Svetozar Miletić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Svetozar Miletić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 6:23 am


SvetozarMiletić je rođen u Mošorinu, Šajkaška, 22. februara 1826. godine, kao
najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Otac Sima, čizmar,
poreklo vodi od Milete Zavišića iz Kostajnice, a majka Teodosija,
rođena Rajić, potiče iz Bavaništa. Na krštenju je dobio ime Avram, ali
je ono odmah promenjeno u Svetozar.
Osnovnu školu pohađao je urodnom mestu i u bataljonskom središtu u Titelu, a potom se upisuje u
Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, gde je ostalo
zabeleženo da je Svetozar „najbolji đak koga je gimnazija ikada imala“
(Jovan Hadžić). Materijalno su ga pomagali bogati, ugledni i plemeniti
Srbi.
Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine na
Evangelistički licej u Požunu (Bratislava) gde se uključuje u rad
srpske đačke družine koja broji 40 članova i koja deluje pod uticajem
sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis "Srpski soko", u kome Miletić
objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Zanesen
panslavizmom, svom imenu dodaje ime Sveslav.
Po okončanju školovanja, prelazi na studije u Peštu, 1848. godine, gde ga zatiče
početak burnih događaja – građanskih revolucija koje su te i naredne
godine potresle Evropu. Njegove kolege ga optužuju da je veleizdajnik
koji želi da dovede Ruse u Ugarsku, a kako se tih dana Srbima ne
garantuje bezbednost u Pešti i Budimu, Miletić se vraća u Šajkašku.
Odmah po dolasku odlazi u Čurug i Nadalj, gde agituje protiv odlaska
Srba-Šajkaša na front u Italiju. Narod ga štiti od hapšenja, a on preko
Karlovaca odlazi u Beograd, gde pokušava da utiče na srpsku vladu da
krene u rat protiv Turaka, te da tako započne opštesrpski ustanak na
Balkanu. Srpska vlada, međutim, na ovo nije mogla da pristane.
Miletić se vraća u Karlovce gde prisustvuje Majskoj skupštini na kojoj
je proglašena Srpska Vojvodina, izabran srpski vojvoda Stevan Šupljikac
i izvikan patrijarh. Postaje član Glavnog odbora, ali ga patrijarh
Rajačić šalje u Zagreb, da zajedno sa Jovanom Subotićem agituje kod
Hrvata za stvar Srpske Vojvodine, želeći da ga skloni iz centra
zbivanja, zbog njegovog radikalnog nacionalnog stava. Dvomesečni
boravak nije naišao na razumevanje i podršku Hrvata, a Miletić se vraća
u Vojvodinu. Potpuno razočaran, odlazi u Mošorin i više se ne uključuje
aktivno u politička zbivanja.
Godine 1849. odlazi da nastavi
studije, ali u Beč, gde uspeva da ostane zahvaljujući više nego
izdašnoj stipendiji Mihaila Obrenovića. Studije okončava 1854, a potom
jedno vreme radi kao sudski pristav u Lugošu, da bi 1856-1857. godine
otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu. Uskoro potom zasniva i
porodicu.
U politički život vraća se serijom tekstova u
"Srbskom dnevniku" u kojima razmatra situaciju u tadašnjoj Evropi,
naročito na Balkanu, a najviše piše o stanju i perspektivama srpske
nacije, naročito u Vojvodstvu Srbiji i Tamiškom Banatu, u šta je
carskom odlukom pretvorena Srpska Vojvodina (i takvo Vojvodstvo ubrzo
je ukinuto i inkorporirano u Ugarsku). Najznačajniji tekst koji se u
tom periodu pojavio i koji je uneo preokret u srpsku politiku je
objavljen uoči Božića 1861. godine, pod jednostavnim nazivom "Na
Tucindan 1860". Kako je tada već došlo do ukidanja Vojvodstva, Miletić
konstatuje da je „Vojvodstvo umrlo, ali da takvo kakvo je bilo nikom
nije trebalo“. No, mnogo važnije je da je za Srbe umrlo nešto drugo.
Iako ne navodi decidno šta, jasno je da je mislio na srpsku odanost
Beču i austrijskom caru od koga su Srbi očekivali potvrde svojih prava
i privilegija. Miletić se zalaže za ostvarenje Srpske Vojvodine, ali u
mnogo manjim granicama (etnički primerenijim i svrsishodnijim) od
Vojvodstva. Do Srpske Vojvodine, po njemu, ne treba doći „preko cara“,
već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima. Ovaj tekst je u prvo vreme
uneo pometnju među mlade Srbe, ali ga je potom, mlada liberalna srpska
građanska inteligencija prihvatila i u narednih desetak godina, Srbi
nastoje da tu saradnju ostvare. Međutim, kada se Ugarska nagodila sa
Austrijom, 1867. godine, Mađari okreću leđa Srbima i započinju borbu
protiv srpskih ciljeva. Od tada je Ugarska za njega još veći protivnik
od Austrije. I bečki dvor i ugarska vlada nastojaće više puta da ga
politički, ali i fizički likvidiraju.
Miletić i na Crkveno-narodnim saborima zastupa ideje liberalnog građanstva. Često je govorio: „Mi smo Srbi, ali i građani“.
Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi
u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan
Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava
srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje
zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. Iako je imao apsolutnu
podršku Magistrata, ugarska vlada ga suspenduje sa ovog mesta. Iste
godine priređuje proslavu 100. godišnjice Save Tekelije, sa izrazito
antiaustrijskim karakterom. Te godine on je i predsednik Srpske
čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište.
Godine 1861. nastaje, pod njegovim rukovođenjem i Srpska
narodna slobodoumna stranka – prvi organizovani nacionalni pokret kod
Srba u Habzburškoj monarhiji. Iako je delokrug rada ove stranke,
odnosno nacionalnog pokreta bio prevashodno usmeren ka Srbima u
Monarhiji, ona se, u dobrom delu svog programa (donetog tek 1869.) bavi
i opštenacionalnom problematikom, te je na izvestan način i nacionalni
program.
Godine 1864. Miletić je veoma angažovan i oko preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad.
Miletić je poslanik i na Ugarskom i na Hrvatskom saboru, jedan je od
organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske – prve svesrpske
političke organizacije, a kasnije će se angažovati i na osnivanju
Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Od maja 1867. ponovo je na
čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici Laza
Kostić i Kosta Trifković. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim
vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke
postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima
da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja
vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na
jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora.
Dok je bio u zatvoru, srpska politička scena počinje da se raslojava.
Govoreno mu je da će ostati sam, ako ne napravi neki kompromis, a on je
odgovarao: „Sam sam i počeo“. Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada
je izašao iz zatvora i gde god da se pojavi priređuju se velike
manifestacije, što dovodi do očaja ugarsku vladu. Svi srpski pogledi
bili su upereni ka njemu, a Zmaj je govorio: „Diž`te decu iz kolevke da
zapamte njegov lik!“
Sprovod Svetozara Miletića na Glavnom trgu u Novom Sadu je jedna od najvećih sahrana koju je Novi Sad video
Svoju aktivnost proširuje i na druge krajeve gde žive Srbi, naročito u
vreme ustanka u Hercegovini. Ovaj put, ugarska vlada je rešila da mu
trajno stane na put.
Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u
svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu,
osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i
psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao,
počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je
izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još
žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije
uključivao u politički život.
Umro je u Vršcu, 4. februara 1901. godine, a sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu