Miloš Obrenović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 3:57 am

(Добриња, ужички округ, око 1780 - Београд, Топчидер, 1860), вођа Другог српског устанка и кнез Србије



Учествовао је у Првом српском устанку и посебно се истакао при освајању Ужица,
1807. После слома устанка остао је у Србији и предао се Турцима (1813).
Када се турски терор поново појачао, побегао је из Београда и 1815.
подигао Други српски устанак. Потукао је Турке код Палежа (Обреновац),
на Љубићу и на Дубљу у Мачви. Са Марашли Али-пашом закључио је 1815.
усмени споразум. За Србију, тада само Београдски пашалук, добио је
веома ограничену аутономију, коју је сналажљивошћу све више проширивао.
Турским хатишерифом (свечана повеља) Србији је 1830. призната унутрашња
самоуправа, а Милошу наследност кнежевског достојанства.
У унутрашњој политици био је крут, безобзирно је уклањао своје противнике
(наредио 1817. убиство Карађорђа, вође Првог српског устанка). Био је
најбогатији човек Србије. Његов деспотизам буди незадовољство у народу,
па су побуне избијале у разним крајевима. Цариградска порта издаје
1838. нови хатишериф којим ограничава Милошеву власт. Незадовољан овим,
1839. абдицира. Убрзо потом династију Обреновића смењују Карађорђевићи,
а владар постаје кнез Александар Карађорђевић. Одлуком Светоандрејске
скупштине, 1858. године, Александар је збачен. Милош поново постаје
кнез и свечано улази у Београд 1859. Влада још непуне две године, до
смрти 1860.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:01 am

.

KNEZ SRBIJE MILOŠ OBRENOVIĆ VELIKI
Narod pripoveda, narod veruje, a glas naroda glas sina Božjega…
Ustanak 1804. planu, obuhvativši Šumadiju, Podrinje, Posavlje i
požarevačko Pomoravlje s Resavom. Koračajući živo napred, ustanici
imadoše prilike svakoga dana davati letopiscu neobičnoga gradiva, i u
tom se uspehu jednoga dana po osvojenju Karanovca kretoše da uzmu i
carski grad Užice. Svaki uspeh dotle iznese po koje novo ime na glas:
dvojno osvajanje Užica vezano je za slavu imena, onda još vrlo mlada i
malo znana vojvode Miloša Obrenovića.
Glavni zapovednik te srpske vojske, Jakov Nenadović, imađaše uza se
protu Matiju Nenadovića, rudničkoga vojvodu Milana Obrenovića sa bratom
mu Milošem, arhimandrita račanskoga Hadži-Melentija, protu gučanskoga
Milutina, čuvenoga kapetana Radiča Petrovića, popa Luku Lazarevića,
Cincar-Janka, Lazara Mutapa, kneza Grbovića i druge. Dva srpska topića
nateraše suze na oči starim užičknm Turcima još pre boja kad ih,
izišavši da odvrate raju od napadanja na carski grad, opipaše svojim
rukama i uveriše se da nisu od drveta, kao što su oni dotle mislili.
Srpska vojska opkoli Užice sa sve četiri strane: sa severa na
Tatincu i na Krčagovu do Kruščice stajaše glavni zapovednik Jakov, sa
zapada od Ponikava knez Milić Kedić i arhimandrit Hadži-Melentije sa
Sokoljanima, s juga na Zabučju prota Milutin, a s istoka uz Đetinju
Milan Obrenović sa bratom Milošem.
Noć u oči Svetoga Ilije 1805. godine bejaše krasna i u čarima
raskošna letnja noć. Vojvoda Jakov zakaza u to doba sastanak svih
starešina na Kruščici. Tu se imađaše dovršiti sporazum o napadu, a to
bejaše, za svaki slučaj, i poslednje viđenje vojvodâ i starešinâ, jer
je za malo već trebalo otpočeti odsudnu borbu.
Velika vatra osvetljavaše zborno mesto njihovo, tisućama varnica
poletahu nebu a sa njima se dizahu i strepnje koje u srcima zavladaše.
Moglo se znati — i znalo se — šta će se dobiti ako Užice bude
osvojeno. Ali se teško mogahu predvideti zle posledice kobnoga neuspeha
pa možda i pogibije. Ko zna gde bi se onda zahuktana nesreća narodne
propasti zaustavila? U Užicu zapovedahu janičarske starešine: Omer-aga,
izaslanik besnoga Hafis-paše niškoga, strašni Bego Novl,anin,
Osman-aga, brat dahije Fočić-Mehmed-age. Borba sa njima ne bejaše šala.
Tisuću slutnja ispunjavahu grudi srpskih glavara; stotinu strepnja
strujaše dušama njihovim; a misli — čas vedre i mile, što prijatnom
toplinom zagrevaju srca, časom strašne i crne, od kojih se duševnim
očima stvaraju najužasnija priviđenja nesreće narodnoga ustanka —
takmičiše se u brzini sa bezbrojnim iskrama svetloga plamena što
obasjavaše ovaj čudnovati zbor...
Većanje nije trajalo dugo i sporazum je bio gotov. Noćas će se
odsudno napasti puščanom i topovskom vatrom. Još su samo koji trenutak
glavari na okupu, a onda će se razići na četiri strane i očekivati
ugovorene znake za napad.
Tada priđe vatri jedan Kremanac, čovek u najboljim godinama, za koga
je vojvoda Jakov već znao da je dotle o mnogim n mnogim događajima
unapred kazivao svoj sud, za čudo uvek tačan.
— Znaš li — upita ga Jakov sada — šta nam nosi sutra Sveti Ilija?
— Sreću! — odgovori onaj s mesta.
— Bog te čuo! — prihvati Jakov. — A šta misliš: ko će ovde na kraju
krajeva zapovedati? — dodade Jakov očekujući odgovor: Srbi ili Turci.
— Evo čuj: biće mnoge krvi, mnogo će se dobiti, i opet: sve će se
rasuti, i sve će ostati — eno na onome! — odgovori upitan i prstom upre
na Miloša, koji seđaše na kladi baš kraj samog ognja.
— Ne može biti? — namrgođeno prozbori Jakov.
— Istinu ti velim!
— Hajd' ne zaludniči! — završi Jakov govor gotovo srdito. — Bolje bi
ti bilo da si malo prilegao, jer ti, boj se, Bego Novljanin neće dati
zore odspavati.
S čudnim nekim osećanjem pogledahu glavari ispod očiju Miloša; a kad
se, gotovo odmah za tim, raziđoše svak svojoj vojsci, i Miloš se krete
— ali s kakvim mislima, s kakvim osećajima, to listovi istorije ne
znaju kazati. Da li je te noći duša njegova tako rano — jer on tada
bejaše tek u dvadeset-petoj godini svoje mladosti — zapazila zvezdu
života njegova, ili mu je život tek tada nastajao?
Istom je mogao stići svak na svoje mesto, as Kruščice dade prota
Nenadović Turcima u Užicu aber da njihova vlada prestaje. Za malo — pa
se oko Užica steže gvozdena karika srpske opsade, i borba se razvi na
svima stranama pa se produži i sutra dan, dok po podne Turci ne dadoše
znak da žele pregovarati o — predaji.
Grad — varoš — pade, tvrđava osta, ali se urediše odnošaji dvojne vlasti. I tolikim uspehom bejahu Srbi sada zadovoljni.
Prvi koji uđe u Užice bejaše Miloš. Njemu je bilo suđeno da završi oslobođenje toga kraja.
Kad već i beogradsku tvrđavu imadoše u svojim rukama, srećni
ustanici srpski pođoše napred. Na putu je stajala — užička tvrđava. Nju
osvoji Miloš 1807. Ali pri jurišu na šanac Miloš pade teško ranjen:
olovo mu prožsže grudi. II dok su srećni pobedioci ulazili u tvrđavu,
za ranjenoga se vojvodu spremahu neobična nosila: između dva konja,
koji iđahu jedan za drugim razviše trubu platna i na nj položiše
ranjenika pa ga ponesoše u Beograd.
Teške rane junak prebole i opet se javi izvidan i ojačan. A glas mu
iz dana u dan rastijaše, da skori događaji potvrde istinitost neobične
reči od pre nekoliko godina...
Pa ipak, kako se obično zove, prvi ustanak nije ono polje rada na
kome je Miloš odnosio najveće megdane svoje. Mlad, zdrav, srčan, hrabar
junak i mudar vođ — Miloš je ime svoje, i u toj periodi narodne
istorije, upleo u onaj venac kojim je sudbina, za tolike trnove vence,
nagradila savest naroda srpskoga. Pa opet — rođen od roditelja Todora i
Višnje u Srednjoj Dobrnji, selu nahije užičke, na Todorovu Subotu
godine 1780. i odrastao u brizi za sačuvanje svoje ličnosti a za tim
razvijajući rad kao pomoć i dopunu radu starijega brata, po majci,
Milana Obrenovića, velikoga vojvode rudničkoga — Miloš je upravo
poslednjih godina te periode događaja stao u red onih koji su imali da
odlučuju o sudbini zemlje i naroda. Ali to bejahu teške godine i među
njima najteža poslednja, 1813. Poslednji i najžešći otpor na zapadnoj
strani Srbije dade Miloš na Ravnju, gde su Srbi, po rečima Vuka
Karadžića, „za sedamnaest dana takovu vatru izeli i muku podneli, kakva
ni na jednome kraju Srbije nije bila«. Poslednja, pak, odluka koju je
Miloš imao izvršiti, donesena je u najtežem času: na glas da je Vožd
ostavio zemlju i da su Turci prešli Moravu, bude izabran Miloš da sa
dve hiljade konjanika poteče Beogradu dokle ga Turci nisu zauzeli. Ali
ustopce za prvim stiže i drugi glas: Beograd je pao a Turci zašli u
Šumadiju, robeći i paleći. Miloš ipak pođe niza Savu. Na Zabrežju se
nađe s Jakovom Nenadovićem koji ga pozva da se skloni u Srem. Tada je
Miloš izrekao one znamenite reči:
— Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, šta je vajde da i
ja sam živim? Dosta je braćo izginulo vojujući sa mnom; pravo je da
poginem i ja, kad drugojače nema života!
I Miloš, jedini od velikih vojvoda, ostade u Srbiji. Poslednji
pokušaj njegov da se odupre Turcima bi u gradu užičkom, za njega tako
znatnom kraju; ali ne imajući ni hrane ni ubojnih potreba, morade
napustiti Užice i saznavši da su se Turci već smestili i u njegovu domu
u Brusnici, Miloš — i ako bejaše svoju porodicu sklonio pod planinu
Kablar — pođe pravo u pogibao. Kod takovske crkve, kod koje će se posle
godinu i nešto više dana započeti nova perioda srpske istorije, Miloš
se preda Ali-agi Serčesmi, koji ga odmah prizna za kneza nahije
rudničke.
S jeseni 1814. smesti Miloš svoju porodicu u selo Crnuću.
Prilike bejahu neobično teške: u početku razborita, kad ostade na
Sulejman-paši Skopljaku uprava turska htede povratiti dane minule
vladavine dahiske. Ali ta želja turska izazva u Miloša koji sada bejaše
glava i nada naroda u Srbiji odluku da se — sila silom progoni.
I dotle spreman, na Cveti 11. aprila 1815. u malenoj crkvi
takovskoj, čuvanoj ograncima rudničkih planina, bi još jednom utvrđen
dogovor narodnih prvaka koji složno staviše Miloša na čelo pokreta.
Odatle se Miloš javi u Crnući i, obučen u vojvodsko odelo, razvi
zastavu vojvodsku uzviknuvši:
— Evo mene; eto vas — rat Turcima!
Otpoče nova vojna, u kojoj se ističu naročito bojevi na Ljubiću,
Požarevcu i Dublju. Procenivši snagu svoga, toliko iznurenoga, naroda,
i znajući menljivost sudbine i varljivost ratničke sreće, Miloš ne
mišljaše kušati boga Marsa. Već u samom početku novoga pokreta program
rada Miloševa bejaše jasan i utvrđen: odbrana od zulumćara; ne rat
protiv cara; pogodba sa carem o izvršenju onoga na što je Turska već
obavezna i što je devetogodišnjom vojnom srpskom bilo izvojevano;
vratiti stvar na ono mesto s kojega ju je sticaj prilika potisnuo bio
poslednjih godina. Taj mudri program izvede mudri Miloš do kraja.
Pobedama u pojedinim bojevima bejaše izvršena prva tačka; a kad se na
Drini i Moravi pojaviše velike vojske sultanove, Miloš, stupivši u novu
pogibao, izvede i drugu tačku: predstavnici turskoga carstva stupiše u
pogodbu. Teško je bilo dovesti stvar dotle. Vlada prvoga krivca,
Skopljak-paše pade. On htede ponoviti dane dahiske uprave; neumitna
sudbina ponovi na njemu kaznu dahijâ. Dotle rad Milošev imađaše za
obrazac rad narodnih starešina prvoga ustanka. Od toga trenutka on
menja način rada, jer je promenjeno p polje rada: sa ratničkoga pređe
se na diplomatsko bojište. Osnova za taj rad bejaše već ranije
spremljena tolikim žrtvama; trebaše samo um koji će ga izvesti: za to
se javlja Miloš. I on uspe u prvim pregovorima sa silnim Marašlijom:
srpska deputacija ode u Carigrad a kad se ona otuda vrati, siđe
Marašlija u Beograd u kome se nastaviše novi pregovori. Zbir svega
pregovaranja Miloševa dovede stvar lagano dotle da se iz skromnih
početaka razvi — država srpska. Iz dana u dan koračajući napred, stalan
u odluci koja snaži Srpstvo a ruši pređašnju silu tursku, uveren u
pobedu svoju i svoga naroda — Miloš upotrebi sve sile i sve prilike da
Srbija doživi znameniti dan Sv. Andrije 1830. kada je na Vračaru, na
spalištu Sv. Save, pročitan hatišerif kojim se Srbija priznaje za
državu. Bezbrojne su smetnje, u zemlji i van zemlje, stajale Milošu na
putu i on ih je savladao: umom i odlučnošću.
Bukureški Mir od 1812. ugovaran u ime dva silna cara, izvršio je, u
koliko se Srba ticao, tek Miloš. Nimalo manji ne bejaše posao izvesti
odredbe toga mira nego steći prava na njih. Istorija života Miloševa
1815.—1839. u isto je doba istorija nove države srpske, sudbina
istoriskog Mira Bukureškog u odredbama koje Srpstvo obuhvataju.
Godine 1830. Miloš je svečano potvrđen u dostojanstvu naslednoga
Kneza Srbije, u kojoj, postigavši uspeh s polja, ne bejaše unutra još
sve uređeno. Borbe na tome polju dovedoše do ustava po kome je Porta,
kao vrhovni sudija srpskim savetnicima, mogla u svako doba ukočiti
svaki rad srpski i onemogućiti akciju Miloševu. Stoga Knez Miloš 1.
juna 1839. dâ ostavku na presto u korist svoga starijega sina Milana i
skloni se u Vlašku.
Godine su se nizale, događaji su se razvijali dotičući se, često,
krajnosti, Knez je Miloš imao različitih doživljaja, koje je sve
isplatio i krunisao narod u Srbiji kad je Staroga Gospodara, na
znamenitoj Svetoandrejskoj Skupštini, pozvao na presto srpski 11.
dekembra 1858. Stari Gospodar uđe u Beograd 25. januara 1859, obiđe
Srbiju, ia ušavši na taj način u Obećanu Zemlju ispusti svoju veliku
dušu na Krstov dan 1860. u svome dvoru u Topčideru, da potomstvu ostane
kao Miloš Veliki.
„Narode — snago moja!” bejaše deviza Miloševa. U njoj je
karakteristika unutarnje uprave njegove: između prestola i naroda ne
mogaše biti srednjega staleža. Ideju, pak, nacionalnu, kojoj je Miloš
bio predstavnik svojim radom u pitanjima poglavito spoljne prirode,
lepo je karakterisao njegov biograf i lični poznavalac: „U ljubavi, u
mržnji; u prijateljstvu, u neprijateljstvu; u izdašnosti, u tvrdovanju;
u vlasti i bez vlasti — Miloš je bivao i prav i neprav; i otvoren i
lukav; i bujan i smotren; i veran p zaboravan; i stalan p promenljiv;
ali, u težnji da ruši Turstvo i da diže Srpstvo, bio je svakad jedan
isti, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, svakad dostižan
n nikad umoran”.
Srpstvo i Srbiju on je ovako stavljao jedno prema drugome:
— Srbija treba da je kao kakav vitez na belom konju na vrh kakvoga
velikoga brega. Odelo na vitezu, njegovo oružje, i orma na konju treba
da se sjaje na daleko, te da mame Srbe sa svih strana u ravan oko onog
brega, na kom stoji vitez. On s toga mesta ne treba da silazi dokle god
sva ravan pod bregom ne bude puna naroda tako da za tuđine ne ostane ni
malo mesta...
U braku s odličnom saputnicom svoga života, Kneginjom Ljubicom,
Miloš je imao ženske dece i dva sina: Milana i Mihaila. Mihailo je bio
ponos svoga oca n nada srpskoga naroda. —
Lik je po jednoj od slika Narodnoga Muzeja u Beogradu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:04 am

ЛИК СА „ЗАБАВНИКОВОГ” НОВЧИћА - Милош Обреновић
Ћути па пиши, или пиши па ћути
Кнез Милош је владао и ушао у историју као Обреновић, мада то није било
његово право презиме. Иако неписмен, отргао је Србију од турског
ропства, а све до смрти, чак и на врхунцу моћи, живео је и понашао се
на старински начин, као човек са села


Кнез Милош Обреновић, рад сликара Уроша Кнежевића из 1835. године.
Милош је био средњег раста, стамен, громовитог гласа. Говорио је брзо и
кратко а памтио за тројицу. Кад му је било време, није имао могућности
да научи читање и писање, касније - није хтео. Мислио је толико брзо да
говором није сустизао мисли па га је често тешко било разумети, чинило
се да заплиће језиком.
И на власти је живео као
човек са села. Уосталом, такво је време било, Србија и није имала
грађане и градове „по европски”. Турцима су припадала сва права, а
српској раји кулук и аргатовање. Једино чиме је народ могао да се
одупре насилницима било је срце и оштроумност сељака. Милош је његов
изданак.
Презиме кнеза Милоша посебна је прича.
Изгледа невероватно да човек који је подигао Други српски устанак,
коначно ослободио Србију од турског ропства, затим дуго година владао и
утврдио владарску лозу, а све с презименом Обреновић - није био
Обреновић!

Кнежев конак у Топчидеру, литографија немачког сликара Куна фон Квицова из 1856. године.

Милошева мајка Вишња два пута се удавала. С првим мужем Обреном Мартиновићем из
села Бруснице изродила је синове Јакова и Милана и кћерку Стану. Рано
је остала удовица па се преудала у селу Средњој Добрињи у ужичкој
нахији за Теодора-Тешу Мијаиловића с којим је имала три сина: Милоша
(потоњег кнеза), Јована и Јеврема. Право презиме кнеза Милоша по оцу
би, дакле, требало да буде - Мијаиловић. Али није. Милош је још у
младости претворио очево име у презиме и постао - Теодоровић. Тако је
завођен у службене књиге док му једног дана није пало на памет да име
мајчиног првог мужа Обрена преметне у презиме те је тако постао -
Обреновић! Истина, то је прво учинио Обренов рођени син Милан. Милошев
поступак може да се правда тиме што је био близак с полубратом Миланом
и што је овај Милоша, некадашњег сеоског слугу, издигао до војводског
положаја.
Милош Обреновић је био храбар и
постојан и часно је стекао углед у Првом српском устанку. Када је после
неуспеха устанка почела бежанија народних вођа у Аустро-Угарску, сусрео
се с Јаковом Ненадовићем код Забрежја баш када се овај спремао да с
породицом чамцем пређе преко Саве. На Ненадовићево наговарање да и он
то учини, Милош је одговорио:
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:07 am

- Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим! Доста је браће изгинуло војујући са мном, право је да погинем и ја, ако другојаче немам живота!
Милош је био прек, али правичан. Пресуђивао је и одлуке доносио по исконском осећању за правду. У говору је често употребљавао узречицу „Чиниш ’волико!” Волео је и да опсује, али је у псовкама ретко помињао оца. Говорио је да отац плаћа порез па није ред да се ружи! Када би се ражестио - звиждукао би а сви из околине се склањали. Срећом, брже би се одљутио него наљутио. Новац, а често и људе, сматрао је средством за постизање циља. Није био тврдица, али је пазио на сваку пару.
Волео је да измишља надимке људима. Противници и пакосници узвраћали су му истом мером. Називали су га Чврга због велике израслине на левом образу коју су му лекари касније уклонили.
Важио је за веома лукавог па је муњевито налазио решења и у најтежим приликама.
Када је у преговорима с Турцима дошао у Београд и предао се паши као талац, присуствовао је набијању на колац главе Станоја Главаша коју су сејмени донели пред пашин сарај. Један од Главашевих убица упита Милоша:
- Виде ли, кнеже, ову главу?
- Видех! - одговорио је мирно, али не и изазивачки, Милош.
- Е, бива, сада је и на твоју ред!
- Ја сам своју, честити ага, давно метнуо у торбу! А ова што је видиш на мени, није моја него туђа! - узвратио је кнез и окренуо се према паши.
Милош је умео с Турцима. Знао је да су као војна сила неупоредиво јачи и да ратовањем неће много постићи. Зато је 1815. с Марашли Али-пашом склопио у Ћуприји договор о примирју прилично неповољан за Србију. Незадовољне војводе, нарочито Павле Цукић, прекоревале су га због тога, појединци су тражили да се настави војевање. Милош је слушао, а онда плануо.
- Море, људи, носите ли на рамену тикву или главу! Стан’те мало, да макар једну погачу испечемо на кућанском огњишту! После ћемо да гледамо шта ћемо и како ћемо! Не мора се све уједанпут!
Године 1815. Куршид-паша, босански везир, кренуо је с великом војском на српске устанике. Зауставио се на Дрини и позвао Милоша на преговоре. Српске војводе договарале су се у Китогу испод једног грма да ли Милош да пређе Дрину или да одбије пашин позив. Милош је одлучио: ићи ће па шта буде. Војводе ни да чују. Не знајући како да убеди Милоша, Паштрмац, познатији као Амиџа, завапи:
- Слушај, господару, ако ти је мрети, дела скочи са овог грма па погини међу нама!
- Добро, Амиџа - одговори Милош - ако ја одем, пос’о свршим и здрав и жив се вратим, ко ће онда бити будала: ја или ти?!
- Ни ти ни ја, господару, него везир који те пусти! - прекрсти се Паштрмац.
Милош није трпео поговора. Ређе би одбрусио, а чешће лукавим закључком стављао тачку на разговор. Тако је неком приликом позвао Јакова Живановића и наредио му да напише „диплому” кнежевом миљенику, додуше талентованом момку, којом га поставља за „шефа” редовне војске. Живановићу није било право те је покушао бираним речима да објасни кнезу како се каријера гради корак по корак, искуства ради. Слушао кнез стрпљиво, па када му је дојадило, пресече:
Слушај, Јакове, знам ја да ти умеш лепо говорити, али сад ћути па пиши, или пиши па ћути, које волиш!
Нешто слично збило се у Крагујевцу. Наредио кнез да свака кућа има да засади виноград на оближњем брду, али Крагујевчани гракнуше како њима „чаршилијама” грожђе не треба.
- Е, ако је тако, онда ћу свакоме ко не послуша запалити кућу! - расрдио се кнез.
Крагујевчани се препадоше и дадоше на посао. Кнез позва „исправника” вароши и упита шта веле грађани.
- Богами, господару, не сме нико да псује, али куну сви!
- Ако, море, имаће кад и благосиљати! - насмеја се Милош.
Погодио је.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:08 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:09 am


Конак кнегиње Љубице снимљен 1876. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Obrenović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu