Petar II Petrović Njegoš

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Petar II Petrović Njegoš

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 2:22 am

First topic message reminder :

„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ (Из Тестамента)

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).

У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.


Кућа Његошевих родитеља у Његушима


Poslednji izmenio MustraBecka dana Čet Okt 08, 2009 5:04 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Petar II Petrović Njegoš

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 2:47 am

1849. Одлучује да учи турски и грчки језик и трага за потребним књигама. У то време,
говори и пише на руском и француском језику, а служи се италијанским и немачким.
1849. У другој половини године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују
први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро
је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“.1850. Почетком пролећа бива обустављен план побуне хришћана у Херцеговини,
Босни, Албанији, коју би предводила Црна Гора а помагала Србија. О тренутку када је ту
одлуку власти у Србији саопштио Његошу, Матија Бан је записао: „Вратим се у Далмацију
рањеним срцем, па отидем Владици. И за њега је та вијест била као гром. Гледао ме
најприје укочено, па се спустио у наслоњачу и покрио лице рукама, па срдит устао и
хитно корачајући по биљардној сали говорио све што му је на уста долазило. Наједанпут
стаде преда ме и рече ми одрешито: 'Знаш ли шта је? Херцеговина, Босна и Црна Gора с
Албанијом у нашој су руци, сад их већ можемо запалити кад год хоћемо; бацимо ватру,
па Србија, хтјела не хтјела, мора за нама поћи.... За дипломатске [проблеме] не марим,
а војничких се не бојим чим сам у споразумљу од албанске стране са Биб Додом, а од
херцеговачке са везиром Сточевићем. Ту ћемо имати око 30000 пушака, додајте мојих
15000 најмање, а 5000 из Далмације, па располажемо снагом од 50000 људи, и то
каквих људи! Помислите што би се с толиком и таквом војском могло учинити, још сви
хришћани чекају на наш миг, па и они да устану!“ Матија Бан ипак успева да убеди
Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапред изгубљен.
Његош је разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и
уједињење и што није „неки напредак у цијеломе народу нашем видио“. „Српске ствари,
колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна
катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни
с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио
и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому,
те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед
мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени
и силни духом и срцем.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850) Поверенику из Србије,
Матији Бану, рекао је 1851: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство
бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Petar II Petrović Njegoš

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 2:48 am

1850. Силази у Котор ради блаже климе 23. марта, три дана касније
прелази у Прчањ. „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси,
нека јој се подаје, али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши
преко главе мнозину ада, не могу се и не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам
право у очи.“ (писмо Стевану Книћанину, 20. јануара 1850). Увиђајући да му је
здравље све лошије, 20. маја, током боравка у Прчњу, пише свој тестамент. „За
насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам
владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико
моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему
брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини
способан народом управљати.“ (из Тестамента). Тестамент даје на чување
Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, свом дугогодишњем пријатељу и
заштитнику. „Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би
вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега високога покровитеља и код Вас
мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у
Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити
послати кад га заиштем овако запечатана.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. маја 1850)
1850. Из Прчња креће 27. маја ка Дубровнику и даље ка Венецији. Након
тога, борави кратко у Падови, одакле се, преко Трста, враћа 23. јуна у Црну
Гору, уверен да ће ускоро умрети. „У мојој болести ја сам и о смрти помишљао,
него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше
кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што
лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам
смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или
лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито
блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја
Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом
величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима.“ (писмо
Петру Маринковићу, 10. августа 1850)
1850. Половином године, на Његушима га самоуки брат лечи народним
лековима, медом, маслом, млеком и кајмаком и Његошу се стање накратко поправља.
„Ја сам веома слаб био и због исте слабости био сам до Италије, али нити ме је
помогла промјена ваздуха нити љекари, јербо сам од дана до дана све гори бивао,
тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана
повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се
могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам
јошт доста слаб.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850)
1850. Крајем године поново одлази у Беч и Италију ради лечења. „Ја још од прсах
страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати
у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.“ (писмо Илији
Гарашанину из Трста, 11. новембар, 1850). Почетком новембра борави у Дубровнику,
проводи неколико дана у Трсту а затим одлази у Беч. Ту, у штампарији Јерменског
манастира, штампа песме Кула Ђуришића и Чардак Алексића. Након Беча, борави у
Трсту, Венецији, Милану, Ђенови и Риму. „Већ сам казао да сам на главном
конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. [...]
Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли
онај погани вигањ у Бечу код 'Римскога императора'.
Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан
по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани
Срби.“ (писмо Вуку Стефановићу Караџићу, 25. децембра 1850). Током боравка у
Италији разгледа многе културне и историјске знаменитости. „Да, збиља, лијепа
Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој
је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и
весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени
Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га
удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над
гробницом величија свијетскога.“ (писмо Димитрију Владисављевићу, 31. јануара
1851)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Petar II Petrović Njegoš

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 2:50 am

1851. Почетком године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита
Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у
Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште
Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде
да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх
Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно
стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или
на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање...“ (писмо Павлу
Решетару од 16. октобра 1851) Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати
ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.
У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома...
Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

Његошева капела

Маузолеј на Ловћену

Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би
скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра,
привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог
Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на
Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се
отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док
не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи
целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава
остала само десна рука.
Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива
бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била
окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости
и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са
намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског
освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.
Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925.
и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог
облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен
21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима
у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским,
епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза
Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.
Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је
италијанска војска, али причињена штета није била велика.
Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту
Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића.
Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после
Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати
Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска
капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном
месту стоји маузолеј.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Petar II Petrović Njegoš

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu