених општинских самоуправа, најпе је видећи у дунавској конфедерацији, а затим у Јужнословенском савезу са Бугарском и Црном Гором. Свесловенска идеја га је привлачила због значаја русије као светске силе у "ослобађању и уједињењу српства". С подозрењем и зебњом је гледао на "западњачко" и каталичко отуђење Хрвата и Словенаца, на неповољан положај Срба изван матице, али с није одрицао идеје да у будућности дође до "слоге Србо-Хрвата". По обрасцу тадашње роматичарске историографске школе, био је убеђен да су се Јужни Словени доселили на подручје европског југоистока са три племенска имена, али у компактиним и духовно јединственим масама и да су их током времена велика царства политички и верски поделила и отуђила. Међутим, у практичној политици, модерну Србију није желео да гради на средњовековној романтичарској традицији "Душановог царства" већ на траговима "српске револуције" из 1804.
Никола Пашић је основао, на темељима које је поставио Адам Богосављевић, а теоријски осмислили на социјалистичкој традицији др Лаза Пачу и радикалским искуствима француских теоретичара и практичара Пера Тодоровић, Народну радикалну странку (1881), прву модерну политичку партију у Србији, која је, уједно, била и најзначајнији чинилац у изграђивању парламентарне демократије, зачетник модернизације српске државе и буђење националне свести код Срба у расејању. Тимочка буна била је само пролазно лутање, остатак "револуционарног рада" и "завереништва", које се опирало настојањима краља Милана Обреновића да модернизује војску и државни апарат.
У време владавине династије Обреновића, до 1903. године, био је "завереник", "бунџија" и народни посланик, изгнаник после Тимочке буне (1883 - 1889), председник владе (1891 - 1892) и председник београдске општине (1896 - 1897), дипломата од каријере (посланик у Петрограду 1885 - 1886) и робијаш због увреде краља (1898 - 1899), личност која се на крају века сломила смрћу брата Најдана и завером око Ивањданског атентата (1899) када је у наредне четири године био морално и политички компромитован у друштвеном животу и изолован у властитој странци.
На политичку позорницу Србије вратио се Мајским превртом 1903, а чије припреме је знао али се с породицом на време склонио у Абацију (Опатију) и Цриквеницу. Долазак на власт династије Карађорђевића, чији је приврженик био откако се почео активно бавити политиком, био је прекретница у Пашићевом животу. Као члан Државног савета, а затим као министар иностраних дела и председник владе (од 1904), Пашић је коначно раскрстио са дотадашњим бурним политичким животом, пуним контроверзних обрта, уздизања и моралног посртања. Одговорно "пред историјом и задацима српства" утемељио је аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, која је умела да одреди, "повијајући се за догађајима европским", своје националне, економске и културне циљеве разтивка, саобразно с позитивном традицијом која је обликована још крајем ХИХ века. Управо за Пашића се везује и најзначајнији период у историји српског народа ХХ века (1903 - 1918), када је на кормилу државе био пуних дванаест година. Мудро, и за будне очи Беча и Петрограда неприметно, знао је да подржи сваку југословенску акцију у Србији или српску пропаганду у Турској и Аустро-Угарској. Изашао је као победник у "царинском рату" са Аустро-Угарском (1906 - 1911) и тако извукао Србију из смртоносног привредног загрљаја велике суседне империје, омогућивши српској привреди да се пробије из "балканског котла на светску пијацу", да помогне културне и научне ствараоце који су досезали европске врхове, сам подржавајући европске узоре. Осмислио је политику "Балкан балканским народима" и омогућио да Србија постане јака војна сила, избегавајући да се друштво "милитаризује", што је у неким круговима војске наишло на отпор. У том сукобу Пашић често није могао да контролише војску у оквиру његовог начина вођења државе и развијања парламентарне демократије, што је омогућило стварање тајне официрске организације "Црна рука".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nikola Pašić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 1:30 pm

Иако је Србија, у наведеном раздобљу, као све значајнији балкански и међународни чинилац, везивала за Западну Европу, не запостављајући присне односе с Русијом, посебно у настојању да се прикаже ново лице градова, убрза индустријализација и пласирање страног капитала, подизање културног, просветног и научног живота, на површину историјских процеса избијала је тромост бирократског апарата, повремне корупције, сеоска заосталост и низак ниво културе живљења. Осећали су се још увек трагови оријенталног менталитета који се уосталом огледао и у начину вођења практичне унутрашње политике, "партизанства" и "странчарства", задовеног ћутљивошћу харизматског вође.
Био је председник владе и министар иностраних дела у оба победничка балканска рата (1912 - 1913), као и за време Првог светског рата када је довршено, највише заслугом Србије, стварање југословенске државе. Пашић је био за стварање југословенске државе, али као државник и дипломата одговоран за судбину Србије и српског народа, на чијем челу је стајао, лично је био склон да се формулишу двојни ратни циљеви. То се најбоље види из начина како је руководио формирањем Југословенског одбора 1914. године: да се реши српско национално питање уједињењем "Србо-Хрвата" и да се упоредо води активна политика интернационализације југословенског питања, где су своје место нашли и Словенци.
Није пристајао на стварање "Велике Србије", нити је тај термин током рата употребљавао, чак ни у тренуцима када су му Савезници то званичнонудили (у лето 1915) зато што тиме не би било интегрално решено српско национално питање и што би се, по њему, отворио нерешив проблем "разних иреденти" и словенских и несловенских народа. По Пашићевом мишљењу "Велика Србија" би се у будућности војно и привредно исцрпљивала помажући Србе у расејању, борећи се против "јаке хрватске иреденте у Босни и Херцеговини", шиптарских устанака, опирања велике немачке и мађарске мањине, итд.
Југословенски програм прихватио је као ратни циљ Србије у сагласности са свим грађанским партијама, официрском тајном организацијом "Црна рука" и научницима Србије (понајвише под утицајем Јована Цвијића и Стојана Новаковића, те Словенца Нике Жупанича), поштујући одлуке Народне скупштине од 7. децембра 1914. године (Нишка декларација), током трајања рата. У том духу био је и споразум с Југословенским одбором на Крфу од 20. јула 1917. Енергично се борио против стварања два центра уједињења у другој половини 1918, када је југословенски програм постао саставни део савезничких ратних циљева, а, у исто време, оснажени унутрашњи чиниоци уједињења у југословенским земљама Аустро-Угарске. И док је регент Александар на челу победничке војске већ био успоставио контакте с народним вијећем у Загребу, Пашић је, изолован у Паризу, уцењен од српске опозиције и неких научника који су му осмишљавали југословенски програм 1914. године, био приморан да сам преговара у Женеви са Југословенским одбором, представницима Народног вијећа из Загреба и српском опозицијом о конфедералном уједињењу, без прејудицирања облика државног уређења будуће државе. Лично погођен, али и уз подршку чланова владе у његовој пратњи, Стојана Протића и Момчила Нинчића, регент Александар фактички је поништио одлуке Женевске конференције од 9. новембра 1918. и у директним проговорима са Загребом извршио уједињење 1. децембра 1918. У раздобљу провизоријума (1919 - 1920). Уместо њега, 20. децембра 1918. прву југословенску владу формирао је Стојан Протић, са знатним уступцима у расподели министарских ресора представницима Хрвата и Словенаца, који су ратовали на противничкој страни.
На конференцији мира у Паризу Пашић је подједнако заступао интересе свих југословенских народа, али се није могао супротставити носиоцима новог европског ("версајског") поретка, да целокупну југословенску скупину народа омеђи етничким границама. За тако нешто нису постојале ни унутрашње снаге које би га подржале (јака и бројна војска, јединствена унутрашња политика, итд.). Регент Александар успео је преко посланика у Паризу, Мирослава Спалајковића, да га "умешка" и стварањем владе, 1. јануара 1921, изврши, поред међународног, и унутрашње конституисање нове државе. Био је председник владе готово непрекидно до смрти 10. децембра 1926. године.
Пашић се изборио за југословенску државу првенствено унутрашњим снагама, с крајњим циљем да се у једној држави нађу уједињени сви Срби, расути и измешани с другим народима на готово целом југословенском простору. Признавао је и видовданским уставом од 28. јуна 1921. санкционисао компромисни национални унитаризам - "један народ са три племена" - Срби, Хрвати и Словенци. Такође је био присталица централистичког уређења, с обзиром на неповољан међународни положај нове државе, окружене агресивним ревизионистичким земљама. Није му била страна идеја федерализма, али је њу условљавао обједињавањем свих Срба у једну федералну јединицу, што му се тада учинило немогућним са становишта прецизног етничког разграничења. Ту идеју је одбацио и стога што се ни хрватски ни словеначки политички чиниоци нису изјашњавали о положају близу два милиона Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nikola Pašić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 1:31 pm

Промене настале стварањем новог европског поретка после Првог светског рата и југословенске државе Пашић, већ у позним годинама, није у довољној мери разумевао. Њемује било главно да се "кућа сагради" а није придавао довољан значај вештачкој политици националног помирења, јаким регионалним специфичностима и свести грађеној вековима на темељима верске поделе. Страни су му били словеначки клерикализам и аутономаштво, али је уз помоћ патера Антона Корошеца успостављао равнотежу с хрватским републиканским сељачким покретом. Исто се то односило и на босанске муслимане, турски Џемијет, итд. Ослањајући се на српске интергалисте изван Србије, запоставио је јединство политичких снага у Србији, које је вешто нарушио регент и од 1921. године краљ Александар И. Употребом силе лако је сломио комунистички покрет, али је иста метода била политички неприхватљива у борби против Стјепана Радића, који је стајао на челу једног сељачког, републиканског и националног покрета грађанског порекла. Време је радило за овог другог. Радић је, по опробаној тактици из "хрватске повијести", био час у парламентарној опструкцији, затим у интервалима интернационализације "хрватског питања", "споразумаштва" и на крају пристајања на уставни поредак и сарадњу с династијом Карађорђевић! Пашић је тиме само привидно добио једну битку.

Био је окренут унутрашњој политици без чврстог ослонца на убрзану економску и културну интеграцију југословенског простора, за коју Србија, опустошена ратовима, није имала ни снаге нити интелектуалне моћи. Вођење спољне политике препустио је краљу Александру И, с којим, иако убеђени монархиста и карађорђевићевац, није присно сарађивао. Краткотрајну финансијску помоћ и успон привреде, у општој европској коњуктури, обликовао му је др Милан Стојадиновић јачањем јединствене монете - динара - али његова партија и његове владе нису имале модеран економски и социјални програм. Са уставом признатим вероисповестима (православном, римокатоличком и мухамеданском) одржавао је конфесионални мир у држави, уз толеранцију и благонаклоност према Јеврејима. Одржавао је везе са најзначајнијим масонским вођама тадашње Југославије, али није био масон ни присталица њихових идеја. Своје православно религиозно осећање испољавао је скромно и ненаметљиво у кругу породице, а службено само по протоколу за председника владе.
И у најтежим часовима српске и југословенске историје народ, посебно српски, веровао му је. Пашић је лако просуђивао људе, без обзира на политичка опредељења и социјално порекло. Пред светом се уздржавао од показивања емоција што је остављало утисак да поседује "нордијску мирноћу и присебност", без обзира на животне или политичке прилике. Био је практичан и реалан, као у јавном, политичком тако и у приватном животу. Као политичар, државник и дипломата поседовао је особине доброг познаваоца људи различитих поднебља. Не само да је био "добар психолог", са изразитим смислом да у својој оријенталној мирноћи види далеко и готово увек тактички надмудри противника, него и кадар да организује поуздану мрежу људи који су га редовно и објективно информисали.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nikola Pašić

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 1:32 pm

Пашић је био ћутљив и затворен човек, ожењен у позној 45-ој години Ђурђином Дуковић из богате српске породице у Трсту (пореклом из Котора), отац троје деце - Радомира, Даринке и Паве - према којима је био безмерно попустљив. Занимљиво је напоменути д се оженио као председник Министарског савета 26. маја 1891. и да је венчање обављено у руској цркви Санта Марија Новела у Фиренци. У породици је владао патријархални дух. Био је поштован отац коме су ћерке у младости приликом његов ог доласка кући љубиле руку, док се сину, као мушкарцу, повлађивало у мери која је касниеј (од 1914) показивала црте недоличне за оца који је тада био на врхунцу моћи, као велики државник и политичар. У последњим годинама живота Пашић је био неопрезно толерантан, посебноу корупционашким аферама сина Радомира, што му је крњило углед у народу и умножавало противнике око краља Александра И. И сама Пашићева смрт везује се за нетактичне прекоре краља Александра И у вези са сином Радомиром у аудијенцији 9. децембра 1926.
Водио је умерен живот, негујући помно своје иначе добро здравље честим летовањима у тада познатим аустроугарским летовалиштима на мору - Абацији (Опатија) и Цриквеници и чешкој бањи Маријанбад (Маријанске Лазне). Покушавао је да капитал који је стицао обављањем државничког посла умножи куповином некретнина (кућа) и акција у новоооткривеним рудницима, али у тим пословима није имао великог успеха. Поседовао је велику радну енергију. Омиљено место за рад био му је стари кабинет у Министарству иностраних дела, где је проводио по цеодан, одлазећи само по "нужди" у председништво Министарског савета или Посланички клуб своје странке. долазио је кући касно по подне, у свом чувеном, помало легендарном и излизаном плаом реденготу ипосле лагане вечере (понекад само јабука и чаша белог вина) одлазио би у скромни радни кабинет. У тишини богате библиотеке, секција географских карата и геолошке збирке, настојале би његове нове и добро промишљене идеје, тактички потези у скупштини, или би шкртим речима расправљао о најоданијим пријатељима.
Дуга седа брада и бистре продорне очи одавале су енергичног и аутентичног човека балканског поднебља, прагматичног и утилитарног политичара и државника, чије практичне акције до данас нису надмашене. Изузетно добро обавештен, како о приликама у земљи тако и о оним земљамо од којих је долазила највећа опасност, Пашић је изградио читав један систем делатности које је одавао утисак да му време и догађаји сами иду наруку. Уз краља Александра И био је, свакако најпоштованији српски политичар код осталих јужнословенских народа, цењен због историјских залуга за свој народ и међународну заједницу у целој Еворпи. У службеним разговорима мало је говорио, пуштајући саговорнике да изнесу своје утиске и аргументе, расположења и гледишта, ако би дошао да што више обавештења. Никада се није предавао првим утисцима и сазнањима о важним догађајима. У Посланичком клубу или Главном одбору странке говорио је или први или последњи.
Најумније главе тадашње Србије и Југославије нису га волеле, али су до краја њеовог живота увек стајале својим знањима и партиотизмом на располагању мудром државнику. Само ретки појединци су га на измаку снага напуштали. Био је опседнут влашћу, што их је често збуњивало, радио је преко поверљивих и њима непознатих људи, што их је доводило до констернације, међутим, поштјући његове огромне историјске заслуге, предавали су му се, често без поговора и заслужене награде. Било му је, такође, важно да га блиски сарадници слушају и марљиво спроводе његове замисли, те је често запостављао њихов морални лик. Научнике и стручњаке је ценио тиме што име је поверовао најделикатније дипломатске и државничке послове. Инструкције је изрицао "невешто", у неколико реченица. Остало је препуштао њима и њиховом умећу.
Пашић је вешто знао да изазива догађаје и ставља противника пред свршен чин, али је знао и да прихвати пораз као привремено стање које ће бити добро искоришћено у будућности! У позним годинама је изневеравао нека основна начела парламентаризма, мада је био упоран да његову фасаду очува. Није се устручавао да прави споразуме с мањим странкама, поткупљивањем њихових првака и тајним договорима. Био је слаб говорник, али ненадмашан у опхођењу с људима из народа. Јаке личности и опасне противнике у својој странци без милости је одбацивао, било из личних, партијских или националних разлога. Треба се само сетити колико је познатих радикала страдало после Тимочке буне, Ивањданског атентата или разалаза са Стојаном Протићем (првим председником југословенске владе) и Љубом Јовановићем. У послератном раздобљу, суверено је владао политичком сценом Србије и Југославије "мудрошћу и практичном памећу", упорношћу и одређивањем јасног циља за српски народ, којег је материјализовао у "народни идеал" свих социјалних структура. Посебно се то односило на идеју националног ослобођења и уједињења.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Nikola Pašić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu