Jovan Sterija Popović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Jovan Sterija Popović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:30 am


Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u
trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru
i Pešti, a prava u Kežmaroku. Još kao dete zbog slabog telesnog sastava
i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku,
sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca.
Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima
velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku
značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi
mnoge pojave tog društva. Njegova majka koju je ceo Vršac znao pod
imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga
slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona
pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim
nazivom Racki Vršac (Raizisch Werschetz).
Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se
nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne
– Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“
prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa.
Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku
borbu c ocem oko daljeg školovanja.Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac
doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole
Neškovića.
Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi
kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog
Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo
Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom
krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.
Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima
prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i
najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska
uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi
bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu.
Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i
pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u
Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim
odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i
Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u
Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama
bila spisateljka.
Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok
nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja
je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom
položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske
srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva.
Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne
biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog
beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren
njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu,
usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Sterija Popović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:31 am


Pokondirena tikva, Novi Sad 1838

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima,
ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po
nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy
bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana
Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ ili „Milan
Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog
romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković,
koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir
srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake
vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“)
ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane
Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost
koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod
njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost,
utoliko je postajao realniji.
On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u
ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre
njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu
imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima
ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim
razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji,
ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je
gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.
Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične
dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“,
„Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije
istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i
shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije:
„Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa
predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo
popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.
Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao
komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent.
Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena
tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i
„3la žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu:
„Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“.
Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja,
šaljive ili satirične sadržine.
Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih
zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije
od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke
vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo
istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i
usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim
istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena
za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje
vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala
samo drama „Smrt Stefana Dečanskog“.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Sterija Popović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:31 am


Izvedena 28. Novembra 1867. godine, Srpsko narodno pozorište.

U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti
stvoreno pre njega, i do danas (1938 g., op. Golija) ostao najbolji
srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za
klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno,
objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva.
Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna
stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji
nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor,
najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira
izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan
pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog
svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu
naćni pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove
bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i
komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio:
njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt
književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički
prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove
i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao
mladić radio. 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je
književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim
pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije
građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička,
lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i
razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i
nepopravivoj bedi ljudskoj.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Sterija Popović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:33 am

JOVAN STERIJA POPOVIĆ - PROFESOR LICEJA

Jedan iz plejade srpskih pravnih pisaca iz 19. veka koji je po svom profesionalnom radu i angažovanju značajan za razvoj srpske pravne nauke i pravničkog obrazovanja je i Jovan Sterija Popović, koji je širokoj javnosti poznatiji kao književnik. Sterijin književni opus bacio je u zasenak njegov doprinos razvoju naše pravne misli iako je Sterija bio pravnik po obrazovanju i, pored književnih dela po kojima je poznat i slavan, napisao je i objavio preko šezdesetak stručnih radova, među kojima je i veliki broj udžbenika iz različitih naučnih oblasti.
Malo je poznato da Jovan Sterija Popović pripada prvoj generaciji srpskih profesora prava koji su delovali u periodu kad je Licej premešten iz Kragujevca u Beograd i kad je dobio prvu godinu studija prava. U vreme kad je u Srbiji bilo malo pismenih stanovnika i kad je započelo školovanje prvih pravnika, na Liceju su utemeljene pojedine savremene nastavno-naučne discipline i kreirani prvi programi obrazovanja pravničkih kadrova u Srbiji. Za to je posebno zaslužan sâm Jovan Sterija Popović. Kao jedan od prvih nastavnika prava na Liceju, Jovan Sterija Popović je uveo građansko procesno pravo, kao nastavno-naučnu disciplinu, u nastavni program Liceja, na samom početku njegovog rada i kreirao prvi nastavni program za ovaj nastavni predmet.

Jovan Sterija Popović, jedan iz plejade školovanih Srba koji su živeli u Austrougarskoj, postao je profesor na Liceju, u svojoj tridesetičetvrtoj godini života. Posle završenih studija prava u Kežmarku (Slovačka), profesure u gimnaziji i prakse u advokaturi, Jovan Sterija Popović se javio na konkurs koji su objavile srpske vlasti za nastavnika u Liceju 1840. godine.
U prijavi na konkurs upućenoj Ministarstvu prosvete, Jovan Sterija Popović je, između ostalog, naveo da je položio advokatski ispit sa pohvalnim uspehom, da je bio zakleti advokat sa iskustvom u parničnim stvarima, da poznaje mađarsko i austrijsko pravo i da je objavljivao radove na srpskom i latinskom jeziku. Pored toga, Sterija Popović je u prijavi naveo da želi da njegovo angažovanje kao profesora bude tretirano kao probni rad, ali tako da on potraje duže zbog složenosti i značaja profesorskog posla koji zahteva ozbiljnu pripremu i proveru, kao i da bi profesorska plata, zbog skupoće i teškoće oko nabavke literature, trebalo da iznosi 800 talira godišnje.
Pored Jovana Sterije Popovića, na konkurs su se javila još dva kandidata. Ministarstvo prosvete i Savet su se odlučili za Steriju Popovića zbog njegovog uspeha u obrazovanju, praktičnog iskustva, sposobnosti i književnog ugleda. Sterija je odmah pozvan da dođe u Srbiju i da započne sa radom u nastavi. Sterija je, pošto je dobio pasoš i saglasnost austrougarskih vlasti, odmah došao u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru kao privremeni profesor. Relativno brzo, zbog postignutih uspeha u nastavnom radu, Sterija Popović je postao redovni (“dejstvitelen”) profesor Liceja.
Ukaz o njegovom postavljenju za profesora Liceja knez Mihajlo je potpisao novembra 1840. godine i Sterija je položio zakletvu decembra 1840. godine.
U toku svoje profesorske karijere na Liceju, započete u jesen 1840. godine, koja je trajala do oktobra 1942. godine, kada je postao načelnik prosvetnog odeljenja Minstarstva prosvete, Jovan Sterija Popović je predavao na Liceju Prirodno pravo i Kurijalni štil i Sudejski red pri građanskim parnicama.
Predavanja iz Prirodnog prava, prema Rajićevom nastavnom planu, Sterija je držao 1840/41 u Kragujevcu i 1841/42 godine u Beogradu, sa fondom od šest časova nedeljno. Rukopis ovih njegovih predavanja, koji je sačuvan, objavljen je tek 1995. godine.
Jovan Sterija Popović je sâm kreirao nastavni program Prirodno pravo koje je predstavljalo uvodni predmet u pravničko obrazovanje i pružalo elementarna znanja o pravu kao društvenom fenomenu. Program prirodnog prava obuhvatao je oblast teorije prava, privatnog prava, teorije države i međunarodnog prava. Literarnu podlogu njegovih predavanja činilo je tridesetijedno delo na nemačkom i latinskom jeziku.
U vreme kad je započelo školovanje prvih pravničkih kadova na Liceju, rad na donošenju Građanskog zakonika bio je još uvek u toku tako da nije bilo uslova da profesori prava drže predavanja iz građanskog prava, niti su prvi školovani pravnici na Liceju mogli da steknu osnovna pozitivnopravna znanja iz domena građanskog materijalnog prava. To je i bio razlog što se Jovan Sterija Popović zalagao za uvođenje rimskog prava u nastavni plan Liceja kako bi prvi srpski pravnici školovani u zemlji stekli elementarna znanja iz građanskog prava. Svoj predlog za uvođenje rimskog prava u nastavni plan Liceja obrazlagao je, između ostalog, i time što je rimsko pravo temelj i osnov svim građanskim zakonicima i što se ono predaje i izučava na evropskim univerzitetima. Sterija je imao i želju i nameru da predaje rimsko pravo. Da bi mogao da se blagovremeno pripremi za nastavu iz ovog predmeta, Sterija je molio da Ministarstvo blagovremeno donese odluku o njegovom predlogu da Rimsko pravo uđe u nastavni plan Liceja da bi se on preko letnjeg raspusta pripremio za nastavu iz ovog predmeta tako što bi pripremio “kompendijum”. Iz toga se vidi da je Sterija imao nameru da sačini neku vrstu priručnog udžbenika.
Ministarstvo prosvete je poslalo profesora Steriju Popovića u Beč da prisustvuje ispitima srpskih pitomaca koji su se školovali u Beču. Za vreme svog boravka u Beču, Sterija je upoznao Vuka Karadžića sa svojim idejama o nastavi iz rimskog prava na Liceju i, zahvaljujući angažovanju Vuka Karadžića, odobren je Sterijin program za nastavu iz rimskog prava i preporučeno mu je da započne sa pripremama i da se u toku svog boravka u Beču snabde neophodnom literaturom. Kasnije, kad je 1844. godine donet Srpski građanski zakonik, sâm Sterija je, kao načelnik Ministarstva prosvete, doneo akt o promeni nastavnog plana i predavanja iz građanskog prava uvrstio u nastavni plan.
Izučavanje građanskog procesnog prava u Srbiji započelo je 1841. g. na Liceju upravo zahvaljujući Jovanu Steriji Popoviću.
Prva predavanja iz građanskog procesnog prava Jovan Sterija Popović održao je u letnjem semestru šk. 1840/41 godine kao “Uvod u sudejski građanski red i kurijalni štil”. Iz samog naslova kursa vidi se da su predavanja obuhvatala, pored građanskog sudskog postupka, i sudski (formalistički) stil.
Potrebu za nastavom iz civilne procedure objasnio je sâm Sterija Popović u pismu koje je uputio Ministarstvu prosvete 14. juna 1841. godine, pošto je samoinicijativno održao nastavu iz ovog predmeta. Ministarstvo je prihvatilo njegov predlog 17. juna 1841. godine, i građansko procesno pravo je postalo deo nastavnog plana Liceja. Kasnije, prema nastavnim planovima koji su važili za Veliku školu, građansko procesno pravo je postalo neophodan i stalni predmet na studijama prava.
Sterija je bio motivisan nizom razloga da samoinicijativno započne sa nastavom iz građanskog sudskog postupka. S jedne strane, to je, nesumnjivo, posledica samog Sterijinog koncepta prirodnog prava. Sterija je smatrao da pojedinci i građani imaju razna i različita subjektivna prava, koja su prirodna i urođena. Samo postojanje građanskih subjektivnih prava, po prirodi stvari, nalaže i postojanje pravila o njihovoj sudskoj zaštiti u parnici ukoliko ona eventualno budu povređena. S druge strane, postojala je i neophodna normativna osnova. Ustav Knjaževstva Srbije od 1838. godine, kojim je bila obuhvaćena osnovna ustavna materija, priznao je, pored političkih, i građanska prava u skladu sa osnovnim političkim i ekonomskim principima tadašnjeg buržoaskog društva. Iako se među garantovanim pravima građana nije nalazilo i pravo na pravnu zaštitu, kao posebno javno subjektivno pravo, Ustavom je bila obezbeđena i garantovana sudska zaštita jer je bila predviđena organizacija sudova i njihova nadležnost i proklamovan princip zakonitosti. Zbog toga je bilo sasvim prirodno da budući pravnici u toku svog školovanja izuče organizaciju pravosuđa i sudsku proceduru, kao metod sudske zaštite građanskih subjektivnih prava. Pored toga, stanje kadrova u tadašnjem pravosuđu nesumnjivo je ukazivalo na potrebu da se u program obrazovanja pravničkih kadrova uključi i izučavanje civilne procedure.
Sterija je u toku svog školovanja izučavao građansko procesno pravo, koje je, kao advokat, primenjivao u praksi i bio je duboko svestan značaja civilne procedure, ne samo za očuvanje pravnog sistema jedne države, uspostavljanje zakonitosti i vladavine prava, već i za zaštitu subjektivnih građanskih prava pojedinaca.
U aktu koji je uputio Ministarstvu prosvete, pošto je nastavu održao i samoinicijativno proširio nastavni program, Sterija objašnjava da je to učinio iz ljubavi prema opštem napretku.
Ministarstvo prosvete je prihvatilo Sterijin predlog 17. juna 1841. godine i građansko procesno pravo je postalo nastavna disciplina koja se predaje i ocenjuje na ispitima.
U vreme kad je Sterija započeo prva predavanja iz građanskog sudskog postupka, organizacionim propisima u Srbiji su bili ustanovljeni sudovi, kao specijalizovani organi za pružanje pravne zaštite. Normativnu podlogu njegovih predavanja iz predstavljale su, pre svega, odredbe Ustava Knjaževstva Srbije od 1838. godine. Odredbama čl. 30-37. ovog Ustava bile su postavljene osnove sudske organizacije. Ustanovljena su tri suda za “ispunenie pravosudija”: primiritelni sudovi u selima, prvostepeni sudovi u varošima i Veliki (Apelacioni) sud u prestonici. Sudstvo je potpuno bilo uređeno Privremenim ustrojstvom primiritelnih sudova od 17. juna 1839. godine, Ustojstvom okružnih sudova i Ustrojstvom Velikog (Apelacionog) suda od 26. 1. 1840.
Predavanja o sudovima i njihovoj organizaciji bila su predmet izučavanja i u drugim nastavnim disciplinama koje su se predavale na Liceju.
Zahvaljujući Steriji Popoviću, građansko procesno pravo je definitivno postalo predmet samostalne naučne discipline koja se izučavala na Liceju kao deo pravničkog obrazovanja. Sterija je, kao idejni tvorac prvog nastavnog programa iz građanskog procesnog prava, istovremeno započeo prvu teorijsku obradu građanskog procesnog prava. To je, istovremeno, bio i neoboriv dokaz da građansko procesno pravo predstavlja samostalnu granu javnog prava, različitu od privatnog građanskog prava. To pokazuje, istovremeno, da su se i u Srbiji onog doba, na naučnom planu, pratili i sledili tokovi evropske pravne misli i da Srbija onog vremena, zahvaljujući Steriji Popoviću, nikako i nipošto nije bila naučna provincija.
Sterijin program građanskog procesnog prava pokazuje da je on u okviru ove nastavno-naučne discipline predavao, pored parničnog procesnog prava i izvršno procesno pravo u skladu sa shvatanjem koje je dominiralo i u zakonodavstvu i u teoriji onog vremena. Sâm postupak izvršenja tretiran je kao prirodno i pravno produženje parničnog postupka. On se nije razdvajao od parničnog postupka, kao postupka utvrđenja, niti se tretirao kao samostalna institucija. Sterija je, u skladu sa tada vladajućim shvatanjima o odnosu parničnog i izvršnog postupka, smatrao da parnični i izvršni postupak nisu zasebne pojave već dva povezana stadijuma građanske parnice koja obuhvata, s jedne strane, utvrđenje, a s druge strane, prinudno izvršenje spornih i povređenih subjektivnih građanskih prava. Sterija Popović tretira izvršni postupak kao deo sporne jurisdikcije u kojoj on predstavlja završnu fazu parnice. U toj fazi postupka, sud konačno sprovodi prinudno izvršenje građanskog subjektivnog prava da bi se uspostavio narušeni poredak objektivnog prava.
Najveći broj tema u Sterijinom programu zauzimaju pitanja koja se odnose na dokazivanje i pojedina dokazna sredstva, što je, s jedne strane, u skladu sa tadašnjim shvatanjima o značaju dokazivanja za rešavanje spora, a s druge strane, pokazuje da je Sterija, zahvaljujući svom praktičnom iskustvu u advokaturi, znao značaj dokazivanja za utvrđivanje istinitosti spornih činjenica i zakonitost odluke kojom se rešava spor.
Sterija Popović je nastojao da nastavu na Liceju unapredi nizom mera da bi studenti stekli što kvalitetnije znanje i neophodne pravničke veštine. Zbog toga su na prvom godišnjem ispitu pravnika, studenti Liceja su polagali usmeni i pismeni ispit iz građanskog procesnog prava.
Pismeni ispit je imao praktični karakter. Praktični deo ispita obuhvatao je tri zadatka na kojima se proveravalo znanje iz parničnog postupka. Sterija je studentima zadavao, kao praktični zadatak, da napišu tužbu, odbranu ili presudu. Pismeni, praktični deo ispita, Sterija je, sa ispitnim zapisnicima, dostavljao Ministarstvu prosvete.

Jovan Sterija Popović je posebnu pažnju poklanjao nastavnim metodama. Posebno je značajno da je bio protiv ondašnje mehaničke metode u nastavi koja se svodila na diktiranje (“kazivanje u pero”) zbog nedostatka udžbenika. S druge strane, hvatanje beležaka po diktatu, nije dovoljno za ozbiljno studiranje. Nažalost, za razliku od Prirodnog prava, nisu sačuvana Sterijina predavanja iz građanskog procesnog prava koja bi, zbog njegovog poznatog zalaganja za izgradnju naučne terminologije, bila dragocen izvor saznanja o njegovim naučnim stavovima.

* * *

Nesumnjivo je da je Jovan Sterija Popović, kao prvi nastavnik građanskog procesnog prava u Srbiji, postavio našoj procesnoj nauci njene temelje i tako fundirao njen dalji razvoj i izgradnju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Sterija Popović

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 4:38 am

Јован Стерија Поповић (1806— 1856). Он је не само најбољи српски ...
.драмски писац XIX века, тво-рац српске комедије, него и једка од најзанимљивијих и нај-сложенијих књижевних појава свог времена. Рођен је у Вршцу 1806. године, од оца Грка и мајке Српкиње. У гимназији је добио солидно класично образовање и истакао се у прављењу стихова по античким обрасцима. По завршетку правних студија (1830) ра-дио је у Вршцу најпре као наставник латинског језика а затим као адвокат. Кад је у Крагујевцу основан Лицеј, позван је за професора. У Србији је живео од 1840. до 1848. године, најпре као професор природног права на Лицеју а затим као начелник министарства просвете. Одиграо је значајну улогу у организовању просвете и културе у младој кнежевини, учествовао у оснивању Друштва српске словесности, народног музеја и позоришта, писао школске уџбенике из разних предмета. Незадовољан приликама у којима је радио, иапустио је службу и вратио се у Вршац, где је, живећи повучено, разочаран и болестан, остао до смрти.
Књижевни рад му је врло разноврстан. Стерија се огледао у свим областима тадашње књижевности, био је романописац, ко-мадиограф, трагичар, песник, критичар, школски писац, а бавио се, као и већина тадашњих књижевника, и филолошким питањи-ма У почетку близак идејама Вука Караџића, касније се прикло-нио конзервативној струји и последњу књигу објавио црквеном ћирилицом. У његовом делу дошли су до изражаја сви стилски мравци и тенденције те хетерогене епохе: сентиментализам, кла-сицизам, предромантизам, да би се у најбољим својим комедијама приближио реализму.
Та разноврсност испољила се већ на почетку његовсг рада, када, још млад, објављује, једно за другим, историјски cnej посве-ћен Бугарској (1825), историјску драму Светислав и Милева (1827) и роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида (1828). У писању романа његова је каријера била најкраћа. Трезвен и кри-гичан, он је брзо увидео лажност и клишетираност-тадашњег српског псеудоисторијског романа. Због тога још један сличан по-кушај романа оставља у рукопису и пише шаљиви, пародијски спис Роман без романа (први део написан 1832. а објављен 1838), покушај српског Дон Кихота, у коме је исмејао главног представ-ника српског романа М. Видаковића и уопште романе сличног ти-па, па и своје.
Најзначајније подручје Стеријиног књижевног рада јесте црама. Писао је упоредо историјске трагедије, „жалосна позорја", како их је сам називао, и комедије, „весела позорја". Историјске драме, иако бројем и обимом превазилазе његов комедиографски рад, мање су значајне од комедија. У своје време < теријина „жалосна позорја" била су врло популарна због своје историјске садржине и родољубиве тенденције. Смета им прете-p;ma сентименталност, тежња за мелодрамским ефектима, недо-иољна мотивисаност радње и карактера. Од историјских драма иајбоља му је трагедија Смрт Стефана Дечанског.
Иако су у критици тог доба боље прошла „жалосна" од „весе-iiiix позорја", Стерији је од почетка било јасно да му комедија иајвише одговара. Пошто је објавио прву своју комедију Лажа и чиралажа, он је писао Вуку Караџићу: „Дакле после дугог тумара-ња и кривудања једва на правац изађох, а надам се да нећу с овог иута сврнути..." Стеријин рад на комедији може се поделити на i ри периода. Тридесетих година у Вршцу он пише своје класичне комедије: Лажа и паралажа. (1830), Тврдица или Кир Јања (1837), Покондирена тиква (1838). Четрдесетих година, за време боравка v Београду он за потребе театра пише краће шаљиве комаде и ла-крдије које су извођене али нису објављене за пишчева живота. И најзад, последњих година, опет у Вршцу, он се поново враћа ц)биљној комедији, уносећи у њу горчину разочараног човека: Неоград некад и сад (1853), Родољупци (објављена постхумно).
Стерија схвата комедију дидактички. „Театар је школа где се људи уче", каже он на једном месту, а о свом делу вели: „Конац мог писања је исправљеније...", „Моје је лечити род". У свим ње-говим комедијама, чак и у онима које се обично убрајају у лакрди-је, морални, дидактички моменат толико је наглашен да понекад остаје основни, конститутивни принцип структуре, потискујући комику. Иако се наслања на велику комедиографску традицију (Молијер је био један од писаца које је преводио и на које се угле-дао), он у многрме одступа од типа класичне комедије, нарочито у завршецима. Код њега нема срећних завршетака. Његов тврдица не добија свој новац натраг, он бива изигран и преварен да би тако схватио да је тврдичење мана која највише шкоди њему са-мом. И друге настране личности „лече" се сличним методом: Је-лицу из Лаже и паралаже присиљавају да се одрекне својих ро-мана, Фему из Покондирене тикве на превару одбијају од њеног „ноблеса" и франкоманије, Султана из Зле жене бива излечена тек пошто је добила лекцију у обилним батинама. У већини Стери-јиних комедија откривамо моралну драму с три главна протаго-ниста: заблудела личност, варалица и исцељитељ — резонер. За-блуделе личности се на показани начин доводе памети, а варалице бивају раскринкане и протеране. Као моралиста, Стерија се не бави општељудским пороцима него искључиво конкретним поја-вама свог доба и своје средине. Његова комедија је непосредно друштвено ангажована. Она изобличава погрешно васпитање, по-модарство, снобизам и друге мане нашег малограђанског света, исмева надриученост наших Славеносерба и њихов накарадни „славјански" језик. Чак и кад се бави универзалним темама, као што су тврдичење, лицемерје и сл., Стерија их посматра из ло-калне перспективе. Његов тврдица је Кир Јања, Грко-Цинцарин, типична појава у српској средини, и та његова локална боја толи-ко је јака и изразита да је традиција изменила и сам наслов дела и од Тврдице направила Кир Јању. Најизразитији пример Стери-јине ангажованости је политичко-сатирична комедија Родољупци која је, у ствари, непосредан одјек догађаја у револуцији 1848, „приватна повесница српског покрета", како је сам писац назива. Та суморна и горка књига, јединствена у свом обрачуну са нацио-налним и политичким лажима свог доба, природан је завршетак Стеријине комедиографије, која је од самог почетка, супротно ономе што се од ове врсте очекује, показивала мало ведрине и веселости.
Иако је књижевни рад започео стиховима, Стерија се као пе-сник остварио тек у последњим годинама живота, када је објавио збирку песама Даворје (1854). То је последњи најзрелији изданак наше класицистичке поезије и, уједно, једна од великих пе-сничких књига у нашој књижевности XIX века. Поезија Ј. С. По-повића је дидактична, интелектуална, песимистичка, она садржи суморна размишљања болесног и разочараног човека који се по-вукао из јавног живота. Стерија пева о пролазности свега, о бе-смислу и ништавилу, свуда око себе види „трулеж и сујете прах". Гробље је једна од његових најдубљих инспирација (Гробље, Над-гробија, Надгробије самом себи). Поглед на човека, на противу-речности његове природе, на погубне страсти што га раздиру и спутавају све полете навише, к небу, изопачење науке и мудрости у своју супротност — све то га доводи до горког сазнања о ништавности људског рода, о човековој космичкој отуђености (што се нарочито види у песми Човек која се завршава стихом ,,Ал' је на земљи престао бити сушт род човечиј"). Судбина поје-динца скопчана је са сталном бедом и само онај који је изгубио разум може избећи невоље живота Та похвала лудила овог рацио-налисте по уверењу изречена је у његовој најмрачнијој песми На смрт једног сума сишавшег. На сличан начин певао је и о исто-ријским темама: о ишчезлим царствима о чијој величини сведоче рушевине (у песми Спомен путовања'по долњим лределима Ду-нава), о недаћама српског народа у прошлости и садашњости (у песмама Даворије на. пољу Косову, Српски народ и његова судбина), о мрачним странама модерне цивилизације (Изображенику), о савременим догађајима (Година 1848). Објављена после Његошеве и Бранкове смрти, у време када су се својим првим песма-ма огласили песници нове епохе, Змај и Јакшић, та књига је последњи аутентични глас једног минулог доба Стерија је изра-зит антиромантик, изданак хуманистичке, космополитске тради-ције XVIII века, следбеник Доситеја Обрадовића и Лукијана Мушицког.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Jovan Sterija Popović

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu